Dame i gospodo narodni poslanici, pred sobom imamo još jedan zakon zbog koga ćemo, ako ga ne usvojimo, prema obrazloženju, navodno, negde kasniti, negde nas navodno, neće, primiti itd. Naša vlada zaboravlja da se nijedna država koja drži do sebe ne bi odrekla odredaba najvišeg pravnog akta u zemlji, Ustava.
Ustavni zakon je mrtvo slovo na papiru u Srbiji. Na dnevnom redu su zakoni o izboru, izgleda, nekog sitnog činovnika u Briselu, umesto da se donesu zakoni o vojsci, o predsedniku, da se izabere Ustavni sud, sudije Ustavnog suda, guverner Narodne banke itd. Ali, to neka služi onima koji vode ovu državu na čast.
Ovaj predlog zakona me podseća na Zakon o ličnoj karti kojim se bavio prethodni saziv Parlamenta. Znamo na kakvu je burnu reakciju naišao taj zakon i od strane poslanika SRS-a, ali i od javnosti, uključujući i Srpsku pravoslavnu crkvu.
Kao što znamo, uprkos zakonu koji je nalagao uvođenje bar kodova i čipova, od toga nije bilo ništa, jer se uredbom Vlade, bukvalno, premostio talas nezadovoljstva javnosti.
Iako su poslanici SRS-a ukazivali na sve mane predloženog zakona, pogotovo člana 8, ako se dobro sećam, upornost ministra da ne usvoji amandmane SRS-a kasnije mu se obila o glavu, pa su doneli uredbu koja je, faktički, obesmislila doneti zakon.
U ovom predlogu zakona takođe se pominju čipovi. Verovatno će se to opravdati nekom direktivom, međunarodnom obavezom i onim što je najvažnije - borbom protiv kriminala i terorizma.
Samo, zaboravljamo jednu činjenicu, u Engleskoj, u Španiji, u SAD, odavno su pasoši zaštićeni svim mogućim kodovima i čipovima, pa su se opet teroristi, jednostavno, ušetali u te zemlje i izveli terorističke akcije.
Znamo za 11. septembar, znamo za železničku stanicu u Madridu, znamo za londonski metro itd. Lica koja se bave kriminalom sasvim sigurno prate razvoj nauke i elektronike i verovatno će iznaći način da svemu ovome doskoče.
Koliko se god mi hvalili sigurnosnim sistemima, postoji verovatnoća da se u nekom datom momentu to i zloupotrebi.
Amandmani SRS-a, ali i ono što je prethodno govorio general Božidar Delić, upravo su pravac kako da dodatno zaštitimo naše građane. Osnovna zamerka ovom predlogu zakona je nedostatak konkretnog zakonskog rešenja o vrsti podataka koji će se naći u memoriji čipa, a o tome se govori u članu 25.
Dakle, to se ostavlja ministru, da donese neki podzakonski akt kojim će, po njemu znanim razlozima, nametnuti građanima da sebe identifikuju kroz podatke, možda, o političkoj pripadnosti strankama, o učešću u oružanim sukobima, statusu u društvu, eventualno, o činu Vojske, ako ga imaju, zatim, kroz podatke o ocu, dedi, o svemu i svačemu.
Ta proširena biografija može se smestiti na čip bez znanja imaoca putne isprave. To će, verovatno, kad-tad otići u Brisel, i to u paketu sa sva tri stepena zaštite, kako se ministar hvalio kada je donošen zakon o ličnoj karti u prethodnom mandatu.
Postoji li, možda, mogućnost praćenja lica koja poseduju ovakav dokument, sa čipom, pomoću nekog elektronskog sredstva? Mi to ne znamo jer ne znamo ni vrstu, ni oblik, ni proizvođača tih čipova. Ako je to moguće, onda se cela priča o slobodi kretanja, o pravu na sopstvenu privatnost, obesmišljava. Besmisleno je zbog toga jer vas neko, pritiskom na tastere, brojke vašeg matičnog broja, jednostavno, može locirati za tili čas.
Setimo se ponovo Zakona o ličnoj karti i obaveze da lica koja ih dobijaju moraju priložiti i izvode iz matičnih knjiga svojih roditelja, dakle informacije za kompletne dve generacije unazad. Neko će sve to imati kao na dlanu.
Prosto rečeno, neko će na lak način dobiti sliku Srbije unazad skoro 100 godina.
Gospodin ministar bi trebalo da zna da je general Božidar Delić, inače, veliki heroj iz rata 1999. godine, čovek pun iskustva o vođenju tajnih ratova protiv naše zemlje; zato bi vladajuća koalicija trebalo da usvoji ne samo amandmane koje je podneo gospodin general Božidar Delić, već i ostalih poslanika SRS-a.
Kada smo već kod čipova, red bi bio da nas neko iz Ministarstva obavesti šta bi sa onom opremom vrednom milione evra koju je njegov prethodnik kupio bez ikakvog tendera od, čini mi se, Nemaca, a oni će kasnije, kobajagi, da nam daju zaštitne kodove za izradu novih ličnih karata. Hoće li se ta oprema makar sada iskoristiti, da nam ne propadnu tolike pare, bačene još 2003. godine?
Pored svega ovoga, svesni smo da putne isprave moraju slediti ono što se nameće iz zemalja Evropske unije, iz sveta, u smislu oblika, kodova, čipova itd, ali moramo biti u funkciji zaštite svakog građanina Srbije.
On, pre svega, mora znati koji su njegovi lični podaci uneti u sadržinu biometrijskog čipa, kao i da se obavesti u slučaju da se ti podaci ustupaju na proveru ili se iz nekog drugog razloga prosleđuju službi strane države.
Na kraju, ne mogu a da ne pomenem, maločas je to koleginica Vjerica Radeta pomenula, nešto aktuelno u Srbiji, a ima veze i sa putnim ispravama, i sa zakonom o državljanstvu, o kome je bilo reči prošle nedelje. To je slučaj ekspresnog proterivanja sina Radovana Karadžića, Aleksandra Karadžića, iz Srbije, uz drakonsku zabranu ulaska u Srbiju od godinu dana.
Prosto neverovatno! Ovde smo imali priliku, još prošle nedelje, da vidimo kako se ministar i poslanici vladajuće koalicije ubiše dokazujući koliko imaju veliku brigu za Srbe van granica Srbije. Čovek je kriv što je neko od službenika iz državnog aparata, navodno, napravio grešku prilikom izdavanja lične karte.
Kao prvo, koliko ljudi u Srbiji uopšte nema ličnu kartu i da li se prema njima na ovakav način odnosi, da li ih na bestidni način proganjaju? Ovo je bilo gore nego kada se presretne neki ilegalni konvoj Iranaca preko naše zemlje. I prema njima se država ljudskije ponaša nego što je to bilo u ovom slučaju. Vidimo da iz Haga vlada princip kao kod ''gestapoa'' u Srbiji. Otac je u šumi, a ti mu pobi celu familiju. Tako i sada jurimo Karadžića, ne možemo da ga uhvatimo - rasturite mu porodicu i ostavite ga na ulici.
Sada vas, drage kolege, kao roditelj, pitam - kako biste se osećali da vam dete, teško operisano, ostane u bolnici sa fiksatorima, na intenzivnoj nezi, a vas da proteraju iz Srbije jer ste Srbin?

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se na osnovu člana 226. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije radi obaveštenja od predstavnika Vlade za nešto što predstavlja, po meni, a verovatno i po vama kada budete čuli, grubo kršenje suvereniteta Srbije.
Neverovatna stvar, što ću vam pokazati na primeru ambalaže za voćni jogurt, verovali ili ne. Nije problem ambalaža za voćni jogurt, već je problem šta piše na toj ambalaži. Ovde vidimo da nešto što je uvezeno iz Nemačke, na njemu postoji oznaka za Kosovo kao da je nezavisna država. Sada pitam gospodina ministra, pre svega pitam ministra Bubala, dostaviću mu poslaničko pitanje, kako je moguće da se na ovakav podmukao način promoviše nepostojeća država na tlu Srbije, odnosno Kosovo?
Nije ovde u pitanju CEFTA, ovo je nešto od pre mesec i nešto dana, i kako je tako nešto moglo da se nađe pred potrošačima u Srbiji, uvezeno iz Nemačke, kao što sam rekao? Mene ćerka pita, koja je ovo videla - tata, koja je ovo država KOS? Šta da kažem? Kostarika? Nije Kostarika. Jednostavno ćutim. Kako je uopšte moglo da dođe do ovako nečega? Moglo je na etiketi da piše i - pobijte Srbe, a da to niko ne primeti i da to uđe u Srbiju.
Zato pozivam gospodina ministra trgovine, gospodina Bubala, da ovakve proizvode smesta povuče iz Srbije. Inače, čemu nama pregovarački tim, rezolucije Narodne skupštine i sve ostalo, kada smo pali na primeru jednog običnog voćnog jogurta. Kako bi se osećali Austrijanci kada bi videli oznaku za Tirol, Španci za Baskiju, Francuzi za Korziku - kao da je priznata međunarodna država.
Zato koristim ovu priliku da, na osnovu svega iznesenog, postavim poslaničko pitanje ministru trgovine - da li je ovim činom prekršen zakon, pošto se na etiketi proizvoda iz uvoza pojavila lažna oznaka nepostojeće države Kosovo i da li će neko zbog ovoga snositi odgovornost? U protivnom, ako se ne reaguje na ovakvo atakovanje na suverenitet Srbije, otvoreno mogu da sumnjam u iskrenost Vlade u borbi za opstanak Kosova i Metohije u sastavu Srbije. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što počnem sa diskusijom o ovoj tački dnevnog reda, spomenuo bih vam dva momenta koja će nam možda jasno oslikati šta je u stvari Kjoto sporazum.
Prvo bih citirao Žaka Širaka, bivšeg predsednika Francuske, inače čoveka koji je aktivno učestvovao u bombardovanju SRJ, koji je za Kjoto protokol svojevremeno izjavio da je to novi oblik tzv. globalnog upravljanja.
Drugi momenat predstavlja činjenicu da SAD nisu potpisale ovaj sporazum iako učestvuju u zagađenju planete sa 25%.
Ako se dalje analizira tekst protokola dolazimo do zaključka da se čak i ovde trguje kvotama na globalnom nivou i da su moćne svetske korporacije, čak i u jednoj nesreći za planetu Zemlju, videli mogućnost za zaradu miliona ili čak milijardi dolara.
S obzirom da je većina poslanika SRS govorila o Kjoto protokolu, osvrnuću se na neke probleme u vezi merenja emisije u Srbiji, s obzirom da dolazim iz opštine Paraćin, gde se nalazi trenutno fabrika cementa Holcim. Znamo dobro kako je privatizovana i tako bih želeo da govorim o nekim stvarima koje sada javnost još ne zna.
Mnogi su pomenuli problem merenja emisije i stanja širom Srbije. Zašto je to problem? Pre svega jer su mnogi podaci netačni, proizvoljni, čak i smešni. Razloga je više, od kojih ću pomenuti trenutno dva - zastarela oprema i pogrešno licenciranje ovlašćenih kuća za vršenje ovih merenja. Gospodine ministre, hitno se mora izvršiti ponovno licenciranje svih pravnih lica koja su do sada imala licencu za obavljanje ove vrste poslova i treba uvesti novi termin - namensko licenciranje.
Nije dovoljno samo merenje emisije uopšteno, već i o kojoj se industriji radi, jer je svaka specifična za sebe. Neki se elementi i jedinjenja javljaju i detektuju u cementnoj industriji, neki u hemijskoj, petrohemiji, kod azotare itd. Dakle, svaka ovlašćena kuća mora imati svoju namensku granu industrije.
Navešću vam jedan prost primer. U cementnoj industriji skoro uvek se javlja određena koncentracija sumpordioksida i to u većim vrednostima od dozvoljene granične vrednosti. To je zbog vrste energenata, kao i zbog karakteristike rude laporca, koja u sebi sadrži piritni sumpor, kao i organske sedimentne materije.
Ovde navodim primer konkretno Popovače cementare. Dakle, jedna naša ovlašćena kuća, koja ima licencu za taj rad, vršeći merenje emisije došla je do smešnih rezultata za sumpordioksid. Rezultat tog merenja je bio nula, za ostale vrednosti da vam ne govorim.
Kada se posumnjalo u to, izvršena su druga merenja druge ovlašćene kuće, nažalost iz inostranstva, i došlo se do rezultate gde se videlo da je vrednost sumpordioksida, čija je granična vrednost 400 miligrama po metru kubnom, išla i do 700. I šta sada treba da se uradi, obmanut je naručilac posla, obmanuti su građani, a neko za svoju neodgovornost neće nikome položiti račune.
Pitam se samo šta ako je takav slučaj i kod ostalih potencijalnih zagađivača u Srbiji. Evo vam, na primer, Pančevo. Ljudi bukvalno padaju u nesvest, a silne ovlašćene laboratorije ne mogu da detektuju uzrok zagađenja. Dakle, licencirajte ponovo pravna lica koja se mogu baviti tim poslom, uz namensku naznaku.
Takođe, mnoge fabrike čiji su vlasnici iz inostranstva, znači putem privatizacije su došli u vlasništvo, instalirali su sopstvenu opremu za kontinuirano praćenje stepena zagađenja, odnosno uspostavili su 24-časovni monitoring.
Ali, problem je što ih ministarstvo nije atestiralo, jer na taj način bi u svakom trenutku mogli da imaju validne podatke o stepenu zagađenja.
Zbog problema sa sumpordioksidom tražio sam podatke iz Holcima i dobio sam sva merenja, i one periodične i ove koji se kontinuirano mere, i video sam da su razlike beznačajne.
Radi ilustracije čime raspolažu naše kuće koje se bave ovim poslom, imam fotografije naše kuće koja meri određene vrste emisija i iz inostranstva. Evo, znači, ova je izmerila nula sumpordioksid, a ova 700.
Bukvalno imamo mašineriju koja jednostavno ne može da detektuje, da se malo izrazim čudno, ni miris kiselog kupusa, kada već tako moram da kažem.
Dalje, takođe ovde bih vas podsetio na problem određivanja granične vrednosti referentnog kiseonika, da se to jednom zasvagda utvrdi, pošto taj procenat varira od 20% pa naniže i predstavlja mogućnost za dobijanje lažnih rezultata. Koliko sam upoznat, ta granična vrednost se kreće u EU između 10 i 11%.
Dalje, takođe bih želeo da vas, gospodine ministre, upoznam sa jednim elaboratom Mašinskog fakulteta u Beogradu, koji je u stvari stručni nalaz o emisijama čvrstih čestica i cementne peći u fabrici cementa Holcim, i piše na strani pet da se granične vrednosti zagađenja u cementnoj industriji, gde se spaljuje otpad kao vid alternativnog goriva, a da vas podsetim u fabrici cementa se već dve godine spaljuju otpadne gume, umanjuju.
Na primer, sumpordioksid od 400 se smanjuje na 50 miligrama po metru kubnom. Ali, znate po kom to pravilniku i na osnovu čega? Po pravilniku iz zakonodavstva EU i na osnovu direktive broj 2076 EC. Pitam vas sada, pošto vaša stranka toliko hrli u Evropu i tražite evropsko zakonodavstvo, zašto i u Srbiji ne važe ti pravilnici koji graničnu vrednost ograničavaju na 50 miligrama po metru kubnom sumpor dioksida?
Dalje, koristim priliku zbog vremena, znači skratiću ovo izlaganje, da vam postavim poslaničko pitanje. Gospodine ministre, kada ćete da uredite zakonski upotrebu opasnog otpada kao alternativnog goriva, jer to polako počinje da prerasta u problem broj jedan što se tiče zaštite životne sredine u Srbiji?
Mnogo pravilnika koji prate ovu delatnost postoji u EU, ali ne i kod nas, ali s tom razlikom da se u Srbiji već sporadično kreće u upotrebnu alternativnih goriva, i to tamo gde postoje visoke peći kao što su cementare, železare itd. Nedovoljno odgovorno smatram da se ponašate prema ovom problemu i koristim ovu priliku da vas pitam da li već planirate da u visokim pećima uskoro odobrite spaljivanje i tzv. farmaceutskog otpada, a uz kakav vid zaštite i kontrole? Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, posle tri godine od donošenja Zakona o državljanstvu Republike Srbije prisiljeni smo da menjamo pojedine članove ovog zakona.
Razlog delom leži u tome što više ne postoji državna zajednica SCG, ali istovremeno ovo je prilika da Republika Srbija jednom za svagda reši odnos između države Srbije i Srba koji su ostali van granica Srbije posle raspada SFRJ, odnosno državne zajednice, kao i Srba u dijaspori.
Mnogi narodi imaju svoje matične države, ali imaju i svoje sunarodnike u drugim državama. Te države su se potrudile da im svojim zakonima o državljanstvu omoguće neki vid državljanstva, dvojno, kako bi mogli lakše da prevazilaze svoje probleme. Država se na taj način stavila u ulogu zaštitnika svakog pripadnika nacije, ma gde se on nalazio. Mnoge nacionalne manjinske zajednice u zemljama Evrope i sveta upravo opstaju zahvaljujući podršci svoje matice. Jednostavno, ti se ljudi ne osećaju sami i nisu odbačeni.
U ovom slučaju, Srbima van Srbije biće otvoren put za lakše zapošljavanje u Srbiji, za lakše socijalno zbrinjavanje, školovanje dece, zaštitu ljudskih prava u matici itd. Prosto rečeno, Srbin iz Benkovca ili Banjaluke ne sme biti tretiran u Srbiji kao stranac.
Ne zaboravimo da danas srpski narod van granica Srbije prolazi ponovo kroz novu golgotu. Srbima su ugrožena ljudska prava skoro u svim novonastalim državama na Balkanu, počev od zapošljavanja, zastupljenosti u državnim organima, izgradnje infrastrukture u srpskim sredinama, kao i dozvoljenog prostora u državnim medijima za emisije na srpskom jeziku, pa sve do prosvetnih programa za srpske učenike. Slika je poražavajuća. Uz to, ako dodamo često terorisanje i maltretiranje Srba, paljenje imovine, pretnje čak i deci, uništavanje kulturne baštine pred očima Evrope, stanje je još gore.
Na papiru su državljani neke zemlje koja je prema njima sve samo ne država koja ih poštuje i uvažava. Tu sada na scenu treba da stupi država Srbija i da se prihvati podneti amandman Srpske radikalne stranke. Tako bi se pripadnici srpskog naroda van granica Republike Srbije našli pod zaštitom matične države i sigurno bi se promenio i stav prema njima u toj državi. Taj broj nije mali, mada će se opet naći neko ko će u tome videti veliku srpsku zaveru, aveti prošlosti. Kada to druge države rade, to je u redu, a za Srbiju će verovatno biti primenjena neka tajna direktiva EU ili Pentagona, da se do kraja vodi politika nacionalnog mrtvila i apatije.
U članu 16. nešto se pokušava sa terminom "crnogorski državljani sa prijavljenim prebivalištem u Srbiji..." itd. To nije dovoljno i to je, na neki način, možda čak i smešno. Gde se ovde vidi zaštita građana Crne Gore koji su se izjasnili kao Srbi? Nigde se to ne vidi. Svako je mogao da ima prebivalište u Srbiji, čak i oni koji se kunu u crnogorstvo i ideologiju Sekule Drljevića.
Upravo je najviše Srba u Crnoj Gori koji su oduvek živeli i koji žive i dan-danas na svojim ognjištima i koji nikada nisu imali potrebu da imaju neka druga prebivališta, i zbog njih treba prihvatiti ono što je predložila Srpska radikalna stranka. Ne samo zbog njih, već i zbog Srba u Skoplju, Kumanovu, Sarajevu, Banjaluci, Kninu, Karlovcu, Podgorici, Sidneju, Torontu i gde god da se nalaze. Po čemu bi Srbin, student sa Korduna, iz Bileće ili Skopske Crne Gore imao manje prava od nekog studenta iz Ćuprije, Paraćina, Valjeva, Užica, koji, recimo, studira u Beogradu?
Da ne bude zabune, prava nacionalnih manjina se ni u kom slučaju ovim zakonom ne narušavaju. Ona se moraju poštovati, u skladu sa normama međunarodnih konvencija, ali svaka država, pa i Srbija, mora da misli na opstanak sopstvenog naroda.
Uzmimo za primer poslednji slučaj vladike mileševskog Filareta: na granici između dve srpske države zaustavljen je vladika Srpske pravoslavne crkve, i to samo zato što je neko čudovište iz haškog tužilaštva htelo da kroji svetovne obaveze srpskog vladike. To ni oni Turci nisu mogli najmonstruoznijim metodama da zaustave.
Najteža uvreda koju je doživela SPC i sam episkop Filaret je upravo ona koju je naneo ministar unutrašnjih poslova Crne Gore Jusuf Kalomperović koji je pokušao navodno da reši ovaj problem. Zamislite samo, da bi dobio crnogorsko državljanstvo, odnosno da bi ušao u Crnu Goru, vladici je, ni manje ni više, predloženo da se oženi!
Eto kako se ophode prema Srbima, bez obzira da li se radi o običnom čoveku ili o vladici. Takođe, kada su u pitanju vladike, setimo se šta su samo radile makedonske vlasti sa vladikom Jovanom. Takvo poniženje srpska lica doživljavaju gde god da se nalaze.
Na kraju, pošto se danas u Crnu Goru ulazi samo sa ličnom kartom, to nije dobra volja crnogorskih separatista i vlasti, već bojazan da bi uvođenje pasoša njihovu zaradu u vreme turističke sezone svelo na nulu. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što krenem sa diskusijom o ovoj tački dnevnog reda napravio bih jedno poređenje.
Ultimatum Austrougarske monarhije Srbiji 1914. godine, po svojim tačkama, bio je mačiji kašalj u odnosu na ovu konvenciju koju danas mi ovde treba da usvojimo i koju je ministar potpisao 5. maja 2006. godine. Bićemo u Srbiji taoci stranih agenata, dobro pamtite ove reči, bez obzira što će se opet naći neko da sve ovo ulepšava i da izglađuje.
Prosto je neverovatno da će u Srbiju moći da uđu naoružani ljudi, pripadnici tajne policije, agenti, čak i bez odobrenja, da špijuniraju naše građane za koje pretpostave da ugrožavaju bezbednost njihove zemlje. Sprovodiće akcije, upotrebljavaće čak možda i vatreno oružje. Moći će, nažalost, to se vidi po članu 23, čak i da ubijaju građane Srbije.
Poslanici Srpske radikalne stranke će uveriti građane Srbije, a možda i poslanike vladajuće koalicije, kakva se opasna zamka priprema za Srbiju, a samim tim i za bezbednost građana Srbije, mada je činjenica da strani agenti, Sasovci i ostali već špartaju Srbijom i uzduž i popreko, viđamo ih po kukuruzima, voćnjacima. Nedavno su ih u Mačvi videli po malinjacima kako traže Ratka Mladića.
Hapšenje generala Tolimira je samo pokazna vežba šta može da zadesi svakog rodoljuba ako neko iz druge države proceni da je pretnja po javni red i mir i bezbednost.
Možda je za Albaniju recimo pretnja kada radikali kažu da će svim silama braniti Kosovo i Metohiju, pa će onda svi radikali koji to kažu da budu stavljeni pod prismotru, po zahtevu Albanije, a u skladu sa članom 4. ove konvencije.
Ova konvencija o političkoj saradnji u jugoistočnoj Evropi je konačni krah naše samostalnosti, našeg integriteta i naše sigurnosti kao građana ove države. Primenom ove konvencije, ali sada zvanično, Srbija će postati prolazna, a možda i zaustavna stanica za gomilu stranih agenata, špijuna, možda čak i kriminalaca sa legitimacijom tajnog agenta neke susedne države.
Mi ćemo živeti u lažnom ubeđenju da smo bezbedni. Svaki podatak o vašoj imovini, ovo govorim građanima Srbije da bi znali, o vašem automobilu, kamionu, o vašem poslu, vaša adresa, podaci o vašim telefonskim razgovorima može biti dostupno policijskim službama drugih država samo ako ste se iz nekog razloga našli na njihovoj listi potencijalnih neprijatelja.
Ovde je borba sa kriminalcima i teroristima sporedna stvar. Iza ovako smišljene koncepcije krije se u stvari mešanje u unutrašnja politička dešavanja u Srbiji. Ide se čak dotle da će se stranim službama davati informacije i saslušanja iz policije, i verovali ili ne, citiram, to je član 4. tačka (5) pod m) – Saradnja i razmena informacija u vezi sa kontrolisanjem mase na javnim okupljanjima.
Prosto neverovatno, za sva politička okupljanja, stranačke mitinge bićete u obavezi da na zahtev od neke od susednih zemalja prosledite informaciju verovatno i snimke sa imenima, sa snimljenim govorima itd. Ne verujem da je ova stavka pisana za okupljanja na fudbalskim utakmicama, košarkaškim itd. Kada npr. radikali organizuju miting sa preko 100.000 ljudi, onda će se Albanija osetiti ugroženom, pa ćete vi lepo na osnovu ovog člana 4. i silnih tačaka ove konvencije biti dužni da prosledite informacije, pored maločas nabrojanih, i sledeće: identifikaciju pretplatnika na telefone i drugu telekomunikacijsku opremu, informacije o mestu prebivališta, mesto boravišta i slično za pojedine učesnike mitinga, informacije da li poseduju vatreno oružje, motorna vozila, plovila, čak i vazduhoplove i to sve da bi vas lakše locirali i pratili, a možda i još nešto gore uradili.
Veoma je proizvoljno tumačiti šta je recimo javni red i mir, po članu 4. tačka 5. pod a), u Albaniji, pa da mi na osnovu naše procene po bezbednost Srbije tražimo informacije na osnovu ove konvencije. Mislite da bi išta dobili i mislite da bi neko zbog toga kaznio Albaniju, ne, to će se desiti samo u Srbiji zbog suludih zahteva koji će dolaziti iz pojedinih zemalja. U Albaniji je možda normalno da se Bin Laden šeta ulicama Tirane, da organizuje kampove, ali za nas to nije. Baš me interesuje kako bi Srbija tada reagovala i kakve bi informacije mogla da dobije od Albanije.
Član 6. je prosto neverovatan iz sledećeg razloga. U prethodnom članu 5. informacije se razmenjuju na osnovu zahteva jedne od ugovornih strana, ali u članu 6. vidimo da ni to nije nikakva obaveza, znači, nema zahteva, ali ima odliva informacija. I ovo je upravo idealna prilika za odavanje poverljivih podataka od strane pojedinaca, u zamenu za materijalnu nadoknadu. Nema zahteva, nema ni traga od datih informacija. Član 13 – evo još jedne apsurdne situacije kada službena lica gone neko lice, pa ono pređe granicu recimo naše zemlje. Ovim članom službena lica nastavljaju gonjenje u našoj zemlji bez odobrenja.
Dakle, pitanje je, prvo, kako se to ulazi u Srbiju, da li granicu čuva pogranična policija ili je ona šuplja kao švajcarski sir? Šta se dalje dešava, kada službena lica strane zemlje stignu to lice u našoj zemlji ne mogu da ga liše slobode, to piše u tački 3. pod a) ovog člana, ali već pod b) se nudi nešto slično hapšenju i to zamislite službena lica mogu zadržati gonjeno lice, a ne da ga uhapse. Kako? Da ga hipnotišu, da ga vode na večeru, da igraju karte sa njim ili nešto slično dok mu naša policija ne utvrdi identitet. I da ne zaboravimo još jednu činjenicu, službena lica strane države imaju pri sebi svoje službeno oružje, tačka 5. pod e), i zamislite, mogu da ga koriste u slučajevima legitimne samoodbrane.
E sada, šta se podrazumeva pod legitimnom samoodbranom u Makedoniji, u Albaniji, u BiH, u Rumuniji? Negde je to možda psovanje policajca, negde potezanje vatrenog oružja na policajca.
Žao mi što zbog ograničenog vremena neću moći da prokomentarišem većinu članova ove konvencije, ali ću se zadržati još samo na dva člana na članu 15. i članu 23. Član 15. reguliše kontrolisanu isporuku. To znači da je naša država dužna da po zahtevu ugovorne strane izruči uhvaćenog počinioca krivičnog dela, ali sa njim da isporuči i sve ono što je pronađeno kod njega u vreme vršenja krivičnog dela. Dakle, oružje, novac, narkotike itd, koji su potrebni sudu radi identifikacije prestupnika i kao materijalni dokazi za procesuiranje.
Na primer, na teritoriji Srbije naša policija uhapsi lice sa narkoticima koje je iz Albanije ušlo u Srbiju, za njim u poteru stiže kobajagi Albanac, službeno lice sa legitimacijom tajnog agenta, a u stvari i to lice je deo logističke podrške šverca narkotika. Pošto je isporuka zaustavljena, onda stupa na scenu član 14, pa se i prestupnik i zaplenjeni narkotici i eventualno oružje i tajni agent vraćaju u Albaniju da im se kobajagi sudi, a u stvari ide se opet Jovo nanovo dok konačno ne pređu u Evropu.
Dolazimo na kraju do člana 23. koji reguliše odgovornost operativnih službenih lica, što znači da službena lica iz druge države na našoj teritoriji mogu da naprave određenu štetu. Ta šteta u tački (3) ovog člana može biti i ubistvo, ranjavanje, povređivanje i slično. Znači, lepo uđu bez prethodnog pristanka u našu zemlju, likvidiraju neko lice za koje su već u razmenu informacija po zahtevu iz člana 4. saznali sve, konstatuju nakon toga kolateralnu štetu ili grešku i lepo odu preko granice. Pitam se koje granice, imamo li je mi uopšte? I sada tu štetu žrtvama, kako piše u članu 23, isplaćuje naša država, a kasnije ona ta sredstva potražuje od te strane države. Mislim da je svaki dalji komentar izlišan.
Na kraju, pitam se kako će naša službena lica naoružana ući u Albaniju da gone lica za koja se pouzdano zna da su počinili teška krivična dela u Srbiji, kako će se preko okupiranog Kosova i Metohije, ko njima garantuje ono što Srbija garantuje službenim licima ostalih ugovornih strana ove konvencije? Zar mislite da CIA neće ubaciti svoje agente kao službena lica iz, recimo, Albanije i iz BiH? Maločas smo čuli od poslanika Dragana Todorovića da CIA ima spremnih već stotinu ljudi i verovatno će se ti ljudi baš upravo preko tih agenata ubaciti u Srbiju. Pozivam poslanike da u danu za glasanje ne glasamo za ovu konvenciju, jer ona šteti bezbednosti i integritetu Republike Srbije. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o potvrđivanju Evropske povelje o lokalnoj samoupravi i da bi građanima Srbije mogao da predstavim, na samom početku Evropske povelje stoji datum, Strazbur, 15. oktobar 1985. godine. Danas je znači u Srbiji osvanuo 15. oktobar 1985. godine. Ministar je seo u vremeplov ...

Dakle, ministar je seo u vremeplov i doveo nas u vreme kada je ova povelja napisana, u vreme kada još postoji Varšavski pakt, Berlinski zid, Regan uveliko sprovodi plan sa Papom o rasturanju naše države, a sada ispada da smo mi u Srbiji čekali samo još na ovu povelju o lokalnoj samoupravi pa da se opismenimo, da dovedemo u red naše opštine i da kao neki đaci čekamo da usvojimo i buduće povelje, recimo o kukuruzu i krompiru u Evropi, povelju o zaštiti mesnih zajednica u Evropi, povelju o morskim algama u Evropi itd.
Zbog ovakvih predloga koji potiču iz dalje prošlosti ili, bolje rečeno, iz prošlog veka, predsedavajući bi mogao da naloži tehničkoj službi da pored ovog sata imamo i kalendar, da uočimo vremensku razliku za još neku povelju koju će vladajuća koalicija verovatno izvući iz naftalina i izneti pred poslanike.
Kakav je interes Srbije da prihvati ovu povelju? Šta konkretno Srbija dobija, a šta gubi? Ili je sve ovo reda-radi, tek da se negde upišemo, da se zna?
Imamo li mi Zakon o lokalnoj samoupravi? Imamo. Imamo li mi definisan status opština u novom Ustavu? Imamo. Čudo je kako smo dosad mogli, evo čak 22 godine bez ove povelje.
Šta ćemo sada sa nekim odredbama, odnosno članovima ove povelje, koji se prosto ne uklapaju u postojeće zakone, odnosno Ustav Republike Srbije?
U Srbiji, gde je toliko nepravde, kriminala, pljačke, uzurpacije službenog položaja, zloupotreba vlasti, raspravlja se danas o Evropskoj povelji. Što se ta Evropa ne seti Povelje Ujedinjenih nacija, nego je stalno krši, tražeći otimanje dela teritorije Republike Srbije?
To znači, postoje povelje za po kući, što kaže narod, i postoje one što se ne poštuju. Evropa se brine za nepovredivost prava lokalne samouprave, umesto da recimo donese povelju o očuvanju teritorijalnog integriteta evropskih država, pa da se na taj način stavi na stranu Srbije. Ali, Evropa to neće. Vidimo kakve su izjave evropskih lidera kada je Kosovo i Metohija u pitanju.
Vratimo se sada na neke članove ove povelje, za koje smatram da se o njima nešto može reći. Čitajući član 5. stiče se utisak da je to u stvari startni signal da se krene u pretrčavanje iz jedne opštine u drugu zbog raznoraznih interesa. Možete pročitati sami ovaj član, pa prosudite.
U članu 9, o kome je inače bilo dosta reči, govori se o finansijskim sredstvima lokalnih organa vlasti.
Mada bih podsetio ljubitelje povelja na dvostruke aršine upravo te Evrope, koja zarad svojih političkih interesa ne bira sredstva za ostvarenje svojih ciljeva.
U doba najcrnjih sankcija u novijoj istoriji Evrope, Evropa se setila da onim opštinama gde je vladala tzv. koalicija ''Zajedno'' pomogne finansijski, tako što im je uputila hiljade tona mazuta i nafte, u čuvenoj operaciji - nafta za demokratiju.
Na stranu to što su se oko te nafte za lidere koalicije Zajedno po gradovima dugo vukle afere zbog zloupotreba. Upada u oči cinizam Evrope i želja da kod građana Srbije izazove podele.
U jednom gradu hladna porodilišta, hladne bolnice, hladne škole, u drugom gde je stigla kobajagi Evropa i demokratija, tamo je toplo. A pri tom je ta Evropa, zajedno sa svojim saveznikom Amerikom, hermetički zatvorila granice Srbije.
Obratite pažnju na član 10, koji govori o pravu lokalnih organa vlasti na udruživanje. Sve je dobro do momenta kada se te asocijacija počnu baviti načinom da se odvoje od matice države i kada reaguje država, odmah se nađe neki dežurni, rekao bih, vitez Koja iz Evrope, koji se hvata za povelju kojom se dokazuje kako država guši lokalnu samoupravu.
Pored mnogih povelja i deklaracija koje postoje u Evropi, voleo bih da znam da li postoji neka povelja koja je mogla da spreči poletanje bombardera sa evropskih aerodroma natovarenih uranijumskim bombama, da ih ne prosipaju na tlo Srbije, zato što je branila deo svoje teritorije, svoje Kosovo i Metohiju, koje je mnogo značajnije za Srbiju nego Foklandska ostrva za Veliku Britaniju, ali Veliku Britaniju zbog tog rata niko nije bombardovao.
Od Evrope smo dobili Varvarinski most, Aleksinac, Niš, pogođena porodilišta, bolnice, škole, tragediju u Grdeličkoj klisuri. Sve njihove povelje gledam kroz njihova dela u Srbiji.
To što nas oni uče kako se uređuje lokalna vlast i kako se odnosi država prema opštini, to su priče za one koji čekaju da budu registrovani kao ljubitelji svih povelja, direktiva i protokola, samo da imaju prikačeni epitet evropski. Da sutra neko napiše povelju o boji kišobrana koji se nose u Evropi, odmah bi se time i mi bavili.
Sada bih na jednom praktičnom primeru pokazao kako se izvršna vlast odnosi prema lokalnoj vlasti.
Gospodine ministre, sada bih vas pitao da li vam je možda poznato ime Dušana Jeftića iz sela Lukovica kod Svilajnca? Verovatno nije, možda me čak i ne slušate, ali interesuje me šta biste vi uradili za ono što ću da vam kažem šta su vaši lokalni odbori u Svilajncu uradili.
Dame i gospodo narodni poslanici, taj Dušan Jeftić je potpisao vašu inicijativu za opoziv predsednika opštine Svilajnac. Lepo u formularu stoji potpis, stoji i matični broj.
Nevolja je samo što je taj Dušan Jeftić, evo vam i izvod iz matične knjige umrlih, umro još 26. aprila 2006. godine. Znači, falsifikovali ste potpis umrlog čoveka za opoziv.
Dalje, da li su vam poznata imena Stojanović Živana iz Svilajnca, i on je umro, Petković Nataše iz Svilajnca, i ona umrla, Jovanović Zorana iz Svilajnca, i on je umro, i mnogo drugih lica koja su se našla na spiskovima lica koja su potpisala opoziv za predsednika opštine u Svilajncu.
Preko 100 izjava ljudi da su im falsifikovani potpisi, njihovi lično, njihovih rođaka, članova porodice koji su preminuli, i sada se pokreću tužbe protiv falsifikatora, pre svega iz DS.
Ono što bih rekao i što je veoma bitno, da su predstavnici DS upali u Opštinski sud u Svilajncu i prisilili predsednika suda da podnese ostavku.
Novi vršilac dužnosti predsednika suda je preinačio presudu, tako da su mogli da se prikupljaju potpisi bez overe u sudu. To govori o vama kako se odnosite prema lokalnoj samoupravi.

Dame i gospodo narodni poslanici, predstavnik Vlade, kao što vidimo, nije više gospodin Zoran Balinovac. Mislim da je ministar mogao da kaže na početku svog izlaganja šta se desilo sa gospodinom Balinovcem, da li je bolestan, da li je na odmoru, da li je otišao na put u Kinšasu ili mu se nešto drugo desilo. Znači, neko je uspeo da natera Vladu Republike Srbije, a neko je to u Vladi Republike Srbije jedva i čekao, da promeni predstavnika predlagača. Sada je to ministar za državnu upravu, gospodin Milan Marković.

U prošlom pokušaju rasprave po ovoj tački dnevnog reda, kada se uveliko kršila odredba Ustavnog zakona, slušali smo kako bivši pripadnici DOS-a bacaju drvlje i kamenje jedni na druge. Čuli smo kada je neko bio loš, on je bio kod Koštunice, opet oni drugi kažu da je još neko bio loš, on je bio kod Đinđića, onda je neko bio kod Perišića, neko je bio kod Čovića, a svi su oni zajedno došli posle 5. oktobra na vlast i znamo kako nam je bilo. Na kraju je gospodin Balinovac ispao kolateralna šteta, da bi se namirile sujete bivših, a i sadašnjih pripadnika DOS-a.

Sudeći po ovom predlogu izmena i dopuna Zakona o državnim službenicima, ovoj vladi nisu prioritetni problemi Kosova i Metohije, niti nezaposlenost, niti ratni i vojni invalidi, ni kršenje ljudskih prava, recimo, mladića koji su robijali zbog lepljenja plakata, kasnije oslobođeni. Stavljanje ove tačke na dnevni red je potreba da se zadovolje apetiti svih stranaka koje čine ovu vladajuću koaliciju, ali što je još gore moraju da se ispune i zahtevi koji dolaze od onih nevladinih organizacija koje su se javno svrstale uz pojedine političke stranke i sada traže deo svoje nagrade.

Do 1. jula je trebalo popuniti veliki broj radnih mesta postavljanjem novih državnih službenika, pa ste zato prinuđeni da prepravljate rokove koji su bili određeni u prvobitnom zakonu, donetom za vreme prethodnog mandata Narodne skupštine.

Predlagač se u obrazloženju Predloga ovog zakona poziva na rok koji je potreban za proceduru sprovođenja javnih konkursa za položaje, s obzirom da 1. jula 2007. godine prestaje dužnost po sili zakona svim licima koja su bila postavljena prema ranijim propisima. Kod nas se u poslednje vreme sve dešava u poslednjem trenutku. Tako je bilo sa Vladom, a tako i sada u ovom slučaju.

Rok je istekao u nedelju, dakle, prošao je voz, što kaže narod, ali ko je kriv što nije bilo vremena. Upravo je kriv Boris Tadić i Vojislav Koštunica. Da su formirali Vladu odmah posle konstituisanja Narodne skupštine, 14. februara, ovaj rok bi bio ispoštovan, a građani Srbije bili bi pošteđeni od svakodnevnih vesti i priloga o pregovorima koji su trajali čitava tri meseca.

Došlo se do toga da su u samom finišu pregovora vređali jedni druge, nazivali se međusobno izdajnicima, kriminalcima, pominjali hulahopke, izvučene uši, glave bez mozga itd. Kada se slegla prašina opet se sastavio DOS, doduše u okrnjenom izdanju.

Dakle, što nije formirana Vlada pre četiri meseca, već 15. maja, u filmskom završetku, sada vas prisiljava takva situacija da prolongirate pomeranje rokova za 10 meseci. Haos koji preti da nastane opet je zasluga bivše, a i sadašnje Vlade.

Čitavo vreme govorite o rokovima, a zaboravljate na jedan drugi rok, na vreme koje brzo prolazi, a Skupština čeka, i Vlada takođe. Reč je o Kosovu i Metohiji. To je zadatak koji stoji pred nama poslanicima i za koji ne sme da postoji nikakav rok. Službenici su tu gde jesu, njih ne dira ni Solana, ni Buš, ni Čeku. Kosovo i Metohija mora da se odbrani i sačuva, a evo o čemu mi danas raspravljamo.

Nažalost, ovu pauzu od 10 meseci, koju ste predvideli ovim zakonskim rešenjem, iskoristićete da bez žurbe ispunite želje, i ne samo političkih stranaka iz vladajuće koalicije, već ćete početi da ispunjavate želje, a možda i obaveze prema različitim nevladinim organizacijama i udruženjima.

Kao što reče naš predsednik Skupštine onog dana kada je preuzeo dužnost u svom mini-ekspozeu, kaže trudiće se da instalira ljude na neke položaje. Ne radi se tu o običnim službenicima, već o onima čije će funkcije biti veoma značajne u državnom aparatu.

Evo kako to instaliranje izgleda na delu. Prvi je "instaliran" gospodin Miloš Todorović. Aterirao je pravo iz Cesida na mesto zamenika sekretara Skupštine. Mogli ste na neku drugu funkciju da postavite i nekog iz druge nevladine organizacije, ako već toliko volite te nevladine organizacije. Što niste tražili nekog kandidata, recimo, iz nevladine organizacije "Dveri", ili iz organizacije "1389", "Kolo srpskih sestara", ali oni nisu iz vaše priče.

U stvari, sve je to zbog svrstavanja Cesida na stranu jedne političke opcije. Znate i sami za Cesid kada krenu da pogađaju kao neka, ko što kaže narod, baba Vanga, i to samo 10 minuta posle zatvaranja biračkih mesta.

Sam predsednik Skupštine se u svojoj biografiji hvalio da je pogađao kurs koji je u Srbiji aktivno organizovala i sprovodila Sonja Liht, opet nevladina organizacija. Sada će ovaj period od 10 meseci da iskoriste svi oni, i Sonja Liht, i Vučo, i Biserko, i Kandićka, da čerupaju po koje nameštenje u državnoj upravi, jer imaju očigledne zasluge.

Imaju, mada za te njihove zasluge srpski narod ima jednu jako lepu reč, a to je izdaja otadžbine. Pa tek kada vam se pojave oni tzv. zagrebački intelektualci iz kruga dvojke, pa forumi, pa ''Žene u crnom'', i eto na šta će nam ličiti državna uprava ako ova vlast potraje.

Setite se samo napisa u dnevnom listu "Pravda" pre nekoliko nedelja, kada je osvedočeni srbomrzac Karla del Ponte, verovali ili ne, kandidovala Gorana Svilanovića za šefa BIE, dakle, osvedočenog promotera nezavisnosti Kosova i Metohije. Pošto znamo koliko su naši aktuelni nosioci vlasti jaki i dosledni u odbrani srpskih nacionalnih interesa, recimo u državi Ohajo, onda ni ova ludačka zamisao Karle del Ponte neće biti moguća.

Na kraju, evo danas je 3. juli, prošao je i taj rok od 1. jula. Šta se desilo? Da li je propala država? Nije. Sutra je 4. juli. Većina vas iz vladajućih stranaka možda će i slaviti na prijemu u američku ambasadu.

Kada budete otišli kod američkog ambasadora koji vam preko prevodioca hladno i bezosećajno kaže - uzećemo vam Kosovo i Metohiju - zapitajte se koliko vredite tog trenutka.

Na kraju, samo bih poželeo Srbima na Kosovu i Metohiji mnogo slobode, Vojislavu Šešelju bih poželeo da pobedi u Hagu, a generalu Mladiću bih poželeo spokojan san i sigurne gorske staze.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe Srpske radikalne stranke podneo sam amandman na član 20, sa predlogom da se taj član briše. Predlagač ovog zakona kroz član 20. izmena i dopuna Zakona o akcizama kao da se trudi da još više zagorča i oteža život širokom sloju stanovništva u Srbiji. Ovim članom se izuzimaju pravna lica i preduzetnici koji nabavljaju dizel gorivo za pogon građevinskih mašina i brodova za prevoz tereta za refakciju akcize. Čudo je da tu nisu uvrstili i one koji nabavljaju dizel gorivo za pogon traktora, mada će se i to verovatno uskoro dogoditi.
Zato je poslanička grupa Srpske radikalne stranke podnela amandman kojim se traži brisanje ovog člana 20, a u interesu velikog broja onih na koje se ova predložena izmena odnosi, kao i građana koji će nesumnjivo plaćati veću cenu proizvoda i usluga.
Kroz ovaj član 20. se dokazuje ono što su poslanici Srpske radikalne stranke govorili u raspravi u načelu – da je čitav ovaj zakonski predlog uperen protiv građana Srbije, a u funkciji zaštite pojedinaca, odnosno njihovog poslovnog interesa u Republici Srbiji. Manjak u budžetu koji ste napravili oslobađajući plaćanja akciza velike uvoznike želite da popunite na ovakav način i na teret malih firmi u Srbiji, koje imaju dosta zaposlenih, a koje su registrovane za obavljanje građevinske delatnosti, kao i usluga brodskog prevoza tereta, i to gubljenjem prava na ostvarivanje refakcije akcize koja je plaćena prilikom nabavke dizel goriva.
Sada da uporedimo tu brigu Vlade kada je u pitanju, na primer, kerozin i gorivo za mlazne avione, i čiji se tu interes štiti? Štiti se interes malog broja vlasnika preduzeća za avio-prevoz.
Njima preliva sa svake strane, još i da im Vlada malo doda ovakvim predlogom zakona. Kao da građani Srbije masovno koriste avio-prevoz, pa se Vlada setila da štiti potrošače.
Zašto onda Vlada nije tako razmišljala i u slučaju onih koji koriste građevinske mašine kada grade stanove, puteve, škole, bolnice? Ovako će Vlada Srbije poskupeti cenu usluga, a izvođači će na tenderu tražiti veće sume novca; to opet ide na teret onih koji pune budžet, a to su poreski obveznici, odnosno građani Srbije.
Malo smešno zvuči obrazloženje za oslobađanje od plaćanja akciza na kerozin. Kao razlog se navodi podsticaj razvoja avio-delatnosti. Kao da je moguće i toliko lako osnivati avio-preduzeća u zemlji čiji je vazdušni prostor izuzetno mali i kao da će u Srbiji zaživeti, kako da kažem, međuopštinski vazdušni saobraćaj, pa se zbog toga daju ove olakšice.
Dobro se zna kome idu u prilog ove olakšice. Građanima Srbije sigurno ne. Setimo se lokalnih izbora od pre neku godinu u opštini Kraljevo, kada je u kampanji tadašnji ministar, a i sadašnji, u Vladi Republike Srbije u planinskom selu Čukojevac kod Kraljeva obećao ni manje ni više nego pravi pravcati aerodrom.
Akcize se uvode i na tečni gas za pogon motornih vozila, dakle, ono što koristi ogromna većina građana Srbije štedeći tako neophodna sredstva za preživljavanje u ovom teškom vremenu. Neka znaju građani Srbije da ih je nova vlada već častila novim cenama gasa i uskoro će ih i častiti novom cenom struje, a sada evo i oduzimanjem prava na ostvarivanje refakcije akcize za kupljeno dizel gorivo kod pojedinih delatnosti.
Naravno, da bi slika bila kompletna moramo spomenuti ukidanje akciza na uvoz sokova, voća i sirupnog koncentrata, dakle, na sve ono što će otežati konkurentnost domaćih proizvoda na našem domaćem tržištu. U Evropskoj uniji dosta se subvencionira poljoprivredna proizvodnja; kada se takvi proizvodi nađu na našem tržištu sigurno će biti jeftiniji od naših. Posle uništenja proizvodnje mesa, odnosno stočarstva, niskim otkupnim cenama, pa proizvodnje povrća i voća, ovim se zaokružuje davno zacrtana strategija ne samo kada je Srbija u pitanju, nego i ostale zemlje u tranziciji.
Dame i gospodo narodni poslanici, koristim ovu priliku da se, kao jedini narodni poslanik iz Paraćina, obratim građanima Srbije zbog jedne sramne, izdajničke i besmislene inicijative. Ta je inicijativa sledeća - da se Karli del Ponte dodeli Nobelova nagrada za mir. Potekla je iz Paraćina, od Dragana Sekulovića, predsednika takozvanog udruženja "Pravda". Inače, taj čovek je došao iz Zadra 1991. godine. U stvari, iza te inicijative stoji Demokratska stranka.
Zašto to kažem? Ovde su demokrate, pozovite vašeg predsednika opštine u Paraćinu i pitajte ga zašto opštinska vlast u Paraćinu dodeljuje ogromna materijalna sredstva gospodinu Sekuloviću, više stotina hiljada dinara; zašto gospodina Sekulovića upotrebljavaju uvek kada je neka predizborna kampanja da napada Srpsku radikalnu stranku.
Posle pobede predsednika opštine Paraćin Saše Paunovića on je sa njim šetao kroz Paraćin, maltene ruku pod ruku. Kada su srpski radikali imali konferenciju za štampu u subotu povodom ove sramne inicijative, gospodin Sekulović je uz pomoć jednog novinara upao u Televiziju Paraćin i preslušavao snimljeni materijal sa naše konferencije za štampu. Gde su sada oni zaštitnici novinarske profesije? Nema ih nigde. Zato odgovorno kažem da iza ove inicijative stoji Demokratska stranka.
Kolegama iz Demokratske stranke Srbije bih samo rekao u vezi sa ovim čovekom - zašto nisu reagovali kada je dotični gospodin Sekulović pre izvesnog vremena u "Politici" izjavio da je Vojislav Koštunica, citiram, "pobio polovinu izbeglih i raseljenih lica u Srbiji". Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe podneo sam amandman na član 5. Predloga zakona o budžetu Republike Srbije, koji takođe govori o ovim agencijama koje samo crpe sredstva iz budžeta Republike Srbije.
Ovim amandmanom u članu 5. predlaže se brisanje glave 25.2, jer se ovakvom preraspodelom opredeljuju sredstva za funkcionisanje Antidoping agencije, odnosno kako bi to zabavljači rekli, još jedne agencije za sve i svašta. Opštepoznata stvar je da gomila agencija koje danas životare pri većini ministarstava ili samostalno u stvari predstavljaju način za nepotrebno trošenje narodnih para. Zar nisu sve te poslove mogla da obavljaju neka lica iz Ministarstva za sport i omladinu ili neko lice iz Ministarstva zdravlja? Ovako, pravi se nepotrebno čitav ministarski aparat.
Naš sport je trenutno u usponu, ali zahvaljujući entuzijazmu i sredstvima samih takmičara i klubova. Da je država kako treba, da postoje zakoni, između ostalih i zakon o sportu, mogli ste da predvidite i značajne prihode od novčanog kažnjavanja onih klubova i pojedinaca koji koriste zabranjena sredstva za dopingovanje.
Još gora je stvar što će ova agencija postojati ne da bi se bavila doping kontrolom, već da se iz budžeta Republike Srbije namiruju plate i ostalo. Budžetom je za ovu agenciju, verovali ili ne, predviđeno čak 90 miliona dinara, odnosno 1.117.000 evra. Kada samo pomislimo koliko još sličnih agencija postoji u Srbiji, koje su na grbači naroda, onda je ta suma daleko veća.
Kamo sreće da se ovaj novac utrošio za pomoć mladim sportskim talentima da putuju na takmičenja po svetu, da im se kupuju sportski rekviziti, oprema i slično.
Za plate, dodatke i naknade zaposlenima izdvojili ste 26 miliona dinara, što znači da su mesečna izdvajanja za tu namenu 2.100.000 dinara. Ako uzmemo da su prosečna primanja u visini od 40.000 dinara, što je zaista visok prosek, ispada da tamo dnevno radi 50 ljudi. Šta u stvari rade? Ne rade ništa. Ministar sporta, inače prekaljena u angažovanju da izgradimo što bolju i tvrđu saradnju za NATO-om, da vas podsetim, to su oni koji su nas bombardovali 78 dana i koji nam trenutno rasparčavaju našu zemlju, teško će odgovoriti na ovo pitanje.
Da se vratim opet na mlade talentovane sportiste kojima su i te kako potrebna ova finansijska sredstva. Sami se snalaze za novac, mole sponzore; kada odu na takmičenje spavaju po jeftinim hotelima ili kod naših zemljaka, hrane se na kioscima, ali ipak postignu značajan rezultat. I onda je sve lepo, Koštunica i Tadić upute čestitku pobedniku, slikaju se zajedno, dodele neku novčanu nagradu i gotovo. Doduše, neki funkcioneri znaju i da otežaju našim sportistima da pobede. Čim se pojave na nekoj utakmici naši katastrofalno izgube. Ne mogu vam reći koje su to utakmice, odmah biste se setili o kom funkcioneru se radi.
Ne bi bilo čudno da se iz ovih agencija izrodi nova afera, možda doping afera. Ljudi svašta rade, jure se rezultati, jure se kvalifikacije za međunarodna takmičenja, tako da je i ovde moguće sprovesti onu čuvenu ideju poznatu kao kraduckanje. Čudno je kako u okviru Ministarstva za sport niste osnovali još neku agenciju sličnu ovoj, na primer agenciju za navijače, agenciju za bacanje kamena sa ramena, agenciju za skok u dalj i tome slično. Usmerite ova sredstva i u nerazvijene seoske sredine, u polupusta sela, gradite sportske terene, dajte početni impuls nekom detetu da počne da se bavi sportom, umesto što ste omogućili trošenje tih sredstava na plate više desetina ljudi.
S obzirom na to da vodimo računa o vremenu, nadam se da će i moje kolege takođe poštovati naš dogovor i da će govoriti koliko-toliko o agencijama.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 3. Predloga zakona o dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, koji glasi - u članu 3. posle stava 1. dodaje se stav 2. koji glasi: "U stavu 3. reči "sedam godina" zamenjuju se rečima "četiri godine"."
Inače, poslanik SRS Momir Marković već je dao uvod u ovaj amandman, tako da ću ja samo dalje to da obrazložim.
Što se tiče ovog člana, amandmanom SRS menja se dužina trajanja mandata poverenika za informacije od javnog značaja.
Grupa predlagača zadržava zakonsko rešenje kojim bi mandat povereniku trajao, zamislite, sedam godina, a to se obrazlaže i opravdava rečima: "...da se ne bi menjao zakonom uspostavljen odnos između dužine mandata i broja izbora".
Sve ste u stanju da opravdate, pa i ovakvu apsurdnu situaciju, jer u ovoj zemlji mandat vlade traje četiri godine, mada i tu možete da nađete neku rupu u zakonu, mandat narodnih poslanika takođe traje četiri godine, RIK takođe traje mandat četiri godine, predsednici opštine imaju mandat od četiri godine, odbornici u lokalnim skupštinama imaju mandat četiri godine. Doduše, pojedinim državnim službenicima u državnoj upravi produžili ste status nedodirljivih za pet godina, ali vi sada, za poverenika, uz dužno poštovanje sadašnjem povereniku, zbog njega menjate zakon i verovatno planirate da ustoličite nekog vašeg zaslužnog nezavisnog medijatora na sedam godina.
SRS predlaže ovim amandmanom da mandat povereniku traje četiri godine, jer je to u skladu sa demokratskim, a i sa nekim moralnim načelima. Ali, pošto su ovaj predlog potpisali poslanici DS, čija je deviza - kome je do morala, neka ide u crkvu, onda znamo kako će se tih načela i ti sami poslanici pridržavati.
Obrazloženje koje je dao predlagač toliko je razumljivo da je iz njega moguće izvući bar desetak pravnih zaključaka. Sve se svodi na sledeće - može, ali ne mora, jeste i ako se ne odluči i na kraju će se tumačiti kao pravna zabluda, ukoliko bude nekih problema.
Očigledno je da se razmišlja o postavljenju lica koje će sedam godina zauzimati ovu funkciju, i to lica koje će posredno voditi računa o interesima onih koji su za njega i glasali. Ovako računajući, ovaj poverenik može za sedam godina da pokrije čak dva mandata Radikalske vlade. Kako? Ova vlada će verovatno pasti do nove godine. Sledeća je radikalska još četiri godine, pa zatim još jedna.
Četiri godine su ipak neka normalna demokratska tekovina za trajanje jednog mandata. Mogli ste da predložite i devet godina, mogli ste da predložite i 15 godina, mogli ste da mu date mandat doživotno, kao da je vladika, samo da biste bili zadovoljni vi iz DS.
Trajanje nekog mandata, čak sedam godina, nije ništa čudno, pre svega za DS. Oni se tako ponašaju svuda, čak i na lokalu. Navešću vam primer Paraćina, gde vlada Demokratska stranka, sa još jedno četiri-pet stranaka i strančica. Možete li, dame i gospodo, da zamislite npr. da Republička izborna komisija, koja je izabrana kada i Vlada Zorana Đinđića, 2001. godine, u januaru, još uvek ima mandat. Ne možete da zamislite i to je prosto nemoguće.
Međutim, u Paraćinu, kod demokrata, sve može. Saziv Skupštine opštine koja je izabrana 24. septembra 2000. godine izabrao je Opštinsku izbornu komisiju, 2003. godine su zamenili dva-tri člana i, verovali vi ili ne, ta Opštinska izborna komisija postoji do dana današnjeg. Što je još gore, predsednik te Opštinske izborne komisije je bio odbornik vladajuće koalicije, što je direktno u suprotnosti sa svim zakonskim propisima koji regulišu izborni proces.
Kao što znamo, novi lokalni izbori su održani skoro u svim opštinama septembra 2004. godine, izabrani su novi odbornici, promenjen je stranački sastav u lokalnim skupštinama i sa time je trebalo da se izabere i nova opštinska izborna komisija, sa profesionalnom zastupljenošću i odborničkih grupa.
Sada zamislite Opštinsku izbornu komisiju i ove 2007. godine, u kojoj sede ljudi koje su izabrali članovi JUL-a, Građanskog saveza Srbije, Grupe građana itd. Srpska radikalna stranka je u Paraćinu 2004. godine osvojila deset odborničkih mandata, ali mi nemamo nijedno mesto u Opštinskoj izbornoj komisiji, doduše nema ni Demokratska stranka Srbije, ali to treba da objasni Demokratska stranka.
Najgore je što je predsednik Skupštine opštine, inače član Demokratske stranke, izjavio sledeće i kaže, da to nema veze, jer još uvek im traje mandat. Sledeći takvu logiku, recimo, Vlada Zorana Živkovića nije mogla i nije morala da padne 2004. godine u januaru, posle novih parlamentarnih izbora. Mogao je da vlada Zoran Živković još do marta 2005. godine, Vojislav Koštunica je mogao da produži rad Vlade, mada je on i produžio, do marta 2008. godine, i to samo govori uopšte o Demokratskoj stranci i o tome kako vladaju.
Sada, gospođo Kolundžija, vi kao predlagač i šef poslaničke grupe Demokratske stranke pribeležite ovu demokratsku bruku o kojoj bruji čitava politička javnost u Pomoravlju. Upozorite ih da tako nešto više ne rade, ako i sami kažete da ste demokrate. Znate i sami da ste u Paraćinu strahovito poraženi, i pored velike finansijske i logističke podrške lokalnom odboru i maksimalne zloupotrebe lokalnih sredstava informisanja.
Očigledno je da vam se sadašnji poverenik ne dopada, neće da sluša i neće da sarađuje i tome slično. Zato ćete se potruditi da nekoga udomite, da izigrava poverenika koliko forme radi, a za to će imati lagodnu zaleđinu od sedam godina. Na kraju bih poručio građanima Srbije da se zapitaju, zašto predsednik Republike Srbije nije javno odmah osudio izjave Džordža Buša da će Kosovo i Metohija biti nezavisno, koje je dao u Tirani i u Sofiji.
To vam, poštovani građani, sve govori o tome kakvog smo karaktera ljudi koji zauzimaju bitne državne funkcije. Onog momenta kada je neko Darku Rundeku razbio nos, istog momenta je Boris Tadić našao za shodno da dođe i da pije kafu sa Rundekom, a Kosovo i Metohija mu je izgleda deveta rupa na svirali. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su tri predloga zakona o izmenama i dopunama - Zakona o  Zaštitniku građana, Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i Zakona o Državnoj revizorskoj instituciji.
Ova sednica je trebalo da se održi mnogo ranije, odnosno onako kako je nalagao Ustavni zakon. Poslanici SRS su na prošloj sednici uporno iznosili argumente upravo u prilog ovome što se danas dešava. Izgleda da je važnije bilo da se donesu izmene i dopune Zakona o Vladi, Zakon o državnoj upravi, Zakon o državnim službenicima, kako bi se bez svađa preraspodelila radna mesta u novonastaloj vladajućoj koaliciji.
Malo ironično zvuče obrazloženja za predloge zakona koji su danas na dnevnom redu. Ironična su zato što se u njima predlagači pozivaju na Ustav, na Ustavni zakon. Dakle, isti oni koji su pre nedelju dana pogazili taj ustav i taj ustavni zakon i tako pokušali da grubo naruše ustavni poredak Republike Srbije. Sada, kao da se ništa nije dogodilo, kao da se neko poigravao sa građanima Republike Srbije.
Što se tiče Predloga izmena i dopuna Zakona o Zaštitniku građana, stiče se utisak da ste nekim kozmetičkim izmenama pokušali da pripremite teren pojedincima iz vaših interesnih grupacija, koji će reagovati po potrebi vladajuće garniture, ili Solane, ili Olija Rena, ili Majkla Polta.
Kakvi će biti rezultati Zaštitnika građana? Da li će uspeti da se stavi u ulogu zaštitnika prava građana, da znaju kako da se zaštite od svih onih silnih mafija, duvanske, prosvetne, drumske, saobraćajne, naftne, stečajne, carinske, pošto je u svakoj ordinirao poneki državni službenik, čak i jedan pomoćnik ministra.
Već u članu 2. se vidi koliko će Zaštitnik građana biti nezavisan i samostalan, kada ga bira i predlaže vladajuća većina. Nema tu interesa da se bilo šta promeni.
Zaštitnik građana bi trebalo da zaštiti građane Srbije i od saznanja da je potpredsednik Vlade Republike Srbije težak 11 miliona evra. To treba mentalno da podnese građanin ove države, koji nema za struju, koji nema za lečenje, koji ujutru nema čime dete da isprati u školu.
Ne trebaju nama zaštitnici građana za ukras, da pišu elaborate o slučajevima kada službenik doručkuje u nevreme ili kada neko ne dobije obaveštenje od Javnog preduzeća o radovima na vodovodu.
Malo mi ovaj zaštitnik građana liči na jednu drugu vanustavnu instituciju, koja, kao, hoće nešto da pomogne građanima a, u stvari, služi samo za trošenje narodnih para. To je Narodna kancelarija predsednika Republike.
Po šablonu se daju odgovori obespravljenim građanima, samo se upiše ime, prezime i adresa. Tako se dešavalo da su pojedini građani, koji su tražili nekakvu pravnu pomoć ili pomoć za lečenje, dobijali blanko odgovore da nisu u mogućnosti da im pomognu za izmirenje duga za električnu energiju. Eto, tako će Zaštitnik građana reagovati.
Čuli smo danas poslanika Momira Markovića, poslanika Srpske radikalne stranke, koji je govorio o nestalim milionima u Agenciji za privatizaciju, o pokradenim lap-topovima, sa podacima o JAT-u, Boru i NIS-u.
Tim stvarima treba da se bavi Vlada, policija, pa i Zaštitnik građanina, jer neko će sigurno tražiti pomoć i od tog zaštitnika, kada bude izabran na tu dužnost, povodom nečega ovako drastičnog.
U ovim izmenama i dopunama se uočava jedna prikrivena namera predlagača, i to se najbolje vidi u članu 3, kojim se u članu 9. reč "organizacija" zamenjuje rečju "stranka". Znači, budući zaštitnik građana neće moći da bude član nijedne političke stranke.
Pitanje je - zašto u Predlogu zakona niste ostavili i reč "organizacija"? Da li planirate da nastavite praksu udomljavanja pripadnika nekih nevladinih organizacija?
Imali smo primer CESID-a. Čovek je ekspresno došao na mesto zamenika sekretara Narodne skupštine. Sam predsednik Narodne skupštine hvali se kako je pohađao neke kurseve, čiji je promoter bila, ni manje ni više, nego Sonja Liht.
Ne bih se iznenadio da za Zaštitnika građana izaberete Sonju Biserko ili Natašu Kandić i onda bi slika aktuelne vlasti u Srbiji bila kompletna. Još fali da nam Karla del Ponte izabere šefa BIA, pa da ukrasimo tu Dosovsku porodičnu fotografiju.
Što se tiče Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, odnosno dopuna ovog zakona, ništa bitno Poverenik ne menja u svom radu na osnovu tog zakona. Dopune su uslovljene donošenjem novog ustava. Ovaj zakon, kao ni Poverenik, ništa bitno neće promeniti u odnosu - vlast naspram javnosti. Radiće onoliko koliko to dozvole oni koji su na vlasti.
Evo vam prostog primera. Sva pitanja oko hapšenja generala Tolimira, pa do učešća pojedinih državnih funkcionera i službenika u pojedinim aferama koje su potresle srpsku javnost u poslednje vreme, ostaju bez odgovora. Neka Poverenik poveri javnosti Srbije valjane informacije o svemu ovome, a sigurno je bilo i onih koji su ih tražili. Ovako, radikali prozivaju predstavnike vlasti na sednicama Narodne skupštine da pruže građanima informacije, kad ono, i oni ćute.
Čitava javnost u Srbiji se pita - šta se to krije od građana, a kada Poverenik pokuša da dobije neku informaciju od predstavnika vlasti, naiđe na opstrukciju, ili mu to što mu ponude tako ufiluju da je potrebna šifra da se otkrije šta je državni organ hteo da kaže.
Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, narodni poslanik SRS, gospodin Božidar Koprivica, podneo je amandman koji se odnosi na razdeo 13, gde su opredeljena sredstva Ministarstvu rudarstva i energetike.
Radikali su oduvek isticali kakvi su to vajni eksperti iz G17 plus, a pokazali su se upravo posle 5. oktobra 2000. godine. Evo vam najsvežijeg primera.
U ovom izdanju, kako bih rekao, Braće Grim iz G17 plus, a zove se Nacionalni investicioni plan, na strani 79, koja se odnosi na sektorski investicioni plan iz oblasti energetike, stoji nešto što me dovodi u situaciju da pomislim da su stručnjaci iz fabrika cementa, Holcim, Lafarž i kosjerićkom „Titanu“, prave neznalice.
Ovde je neki vaš ekspert proračunao baš za industriju cementa, to se vidi u tabeli, da je ušteda u energetici, i to baš po pitanju zamene uglja gasom, od 8 do 10%. E pa, gospodo eksperti u ostavci, želim da vam kažem, ali mogli ste da se raspitate kod Nemanje Kolesara, nekadašnjeg vašeg partnera u DOS-ovskoj vlasti, koji je optužen za mito i korupciju u visini negde oko dva miliona i 300.00 dolara, da se u Holcimu, to je nekadašnja fabrika Novi Popovac kod Paraćina, ugalj koristi kao energent umesto gasa od 2003. godine. Takva je situacija isto i u Lafaržu, dok se u Titanu kombinuje petrol-koks i mazut. Prema tome obmanuli ste javnosti i eksperte su pokazali na ovom jednostavnom i prostom primeru da nisu u pravu. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, malo smo u čudnoj situaciji, ovo je prosto neverovatno, ovolika žurba što je neko odlučio da napusti brod koji tone 1. oktobra. Sada mi treba da zbog nečije sujete raspravljamo čitave noći, a dobro se zna da to neće imati apsolutno nikakav značaj, jer sledeća vlada, znači radikalska vlada, radiće onako kako je najbolje, a ovo znamo da nije dobro i o tome govorimo čitavo vreme.
Da se vratim na amandman. Ovaj amandman koji sam podneo, poput ostalih amandmana poslanika SRS, ima za cilj razotkrivanje velike obmane ministra u ostavci, tačnije za 54 sata, a po potrebi kada su u pitanju ovi lokalni izbori, i buldožeristu, i asfalt majstora, a ova obmana se zove Nacionalni investicioni plan.
Za namensko trošenje sredstava iz budžeta upravo postoji budžet, u koji sada umećete tzv. Nacionalni investicioni plan, kao spisak želja koje ste pokupili od lokalnih samouprava u Srbiji.
Ovim amandmanom se traži da se sredstva u visini od ukupno 5.382.200.000 dinara planiraju za razdeo 25, funkcija 760, ekonomska klasifikacija 511 i 512, umesto što su delom ta sredstva opredeljena za taj fantomski investicioni plan.
Sve to što ste naveli u posebnoj ekonomskoj klasifikaciji pod brojem 511, kojim se označava Nacionalni investicioni plan, za šta se takođe ovim amandmanom traži brisanje, postoji u klasifikaciji za razdeo 25, Ministarstvo zdravlja.
Ali, poznato je da za par meseci od G17 plus neće ostati ništa na političkoj sceni i da ova vlada ide u prošlost, a sa njom i Mlađan Dinkić. Vi ste ovde mogli da navedete sumu i od 100 milijardi, 150, 200 milijardi, ali zašto biste to uradili, jer dobro znate da nećete biti u situaciji da sve to sprovedete.
A ovako ste sami odredili prioritete, farbaćete fasade onih bolnica gde su vaši direktori, opremaćete bolnice savremenijom opremom, tamo gde su vaši kadrovi itd. To što Srbija od 2010. godine treba da vraća dve milijarde i više dolara duga, to ministra finansija i odlazeću vladu uopšte ne interesuje.
Ministarstvo zdravlja bi trebalo da se pozabavi pre svega sve češćim aferama u zdravstvenim ustanovama. Gde su inspekcije Ministarstva zdravlja? Što ne rade nešto na terenu?
Da li treba da se dešavaju slučajevi kao što je nedavno devojka umrla u privatnoj bolnici, pa da onda postanu efikasni. Kakav je ministar, odnosno stranka iz koje dolazi, kakvi su šefovi koji su postavljeni po partijskoj liniji, tako radi i Ministarstvo zdravlja.
Sve je predviđeno ovim planom, samo je ostala možda još jedna stvar koju ste mogli ovde da uvedete, a to je sektorski investicioni plan za vanredne lokalne izbore, pa da onda ministri mogu legalno da koriste državne pare, da asfaltiraju po 200 metara puta u svakom selu, da kupe po 20 plastičnih stolica za domove kulture u selima, koji i ne postoje ili, recimo, da sa svojim predsedničkim kandidatom, kao što je slučaj u Despotovcu, da odu usred osnovne škole i da deci dele školski pribor i rančeve.
Još jedna stvar. Do juče su ministri obilazili opštinu Despotovac, a sada kada su se raspisali izbori, svi su pohitali u Despotovac. Tamo su ljudi živeli u bedi, rudnik Rembas je bio pred zatvaranjem, i sada je, nažalost, putevi su raskopani. A onda dođe, pojavi se Velja Ilić, kako bih ga nazvao, šef asfaltnog cirkusa, uradi neku lokalnu deonicu od 300 metara i misli da je gotovo.
A to što narod nema posla, što ujutru građani nemaju detetu da daju ni 50 dinara kad pođe u školu da kupi doručak, što nemaju čime građani da kupe lekove, to ovu vladu ne interesuje.
Ali kad dođu po selima, oni samo pričaju za asfalt, a nikako te koalicije narodnjačke, kako ih već zovu, ne kažu da ta koalicija samo za vreme svog mandata u Hag oterala preko 30 Srba, ne govore da ta koalicija hapsi generala Mladića, ne govore da ne hapse one koji u plastičnim kesama nose po stotine hiljada evra, dok građani Srbije nemaju šta da jedu, ne govore o onima koji su basnoslovno plaćali pokvarene lokomotive iz Švedske.
Treba da im kažu šta je to ilegalac u Vladi Republike Srbije, poznat kao građanin Vuk Drašković, potpisao, a posle njega i predsednik Republike, Boris Tadić, u Vašingtonu, a treba da znaju i treba da im kažu da smo izgubili slobodu, da smo dali svoje kasarne, poligone i vojnu infrastrukturu. Ali, što kaže narod, to kriju kao zmija noge.
Imam prost primer kako izgleda obmana građana Despotovca, mada je to uobičajeno u svim opštinama gde se održavaju lokalni izbori i to, pre svega, od vodeće stranke u vladajućoj koaliciji, DSS. Mi radikali uvek nosimo papire, dokaze za ono što govorimo, a ovo je, kako bih rekao, letak koji su aktivisti DSS delili u Despotovcu i zbog koga se podigla Resava.
Šta su obećali građanima opštine Despotovac? Kažu - zaposlićemo tri hiljade ljudi na izgradnji poligona baze Vojske Srbije. Da vas podsetim, reč je o poligonu Pasuljanske livade, koji se nalazi na teritoriji opštine Despotovac.
Sada, znajući kakva je politika Vlade Republike Srbije, da će čak 2010. godine ukinuti služenje vojnog roka, da će svesti Vojsku Srbije na 10 hiljada pripadnika, da li to znači da se to gradi neki novi Bondstil? Da li to znači da će tu doći NATO vojnici, pa da ćemo mi morati da razmišljamo kako će se odnositi prema našoj deci, prema našim majkama, sestrama, rođakama. Zato se podigla Resava.
Šta se desilo? Pre dva dana su štampali identičan ovakav letak, samo bez ove stavke. To je dokaz da smo ipak bili u pravu.
Sredstva iz republičkog budžeta obično služe lokalnim kandidatima iz aktuelne vlasti da kažu kako iza njih stoje ministri Vlade, pa onda nabrajaju, da iza tih kandidata stoji Velimir Ilić, stoji građanin Drašković, pošto on nije ministar, stoji Dinkić, stoji Stanković, a svakog poštenog čoveka možda bi bilo stid da kaže da takvi ljudi stoje iza njega.
Jedan je šef asfaltnog cirkusa, jedan nas je prodao Amerikancima, ovaj treći je upao u NBJ 6. oktobra 2000. godine. Ministar, u stvari građanin Stanković, poznat je po tome što dobrovoljno svedoči protiv srpskih heroja u Hagu itd.
Ako pogledamo šta su Braća Grim iz G17 plus, pošto mislim da je ovo bajka ovo što oni predlažu, hteli sa ovim planom pod nazivom Nacionalni investicioni plan iz odbrane, tamo nema nikakvih dodatnih sredstava za finansiranje i izgradnju vojne baze, odnosno poligona u opštini Despotovac. Znači da je ovo bila predizborna laž vladajuće, aktuelne, narodnjačke koalicije, ne znam kako da ih nazovem.
Toga nema, ali u ovom nacionalnom planu odnosno investicionim planom vidimo da su predviđena sredstva za remont čak 13 vazduhoplova. Takva nam je vojska i imaćemo toliko vazduhoplova da ne možemo bukvalno ni jedan aeromiting da organizujemo. Ali, nova radikalska vlada će sasvim sigurno više voditi računa o građanima i o državi, jer kada građani moraju da podižu kredite, poznate kao laki keš, da bi kupovali hranu i lekove, to je onda upravo najbolji pokazatelj kakva je ova vlada. Zahvaljujem.