Dame i gospodo narodni poslanici, narodni poslanik Dobrislav Prelić podneo je amandman na član 3. ovog predloga zakona o zabrani usavršavanja proizvodnje, i stvaranja zaliha biološkog i toksičkog oružja i o njihovom uništavanju. Amandman glasi - U članu 3. tačka 3) posle reči "člana" tačka se zamenjuje zapetom i dodaju se reči: "ili bilo koje druge aktivnosti koje imaju za cilj usavršavanje, proizvodnju, korišćenje, reklamiranje, transport ili skladištenje bakteriološkog ili otrovnog oružja, mikrobioloških ili drugih bioloških agenasa i otrova, koji nisu namenjeni u preventivne zaštitne, medicinske i druge mirnodopske svrhe u skladu sa ovim zakonom".
Moramo biti iskreni, jer nekada se preko mnogih instituta, preduzeća, farmaceutskih kompanija kriju pravi proizvođači biološkog i toksičkog oružja. Cilj svega toga je da se sakriju tragovi, jer takve kompanije uglavnom finansira država i to iz trajnih fondova. Ono čega smo svedoci mi ovde u Srbiji, ali i u mnogim drugim zemljama u okruženju, pogotovo zemalja koje su u nekom vidu tranzicije, mnogi mladi stručnjaci, talentovani, se primamljivim ponudama, velikim platama, odvlače u zemlje koje su sklone proizvodnji biološkog oružja i onda ih maltene do kraja života dobro plate da bi svoje znanje pretočili u nešto što se zove biološko oružje.
Srpska radikalna stranka smatra da je neophodno u ovoj odredbi pojedinačno naglasiti sve aktivnosti vezane za upotrebu bakteriološkog, biološkog i drugog otrovnog oružja, kojim je zabranjeno pomagati, finansirati i ohrabrivati ili podsticati. Naravno, cilj amandmana je i poboljšanje teksta zakona. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 5. ovog predloga zakona u kome se kaže – u članu 5. stav 3. posle reči "šest meseci" tačka se zamenjuje zapetom i dodaju se reči:  "a Narodnoj skupštini Republike Srbije jednom u četiri godine".
Očigledno je da je onaj koji je pisao obrazloženje za odbijanje amandmana, mogu slobodno reći da je sasvim promašio temu. Ovaj amandman je pravi primer kako to izgleda.
Gospođo Malović vi ste predstavnik Vlade. Podneo sam amandman na član 4. stav 3. i on se odnosi na izveštaj koji komisija treba da podnese Narodnoj skupštini, to mi tražimo, ali i izveštaj o sprovođenju celog ovog zakona ili konvencije, pošto jedno jedino slovo ne može iz nje da se promeni. U obrazloženju ste totalno promašili temu. Pozivate se na prethodni član 4, to možete videti sami, u kome se najavljuje poseban zakon kojim će se to urediti.
Ako bolje pročitate šta ste napisali u članu 4, vidi se da će taj zakon koji ste najavili da se odnosi na biološki agens i toksine koji će se koristiti u miroljubive svrhe, odnosno za lečenje ljudi, a ne za biološko i toksičko oružje, a mi smo tražili izveštaj za konkretno sprovođenje celog ovog zakona koji se odnosi na biološko oružje. Ovo što najavljujete, nema govora o biološkom oružju, a vi nama predočavate u obrazloženju da će to biti uređeno nekim budućim zakonom.
Amandmanom smo tražili da komisija izveštava Skupštinu o celokupnoj primeni zakona, bez obzira što vi kažete da tog oružja u Srbiji nema. Neka se napiše u tom izveštaju da ga nema i to je neki vid dokumenta, odnosno pisanog traga. Ovako ispada da ste vi već zakoračili u budućnost i već znate kako će izgledati taj futuristički zakon, znate čak da će postojati i član zakona koji će predviđati taj izveštaj Narodnoj skupštini, kao što su se nekad pozivali na nacrt zakona kojim su osporavali prava dr Vojislavu Šešelju.
Ko nama poslanicima garantuje da ćete vi taj zakon nekad u nekoj budućnosti doneti Narodnoj skupštini? Vi tako uvek možete pisati obrazloženja za bilo koji amandman SRS ako želite izgovor za njegovo ne prihvatanje. Komotno možete reći – odbili smo amandman jer planiramo da donesemo zakon koji će biti usvojen ali za koju godinu. Ovo je zaista smešno obrazloženje.
Da zaključimo po ovom amandmanu, tražili smo jedno, vi ste odgovorili nešto sasvim drugo. Ispada da imate nameru da krijete određene stvari od narodnih poslanika, samim tim od građana, ako ne želite da podnosite izveštaj parlamentu za celokupno sprovođenje zakona, a hoćete da podnosite izveštaj po zakonu koga nigde nema, osim u vašoj najavi, i to samo o agensima koji se upotrebljavaju u miroljubive svrhe. Nije ovde u pitanju izveštaj o setvi šećerne repe. Ovde je reč o biološkom i toksičkom oružju.
Trebalo bi da odgovorite na pitanje poslanika – šta sve NATO prevozi kroz i nad Srbijom? Zahvaljujem.

Kolega Milovan Radovanović je podneo amandman na član 8. sa obrazloženjem da se u članu 8. stav 1. tačka 1) posle reči: "druga" dodaju reči: "fizička ili pravna".
Član 8. se odnosi na novčane kazne koje se primenjuju za teške oblike kršenja ovog zakona, odnosno na mogućnost da pravno lice bude kažnjeno ukoliko, između ostalog, bude uključivalo i druga lica u proces koji ima veze sa biološkim oružjem, i ako je samo lice počinilo ozbiljno krivično delo.
Amandmanom se preciznije određuje da se pod pojmom lica mogu podrazumevati pravna i fizička lica. Ovako ostaje sužena mogućnost tumačenja ili tumačenja koja mogu nekoga da zaštite. Kada smo već kod lica koja mogu da izvrše ovo teško krivično delo koje je kažnjivo i po članu 377. Krivičnog zakonika Srbije, postavljam pitanje gospođi Malović – da li postoje u Srbiji na snazi neki sporazumi ili čak i zakoni koji nekim licima omogućavaju da paradiraju sa biološkim i toksičkim oružjem po Srbiji? Da li postoji neko ko će biti izuzet od člana 377. Krivičnog zakona Srbije i člana 8. ovog predloga zakona, kao pravno i kao fizičko lice? Postoji. Mi smo o tome govorili u načelnoj raspravi i vi to dobro znate, ali vam je neprijatno da kažete. Ta lica su pripadnici NATO pakta. Njima je omogućeno od 2006. godine, po SOFA sporazumu, da mogu kroz Srbiju da prolaze kad hoće, da prevoze šta hoće, da unose šta hoće i da angažuju koga hoće.
Evo kako glasi član 10. tog sporazuma, a koji je bitan baš po pitanju unošenja u zemlju opasnih materija, biološkog i toksičnog oružja: "opremanje, rezerve, materijali i druga sredstva Vlade SAD i njihovih partnera u sporazumu, odnosno privatnih vojnih kompanija, koji se uvoze i izvoze, neće biti podvrgnut carinskoj ili bilo kojoj drugoj kontroli od strane srpskih vlasti". Armija SAD i privatne kompanije koje ona angažuje za saradnju, mogu slobodno uvoziti u Srbiju sve što smatra potrebnim, uključujući i razne vrste naoružanja, opasne materijale, bez bilo kakve provere.
Pogledajmo samo šta se kaže u paragrafu 2. tačke 7. ovog čuvenog SOFA sporazuma: "Avijacija, transportna sredstva i brodovi SAD oslobađaju se kontrolisanja". Ovaj amandman se baš i odnosi na prenos prava na druga lica, ali i da ga usvojite, nećete imati nikakvu težinu pošto su pripadnici NATO-a nedodirljivi i za zakon i za konvencije i za Krivični zakon Srbije. Ja bih baš voleo da vas vidim da sutradan pripadnicima NATO-a za jedno ovakvo teško krivično delo izreknete novčanu kaznu od 500 do tri miliona dinara, po članu 8. stav 1. tačka 1.

Dame i gospodo narodni poslanici, usvajanje Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava oplemenjivača biljnih sorti, kako vidimo, uslovljeno je opet ka nekom imaginarnom cilju, ovoga puta je to STO. Ono što se ispod žita priprema našoj poljoprivredi, našem stanovništvu i našoj državi je uvođenje na mala vrata GMO, u vidu neostvarenih stranih biljnih sorti u Srbiju.

Jeste zabrana na snazi, ali bojimo se da ne dođe sutradan zakon koji će dozvoliti upotrebu GMO. Podržavamo što trenutno u Srbiji važi zabrana za GMO.
U obrazloženju za donošenje zakona Vlada skoro u svakom stavu navodi jedno isto – uslov za pristupanje STO, uslov za punopravno članstvo među zemljama koje podržavaju Međunarodnu konvenciju o zaštiti biljnih sorti, uslov za pridruživanje EU itd. Prosto rečeno, Srbija je postala zemlja sa najviše uslovljavanja po glavi stanovnika. Čak i na jednom ovakvom zakonu digla se, rekao bih globalistička elita da nam predočava kako će nam funkcionisati ova oblast bitna za poljoprivrednu proizvodnju.
Što se tiče oplemenjivača biljnih vrsta, vidimo u obrazloženju da je STO (čitaj: Amerika) i potpisnicima konvencije (čitaj: Amerika) najviše zasmetao nedostatak zaštite prava intelektualne svojine za biljne sorte koje će oni moći nesmetano da plasiraju na naše tržište.
Naravno, niko nema ništa protiv stranih sorti bilja. Takođe, red je da oplemenjivači zaštite svoja prava, obzirom da su uložili dosta vremena, truda, znanja i novca. I onako su Srbi u dobroj meri odomaćili pojedine strane vrsta biljaka koje se gaje na velikim poljoprivrednim površinama.
Međutim, ovaj nagli pritisak svetske, rekao bih agrotiranije na Srbiju kod mene počinje da izaziva određene sumnje. Postavlja se jedno logično pitanje – da li ovaj zakon predstavlja mala odškrinuta vrata za ulaz biljnih sorti koji mogu da nanesu štetu našoj poljoprivrednoj proizvodnji, zbog obećanja SAD i zbog ovih uslova za pristupanje STO?
Obzirom da se u javnosti vodi velika opravdana kampanja protiv zakona koji će omogućiti upotrebu GMO u Srbiji i koji ima sve više pristalica, vi ste sada našli neko solomonsko rešenje da zadovoljite i SAD i javnost u Srbiji, da zamažete oči, pa ste predložili ove izmene i dopune zakona.
Takođe, hoćete i naše institute i naučnike koji se bave uspešno ovom vrstom posla, rekao bih da prevedete žedne preko vode, jer obećavate im izlaz na svetsko tržište, gde uveliko vladaju pravila zloglasnog kodeks alimentarijusa, a za građane koji ovo slušaju, kodeks alimentarijus je skup pravila za potpunu proizvodnju hrane, od semena do konačnog prehrambenog proizvoda, s tim što će sva ta moć biti koncentrisana prema grupi nekolicine monopolista pod okriljem SAD. Danas tamo više nema mesta za naše nove vrste, niti za naše oplemenjivače, niti za bilo čije druge, ukoliko ne igraju po pravilima kodeks alimentarijusa i firme "Monsato", firme koja svojim bioinžinjeringom menja suštinu same prirode i narušava tok životnih ciklusa na planeti Zemlji…

Gospođo predsedavajuća, tema je veoma ozbiljna. Mi samo nagoveštavamo da postoji mogućnost…

Prekidate me u izlaganju. Treba da obrazložim ono što sam hteo da kažem.

To što u obrazloženju predlagač kaže, citiraću ono što je napisala Vlada: "Ovim se omogućava Srbiji pristup strani novostvorenim sortama, a koje oplemenjivači ne žele da uvedu u Srbiju bez mogućnost zaštite svojih oplemenjivačkih prava zasnovani na zakonu", može u prevodu da znači samo jedno – ne dirajte nas, bez obzira kakvog je porekla naš semeni materijal određenih oplemenjivača biljne vrste.
Smatram da je tu centralna tačka ovog predloga zakona. Vi ispunjavate ono što prikriveno traže SAD, a mi iz iskustva znamo da sve ono što potencira Amerika za nas ne može biti dobro. Nema ni tog sporazuma, ni dogovora, ni konvencije koju nisu pogazili ili su nas izigrali. Da ne govorim sada o KiM i onome što se tamo dešava.
Kada smo već kod članstva u STO, ko vama, gospodine ministre, garantuje da će Srbija i posle usvajanja ovog zakona, za koji navodite da je veoma bitan za naše članstvo u STO, zvanično postati član ove organizacije?
Valjda vidite i sami kako i EU i SAD kojima vi hrlite iz razloga koji nam nisu razumljivi samo proširuju liste zahteva, a vi poslušno ispunjavate, naravno rušeći integritet i suverenitet države Srbije. Imam velikih razloga da sumnjam u namere onoga što se krije iza ovog zakona, imam dva primera, navešću ih ovde. Prvi primer Džozef Bajden, potpredsednik SAD.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, ili odmah dovedite Džozefa Bajdena u vezu sa bilo kojim članom Zakona o zaštiti prava oplemenjivača biljnih sorti ili smo se razumeli da želite da se rasprava o predlogu zakona završi tako da ja moram uz najnepopularnije mere odredbi Poslovnika Narodne skupštine da se staram o redu na sednici.)
Džozef Bajden je prilikom posete Srbiji 2009. godine izrazio svoje veliko nezadovoljstvo donošenjem u Skupštini Srbije određenih zakona, između kojih je ostao jedan…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, dnevni red, molim vas. Član Poslovnika ne može biti jasniji – narodni poslanik je obavezan, dužan da govori o temi dnevnog reda, predsedavajući je dužna na osnovu člana da narodnog poslanika podseti da je obavezan da govori o dnevnom redu. Ukoliko narodni poslanik insistira da krši odredbe Poslovnika, predsedavajući je dužan da izrekne meru opomene. Nastavite o dnevnom redu.)
Pustimo sada Džozefa Bajdena.
(Predsedavajuća: Izričem vam prvu opomenu.)
U analizi efekata zakona u poslednjem stavu kažete, citiram: "Rezultat ovog je da se poljoprivrednim proizvođačima omogućava pristup velikom broju novih zaštićenih biljnih sorti, što dovodi do povećanja prihoda od poljoprivredne proizvodnje." Sa tim se slažemo, lepo je to što brinete za naše poljoprivredne proizvođače da izborom dobrih sorti postignu što veće prinose, samim tim i veću zaradu, ali nije dobro što im ne kažete celu istinu o sudbini poljoprivredne proizvodnje i poljoprivrednika u Srbiji posle eventualnog ulaska Srbije u EU, što smatramo da se neće dogoditi, s obzirom da je EU počela da se raspada.
Danas ogroman broj poljoprivrednih proizvođača u Srbiji, posebno voća i povrća, svoje proizvode prodaje po dobroj ceni kupcima iz Rusije. Čak Rusi počinju unapred da plaćaju seljacima kako bi sledeće godine uzeli njihove proizvode. Svi znamo da je to zasnovano na Trgovinskom sporazumu sa Rusijom koji je omogućio slobodnu trgovinu bez ograničenja dažbina. Vi sada treba da kažete tim poljoprivrednim proizvođačima, a njih molim da ovo dobro saslušaju i obrate pažnju, da će ulazak Srbije u EU značiti i kraj uspešne trgovine sa Rusima. To je pojasnio Vensan Dežer na skupštinskom Odboru za evropske integracije pre dve nedelje.
Kako gospodin Dežer kaže da EU zna da Srbija ostvaruje velike pogodnosti zbog tog trgovinskog sporazuma sa Rusijom, da ostvaruje prihode, ali onog momenta kada uđe u EU stupa na snagu zakonodavstvo EU. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, zakon o zabrani usavršavanja proizvodnje i stvaranja zaliha bakteriološkog odnosno biološkog i toksičnog oružja i njihovom uništavanju predstavlja jednu ozbiljnu temu i oblast koja je danas i te kako aktuelna, pogotovo u Srbiji koja je osetila, nažalost, i još uvek oseća posledice dejstva ovog oružja.
Što se tiče naših kapaciteta i mogućnosti da se nosimo sa zadatkom sprečavanja upotrebe i proizvodnje biološkog i toksičnog oružja, čisto sumnjam da će Srbi imati snage, rekao bih, i ovlašćenja da se upušta u tako nešto. Što se tiče ovlašćenja, kasnije ćete imati priliku da čujete na šta sam u stvari mislio. Da bi građani koji slušaju ovu raspravu imali predstavu o čemu se radi, preneću ono najosnovnije što stoji u vojnom priručniku o biološkom oružju.
Biološko oružje su mikroorganizmi, bakterije, virusi, rikeci, protozoe, bakterijski toksini i neke hemijske materije, uzročnici biljnih bolesti. Namenjeno je za onesposobljavanje i za uništavanje ljudi i životinja, izaziva oboljenja ljudi i životinja i biljnih kultura. Mikroorganizmi izazivaju oboljenja samo kod čoveka, kao što su recimo trbušni tifus, kolera, dizenterija, itd, kod životinja goveđa, svinjska kuga i neke druge, a kod ljudi i kod životinja oboljeva se od smrtonosnog crnog prišta, odnosno od antraksa. Bakterijski toksini su otrovne materije nastale kao produkt metabolizma nekih mikroorganizama koji kod ljudi izazivaju teško oboljenje, smrt, posebno su otrovni toksini botolinoks i difterija. Izazivači biljnih bolesti namenjeni su za izazivanje oboljenja biljaka, najviše žitarica, rđa i gar su najpoznatiji laboratorijske izazvane bolesti, i posledice dejstva biološkog oružja ispoljavaju se na veliki prostranstvima i imaju odloženo dejstvo. To je ono kako vojska definiše biološko oružje.
Nauka i tehnologija su u poslednjih 20-tak godina mnogo napredovale u pogledu bioinžinjeringa. Stvorene su u laboratorijama mnogi veštački varijateti vrsta biljaka u smislu izmene njihovih prirodnih osobina. Upotreba takvih biljaka u ishrani ljudi i životinja takođe može naneti velike dugoročne štete stanovništvu koje se teško mogu sanirati. Reč je o genetski modifikovanim organizmima o kojima ćemo kasnije nešto reći.
Napredak u istraživanjima u oblasti biomedicine omogućio je da se određene opasne bakterije i virusi upotrebe kao biološko oružje. Danas otprilike preko 30 visoko otpornih virusa i bakterija, izazivača zaraznih i smrtonosnih bolesti, mogu se koristiti u napadu na pojedine delove sveta. Za antraks, inače veoma opasnu zaraznu smrtonosnu bolest, postoji zanimljiva priča, počinje posle napada na kule "Bliznakinje" i Pentagon 11. septembra 2001. godine, kada je u Americi zavladala panika zbog pojave antraksa. Ono što je vrlo zataškano je činjenica da je ustanovljeno da antraks koji je rasturen po Americi potiče u stvari iz američkih vojnih laboratorija. Tako su stvoreni i virusi AIDS-a, ebole, a ne možemo da se zavaramo kada su u pitanju ova dva virusa koja su proteklih nekoliko godina uzdrmali i svetsku ekonomiju, uopšte bezbednost u svetu, a tiče se pandemije gripa, ptičiji i svinjski grip.
Svi ovi ratovi koje je Amerika vodila i koje još uvek vodi odličan su paravan za eksperimentisanje nad čitavim nacijama, nad njihovim životnim prostorima. Mogućnosti bioloških oružja otvorile su jedno novo poglavlje u vidu agroterorizma. Agroterorizam je uništavanje biljnih kultura bolestima, insektima, poremećajem klime usled čega dolazi do poremećaja procesa vegetacije biljaka, a samim tim i proizvodnje hrane. Jedan od najdrastičnijih primera tog državnog agroterorizma i korišćenje tzv. žute kiše, odnosno defolianata od strane vojske SAD za uništavanje plantaže zelenih površina u Vijetnamu, iako su 1972. godine SAD ratifikovale Konvenciju o biološkom oružju koje zabranjuje njegovu nabavku i upotrebu. Amerikanci su zvanično 1975. godine uništili sve zalihe biološkog oružja, naravno, ako neko veruje u to što su uradili Amerikanci.
Kada smo već kod ovih konvencija i njihovih potpisnica, prosto nam se nameće pitanje čemu u stvari one služe. Možemo u stvari mi da se tešimo da smo ovim zakonom postali deo sveta koji uzima učešće u misiji zaštite čovečanstva, ali da su takođe potpisnice neke zemlje koje se nisu libile u našoj novijoj istoriji da nas napadnu i bombarduju. Tako su recimo SAD i njihovi saveznici potpisnici Konvencije o zabrani upotrebe kasetnih bombi, ali to ih nije sprečilo da seju smrt po Srbiji 1999. godine, od kojih i dan danas ginu građani Srbije, pogotovo deca od tih zaostalih bombi.
SAD su takođe potpisnice Konvencije o zabrani upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom. Šta se dogodilo 1999. godine? Najbolju ocenu te uvertire, biološki rat sa osiromašenim uranijom dao je direktor GAK "Narodni front", gospodin Dušan Stanojević, posle povratka sa sastanka sa kolegama u Kosovskoj Mitrovici i dobijanje zvaničnih podataka o obolelim licima koja je opservirala taj zdravstveni centar. Evo šta kaže gospodin Stanojević – KiM je srpska Hirošima, zločin na Kosmetu koji su izazvali NATO projektili obogaćeni osiromašenim uranijom prevazilazi sve dosadašnje svetske tragedije, a posledice sa kojima će morati da živi 60 narednih generacija, ne mogu se ni zamisliti ni opisati. Tokom bombardovanja na teritoriji KiM, palo je, odnosno bačena je 21 tona osiromašenog uranijuma, podatak je uzet iz NATO arhiva u Briselu.
Evo kako se jedno oružje pretvara u biološko. Izazivanje teških bolesti sa smrtnim ishodom, izazivanje velikog broja steriliteta doprineće demografskoj promeni na ovim prostorima po zamisli Pentagona. SAD su čak i Povelju UN pogazile kada su krenule u bombardovanje Srbije 1999. godine. Kada smo već kod konvencija i povelja, postavljam pitanje predstavniku Vlade – kome da se žali Srbija ako kojim slučajem, ne daj Bože, bude izložena napadu biološkim oružjem od strane neke zemlje? Da li UN? I šta će te UN da preduzmu, šta su uopšte preduzimale protiv država koje su svesno kršile sve moguće konvencije, deklaracije, povelje prilikom bombardovanja naše zemlje?
Da li su uvedene sankcije nekoj zemlji zbog toga? Nisu naravno, jer svetski žandarm, Amerika može po svetu da ubija koga hoće, da truje koga hoće, da zrači koga hoće, da ga zasipa osiromašenim uranijumom.
Ovde se nameće još jedno bitno pitanje koje se dotiče obaveze iz ovog zakona o zabrani usavršavanja proizvodnje i stvaranja zaliha bakteriološkog, odnosno biološkog i toksičnog oružja i njihovom uništavanju.
Kako će se Srbija ponašati prema svom partneru NATO-u na osnovu sporazuma iz 2006. godine od 5. oktobra, a ima ih još dva poslednja SOFRA, a koji se tiče prelaska kroz Srbiju trupa NATO pakta. Znači, njihovo zadržavanje u Srbiji, transport oružja i drugih sredstava u koji možemo ubrojati biološko oružje. Hoćemo li tada da se pozivamo na zakonitost i Ustavni poredak, ili će američki ešaloni biti nedodirljivi? Dobro znamo da će svu eventualnu nanetu štetu platiti država Srbija, kako država Srbija plaća, to takođe svi znamo.
Evo, kako glasi član 10. tog sporazuma, a koji je bitan baš po pitanju unošenja u zemlju opasnih materija, odnosno biološkog i toksičnog oružja citiram: "opremanje rezerve, materijali i druga sredstva Vlade SAD i njegovih partnera u sporazumu, odnosno privatnih vojnih kompanija koji se uvoze i izvoze neće biti podvrgnut carinskoj ili bilo kojoj drugoj kontroli od strane srpskih vlasti. Armija SAD i privatne kompanije koje on angažuje za saradnju mogu slobodno uvoziti u Srbiju sve što smatra potrebnim uključujući razne vrste naoružanja, podvlačim - opasne materijale bez bilo kakve provere".
Šta mislite da se kojim slučajem tokom takvog transporta kroz Srbiju oslobode neki smrtonosni virusi ili nekakva biljna bolest koja bi desetkovala našu i onako upropašćenu poljoprivrednu proizvodnju ili bi opasno ugrozila živote ljudi, štetu svakako neće da plati Pentagon, valjda u duhu prijateljstva naše dve zemlje bez obzira što u ovom trenutku američki vojnici drže Srbe na nišanu na KiM.
Pogledajmo samo šta kaže paragraf 2. tačka 7) ovog čuvenog SOFRA sporazuma potpisanog iste 2006. godine, citiram: "avijacija, transportna sredstva i brodovi SAD oslobađaju se kontrolisanja". Sada gospodo, iz vlasti uzmite ovaj vaš zakon kojim spašavate čovečanstvo, pročitajte član 3. tačke 1) i 2) gde se doslovce zabranjuje citiram: "izvoziti, uvoziti, reksportovati, obavljati transport, tranzit, pretovar, itd, biološkog oružja, odnosno toksičnog oružja". E pa sad vi sa ovim zakonom stanite pred američkim konvojem i sprovedite ga. Znate li šta bi se desilo? Prošli bi ste kao onaj makedonski ministar što su ga Amerikanci pregazili u sred Skoplja.
Što se tiče Republike Srbije, u toku su dešavanja koja i te kako mogu da utiču na nas, na našu životnu sredinu, a niko od nadležnih organa ne reaguje, kao da su svesni da se radi o nečemu što je deo davno smišljenog plana, globalizacije, planiranja, broja stanovnika na planeti, uzimajući u obzir, energetske resurse i proizvodnju hrane, i onda ni malo nije čudno kada polako počne istina da izlazi na videlo i o genetski modifikovanim organizmima i kodeksu alimentarijusu, o rasprašivanju veoma štetnih sastojaka iz aviona, koji iza sebe ostavljaju veoma čudne tragove u atmosferi. U pitanju su tzv. "čeniko trejs", odnosno hemijski tragovi, fenomen koji se pojavio u poslednjih 20 godina unazad, a kod nas od pre nekoliko godina. Nezavisni istraživači, znači, ne iz Srbije već iz Nemačke, Italije, Francuske, čak i iz Amerike i drugih država sveta, ustanovili su da ti hemijski tragovi koji ostaju na nebu, posle prolaska aviona satima i koji se polako šire prekrivajući celo nebo. Oni u sebi sadrže, prosto da ne verujete, teške metale, bakterije, enzime koji se koriste u postupcima modifikacije DNK, zatim su tu gljivice, bacili, pesticidi, mikro plazma, larve insekata koje ne pripadaju lokaciji gde se izbacuju, kao i neki oblici veštačkog života.
Stanovništvo vremenom počinje da oseća određene simptome koji pogoršavaju opšte zdravstveno stanje i pad imuniteta, i ovo je možda odgovor na brojna pitanja naših poljoprivrednika koji primećuju da se nešto čudno dešava sa njihovim usevima, koji jednostavno u punoj vegetaciji sagore i osuše se, ili pak signaliziraju pojavu čudnih insekata, do tada neviđenih, koji uništavaju letinu i koji su većinom imuni na veći broj insekticida.
Nekako ne planirano, na prvi pogled, mada to nije slučajno u ovu se priču upleo i "Monsanto" vodeća korporacija u proizvodnji genetski modifikovanih organizama, tako što je zaštitio patent za gen koji je otporan na aluminijum, a aluminijum je u stvari glavni sastojak ovih hemijskih tragova o kojima sam maločas govorio. I tako dolazimo do kodeksa alimentarijusa u kom je sadržano sve ono što narušava prirodnu ravnotežu, sveukupnog živog sveta na zemlji, a to je proizvodnja genetski modifikovanih organizama, genetski inženjering, proizvodnja semena koji neće moći samo od sebe da reprodukuje iz čega se krije namera o velikom svetskom kontroloru proizvodnje hrane na zemlji, a samim tim i kontrole ljudske populacije na zemlji.
Ne zaboravimo, takođe, da jedna četvrtina afričke populacije zaražena HIV virusom, veštačkim virusom koji je nastao u američkim vojnim laboratorijama i koji će za narednih 100 godina bukvalno zbrisati afričko stanovništvo.
Kada je u pitanju biološko oružje, ne misli se samo na bakterije, viruse, protozoir i keceri, na bakterijske toksine ili na izazivače biljnih bolesti, kao recimo rđa i gar kod žitarica. Misli se i na upotrebu hrane koja sa sobom nosi velike rizike po zdravlje čitave nacije, a upravo je takav slučaj sa genetskim modifikovanim semenskim materijalom i genetski modifikovani organizmima koji su izuzetno opasni i štetni za upotrebu. Oni su stvoreni u laboratorijama sa namerom da donesu ogroman profit, a u stvari veliko su zlo za čovečanstvo.
Naučnici koji su proučavali kvalitet hrane od genetsko modifikovanih organizama došli su do užasnog otkrića i to proučavajući glodare, odnosno pacove, s obzirom da se od njih za kratko vreme dobiju potomstvo nekoliko generacija i da se može pratiti mutiranje gena.
Dakle, pacovi su hranjeni hranom koja potiče od genetsko modifikovanih organizama. Posle treće generacije kod njih je počeo da se javlja sterilitet, a kod sledeće generacije ispoljilo se nekoliko desetina vrsta teških bolesti. To je najbolji primer šta u budućnosti čeka nas ukoliko država bude dozvolila tako nešto. Naravno, dobro se zna ko stoji iza kodeksa alimentarijusa i monsanto. U Americi sve odlično funkcioniše kada su u pitanju, novac, moć, prestiž i kontrola. Zašto ovo navodim? Zato što je Srbija u jednom nevidljivom biološkom ratu i upravu zbog ne kontrolisanog gajenja genetski modifikovane soje Srbiji preti velika nesreća.
Prosto zastrašujuće zvuči podatak da od ukupno kontrolisanih parcela u Srbiji zasejanih sojom, čak je 92% bilo zasejano semenom koje je genetskom modifikovano. I gde će ta soja da završi, postavlja se pitanje, gde su bili institucije, inspekcije, agencije, državne uprave, državni sekretari da zaplene semenski materijal na vreme, a ne sada kada su se ljudi istrošili i da bi zasejali određene površine. Meni se čini da je to svesno urađeno. Šta bi tek bilo da su kontrolisali druge kulture koje su najviše zastupljene u ratarskoj proizvodnji. Vidite šta je doneo ovaj potez iz 2001. godine, odnosno uvoz 50 tona genetski modifikovanog semena soje iz Amerike, sećate se pod pokroviteljstvom Ivane Dulić Marković, kasnije ministarke poljoprivrede, kadar Mlađana Dinkića. Otvorena je tada pandorina kutija, koja će teško moći da se zatvori. Zaključak je prost, dugotrajno konzumiranje takve hrane stvoriće efikasno biološko oružje koje će jednoj određenoj populaciji ostaviti u nasleđe sterilitet, degenerisano potomstvo i teške bolesti.
Ovo je dobra prilika da pitamo predstavnika Vlade, mada sam ovde očekivao ministra odbrane ili ministra za zaštitu životne sredine, u krajnjem slučaju ministra zdravlja, ali možda će i ministarka znati da odgovori. Znači, ovo je dobra prilika da pitamo predstavnike Vlade, zašto još uvek nije uklonjena bomba od 1000 tona u Zvezdarskoj šumi zaostala iz NATO bombardovanja. Nisu čak ni izvršena ispitivanja i snimanja terena na mestu gde se bomba nalazi, da jedna tona, a hiljadu kilograma.
Ministarstvo odbrane je dalo objašnjenje da nije bilo sredstava u budžetu, a Amerikanci, vaši veliki prijatelji, naši nisu, nisu čak ni želeli da vam otkriju o kojoj se bombi radi, šta ta bomba nosi u sebi, kako bi se lakše napravio plan za njeno deminiranje.
Takođe, šta je sa Nacionalnom strategijom kontrole i zaštite stanovništva od posledica zračenja od uranijumskih bombi?
Što ne krenete da kontrolišete zdravlje stanovništva? Verovatno se bojite poraznih rezultata, velikog broja obolelih od karcinoma, zaslugom SAD.
Posle, verovatno, neko ima hrabrosti da kaže da je naša budućnost u NATO savezu.
Zbog vremena, neću moći da se osvrnem na neke članove zakona za koje smatramo da moraju da pretrpe određene izmene, kako bi se izbegle mogućnosti za dvosmisleno tumačenje. O tome ćemo više, naravno, u raspravi po amandmanima, a nadamo se da će te ih većinom i prihvatiti.
U razlozima za donošenje zakona ste naveli da je cilj ovog zakona da se Republika Srbija osposobi, odnosno da stekne kapacitete i sposobnosti da odgovori međunarodnim zahtevima u vezi sa sprečavanjem nedržavnih činioca da dođu u posed agenasa, toksina i patogenih materija, koje se mogu koristiti za stvaranje biološkog oružja.
Po ovom vašem obrazloženju, ispada da smo mi kao stara država bili neozbiljni, da nismo nikada ništa slično radili i da smo tek sa ovim zakonom zakoračili u civilizaciju, što, takođe, nije tačno.
Takođe, ovde se i ne spominje sprečavanje državnih činioca da dođu u posed ovih opasnih materija i da ih zloupotrebe. Ima mnogo primera da su baš državni činioci učestvovali u mnogim radnjama koje su se obile o glavu ovom narodu. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolega magistar Goran Mihajlović je podneo amandman na Predlog zakona o železnici i to u članu 14. stav 2. posle reči: "životne sredine" stavlja se zapeta i dodaju se reči: "nivou buke i strujnim udarima".
Amandman koji je podneo magistar Goran Mihajlović ima za cilj da se, pored zaštite životne sredine, posebno ovde apostrofira buka i strujni udari.
U obrazloženju koje ste dali za neprihvatanje ovog amandmana naveli ste da se pod pojmom životne sredine podrazumevaju zaštite od buke, strujnog udara, zagađenja, vibracije itd. itd. Moram da priznam da ste delimično u pravu, ali što se tiče struje, niste.
U Zakonu o zaštiti životne sredine u pojmovniku aktivnosti koje utiču na životnu sredinu, gde se nalazi i buka i vibracije i jonizirajuća zračenja, zatim emisije zagađujućih materija, hemikalije i štetne materije. Znači, tamo nigde nema struje i strujnih udara. Dobro znate kakva opasnost vreba ispod vodova na železničkim prugama, pogotovo na železničkim stanicama. Koliko je samo ljudi poginulo u poslednje vreme, koliko je dece poginulo prelazeći prugu sa štapom za pecanje? Prolazi ispod železničkih električnih vodova su u stvari minska polja.
U zemljama EU, na koje se vi ovde pozivate, tako nešto teško da je moguće jer su tamo primenjene prave mere zaštite od strane upravljača. Ovde ova odredba u članu 14. stav 2. u stvari pre će biti samo formalnog karaktera i kada se budu dešavale nesreće, nažalost, i dalje upravljač neće snositi nikakvu odgovornost.
U cilju smanjenja buke u mnogim državama Evrope se stavljaju gumene podloške za smanjenje buke. Kada će to kod nas da se uradi, na vama iz Ministarstva je da nas obavestite, a dotle mi, građani Srbije, trpećemo i buku i ginućemo od struje na pružnim prelazima, iako smo ovim evropskim zakonom od toga sto posto zaštićeni.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 47. Predloga zakona o železnici. Član 47. se odnosi na izgradnju, rekonstrukciju i modernizaciju železničke infrastrukture, odnosno na obavezu upravljaču infrastrukture da pre od počinjanja radova na železničkoj infrastrukturi objavi za taj početak rok od najmanje 60 dana kako bi privredno društvo ili preduzetnik koji se stara o objektima na železničkom području, kako bi mogli da usklade svoje radove sa predstojećim radovima od strane upravljača.        
Ako pročitate pažljivo stav 3. ovog člana videćete da upravljač može da postavi nerealne rokove privrednom društvu ili preduzetniku koje neće moći da se ispune. Samim tim upravljač sam sebe oslobađa odgovornosti zbog eventualno nanete štete, recimo, cevovodima, vodovodima električnim, telefonskim i vazdušnim linijama.
Ako privredno društvo ne uspe da se uklopi u zadat jednostrani rok, štete će biti velike. Amandmanom koji je ponudila SRS nudi se jedno fleksibilnije rešenje koje predviđa dogovor upravljača sa privrednim društvom odnosno preduzetnikom u vezi roka za ispunjenje obaveze privrednog društva. Sve ostalo u okviru predloženog zakonskog rešenja iz stava 1. ovog člana u kome se kaže da je taj rok najmanje 60 dana pre od počinjanja radova. Usvajanjem ovog amandmana stvorili bi se uslovi za korektnost u međusobnim odnosima ovih privrednih subjekata u železnici Srbije.
Koliko je još ostalo vremena poslaničkoj grupi, gospođo predsedavajuća?

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 2. Predloga zakona o patentima. Kao što smo čuli, Vlada je prihvatila ovaj amandman, a obrazloženje je sledeće: "SRS smatra da je neuobičajeno da se u pojmovniku kojim se određuju pravni pojmovi zakona spominju ugovori koji su potvrđeni od strane Narodne skupštine".
Dobro je što ste ovaj amandman usvojili, inače bi se ceo ovaj odeljak pod nazivom "Značenje izraza" mogao preimenovati u "Značenje izraza, ugovora, konvencija, sporazuma, zakona i rezolucija".
U zakonu o patentima ima toliko izraza i pojmova koji treba da se definišu i zaista nije uobičajeno da se u isti koš trpaju sa nazivima akata koje je usvojila Narodna skupština. Oni koji su pisali ovaj predlog zakona kao da nikada nisu pročitali nijedan zakon u svojoj karijeri. Da bi građani mogli da čuju kako to izgleda, recimo, tačka 10) kaže: "Pariska konvencija" i onda se pominje kog datuma je izglasana. Pa: "Budimpeštanski sporazum je Budimpeštanski sporazum" donet 28. aprila 1997. godine ili: "Ugovor o saradnji u oblasti patenata je ugovor o saradnji u oblasti patenata, potpisan 19. juna 1970. godine". Možda je to moderno u EU, ali kod nas je to zaista smešno. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog novog zakona o železnici, pošto je Vlada u onom starom zakonu od 2005. godine videla, kako su naveli u obrazloženju, kočnicu razvoja srpske železnice i prepreku koptiranja sa železnicama susednih zemalja, članica EU.

Pre nego što nastavim sa diskusijom, trebalo bi ovde da otklonimo jednu dilemu, koja je nastala u prethodnoj diskusiji poslanika iz DS, koji se pitao koja je razlika između vremena Milana Obrenovića i ovog danas? Razlika je više od 127 godina i devet kilometara na čas, brzina koju je prevazišao čak i Laki Topalović. Tada su, kao što je kolega rekao, vozovi od Niša prema Beogradu išli brzinom od 36 kilometara na sat. Sada, kada nas ova vlast vodi brzim prugama u EU, vozovi od Beograda prema Nišu idu prosečnom brzinom 45 kilometara na sat.

Ovaj zakon ne bi mogao da bude neka svetla tačka na putu ka EU da nije, po običaju, sav prožet direktiva EU, koje će navodno svojim rešenjima popraviti ovo stanje u našoj železnici. Ranijim zakonom su izvršene podele delatnosti u železničkom saobraćaju i to očigledno nije funkcionisalo, transport usluge kroz strukture, upravljački deo, a naročito kada su u pitanju tenderi, nabavka lokomotiva, vozova, vagona, raspolaganje ogromnim kreditima za unapređenje železnice, a koji su jednim delom pretvarani u stanove, u vile, apartmane, koji su trošeni na seminare i usavršavanja u inostranstvu.

Vi, gospodine ministre, imate prilično težak zadatak po pitanju unapređenja srpske železnice. Za početak, da zakonom date velika ovlašćenja Direkciji za železnice, a između ostalog i mogućnost donošenja podzakonskih akata od strane iste. Vi verovatno znate gde se danas nalazi srpska železnica. Nije ni malo smešno, te podatke svako može da pronađe u zvaničnim analizama, ako želi. Činjenica je da se na dve trećine srpskih pruga odvija železnički saobraćaj brzinom manjom od 60 kilometara na sat. Ovo nije vreme parnih lokomotiva, pa da je nešto ovako normalno, ovo je 21. vek i zato ovaj podatak deluje i smešno ali nestvarno. Skupština železnica Srbije je na svojoj sednici krajem avgusta usvojila Predlog projekta za rekonstrukciju pruga koje će omogućiti brzinu vozova i do 200 kilometara na sat. Verovatno za strane vozove, za naše bi to bio raspad sistema. Da li je to realno, videće se uskoro.

Lepo je to, gospodine ministre, što ljudi žele, ali još jedan podatak nam bode oči, koji pokazuje koliko vama treba toga da biste promenili stanje u srpskoj železnici. O čemu se radi? Železnica Srbije postoji od 1884. godine, još od doba Kralja Milana Obrenovića. Kasnije nekoliko godina mreža pruga se širila i van Srbije, tako da je krajem 19. veka kroz Srbiju uveliko saobraćao čuveni "Orijent ekspres". Tim "Orijent ekspresom" se od Beograda do Niša stizalo za pet sati i 45 minuta. Prosečna brzina je bila 45,5 km na sat. Danas putničkim vozom od Beograda do Niša, putničkim, putovaćete šest punih sati i koji minut više, uz prosečnu brzinu od 44,7 kilometara na sat.

Eto, gospodine ministre, pred vama je jedan težak zadatak, da poboljšate prolazno vreme na našoj železnici, postignuto krajem 19. veka, i da ga popravite makar za 15 minuta. Ovako, Kralj Milan Obrenović treba da bude ponosan na svoju železnicu i da se kojim slučajem takmiči sa železnicom Borisa Tadića, on bi pobedio.

Kada smo već kod brzina i kod EU, odnosno planova za ulazak u sistem evropske železnice, evo kako to izgleda na nekoliko primera u pojedinim državama, sa kojima bi mi da gradimo zajednički sistem. Idemo redom, rekord na prugama, Nemačka – 368 kilometara na sat, "Evropa star" – 334 kilometara na sat, Italija "Pendolini" – 300 kilometara na sat, Španija "Ave" – 300 kilometara na sat, Švedska "2000" – 275 kilometara na sat, Britanija "Inter-siti" – 260 kilometara na sat. Eto, sa ovim letećim lokomotivama mi treba da integrišemo našu železnicu sa brzinom iz doba Obrenovića.

Da biste doveli u red našu železnicu morate pre svega imati ogromna finansijska sredstva, a ona se nalaze kod evropskih investicionih banaka i MMF. Ali, kada nešto uzmete, morate plaćati ogromne kredite. Epilog je već sada vidljiv, dobićete sredstva da kozmetički nešto uradite, to će da prođe kao i sve do sada u Srbiji, dug će se uvećati, a stanje će ostati isto. Ovo kažem iz razloga što se u obrazloženju Vlade pominje značajno osavremenjavanje železnice, a ovim zakonom se samo trasira put svemu tome. Zaista mi nije jasno kada u jednom delu obrazloženja Vlade navedete činjenicu da troškove tih ulaganja u modernizaciji železnice građani i privreda, pa ste naglasili posebno mala i srednja preduzeća, neće ni osetiti. Za to su vam potrebne milijarde evra. Železnica te pare nema. Zadužiće se Srbija, a samim tim dug će pasti na grbaču čitavog naroda. Zato, ako se sa tim sredstvima ništa konkretno ne uradi, onda neki zaista treba da zaglave robiju. Ovo mišljenje je mišljenje građana Srbije, a verujem da se i vi sa tim slažete, gospodine ministre.

SRS je podnela dosta amandmana na ovaj predlog zakona. U nastavku diskusije ću se osvrnuti na nekoliko članova, zbog vremena. Član 6. se bavi kategorizacijom pruga, pa se u tački 3. navode i lokalne pruge od značaja za lokalni saobraćaj. Kao prvo, veliki broj tih lokalnih pruga je verovatno već davno zarastao u korov. Lokalne samouprave sigurno nemaju sredstva da ih na neki način održavaju, naravno, u koordinaciji sa železnicom, koja opet nema interes da u svemu tome učestvuje, jer su te relacije na lokalu sasvim nerentabilne. Opštine ne krpe rupe po asfaltnim putevima, a kamoli da održavaju lokalnu prugu. Samim tim, ova poslednja kategorija 90% je osuđena na propast. Izuzetak su samo pruge koje se od glavnih železničkih pravaca odvajaju možda nekih 10-15 km do nekog velikog industrijskog pogona, kojim se dopremaju obično sirovine. Znači, ovo u stvari nije primedba, pre bi bila neka konstatacija.

U članu 10, koji se odnosi na licencu za upravljanje železničkom infrastrukturom, našao se jedan čudan uslov, tačnije jedan neodređen i nedorečen opis uslova, koji treba da ispuni potencijalni upravljač železničke infrastrukture u postupku dobijanja licence. Znači, pored uslova da je finansijski stabilan, da ima dokazanu stručnost, uspešnost u dosadašnjem radu, budući licencirani upravljač mora imati, citiram, dobar ugled. Prosto je neverovano da Vlada i dalje ne uči na svojim greškama, osim ako ovo "dobar ugled" ne znači možda dobar partijski ugled.

Vi ste u narednim članovima, kao kroz maglu, pojasnili da se to u stvari odnosi na lica koja nisu osuđivana, kažnjavana, protiv kojih se ne vodi istraga po pitanju nesavesnog poslovanja, utaje poreza, itd, itd. Moram reći da je ovo zaista smešno.

Koliko njih se ogrešilo o ovu državu, koliko je njih zavuklo ruku u tuđi džep, kada su u pitanju samo privatizacije u Srbiji? Po ovoj definiciji dobar ugled mogao bi da ima i Nemanja Kolesar. Svi znaju šta je uradio sa svojim kompanjonima, sa smederevskom Železarom. Svi znaju za aferu sa popovačkom cementarom i Holcingom, ali po ovom zakonu on ima dobar ugled. Da li je dobar ugled imao i onaj gospodin što je kontrolisao gradnju i rekonstrukciju skoro svih važnijih puteva u Srbiji, tzv. "Nibens grupa", trenutno u zatvoru, zbog koga vi imate grdne probleme, a na hiljade putara je suočeno sa propašću? To znači da ova odrednica "dobar ugled" posle ova dva primera nije apsolutno nikakva garancija.

Član 15. se bavi pitanjem obustave javnog prevoza putnika i robe zbog nerentabilnosti. Maločas, kada sam pomenuo član 6. i lokalne pruge, dotakao sam se teme nerentabilnosti. Nije ništa bolja situacija ni u regionalnim pravcima. 70% tih putnih pravaca je nerentabilno, pogotovo kada je u pitanju prevoz putnika i opet se vraćamo na početak priče. Ako putnik ne zna kada će poći vozom, kada će stići na odredište, zašto pola sata ili sat voz klizi 10 kilometara na čas po šinama, takav će i biti ishod poslovanja u Železnici Srbije.

Uzmite samo kako je stanje u Železnici. Uzmite samo i pogledajte na ju tjubu neverovatne video klipove o našoj Železnici. Evo, samo jedan primer. Kompozicija voza prolazi pored podignute automatske rampe, a vozači se krste i čude. Znači, to ima samo u Srbiji. Naravno, niste vi krivi za sve to, ali vam govorim šta sve morate da promenite. Da nije električnih signalizacija na pružnim prelazima, komotno bi mogli da se premestimo jedan vek unazad.

Član 57. predviđa da se u slučaju prekida saobraćaja na železničkoj infrastrukturi zbog elementarnih nepogoda deo obaveza prebaci na lokalnu samoupravu, koja bi trebalo da otklanja smetnje i da pruža pomoć. Ovo se možda moglo podrazumevati za lokalni železnički saobraćaj, ali za linije međunarodnog ranga teško da će to biti izvodljivo. Opštine te obaveze i da hoće ne mogu ispuniti, ni u finansijskom smislu, ni u smislu angažovanja operative većih razmera.

Zamislite klizište gde se pola brda obrušilo na međunarodnu prugu Beograd-Sofija. Recimo, poplave ili zemljotres. Tu država mora da se angažuje, tu su potrebna velika sredstva. Šta tu opština može da uradi, osim da simbolično prisustvuje, da ne kažem samo statira?

Na kraju, prokomentarisao bih poglavlje VII koje se bavi zaštitom železničke infrastrukture. Zakon o Železnici predviđa, i onaj raniji je predviđao infrastrukturalni pojas širine 25 metara i zaštitni pojas širine 50 metara. Sada vas pitam šta ćete da uradite sa objektima koji se nalaze unutar ovih pojasa, a godinama se sve to tolerisalo, gradilo se, između ostalog i pored zakonske zabrane? Ti objekti tu postoje, činjenica je. Međutim, sada će vam doći neko ko daje novac za osavremenjavanje srpske železnice i taj neko će tražiti maksimum poštovanja standarda EU. Konkretno, u Paraćinu se, npr. uz međunarodnu prugu nalaze stare stambene zgrade. Verovatno još ima sličnih primera u Srbiji. Za ovaj problem ćete morati da nađete kakvo-takvo rešenje. Najlakše je da nekoga ostavite bez krova nad glavom. U svakom slučaju, treba naći najbolje rešenje u interesu građana. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 4. stav 3. Predloga zakona o energetici. Cilj ovog amandmana je da se strategija razvoja energetike u Republici Srbiji donosi za period od deset godina, a ne na 15 i više, kako je to predlagač predvideo.
Postoje mnogobrojni razlozi za prihvatanje ovog amandmana, od kojih ću navesti, zbog vremena, samo neke. Vlada, ako kojim slučajem ostane prvobitna verzija ovog stava, čak bi imala zakonsko pravo da period donošenja strategije prolongira i više od 15 godina, možda 20, 25, jer u ovom stavu 3. je navedeno, citiram – najmanje 15 godina, znači može i više.
Do sada smo ovde imali prilike da usvajamo mnoge zakone koji su predviđali izradu nacionalnih strategija za mnoge oblasti u društvu, za prosvetu, odbranu, poljoprivredu, zaštitu životne sredine, šumarstvo, itd, itd. i nigde se nije navodio ovaj period od 15 i više godina.
Međutim, izgleda da vi za to imate poseban razlog, ali vi verovatno dobro znate da je energetika grana privrede koja je usko povezana sa mnogobrojnim faktorima u društvu, kako ekonomskim, tako i političkim koje se veoma brzo i često menjaju.
Kao prvo, niko ne može sa sigurnošću da predvidi potrebe za energentima usled novih potreba i zahteva potrošača, usled novih cena na tržištu, različitih energenata. Ovako po vama to može se održati u nekom statusu kvo 15 i više godina.
Kao drugo, eksploatacija prirodnih resursa koji se dobija energijom takođe može doživeti drastične promene po pitanju unapređenja tehnologije i pogotovo kada su mnogi izvori energije u pitanju.
Kao treće, već sada, ako počnete ili ako hoćete da primenjujete recimo ekološke zakone, koje ste doneli po ugledu na Evropsku uniju, koja nam, evo, nažalost i danas otima Kosovo i Metohiju, vi biste morali da zatvorite sve naše termoelektrane zbog enormne misije štetnih gasova. Vi naravno to nećete, ali šta ako vas na to primoraju iz Evropske unije, da poštujete zakone? Onda vi, blago rečeno, možete da se slikate sa strategijom. Zašto vam ovo kažem? Primorala vas je Evropska unija na mnogo gore stvari, kao što su Euleks, Hag, uništavanje vojske, gej paradu, itd, itd.
Kao četvrti razlog navodim političku situaciju u okruženju i državnu politiku današnjeg režima u Srbiji. Činjenica je da današnja Vlada vodi, rekao bih, prevrtljivu politiku prema Rusiji, našem najvećem savezniku i prijatelju u svetu. Često je ta politika u suprotnosti sa interesima Rusije, a u skladu sa ciljevima Evropske unije, SAD i NATO pakta, a koji su inače na štetu Srbije. Sutradan, vi možete isprovocirati Rusiju da lepo zavrne slavinu za naftu i za gas, pa se vi onda opet lepo možete slikati sa strategijom, čiji je rok trajanja 15 godina i više. Takođe, dobro se zna kome smeta u Srbiji ruski gas i gasovod i ko priželjkuje američki "Nabuko".
Postoji još razloga koji idu u prilog ovom amandmanu, ali zbog vremena koje je na raspolaganju poslaničkoj grupi ne mogu da ih obrazložim.
Na kraju, bilo bi zaista korisno i praktično da uvažite ovaj amandman i da se strategija donosi na period od deset godina, umesto na 15 i više, kako ste zamislili. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su dva predloga zakona, a pre nego što nešto budem rekao o njima, gospodine ministre, pošto ste nekoliko puta danas spomenuli ulazak Srbije u EU i naš boravak tamo, kao i gospođa predsedavajuća, što se tiče EU da će nam tamo biti bolje, sada vas u ime građana Srbije pitam, a vi da mi odgovorite u ime Vlade da li ćete i dalje biti na sadašnjim pozicijama za ulazak u EU ukoliko uslov za to bude priznavanje nezavisnosti Kosova?
Sada bih se vratio ovim zakonima. Što se tiče Zakona o optičkim diskovima, počećemo od samog obrazloženja predlagača za ovaj zakon, a koji je očekivan i već viđeno za mnoge zakone koje u poslednjih nekoliko godina dolaze pred narodne poslanike, predlagač nas informiše da je Republika Srbija u procesu pristupanja STO dala izjavu da će doneti upravo ovaj zakon i to na insistiranje EU i SAD.
To ne bi bilo ništa čudno da većina država STO nema ovakav zakon. Znači da za njih nije važila ova procedura. Sada, kada se mora nešto što se mora, odnosno što nalaže perjanica demokratije, čovekoljublja i milosrđa, mislim na SAD, čudi me što niste uzeli u obzir i njihov zakon i jednostavno ga prepisali. Međutim, oni to nemaju, ali zato imaju iskustvo u sprečavanju piraterije. Verovali ili ne, za izradu ovog zakona korišćena su zakonska rešenja iz Filipina, Hong Konga i Crne Gore. Ako njih treba da prepisujemo zakone verovatno ćemo tamo stići gde su i oni.
Vama je verovatno poznato da u Srbiji postoje određeni zakoni, uredbe i rešenja koji se tiču ove problematike i zaštite od piraterije i ako neko hoće da se obračunava sa ovom vrstom kriminala imao bi i bez ovog zakona dovoljno zakonsko pokriće da deluje. Nabrojaću samo deo tih propisa i uredbi. Neke su donete još u SRJ ili u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora, gde su predmet upravo optički diskovi. To je Zakon o autorskim i srodnim pravima, Zakon o zaštiti intelektualne svojine, Zakon o zaštiti od visokotehnološkog kriminala, Pravilnik o vođenju katalogu računarskih programa, Pravilnik o utvrđivanju računara, računarske opreme i softvera, Uredba o uslovima koje treba da ispunjavaju primerci autorskih dela i predmeta srodnih prava koji se deponuju. Baš tačka 7. govori o optičkim diskovima.
Pored svega ovog, trebalo bi upoznati javnost u Srbiji da kod nas ne postoji ni jedan proizvođač praznih optičkih diskova i oni se uvoze. Dakle, oni koji insistiraju na usvajanju ovog zakona u srpskom parlamentu, oni štite u neku drugu svoje interese, a ne naše. To što će neko imati licencu koja će se baviti tim poslom, ne znači da neće biti onih koji se ilegalno bave tom delatnošću. Ovaj zakon ih u tome neće sprečiti. Ponavljam i dosadašnja zakonska rešenja su bila dovoljna da se zaplenjuju i uništavaju piratske produkcije, da se procesuiraju organizatori i distributeri tog materijala.
Pored tih, rekao bih, namenskih zakona i uredbi, i sam krivični zakon Republike Srbije, to ste naveli u obrazloženju, predviđa krivičnu odgovornost po članu 199. za delo neovlašćenog umnožavanja tuđeg autorskog prava. Se u svemu, opet će kola da se slome na neke sitne distributere piraterije po gradskim trgovima, iako neko dopadne do nadležnih organa kao nelegalni proizvođač optičkih diskova, odnosno distributer i neko ko ih stavlja u promet, neće mu biti problem da plati novčanu kaznu koju ste predvideli, s obzirom da se u ovom biznisu okreću milioni evra.
Ono što SRS smatra u vezi ovog problema je sledeće. Da ne bude zabune, apsolutno smo protiv svake vrste piraterije i zloupotrebe autorskog prava u svim društvenim delatnostima i oblastima. Smatramo da su u Srbiji na snazi zakoni na osnovu kojih uspešno možemo da se odnosimo sa ovim problemima. Na kraju, da moramo da ispunjavamo baš svaku želju i EU i SAD, pa čak i o ovom pitanju.
Što se tiče ovog Zakona o obrazovanju, Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, znamo kakve je sve promene morao da pretrpi ovaj zakon, odnosno ova oblast zbog direktiva EU, i ne samo on, već i ostali zakoni iz oblasti obrazovanja.
Izmene koje predlažete su verovatno sugestije sa terena, ali i neko novo usklađivanje sa evropskim standardima. Odmah na početku bih vas pitao, gospodine ministre, pošto ste predvideli izmene i u članu 12. koji se odnosi na Nacionalni prosvetni savet i Saveta za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih, da li je Nacionalni savet trebao da da neko mišljenje o ovim izmenama i dopunama, pošto im tako nešto stoji u opisu poslova? Ovo vas pitam, gospodine ministre, jer se u današnjim medijima, a verovatno ste pročitali vest, pojavila vest da su članovi Nacionalnog prosvetnog saveta oštro protestvovali, jer su se izmene i dopune Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja našli na dnevnom redu Skupštine mimo njihovih primedbi za taj tekst. Informacija je objavljena u današnjem "Kuriru". Nacionalni prosvetni savet smatra da je prekršen zakon na osnovu koga je savet obavezan da razmatra, zauzima stavove i daje mišljenje Ministarstvu prosvete i nauke o pomenutom Predlogu zakona.
Što se tiče dela zakona koji se odnosi na odgovornost učenika i na disciplinski postupak protiv zaposlenog, trebalo bi da se realnije sagledaju neke činjenice i da se ozbiljnije i drastičnije sprovode kaznene mere. Izneću vam samo dva podatka koji će najbolje prikazati stanje u kojem se nalaze i nastavnici, ali i učenici. Po sprovedenoj anketi, na jednom solidnom uzorku prosvetnih radnika, došlo se do poražavajućeg rezultata koji kaže da je svaki šesti nastavnik, profesor bar jednom bio žrtva nasilja učenika. Bilo je slučajeva povređivanja, paljevine, maltretiranja, pretnji, čak i povreda opasnih po život.
U prilog ovome govori još jedno istraživanje koje je sprovedeno u Vojvodini i koje je pokazalo da svaki deseti srednjoškolac nosi neku vrstu oružja u školi. Konkretno, baš u Novom Sadu je učenik kažnjen zbog nošenja skakavca, samo ukorom. Obrazloženje je – da nije nikog ugrozio ili povredio. Ja bih rekao da nije stigao nikog da povredi. Znači, dok mu se ne ukaže prilika, kao onom mučeniku u Kraljevu koji je izbo svoju nastavnicu, samo je dobio ukor.
Nije to nikakva povreda obaveza, to je krivično delo – nošenje noža, možda i pištolja ili bombe u školi, i to još od strane maloletnika koji su skloni konfliktnim reakcijama i afektnim stanjima. To je posao za policiju. Ukor mu dođe kao nagrada.
Da ne budu samo učenici nasilnici, to znaju da budu i prosvetni radnici, na žalost. O tome nam svedoče mnogobrojni slučajevi iz medija o zlostavljanju učenika od strane svojih nastavnika i profesora. To mi je povod da prokomentarišem član 142. osnovnog zakona i ove nove stavove 8, 9. i 10. koji se odnose na pokretanje disciplinskog postupka. Neverovatno je da neko može jeftino da se izvuče od odgovornosti koju je recimo prosvetni radnik koji zlostavlja učenika i kome se disciplinski postupak toliko odužio, više od šest meseci, tako da vođenje samog postupka zastari.
Pitam se i da li treba da se pita i ministarstvo – ko je taj direktor ili neko drugi u njegovo ime kome se može dogoditi da disciplinski postupak zastari. Upravo protiv takvih ministarstvo mora oštro i energično da deluje, jer ako se zlostavljeno dete, odnosno učenik ne zaštiti u ovom stepenu, brzo i efikasno, posledice mogu biti tragične.
Imali smo slučajeve kada su se posle dve, tri godine nastavnici koji su zlostavljali učenike, protiv kojih se vodio disciplinski postupak, pa je zastareo, zbog kojih su deca proživljavala traume, ponovo su se vraćali na posao i to u istu školu. Često su za to imali pomoć i od pravosuđa.
Gospodine ministre, na kraju bih vam uputio pitanje, ali i jednu sugestiju. Već ste govorili o tome, a o tome je govorila i koleginica Vojić-Marković, a koje se odnosi na sprovođenje programa inkluzije. O tome ste vi dosta dali neka obrazloženja maločas, a koje je na snazi od prošle godine i koje se odnosi na obrazovanje učenika, dece sa posebnim potrebama koja su počela da pohađaju nastavu sa ostalom decom. Gospodine ministre, kakvi su rezultati sprovođenja tog programa? Opšte je mišljenje prosvetnih radnika, da se u ovaj program ušlo brzopleto, bez unapred pripremljenih uslova za rad, bez odgovarajućih stručnih lica, kao što su pedagog i psiholog. Takvi programi jesu zaživeli u zemljama EU i zemljama zapadne Evrope. Konkretno, u Norveškoj, ali ne u potpunom obliku, ali su se prethodno obezbedili svi potrebni uslovi.
Treba realno sagledati situaciju i da li ovaj program pomaže ili odmaže toj deci. Na seminarima, prosvetni radnici koji su predavači, iznosili su uočene probleme. Oni nisu mogli da dobiju ni jedan konkretan odgovor, kako su trebali da postupe u konkretnim situacijama. Znam da ste vi morali da sprovedete taj program, ali morate da prihvatite i ozbiljne primedbe, nastalih na osnovu iskustava nastavnika i profesora.
Poslanici SRS, članovi Odbora za prosvetu bi želeli da dobiju na uvid, ukoliko je moguće i ukoliko postoji mogućnost, zaključke najnovijih seminara posvećenih sprovođenju ovog programa, ukoliko ih je bilo, gde su verovatno navedene sve teškoće i problemi koji zakon nije predvideo, a koji nisu regulisani ni podzakonskim aktima, zato što se izgleda niko nije trudio ni da ih reši. Zahvaljujem.