U ime poslaničke grupe SRS, podneo sam amandman na član 38. kojim se predlaže brisanje ovog člana. Konkretno, ovaj član 38. se odnosi na iznos naknade za prepisivanje sudskih akata i akata zbirke isprava, u iznosu od 13 dinara po stranici, dok je ta naknada ranije iznosila 10 dinara. Ovo je samo jedna u nizu povećanih naknada i taksi za građane Srbije, a koje se tiču pravosuđa. S obzirom  na to da ljudi danas nemaju posla, ne primaju plate, nemaju dovoljno da se normalno živi, a da su primorani da pravdu traže na sudu, to će im postati teško izvodljivo.

Ovih dana je poskupela struja, putarina, očekuje se veliki skok cena za naftine derivate, a i državna administracija, dakle, pravosuđe, povećava cene svojih usluga. Koliki je to doprinos standardu građana Srbije, koji je sve lošiji, svima je jasno.

Nije razlog za podnošenje mog amandmana samo povećanje od "tri dinara po stranici prepisanog akta", problem je što građanin, koji povede sudski spor, mora da plati sve ostale takse, pored ove kojom je obuhvaćen tarifni broj 33. Građanin mora da pribavi dokumentaciju, mora da piše dopise, često su mu potureni izvodi iz spisa, a kada se sve to sabere, to je velika suma.

Takođe, ima slučajeva da se neki sudski spor dugo vodi, sa obimnim dokaznim materijalom. Tu su nalazi veštaka, pa je tako potrebno prepisati ili fotokopirati i hiljadu strana. Koliko će to ispasti, lako je izračunati. Ta taksa, koja se naplati, umesto da ode namenski, direktno pravosuđu, ona odlazi u budžet Srbije. Ako ovako nastavite, da povećavate iznose sudskih taksi, građani više neće ni da se sude, već će sami rešavati sporove. Dakle, prisiljavate građane da sami uzimaju zakon u svoje ruke.

Zato, nemojte više građanima Srbije da uvodite nove namete u trenutku kada u Srbiji vlada opšta besparica.

Mnogi radnici, ili bivši radnici, bukvalno rečeno, koji su posle ovakve privatizacije ostali na ulici, neće imati sredstava da tuže one koji su im uzeli pravo na hleb i pravo na rad. Na ovaj način zatvarate vrata sudova siromašnom sloju stanovništva Srbije, a takvih je sve više.

Vlada Srbije, svojim delovanjem, zna da doprinese da se na sudu nađu oni koji u sud nikada ne bi ni ušli. Eto, ministar energetike i Vlada Srbije su odgovorni za nestašicu dizela u Srbiji. Na pumpama su gužve, ljudi su nervozni, započne svađa, pa se sve to pretvori u tuču i, na kraju, eto i njih pred sudom, a naravno tu ih čekaju i kazne, a i visoke sudske kamate.

Poslanička grupa SRS amandmanom na član 38. predlaže brisanje ovog člana. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 2. sa predlogom da se član 2. briše.

SRS je inače podnela amandmane na sve članove ovog zakona o osiguranju depozita sa predlogom da se brišu, zato što smatra da ovaj zakon nije dobar i da se na neki način ovim zakonom NBS stavlja u položaj da može dodatno opterećivati banke i da smanjuje kamate koje poslovne banke daju na depozite fizičkim licima.

Ovaj član 2. se uglavnom bavi objašnjenjem pojmova koji se pominju u tekstu Predloga zakona. Dobro je poznato da danas u Srbiji niču mnoga osiguravajuća društva, otvaraju se ekspoziture mnogih banaka kako iz zemlje, tako i inostranstva, javljaju se razne kompanije sa ogromnim kapitalom i oni svoj promet, ulog u osiguranje plasiraju preko banaka sa kojima posluju.

Zašto se ministar nije potrudio da postavi barijeru za kompanije, banke, osiguravajuća društva koja su nastala bukvalno rečeno preko noći i pojavila se na tržištu sa ogromnim kapitalom? Takvih ima dosta i njima se sada daje šansa da osiguraju i legalizuju svoj kapital stvoren ko zna kako.

Ogromne sume novca se vrte oko osiguranja, tu je NBS, tu je Agencija za osiguranje depozita i neizbežni fond za osiguranje depozita.

Za sve obaveze što ne ispuni agencija, tu je Republika Srbija. Ministar finansija se često hvali kako je zaslužan za velike devizne rezerve u zemlji, ali se ne obazire na to da su građani Srbije osiromašeni i da oni od toga nemaju nikakvu korist.

Što ne odreši kesu gospodin ministar pa ne uveze derivate, a ne da narod skapava po benzinskim pumpama širom Srbije. Gde su ti što vam dadoše "dva minus" (2–) za Studiju izvodljivosti, da pođu Srbijom, ostali bi na nekom parkingu sa kanisterom u ruci da čekaju dizel.

Banke bi trebalo da iz svojih sredstava namire deponente Na svaki način trebalo je izbeći stvaranje agencija koje za sobom nose veća opterećenja zbog povećane administracije.

Fondove banaka treba kontrolisati, to treba da radi postojeća inspekcija, a ne da se nameće agencijama.

SRS se u svakom slučaju zalaže za sigurnost štednje građana, a ovako agencije same utvrđuju stopu tromesečne premije, što predstavlja, pre svega, veliku moć bez adekvatne kontrole i bitno utiče na finansijski sistem.

Sve ovo odraziće se na rast kamata za kredite, a to će uticati na pad proizvodnje u Srbiji, što povlači za sobom i druge negativne pojave koje bitno ugrožavaju standard građana.

Na kraju, zašto NBS ne vrši kontrolu umesto agencije kojoj vi dajete stvarno veliku moć bez nadzora. Ako već NBS drži na posebnom depozitu sredstva agencije, nema razloga da se ona bavi i poslovima osiguranja depozita. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što budem govorio o izmenama i dopunama Zakona o radu mislio sam da pitam ministra Lalovića, ali on nije tu, pa pitam Vladu Republike Srbije: zašto nema dizel goriva u Srbiji?
Sankcija, koliko znam, više nema, Pančevo nije bombardovano, hvalite se pozitivnom ocenom Studije izvodljivosti. Evo jutros Miloš Aligrudić nas obavesti da smo ušli u red najpovlašćenijih država od strane SAD. Skoro ste promenili Zakon o akcizama, i to baš zbog cena naftnih derivata, i opet ništa. Redovi na pumpama, ljudi sa praznim kanisterima, na plus 35 stepeni, čekaju da naiđe cisterna sa naftom. Žetva je na pragu, berbe voća su krenule, a Vlada se poigrala: hoće bukvalno da Srbiju ostavi bez hleba.
Posle samo nekoliko meseci od donošenja Zakona o radu, pa ponovnog glasanja, zbog onih svima dobro poznatih činjenica, danas se pred poslanicima ponovo nalazi ovaj zakon, doduše samo kao izmene i dopune Zakona o radu. Očigledno je da prvobitno usvojeni Zakon o radu nije bio po volji poslodavaca, od kojih su neki verovatno vršili pritisak i na Vladu i na ministra da se izvrše neke korekcije.
Sećamo se glasanja o amandmanima na Predlog zakona o radu. Kako se koji amandman od strane poslanika usvajao, ministar se sve više i više osećao nelagodno, jer je znao da će imati grdnih problema da objasni mnogim moćnim poslodavcima kako je moguće da je prošlo toliko amandmana, koji na neki način pružaju zaštitu zaposlenima.
Brzina kojom menjate doneti Zakon o radu dokaz je da je Vlada Srbije pod uticajem moćnika koji iz senke koriguju sve ono što im ne odgovara.
Sećate se reakcija u medijima od strane mnogih poslodavaca, njihovih udruženja i pojedinaca, kako im ovako doneti zakon uopšte ne odgovara. Sada je trebalo malo da prođe vreme, pa da se Vlada ponovo pred poslanicima pojavi sa izmenama i dopunama Zakona o radu.
Vaš izgovor je da su neki amandmani međusobno suprotstavljeni, nelogični i da ih treba brisati ili promeniti. Kako baš da se radi o članovima zakona koji se tiču odsustva radnika koji dobrovoljno daju svoju krv, kako baš da se radi o porodiljskom odsustvu? Opet je problem topli obrok i regres, i to po onom čuvenom članu 118. o kome je bilo toliko reči i u Skupštini i u medijima.
Takođe, menjate i član 189. koji se tiče otkaza zaposlenom i njegovog prava da ostane na radnom mestu izvestan period. Ovaj član 189. je možda izmenjen samo da bi ublažio ono što sledi u članu 191, koji glasi: "Ako poslodavac to zahteva, sud može odbiti zahtev zaposlenog da se vrati na rad, s tim što je poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u smislu stava 2. i 3. ovog člana u dvostrukom iznosu".
Znači, poslodavac se stavlja iznad zakona i iznad suda, bez obzira što je radnik možda oštećen, zlostavljan, pokraden neadekvatnim plaćanjem prekovremenog rada. Dakle, po ovom članu sud treba da se stavi u funkciju poslodavca. Jeste da ste napisali reč može, a ne mora, ali samo ovakva formulacija daje mogućnost da poslodavac preko suda krši prava zaposlenog.
Kao otežavajuću situaciju "za poslodavce" navodite da će on isplatiti zaposlenom naknadu štete i to u dvostrukom iznosu. Ta šteta može biti mala, mizerna, ali ono što je najgore je da čovek ostaje bez posla.
Član 191. u ovako izmenjenom obliku upravo će poslužiti poslodavcima da se na elegantan način oslobađaju zaposlenih koji se usude da od poslodavca traže svoja prava, a ta prava mogu dobiti po postojećem Zakonu o radu. Mnogi radnici koji bi želeli da pravdu potraže na sudu, u samom startu će biti obeshrabreni da pokrenu sudski spor.
Ono što je isto tako zasmetalo poslodavcima je zakonom predviđeno odsustvo od dva dana za dobrovoljne davaoce krvi, plus dan kada se daje dragocena tečnost. Ovakav predlog koji Vlada predlaže, dakle, ukidanje dva dana odsustva, pre svega će se odraziti na količinu krvi koju svakodnevno službe transfuzije prikupljaju širom Srbije, a poznato je da je baš u preduzećima i fabrikama najveći odziv dobrovoljnih davalaca. Neka ministar razmisli kada počnu da se smanjuju rezerve krvi po našim zdravstvenim centrima, koliko je pametno promeniti ovaj član 77.
Gubljenje vremena nije kada opozicija podnosi amandmane na predlog nekog zakona, gubljenje vremena je u stvari kada Vlada Srbije posle nekoliko meseci ponovo vrati pred poslanike isti zakon sa izmenama i dopunama.
Da su se prihvatili amandmani poslanika SRS, ne bi se na dnevnom redu ovog vanrednog zasedanja našlo desetak predloga za izmene i dopune onih zakona, a ova skupštinska većina ih je izglasala. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, u obrazloženju koje nam je dostavilo Ministarstvo kulture na neki način se priznaje da na medijskom polju u Srbiji vlada potpuni haos.
Poslednji Zakon o javnom informisanju, koji je donet 2003. godine, najviše je zaslužan što danas ne postoji skoro nikakva evidencija o medijima na teritoriji Republike Srbije. Dakle, oni kojima su bila usta puna demokratije, reda i zakonitosti, upravo su izbacili iz spomenutog zakona odredbe koje predviđaju uvođenje registra javnih glasila.
Kakvo je stanje u medijima u Srbiji danas? Danas u Srbiji rad medija kreiraju uglavnom nosioci vlasti, ako su njihovi osnivači država, autonomna pokrajina ili lokalna samouprava, ili vlasnici medijskih kuća, koji na posredan način izveštavanje određuju prema interesima svoje političke partije ili poslovne politike.
Nažalost, u Srbiji postoje i oni mediji koji, reklo bi se, proizvode takvu medijsku hajku protiv institucija, lica, političkih partija koje im nisu po volji. Dovoljno je da pomenem B92 i način kako svojom uređivačkom politikom nanosi štetu državi i narodu. Možda i neaktivnost državnih organa da sankcionišu objavljivanje svakojakih neistina doprinosi da se pojedini mediji ponašaju kao nedodirljivi gospodari ljudskih sudbina.
Poznato je takođe da će informativne kuće koje imaju status javnih preduzeća pre ili kasnije biti privatizovane. Zato imamo pojave, pogotovo na lokalnom nivou, da se pojedine medijske kuće užurbano doteruju, kupuje se nova savremena oprema iz sredstava budžeta lokalne samouprave za već unapred dobro poznate kupce.
Naravno, država mora da vodi računa da se pri privatizaciji elektronskih i štampanih glasila ne desi da dođu u ruke vlasnika koji pod uticajem spoljnih faktora mogu da vrše negativni uticaj na javno mnjenje, pre svega kada se radi o odnosu građana prema vojsci, policiji, Srpskoj pravoslavnoj crkvi, Kosovu i Metohiji.
Što se tiče odnosa javnog mnjenja prema radu Vlade Republike Srbije, tu nije potreban nikakav medij. Dovoljno će biti da pogledaju u svoje džepove i radne knjižice i znaće kakva nam je Vlada. Ovo se pre svega odnosi na velike medije u Srbiji, za koje postoji veliki interes da pređu u vlasništvo velikih medijskih magnata.
Takođe postoji jedan veliki broj medija koji dugo rade ilegalno ili što se kaže na crno. Posle donošenja ovih izmena i dopuna, a koji se tiču evidencije javnih glasila, biće onih koji se neće evidentirati, već će nastaviti po starom. Rok koji se pominje kao krajnji za privatizaciju informativnih kuća sa statusom javnog preduzeća, znači april 2005. godine, skoro da nije nigde ispoštovan, a sumnjam da će se to ispuniti do produženog roka, odnosno do jula 2006. godine.
U mnogim lokalnim samoupravama, gde postoje opštinska informativna preduzeća, izdvajaju se veoma značajna sredstva za njihov rad iz opštinskog budžeta. To se, pre svega, odnosi na one opštine koje su, sledeći neku megalomansku ambiciju lokalnog moćnika, gradile velike radio-televizijske centre, koji sada ne rade ili rade jednim delom, jer jednostavno sredstava za finansiranje nema. Obično su te lokalne medijske kuće pod direktnom kontrolom i uticajem opštinskih vlasti i najviše dolaze do izražaja u vreme lokalnih izbora kada se u najvećoj meri favorizuje vladajuća stranka u opštini.
Takođe, postoji više delova neke informativne kuće koji ostvaruju različite prihode. Jedan deo medijske kuće je rentabilan, drugi tavori, a treći u gubitku, i problem će nastati kada neko treba da ih razgraniči i privatizuje.
Još bih ministra pitao šta će preduzeti prema onim medijima koji se ne evidentiraju, a reč je o opštinskim informativnim kućama, dakle ne o nekim ilegalcima koji se povremeno ubacuju u etar.
Reč je o lokalnim medijskim kućama koje godinama emituju svoj program odnosno izdaju novine. Do sada, što se tiče finansiranja rada opštinskih medija, intervenisalo se uglavnom po potrebi, neplanski, kada situacija zahteva da se odradi neki posao iz oblasti izveštavanja, a koji se nije do tada praktikovao.
Na kraju bih spomenuo jednu činjenicu koja se javlja u skoro svim opštinskim glasilima koja su pod ingerencijom lokalne samouprave. Reč je o kadrovima koji vode te informativne kuće, jer se skoro uvek radi o ucenjivanju većinskog partnera u lokalnoj vlasti od strane malih stranaka da se dobije opštinski medij, predsednik upravnog odbora, direktor ili glavni urednik. Često na ta mesta dolaze lica bez odgovarajućih kvalifikacija, pa se onda može pretpostaviti kakav će biti kvalitet informisanja građana.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što nešto kažem o setu predloga zakona o davanju kontragarancija, želeo bih da svim građanima Srbije čestitam veliki srpski praznik Vidovdan, praznik koji je ovekovečio heroje, ali i izdajnike.
Ovim setom zakona predviđeno je davanje kontragarancija za zajam u iznosu od oko 700 miliona evra. Ovo je samo jedan u nizu mnogih zajmova, kojima Vlada Republike Srbije kupuje socijalni mir. Veliki deo ovih sredstava verovatno neće biti nikada vraćen od strane javnih preduzeća za koje Vlada Republike Srbije daje garancije, što znači da će i ovaj zajam pasti na teret građana Srbije.
Ono što je Mlađan Dinkić radio i u onom krstaškom DOS-u radi i danas. Kontragarancija u visini od oko 700 miliona evra polako ali sigurno Republiku Srbiju gura u dužničko ropstvo, koje je baš zahvaljujući ekspertima iz G17 plus sve više izvesno.
Neka ministar obavesti javnost koliki je deficit, koliko iznosi rast proizvodnje u Srbiji, ali po onoj narodnoj "drži bure vodu dok majstori odu". Tako se ponaša ministar Dinkić i G17 plus, jer dobro znaju da sa sadašnjih 2-3% podrške javnog mnjenja u Srbiji oni posle narednih izbora odlaze u istoriju i više nikada neće imati uticaj u narodu kao što danas imaju. Dakle, Mlađan Dinkić, ministar finansija, jednostavno se ne brine kako će se vratiti ova sredstva zajma, pa mu je ovakav način gašenja mogućeg socijalnog požara kod ogromnog broja otpuštenih, obespravljenih i prevarenih radnika i građana Srbije dobrodošao.
Pogledajmo samo o kojim se sistemima radi. Reč je o železnici Srbije, Elektroprivredi, Republičkoj direkciji za puteve. Dakle, ona javna preduzeća koja mogu biti izuzetno profitabilna, pa se doteruju sredstvima zajma za strane kupce, odnosno ona koja su nerentabilna i predstavljaju dobru priliku da se izgubi trag ulaganja ogromnih sredstava zajma.
Šta predstavlja Predlog zakona o davanju kontragarancije po zajmu za finansiranje projekata hitne sanacije saobraćaja? Postoje li projekti po kojima je namenski predviđeno ovih 50 miliona evra? Da li se zna ko su krajnji korisnici? Da li se zna finansijski efekat ulaganja ovoliko velikih sredstava, ili će to biti, kao mnogo puta do sada, bure bez dna.
Zamislite, u ovom predlogu zakona, u članu 3. se kaže – korisnici zajma su Republička direkcija za puteve i javno preduzeće Aerodrom Beograd. Hajde da se sada svi malo podsetimo šta se događalo u javnom preduzeću Aerodrom Beograd tokom prošle godine.
Sećate se fikusa od 70.000, kašičice za kafu od 600 dinara, specijalnih mermera, trećerazrednih slika plaćenih po astronomskim cenama. Sada vi kažete građanima Srbije da tamo gde su pronevereni milioni (a da li neko uopšte za to odgovara), treba da se uzmu sredstva iz zajma da se dokupe lusteri, zvona za poslugu, zlatni čiviluci itd. Sve to na račun građana Srbije, čiji novac stavljate nekome na raspolaganje da opet kupuje fikuse, stilski nameštaj, skupe šolje. Ako se setimo još i štrajkova koji su potresali JAT, onda možemo da zamislimo koliko će se namenski upotrebljavati sredstva zajma.
Drugi korisnik zajma je Republička direkcija za puteve, da ne kažem Ministarstvo za kapitalne investicije. Ministar Velja Ilić, pre mesec-dva ovde se ubi dokazujući da Direkcija radi izvrsno, da su mu sredstva od putarine i drugih usluga mala i da je neophodno dati strancima koncesiju za pojedine putne pravce, pa neka oni razbijaju glavu sa navodno malim profitom. Ali, radikali su upravo dokazali suprotno, sabirajući prihode od putarine, koji su enormno veliki, da se veliki deo rekonstrukcije finansira upravo odatle.
Sada sredstva iz zajma idu upravo Velimiru Iliću, odnosno njegovom Ministarstvu, plus oko 186 miliona evra za izmirenje dospelih obaveza. Ako se uzme u obzir koliko je budžetom projektovano sredstava za Republičku direkciju za puteve, može se zaključiti da će doći do povećanog priliva u fondove ovog ministarstva.
To što, recimo, Direkcija rasipa pare, to je druga priča. Evo, deonicu autoputa od Lapova do Ćuprije su prošle jeseni tako lepo uradili, presvlačeći ga recikliranim asfaltom, da su se posle samo nekoliko dana pojavili mini krateri hrapave površine, koji su svakim danom bivali sve veći. Tu je radila čitava armija ljudi sa mnoštvom raznovrsne i skupe mehanizacije.
Danas smo svedoci, posle samo pola godine, deonica se prepravlja; opet isto, veliki broj radnika, mehanizacije i ko to sve plaća? Izgleda da nije bitno, država preuzima sve na svoja pleća, kamate se lagano, ali sigurno uvećavaju, a projektovanih prihoda – nigde.
Između ostalog, Republička direkcija je korisnik još jednog zajma za koji dobija kontragarancije u iznosu od 95 miliona evra, i kada se sve sabere Velimir Ilić, odnosno njegovo Ministarstvo dobija oko 400 miliona evra od sredstava zajma.
Taman da se pokriju gubici, malo da se zakrpe putevi, nešto da se ostavi za socijalu u Srbiji i para više nema. Možda je sve ovo dogovoreno da se lepo doteraju određene deonice i prateća infrastruktura, pa se zato izmišlja priča o rentabilnosti, i na kraju se kao "solomonsko rešenje" javi ideja za davanje koncesija stranim partnerima.
Ukupna sredstva koja se pominju u ovih 10-tak predloga zakona o davanju kontragarancija nisu mala, skoro jedna petina budžeta Republike Srbije. Vlada Srbije na neki način vrši raspodelu ovih dobijenih sredstava u javnu potrošnju, bez ikakve nade da će se makar deo vratiti državi, tj. poveriocima. Ovako se naš javni dug samo uvećava, a odakle će se vratiti, verujem da ni sam ministar Dinkić, koji je izašao iz sale, ne zna.
Ovo čime sada ministar Dinkić puni budžet Srbije je katastrofalno za naše građane. Poreski obveznici su dovedeni u situaciju da lagano smanjuju broj zaposlenih, da gase svoja preduzeća, zatvaraju radnje. S obzirom da je petooktobarska družina skupštinopalitelja, dakle, posle preuzimanja vlasti, pozatvarala je veliki broj preduzeća i otpustila na stotine hiljada radnika, a smanjio se i broj lica koja su uplaćivala doprinose državi.
Danas ih je skoro milion bez posla. Poljoprivredna proizvodnja zamire. Uzmimo, na primer, samo ovu godinu. Višnje više niko ne pominje, maline su na izdisaju, a tako će biti i sa žitaricama.
Seljake je Ministarstvo finansija, odnosno ministar finansija Mlađan Dinkić opteretio obaveznim PIO. Dakle, i od takvih Ministarstvo finansija puni budžet.
U nekoliko predloga zakona o davanju kontragarancija pominje se javno preduzeće EPS, a to je tek posebna priča. Koliko su samo radikali govorili o zloupotrebi u ovom javnom preduzeću, o energetskom lobiju koji vlada ovom granom privrede. Nažalost, izveštaj Anketnog odbora o istraživanju kriminalnog energetskog lobija nikako da dođe na dnevni red Skupštine Srbije.
Ukupno opredeljena sredstva iz zajma namenjena EPS-u iznose 50 miliona dolara, 16 miliona evra i dva i po miliona evra – namenjena plaćanju dospelih obaveza po pitanju ranijeg duga. Ministar energetike, kako god poveća cenu električne energije, uvek kaže: potrebna su sredstva za obnovu, za revitalizaciju EPS-a. Tako su DOS-ovske vlade uključujući i ovu današnju, za poslednjih pet godina enormno podigle cene električne energije, ali od sredstava dobijenih povećanjem cene električne energije nikako ne obnoviše; zato je tu zajam, pa će se to elegantnije uraditi, bez obzira što uskoro sledi novo poskupljenje struje.
Inače, ministar energetike odlučno drži situaciju u svojim rukama. Evo, benzinske pumpe su krcate dizelom; kombajni, što za koji dan kreću u žetvu, verovatno će da rade na vodu. Da priča o EPS-u ne bi bila završena tek ovako, pobrinuli su se akteri vladajuće koalicije – ministar finansija Mlađan Dinkić i bivši funkcioner DSS-a Zoran Drakulić. Lepo se isprozivaše, ali pomenuše i nekih 12 miliona evra viška uplaćenih na ime otkupa duga, opet preko neke druge firme u drugoj zemlji. Eto kako se troše pare, možda će i ovo iz predviđenog zajma tako završiti.
Ovde postavljam isto pitanje – postoje li precizni projekti za ulaganje sredstava ovog zajma i da li je predviđeni obim uvećanja prihoda, odnosno dobijanja sredstava kojim će se vraćati dug poveriocima, ispravan? Najlakše je reći – izrada projekta za obnovu. To je veoma širok pojam koji u suštini ne mora ništa da znači. Ovo takođe može da predstavlja i poseban način za pripremanje pojedinih profitabilnih delova EPS-a za prodaju. Dug EPS-a se ne vrati, to ostane Republici, a neko na mala vrata dođe do izuzetno vrednog sistema za relativno mala sredstva.
Sada se vraćamo opet na Ministarstvo za kapitalne investicije, a u pitanju je železnica. Pored 70 miliona evra, Ministarstvo za kapitalne investicije je za železnicu dobilo još dodatnih 35,7 miliona evra za plaćanje dospelih obaveza. Dakle, preko 100 miliona evra. I tako će se od para koje padaju na teret svih građana neko hvaliti da je uspešan, kako se radi, čak se nađu i sredstva da i Ceca uveliča gradsko veselje.
Samo da se prisetimo šta je ministar pričao kada se raspravljalo o Zakonu o železnici, o nerentabilnosti, smanjenju radne snage, o podeli železnice na dve celine, da bi se lakše privatizovale. Jedan deo da se bavi prevozom robe i putnika, a drugi održavanjem infrastrukture i saobraćajnicama.
Dakle, da se ne desi da se ovih 70 miliona evra upotrebi za šminkanje železnice, upravo po deonicama i delovima infrastrukture koji se mogu prodati, odnosno dati u koncesije. Kamo sreće da se potrebna sredstva za rekonstrukciju u zabačenim delovima upotrebe, da se poprave pružni prelazi, oronuli tuneli, da se zamene truli pragovi, stare šine, a ne da nam redom ispadaju vozovi iz koloseka.
Zna li se koji su to isplativi poslovi kojima će se sredstva iz železnice vratiti državi, ili je ovo samo način da preko javnih preduzeća Vlada dođe do dela sredstava kojima će smirivati narasle socijalne tenzije u Srbiji.
SRS će sigurno posle narednih parlamentarnih izbora vladati Srbijom i toga je svestan svaki građanin Srbije. Zato nam je veoma bitno da sprečimo neprimereno zaduživanje naše Republike od strane neodgovornih ministara čiji će se rejting kod građana Srbije uskoro meriti promilima. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se povodom amandmana poslanika Srpske radikalne stranke Zlatka Radića, koji je podneo na član 102. Ovim amandmanom se pokušava da se do kraja predvide sve situacije koje mogu da se jave u vezi sa određivanjem kategorije ugostiteljskog objekta, odnosno sankcionisanjem ugostitelja za neispunjenje propisanih standarda.
U predloženom amandmanu, kao stav 4. jasno se kaže šta predviđa član 102. Predloga zakona o turizmu. Ukoliko imamo situaciju da je, recimo, ugostitelj dva puta za dve godine kažnjavan za prekršaj iz člana 99, a tiče se odstupanja od propisanih standarda za određenu kategoriju ugostiteljskog objekta, konkretno, ugostitelju se može desiti jedan propust, možda neka sitnica prouzrokovana i tehničkim faktorom, zbog koga može imati za posledicu, baš po članu 99, kako ste naveli u obrazloženju za odbijanje amandmana, razvrstavanje u nižu kategoriju ili pak brisanje iz registra kategorisanih ugostiteljskih objekata.
U ovom članu 102. ne postoji pravni okvir koji bi eventualno ovakve slučajeve na pravi način sagledao. Ako pogledamo zbog čega akt o određivanju kategorija ugostiteljskih objekata prestaje da važi, videćemo da ovakva situacija nije predviđena. Navode se četiri razloga, i to: ako je istekao rok, ako se promenio subjekt koji obavlja ugostiteljsku delatnost, ako se promeni kategorija ugostiteljskog objekta i ako to zahteva ugostitelj.
Šta se želi ovim amandmanom? Ugostitelju kome je i drugi put u roku od dve godine izrečena pravosnažna kazna za prekršaj iz člana 99. može se smanjiti kategorija i čak i oduzeti na određeni period. Amandmanom se predviđa da to bude period od tri meseca do dve godine.
Ovim vremenskim sankcionisanjem se na neki način daje šansa ugostitelju da za period na koji je kažnjen poboljša uslove u objektu, otkloni nedostatke, odnosno da sanira osnovna i druga sredstva, ukoliko je potrebno, i da sasvim prilagodi svoj objekat za rad, a po dobijanju kategorije ugostiteljskog objekta.
Posle isteka vremenske kazne ugostitelj će, verovatno, sagledati svoje greške u poslovanju i moraće da se prilagodi zakonskim odredbama, jer je to, pre svega, u njegovom interesu. Najlakše je zatvoriti lokal, trgovinu, kafanu, motel itd. To je za ovu vlast, kao i za onu prethodnu, najlakše.
Normalno je da se mora poštovati zakon, ali treba da razumemo da se nekada desi nešto nepredviđeno, mimo vlasnika ugostiteljskog objekta, što može lako da izazove primedbe i pritužbe gostiju. Može se desiti da neko isporuči pokvarene namirnice restoranu, ili da iskrsne problem sa grejanjem, vodom itd., a to je stvar tehničke prirode.
I, posle toga, bez izmenjenog člana 102. amandmanom Srpske radikalne stranke, ako bismo se držali ovog zakona i člana 99. stav 4, sledi katanac na vrata. Na birou za socijalu od države imate odmah nove otpuštene radnike, a država je na šteti jer nema više prihoda od poreza zatvorenog ugostiteljskog objekta.
Usvajanjem ovog amandmana samo bi se pojasnio položaj ugostitelja za neke ovako banalne situacije koje mogu da nastanu. Ukoliko se one ponove, onda treba postupiti baš onako kako je amandmanom Srpske radikalne stranke i predviđeno. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ispred poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 117, koji glasi: "Ministarstvo, u sporazumu sa ministarstvom nadležnim za poslove saobraćaja, propisuje minimalne uslove za izgradnju, uređenje i opremanje, kao i postupak i način određivanja kategorije objekata nautičkog turizma."
Smatram da je od izuzetne važnosti da ministarstvo, a ne ministar, u sporazumu sa ministarstvom nadležnim za poslove saobraćaja propisuje minimalne uslove za izgradnju, uređenje i opremanje, kao i postupak i način određivanja kategorije objekata nautičkog turizma. Ovo je složena delatnost, kod nas tek u početnoj fazi razvoja. Krajnje je neozbiljno ono što je od velikog potencijala za našu zemlju prepustiti dogovoru dva ministra, ma koliko oni bili poznavaoci ove oblasti.
Nautički turizam predstavlja jednu od najprofitabilnijih grana u svetu. Podunavska regija u samoj Srbiji, ukoliko bi cela bila stavljena u funkciju, obuhvata oko 2.500 kilometara plovnog puta i skoro 5.000 kilometara obale. Potrebno bi bilo izgraditi veliki broj prevodnica.
To su arhitektonski osmišljena urbana pristaništa gde nautičari mogu bezbedno da ostave svoje plovilo, osveže se i obiđu atraktivna mesta na kopnu, pri tom, naravno, trošeći svoj novac. U Srbiji trenutno nema dovoljno takvih mesta ili su ona uglavnom improvizacija, i to u većim gradovima.
Poznato je da tok Dunava kroz našu zemlju tzv. donji Dunav još nije uveden ni na jednoj značajnijoj nautičkoj karti, a plovni putevi na ovom delu nisu ucrtani čak ni na kartama koje se koriste za potrebe UN. Vaše ministarstvo ne samo da mora da sarađuje sa drugim ministarstvima u Vladi Srbije po pitanju organizovanja nautičkog turizma u Srbiji, već mora da se uključi i u regionalni projekat koji okuplja zemlje srednjeg Podunavlja, odnosno Mađarsku, Srbiju i Rumuniju.
Za razvoj ovog, za sada pionirskog, projekta u Srbiji potrebno je vreme mereno decenijama, kao i ogromna sredstva. Međutim, prednost u realizaciji ovakvih programa je što se može krenuti od malih projekata koji kasnije lančano vuku jedni druge i zato ne iziskuju velike investicione poduhvate. Ali, problem je, kao što je i poslanik Škrbić rekao u prethodnom amandmanu, komplikovani sistem izdavanja dozvola zainteresovanim subjektima koji žele da ulažu u ovaj vid turizma.
Zato pozivam sve poslanike Narodne skupštine da u danu za glasanje podrže ovaj amandman na član 117.

Dame i gospodo narodni poslanici, svi dosadašnji zakoni koji su u proteklih godinu dana donošeni u ovoj skupštini bili su zasnovani na jasno navedenim direktivama, propisima, zakonima i odlukama EU ili njenih institucija. Ni ovaj zakon nije bio pošteđen toga, ali to se u ovom slučaju nije preterano naglašavalo, a i zašto bi, Vlada Republike Srbije je dobila pozitivnu ocenu Studije izvodljivosti, pa sada da malo predahne.
Zakon o turizmu se nameće kao neophodan zakon, koji je preči od razmatranja stanja na Kosovu i Metohiji, izveštaja rada anketnih odbora o raznoraznim aferama koje se, izgleda, ne tiču nikog iz vladajuće strukture današnjeg osiromašenog DOS-a.
Dakle, mi treba da hvatamo korak sa Evropom i u sferi turizma. To, verovatno zahteva i donošenje svega onoga što donosi ta famozna Studija o izvodljivosti. A, kada smo već kod izvodljivosti, ova vlada se proslavila izvođenjem na ulice radnika "Zastave", "Jugoremedije", "Venčaca", "NIS-a", "JAT-a", pijačnih prodavaca, kalemara, malinara, višnjara, a ušla je i u istoriju moderne srpske države kao prva vlada protiv koje su se pobunili i šumari.
Na čemu se zasniva danas turizam u Srbiji? Ono što je trenutno možda najprofitabilnije i najperspektivnije u našoj Republici jeste banjski turizam. Ali, kakav?
Izuzev tri-četiri banje, ostale su samo zapuštene varošice, sa infrastrukturom starom pola veka, u koje ide samo onaj ko mora. Nema nikakvog ulaganja države, a njen interes bi trebalo da bude prvenstveno veći priliv sredstava ostvarenih od naplaćenih turističkih usluga. Ali, to neće biti slučaj u nekoj budućoj strategiji ove vlade, koja, na svu sreću, neće dugo vladati Srbijom.
Evo, na jednom prostom primeru da vam pokažem kakve su naše banje. Pre nekoliko nedelja sam prolazio kroz Matarušku banju, kada sam sa grupom narodnih poslanika Srpske radikalne stranke bio u poseti srpskim školama na Kosovu i Metohiji. Onakav put u samom centru banje, iskopane ulice, udarne rupe, asfalt u "krpama", što bi se reklo, ne bi se na zapadu našao ni na nekom najzabačenijem šumskom putu.
Lako ćemo mi po ovom zakonu organizovati turističke organizacije, formirati fondove, odrediti naknade i takse, ali nećemo imati gde da dovedemo strane turiste. Neko sa zapada, iz EU, neće da dođe u neku banju, da mu otpadne točak kada upadne u neku od mnogih udarnih rupa, u centru lečilišta, i da ga maltretiraju recepcioneri nepoznavanjem jezika; žbunje i korov su oko kupališta, restorana, do samih hotela. Gost koji je doneo novac da ga ovde potroši to ne voli.
Takođe, mnoga izvorišta lekovite vode su u latentnoj opasnosti da nekom pametnjakoviću iz vlasti ne padne na pamet da ih proda tj. da koncesije na korišćenje tog prirodnog dobra. Imamo mnogo primera, kada su u pitanju izvorišta pitke vode u Srbiji, na koji se način država odnosi prema tom prirodnom bogatstvu.
Hoteli u Srbiji su, izuzev nekoliko u poznatim turističkim planinskim centrima, u jadnom stanju, počev od zastarelih zgrada, inventara, gubitaka u poslovanju, pa sve do potpune zapostavljenosti i od strane gostiju i od strane lokalnih samouprava, koje tu vide samo bespotrebno bacanje sredstava.
Veliki broj hotela je privatizovan u poslednje dve godine, gde su najviše oštećeni država i radnici. Uzmimo samo primer "Putnika" i videćemo na koji način je upropašćena ova firma koja je poznata i van granica naše zemlje.
Naša kulturna baština nedovoljno se eksploatiše. Obično se radi o starim srednjovekovnim gradovima, tačnije ruševinama, do kojih niti postoje putevi, niti prospekti kojima bi se turisti uputili na njih. Značajnija mesta iz naše bogate istorijske prošlosti se obično preurede kada je proslava jubileja od 50, 100 ili 200 godina od postojanja ili nekog drugog događaja.
Jedino što je za pohvalu jesu naše očuvane crkve, manastiri, stara crkvišta, isposničke ćelije, koje vredno i predano čuva monaštvo Srpske pravoslavne crkve.
Ali, eto, umesto da im se država oduži zato što rade za svoj narod, Dinkić uvede monasima i monahinjama da plaćaju obavezno zdravstveno osiguranje.
Tako mi brinemo o svojoj nacionalnoj i kulturnoj baštini. Više ih je, izgleda, briga za Sejšele, za ″Erikson″, za to ko će kupiti "Knjaz Miloš", nego za ono što nas je održalo da opstanemo na ovim prostorima.
U članu 29. se za turističke organizacije kaže da ih mogu osnivati jedinice lokalne samouprave, odnosno AP. Dakle, ostavlja se opštini da proceni; recimo, ko nema dodatnih sredstava iz budžeta jednostavno ne može da formira turističku organizaciju. Nema nikog merodavnog ko će objediniti opštinske turističke resurse i napraviti strategiju razvoja turizma, a time i privući turiste zanimljivom ponudom kulturno-istorijskih spomenika, prirodnih lokaliteta, tradicionalnih smotri i tome slično. Značajnija mesta iz naše bogate istorijske prošlosti se obično preurede, što ničemu ne vodi, ako se uzme u obzir da je to nešto vredno, prema čemu država tako treba da se odnosi kroz čitav period.
Dosta primedaba, odnosno amandmana, poslanici SRS-a su imali i na odeljak – Delatnost putničkih odnosno turističkih agencija. Upravo se ovde javljaju najveći problemi koji se ispoljavaju kada se sve to odrađuje u agenciji sumnjive reputacije, odnosno u saradnji sa nekim ko predvodi grupe radnika, učenika ili penzionera za neko turističko putovanje.
Imali smo puno primera i mogli smo u medijima da čujemo i vidimo šta se dešava kao posledica nepraćenja i nekontrolisanja mnogih agencija koje od lakovernih građana veoma lako dolaze do novca. Setite se samo onih turističkih agencija koje su organizovale odlaske grupa radnika u inostranstvo radi zapošljavanja, pa se posle ispostavi da ih tamo u drugoj zemlji niko ne čeka; onda kreću sudski sporovi, dokazuje se ko je koga nasamario.
Takođe, sećate se verovatno školskih ekskurzija naše dece po Mađarskoj, Grčkoj, gde su deca tj. roditelji platili kvalitetan smeštaj, a tamo su dobili nekakve barake ili nešto slično. Profesori se prave da nisu krivi, predstavnik agencije se obično izgubi i nikom ništa.
Ono što je do sada bilo karakteristično kod turističkih putovanja, pogotovo đačkih ekskurzija, bilo je očigledno posredovanje nekih profesora za pojedine agencije. Setimo se samo napisa u štampi poslednjih meseci o tome. Oni profesori koji se pobune zbog lošeg tretmana svojih đaka obično vrlo brzo padaju u nemilost direktora škola i završavaju karijeru u toj školi.
Šta znači u članu 65. neizvršenje ili nepotpuno izvršenje usluga turističkog putovanja? Znači, neko može dobiti samo razliku kao odštetu što je odmor proveo, umesto u hotelskoj sobi sa klimom, u oronulom bungalovu, gde se topi na 40 stepeni, a moguće je i da vam gušter pretrči preko nogu dok spavate. Na stranu to što se tako neko može razboleti od loše vode ili zbog nehigijene. Ko će nekome da plati upropašćeni godišnji odmor? Takve agencije treba zatvarati ukoliko se to ponovi više puta.
Kod organizovanja školskih ekskurzija, škole u prirodi i tome slično javljaju se problemi koji nisu još uvek tačno zakonom definisani, posebno kada su u pitanju dnevnice prosvetnih radnika koji u njima učestvuju i tako povećavaju cenu aranžmana.
Treba uvesti i obavezu da licencirani turistički vodič prati veće ekskurzije, a ne, kao do sada, da to bude vođa puta. To bi poboljšalo kvalitet aranžmana, oslikavalo bi, takođe, pojedine turističke agencije i organizatore putovanja, a doprinelo bi i većoj zaposlenosti turističkih radnika, odnosno lica kojima je turizam profesija.
Posebno bih se sada zadržao na odeljku – Specifične usluge posebnih vidova turizma, gde se nabrajaju pojedine usluge poimenično. Lovni turizam, kao jedan veoma profitabilan vid turizma, veoma malo je ovde obrađen, tačnije, skoro nikako, tek toliko da se pomene. Lovno bogatstvo nam pruža izvanredne uslove za razvoj ovog vida turizma. Jedino što treba uskladiti su ingerencije Javnog preduzeća ″Srbijašume″, Ministarstva za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu i Ministarstva za nauku i zaštitu životne sredine.
U Javnom preduzeću ″Srbijašume″ jedan dobar deo imovine, odnosno infrastrukture biće verovatno privatizovan. Naime, poznato je da se ovo javno preduzeće već oslobodilo velikog dela mehanizacije kao nerentabilnog balasta na ukupno ostvareni prihod. S obzirom da je veliki broj lovišta, lovačkih konačišta, planinskih hotela u vlasništvu preduzeća ″Srbijašume″, nije teško zaključiti da će se i ovaj resurs brzo privatizovati.
Ponavlja se ona stara, mnogo puta dokazana, radikalska priča – tamo gde je novac, tamo je i G17 plus. Preko preduzeća ″Srbijašume″ pojedinci će se dokopati veoma vrednih turističkih objekata, po veoma povoljnim cenama, i priča je već dalje poznata.
Što se tiče kongresnog turizma, o njemu bi možda mogli više da kažu predstavnici onih političkih partija koje plaćaju skupe višednevne stranačke seminare po Kopaoniku, Zlatiboru ili Paliću.
Seoski turizam je spao na najniže grane. Seljaka je prvo ova i ona DOS-ovska vlast uništila uvozom poljoprivrednih proizvoda, skupim poljoprivrednim repromaterijalom i kreditima.
Od njih se većina ovajdila za koju polovnu priključnu mašinu i ništa više. Ti isti seljaci sada razbijaju glavu kako da plate Dinkiću šestocifrene iznose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje, a na kraj pameti im nije da se okreću seoskom turizmu i da za tu namenu uzimaju nove kredite. U vremenu kada država nudi daleko niže cene maline, višnje, povrća, voća, žitarica, jer je tako u EU, seljaci su jednostavno prepušteni sami sebi.
Na kraju bih rekao nešto o nautičkom turizmu. Nautički turizam predstavlja jednu od najprofitabilnijih grana turizma u svetu. Podunavska regija u samoj Srbiji, ako bi cela bila stavljena u funkciju, obuhvatala bi oko 2.500 kilometara plovnog puta. Potrebno bi bilo izgraditi skoro 2.000 prevodnica, gde bi nautičari mogli da ostave svoje plovne objekte i obiđu, uz angažovanje lokalnih turističkih organizacija, atraktivna i kulturno-istorijska mesta na kopnu. Kada će to država uraditi, ostaje da se vidi.
Ali, nepobitna je činjenica – osim poljoprivrede i turizma Srbija ništa drugo ne može da pokrene, kako bi značajnije popravila i stabilizovala svoj položaj u zemljama u okruženju, pa i u EU.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanik Srpske radikalne stranke Momir Marković podneo je amandman na član 11, kojim traži brisanje ovog člana. Kao što su poslanici Srpske radikalne stranke do sada u svojim diskusijama o svim podnetim amandmanima tražili povlačenje ovog zakona, tako se i ovim amandmanom na član 11. traži brisanje. Nema nikakve svrhe od donošenja ovakvog zakona, koji je, u stvari, obmana i građana i institucija kojima je oduzeta imovina. Ovakav zakon ne treba da postoji u našem zakonodavstvu. Veoma je loš, neprimenljiv i može imati nesagledive posledice po državu.
Brisanjem člana 11. Skupština bi se na najefikasniji način ogradila od ovog vladinog predloga, koji nije naišao na podršku ni kod građana kojima je oduzeta imovina i koji su protestovali nekoliko dana ispred Narodne skupštine Republike Srbije.
Predlagač zakona, predstavnik Vlade, prvog dana rasprave ni sam nije bio siguran u efikasnost primene ovog zakona. Zato se više nije ni pojavljivao u sali Narodne skupštine, u maniru dosadašnjih predstavnika Vlade Republike Srbije, koji uvek, po prikazivanju svog predloga zakona, ubrzo odu iz skupštinske sale i više ih poslanici od tada ne vide.
Skoro niko nije ni pokušao da brani zakon iz redova skupštinske većine; i oni koji su nešto pokušali da pojasne napravili su još veću konfuziju i sebi i svojim političkim partijama.
Takođe, ovaj amandman poslanika Mome Markovića na član 11. treba podržati i zbog jedne veoma bitne činjenice.
Ovaj zakon je parcijalan. Pravite razliku između oduzete imovine, recimo, imovine crkvenih i verskih zajednica i ostale imovine. Zakon važi za sve podjednako ili ga nema. Još malo pa ćete u pojedine članove vaših budućih zakona stavljati slike objekata i lica na koje se zakon odnosi.
Brisanjem ovog člana zaustaviće se, pre svega, maltretiranje građana koji će morati da obijaju pragove mnogih institucija da bi evidentirali nešto što je već evidentirano.
Da li će ovaj zakon biti stvarna obaveza za Vladu Republike Srbije ili samo zakon pro forme zbog Evropske unije i Studije o izvodljivosti, ostaje da se vidi.
Vlada se bavi ovakvim nemogućim zakonima, umesto da se bavi akterima afera "Erikson", "šećerne afere", afere sa "Fijatovim" vozilima, itd.
Zato se podrška Vladi vidi kroz svakodnevne ankete, koje možete da pročitate u novinama. Niti ko može da pretpostavi u Vladi Srbije koliko će Srbiju koštati eventualno sprovođenje ovakvog, po radikalima nesprovodljivog, zakona, niti ko pokušava da sagleda krajnju sumu koja će biti potrebna za namirenje oštećenih građana i institucija.
Razmislite, kolege poslanici, o Vojvodini, da se ne desi da se Srbi kolonisti izbacuju iz kuća zbog folksdojčera, kojima ćete velikodušno vratiti imovinu, jer novca u državnoj kasi za to nećete imati. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandmanom na član 10. poslanika SRS, Milovana Radovanovića, predlaže se brisanje ovog člana. Zašto? Članom 10. iz Predloga ovog zakona izdvaja se imovina verskih zajednica i crkvi.
Pitanje je sada šta je razlog, zašto u ovako lošem Predlogu zakona nema evidentiranja oduzete imovine verskih zajednica?
Možda je jedan od razloga vreme kojim se označava početak perioda od kada se može prijaviti oduzeta imovina. Šta predstavlja datum 9. mart 1945. godine i zašto baš 9. mart? Dva dana pre toga, o tome je govorio gospodin Momir Marković, poslanik SRS, onaj nesrećni Vlada Zečević, ondašnji Titov ministar unutrašnjih dela u Demokratskoj Federativnoj Jugoslaviji, doneo je naredbu o zabrani povratka Srba na Kosovo i Metohiju. Gde su tu srpski manastiri i crkve?
Paralelno sa ovom naredbom ubrzo se oduzima od Srpske pravoslavne crkve skoro 90% imovine, oduzima se zemlja, oranice, šume, pašnjaci, utrine i, da tragedija bude veća, ta zemlja se uglavnom deli Šiptarima ili čak Albancima koji su prebegli iz Albanije.
Jedan deo oduzete imovine, o tome je govorio gospodin Milovan Radovanović, Eparhije Raško-Prizrenske, upravo na zalaganje dr Vojislava Šešelja i Srpske radikalne stranke, 1998. godine vraćen je Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Po ovome se vidi odnos radikala prema imovini Srpske pravoslavne crkve, pogotovo one koja je i danas najviše ugrožena, a to je imovina Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji. Ono što nije vraćeno Srpskoj pravoslavnoj crkvi na Kosovu i Metohiji treba odmah vratiti, makar nekom vrstom administrativnog dekreta, da bi se sa pravne strane onemogućila uzurpacija od strane Šiptara.
Što se tiče samog evidentiranja oduzete imovine Srpske pravoslavne crkve, dobro je poznato da manastiri i crkve poseduju najpreciznije podatke o svojoj oduzetoj imovini. Sve je do tančina upisano šta je država oduzela 1945. godine i kasnije. Uneti su: katastarska merenja, kvalitet zemljišta, pa čak i procenjena drvna masa za oduzete šume.
Ko je koristio imovinu SPC u Srbiji? Uglavnom su to šumska gazdinstva, poljoprivredna dobra, poljoprivredne zadruge i privatni vlasnici. Ono što bi se možda najbezbolnije i najjeftinije rešilo, vi izdvajate iz ovog predloga zakona.
Svima je dobro poznato da danas mnoga crkvena imanja, koja su oduzeta i nalaze se u sastavu mnogih poljoprivrednih propalih zadruga, stoje zarasla u korov, zapuštena i neobrađena.
Manastirske šume su posečene, degradirane i skoro svuda maksimalno iskorišćene, osim onih koje se nalaze u sastavu nacionalnih parkova. Umesto da se ponovo pošume, one su prepuštene same sebi. To su sada nepregledne ogolele površine, ponegde pretvorene u šume-padnjače, u nešto što je korak do degradirane šumske sastojine.
Ako bi se išta vraćalo ikome, baš bi povraćaj šuma, utrina i pašnjaka SPC prošao bez značajnih finansijskih izdataka, u odnosu na drugu oduzetu imovinu.
Da li je prepreka ovome opet mnogo pominjana Studija izvodljivosti? Možda naša Vlada smatra da će biti nezgodno priznati Evropi da je SPC pravi vlasnik ogromnih zemljišnih poseda na Kosovu i Metohiji i da je evidentno da je ta imovina uzurpirana, pre svega od strane Šiptara.
Takođe, postoji još jedan razlog zbog čega se oduzeta imovina SPC gura u stranu. Nekadašnje manastirske šume su uglavnom pokrivale teren izvorišta čistih voda, a pošto u Srbiji dolazi kako ko stigne iz belog sveta da kupuje naše bogatstvo, našu čistu i nezagađenu vodu, interes vladajuće strukture je da ovo prirodno dobro drži čvrsto za sebe, tačnije za svoje mecene iz zemlje i inostranstva, koji u eksploataciji i trgovini zdrave pijaće vode vide lepu šansu za sticanje ogromnih profita. Na taj način će konačno uništiti sve ono što su vekovima čuvali naši manastiri.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovim amandmanom poslanika SRS Vjerice Radeta traži se brisanje još jednog besmislenog člana 3. Predloga ovog zakona.
Vi želite kao predlagači zakona, ako bude usvojen da pokrenete ogroman državni aparat, da pokrenete stotine hiljada ljudi kojima ste usadili lažnu nadu da će im imovina biti vraćena, da obijaju pragove državnih institucija i moljakaju činovnike za svakojake dokumente koje vi ovde tražite da se imovina uspešno evidentira.
Veliki je broj onih koji nemaju nikakvu potvrdu, zapis ili dokument o oduzimanju imovine posle 9. marta 1945. godine. Ako u državnoj arhivi nema takvog dokumenta, šta onda? Jedino će biti koristi za Dinkićevo ministarstvo što će građani Srbije, plaćanjem svih taksi za administrativne usluge, popuniti državnu kasu.
Na kraju, građani će otkriti da su prevareni. Sve se ovo svodi na sledeće, podnesite prijavu o oduzetoj imovini da nam krasi podrumsku arhivu. Ovo je uzaludno gubljenje vremena i trošenje narodnih para. Ući ćete u živi pesak iz koga nikada nećete izaći.
Sada ne shvatamo predlagača ovog zakona, koji je još prvog dana rasprave rekao da i sam ima dosta rezervi prema ovom predlogu zakona. Šta je time hteo da poruči narodnim poslanicima, verujem da ni on sam ne zna.
U Srbiji posle 9. marta 1945. godine oduzeto je ili nacionalizovano, preneto u takozvane agrarne zemljišne fondove mnogo privatnog poljoprivrednog zemljišta, fabrika, zgrada, stanova, trgova, mlinova, zanatskih radnji i tako dalje. Kada se sve to evidentira po vašem predlogu zakona, pa kada podvučete jednu crtu i saberete vrednosti oduzete imovine, šta ćete onda uraditi?
Šta ćete uraditi ako dobijete astronomsku sumu, šta ćete reći ljudima kojima ste dali lažnu nadu, jer vi ulazite u nešto što je neizvodljivo na ovakav način kako ste vi zamislili.
Mnoge nepokretnosti su već promenile i po nekoliko vlasnika. Šta sa fabrikama koje su danas zapuštene, ruinirane, očerupane, a bile su nekada u nečijem privatnom vlasništvu?
Prethodna dosovska vlast, gde je učešće imalo i sadašnje krilo DOS-a na vlasti, obećalo je vraćanje oduzete imovine vlasnicima, i to u prvim mesecima svoje revolucionarne vladavine, ali od toga su odustali, dakle, brže-bolje, pa su prodali cementare, šećerane, pivare, hotele, poljoprivredna dobra i tako dalje.
Interes da se rasproda sve što se može povoljno prodati, a ovo – "povoljno" mislim na uspešno ugovorene provizije koje se očas posla pojave na Sejšelima i drugim ostrvima. Dakle, prevagnulo je sve to u DOS-u nad onim obećanjem koje je dato građanima Srbije. Sećate se onih velikih panoa, ugovora sa narodom, pa i zaklinjanja kao da je to Sveto pismo.
Takođe, nosioci dosovske vlasti, (a ovo se odnosi i na ove koji su trenutno danas na vlasti i na one koji su delom u opoziciji), prekršili su nekoliko postojećih zakona vraćajući oduzetu imovinu samo jednom čoveku – Aleksandru Karađorđeviću, čoveku koji je svesno ili nesvesno dao podršku koljačima srpskog naroda. Setite se samo Okučana 1991. godine.
Šta je sa srpskim seljacima, zašto ste njih pretvorili u građane drugog reda? Znači, za prestolonaslednika ne važe zakoni ove države, dok se za narod još uvek dosledno primenjuju. Da li je to tekovina vašeg legalizma, na koji se pozivate otkako postojite. Da li mi živimo u republici ili u monarhiji? Jer, ako ste vratili Karađorđevićima ono sve, zašto to niste vratili i onim građanima Srbije kojima je oduzeta imovina.
Na kraju, osvrnuo bih se na izlaganje poslanika Mike Vlaovića juče, kada je rekao da bi se primena ovog zakona odnosila samo na ljude koji su imali manje vrednosti koje su im oduzete. Ne možete, ako donesete zakon, da ga primenite samo na one koji su imali male posede, a takvih je najviše, a ne na one kojima je oduzeta imovina velike vrednosti. Nema parcijalnog, personalnog izvršenja zakona. Ako vratite onom seljaku njivu od 50 ari, onda morate da vratite, na primer, i Paraćinsku štofaru potomcima Vlade Teokarevića.
Ovaj vaš predlog zakona najviše mi liči na čoveka koji je krenuo da pravi kućerinu, a ima samo pet cigli i dve grede, a kada je shvatio da je to nemoguće, digao je ruke od svega. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se povodom amandmana na član 6. koji je podneo poslanik Srpske radikalne stranke Vitomir Plužarević. Zašto treba prihvatiti ovaj amandman? Treba ga prihvatiti jer je realan, neophodan i nadam se koristan u bilo kakvoj vrsti poljoprivredne proizvodnje.
Kada je reč o proizvodnji semena, to bi trebalo da bude početna osnova za svakog ko bi želeo da se bavi ovom vrstom delatnosti. Svako bi trebalo, ako je ozbiljan proizvođač, da na svom zemljištu ili zemljištu pod zakupom obavi čitav proces proizvodnje semena. Kasnije dolaze laboratorijska ispitivanja i druge radnje. Zašto je teško sada nekome ko radi ovaj posao da dostavi podatke o površini i osnovi korišćenja zemljišta? Takva situacija je predviđena amandmanom i za opremu, mehanizaciju i prostoriju koja će se koristiti za određenu vrstu proizvodnje semena.
Ako proizvođač, recimo, nameštaja mora da dostavi podatke o pogonu, o sredstvima za rad, zašto u ovom slučaju ne bi proizvođači semena dostavljali isto ovakve podatke? Ispada da vi u Ministarstvu, ne prihvatajući ovaj amandman, želite u Srbiji sumnjive proizvođače, fiktivna fizička lica i, naravno, prošvercovani semenski materijal.
Maločas je bilo govora o pokušaju ubacivanja u zemlju 25 tona genetski modifikovanog semenskog materijala kukuruza. Reći ću još jednu stvar: za jedan kilogram prošvercovanog semena neke povrtarske vrste onaj ko to uradi zaradiće oko 10.000 evra; zamislite šta će se desiti kada se prošvercuje tona, dve ili više takvog materijala.
Pitanje koji postavljaju svi poslanici Srpske radikalne stranke – zašto danas nema resornog ministra gospođe Ivane Dulić-Marković da brani svoj predlog zakona? Da li je u modi da ministri iz G17 plus beže ispred poslanika Srpske radikalne stranke? Kakvi su to preči poslovi koje ministri imaju, osim da brane svoj predlog zakona? Ministarke danas nema, verovatno ima preča posla, možda skida legla gubara po srpskim šumama, a naše šume su u jadnom stanju. Da li ih je snašao gubar, da li ih je snašao G17 plus, isto se hvata.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo još jednog predloga zakona i to o semenu, a po uzoru na propise Evropske unije. Da nam nije te Evropske unije Parlament bi izgleda sedeo besposlen.
Što se tiče samog Predloga zakona – usaglašavanje sa čak osam direktiva Evropske unije, samo da još razjasnimo da li tim direktivama Evropska unija štiti sebe ili želi takav stepen razvoja i kod nas, koji smo u fazi ni–tamo, ni–ovamo.
Već u obrazloženju na strani 2. kaže se na kraju pasusa – "promet i tržište semena unutar Evropske unije". Sada mi treba da dokazujemo da ćemo u narednim decenijama do ulaska u Evropsku uniju, ako se dotle ne raspadne, stvarati nešto što možda neće moći da priviri na tržište Evropske unije.
Ovaj zakon pokušava da reguliše tri bitne stvari, i to: proizvodnju zdravog semenog materijala; distribuciju semenskog materijala preko trgovina, uvoznika, do krajnjeg potrošača; stvaranje i priznavanje novih sorti. Da bi narodnim poslanicima ilustrovao koliko je bitno neke stvari ovim zakonom žestoko sankcionisati navešću jedan primer: za jedan kilogram prošvercovanog semenskog materijala, recimo nekog povrća, u našu zemlju iz npr. Izraela zarađuje se oko 10.000 evra – a vi sada vidite sa kojim se problemom susreće nadležno Ministarstvo, a rekao bih i policija
Posledica ovako ilegalno uvezenog semena mogu biti velike, nesagledive, čak i tragične. Sa svakom sortom semena koja nije atestirana, ispitana, odobrena, a unese se u našu zemlju, može se trajno kontaminirati zemljište bolestima, može se genetski modifikovanim semenom napraviti velika pometnja u lancu ishrane kod životinja i ljudi, a takođe se mogu preneti i mnoge bolesti na ljude i životinje.
Pod firmom - upotrebe zaraženog semena mogu se tretirati metode upotrebe biološkog oružja. Ako počnemo sa analizom od proizvodnje, u članu 5. navode se svi oni koji mogu da se bave proizvodnjom semena. U ovom članu pominju se i fizička lica, ali nikako samostalno, već, samo na osnovu ugovora o saradnji sa proizvođačem semena.
Dakle, to što je neko registrovao poljoprivredno gazdinstvo u ovoj situaciji ništa mu ne znači, osim regresirane nafte i to na kašičicu. Ispada, po ovome, članovi 5. i 6. – da će fizička lica skoro samostalno voditi proizvodnju, jer pitanje je da li će odgovorno lice proizvođača semena uvek stići da kontroliše fizička lica koja proizvode seme.
Nije dovoljno samo na kraju pokupiti izvesne količine proizvedenog semena, već treba imati makar neki osnovni uvid u sam proces dobijanja semena. U članu 6. tačka 5) kada je u pitanju lice sa završenim poljoprivrednim fakultetom ne navodi se smer - zaštita bilja. Smatram da je veoma bitno pravilno voditi zaštitu biljaka koje se gaje kao davaoci semena, odnosno one koje se tretiraju kao rasad. Takođe, morali ste u jednoj tački da predvidite kvalitet zemljišta, obaveznu opremu, mehanizaciju za same proizvođače, a i za fizička lica.
Kontrola proizvedenog semena se, po ovom predlogu zakona, poverava stručnoj organizaciji, po članu 13. Primedba sa moje strane sastojala bi se u sledećem: zašto nije zakonom predviđen veći broj stručnih lica za kontrolu proizvedenog semena?
Ovo je ipak veoma važan segment celokupnog procesa stvaranja kvalitetnog semenskog materijala i zbog toga mogu da trpe veliku štetu naši poljoprivredni proizvođači.
Što se tiče dorade semena, u članu 21. tačka 5) izostavili ste lice sa završenim poljoprivrednim fakultetom, smer zaštita bilja, koji je izuzetno bitan u procesu dorade semena. Nije samo cilj proizvesti određenu količinu semena, već je bitno da to seme bude zdravo, bez znakova bolesti ili deformisanosti. To će najbolje pratiti stručno lice iz oblasti "zaštite bilja".
Ono što verovatno nedostaje u ovom zakonu je i obaveza stručnog obučavanja budućih proizvođača, dorađivača, fizičkih lica koja krenu da na ovakav način ostvaruju prihod.
S obzirom na to da su kod nas uslovi idealni onda treba što više raditi na propagiranju proizvodnje semena kako bi se olakšala teška situacija, pre svega seoskih domaćinstava koja jednostavno ne mogu da opstanu na tržištu prodajući svoje klasične i već ustaljene poljoprivredne proizvode. Da se i ovde ne desi da Srbiju počne da preplavljuje semenski materijal iz Evropske unije, jer će verovatno ispunjavati zakonom propisane uslove, dok će naši domaći proizvođači gubiti sve više i više naše tržište, pošto će ovim zakonom biti opterećeni mnogim nepotrebnim izdacima, a i uslovima!!
Kada je reč o odgovornosti za kvalitet semena, član 34. odnosi se konkretno samo na dorađivače semena. S obzirom na to da u semenskoj proizvodnji postoji više faza, odgovornost se mora drugačije posmatrati. Možda je i kriv prvi proizvođač, možda je akreditovana laboratorija dala netačne analize uzoraka semena, a takođe može se dovesti u sumnju i rad stručne organizacije, kojoj je samo Ministarstvo poverilo stručne poslove na kontroli proizvodnje semena. Ne može se samo tek tako svaliti odgovornost samo na jednog aktera u lancu proizvodnje semena.
U skoro tridesetak članova ovog predloga zakona javlja se rečenica - ministar će propisati metode, ministar će propisati obrasce, ministar propisuje sadržinu registra, Ministarstvo propisuje uslove itd. Ko može da garantuje onima koji se bave ovom delatnošću da će to Ministarstvo uraditi i to najkasnije za godinu dana od dana objavljivanja ovog zakona, ako bude usvojen?
Ako bi neko već ovih dana krenuo da se usklađuje sa ovim zakonom, šta ćete uraditi ako niste u međuvremenu propisali sadržinu, uslove, obrasce, metode itd, a na koje se neprestano pozivate u skoro svakom članu?
U poglavlju u kojem se obrađuje proces priznavanja i registrovanja sorti poljoprivrednog bilja opet se javlja jedan problem o kojem se govorilo i kod Zakona o sadnom materijalu voćaka, vinove loze i hmelja. Taj problem se zove – "vlasnik sorte". Ovde nije razgraničeno, nije tačno definisano da li je institucija ili ustanova u kojoj rade stručnjaci iz oblasti poljoprivrede vlasnik sorte ili pojedinac koji je pomenutu sortu konkretno stvorio.
S obzirom na to da vlasnik sorte ima velika ovlašćenja u raspolaganju novostvorenom sortom, nameće se pitanje vlasništva. U institutima su naučni radnici plaćeni od države za taj posao i bilo bi besmisleno da se kasnije otuđi ono što je stvoreno uz pomoć države. Dakle, potrebno je jasnije razgraničiti ovaj segment i zbog stručne javnosti, a i zbog nacionalnog interesa.
Na kraju, rekao bih nešto o kaznenim odredbama, konkretno, o članu 104. u kome se navodi da će fizičko lice biti kažnjeno za prekršaj proizvodnje semena, rasada ili micelija, bez ugovora sa proizvođačem, kaznom od 2.500 do 50.000 dinara. Ukoliko se kazni preduzeće za proizvodnju semena, kazne se kreću i do tri miliona dinara.
Normalno je očekivati da će mnogi ugasiti svoja preduzeća i krenuti da kao fizička lica ilegalno proizvode semenski materijal i rasad. Kazna za prekršaj je mala, može se lako izmiriti. Svako će se pre opredeliti za manju kaznu za fizička lica, nego za veliki rizik, od privrednog prestupa i milionske kaznene iznose. Ovakvu identičnu situaciju smo imali kod Zakona o sadnom materijalu, voćaka, vinove loze i hmelja.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovim amandmanom poslanika SRS gospodina Zorana Krasića predloženo je brisanje člana 1. Predloga zakona o regulisanju odnosa Republike Srbije i banaka u stečaju.
Sve ono što je Mlađan Dinkić, eksguverner Narodne banke Jugoslavije, a sadašnji ministar finansija, uradio domaćem bankarstvu, građanima Srbije, srpskoj privredi, jednostavno ne može da prođe bez odgovornosti. Mlađan Dinkić danas liči na doktora, nabeđenog eksperta, koji je pacijenta uveo u stanje kliničke smrti i sada, da bi oprao ruke, šalje samrtnika dalje, iako mu spasa nema, da mu neko drugi konačno potpiše smrtovnicu.
To je jasno svim građanima Srbije, koji danas bukvalno žive na ivici egzistencije, pod prismotrom, na meti cinkaroša.
Dakle, ono što je zamutio bivši dosovac, bivši guverner, bivši nesalomivi, lični kompozitor Dragana Kojića Kebe, Mlađan Dinkić pre nekoliko godina zatvarajući domaće banke, sada želi sve to da pokrije i anulira stavljanjem države Srbije u položaj dužnika.
Mnoga potraživanja banaka koje su ugašene danas mogla su se podmiriti posle sprovedenih privatizacija. Banke bi, zatim, izmirile svoja dugovanja prema inostranim poveriocima i danas bi radile u Srbiji.
Koliko su samo strane banke uzele novca kao proviziju od građana Srbije prilikom konverzije marke u evro. Zar to nisu mogle da odrade domaće banke. Gde su 4,5 milijardi srpskih para sa Kipra?
Što se ćuti o ogromnim uplatama za navodne ekspertske usluge Dinkićevim saborcima od strane mnogih inostranih organizacija? Šta je sa onim firmama čijim imenima je Dinkić mahao pred novinarima 2003. godine? Ništa od toga. Samo još jedna obmana za građane Srbije.
Kada se nemilosrdno obračunavao sa domaćim bankarskim sistemom, sa osiguravajućim društvima, šta onda da očekuju sitni pijačni prodavci, sirotinja koja jedva preživljava, seljaci kojima je nametnuo astronomske iznose za obavezno penziono, socijalno i zdravstveno osiguranje.
Šta očekivati od nevidljivog ministra, pošto ga niko nije video ovih dana, koji se usudio da čak i monasima i monahinjama nameće plaćanje zdravstvenog osiguranja.
Ono što je sigurno, profit koji ostvaruju banke, a koje danas rade u Srbiji, polako ali sigurno se odliva iz naše zemlje. Svaka investicija u srpsku privredu dolaziće od stranih poverilaca. Da li to znači da smo mi zbog Mlađana Dinkića danas u polukolonijalnom položaju, ostavljeni da čekamo milost stranih banaka.
Na kraju, preneo bih gospodinu ministru, Mlađanu Dinkiću, poruku jednog seljaka sa paraćinske zelene pijace, zemljoradnika koji je ojađen rešenjem Poreske uprave od 160 hiljada dinara za neizmireno obavezno penziono, socijalno i zdravstveno osiguranje: "Kažite onom Dinkiću da mu je ostalo još samo da nam u šerpe i lonce ugradi nešto i da nam meri šta kuvamo i koliko jedemo, pa sve što pojedemo preko mere da oporezuje."

Dame i gospodo narodni poslanici, kada su javne agencije u pitanju, svima je dobro poznat stav SRS, a to je da su agencije nepotrebne, izlišne i iziskuju velika materijalna i finansijska sredstva, u najvećem delu iz budžeta Republike Srbije.
Sve poslove i obaveze koje ste namenili agencijama nekada su obavljala odeljenja ili uprave pri pojedinim ministarstvima, i to uspešno. Izdvajanjem iz ministarstva, ministarstvu se na neki način sada smanjuje delokrug rada.
Agencije se osamostaljuju pri vršenju propisom predviđenih poslova. To osamostaljivanje u stvari znači da u većini slučajeva agencije mogu da rade šta hoće, iako su ovim zakonom predviđene neke mere nadzora i kontrole rada.
Dakle, stvaranjem agencija odjednom nastaje potreba za velikim brojem novih radnih mesta. Potreban je novi radni prostor, pa sredstva kojima treba da se opreme objekti agencije itd. Kada se na nivou Srbije saberu sva radna mesta po agencijama, plus troškovi održavanja objekata, to dovodi do velikih izdataka za budžet Republike Srbije, a efekat je skoro nikakav.
Šta, u stvari, za uzvrat nude agencije državi Srbiji, građanima i našoj privredi? Jedan broj agencija prosto se utrkuje gde će pre da potroši državne pare. To se odnosi na one agencije koje, po članu 35, vrše tzv. razvojne, stručne i regulatorne poslove, a na kraju diskusije pokazaću vam na primeru Agencije za reciklažu kako se uzaludno bacaju pare poreskih obveznika Srbije.
Jedan broj agencija prosto se utrkuje gde će pre da potroši državne pare na održavanju raznih simpozijuma, seminara, okruglih stolova, i to obično po ekskluzivnim turističkim odmaralištima u Srbiji. Raznorazne studije i elaborati, debelo plaćeni onima koji su sa licencom sve to radili, skupljaju prašinu po podrumskim arhivama i opet narod sve to plaća.
Kao što se bacaju državne pare za pojedine nevladine organizacije koje direktno rade protiv naše države, isto tako se troše i sredstva za mnogobrojne agencije. Neko će po običaju da prebaci radikalima – tako je na Zapadu, tako piše i u zakonskim propisima EU, ali njihove agencije sigurno neće da, na primer, prodaju fabrike za 3 evra ili da unište preduzeća poput "Jugoremedije" itd. Za takve stvari na Zapadu se debelo odgovara, a takvima sledi robija.
Dakle, javnu agenciju formira Vlada i kao osnivač poverava agenciji poslove državne uprave: izdavanje javnih isprava, kao i donošenje propisa za izvršavanje zakona i drugih akata Narodne skupštine Republike Srbije i Vlade. Sada treba da se zapitamo koliko ima smisla sve ovo maločas rečeno, a što ste vi napisali u članu 3, ako to uporedimo sa članom 4. koji propisuje upravo suprotno, dakle, samostalnost javne agencije. To se čak u stavu 2. ovog člana lepo vidi i potvrđuje. Tu piše: "Vlada ne može usmeravati rad javne agencije, niti ga usklađivati sa radom organa državne uprave." Sa čime će ga usklađivati, sa kojim propisima? Meni ovo već počinje da liči na blagu anarhiju. Kako je Vlada zamislila da funkcionišu agencije, stvarno je teško razumeti. Izgleda da je najtačnija definicija – kontrolišem te, radi šta hoćeš.
Takođe, jedno zakonsko rešenje u članu 10. u stavu 3. prosto bode oči. Predvideli ste, gospodine ministre, da za početak rada javne agencije mogu da se koriste pokloni i prilozi koje domaće ili strano (a ovo podvlačim) pravno i fizičko lice daje radi osnivanja agencije. Opet uvodite strance tamo gde ne treba. Tako ste se i u prošlom Predlogu zakona ovog dnevnog reda omogućili da usvajaju srpsku decu, pa zašto ne bi iz senke uticali na rad agencija koje su im zanimljive. Na ovaj način priznajemo koliko smo sami nesposobni da formiramo agencije da obavljaju državne poslove.
Stav 3. u članu 10. pre svega liči na jedan sirotinjski vapaj da neko sa strane bukvalno deli milostinju našim agencijama. Sa kojim interesom bi strano lice davalo finansijska sredstva srpskoj agenciji?
Objasnite mi, molim vas, ko bi mogao da bude sponzor agencije za privredne registre. A da je agencija za privatizaciju u pitanju, mogao bih da razumem, tu očigledno nekakav lovac u mutnom sa Zapada i te kako može da se okoristi, kao što već jesu.
Ta priča koja se provlači kroz ovaj zakon o nezavisnom radu agencije, samo je pro forme radi. U skoro 20 članova ovog predloga zakona direktno se sprovodi nadzor osnivača, to jest Vlade Republike Srbije, nad radom i organima javne agencije. To imate u članovima 10, 11, 15, 44. itd.
U članu 23. govori se o obavezama direktora agencije. Sad da vas pitam, gospodine ministre, da li je do sada neko, pa makar bio to i direktor agencije, odgovarao za propuste i katastrofalne greške u radu agencije, greške koje skupo koštaju državu Srbiju?
Da li je neko odgovarao i za Agenciju za privatizaciju, kada svi znamo da se pojavilo na desetine slučajeva gde je agencija sklapala kupoprodajne ugovore na štetu zaposlenih i imovine ove države. Mnoge obaveze iz ugovora koje kupci nisu ispunjavali agencija je svesno prenebregavala, opet na štetu države i radnika. Da li je neko odgovarao? Da li su ti radnici u agencijama nedodirljivi gospodari sudbine običnih ljudi?
Štetu koju naprave agencije svojim delovanjem, po članu 53, namiruju same agencije, odnosno država Srbija. Zamislite koju su štetu nanele pojedine agencije svojim delovanjem; em ih plaća država za rad, em im država plaća štetu koju su nanele građanima, odnosno imovini – dvostruka šteta.
Ovaj predlog zakona predviđa i formiranje javnih agencija za teritoriju AP, odnosno lokalne samouprave i to po istom aršinu kao i za teritoriju čitave Republike. Ionako osiromašeni opštinski budžeti imaće još jedan nepotrebni balast zvan javne agencije, u svakom slučaju pogodne za upošljavanje stranačkih aktivista na lokalnom nivou.
Na primeru mnogobrojnih firmi može se videti pogubno delovanje javnih agencija. Na kraju, samo da vam pokažem na primeru Agencije za reciklažu: u izveštaju za 2003. godinu jedna studija je skupo plaćena, radilo ju je preduzeće AD "Zaštita na radu", a ticala se upravljanja otpadnim uljima. Ta firma je samo posle pola godine napravila čuvenu aferu sa otpadnim uljem iz fabrike cementa. To pokazuje kakav je kredibilitet onih firmi koje agencije biraju i koliko skupo plaćaju njihove usluge, opet sredstvima i novcem građana Srbije. Zahvaljujem.