Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, skupštinska većina se opet potrudila da više značajnih tema spoji u jednu načelnu raspravu, bez obzira što o svakoj temi ima mnogo toga da se kaže. Najkraće rečeno, četiri predloga, dva ministra, od kojih trenutno nije prisutan nijedan u sali.
Mlađan Dinkić nam nudi dva zakona o javnom dugu, kako bi nadoknadio penzionerima, kako onima koji se isplaćuju iz Fonda za penziono i invalidsko osiguranje zaposlenih, tako i onima koji primaju tzv. poljoprivredne penzije, dugovanja iz ranijeg perioda.
Nažalost, budžetski prihodi iz kojih se crpi značajan deo sredstava za isplatu penzija, zasnovani su na bezdušnom oporezivanju svega i svačega; pod firmom PDV-a, taksi, doprinosa, akciza i kazni – u državnu kasu se slivaju ogromne sume novca. Ali od koga uzete? Upravo od tih penzionera, od radničkih ubogih plata, seljaka, sitnih preduzetnika, zanatlija, studenata, đaka, pacijenata, itd.
Da li imate evidenciju koliko se mesečno ugasi preduzeća u Srbiji? Previše je, i ovoliko velike namete ne mogu da izdrže. Jedna štamparska greška knjigovođe košta nekog poreskog obveznika 100.000 dinara, a to je dovoljno da ga otera u bankrot. Umesto da u budžet imamo priliv sredstava od preduzeća koja rade i ostvaruju proizvodnju u Srbiji, kod nas je situacija suprotna.
Nije slučajno što je skupštinska većina spojila tačke dnevnog reda, čiji je predlagač, ispred Vlade, ministar finansija Mlađan Dinkić i tačke o socijalnoj zaštiti i finansijskoj podršci porodici sa decom, jer će nas upravo politika sadašnje vlade i dovesti do toga da uskoro cela Srbija dođe pod delokrug rada ministra Lalovića, kao jedinstveni socijalni slučaj.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana, nesporna je činjenica da se država suočava sa ovim problemom odavno.
Invalida, kojima je potrebna tuđa pomoć i nega je mnogo. U obrazloženju ste naveli da 50.000 lica koristi pravo na dodatak, a to su, pre svega, invalidi i, takođe, 20.000 lica preko lokalnih socijalnih ustanova.
Oni se tako izdržavaju primajući dodatak za pomoć i tuđu negu. Taj dodatak se obično u porodici gde živi invalid potroši za preživljavanje ukućana, umesto da se nadomeste potrebe samog invalidnog lica.
Svakako da negde postoje zloupotrebe, ali to su propusti koji se mogu rešiti samo u neposrednoj kontroli na terenu. Za sprovođenje ovog zakona, odnosno njegovu primenu, potrebna su vam sredstva, kako ste ovde naveli, od 664 miliona 992 hiljade dinara. Ako ova sredstva ne dobijete od darežljivog ministra finansija, pitam se kako ćete ispoštovati odredbe ovog zakonskog predloga kojim ste predvideli povećanje dodataka za pomoć i negu drugog lica.
Ostaje vam jedino da pooštrite kriterijume i eventualno suzite spisak korisnika dodataka, ali to će ići na štetu ove značajne grupacije, a rekao bih i najnemoćnije u našem društvu.
Jedan broj invalida, mirnodopskih i ratnih, iako imaju značajan stepen invaliditeta, žele da rade na radnim mestima koja mogu da im obezbede opštinska uprava i lokalna javna preduzeća, a pre svega se misli na odgovarajuća radna mesta, njihove invalidnosti, kao na primer prijemne službe, telefonski operateri, kuriri itd.
Ovo je, pre svega, problematika invalidnih lica koja su često diskriminisana i mislim da je u skupštinskoj proceduri upravo zakon koji će obuhvatiti ovu problematiku. Želim da iznesem podatak da u Srbiji trenutno radi oko 3.800 invalida sa visokim procentom telesnog oštećenja, ali njihov status, nažalost, zavisi od milosti lokalnih funkcionera i direktora javnih preduzeća.
Drugi zakon iz domena socijalne zaštite, tiče se dece, odnosno problema smanjenja nataliteta koji preti da za pola veka značajno doprinese smanjenju i nestanku srpske nacije sa ovih prostora.
Stručnjaci odavno upozoravaju na belu kugu u Srbiji. Broj novorođenih i umrlih je u velikoj nesrazmeri, u korist umrlih. Svake godine Srbija izgubi jedan grad od 30.000 ljudi, kao što je npr. Ćuprija. Nedovoljno je i ovo što resorno ministarstvo pokušava da sitnim kozmetičkim izmenama donekle stimuliše roditelje na čuvanje više dece.
Teška ekonomska situacija u Srbiji, ugašena privreda, pljačkaška privatizacija i veliki broj otpuštenih radnika direktno se odrazio na broj novorođene dece u Srbiji. Petooktobarska kriminalna avantura skupo je koštala Srbiju i to se u svim sferama života danas oseća.
Škole u selima širom Srbije polako postaju puste. Do samo pre 20 godina odeljenja su brojala 20, 25, 30 osnovaca, a danas ih je samo četiri ili pet. Tako je skoro svuda u Srbiji.
Uništena poljoprivreda ne daje više nikome alibi da ostane na selu da živi, a tek će se stanje u poljoprivredi pogoršati uvođenjem standarda EU, ograničenim kvotama u poljoprivrednoj proizvodnji i ono što je najgore, neograničenim uvozom poljoprivrednih proizvoda po znatno nižim cenama, a što će konačno uništiti selo.
Ovo ministarstvo može samo kratkoročno da se uključi u rešavanje ovog problema. Vlada je ta koja je u obavezi, zbog opstanka nacije, da sačini dugoročnu strategiju za povećanje nataliteta u Srbiji. Dečji i roditeljski dodatak za sada su jedini put za ostvarivanje kakvog-takvog finansijskog stimulansa za podizanje dece.
Kada je u pitanju dečji dodatak, neka rešenja, kao što su data u članu 5, na posredan način isključuju pojedine porodice sa decom za ostvarivanje prava na dečji dodatak.
Ovim članom mogu biti oštećeni oni roditelji koji su nezaposleni i imaju osam, deset ili više hektara zemlje koja nije obradiva, a to su recimo degradirane šume, šikare, livade itd. od koje ne ostvaruju nikakav prihod zbog samog kvaliteta zemljišta. Ti roditelji neće moći da ostvare pravo na dečji dodatak zbog ovog uslova koji njima konkretno ne donosi nikakav prihod.
Ovo je svakako bolje od prethodnog zakonskog rešenja, gde se to odnosilo na jedan hektar po članu porodice. Najrealnije bi bilo da se ovo ograničenje briše i da se u konačnoj verziji odnosi na dva hektara, ali isključivo obradivog zemljišta, pošto se reč – obradivo ne pojavljuje u tekstu ovog člana.
Član 11. se odnosi na pravo ostvarivanja roditeljskog dodataka za prvo, drugo, treće i četvrto dete. Poslanička grupa SRS je amandmanom pokušala da drugačije reguliše ovo pravo koje treba da se odnosi na oba roditelja.
Ovim rešenjem, kako je predloženo u članu 11, skoro isključivo pravo na roditeljski dodatak daje se majci, dok se ocu ostavlja samo par situacija kada može da ostvari pravo na roditeljski dodatak.
Navešću primer majki koje nemaju državljanstvo SCG, a ovde imaju decu, kao i zbog problema sa papirima i ispisima iz državljanstva, namernim opstruiranjem i neizdavanjem dokumenata, kao npr. iz Republike Hrvatske, ne mogu da sklope brak i na taj način steknu državljanstvo.
Otac deteta, zbog ovakvog zakonskog rešenja ne može ostvariti pravo na roditeljski dodatak, iako živi u vanbračnoj zajednici sa majkom deteta. Roditeljski dodatak pripada detetu i svejedno je ko će ga podići za dete, pod uslovom da roditelji žive u zajednici.
Trebalo bi da prihvatite ovaj amandman, a stav 5, u kome se govori o pravu oca deteta, treba brisati.
Na kraju, problematika isplate roditeljskog dodatka. Ispada da krećete stazama isplate penzionera, pa će onda posle izvesnog vremena neka rata početi da kasni. Usklađivanje na šest meseci, baš kao i penzije, na elegantan način će prikriti ono što će inflacija da obezvredi za ovaj period od dve godine. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što nešto kažem o korupciji, zanimljivo bi bilo čuti gde se državna zajednica SCG nalazila na osnovu istraživanja s kraja 2004. godine, koja su obuhvatila 146 zemalja u svetu, a odnosi se na korupciju.
Dakle, od 146 zemalja državna zajednica SCG se po stepenu korumpiranosti nalazila na 99. mestu, s tim da se stepen korumpiranosti povećava od prvog mesta naniže.
Od zemalja u regionu samo se Albanija nalazila iza naše zemlje, i to na 106. mestu. Srbija i Crna Gora je bila u društvu Alžira, Libana, Makedonije i Nikaragve. Istraživanje je s kraja 2004. godine i odslikava veličanstveni domet buldožer revolucije od 5. oktobra do danas.
Korupcija je rak-rana svake države i svake vlasti. Kada u tom sistemu vlasti ne funkcioniše kako treba sudstvo i policija, kada se ne reaguje adekvatno na očigledne zloupotrebe zakona, onda korupcija nalazi plodno tle za nesmetano podrivanje te iste vlasti, a na štetu građana. Oni koji će se okoristiti su obično pojedinci iz senke, interesne grupe i privilegovani finansijski moćnici.
Država, donoseći nacionalnu strategiju za borbu protiv korupcije, na neki način priznaje da joj postojeći zakoni nisu dovoljni da se uhvati u koštac sa korupcijom.
U ovoj strategiji pomenute su oblasti koje su najviše zahvaćene korupcijom, od kojih su najvažnije pravosuđe i policija. Svakako su tu i prosveta, zdravstvo, javne službe, inspekcije itd. One su bitne jer daju jednu opštu sliku društva u kome živimo.
Zloupotreba položaja, zanemarivanje javnog u korist privatnog, velika pljačka kroz obezvređivanje državnih resursa, samo su neke od karakteristika koje prate korupciju. Obično se korupcija, gledano u užem smislu, povezuje sa socijalnim statusom pojedinca i sredine gde on živi.
Na primer, kada su u pitanju lekari ili prosvetni radnici, obično se nalaze razlozi, kao što su neadekvatni materijalni položaj i društveni ugled, nemogućnost napredovanja, male plate, loš sistem samog funkcionisanja prosvetnih i zdravstvenih ustanova itd.
Kada je u pitanju sudstvo, razloge za korupciju treba tražiti u političkim pritiscima izvršne vlasti, uticaju interesnih grupa, ali i u nepostojanju adekvatne selekcije, kao i nepostojanju sistema zaštite sudija. Svedoci smo čestih afera čiji su akteri upravo nosioci pravosudnih funkcija.
Skoro svakog meseca se u Narodnoj skupštini nekom sudiji ukida imunitet zbog primanja mita i za beznačajne presude, ali i zbog donošenja loših presuda usled kojih su nastale teške posledice po pojedinca ili po preduzeća, koja su se na smišljen način tako obezvređivala i kasnije prodavala ispod svake realne cene. Ovo poslednje se odnosi uglavnom na trgovinske sudove, o čemu su takođe izveštavali mediji.
Od korupcije nisu imune ni sudije Vrhovnog suda, ali opet se ponovila stara priča, svi su zaćutali i, da ne pukne bruka, sve se svelo na jednog sudiju, jednog tužioca, koji se na nesreću poverio svojoj ženi i tako je operacija praćenja sudija propala.
Samo pre nekoliko dana, Skupština Srbije je ukinula imunitet sudiji iz Paraćina. Pravo je pitanje koliko građana i ne prijavi takve pojave, sa kojima se ponekad susreću.
Međutim, izvršna vlast često ne reaguje adekvatno protiv očiglednih primera korupcije. Razlog je prost. Vlada ne sme da se zamera svojim koalicionim partnerima, čiji kadrovi, kao nosioci određenih funkcija u Vladi ili po javnim preduzećima i ustanovama, svesno krše zakon, zloupotrebljavajući svoj položaj. Adekvatno preduzimanje zakonskih mera protiv takvih nosilaca funkcija automatski bi značilo i prestanak podrške Vladi one političke partije čiji se član našao pod udarom zakona.
Na desetine afera je izašlo u javnost koje su nedvosmisleno ukazivale na korupciju. Izvršna vlast skoro ništa nije preduzela. Setimo se samo afere oko prodaje "Knjaza Miloša" i uloge Miroljuba Labusa u svemu tome. Neka posle neko kaže da Milko Štimac nije padao u nesvest iz čistog mira ili zbog telefonskih poziva samog potpredsednika Vlade. Javnost u Srbiji je bila prosto šokirana na koji način je Vlada vršila pritisak na aktere oko privatizacije "Knjaza Miloša". Građani Srbije to znaju i zato je poverenje u stranke na vlasti tako očajno.
Na drugoj strani, guvernera Narodne banke Srbije, Jelašića, već mesecima prozivaju mediji da odgovori odakle mu ogroman novac za kupovinu vile na Dedinju. On ćuti, svi se prave slepi i gluvi i izvršna vlast opet pada na ispitu.
Setimo se afere "Erikson", opet umešan Miroljub Labus, opet ništa. Čak su i Šveđani pokrenuli istragu. Šta se na kraju desilo? Ništa. Da je u pitanju običan građanin, terali bi ga do Vrhovnog suda.
Gde su sada ona specijalna policijska odeljenja za organizovani kriminal da ispitaju sve ove slučajeve. Ili, setimo se samo vlasti DS i kupovine velikog broja vozila za potrebe policije. Onda su morali da se kupe posebni opasači, kravate, zip upaljači. Sve to u aranžmanu jedne od mnogobrojnih firmi bivšeg ministra unutrašnjih poslova, Dušana Mihajlovića. Da li je neko za to odgovarao? Nije niko.
A tek afera oko nabavke vojne opreme. Vinovnici ili učesnici - opet funkcioneri G17 plus. Zamislite, ministra Davinića iz G17 plus optužio je za veliku pljačku ministar Dinkić, takođe iz G17 plus. Normalno bi bilo da neko zbog toga bude u zatvoru iz G17 plus, a ne da cela priča spadne na jednog pukovnika i to samo zato što je prespavao besplatno u hotelu.
Sport je oblast u kojoj caruje korupcija. Klubovi su postali idealno mesto za pranje novca. Tu priliku mnogi uveliko koriste. Retko koji sportski klub ili savez nema nekog funkcionera iz vrha političke elite u svojim upravnim odborima ili organizacijama. Sa tih pozicija se veoma efikasno usmeravaju finansijska sredstva, sponzorstva, transferi, kupovine igrača, čak i nameštanje rezultata. Zato mi u Srbiji još uvek nemamo zakon o sportu, kojim bi se donekle regulisao status i klubova i sportista u Srbiji.
Ako bi se u delo sprovele preporuke koje ste dali u ovom predlogu nacionalne strategije, ova vlada ne bi trajala ni dva dana, jer njihovim ispunjenjem prestali bi interesi vaših koalicionih partnera za podršku Vladi. Na primer, zabrana stranačke aktivnosti za određene kategorije funkcionera, izveštaj o sprovođenju antikorupcijskih mera koje ti funkcioneri očigledno ne daju, nepotizam, stranačka zapošljavanja itd.
Sve ovo što ste napisali u preporukama za pravosudni sistem i policiju ostaće samo mrtvo slovo na papiru. Za ovo imate zakone, samo je potrebno da ih država sprovodi, za čime izgleda nema, od strane Vlade Srbije, ni želje, a ni smelosti. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS, podneo sam amandman na član 6. Predloga zakona o budžetu Republike Srbije za 2006. godinu.
Ova ekonomska klasifikacija u Predlogu budžeta odnosi se na iznos od 77.402.700.000 dinara, a to su sredstva koja su predviđena za transfer Republičkom fondu za PIO zaposlenih. Ovim amandmanom tražim da se iznos od "77.402.700.000" dinara zameni iznosom "87.402.700.000" dinara, odnosno da se uveća za 10 milijardi dinara, a što će direktno doprineti poboljšanju standarda penzionera u Srbiji.
Danas smo svedoci da Vlada pokušava zakonima koje je nedavno donela da donekle koriguje visinu penzija njenim korisnicima, naravno, na njihovu štetu, ne uzimajući u obzir porast troškova života, inflaciju, nezaposlenost i činjenicu da je mnogim porodicama u Srbiji ta mala penzija jedini izvor prihoda u kući. Zato je potrebno ova sredstva uvećati kako bi se makar donekle ublažio težak položaj penzionera u Srbiji. Na stranu to što MMF odskora kroji sudbinu. Preko milion penzionera i invalida, zbog popustljivosti i Vlade i ministra Dinkića, najviše ispaštaju.
Takođe uvećani troškovi lečenja, a među bolesnima su u najvećem broju upravo penzioneri, i to je potreba za većim izdvajanjem sredstava za Republički fond PIO.
Penzioneri i invalidi će svoj novac od penzija uglavnom trošiti u Srbiji i on će se jednim delom kroz poreske tokove vratiti na neki način ponovo državi.
Ministar bi zato mogao da već opredeljena sredstva mnogobrojnim agencijama i direkcijama koje su suvišne i nepotrebne, preusmeri u Fond PIO zaposlenih. Neka ministar finansija sredstva namenjena predsedniku Srbije umanji za iznos koji potroši stranačka ekspozitura DS, poznata po imenu Narodna kancelarija sa direktorom Đilasom na čelu, inače zastupnikom ili predstavnikom kako se redovno sam hvalio mnogobrojnih kompanija u Srbiji. Takvi nemilice rasipaju narodne pare.
Uzmimo na primer zaštitu životne sredine. U ovoj oblasti imamo, pre svega, Upravu za zaštitu životne sredine, što je i normalno, ali pored nje imamo i Agenciju za zaštitu životne sredine, imamo Agenciju za reciklažu, imamo dve agencije. Da li vi uopšte znate da li se u Srbiji krenulo sa nekim projektom recikliranja?
Samo da pomenem, mi u Srbiji čak nemamo ni zakon o reciklaži, ali zato imamo Agenciju i ona kao takva, troši pare budžetskih obveznika. Tako je i sa drugim agencijama koje je oformila ova današnja Vlada i time na leđa naroda natovarila još veći broj budžetskih korisnika. Vi u Ministarstvu morate naći način da se sredstva u visini od 10 milijardi dinara koja se mogu obezbediti eliminisanjem nepotrebnih budžetskih korisnika dodaju ovoj ekonomskoj klasifikaciji i da konačan iznos bude 87.402.700.000 dinara, a na dobrobit korisnika PIO zaposlenih.
Želeo bih da vas podsetim po drugi put na onu priču iz sela Glogovca kod Jagodine, a tiče se penzionerke koju je mrtvu skoro pola godine čuvala snaja kako bi mogli da žive od njene penzije. To je dokaz kolika beda vlada u Republici Srbiji. Učinite makar nešto za penzionere, makar i ovim uvećanjem sredstava.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 61. Predloga zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju, koji glasi: u članu 61. stav 1. reči "četiri godine" zamenjuju se rečima "pet godina".
Ovim amandmanom u ime poslaničke grupe tražim da u ovom članu izrečena mera traje najduže pet godina, umesto četiri, radi bolje efikasnosti preduzetih mera zaštite, mada se i ovde vidi da će resorno ministarstvo voditi glavnu reč i u slučaju produžavanja izrečene mere.
Tačnije, otvoren je put zloupotrebe, za zatvaranje tržišta pojedinim kompanijama i preduzećima koja mogu predstavljati ozbiljnu konkurenciju preduzećima zainteresovanim za tržište u Republici Srbiji, a koja svoje zaštitnike imaju upravo u pojedinim ministarstvima, odnosno u samoj Vladi.
Kada govorim o ovom amandmanu, pravo pitanje bi bilo za one koji su pisali ovaj zakonski predlog – ima li svrhe uopšte sprovoditi mere zaštite u ovako postavljenom sistemu vrednosti u kome se danas nalazi Republika Srbija, u odnosu na EU, MMF, pa i NATO pakt, između ostalog.
Kome mi uopšte možemo da zabranimo da plasira robu na našem tržištu? Da li ovim forme radi napisanim zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju? Vlada, kojoj MMF kroji budžet, Vlada koju jedan Solana prisiljava da krši Ustav, Vlada kojoj će se uskoro na suverenu teritoriju ušetati NATO vojnici, Vlada kojoj haški inkvizitori nalažu koga da hapsi i isporučuje, neće moći ovo da sprovodi.
Vlada Srbije, koja je zbog direktiva spolja skoro uništila sopstvenu vojsku, Vlada koja će, zbog kvota nametnutih iz EU, uništiti i poljoprivrednu proizvodnju u Srbiji, neće smeti ni da pomisli da propisuje mere zaštite prema kompanijama i preduzećima, i stranim i onim iz Srbije, koja će uvoziti robu stranih proizvođača za naše tržište.
Setimo se samo kako se to rešavalo donedavno, kada se upropastio stočni fond u Srbiji, takođe i voćari, povrtari, proizvođači žitarica, nekontrolisanim uvozom upravo ovih poljoprivrednih proizvoda od strane bivše DOS-ovske vlade, čiji neki funkcioneri sede i u ovoj današnjoj.
Tada su cene pale ispod svakog realnog nivoa i zbog toga je na naše tržište stiglo meso čak iz Brazila, povrće iz Holandije, voće iz Italije, vina iz Francuske itd. Tako je i sada. Uvezene hrane poreklom iz drugih zemalja ima gotovo svuda. Genetski modifikovane biljne sorte daju naoko lepe proizvode, što naš proizvođač još ne uspeva da postigne, ali pitanje je koliko je sve to zdravo i prihvatljivo za ishranu ljudi.
Sada će neko iz Vlade Srbije da spusti rampu moćnim kompanijama iz EU, SAD i drugih zemalja za prodor na srpsko tržište na osnovu ovog zakona. Počnite, ako želite da me demantujete, već odmah sa primenom po usvajanju ovog zakona, zaštitite našu elektronsku industriju, metalski kompleks, fabrike nameštaja, drvnu industriju, jer je evidentno da su duže vreme u teškoj situaciji baš zbog gubitka tržišta.
Ovaj problem se takođe može posmatrati i u obrnutom smeru.
Poznato je da su u procesu pljačkaške privatizacije naša velika i strateška preduzeća prodata stranim kompanijama, tako da su pojedine grane srpske industrije bukvalno u njihovim rukama, kao npr. proizvodnja cementa u okviru građevinske industrije ili, recimo, hemijska industrija, čija je rasprodaja pri kraju, da ne govorim o duvanskoj industriji, šećeranama itd.
Sada oni jednostavno mogu, držeći taj monopol, da diktiraju visinu cene na tržištu, a da država kao i do sada ne reaguje interventnim uvozom u cilju zaštite potrošača ukoliko su cene znatno niže u neposrednom okruženju.
Da li to znači da su Vladi ruke vezane, jer treba da se suprotstavi moćnim kompanijama koje su vlasnici tih preduzeća, a sedišta su širom EU, SAD ili drugih zemalja ili je u pitanju interes pojedinaca u Vladi da ne reaguju i da zaštite potrošače?
Na kraju bih opet ponovio da ovaj zakon nećete primenjivati, odnosno mere zaštite kako ste ih članom 61. predvideli, osim ako se ne radi o nekom sporadičnom slučaju na koji ćete se obrušiti svom snagom. Baš bih voleo da vidim da propišete meru zaštite - zabranu uvoza jabuka iz Italije, povrća iz Holandije, vina iz Francuske itd. Nećete moći, jer vam to Evropa neće dozvoliti.
Još jedan razlog za prihvatanje amandmana je i taj što u ovaj rok ulazi privremena mera zaštite, pa je samim tim produžavanje roka izrečene mere na pet godina, umesto na četiri, neophodno.

Dame i gospodo narodni poslanici, pošto po direktivama Evropske unije do sada raspravljamo u Narodnoj skupštini o šumskom drveću, o voćkama, hmelju, dopingu, igrama na sreću, stavljen je na dnevni red takođe zakon, dakle, evropski našminkan, zakon o policiji.
Da bi ovaj predlog zakona izgledao prihvatljiviji pobrinuo se evropski kodeks, napisan tamo gde se već uveliko i godinama projektuje novi svetski poredak, samo sa smešnim i čudnim imenima pojedinih organa policije, pa će to pomalo početi da podseća na nekadašnju civilnu zaštitu ili dobrovoljno vatrogasno društvo.
U obrazloženju se na strani 3. sve to lepo objašnjava, da policija treba da postane servis građana, ali ono što je najbitnije vidi se na kraju rečenice - ovo je uslov za pristupanje, kako je navedeno, između ostalog i NATO-u. Onda vam je jasno ko je pisac ovakvog i sličnih kodeksa, što se često potura i lokalnim skupštinama na usvajanje.
Kakve sada veze ima policija sa NATO paktom? Polako se otvaraju vrata za prodor stranog faktora i u ovoj osetljivoj oblasti kao što su unutrašnji poslovi.
Vrlo brzo ćemo imati situaciju, mada se to možda već i dešava, odnosno da će pripadnici stranih policija početi da krstare po Srbiji u potrazi za haškim beguncima, a u stvari izvršavaće nalog svojih matičnih policija.
Ovaj kodeks je nešto nalik etičkom kodeksu, što se nudilo pojedinim lokalnim skupštinama na usvajanje, a čine ih - grupa sumnjivih evropskih nevladinih organizacija, uključujući čak i jednu nemačku političku partiju. Ovde se sada favorizuje implementacija evropskog kodeksa policijske etike, a upravo imamo zabrinjavajuće pojave kriminalizacije određenog broja policijskih službenika, o čemu govore štampani i elektronski mediji u Srbiji.
Ovde se vidi jedna žurba vladajuće koalicije za donošenje ovog zakona. Ovo je izgleda namera da se reformiše policija za interese vladajuće stranke, a koja će se posle vanrednih parlamentarnih izbora strmoglaviti sa vlasti zajedno sa svojim manjinskim koalicionim partnerima.
Zašto zakonodavac ne sačeka donošenje novog ustava Srbije, pa tek onda da krene u reformu policije? Za novi ustav, o čemu se govori još od formiranja ovog skupštinskog saziva, izgleda ne treba da se žuri, jer tu se Evropa ne meša. Ne meša se, jer će posle donošenja novog ustava biti raspisani novi parlamentarni izbori, na kojima će ubedljivo pobediti SRS.
Ono što će primetiti svako onaj ko bude čitao ovaj zakon, svakako je bujica nekih novih termina i naziva koji odudaraju od klasičnih i tradicionalnih naziva policijskih organa i policijskih institucija. Sada u policiji imamo direkciju, pa direktora policije, zatim predstavnike javnosti, pa pomoćnu policiju i tako dalje. Sve ovako zajedno liči na neko javno preduzeće, samo još nedostaju poslovođe umesto načelnika, pa da naša policija više ne liči na policiju.
Šta je falilo nazivu - rezervna policija, pa se sada uvodi naziv - pomoćna policija na dobrovoljnoj osnovi, kako to reče danas u obraćanju poslanicima ministar unutrašnjih poslova. Sve što je napisano novo iz preporuka spolja u Predlogu zakona ministar prihvata. Dakle, da su mu kreatori policijske etike napisali u zakonu da se naziv ministar unutrašnjih poslova preimenuje u naziv glavnog pozornika unutrašnjih poslova, ministar bi to takođe prihvatio.
Kroz pojedine članove ovog predloga zakona pokušaću da ukažem na neke odredbe koje su na neki način dvosmislene, ali i veoma štetne po pitanju unapređenja rada i efikasnosti srpske policije.
U članu 19. govori se o međunarodnoj saradnji i angažovanju, pa se u stavu 3. pri kraju rečenice kaže da naša policija obavlja određene policijske poslove u inostranstvu u saradnji sa policijama drugih država.
Da li to u prenesenom smislu znači da i pripadnici policije stranih država mogu kod nas da obavljaju određene policijske poslove, s obzirom da je opšte poznata činjenica da strani agenti i policajci već duže vreme špartaju po Srbiji, kobajagi tražeći Radovana Karadžića i Ratka Mladića, naravno, uz pomoć domaćih tragača iz nevladinih organizacija.
Ako i u sferi unutrašnjih poslova treba da se uradi ono što je uradio Vuk Drašković, aktuelni ministar spoljnih poslova, dakle sa sporazumom o prolazu trupa NATO pakta kroz Srbiju, onda možemo da se zapitamo da li smo mi danas uopšte slobodni građani i da li je slobodna ova država. To obično tako biva. Prvo koristiš njihova iskustva, a potom dođu lično da dovrše ono za šta su njihovi poslušnici, poput Vuka Draškovića, Nataše Kandić i drugih, već pripremali teren u Srbiji.
Član 21. se bavi direkcijom policije i imenovanjem direktora policije. U stavu 4. ovog člana vidimo koji su uslovi za imenovanje na dužnost direktora policije. Navodi se isključivo devet godina radnog iskustva. Obično se u konkursima navodi pet, 10 ili 15 godina radnog iskustva, a ovako devet, deluje kao unapred pripremljeno mesto za odanog stranačkog aktivistu, još samo fali da se uz ovaj stav doda i fotografija budućeg direktora, pa da se sve ovo do kraja obesmisli.
Ni odrednica "visoka stručna sprema" nije konkretna, jer se ne zna na koju struku se odnosi. U policiji ima dosta zaposlenih sa različitim visokim obrazovanjem, a rade kao policijski službenici, što znači da se sutra direktor policije može tražiti i među defektolozima, ekonomistima, akademcima sa DIF-a itd.
Članovi 116. i 117. bave se zvanjima u policiji. Predlogom ovih članova uvedena su potpuno nova zvanja za određeni stepen stručne spreme. S obzirom da postoji velika vremenska praznina od uvođenja Policijske akademije, prerano je da se napravi oštra razlika između više i visoke stručne spreme, jer postoji Visoka škola unutrašnjih poslova koja školuje specijalizovane kadrove.
Ovim predlogom oni se nalaze u podređenom položaju, bez obzira na iskustvo koje su stekli u dosadašnjem radu. Do sada nije postojala tako oštra granica te dve kategorije, a obzirom na uslove koji postoje u našem društvu i na činjenicu da Policijska akademija postoji svega desetak godina, prerano je povući ovako oštru diferencijaciju, s obzirom na porast kriminala i korupcije i potrebu države da se sa njom razračuna, u čemu su joj neophodni kadrovi sa iskustvom.
Ovaj zakon u nekoliko članova propisuje na koji način policijskom službeniku prestaje radni odnos pre ispunjenja opštih uslova za sticanje starosne penzije. Članovima 140, 159, 167, 168. itd. predviđene su situacije kada zaposlenom policijskom službeniku prestaje radni odnos.
Svakako je najsporniji član 139, koji daje zakonsku mogućnost da se penzionišu svi policijski službenici koji imaju navršenih 50 godina života, 20 godina penzijskog staža i da je poslednjih 10 godina službenik proveo na poslovima koji se računaju sa uvećanim stažom.
Javnost treba da zna da se ovde stvara mogućnost selektivnog otpuštanja policijskih službenika sa najvećim iskustvom, a da pri tome nije bitan njihov učinak, trenutni rezultat i sposobnost.
U isto vreme, policijskim službenicima se jasno stavlja do znanja da mogu biti penzionisani i pre ispunjenja opštih uslova za sticanje starosne penzije, bez obzira na to koliko dobro i profesionalno obavljaju svoj posao.
U članu 139. ne piše u kojim slučajevima se on primenjuje, te je samim tim dato široko ovlašćenje za primenu ovog člana. Čije interese štiti član 139? Verovatno vladajuće koalicije, koja planira da se obračuna sa svim policijskim službenicima starijim od 50 godina, a za koje se smatra da nisu politički podobni.
Na njihovo mesto će doći mlađi neiskusni kadrovi, verovatno po volji vladajuće grupacije u Srbiji, pogotovo iz ekspertske grupacije, kao što je to urađeno i u finansijskoj policiji ili po mnogim poreskim upravama širom Srbije, da ne pominjem Narodnu banku Srbije, "Srbijašume" itd.
Ako je predlagač imao dobre namere da omogući policijskim službenicima pogodnosti da mogu ranije otići u penziju, onda je trebalo u članu 139. uneti odredbu po kojoj je za primenu ovog člana potrebna saglasnost i policijskog službenika.
Srpska radikalna stranka neće podržati ovaj zakon, s obzirom da je na ovakav dirigovan način preusmeren rad i funkcionisanje čitave jedne institucije, koja je veoma bitna za opstanak države. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, posle godinu dana od zvaničnog podnošenja Narodnoj skupštini od strane Vlade na razmatranje, ovaj predlog zakona konačno je stavljen na dnevni red. S obzirom na značaj ovog zakona, Vlada se izgleda "potrudila" da poboljša standard građana Srbije.
Ono što najviše muči građane Srbije, kao na primer nemaština, gubljenje posla, sumnjive privatizacije, Kosovo i Metohija, to će izgleda ostati za neko drugo vreme. Tako će ovaj zakon u moru drugih propisa u Srbiji naći svoje mesto u našem zakonodavnom sistemu.
SRS ima neke suštinske primedbe na ovaj zakon i poslanici SRS već na njih ukazuju tokom rasprave. Doping u sportu je negativna pojava koja najviše narušava sportski duh i viteštvo učesnika u sportskim takmičenjima. Sam pristup sprečavanju dopingovanju sportista mora biti jasan, nedvosmislen i tačno usmeren ka otkrivanju onih lica koja se bave ovim radnjama.
Svaka ishitrena i pogrešna reakcija, nepotkrepljena čvrstim dokazima, može zauvek upropastiti karijeru nekom sportisti. Zato je velika odgovornost ovlašćenih antidoping organizacija u procesu sankcionisanja pojedinih slučajeva sprečava dopinga. Ovaj problem se može posmatrati šire. Ne moraju uvek biti krivi samo sportisti. U dopingovanju velikog udela mogu imati treneri, klubovi, lekari, firme koje imaju interes zbog reklamiranja svog brenda itd.
Jedan broj nečasnih radnji u sportu vezuje se za sportske sudije i njihovo suđenje, dok se drugi deo upravo odnosi na upotrebu doping sredstava i podmetanje ovih sredstava sportistima, čime se služe pojedine interesne grupacije, da bi aktiviranjem doping afera uništavali karijeru konkurentskim klubovima ili pojedincima.
Što se tiče člana 3. koji govori o povredama antidoping pravila, stiče se utisak da neki predviđeni slučajevi ostavljaju dosta prostora za manipulacije ljudi koji se nalaze u antidoping organizacijama. Npr. u tački 2) ovog člana navodi se, citiram - pokušaj korišćenja doping sredstava. Kakve će metode moći da primeni lice iz antidoping organizacije da bi se ustanovilo, kako se ovde kaže, pokušaj korišćenja. Ovakav slučaj može dokazati samo ozbiljna policijska istraga, praćenje, tajno snimanje, iskaz svedoka i nalog lekara itd.
U tački 6) člana 3. se kaže da je povreda antidoping pravila i ukoliko se poseduje nedozvoljeno doping sredstvo. Ovo je sasvim sigurno preširok pojak i nije jasno da li se odnosi recimo na medikamente koje lice poseduje kod svoje kuće, a koje koriste drugi članovi porodice, a kupljeni su u apoteci u slobodnoj prodaji. Dakle, nije se konkretno ova tačka usredsredila na to da li se misli na sredstva koja se neposredno pronađu kod takmičara ili na ono što ima kod svoje kuće. Posedovati, to znači imati u svojini nešto, bez obzira gde se ono nalazi.
U tački 8) ovog člana postoje neke nejasnoće na koga se konkretno odnosi ova antidoping povreda. Da li se povreda odnosi na sportistu ili na lekara? Ovo se može tumačiti i kao davanje doping sredstava bez saglasnosti takmičara, ali i davanje uz saglasnost, koja je kasnije otkrivena.
Ovo ste još naveli i pojam propisivanja doping sredstava. Nijedan sportski lekar nije toliko naivan da javno propiše izdavanje i upotrebu nedozvoljenog doping sredstva. Ovo je nešto što je suvišno i nepotrebno.
Ono što je skoro nezaobilazno kada se govori o dopingu u sportu, to je dopingovanje životinja koje učestvuju u sportskim takmičenjima. Prvenstveno se odnosi na organizatore konjičkih trka, kao i trka gde učestvuju druge životinje. S obzirom koliko se para okreće u ovoj sferi sporta, neophodno bi bilo proširiti ovaj član amandmanom SRS, koji je podnela narodni poslanik Nataša Jovanović, a čijom bi se primenom pod udarom zakona našli svi oni koji, dopingujući životinje i nameštajući na taj način rezultate trka, zarađuju na kladionicama ogromne sume novca.
U članu 6. stav 3. pojašnjava se situacija u kojoj sportista treba da se uveri da dobijena medicinska terapija ne sadrži doping sredstvo. Ova formulacija nije dobra iz sledećeg razloga: kako može sportista da se uveri o postojanju nekih sredstava, kad on prosto nema nikakvih znanja iz oblasti medicine i farmacije? Logičnije bi bilo da se lekar obaveže da mu prepiše terapiju koja ne sadrži doping sredstvo, a ne da se sportista sam uverava. Ovakvo rešenje u svom amandmanu je predložio poslanik SRS dr Paja Momčilov i ministar bi trebalo da prihvati ovu izmenu kada krene rasprava u pojedinostima.
U članu 21. predviđeni su neki rokovi za izrečene mere zabrane učešća na takmičenjima. Izricanje mera zabrane učešća je veoma bitno i značajno u karijeri svakog sportiste. Postavlja se pitanje šta će se desiti ako sportista posle izrečene mere na sudu dokaže neosnovanost izricanja mere zabrane učešća na takmičenjima. To za neke sportiste može da znači i kraj karijere, finansijsku propast, raspad porodice itd. Kako će snositi odgovornost neko iz antidoping organizacije za pogrešno izrečenu meru? Da li se u ovom slučaju zaštitio integritet sportiste? Mislim da nije, a vreme će pokazati da li se to zaista dešava u praksi.
Na kraju bih nešto rekao o antidoping agenciji. SRS je u načelu protiv osnivanja bilo kakve agencije. Iz člana 29. se vidi da će i ova agencija biti na grbači građana Srbije, jer su sredstva za njen rad i osnivanje obezbeđena, između ostalog, iz budžeta Republike Srbije. Takođe, predviđena su sredstva za rad agencije i od donacija i sponzorstva stranih i domaćih pravnih i fizičkih lica.
Ko sada može da kaže da ovde ne može doći do zloupotreba ili čak sukoba interesa? Antidoping agencija, koja utvrđuje odgovornost lica po članu 30. tačka 5) treba da se izdržava, između ostalog, i od sredstava dobijenih od lica koja su možda posredno ili čak direktno zainteresovana za pojedine slučajeve.
Ovaj predlog zakona bio bi prihvatljiv ukoliko bi se usvojile primedbe i amandmani poslanika SRS, a ovako su ostavljene mogućnosti zloupotreba od strane i sportista i antidoping organizacija.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je još jedan u nizu zakona koji su predstavljeni javnosti kao bitna karika budućih odnosa sa EU.
Predlog zakona o zaštitniku građana kod nas će pre imati značaj da se usvoji zbog zahteva i preporuka EU, a ne da bi se odmah krenulo u njegovu primenu. Ovaj naš "čardak ni na nebu ni na zemlji" može veoma lako da preraste u nešto sasvim suprotno od onoga što se ovim zakonom predviđa. Predložili ste instituciju kao poseban organ i sami priznajete da to nije ni organ uprave, ni sudski, a ni zakonodavni organ. To je reda radi.
Ovaj zaštitnik građana treba da predstavlja neko strašilo za one koji se neće ni obazirati na ovakvog zaštitnika građana.
Naravno, za obespravljene i nemoćne građane pred državom, zaštitnik građana će izgledati kao neko ko će im u perspektivi biti rame za plakanje, a to najbolje znaju njihove sadašnje kolege iz narodne kancelarije.
Ova namera Vlade odmah je stavljena pod sumnju, kada je predlagač u obrazloženju na strani 2. napisao da su u izradi konačne verzije predloga zakona učestvovali, pored eksperata Saveta Evrope, OEBS-a, pokrajinski ombudsman iz Vojvodine, a to je verovatno neki Čankov kadar iz 2002. godine, i jedan broj nevladinih organizacija iz Srbije, koje se kobajagi bave zaštitom ljudskih prava i sloboda.
Nije valjda da su u pisanju ovog zakona učešće imale nevladine organizacije koje vode Nataša Kandić, osvedočena antisrpska perjanica, Biljana Kovačević-Vučo, Sonja Biserko, Sonja Liht i mnoge druge. Voleo bih da nam predstavnik Vlade navede koje su to nevladine organizacije učestvovale u javnoj raspravi i da li su čak neke njihove sugestije ugrađene u predloženi tekst.
Analizom pojedinih članova zakona pokušaću da ukažem na njihovu nelogičnost, a reklo bi se i na njihovu međusobnu suprotstavljenost.
Ovim zakonom Vlada je predvidela široka ovlašćenja zaštitnika građana u nameri da zaista zaštiti prava građana Srbije, a i stranih državljana, kako piše u članu 1.
U praksi ovaj zakon će poslužiti da se trenira strogoća prema nekom službeniku što nije taksirao neku molbu upućenu načelniku, ili referentu iz katastra ako slučajno pogreši u izdavanju kopije parcele, pa se žalio građanin.
Takvi će sigurno stradati, ali je pitanje hoće li zaštitnik građana reagovati i prema visokim funkcionerima ukoliko se ogreše o zakon odnosno uskrate prava građaninu ove države.
Samo ovde, sa ove skupštinske govornice svakodnevno se govori o mnogim zloupotrebama pojedinaca u organima državne uprave širom Srbije. I to, takođe, treba da bude signal za akciju zaštitnika građana. Ovim zakonskim predlogom zaštitniku građana se daje ravno 13 ovlašćenja koja su, sama po sebi, dosta široka i pružaju mogućnost zloupotreba.
Dakle, kada vidimo vrstu tih 13 ovlašćenja, vidimo da još samo nedostaje mogućnost da zaštitnik građana privodi lica po potrebi, pa da sve ovo u kompletu liči na ono Odeljenje za zaštitu naroda.
U prvom članu se kaže da će zaštitnik građana predstavljati nezavisan državni organ, koji će kontrolisati rad organa državne uprave i štititi prava građana.
Ako se zna da se zaštitnik građana bira na predlog poslaničkih grupa, a to će biti na predlog vladajuće koalicije, kako će zaštitnik građana reagovati na očigledna kršenja zakona od strane direktora ili načelnika iz redova onih stranaka koje su zaštitnika građana izabrale u skupštini. To će biti prvi i pravi test za ovo što je napisano u članu 1.
U članu 5. tačka 3) navodi se uslov za izbor lica na funkciju zaštitnika građana, a to je da poseduje visoke moralne i stručne kvalitete. I, sada zamislite šta zakon dalje predviđa, kada se visokomoralna i stručna osoba izabere za zaštitnika građana, a što se može pročitati u članu 8. i članu 13. tačka 2).
Član 8, ukoliko se zaštitnik građana kao visokomoralno i stručno lice posle izbora u Narodnoj skupštini ne pojavi u roku od 30 dana da primi dužnost biće opozvan i biraće se drugi zaštitnik građana. Toliko o visokomoralnom kadru koga je ovde iznedrila vladajuća koalicija i koji kao moralna osoba neće da se javi na posao.
Ukoliko se zaštitnik građana pojavi na svom radnom mestu može se desiti ono što je predlagač predvideo u članu 13. tačka 2). Ovim članom se predviđa suspenzija za zaštitnika građana ukoliko se ustanovi da je osuđen za krivično delo koje ga čini nepodobnim za obavljanje funkcije, a presuda nije postala pravosnažna.
Pa, kakav je to visokomoralni zaštitnik građana, koga predloži i izglasa vladajuća koalicija, a ovamo je krivično osuđivan. Ovo je samo dokaz da predstavnici vladajućih stranaka uopšte nisu sigurni u ljude koje predlažu i postavljaju na odgovorna mesta, a koji su u stvari sušta suprotnost od onoga što im pravila i etičke norme nalažu.
Davinić je najsvežiji primer vladajuće koalicije, kakve kadrove postavlja na najodgovornije funkcije u državi.
Takođe, u članu 5. tačka 4) predlagač na mala vrata pokušava da uvede pojedine nevladine organizacije u sistem rada zaštitnika građana. Kako drugačije tumačiti tačku 4) koja glasi - da ima zapaženo iskustvo u zaštiti prava građana, osim da se ovako maskirani provuku Nataša Kandić i čitav prateći antisrpski korpus.
U članu 17. je pobrojano gde zaštitnik građana nije ovlašćen da vrši kontrolu rada, pa se pominju sudovi i javna tužilaštva, što je i normalno. Ali, nije normalno da se u članu 20. zaštitnik građana, pre bilo kakve presude, stavlja u situaciju da nekog razrešava, odnosno traži njegovu ostavku zbog navodne povrede prava građanina. I desi se, recimo, ovakva situacija.
Zaštitnik građana se obruši na nekog načelnika državne uprave u nekom gradu zbog navodne povrede prava.
Zatim ga zaštitnik građana izloži javnoj kritici i poniženju u medijima, među kolegama i radnicima uprave. Ceo slučaj dođe do suda i na sudu se ispostavi da je načelnik bio u pravu i dobije spor. Šta onda?
Kako će neko, uključujući i zaštitnik građana, da čoveku nadoknade moralnu i materijalnu štetu? Hoće li snositi konsekvence zaštitnik građana? Neće, jer ga štiti član 10. u kome se kaže - zaštitnik građana ne može biti pozvan na odgovornost zbog mišljenja, kritike ili predloga koji su dati u vršenju svoje funkcije.
Nama ostaje da, ukoliko se ovaj zakon usvoji, vidimo kako će zaštitnik građana obavljati svoju dužnost. Znajući za dosadašnje učinke kadrova vladajuće koalicije, teško da će se išta poboljšati u odnosu između države, odnosno njenih organa i građana.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 16. stav 4. koji glasi: "Postupak akreditacije sprovodi se u postupku osnivanja na zahtev osnivača, a u postupku uvođenja novih studijskih programa na zahtev visokoškolske ustanove i ministarstva".
U Predlogu Vlade, u članu 16. stav 4. stoji: "Postupak akreditacije sprovodi se u intervalima od najduže pet godina, a na zahtev osnivača, odnosno visokoškolske ustanove".
Ovim amandmanom se želi konkretno određivanje jedne mogućnosti u postupku akreditacije, odnosno da se zakonski odredi: da se akreditacija sprovodi na zahtev, po iskazanoj potrebi, ili u utvrđenim vremenskim intervalima. Ovako može i jedno i drugo, kako kome odgovara.
Takođe, na ovakav način se i sama komisija, koja je pod lupom stručne javnosti, srozava u pogledu ozbiljnosti sprovođenja postupka akreditacije. Normalno je da se prva akreditacija izvrši pri osnivanju visokoškolske ustanove, a koju pokreće osnivač. Od same komisije, odnosno od njenog sastava zavisi kako će se sprovesti do kraja postupak akreditacije, s obzirom na velika i široka ovlašćenja koja joj daju odredbe ovog zakona.
Samom akreditacijom se potvrđuju standardi koje, prema članu 11, utvrđuje Nacionalni savet, a na koje se i predlagač poziva na početku člana 16. Samim tim možemo slobodno reći da i Nacionalni savet, makar posredno, učestvuje u akreditaciji visokoškolskih ustanova, odnosno studijskih programa. Kako će se sami članovi komisije za akreditaciju snaći u ovom poslu, ostaje da se vidi, a s obzirom da će mnogi članovi sa sobom vući balast ustanove odakle dolaze, kao i interes svojih poslodavaca, teško da će se profesionalizam sasvim izdići iznad nekih ličnih aspiracija.
Što se tiče studijskih programa, amandmanom se predviđa sprovođenje postupka po zahtevu visokoškolske ustanove i ministarstva, dakle, bez ikakvih vremenskih ograničenja, odnosno po iskazanoj potrebi. Kontrolu izvršene akreditacije Ministarstvo može vršiti periodično, ako je u pitanju akreditacija za uvođenje novih studijskih programa.
Što većim uplivom inspekcije resornog ministarstva, u smislu nadziranja i adekvatnog reagovanja u pojedinim situacijama, sve će biti manje mogućnosti za eventualne zloupotrebe koje mogu da nastanu grupisanjem interesa članova komisije za akreditaciju. Ukoliko dođe do gubljenja akreditacije za studijske programe, odnosno neispunjavanja uslova, podrazumeva se i gubljenje akreditacije za izdavanje javnih isprava.

Dame i gospodo narodni poslanici, obrazovanje treba da posmatramo kao najvažniju javnu službu, koja ima zadatak da našem društvu obezbedi budućnost, a ne biznis koji se iskazuje kroz formalnu prodaju potvrda o stečenom znanju.
Ovde se konkretno radi o visokom obrazovanju, ali isto će se desiti kada na dnevni red pred poslanike Skupštine Srbije dođe i osnovno i srednje obrazovanje. Sve će se to kreirati po nekoj novoj deklaraciji, kao što je sada slučaj sa Bolonjskom, bez obzira što će se to sve odraziti retrogradno na obrazovni sistem.
Ako već u osnovnom obrazovanju prepišemo recept iz degenerisanog zapadnog ili američkog školstva, da deca npr. uče tablicu množenja u petom razredu, onda će vam biti jasno kakvi će to stručnjaci biti po završetku studija u ovako kreiranom visokoškolskom sistemu.
Pred sobom imamo Predlog zakona o visokom obrazovanju. Pisci ovog predloga izgubili su iz vida činjenicu da dosadašnje visokoškolske ustanove nisu bile, kako ih sada često nazivaju, nekreativne pamtionice podataka, već su one godinama stvarale intelektualnu elitu iz Srbije i Evrope, pa i sveta. Zar je zapad uzeo na stotine hiljada naših stručnjaka zato što su bili, kako je rečeno, samo pamtioci podataka ili zato što su bili dobro školovani, u dobrom visokoškolskom obrazovnom sistemu. Većina njih su sada vodeći stručnjaci u svojim oblastima upravo u zemljama razvijenog zapada i upravo sa onim znanjem koje su poneli iz škola i sa fakulteta u Srbiji.
Upravljačka elita širom sveta, a tako i ova naša novokomponovana, i dalje uči u klasičnim školama i na klasičnim fakultetima, kao što su Iton, Oksford, Kembridž itd, dok je za mentalne robove poznog liberal-kapitalizma ostavljano da se akademski izgrađuju po uprošćenim, ograničenim nastavnim programima. Bolonjska deklaracija, polako ali sigurno, potvrđuje ono što je Orvel napisao u romanu "1984" da je neznanje moć. U svom romanu Orvel opisuje totalitarnu državu u kojoj svi podanici moraju da usvoje mišljenje koje razara svaku logiku.
Držati u neznanju, odnosno u oskudnom znanju ogroman upravljački aparat zaista će predstavljati moć i biće jedan od prioritetnih zadataka navodne reforme prikrivenih mondijalista, koja se na žalost sprovodi i kod nas. Sutra ćemo imati nešto drugo u vidu Briselske deklaracije, pa Madridske, Londonske, Berlinske itd. Šta god nekom padne na pamet u Evropi ili tamo gde se projektuje novo doba (New Age), samo se ogrne plaštom deklaracije ili direktive, da to lepše zvuči, tako stvorenom Svetom pismu niko ne sme da promeni ni jedno slovo.
Sutradan će možda stići deklaracija kojom će se ograničiti broj studenata na medicinskom ili nekom drugom fakultetu ili npr. projektovano ukidanje nekih fakulteta. Zašto? Zato što su naši stručnjaci ti koji se svojim znanjem i sposobnošću nameću u zemljama zapadne Evrope i sveta, gurajući u drugi plan njihove visokoškolce. Naravno, sve što napišu tamo spolja vi ćete ovde prihvatiti, kao nova Kominterna. Kada nje nestane gde ćemo mi u upropašćenom zakonodavnom sistemu.
Dovoljno da se osvrnemo na principe iz člana 4. ovog predloga zakona i da pod tačkom 5. pročitamo sledeće - uvažavanje humanističkih i demokratskih vrednosti evropske i nacionalne tradicije. Dakle, prvo je Evropa, pa tek onda mi. Ta Evropa je već nas Srbe, mimo svih istorijskih činjenica i istine, krstila u svojim prosvetnim programima kao zlikovce, kao genocidnu naciju, prenebregavajući činjenicu, namerno ili ne, da je upravo srpski narod bio žrtva genocida nekoliko puta u prošlom veku.
Naša deca će prvo učiti o tako sročenoj humanističkoj laži, pa tek posle o onome što nas je održalo do danas. Kao što smo nekada morali da trpimo da nam neko usađuje socijalističku svest, marksističku svest, kao i da zavisimo da li će nas neko oceniti kao moralno-politički podobne ili ne, tako i sada, ali ovog puta u ogledalu internacionalizma izgrađuje se neka nova evropska svest usmerena na kreiranje novog čoveka kaljenog kroz ovako pripremljen instant obrazovni sistem.
Tako će jednog dana, kao što su se raspršili snovi o besklasnom društvu, o utopiji ideje komunizma, ostavljajući za sobom milione zatečenih, tako će se verovatno i ova konglomerat-unija jednog dana, suočena sa svojim ekonomskim, etičkim, etnički i verskim protivurečnostima, ugasiti kao da je nije ni bilo. Opet će ostati milioni zatečenih, bez saznanja ko su i kome pripadaju.
Većinom članova ovog predloga zakona ukida se finansijska i upravljačka samostalnost, što odgovara jedino privatnim visokoškolskim ustanovama. Tako se pokazuje da je novac glavni razlog u prividnom sporu između privatnih i državnih fakulteta. Obrazovanje je proces koji se, kao i profesija, razvijao kroz vekove i uspešno je ostvarivan i onda kada pojam dividende nije ni bio poznat.
Rešenja koja bi izjednačila vlasnička prava u visokoškolskim ustanovama sa privrednim aktivnostima samo bi stvorila atmosferu u kojoj bi metod - prodaj diplomu i nestani – postao pravilo. Komisija za akreditaciju je takođe posebna priča. Pošto u njoj treba da sede i predstavnici privatnih univerziteta, oni bi najpre morali da akredituju sami sebe. Zatim bi po logici privatnog profita osporavali akreditaciju onim državnim univerzitetima koji obrazuju profitabilne profile studenata. Cilj je jasan: dovesti što više studenata na svoj privatni fakultet, a time i znatno popuniti svoj budžet i svoje džepove.
Hvalospevi Bolonjskoj deklaraciji predstavljaju u stvari jednu običnu prevaru. Gotovo svi državni fakulteti imaju ne samo sopstvenu tradiciju merenu vekovima, već i tradiciju saradnje sa fakultetima širom Evrope i sveta. Više generacija profesora je tu saradnju negovalo, razmenjivalo saznanja i iskustva, podvrgavali se međunarodnoj naučnoj kritici.
Niko ovde verovatno neće ništa reći o otporu tradicionalnih zapadnoevropskih fakulteta prema Bolonjskoj deklaraciji i uvođenju niza novotarija koje dolaze iz Amerike i koje se jednostavno na silu kaleme na dosadašnja zakonska rešenja u ovoj oblasti. Sada ispada da je i kod nas bilo sve tako loše. Obično se govorilo za period do 2000. godine o odlivu mozgova, kako je tada to bilo popularno reći.
Zašto neko ne kaže da je od 2001. do kraja 2003. godine, dakle u vreme nastupajućeg blagostanja tadašnjeg vladajućeg DOS-a, iz Srbije otišlo preko 5.000 visokoškolaca.
Naravno, kada su shvatili da od obećanja stotina hiljada radnih mesta neće biti ništa i da je od toga ostalo samo stotine hiljada otpuštenih radnika, otišli su glavom bez obzira iz Srbije. Medicinski, Elektrotehnički, Mašinski, Veterinarski, Poljoprivredni i drugi fakulteti u Srbiji važe za rasadnike mladih stručnjaka. Naši inženjeri i arhitekte izgradiše bezbroj mostova, brana, saobraćajnica, aerodroma i ko zna čega sve još po čitavom svetu, a da ne govorimo o lekarima, naučnoistraživačkim radnicima na polju genetike, medicine, biotehnologije, hemije, fizike itd.
Sada se hoće nešto što neko drugi hoće. Izgovor je vladajućoj većini da nas neće tamo primiti ni posle 20 godina, a ako se ovo usvoji primiće nas za 20 godina. Gde će nas to odvesti, videće se za koju deceniju, a tada će sve biti kasno i za mlade naraštaje, i za državu i za naciju.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 6. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2005. godinu.
Dobro znamo kako je stvoren budžetski suficit i o čemu je ministar finansija pre neki dan govorio skoro dva sata. Danas Mlađan Dinkić ima na raspolaganju punu kasu, deli šakom i kapom, kako mu se ko svidi. Ali, ono što je naša stvarnost i za šta je odgovoran upravo ministar finansija, to je velika nemaština i siromaštvo građana Srbije. Ovim amandmanom na član 6. predloga rebalansa traži se povećanje iznosa namenjenog Republičkom fondu za PIO.
Poreski nameti rezultirali su prelivanje novca iz džepova građana u budžet kojim jedino ministar finansija potpuno raspolaže i više niko. Neka se ne poziva Dinkić na čuvenog radikalskog ministra Lazu Pačua. On je vodio računa o državnoj kasi, ali nije smišljao ekonomske represivne metode kojim bi pljačkao sopstveni narod. Doprineo je jačanju ondašnje srpske vojske kupovinom naoružanja i opreme, za razliku od današnjih eksperata iz G17 plus, koji su našu vojsku skoro sasvim pretvorili u civilnu zaštitu. Načelo, prodajte tenk pa kupite konzerve za mesec dana da vojska jede, upropastiće sasvim naš sistem odbrane.
Ovim amandmanom na član 6. predlažemo da se iznos od 73.032.500.000 zameni iznosom od 83.032.500.000, dakle, da se poveća za 10 milijardi, a koji bi bio upotrebljen za isplatu penzija i invalidnina. Ako je Ministarstvo finansije sprovođenjem svoje poreske politike već uzelo mnogo novca od radnika, preduzetnika, seljaka, od pacijenata, studenata, a onda je red da to kroz ovaj fond to i vrati. Ovom sumom bi se donekle izmirile obaveze države prema penzionerima iz radnog odnosa, invalidima i penzionerima koji primaju zemljoradničku penziju.
Od ovih ukupno opredeljenih sredstava, ogroman procenat odlazi na izmirenje obaveza PIO, dok otprilike 5% otpada na materijalne troškove, u koje spadaju plate zaposlenih, održavanje infrastrukture, potrošnja radnog materijala, službeni automobili itd. Kada smo već kod zaposlenih po filijalama u unutrašnjosti Srbije, kada ste im poslednji put povećali platu. To je pitanje koje su vam uputili ljudi koji tamo rade, a radi se o periodu od unazad dve godine.
Što se tiče samih penzija o kojima govori član 7. razdeo 7, a na koji sam podneo amandman, ministar finansija i ministar Lalović, poznat kao pola ministar pola poslanik, sa izborne liste G17 plus, zajedno kreiraju status budućih penzijsko-invalidskih osiguranika. Tako će armiju nezaposlenih posle sprovedene privatizacije u Srbiji, od kojih je većina u godinama i koji su se nadali odlasku u penziju sa 63 godine, ovaj uigrani par ministara obmanuti i ostaviti na belom hlebu još dve godine.
Ono što je takođe očigledno, a ne znam da li o tome imaju ikakva saznanja i predstavnici Ministarstva finansija, odnosno sam ministar, s obzirom da se dosta "kreće" po narodu, veliki broj porodica u Srbiji živi upravo od penzija od svojih najstarijih ukućana, jer su mlađi redom ostali bez posla. Nekom je preduzeće otišlo u stečaj, nekom je banka likvidirana, neko je postao tehnološki višak, neko je uzeo mizerni socijalni program od par hiljada evra i danas nemaju ništa. Jedini posao im je da čekaju dedinu penziju.
Setimo se samo slučaja iz sela Glogovac kod Jagodine, kada je snaja držala sakrivenu mrtvu svekrvu skoro pola godine da bi mogli da žive od staričine penzije. Ovakvih morbidnih slučajeva sigurno još ima u Srbiji i samo su odraz stanja u kome se Srbija sa budžetskim "suficitom" nalazi.
Prihvatanjem ovog amandmana verovatno bi ministar, bar donekle, stišao socijalnu buru koja se nadvila nad Vladom Republike Srbije. Statistika je jedno, o kojoj nam je naširoko pričao Mlađan Dinkić, ali stvarnost je sasvim drugačija. Priča o caru Trojanu trebalo bi da bude poučna i za sve one koji sami sebi ovde čitaju hvalospeve. Mi iz opozicije javno iznosimo ono što mislimo o Mlađanu Dinkiću kao ministru finansija i o njegovoj poreskoj politici.
Nevolja je za poslanike vladajuće koalicije, koji dobro znaju da im zbog Dinkićević poteza svakodnevnog pata rejting kod građana Srbije. Oni svi u Vladi Srbije moraju da ćute. Jedino ako idu tajno na neko brdo, iskopaju neku rupu i tu sve lepo ispričaju ono što misle o ministru finansija.
Na kraju, kada nas je ministar malo vratio u istoriju, pa nam objasnio da je Knjaz Miloš u vreme Miletine bune imao finansijsko knjigovodstvo, završni račun, a to je u stvari bila kesa dukata pod njegovim krevetom, onda neka krene kao i sam Knez Miloš, neka se lepo preruši, pa neka krene od sela do sela, po vašarima i pijacama, i neka uđe u najgoru birtiju, neka pita zantlije, trgovce i seljake kako se živi i šta misle o nekom Dinkiću, ali da vode računa da ga ne prepoznaju.
Dakle, povećanje sredstava za PIO poboljšaće donekle veoma težak položaj veoma velike populacije u našem društvu. Ako novca nema, uzmite ga od mnogobrojnih agencija koje uzaludno troše novac poreskih obveznika ne radeći ništa.
Takođe, poslanicima Narodne skupštine želeo bih da se obratim, a u vezi slučaja sa radnicima filijale Poreske uprave u Paraćinu. Što se tiče konkretnih radnika, ovaj slučaj je izašao u javnost pre tri nedelje, o tome je pisala štampa, "Blic", "Glas javnosti" sa naslovom - Dinkić podelio otkaze po Paraćinu. O čemu se radi? Grupa od osam radnika, ovom prilikom neću čitati imena ni novoprimljenih radnika, ni radnika koji su dobili otkaz 30. juna, odnosno dobili status neraspoređenih, a to su lica sa 16 do 30 godina staža u poreskoj upravi.
Svi imaju položen stručni ispit za rad u organima državne uprave. Konkretno, radi se o dva lica sa visokom stručnom spremom, dva lica sa višom stručnom spremom i četiri lica sa srednjom stručnom spremom ekonomskog smera. Na njihova mesta primljeno je petoro novih radnika, od kojih su svi članovi G17 plus, odnosno kako u pismu kažu bivši radnici Poreske uprave - niko nema položen stručni ispit za rad u organima državne uprave, u stalni radni odnos primljeni su isti dan, kada su gore navedeni otpušteni.
Sve radnice su članovi G17 plus ili su im muževi visoki funkcioneri u stranci. Sada se mi pitamo, da li neko kada bi trebalo da dobije posao u organima poreske uprave treba da postane član G17 plus i da li je ovo preporuka za ulazak u EU. Da li je ovako nešto moguće tamo da se radi? To verovatno znaju eksperti, a moja obaveza je bila da javnosti iznesem ovaj slučaj. Samo da napomenem da su se radnici Poreske uprave obratili pre tri nedelje ministru finansija Mlađanu Dinkiću, zatim direktoru poreske uprave Vladimiru Iliću i do dana današnjeg nisu dobili nikakav odgovor.
U rešenju koje je potpisao Vladimir Ilić konkretno se navodi razlog zašto su ta lica neraspoređena, pa se kaže - navedenim pravilnikom izvršene su promene u organizaciji i metodu rada Ministarstva i ukidanje nekih poslova, zbog čega je došlo do smanjenja broja zaposlenih potrebnih za obavljanje određenih poslova. Kaže se, po sprovedenom postupku utvrđeno je da zaposleni nije mogao da se rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi i radnoj sposobnosti u istom organu, kao ni drugim organima državne uprave, pa se odlučuje kao u dispozitivu. Znači, tog istog dana kada se utvrdilo da ne postoje radna mesta gde bi se ovaj višak radnika zaposlio, zapošljavaju se nova lica i to lica iz G17 plus političke stranke.
Ovo je izgleda postala praksa u Srbiji, s obzirom da smo ovakve slučajeve imali i u Poreskoj upravi, odnosno filijali u Užicu, pa smo čuli pre neki dan i u Kruševcu, Paraćin je još jedan grad u nizu, a tako će verovatno biti i u mnogim drugim gradovima Srbije.
Govorio je o tome Milovan Radovanović, poslanik SRS, reč je opet o Paraćinu i o poseti ministra finansija Mlađana Dinkića lokalnoj samoupravi i Opštinskom odboru G17 plus.
Pa je Mlađan Dinkić prosledio jedan određen iznos donacija lokalnoj samoupravi, ali mesne zajednice koje su postale korisnici tih donacija su upravo mesne zajednice odakle su rodom funkcioneri G17 plus.
Već je pomenuto, mesna zajednica Drenovac, odatle je ministar zdravlja Tomica Milosavljević, mesna zajednica Čepure, odatle je aktuelni predsednik Narodne skupštine Republike Srbije, gospodin Predrag Marković, mada ne verujem da je on lično imao uticaja da se ta sredstva opredele. Možda je dodvoravanje lokalne samouprave, ali nije bitno. Treća mesna zajednica je mesna zajednica odakle je odbornik G17 plus u SO Paraćin. Zahvaljujem

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 51, sa predlogom da se pomenuti član briše. I ovaj član 51. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o republičkim administrativnim taksama treba brisati, kao i sve članove ovog predloga zakona.
Posle povećanja sudskih taksi, posle poskupljenja naftnih derivata, putarine, struje i mnogo čega drugog usledilo je povećanje republičkih administrativnih taksi, a sve u cilju da se, kako se kaže u obrazloženju, usaglase predmeti taksene obaveze sa spisima i radnjama u sprovođenju propisa itd., što možda lepo zvuči, ali predstavlja još jedno zavlačenje ruke ministra finansija u džepove građana.
U članu 51. se kaže da će ministar finansija, odnosno Ministarstvo uskladiti dinarske iznose taksi iz ovog zakona sa stopom rasta troškova života, prema podacima republičkog organa za statistiku. Tu su potpuno revnosni, kako šta poskupi, kako rastu troškovi života, tako ministar finansija podiže i iznose taksi, valjda da doprinese još većem rastu troškova života, umesto da je obrnuto. Ako su ljudi u velikom broju nezaposleni ili rade za veoma male plate, a na drugoj strani im povećavate troškove života čestim poskupljenjima, kako možete da u tome tražite opravdanje za povećanje republičkih administrativnih taksi?
Ministar finansija treba da prati rast zarada zaposlenih, rast penzija, pa da na osnovu njih usklađuje dinarski iznos taksi, a ne prema tome koliki su troškovi života. Oni će uvek ići na gore. Ako se tako nastavi, za pojedina dokumenta, rešenja ili dozvole građani se neće ni javljati, već će prihvatiti rizik izbegavanja ispunjenja zakonskih obaveza.
Ali, ako pogledamo kakva je represija zavladala sprovođenjem zakona Mlađana Dinkića, povećanje republičkih administrativnih taksi je u poređenju sa njima dečija šala.
Ovde, doduše, ne mogu da vam isteraju traktor iz dvorišta ili da vas pretuče policija, kao pijačne prodavce na Kelebiji, ali verovatno ćete se zbog iznosa taksi odreći nečeg drugog što vam je neophodno. Pored novih propisanih taksi koje se ustanovljavaju zbog donetih zakona iz oblasti ekologije, poljoprivrede i energetike, već postojeće takse se značajno uvećavaju, što nema nikakvog opravdanja, s obzirom da je životni standard građana Srbije sve gori.
Značajan broj taksi se odnosi na rešenja, zahteve i dozvole kojima se regulišu pojedine aktivnosti iz oblasti zaštite životne sredine, kao, na primer, izdavanje dozvola za izvoz opasnog otpada ili, na primer, rešenja za ispunjenost uslova za vršenje monitoringa, odnosno praćenje emisije, imisije i buke.
Umesto da država stimulativno deluje, preko određivanja visine republičkih administrativnih taksi, kada su u pitanju osetljive oblasti, kao što su poljoprivreda, ekologija, ili, na primer, zdravstvo, upravo se dešava obrnuto. Takse se značajno uvećavaju i tako ispada da nešto što je ranije obuhvatalo više radnji sada ima svoje posebne stavke, sa konkretnom visinom administrativne takse. Neke novostvorene stavke sadrže radnje za koje se ranije nije plaćala nikakva taksa.
Mlađan Dinkić, zahvaljujući donetim zakonima, čiji je idejni tvorac on sam, uzima velika sredstva od građana, od privrede koja ne radi, a to se može videti po procentu rasta industrijske proizvodnje, od poljoprivrednika, a evo sada preko novih administrativnih taksi nastavlja sa prikrivenom pljačkom osiromašenih građana Srbije.
U ovom paketu predloga zakona već je bilo reči o povećanju sudskih taksi, tako da je ovo povećanje o kome danas raspravljamo samo finale talasa poskupljenja svega i svačega u Srbiji, što najbolje pokazuje koliko je uspešna sadašnja Vlada.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na Odeljak I Glava 1. na Predlog zakona o carinskoj tarifi.
Amandman u Odeljku I Glava 1. kojim se predviđene carinske stope sa 20 menjaju na 30, želi se postići stabilnost cena poljoprivrednih proizvoda u našoj zemlji, a u ovom slučaju – živine određene kategorije starosti, odnosno vrsta.
S obzirom na to da se ovde radi o uvozu živine iz inostranstva, neophodno je povećati carinsku stopu na 30, kao iznuđenu meru zaštite domaćih proizvođača. Nekontrolisani uvoz žive stoke, živine i drugih poljoprivrednih proizvoda značajno može da poremeti odnose na našem tržištu, a pogotovo da ugrozi naše poljoprivrednike.
S jedne strane, dobro je poznato da zemlje EU u značajnoj meri subvencioniraju proizvođače hrane. Takvima će biti lako probiti se do našeg tržišta. Na našem tržištu konkurenciju predstavljaju domaći proizvođači, koji nemaju ni dinara od države. Ako neko uzme kredit za podsticaj poljoprivrede, to na kraju ispadne, uz veliku kamatu, preskupo.
Ovo je jedan od načina da se donekle sačuva tržište za naše ljude, koji su mahom u poslednje vreme ostali bez posla, pa je dosta njih izlaz našlo baš u gajenju živine.
Evo jednog dobrog razloga zbog čega treba usvojiti ovaj amandman: u ovom istom Odeljku Glava 3, za šarana i pastrmku carinska tarifa iznosi 30, što znači da bi se ista takva paralela mogla povući i kada je u pitanju zaštita živinarske proizvodnje u Srbiji.
Amandman se odnosi i na manje i na veće jedinke živine. Dakle, i na one koje direktno idu u klanicu, kao i na one koje ostaju za širenje vrste. Jedna velika dilema nameće se svakom našem građaninu, koji u prodavnici može naći izuzetno jeftino pileće meso iz uvoza, koji će ga verovatno kupiti ne razmišljajući da li će njegovom primenom u ishrani doći do poremećaja, u metabolizmu, koji istovremeno mogu biti veoma ozbiljni.
Ne moramo mnogo ići unazad da bi se setili bolesti "ludih krava", koju je uzrokovao način ishrane nedozvoljenim koncentratima i aditivima. Tako isto se hrani i živina, svim i svačim, i na Zapadu. Jednog dana, zahvaljujući niskoj carinskoj tarifi, sve će se to naći u našoj zemlji, na trpezi pred našom decom.
Upravo po velikoj potražnji zdrave hrane, koju zemlje EU traže na sve strane, ne pitajući za cenu, vidi se kakav iskren odnos imaju prema svojim poljoprivrednim proizvodima.
Usvajanjem ovog amandmana pružićemo priliku da i naši ljudi nađu mesta u tržišnoj utakmici i da prežive ovu tešku situaciju i besparicu u koju nas je dovela sadašnja Vlada, a pogotovu ministar finansija Mlađan Dinkić.
Posle dolaska DOS-a na vlast u Srbiji, grupa eksperata, uključujući i sadašnjeg potpredsednika Vlade Miroljuba Labusa, je nekontrolisanim uvozom mesa i drugih poljoprivrednih proizvoda, značajno oborila cene žive stoke, voća, povrća, mleka itd. Tada smo, kao posledicu "ekspertskog" promašenog poteza, imali skoro prestanak gajenja žive stoke, baš zbog cene koja je bila ispod svakog realnog osnova.
SRS se zalaže za povećanje svih carinskih stopa koje se tiču uvoza poljoprivrednih proizvoda, a sve u cilju da se sačuva potencijal naših proizvođača, a istovremeno se štiti i njihov socijalni status. Moramo zaštititi naše proizvođače upravo onako kako to rade ostale zemlje u svetu. Mi u Srbiji, pored poljoprivrede i turizma, bukvalno nemamo nijednu privrednu granu koja može državi da obezbedi značajna devizna sredstva i istovremeno uposli veliki broj nezaposlenih.
Posle likvidiranja domaćih banaka, ministar finansija je u novoj ulozi nastavio frontalno da uništava sve pred sobom lošim zakonima. To su najbolje osetili trgovci, zanatlije, obveznici obaveznog penzionog i socijalnog osiguranja, pijačni prodavci, građani kao korisnici usluga i poljoprivrednici. Pod udar Mlađana Dinkića je na kraju došla i domaća živina, određivanjem ovakve carinske tarife pod šifrom koja je pomenuta u amandmanu.
Dakle, usvajanjem ovog amandmana, carinska tarifa za određene kategorije živine bi iznosila 30, umesto 20, što bi sasvim sigurno osiguralo status naših poljoprivrednika koji se bave živinarstvom.

U ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 5. Predloga zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po zajmu Evropske investicione banke za finansiranje projekata hitne sanacije saobraćaja.
Ovaj član 5, kao i ostali u ovom predlogu zakona, treba da se briše, kao što bi trebalo i povući ovakav predlog zakona, jer je ministar finansija izgleda vremeplovom došao u budućnost, pa umesto 2002. godine, on traži garancije 2005. godine za nešto što je već uveliko potrošeno. Trošilo se 2002. godine, 2003. Neki su uveliko od ovih sredstava obnavljali trake autoputa, neki su, kao na primer korisnik ovog zajma JP Aerodrom "Beograd", kupovali fikuse od 40.000, kašičice za kafu od 600 dinara, skupocene slike, šolje, itd.
Lepo, uzmeš kredit za luksuz, država plaća pronevere rukovodstva JP Aerodrom "Beograd", a radnici štrajkuju, počev od pilota pa do aviomehaničara. Novi modeli aviona već lete nebom, ali stranih kompanija, dok su se pare od zajma kod nas trošile na piksle, saksije i kineske vaze.
Kao što je u obrazloženju rečeno povodom amandmana koji sam podneo, ovde veoma jasno može da se sagleda povezanost sadašnje Vlade Vojislava Koštunice sa prethodnom DOS-ovskom vladom. Ministar finansija svesrdno pokriva ono što se događalo još 2002. i 2003. godine, a po pitanju trošenja ovih sredstava.
Nemamo nikakve informacije za šta su te pare potrošene, da li ima nekog pozitivnog efekta za povraćaj novca odnosno dobiti? Ali, ako se ima u vidu da je i tada Mlađan Dinkić, kao guverner Narodne banke Jugoslavije, gospodario tokovima novca, ako je čuvena ministarka za saobraćaj u bivšoj Vladi demokrata, Marija Rašeta-Vukosavljević, poznata pod dizanju namenskih kredita za članove uže porodice, bila zadužena za trošenje tog novca, onda nije ni čudo što su na svetlo dana isplivale afere oko JP Aerodrom "Beograd".
Da li je neko odgovarao za afere u pomenutom JP? Da li je utvrđena ukupna šteta nastala bezumnim rasipanjem novca za običan enterijer? Eto vam kontinuiteta između bivše i sadašnje DOS-ovske vlade. U ovom slučaju, radi se o 50 miliona evra, ali s obzirom da pred sobom imamo 10 predloga zakona za davanje kontragarancija sa zakašnjenjem, radi se o sumi od oko 700 miliona evra. Ovo vam je isto kao kada bi neko došao u opštinu da izvadi izvod iz matične knjige rođenih za nekoga ko je umro još pre tri godine.
Građani nema šta da očekuju od ove vlade. Opet su na sceni isti akteri koji Srbiju lagano guraju u blato i iz toga će se teško podići. Zašto se ovim kontragarancijama nije bavila bivša skupština, ostaje otvoreno pitanje za predstavnike onih stranaka koji su tada činili nakalamljenu DOS-ovsku većinu?
Sada može Dinkić, kao ministar finansija, da iskoči opet iz svog vremeplova i da kaže - podnosim predlog zakona o davanju kontragarancija za zajam koji će biti potrošen za već izgrađeni "Đerdap I".
SRS smatra da ovakvim načinom Vlada Republike Srbije dokazuje koliko je neozbiljna i koliko ne vodi računa o sredstvima građana Srbije. Pokupili su sav novac od građana silom zakona, hvale se punim budžetom, ali zato su džepovi građana Srbije prazni i zato su građani Srbije gladni.
Radikali nikada neće glasati za ovakve predloge zakona, kojima su velika sredstva dobijena zajmom otišla u nelegalne tokove, iskorišćene za nenamensko trošenje i plaćanje izvođača radova sa nameštenih tendera.
Oni koji glasaju za ovaj predlog zakona, koji ne podrže amandmane SRS, na najdirektniji način pokazuju građanima Srbije da odobravaju rasipničko ponašanje u JP Aerodrom, a samim tim pokazuju i svoj odnos prema onima kojima se svakodnevno uzima da bi se zadovoljio lični hir ministra finansija.
Zato pozivam poslanike da u danu za glasanje podrže amandman na član 5. ovog predloga zakona, da ne postanu saučesnici onih koji su kupovali fikuse za 40.000 dinara.

Dame i gospodo, podneo sam amandman na član 30. Predloga zakona o javnom dugu sa predlogom da se član 30. briše. Kada je u pitanju javni dug Republike Srbije, danas verovatno niko ne zna koliko on tačno iznosi. Ministar je govorio o određenoj sumi, izveo je neke računice po kojima ispada da smo prevazišli neke zemlje Evropske unije.
Ministra Dinkića, međutim, demantuju zvanični izveštaji priznatih međunarodnih ekonomskih instituta po kojima smo i dalje na dnu evropske lestvice, doduše, bolji smo od Albanije, ali ako naši eksperti još neko vreme nastave da čerupaju građane i privredu Srbije preuzećemo dno evropske lestvice.
U članu 30. Predloga zakona o javnom dugu predlagač se bavi licima koja raspolažu tzv. privilegovanim informacijama. Meni ovaj član liči na blago upozorenje svim licima koja su u situaciji da trguju pre svega informacijama koje su bitne drugim licima koja manipulišu državnim hartijama od vrednosti.
Ako ne predvidite konkretnu meru za prekršioce ovog člana, zaposlene kod emitenta, onda ste samo gubili vreme pišući i ovaj zakon, a i ovaj član. Prevideli ste sankcionisanje učesnika na primarnom tržištu, zatim učesnika koji se dogovara sa drugim učesnikom u nameri da utiče na visinu cene državnih hartija od vrednosti. Zašto niste predvideli da sankcionišete zaposlenog kod emitenta za pomenute stavke u članu 30? Niste, jer je to bukvalno nemoguće dokazati.
Predlagač je mogao da se pozabavi i situacijom da neko sa strane, npr. iz Vlade, ili možda sam direktor ili načelnik vrši pritisak na lica koja su zaposlena kod emitenta da pojedinim licima daju određene podatke koji se mogu tretirati kao privilegovane informacije. To je, opet, veoma teško dokazati, pa prema tome član koji se u suštini ne može sprovesti u delo je nepotreban, zato se amandmanom traži njegovo brisanje.
Ono što je osnovno i u ovom slučaju jeste da mora da postoji osećaj odgovornosti kod lica koja su u ovom poslu i od kojih zavisi sudbina Vlade, preduzeća i države, a i građana. Evo vam najboljeg i najsvežijeg primera kako je neko sa položaja doprineo da se posle telefonskog razgovora odgovorno lice nađe u Urgentnom centru usled jakog stresa. Setite se svi "Danonea", "Knjaza Miloša" i telefonskih ultimatuma predsedniku Komisije za hartije od vrednosti gospodinu Milku Štimcu. Milko Štimac se, posle verovatno "blagih" reči potpredsednika srpske Vlade Miroljuba Labusa, na očigled svojih kolega, srušio kao sveća, da bi završio zatim u Kliničkom centru. O tome je bilo reči i na skupštinskom Odboru za privatizaciju održanom odmah po izbijanju afere oko "Knjaza Miloša". Mediji su bili krcati informacijama o ovom skandalu.
Sada je pitanje koliko je takvih koji će se kao Milko Štimac odupreti pritisku odozgo. Toliko o onima koji preko dana govore o Srbiji u Evropi, a uveče prete onima koji rade svoj posao po zakonu.
Vi ste očigledno s namerom izostavili iz člana 30. kao moguće faktore koji mogu bitno uticati na nečuvanje privilegovanih informacija.
Da li je neko u Ministarstvu razmišljao koliko će se emitenata pojaviti u Srbiji, ako se uzme u obzir da će se moći zaduživati i lokalne samouprave i javna preduzeća na nivou Republike Srbije? Koliki je to broj lica koja će se direktno naći pod nerazjašnjenim, nedefinisanim nadzorom ministra finansija?
Ministar mora da osluškuje ko se sa kim dogovara oko trgovine hartijama od vrednosti. Osim što se ponaša kao onaj Ilija Čvorović, ministar je poznat po unapređenju špijunaže komšija, pijačnih prodavaca, prodavaca novina i kifli za tarifu od 500 dinara. Ovo će se malo teže dokazivati.
Što se tiče samog javnog duga, ova država treba da se zapita gde će naći sredstva da vraća dugove, a pogotovo od 2007. godine, kada Srbija mora izdvajati ogromne sume novca na ime otplate kredita sa kamatom, a sa kojom industrijskom proizvodnjom mi možemo da očekujemo priliv sredstava u državnu kasu. Sa ovom sigurno ne, a ona pokazuje da mi, u stvari, kao da nemamo privredu.
Na drugoj strani, ogroman je deficit. Skoro da se nešto malo izvozi izuzev izvoza Srba Haškom tribunalu koji za sada ovoj vladi najbolje ide od ruke. Poljoprivredni strateški proizvodi, od kojih je država izvozom dobijala značajna devizna sredstva, danas ovako odbrojavaju svoje poslednje dane. Znači, ostalo je da se uzima od građana, sitnih zanatlija, taksista, vlasnika kioska, penzionera, poljoprivrednika i drugih da bi se namirili oni koji su velikodušno posle 5. oktobra nudili pomoć kobajagi demokratskim snagama uz pristojnu kamatu.
Neki još nisu svesni da je politički linč započet 5. oktobra davno prestao i zamro. Ondašnji heroji lupanja u prazne kante i šutiranja kartonske kutije danas su bez posla i šetaju besciljno; očevi su im u toj "šerpa revoluciji" ostali i bez posla i bez fabrika, struju troše na kašičicu, a studiranje je postala skupa investicija.
Koliko je ministar finansija svojim zakonima, merama, taksama, svojim zakonom o fiskalnim kasama prihvaćen od građana Srbije, pokazuju sve ankete koje se bave istraživanjem javnog mnjenja. A da je toliko unapredio standard građana Srbije, kao što se hvali, danas bi njegova stranka imala poverenje 40%, a ne 2% građana Srbije, tačnije, uže familije članova stranke. Ovo – 40% se odnosi na poverenje građana u Srpsku radikalnu stranku, koja će posle narednih izbora preuzeti vlast u Srbiji, sviđalo se to nekome ili ne. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 8. predloga zakona o stečaju i likvidaciji banaka i osiguravajućih društava, sa predlogom da se pomenuti član briše.
Svima su dobro poznati stavovi Srpske radikalne stranke prema postupcima aktuelnog ministra Mlađana Dinkića, još kada je zatvorio najveće domaće banke pre četiri godine, oteravši ih u stečaj. Posle toga na red su došle druge banke koje su doživele istu sudbinu. Doduše, tada nije bio ministar, već guverner NBJ, ali je, uživajući podršku tadašnjeg DOS-a, žario i palio u bankarskom i finansijskom sistemu Srbije, a to zahvaljujući sadašnjoj Vladi radi i danas.
Članom 8. predlagač želi da uokviri ono što je predvideo članom 5. kojim se reguliše situacija ukoliko se poništi rešenje Narodne banke Srbije u upravnom sporu pred nadležnim sudom. Ona banka ili osiguravajuće društvo na koje se ustremi ministar finansija unapred je osuđeno na propast.
Pored poništavanja rešenja Narodne banke Srbije o ispunjenosti uslova za pokretanje stečajnog postupka Narodna banka Srbije ponovo pokreće postupak i donosi rešenje o pokretanju stečaja. Dakle, ministar finansija apsolutno ne daje nikakvu šansu institucijama koje dolaze pod udar Narodne banke Srbije da dokažu da posluju u skladu sa zakonom.
Koliko je vremena kao guverner Narodne banke Jugoslavije Mlađan Dinkić dao bankama pre četiri godine da se makar žale nadležnom sudu? Bukvalno ni minut. Toliko je manevarskog prostora ugradio za preostale banke i osiguravajuća društva i u ovom zakonu.
Kako to Narodna banke Srbije uvodi stečaj? Likvidacioni upravnik uputi predlog Narodnoj banci Srbije za pokretanje stečajnog postupka prema nekoj banci ili osiguravajućem društvu i stvar je gotova. Da li je taj likvidacioni upravnik podložan kontroli? Da li može da pogreši? Izgleda da nije bitno, kao da se radi o beznačajnim stvarima.
Uvođenje stečaja u osiguravajuća društva ima isti cilj kao što je stečajem velikog broja banaka u Srbiji Mlađan Dinkić oslobodio veliko tržište za strane banke i banke čiji su vlasnici domaći finansijski magnati. Tako je i sa osiguravajućim društvima krenula lavina svakojakih agencija za osiguranje, agenti sa ili bez licence već opsedaju građane širom Srbije.
Članom 8. predlagač predviđa situaciju posle odluke suda u upravnom sporu, a na osnovu tužbe protiv rešenja Narodne banke Srbije.
Ovo je predviđeno za one koji hoće da se suprotstave ministru finansija i obično iz stečaja idu pravo u likvidaciju banke, odnosno osiguravajućeg društva.
Svi dobro znamo da su mnoga osiguravajuća društva za osiguranje, recimo, vozila postojala samo na papiru, sa iznajmljenim poslovnim prostorom i ničim više. Pravu nesreću su ljudi doživljavali tek kada saznaju da od naplate štete nema ništa, jer niti ima ko da plati, niti taj ima novca da namiri pričinjenu štetu trećem licu.
Sada se može desiti sasvim suprotna stvar. Dolazak novih osiguravajućih društava, čak i sa strane, uvođenje novih tarifa i taksi, i obavezno osiguranje motornih vozila može da postane veoma skupo. Zašto ovo kažem? Imajući u vidu da sa cenama polako stižemo cene u Evropskoj uniji, lako je pretpostaviti da će se to isto desiti i sa cenama osiguranja.
Na primer, cena struje 2000. godine i cena struje danas, 2005. godine, cena naftnih derivata 2000. godine i cena 2005. godine, i uz to da ih još nema. Cena školarina na fakultetima 2000. godine, a koja je cena danas? Zarade, međutim, nisu pratile ovaj trend rasta cena. Tako će izgleda biti sa osiguranjem motornih vozila, što će verovatno biti još jedan udar na egzistenciju građana Srbije.
Srpska radikalna stranka ne podržava ovakve i slične zakone koji imaju za cilj razbijanje domaćih institucija i gašenje preduzeća, a u ovom slučaju se radi o bankama i osiguravajućim društvima i bespoštednom otpuštanju radnika koji samo taj posao mogu i znaju da rade. Zato sam u ime poslaničke grupe SRS podneo amandman kojim se predlaže brisanje člana 8. Predloga zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje.
Posle generalne probe od pre četiri godine, zatim treniranja strogoće tokom prelaznog perioda između DOS-a 1 i DOS-a 2 svoj hobi gašenja banaka po Srbiji ministar finansija Mlađan Dinkić, evo, hoće da ovekoveči ovim predlogom zakona. Samo je preskočio Nacionalnu štedionicu. Tamo teče med i mleko, nažalost ne za građane Srbije.