Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 7. Predloga zakona o divljači i lovstvu. Član 7. se odnosi na pojedine poslove javnih preduzeća i privrednih društava u gazdovanju lovištima. Inače, SRS smatra da ovaj posao treba da obavljaju samo javna preduzeća i zato i predlažemo da se stav 2. u ovom članu briše.
Ono što je suština razlike između Vlade i SRS u pogledu ovog zakona je da Vlada želi da brojna ovlašćenja koncentriše u nadležnim službama pri Ministarstvu, zatim da preko Ministarstva i Lovačke komore birokratizuje lovstvo u Srbiji, dok SRS zastupa sasvim suprotan stav, od kojih je i pitanje ovlašćenja i poslovanje javnih preduzeća, u prvom redu mislim na "Srbijašume".
Članom 7. vi lovišta stavljate u ulogu privremenog staratelja, dok ne završite proces podele prava na gazdovanje lovištem, tačnije dok ne nađete kupca. Međutim, kako će taj kupac, vi ga zovete korisnik lovišta, gazdovati lovištem, možemo samo da pretpostavimo. Bojim se da ćemo i u slučaju zakupa prava na gazdovanje lovištima imati preslikanu situaciju kako se sprovodila privatizacija u Srbiji, koja je, u stvari, pretvorena u bezobzirnu pljačku.
Sada su se, posle pet godina, pojedinci setili da navodno poništavaju takve privatizacije, kada je sve očerupano, odneseno, preprodato i kada više niko živ ne može takvo preduzeće da vrati u prvobitno stanje. Tako će biti i sa dodelom prava na gazdovanje lovištima.
Ko će snositi odgovornost ako korisnik lovišta u toku gazdovanja upropasti fond divljači, zanemari ili uruši objekte ili infrastrukturu, već postojeću u granicama lovnog područja? Vlada se, navodno, ogradila od mogućih zloupotreba budućih korisnika tako što taj korisnik obezbeđuje odgovarajuće garancije propisane aktom člana 44, a te garancije su u visini vrednosti početnih fondova lovostajem zaštićenih vrsta divljači.
Sada vas pitam – ko može da garantuje da će se prikazati pravo brojčano stanje divljači? Isto tako kao što su se kupovale firme u Srbiji sa sakrivenim poslovnim prostorom, sa atraktivnim zemljišnim parcelama. U šumi, odnosno u lovištima se najlakše može krivotvoriti ulaganje sredstava, počev od prikazivanja utroška hrane na hranilištima, unošenja divljači, zatim pružanja veterinarske pomoći, podizanja fonda divljači, čišćenja snega na putnim komunikacijama u lovištu ili opravke puteva itd. Radio sam u šumarstvu i otprilike znam kako su pojedinci mogli to da krivotvore i iz toga izvuku neku korist.
Sada, po stavu 2. ispada da javno preduzeće treba da sanira ono što je prethodni korisnik upropastio i da gazduje lovištem dok se ne dodeli pravo na gazdovanje lovištem novom korisniku, koji opet može da upropasti sve ono što je popravljeno. Koliko je to korektno prema onome što su generacije lovaca i šumara godinama gradili, mogu da shvate oni koji se bave lovom i koji su direktno povezani s tim delatnostima, a tu, pre svega, mislim na "Srbijašume" i nacionalne parkove.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 36. Predloga zakona o divljači i lovstvu, da se u članu 36. stav 1. tačka 6. posle reči "200 metara" dodaju reči: "od naselja i". Cilj amandmana je da se preciznije definišu nelovne  površine.
Vlada je odbila amandman s obrazloženjem da nije potrebno ponavljati više puta za redom istu odredbu, pri čemu je odredba "200 metara od naselja" potpuno neprecizna jer ne definiše od čega se računa tih 200 metara. Međutim, izgleda da predlagač ipak dobro zna šta se podrazumeva pod naseljem i od kojih se granica računa udaljenost od 200 metara, koje se pominju u amandmanu. Ovo kažem iz razloga što je predlagač uvrstio naseljena mesta u odeljak o nelovnim površinama, odnosno u član 36, i verovatno ima predstavu o granicama naselja.
Smatram da nije ništa loše i da je poželjno da prostor od 200 metara od granice naselja predstavlja nelovnu površinu, pre svega iz razloga bezbednosti. To što ste se vi ogradili da nije definisano odakle naselje počinje i gde se završava, znači da lovac može da dođe usred naselja i kaže – naselje ne počinje ovde, već negde preko sedam brda, jer nije definisano zakonom.
U tački 6. ovog člana tu mogućnost dajete samo kada su u pitanju stambeni i pomoćni objekti izvan naseljenog mesta. U pojedinim selima i zaseocima koji imaju razuđena domaćinstva, u čitavoj oblasti, vama će se pojaviti ne lovne površine, već tzv. lovne enklave, upravo zato što ste ovako zamislili nelovne površine.
Kako ćete tretirati naseljena mesta recimo u Timočkoj krajini, u Homolju, gde se pojedina sela prostiru, na primer, u krugu prečnika 10 km, a ima jedva možda nekih 200 kuća? Hoćete li između tih usamljenih domaćinstva na udaljenosti 500 metara organizovati lovne površine s dometom puščanog zrna 300 metara? To je logično pitanje i ja vam predlažem da usvojite ovaj amandman SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 38. Predloga zakona o divljači i lovstvu. SRS je i ovim amandmanom želeo da zaštiti trenutne korisnike lovišta jer, kako je predlagač zamislio, ispada da to više nije bitno, jer, kako piše u stavu 5. ovog člana 38, ''pravo na gazdovanje lovištem daje se javnim oglasom''.
Znači, dugogodišnji nosioci glavnih poslova na unapređenju lovstva u Srbiji sada moraju da stanu u red s tajkunima, s onima koji se razbacuju milionima evra, koji kupuju u Srbiji šta god požele, s ljudima čiji je jedini interes profit, a ne unapređenje lovstva i fonda divljači u Srbiji. Zato smo i predvideli da se sticanje prava na gazdovanje lovištem prvo ponudi trenutnom korisniku lovišta, koji je uspešno njime gazdovao, naravno uz poštovanje zakonskih odredbi. Ovim bi se nastavio kontinuitet gazdovanja lovišta od dosadašnjih korisnika.
Obrazloženje ovog mog amandmana je: ''Predloženi novi stavovi 6. i 7. zasnivaju se na izričitoj preporuci međunarodnog FAO konsultanta Marka Janozoviča, iznetoj u navedenom izveštaju (paragraf 8. na 14. strani) – Ako trenutni korisnik lovišta ne prihvati ponuđene uslove, to lovište se ponudi na otvorenom tenderu i najpogodnija ponuda se prihvati (u finansijskom i drugom smislu)''.
To je praksa ne samo u ovom slučaju, već i u slučaju ostvarivanja prava na gazdovanje imovinom i u ostalim sferama života.
Ovde ste danas često pominjali Lovački savez i ljude koji su tamo izabrani. Da li možete da shvatite da su upravo ti, kako bih ih nazvao, predsednici lokalnih lovačkih saveza prećutali, izbegli raspravu na svojim sastancima o ovom zakonu? Za vas je sada merodavno to što je neko u svoje ime, iz nekog interesa, načelno podržao ovakav zakon i sada se kriju, ako mogu tako da kažem, od svojih kolega, u mišjoj rupi.
Šta će vam takav lovački savez i lovačka komora ako oni koji treba da imaju koristi od svega toga pokreću peticiju protiv ovakvog zakona i protiv ljudi koji su u njihovo ime dali saglasnost za ovakav predlog zakona? Šta ćete da uradite kada vam dođe peticija sa potpisima 80.000 lovaca da povučete ovaj zakon? Hoćete li tada ostati nemi pred tolikim očiglednim nezadovoljstvom? A što se tiče pominjanja garancija eventualno novih korisnika koji će gazdovati lovištem, kažete - ukoliko ne ispuni zakonske odredbe, aktiviraće se garancija, šta će se desiti, gospodine ministre, ako garancija ne dostigne vrednost pričinjene štete u lovištu? Toliko. Zahvaljujem.

Samo da pitam koliko je preostalo vremena poslaničkoj grupi.

Hvala. Podneo sam amandman na član 115. Predloga zakona o divljači i lovstvu i žao mi je što ministar nije ovde, možda bi i prihvatio ovaj amandman, pre svega u interesu lovaca i lovstva u Srbiji.
Očigledno je na osnovu reakcije i lovaca i narodnih poslanika i stručnjaka koji se pozivaju na preporuke međunarodnih FAO konsultanata da je ovaj zakon teško primenjiv. Po rečima Slobodana Grdinića, člana Komisije za pravna pitanja Lovačkog saveza Srbije, zakon je nejasan, nedorađen i neprimenjiv.
Od samog rečnika i definicija pojmova pa sve do prelaznih i završnih odredaba uočava se neusaglašenost članova, nestandardizovani su pojmovi i izrazi, što u daljoj primeni može izazvati brojne nedoumice i urušavanje kompletnog postojećeg sistema lovstva sa haotičnim posledicama i gubitkom fonda divljači. To kaže član Komisije za pravna pitanja iz Lovačkog saveza Srbije, na koji se ovde često poziva ministar.
Ovim zakonom uvedene su mnoge novine, za koje je potrebno i vremena i sredstava a i znanja da se razumeju. Takva obimna reforma, rekao bih radikalna, traži ipak odlaganje početka primene zakona. Taj period će svim subjektima na koje se zakon odnosi, pre svega državnim organima, dobro doći da izvrše sve pripreme koje su neophodne za kvalitetnu primenu zakona. Jesu propisani rokovi za sve radnje predviđeni ovim zakonom, ali nije ovde reč samo o osnivanju Lovačke komore ili ustanovljavanju lovnih područja itd., ovde je reč o jednom širokom, sveobuhvatnom procesu, koji ne može tek tako da zaživi za nedelju dana.
Primer je Zakon o bezbednosti saobraćaja, o kome se toliko pričalo i koji je doneo bezbroj novina i obaveza za građane, za vlasnike vozila, za pravna lica kojima je saobraćaj glavna delatnost. Zakon je usvojen 10. juna 2009. godine, a počeo da se primenjuje 10. decembra, dakle šest meseci posle usvajanja, upravo iz razloga koji su slični ovom predlogu zakona. Kao što znamo, i taj zakon je, upravo što je tako urađeno i postupljeno, dao neke rezultate. Zato SRS predlaže da se ovaj zakon počne primenjivati tek od 1. januara 2011. godine. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 19. Predloga zakona o predškolskom obrazovanju i vaspitanju, koji glasi – u stavu 2. dodaju se reči „posle pribavljenog mišljenja saveta roditelja“.
Član 19. se odnosi na posebne i specijalizovane programe u okviru predškolskog programa koji se tiču, kako bi bilo jasnije, rekreativnih aktivnosti i odmora dece, negovanja jezika i kulture nacionalnih manjina, kulturnih aktivnosti itd.
Kako bi se izbeglo da svaka ustanova tumači kako joj odgovara proces ostvarivanja i finansiranja posebnih i specijalizovanih programa, neophodno je da te uslove propiše ministar, ali posle pribavljenog mišljenja saveta roditelja.
Namera je da se ovim amandmanom zakon prilagodi opštoj potrebi da savet roditelja može ministru dati sugestiju oko nekih programa i kako ti uslovi treba da se formulišu. Mnoge stvari je bolje u začetku sprečavati. Svedoci smo da je baš zbog raznih zloupotreba oko rekreativnih aktivnosti i odmora dece Ministarstvo prosvete optuživano za nečinjenje, odnosno za ćutanje povodom pojedinih slučajeva koji su obelodanjeni u dnevnoj štampi ili u drugim medijima. Dešavale su se zloupotrebe, jer je zaobilažen savet roditelja, pa je dolazilo do nekih aranžmana u ličnoj režiji direktora ili upravnika, s tim da su neke povoljnije i praktičnije opcije namerno zaobiđene.
Savet roditelja može da pruži dragocene predloge i ideje kako da se dođe do najboljeg rešenja, koje će ministar ili uvažiti ili odbiti. Ono sa čime se roditelji susreću u radu sa ustanovama koje brinu o njihovoj deci i njihovom obrazovanju i vaspitanju svakako je najbolji put da se iznađe najbolje rešenje za jednu jedinu stvar, a to je propisivanje uslova o načinu ostvarivanja i finansiranja specijalizovanih programa koji će zadovoljiti i ustanove i roditelje.

Pre nego što nešto budem rekao o predlozima zakona koji se sada razmatraju, pitao bih gospođu ministra ono što bi je pitao i svaki građanin Srbije, ali kao predstavnika izvršne vlasti – da li je naša država realno sposobna da se zadužuje?
Svaki građanin koji želi da podigne bilo kakav kredit u banci prvo mora da dokaže svoju kreditnu sposobnost, jer bez toga nema ni govora o kreditu. Zato vas i pitam da li smo mi kao država kreditno sposobni kada znamo kakvi su prihodi u budžetu, kada znamo koliki nam je devizni priliv, ako se to uopšte može nazvati deviznim prilivom, i koliki je naš trgovinski deficit? Onda, treba da se zapitamo, ako svuda beležimo finansijske minuse, od kojih sredstava ćemo vraćati te kredite? Svaki ozbiljan čovek lako može da zaključi da je zaduživanje bez vizije kako da se vrate sredstva zajma direktan put u propast.
Svesni smo mi potrebe izgradnje infrastrukture u Srbiji, ali treba biti svestan da ukupan dug Srbije prema raznim fondovima i bankama vrtoglavo raste, iz godine u godinu se povećava. Konačno smo ove godine, kao što znamo, tražili ogroman zajam ne bismo li budžetski finansirali potrebe države Srbije.
Ovih dana smo svedoci bajkovitih reportaža sa zavejanog Kopaonika o radu Ekonomskog foruma, na kome vlast, pojedini predstavnici opozicije, biznismeni, tajkuni, profesori univerziteta i neki navodni eksperti ležerno ćaskaju kako da prevaziđu krizu. Jedni predstavnici Vlade, koji sa vama sede u istoj vladi, tvrde jedno, drugi tvrde sasvim nešto suprotno, a zemlja i građani tonu u dužničko blato.
Lepo je što premijer ćaska sa kolegama ekonomistima po dva sata na Kopaoniku. Loše je što nije tako rečit i u Narodnoj skupštini, da i mi čujemo direktno od premijera šta nas očekuje, mada smo čuli da je kriza prošla. Na osnovu čega je premijer izveo takav zaključak, nikome nije poznato u državi Srbiji.
Već duži niz godina jedna činjenica je postala naša stvarnost, ako uzmemo u obzir kako je izgledao dnevni red sednica Narodne skupštine pre godinu ili dve ili tokom jesenjeg zasedanja. Evo, ta priča se ponavlja i danas; ne postoji dnevni red sa više tačaka za razmatranje, a da nisu uvrštene tačke koje se odnose na zajmove, na davanje garancije za nove kredite, bilo da su oni u vrednosti od deset miliona ili čak više stotina miliona evra.
U sadašnjem dnevnom redu imamo četiri tačke koje se odnose na novo kreditno zaduživanje, i to: sa „Erste bankom“ (zadužuje se Republika Srbija), zatim, sa „Bankom Inteza“, zaduženje za JP „Srbijagas“, kao i sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj - za skladištenje gasa, i sa Nemačkom bankom za obnovu i razvoj KfW - za program vodosnabdevanja opština srednje veličine u Srbiji.
Pre nego što budem rekao nešto u vezi sa ove dve tačke dnevnog reda, želeo bih da pitam gospođu ministra da li ovakvo zaduženje, pravdano izgradnjom infrastrukture, svake godine sve više i više vodi ka situaciji koja se ovih dana dešava u Grčkoj? Činjenica je da se dug iz godine u godinu povećava, i to su u pitanju povećanja u milijardama evra. Kao ministar morate da vodite računa da se Srbija razdužuje, da se izdržava od sopstvenih prihoda, da se zadužuje samo za investicije koje će biti rentabilne, koje sutradan mogu doneti profit.
Ako kao ministar ne možete obezbediti da Srbija sopstvenim sredstvima popravi jedan običan most u glavnom gradu, već moramo da prosimo kod raznih banaka u svetu, onda treba ozbiljno da se zamislimo nad našom sudbinom.
Grčkoj očigledno ima ko da pomogne, ali kada je Srbija u pitanju, možemo samo da zamislimo šta bi nam tek tada uradili oni koji su nas držali pod sankcijama, koji su nam uzeli Kosovo i Metohiju, koji su nam zemlju nemilosrdno bombardovali i oni koji su prećutno priznali genocid nad srpskim narodom.
Što se tiče Predloga zakona o potvrđivanju ugovora o zajmu i finansiranju između KfW i Republike Srbije za programe vodosnabdevanja i kanalizacije u opštinama Srbije srednje veličine, očigledno je kojim će se opštinama, odnosno gradovima usmeriti ovaj novac, a to je 25.000.000 evra od zajma, uz bespovratna sredstva u iznosu od približno 17.500.000 evra. Ta bespovratna sredstva strane banke brzo pokriju kamatama na kredite koji su teški nekoliko stotina miliona evra, ako ne i milijardu.
Dobro znamo da ništa nije besplatno, pogotovo što dolazi sa Zapada. Gospođa ministar zna šta je pravi razlog darežljivosti nemačke banke u ovom slučaju. Osim toga, šteta koju su prouzrokovale za Srbiju armije tih zemalja 1999. godine, pa i Nemačke, od kojih sada dobijamo kredite, nikada se neće i ne može nadoknaditi mrvicama koje nam povremeno bacaju na sto.
Što se tiče opština koje se ovde pominju, moramo reći da nema nijedne opštine, da su ovde pobrojani gradovi, jer i Pančevo, i Loznica, i Šabac, i Smederevo, i Sremska Mitrovica, Sombor i Vršac imaju status grada.
Vlada je u ovom slučaju garant da će dobijena sredstva biti namenski upotrebljena za realizaciju projekata vodosnabdevanja opština u Srbiji. Čak ste u tački 1.6 naglasili da se sutradan tim gradovima, odnosno opštinama neće uskratiti sredstva koja im sleduju iz budžeta Republike Srbije na osnovu transfera sredstava, da se ne desi da zaboravite na ovo svoje zakonsko obećanje i da sutradan ova sredstva od kredita prikažete kao transferna sredstva i da opštinama opet uskratite ono što im pripada.
Prošle godine ste se pravdali krizom, međutim, krize od ove godine više nema, tako tvrdi ministar ekonomije i regionalnog razvoja a i predsednik Vlade, i zato ćete morati da opštinama i gradovima date ono što im pripada.
Voleo bih da znam, ako možete da odgovorite, šta će se dogoditi ako opština dobije sredstva za izgradnju, recimo, vodovodne mreže u nekom seoskom naselju, a na osnovu urađenog projekta kojim se konkurisalo za ovaj program, i za te poslove od krajnjeg korisnika, vlasnika priključka naplati troškove izgradnje vodovoda? Kakve koristi imaju građani u tim opštinama od ovog zaduživanja, osim što će država otplaćivati i kamatu i glavnicu, a građani troškove izgradnje? Dobijena sredstva iz zajma ostaće negde između Republike i opštine.
Dodao bih još jednu činjenicu, koja će svakako biti aktuelna tokom ove i naredne godine, a tiče se vodosnabdevanja i sprovođenja postupka legalizacije. Naime, u mnogim opštinama i gradovima postoji bezbroj obećanja o izgradnji vodovodnih mreža, pogotovo u selima, pošto su u gradskim naseljima ti problemi uglavnom rešeni. Šta se dalje dešava? Predsednici opština koji su dali obećanje za izgradnju vodovoda po seoskim naseljima sada su suočeni sa nedostatkom sredstava. Para nema, a građani traže da se obećanja ispune.
U ovoj situaciji kao spas za predsednike opština došao je Dulićev Zakon o legalizaciji, koji za veliki broj građana predstavlja značajan udar na kućni budžet, a pogotovo za građane koji žive u seoskim naseljima; teško da postoji seosko domaćinstvo koje ne treba ništa da legalizuje. Pošto je procenat prijava za legalizaciju sa sela minimalan, da ne kažem nikakav, postavlja se pitanje za koga će se graditi vodovodne mreže po selima?
Ovo kažem zato što objekat koji nije prijavljen za legalizaciju ili nije legalizovan na osnovu zakona ne može dobiti nikakav priključak, vodovodni, električni, PTT itd.
Šta ćete vi sada sa projektima koji u praksi zbog Zakona o legalizaciji neće moći da se realizuju? Hoće li te opštine vratiti novac državi ili će ga potrošiti na šminkanje postojećeg vodovodnog sistema?
Ono što je karakteristično za ovaj zakon i mnoge slične koji su ranije donošeni u Narodnoj skupštini jeste vreme otplate kredita, u ovom slučaju od 30. juna 2013. do 13. decembra 2024. godine. Vlada svesno odlaže početak otplate kredita, onima koji tada budu na vlasti ostaje samo uzimanje novih kredita, odnosno refinansiranje dugova, a to je u stvari samo odlaganje grčkog scenarija.
Što se tiče ovog drugog predloga zakona, Predloga zakona o potvrđivanju ugovora o garanciji za refinansiranje kratkoročnog duga, izgradnju podzemnog skladišta gasa i održavanje mreža za prenos i distribuciju gasa, neosporno je da je Srbiji neophodna mreža za prenos, distribuciju i skladištenje gasa, s obzirom na novi strateški položaj Srbije oko projekta „Južni tok“ i značajnu ulogu velikog i moćnog saveznika našeg naroda – Ruske Federacije. Zato je i Evropska banka za obnovu i razvoj lako odrešila kesu, jer je i sama svesna da će posao sa Rusijom oko tranzita ruskog gasa biti siguran i unosan posao, ne iz ljubavi prema Srbiji, već zbog profita, koji će svakako biti značajan u poslovanju sa ruskim gasom. Srbija je morala da pronađe sopstvena sredstva za jedan ovako isplativ projekat, umesto što će robovati Evropskoj banci kroz otplatu glavnice i kredita.
Na kraju, danas je četiri i po hiljade dinara prosek zaduženosti po glavi stanovnika. Tri puta se povećao od kada ste vi na vlasti.
Da je situacija još gora govori činjenica da je skoro 90% privrede rasprodato za bagatelu, da vrlo mali broj preduzeća normalno radi i da će poslednja slamka spasa za sadašnju vlast biti prodaja EPS-a, JAT-a i Aerodroma. Posle toga možemo da se pripremimo da preuzmemo štafetu bankrota od Grčke. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče međunarodnog prevoza u drumskom saobraćaju, do sada ste imali bezbroj primera zbog koga su trpeli i srpski prevoznici, ali i državna kasa. Srbija, kao tranzitna zemlja na raskrsnici između Evrope i Azije, sigurno može bolje iskoristiti resurse koje joj daje upravo ovakav geostrateški položaj.
Međutim, u prethodnom periodu veliki broj domaćih prevoznika nije bio u mogućnosti da se bavi međunarodnim transportom zbog načina i kriterijuma za izdavanje dozvola. Dešavalo se čak da naši prevoznici s punim šleperima poljoprivrednih proizvoda, voća i povrća, čekaju na dozvole, međutim, ne na one koje se tiču kvaliteta i ispravnosti robe, već upravo one koje će omogućiti rad domaćeg prevoznika. Sada predlagač menja upravo član 3, koji se odnosi na način dobijanja određenih kategorija dozvola, i nadamo se da će se dosadašnja praksa promeniti.
U okviru člana 1. ovih izmena i dopuna prokomentarisao bih tačku 30), koja se odnosi na putni list. O tome je nešto prethodno govorio i narodni poslanik Nikola Savić. Putni list je dokument koji u sebi pored podataka o vozaču i ispravnosti vozila sadrži i spisak putnika kao prilog. Predvideli ste da prevoznik putni list zaključi pre postavljanja autobusa za ukrcavanje putnika. Postavlja se pitanje kako to izvesti s obzirom na to da je moguće da se neko od putnika koji su zakazali i platili vožnju jednostavno ne pojavi u predviđeno vreme za polazak. Šta tada prevoznik treba da radi?
Još ako uzmemo u obzir član 20. ovog predloga zakona o izmenama i dopunama, gde se u tački 1b, u odeljku koji govori o novčanim kaznama, kaže da će prevoznik biti kažnjen sa 250.000 dinara ako je podatke unete u putni list sa spiskom putnika precrtao ili ispravljao. Takođe, u istom ovom članu, u tački 1a piše – prevoznik se uslovljava da u taj putni list sa spiskom putnika podatke unosi pisaćom mašinom ili štampačem kompjutera. Kako je to moguće sprovesti u delo teško je zamisliti, jer ovakvom zakonskom odredbom vi prevoznike i vozače stavljate u položaj nepogrešive osobe.
U obrazloženju razloga za donošenje zakona kaže se da je cilj usklađivanje važećih propisa s propisima EU, zatim da se uvede red na saobraćajnom tržištu međunarodnog prevoza i pružanju staničnih usluga u obavljanju tog prevoza. Pravo pitanje bi bilo – kada ćemo, pre svega, putnu infrastrukturu u Srbiji, s propalim kolovozom, oronulim mostovima, udarnim rupama, bez odgovarajuće signalizacije, prilagoditi putnoj infrastrukturi EU?
Za ovih šest godina, koliko sam u parlamentu, svedok sam da je Narodna skupština usvojila desetine i desetine predloga Vlade za davanje garancija za kredite, kojima se Srbija i javna preduzeća koja se bave niskogradnjom i putevima zadužuju na ime izgradnje putne infrastrukture. Poslednje zaduživanje je bilo za Gazelu. Međutim, ogromne pare su potrošene, a međunarodne saobraćajnice su u veoma lošem stanju. Dovoljno je proći samo autoputem duž Srbije da bismo se u to uverili.
Imali smo dosta slučajeva čiste diskriminacije naših prevoznika od susednih država. Doduše, država je reagovala, ali sa zakašnjenjem. Ubuduće, za svako neopravdano maltretiranje i šikaniranje naših prevoznika od nadležnih organa pojedinih stranih zemalja odmah treba primeniti recipročne mere.
Navešću vam primer od pre par godina, kada su se našli u sporu naši i hrvatski prevoznici koji su radili na prevozu šećerne repe iz Vojvodine za šećerane u Hrvatskoj. Hrvatski prevoznici su bez problema ulazili u Srbiju, utovarali šećernu repu i vozili za hrvatske šećerane, dok su prevoznici Srbije sa natovarenim kamionima čekali na granici da se Hrvati smiluju da ih puste. Tek na kraju kampanje, kada je uglavnom sva šećerna repa prevezena, naši organi su se setili da donesu recipročne mere.
Sigurno je ovakvih primera bilo još puno u Srbiji i to samo pokazuje kako su se, ja bih rekao - nikako, štitila prava domaćih prevoznika.
Novim članovima 6b i 6v se predviđa da domaći i strani prevoznik može da obavlja međunarodni linijski ili vanlinijski prevoz putnika samo autobusom. Ovo će, pre svega, značiti kraj za veliki broj naših ljudi koji su na ovakav način ostvarivali prihod za sebe i svoju porodicu.
Uzmimo, na primer, linije koje su funkcionisale u pograničnom pojasu, recimo od Niša do Bugarske, od Zaječara do Bugarske, zatim iz Banata do Rumunije i Mađarske, prema Republici Srpskoj, Crnoj Gori, Makedoniji itd. Te kratke međunarodne linije bi mnogo lakše funkcionisale kada bi tzv. kombi vozila ili minibusi i dalje mogli da vrše svoju delatnost. Ovako se to odnosi samo na autobuse i sigurno je da će građani od toga imati samo štetu. Prevoz putnika u manjim vozilima karakterisala je rentabilnost, jer su uvek 100% popunjena, dok je slučaj s autobusima drugačiji, pa će samim tim i interes prevoznika biti manji.
U članu 19. tačka 15) verovatno se potkrala greška, jer se kaže: "ako obavlja međunarodni javni linijski prevoz putnika bez dozvole za međunarodni javni prevoz koju izdaje", ovo podvlačim, "savezni organ nadležan za poslove saobraćaja". SRS je amandmanom intervenisao upravo zbog ove odrednice "savezni organ", jer tako nešto više ne postoji kod nas u Srbiji, osim ako se neko nije namerno istrčao, imajući u vidu planove pojedinih političkih činilaca u budućoj regionalizaciji Srbije.
Ovom prilikom bih istakao primer koji se verovatno kosi s pojedinim zakonima u Republici Srbiji, a tiče se transporta robe i sirovine u Republici Srbiji od strane Šiptara sa teritorije KiM. Već duži niz godina pomenuti prevoznici, prelazeći administrativnu granicu AP KiM, u prvom gradu na teritoriji centralne Srbije (recimo, Prokuplje i Vranje) uzimaju probne tablice i s takvim tablicama (rekao bih - zalepljenim kartonom) krstare srpskim drumovima.
Konkretno, najviše ih dolazi u popovačku fabriku cementa, gde prioritetno utovaruju robu, dok naši prevoznici mogu samo da gledaju šta se to dešava sa strane. Zatim se vraćaju na KiM, na granici bacaju probne tablice koje su namenski i vremenski ograničene, stavljaju neke svoje i nastavljaju put. To se tako dešava i danima i mesecima i godinama.
Sada pitam, a voleo bih da dobijem odgovor – s kojim putnim ispravama putuju ti vozači, s kojim ličnim kartama, s kojim vozačkim i saobraćajnim dozvolama, čiji su memorandumi na tim dozvolama i putnim ispravama i čiji pečati? Takođe, zanima me na koji način takvi prevoznici nadoknađuju korišćenje srpskih puteva, s obzirom da se registruju na teritoriji KiM i da novac ide nelegalnim šiptarskim institucijama.
U Srbiji mogu da nanesu štetu građanima, njihovoj imovini, mogu da ugroze nečiji život i da, jednostavno, s tim kartonskim tablicama, nestanu. Da ne govorim o svakodnevnom rabljenju kolovoza vozilima koja su sa teretom teška više od 50 tona. Ponavljam, to se dešava iz dana u dan. Da ne govorim šta bi se desilo u obrnutoj situaciji, da su u pitanju naši prevoznici koji prevoze robu na teritoriji AP KiM. Ovo ispada kao kad bi neko od nas išao do, recimo, Kovina, zatim svrati do policijske stanice, uzme probne tablice, vozi se do Sombora, dođe do Šapca, baci te probne tablice, vrati stare itd. Na šta bi to ličilo?
Odgovor na ovo pitanje, pored gospodina ministra, možda bih podrobnije i konkretnije dobio od predstavnika MUP, ali ukoliko može da odgovori, nije zgoreg da se čuje neko objašnjenje.
Pitanje je sada kako će se ovim zakonom, ponavljam, tretirati Šiptari sa KiM koji prevoze robu sa KiM preko Srbije za EU ili neku drugu zemlju. Na osnovu čijih zakona će oni završavati sve pravne poslove u vezi s međunarodnim transportom? Naša država treba da sačuva svoj integritet i ugled i da takvim licima ne dozvoli tranzit kroz Srbiju.
Za Srbiju je legalno sve što nosi pečat državnih organa Srbije ili UMNIK organa, UN, ukoliko dolazi s teritorije KiM. U suprotnom, narušava se suverenitet Republike Srbije. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, početak diskusije o Predlogu zakona o oznakama geografskog porekla se ni po čemu ne može razlikovati od današnjih i jučerašnjih diskusija, nekih od pre dva, ili tri meseca, jer uvod je uvek isti. Prvo se nabroje sve evropske direktive, sve odluke Evropske komisije, sve uredbe Saveta ministra EU, označene šiframa, i to vam je putokaz ako mislite da ćete jednog lepog dana zakoračiti u EU. Jedina je mana što na tom putu ka EU nema ni daljine a ni datuma kada se konačno stiže na cilj. Do tada, Srbiji predstoje bezbrojna usklađivanja, kako bi konkretno i na osnovu ovog zakona stala u neki red.
Međutim, u ovom obrazloženju Vlade, na strani 27, konstatuje se, s malom dozom razočaranosti, da još uvek nije uspostavljen dijalog između predstavnika Republike Srbije i Evropske komisije, pa se ne može ni dati ocena u potpunoj usklađenosti Nacrta zakona o oznakama geografskog porekla s evropskim zakonodavstvom. Ovde se pominje i čuveni Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, koji je za neke vrhunac proevropske politike sadašnje aktuelne vlasti, a za neke iznuđeni sporazum, zbog koga godišnje Srbija gubi preko 200 miliona evra. To je ogroman iznos za našu državu, zapustelu privredu, za državu u kojoj je svaki sedmi stanovnik, bukvalno, gladan, a 700 hiljada građana živi u krajnjoj bedi.
Sada će naša država, zakon po zakon, kao što je, recimo. i ovaj Predlog zakona o oznakama geografskog porekla, doterivati po evropskim kalupima, ne mareći za štetu koja je, upravo zbog primene Trgovinskog sporazuma, sve veća i veća.
Sada dolazimo i do poljoprivrednih proizvoda, koji su, delom, razlog donošenja ovog zakona. Na stranu što su, otvaranjem srpskih granica, na naše tržište ušli znatno jeftiniji poljoprivredni i drugi proizvodi, sa svojim zvučnim imenima, brendom i svojim oznakama geografskog porekla. Problem je što su osvojili naše tržište, a svoje su zatvorili za naše proizvode. Čast izuzecima koji su se kroz iglene uši probili do zapadnog tržišta. Naši brendovi, naši proizvodi s oznakama geografskog porekla, ako nisu pronašli svoje mesto na domaćem tržištu, mogu poslužiti njihovim vlasnicima samo da se s njima na domaćem tržištu slikaju za uspomenu i dugo sećanje.
Stiče se utisak, na osnovu nekih činjenica iz bliske prošlosti, da je naša država po pitanju zaštite i očuvanje imena domaćih proizvoda nekako kasnila. Primedbe koje su tokom današnjeg dana izneli poslanici SRS-a, pominjući ajvar, prepečenicu, šljivovicu, pršutu, imale su svoj smisao, pošto nas je i sam ministar obavestio da je zaista bilo pokušaja krađe, odnosno prisvajanja imena i dobijanja žiga za pojedine vrste proizvoda s naših prostora. Ubuduće bi trebalo oštrije reagovati u slučaju da neko pokuša da, slikovito rečeno, potkrada ono što pripada Srbiji i njenom podneblju.
Ova činjenica govori i o moralu onih koji misle da imaju pravo da svojataju tuđe, da prave vino od srpskog grožđa, pa da falsifikuju zemlju porekla i prikazuju ga kao svoje, ili, kao što ste sami rekli, pokušaj otimanja brenda leskovačkog ajvara od strane Slovenaca, da ne spominjem Švajcarce i srpsku šljivovicu i mnoge druge primere koji su se danas čuli u Narodnoj skupštini.
SRS je na ovaj predlog zakona podnela nekoliko amandmana, ali, bez obzira na to da li će se usvojiti, zakon će pretrpeti još neko usklađivanje u narednih pet godina. U zakonu postoje neki članovi koji se zaista moraju promeniti, jer ne zaboravimo da su ovo bukvalni prevodi, da neki pojmovi mogu da promene smisao čitavog člana. Recimo, u čl. 29, 43 i možda još nekim, reč ''pretvaranje'' zvuči ipak neprikladno za tekst jednog zakona, kao da se radi o mađioničaru koji će nešto da pretvara. Predložili smo amandmanom prikladniju reč – ''zamena''.
Pojam ''razgledaju'' u 12. članu; ispada da su registri, po predlagaču, slike i eksponati koji se razgledaju od zainteresovanih lica. Smatramo da su to ipak dokumenti u koje treba izvršiti uvid i da će se to ovakvim načinom, jasno i precizno, zakonski formulisati. Zatim, reč ''poznatost'' u članu 8, da ne nabrajam neke druge pojmove i članove zakona. Predlagač bi morao ubuduće, ne samo u ovom slučaju, već i kada bude predlagao i druge zakone Narodnoj skupštini na usvajanje, da tekst predloga očisti od reči koje unose zabunu, nepoznanicu ili su neprikladne za zakon jedne države.
U analizi efekta zakona, u tački 7), priznaje se da predloženi zakon nema direktni uticaj na pojavu novih privrednih subjekata, ali za utehu je da će se obezbediti zaštita oznake geografskog porekla na nivou EU.
Međutim, nije dovoljno posedovati samo oznaku geografskog porekla. U prilogu ste nam dostavili spisak domaćih lica koja imaju oznaku geografskog porekla i po njemu možemo da vidimo da se u 37 domaćih oznaka, čak 29 oznaka odnosi na poljoprivredne proizvode.
O onoj drugoj barijeri, kontroli kvaliteta za ulazak naših proizvoda na tržište EU, malo se govori, jer EU dobro zna kako da naše proizvode, prvenstveno poljoprivredne, jer to uglavnom i imamo, zadrži na granici, zahtevajući ispunjenje navodnih graničnih vrednosti za pesticide, druge hemikalije, aditive u poljoprivrednim proizvodima, ili će tražiti da budu ispunjeni uslovi o veličini i obliku voća i povrća itd.
Na drugoj strani, proizvodi sa zaštićenim oznakama geografskog porekla iz EU preplavljuju naše tržište u ogromnim količinima, poljoprivredni proizvodi koji su dobijeni, sve više, od genetski modifikovanih sorti. Ti proizvodi, na prvi pogled, privlače kupca svojom veličinom, pravilnim oblikom, bojom, ali u sebi kriju genetsku bombu, koja će svoje lice pokazati tek za nekoliko narednih generacija. Zato se Zapad masovno okreće zdravoj hrani, jer su im mlade generacije ozbiljno ugrožene konzumiranjem takve nezdrave hrane, koja je, takođe, imala oznake geografskog porekla.
Međutim, taj lanac zapadnjačke industrijske proizvodnje ne može tek tako da se prekine, jer je u taj proces proizvodnje uložen veliki novac. Zato smo mi i zemlje koje su slične Srbiji izuzetno pogodno tlo da se plasiraju takvi proizvodi, koji će biti jeftiniji, a samim tim i dostupniji kupcima. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o divljači i lovstvu, koji se, za divno čudo, razmatra ne zbog nekih direktiva Evropske unije i zaključaka Evropske komisije, već, zbog, kako u obrazloženju predlagač kaže, uvažavanja opšteg nacionalnog interesa nad divljači i njenim staništima.
Pošto smo po direktivama EU i Vašingtona već uredili Vojsku, privredu, lokalnu samoupravu, prosvetu, kulturu, Statut Vojvodine, ostalo je da Vlada nacionalni ponos i dostojanstvo iskaže upravo kroz ovaj zakon o divljači i lovstvu i da jasno kaže građanima da nam niko neće naređivati i propisivati koliko i kako ćemo loviti zečeve, fazane, prepelice i tako dalje i tako dalje.
Čitajući vaše obrazloženje i to poslednji pasus, stiče se utisak da su pre ovog predloga zakona radili neki nesposobni, nestručni ljudi u ovoj oblasti, gde je sve uništeno i upropašćeno, međutim smatram da sve nije, baš, tako crno. Na ovaj način se vređa ogromna armija naših građana, zaljubljenika u lov, entuzijasta koji su vodili lovačka udruženja, podizali lovišta, štitili divljač, gazdovali lovištima, bilo da se radi o lovačkim društvima ili zaposlenima u Javnom preduzeću "Srbijašume".
Samo ću vam citirati šta Vlada kaže u obrazloženju u kome opisuje dosadašnje stanje u lovstvu. "Nerealno, neobjektivno i nestručno prikazivanje stvarnog kvalitativnog i kvantitativnog stanja divljači u lovištu, kao i samog gazdovanja lovištem, a time i stručno loše projektovani planovi donošeni u diskontinuitetu, kao i nedosledna primena, a često i neprimenljivi planovi ukazali su na neophodnost iznalaženja primerenijih rešenja za divljač i njena staništa, a samim tim i primerenijeg upravljanja populacijama divljači". Lovci su mogli da čuju iz prve ruke šta o njima misli Vlada Republike Srbije.
Da se sada vratimo zakonu i analizi pojedinih članova, mada su poslanici SRS podneli određene amandmane, ne bi li se, u suštini, poboljšao ovaj predlog zakona. Ono što mi je prvo palo u oči, a verovatno i ostalim poslanicima koji su čitali ovaj predlog zakona, jeste apsolutna podeljena nadležnost, da ne kažem teritorija. Ako se setimo svih onih komentara prilikom usvajanja Statuta Vojvodine, sada ta priča ima nekakvog smisla i polako se kroz sve ove zakone i neke buduće zakone ostvaruje ono čega smo se i bojali. Slično je i sa Predlogom zakona o šumama, koji smo nedavno dobili od Vlade.
Letimično sam popisao samo neke paralelne nadležnosti koje spominje ovaj zakon, a gde se javljaju, maltene, kao ravnopravni partneri Ministarstvu za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu nadležni pokrajinski organ, kako ste u zakonu to naveli. Gde to imamo? Na primer, način uspostavljanja lovnih područja i lovišta, član 34; u regulisanju ugovora o davanju prava na gazdovanje lovištem, član 41; u regulisanju zakupa, član 43; program razvoja lovnog područja, član 46; lovne karte, član 61; akti korisnika lovišta, član 65; budžetski fondovi za razvoj lovstva, paralelni, član 78; naknada štete, član 88. itd. Ovo je samo deo letimično odabranih primera o sudaru nadležnosti između Ministarstva i pokrajinskog organa, ali ovde će verovatno, zbog mira u kući, svi okrenuti glavu i neće o tome diskutovati.
U članu 4, koji se odnosi na značenje izraza, ima dosta nejasnog i dvosmislenog tumačenja upravo tih izraza koji mogu sutradan da prouzrokuju velike probleme i licima koja gazduju lovištima i korisnicima njihovih usluga, ali i pravosudnim organima. Na primer, uzmimo tačku 34) u članu 4. koja definiše izraz "površine van lovišta", gde se kaže da su to površine ''užeg područja gradova u Republici Srbiji, bez prigradskih naselja i autoput''. Ovo je čist primer kako može neko da se dovede u zabludu. Ako ovo tumačimo jezikom zakona, ispada da se ovo odnosi samo na administrativne jedinice – gradove, pored Beograda, Novog Sada, Niša i Kragujevca, to su sada i Kruševac, Vranje, Šabac, Valjevo, Čačak, Zaječar, Jagodina itd.
Sada ispada da se sasvim odvojeno tretiraju, recimo, Jagodina, koja je grad i Paraćin, koji je opština, a koji ima u odnosu na celo gradsko područje Jagodine manje, tek, nekih, 20.000 stanovnika.
Takvih primera ima dosta u Srbiji i zato su poslanici SRS predložili amandman kojim se površine van lovišta definišu kao površine naseljenih mesta obuhvaćene propisima iz oblasti urbanizma, kao i autoputevi.
Predlagač je posebno mesto u ovom predlogu zakona dao jednoj novoj organizaciji u sistemu lovstva, a to je Lovačka komora. Po mišljenju SRS, to je još jedan balast i za državu, ali i za sve pravne i fizičke subjekte koji su uključeni u aktivnosti oko gazdovanja i korišćenja lovišta, kao i kontrole poštovanja ovog zakona. Dodatni izdaci, troškovi, nove članarine da bi se dobila još jedna lovačka organizacija, zaista je u ovom trenutku nepotrebno.
Član 8. se odnosi na poslove lovačkog saveza, u kome su pobrojane samo tri kategorije poslova, i to: obrazovanje komisije za polaganje ispita za ocenjivanje trofeja divljači, staranje o trofejima divljači velike vrednosti i obrazovanje Nacionalne komisije za izložbe i trofeje. Međutim, da li slučajno ili namerno, nisu uzeti u obzir neki poslovi za koje mi u SRS smatramo da mora da ih obavlja Lovački savez, koji je i član Međunarodnog saveta za lovstvo, a to su, pre svega, prikupljanje i obrada podataka za lovišta na teritoriji Republike Srbije, obrazovanje komisije za polaganje lovačkog ispita, izdavanje uverenja o položenom lovačkom ispitu i distribucija lovnih karata za lovišta na teritoriji Republike Srbije.
Činjenica je da su do sada u Lovačkom savezu Srbije radila odgovorna i stručna lica koja su ispunjavala sve ono što je zakon nalagao, kao i uredbe Vlade. Zato se i dodavanjem ovih nekoliko novih obaveza, po mišljenju SRS, želi upotpuniti njihov rad, kao i opšti prikaz realnog stanja na terenu.
Bavljenje lovom je, u stvari, jedna veoma bitna aktivnost, gledano iz ugla opšte bezbednosti i sigurnosti. Svako od nas dobro zna da je svakom lovcu neophodno vatreno oružje ili drugo oružje, kao, recimo, samostrel, koje se upotrebljava prilikom lova. S obzirom na to da je Vlada poslednjih godina donela niz zakona koji se tiču, pre svega, bezbednosti građana, kao i određene izmene Krivičnog zakona, koje se odnose na korišćenje vatrenog oružja, svakako bi trebalo uzeti u obzir amandman koji su poslanici SRS podneli kao novi član 63a, a koji se tiče prava na polaganje lovačkog ispita a time i prava za nošenje i upotrebu lovačkog oružja.
Zato SRS predlaže da lovački ispit ne može da polaže lice, navešću šta piše u našem amandmanu: "1) koje je u poslednjih 5 godina pravosnažnom sudskom presudom osuđivano zbog neovlašćene upotrebe oružja; 2) koje je u poslednjih 10 godina pravosnažnom sudskom presudom osuđivano zbog neovlašćene upotrebe oružja na kaznu zatvora dužu od godinu dana; 3) koje je pravosnažnom sudskom presudom osuđivano za krivična dela ubistva; 4) protiv kojeg se vodi krivični postupak zbog neovlašćene upotrebe oružja i nasilničkog ponašanja; 5) koje je u poslednjih 5 godina pravosnažnom sudskom presudom osuđivano zbog nasilničkog ponašanja; 6) koje je u poslednjih 10 godina pravosnažnom sudskom presudom osuđivano zbog nasilničkog ponašanja na kaznu zatvora dužu od godinu dana."
Navešću samo jedan primer koji je vama dobro poznat, a to je tragedija koje se pre nekoliko godina dogodila u negotinskom selu Jabukovac, gde je lice, upravo zahvaljujući činjenici da je posedovalo lovačku pušku, počinilo stravičan zločin ubivši devet svojih meštana i komšija. Shvatamo da to neće potpuno zaustaviti zloupotrebu lovačkog oružja, ali će sigurno doprineti smanjenju krivičnih dela te vrste.
Član 29. Predloga zakona odnosi se na zaštitu divljači od pasa i mačaka bez vlasnika ili bez kontrole vlasnika. Malo je čudan aršin predlagača kako brine o životinjama ovim zakonom, a kako brine isti predlagač o istim tim životinjama Zakonom o dobrobiti životinja. Citiraću član 29. stav 1, koji kaže: "Psi i mačke bez vlasnika ili bez kontrole vlasnika koji se nalaze u lovištu bez dozvole korisnika lovišta, a predstavljaju neposrednu opasnost po divljač mogu se pod propisanim uslovima ukloniti iz lovišta bez posebne dozvole". Dakle, kada je u pitanju zaštita divljači, sve je dozvoljeno. Smešno bi bilo da iko može da pomisli da će neko po šumskim prostranstvima juriti odbegle pse šinterskom opremom, kada te iste pse ne mogu da pohvataju ni u urbanim sredinama, oko škola, gde su ugrožena, pre svega, deca.
Zato su Vlada i Odbor prošle godine odbili moj amandmana na Predlog zakona o dobrobiti životinja, kojim se davala mogućnost lišavanja života određene životinje, ukoliko je neposredno ugrožen ljudski život. Ispada da je život neke divljači vredniji od ljudskog života, pošto ste tada kao razlog za neprihvatanje mog amandmana naveli mogućnost zloupotrebe građana ovakvom formulacijom.
Naravno, po običaju ste predvideli da u ovom članu ministar propisuje uslove i način uklanjanja pasa i mačaka iz lovišta, a kako bi to sve izgledalo na terenu, možemo samo da zamislimo.
Zbog vremena, moje izlaganje bih završio komentarom člana 115, koji se odnosi na primenu zakona. Predlagač je ovim zakonom predvideo mnoge novine, za koje je neophodno vreme da bi se ovaj zakon mogao adekvatno primenjivati. Javljaju se novi subjekti u celokupnom sistemu gazdovanja i korišćenja lovišta, koji svoju ulogu ne mogu preuzeti preko noći i zato smo u ime SRS podneli amandman kojim se predlaže odlaganje početka primene zakona za 1. januar 2011. godine. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 20. Predloga zakona o Narodnoj skupštini sa predlogom da se stav 4. u ovom zakonu briše. Stav 4. člana 20. glasi: "Postupak izbora predsednika Narodne skupštine uređuje se Poslovnikom".
Član 104. Ustava odnosi se i na predsednika Narodne skupštine i na potpredsednike Skupštine, gde se kaže da Narodna skupština većinom glasova svih narodnih poslanika bira predsednika, kao i potpredsednike, i osim toga ništa više ne piše.
S obzirom na to da se funkcija predsednika Narodne skupštine pominje u Ustavu Republike Srbije, rekao bih, zaista, je neozbiljno da se proces izbora predsednika ne uredi ovim zakonom o Narodnoj skupštini, već se taj postupak uređuje Poslovnikom.
Ako je i ovaj zakon u stvari prepisan Poslovnik o radu, koji se samo nekim kozmetičkim odredbama trudi da lični na zakon o Narodnoj skupštini, mogao je i sam postupak izbora predsednika da se zakonski uredi. Ovako imamo situaciju da se funkcija predsednika Narodne skupštine, koji u nekim okolnostima može da vrši i funkciju vršioca dužnosti predsednika Republike, reguliše Poslovnikom, a ove kozmetičke izmene o kojima sam govorio, to su ova počasna jedinica Vojske Srbije, polaganje zakletve, himna, a uostalom sve ovo liči upravo na Poslovnik o radu. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji sam podneo na član 14. odnosi se na podnaslov iznad člana 14. i koji bi trebao da glasi " autonomne pokrajine" umesto "autonomna pokrajina".
Amandmanom se ispravlja možda slučajna, a možda i namerna greška, jer na prvi pogled stiče se utisak, po ovakvom naslovu, da Srbija ima jednu autonomnu pokrajinu, a dobro znamo, a i u Ustavu Republike Srbije član 182. piše, da u sastavu Republike Srbije postoje dve autonomne pokrajine.
Ovakvo rešenje je u poslednje vreme često počelo da se provlači kroz pojedine predloge zakona. Evo, na primer, zvanična državna statistika podatke koje obradi prezentuje kao podatke centralne Srbije i podatke iz AP Vojvodine. Kosova i Metohije, kao što vidimo, nema nigde.
Tako se ovde stiče utisak da se namerno izostavlja postojanje druge srpske autonomne pokrajine. Sličan predlog su podneli poslanici SRS Milan Avramović i Bojan Mladenović na član 5. i član 14.
U obrazloženju Vlade za odbijanje amandmana se kaže da će u ovom slučaju pravno-tehnički koristiti jedninu, imajući u vidu da je autonomna pokrajna ustavna kategorija, ali ako pogledamo podnaslov iznad sledećeg člana 15. videćemo da je napisano "jedinice lokalne samouprave", a ne "jedinica lokalne samouprave".
Koliko se sećam, i položaj jedinica lokalne samouprave je takođe određen Ustavom Republike Srbije, ali vi u tom slučaju očigledno da niste primenili jedninu kako to kažete u obrazloženju za odbijanje amandmana.
Smatram da bi Vlada odnosno ovlašćeni predstavnik Vlade zaista treba da prihvati i ovaj amandman i amandman na član 5. koji su podneli poslanici SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 4. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama sa predlogom da se u uvodnoj rečenici, u stavu 1. reči „i nedoličnim ponašanjem“ brišu.
Nedolično ponašanje je vrlo širok pojam koji u ovom zakonu, niti u dosadašnjem zakonu, nije dovoljno jasno preciziran, što će za posledicu imati različita namerna ili nenamerna tumačenja da li je određeno ponašanje pristojno ili nedolično. To za posledicu može imati zloupotrebu zakona radi obračuna sa određenim organizatorima sportskih priredbi ili navijačkim grupama, posebno sa navijačkim grupama koje su, po oceni vlasti, politički nepodobne.
Imali smo nedavno jedan primer i to su propratili svi mediji u Srbiji – Boris Tadić, predsednik Republike, kažnjen je upravo na osnovu ovog zakona, član 4. tačka 9, mislim da je to po ovom predlogu tačka 7. i sada faktički ispada da imamo predsednika koji se nedolično ponaša. Voleo bih da znam da li postoji negde neki sličan primer u svetu?
Svi mi ovde u Srbiji znamo da je ta predstava osmišljena, ne bi li se na neki način dobio neki procenat više na popularnosti aktuelnog predsednika. Ali, upravo je ovaj član i ovakvo tumačenje – nedolično ponašanje, dovelo do toga da se i predsednik države svrstava u red onih koji su došli pod udar ovog zakona, a pogotovo ovog člana 4. Znači, i onih koji su lomili inventar na stadionu, i onih koji su gađali policiju, i onih koji su unosili pirotehnički materijal na stadion, i onih koji su se međusobno tukli, i onih koji su ispijali prokrijumčareni vinjak na tribinama.
Zato SRS smatra da u ovom predlogu zakona treba brisati reči „nedolično ponašanje“, upravo iz razloga što ostavlja mogućnost proizvoljnog tumačenja od strane lica koje treba da pravno kvalifikuje….

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji sam podneo odnosi se na Ministarstvo za NIP, odnosno na ekonomsku klasifikaciju "423 - usluge po ugovoru" sa predlogom da se iznos u kolonama 9 i 11 smanji sa 28.800.000 na 8.800.000, odnosno da se sredstva umanje za 20 miliona dinara.

Sredstva kojima raspolaže Ministarstvo za NIP su izuzetno velika za realizaciju projekata, ali u stavkama koje prikazuju režijske, odnosno tekuće troškove našla se i ova ekonomska klasifikacija "423 - usluge po ugovoru".

Ovo Ministarstvo za NIP slobodno može da promeni ime u ministarstvo za predizborna asfaltiranja ulica i izgradnju sportskih terena i renoviranje zadružnih domova. Masu projekata urađenih po slovu zakona ovo ministarstvo je promovisalo ili realizovalo upravo uoči nekih izbora u sklopu predizborne kampanje. To svi ovde dobro znamo iz iskustva po svojim lokalnim samoupravama. Mnogi od tih projekata se ne realizuju, odnosno čekaju neke nove izbore.

Što se tiče usluga po ugovoru, Vlada je obrazlažući odbijanje amandmana navela da bi smanjenje sredstava za ovu namenu ugrozilo finansiranje ovog ministarstva i navelo je kako planira da potroši 28.000.000 dinara i to kroz usluge objavljivanja tendera na javne nabavke za potrebe projekata za izradu softvera za praćenje, ostvarivanje i realizaciju, odnosno upoznavanje javnosti, medijske usluge itd.

Očigledno da je ogroman deo od ovih 28.000.000 dinara namenjen za podmirenje troškova, za objavljivanje tendera i oglašavanje u medijima i to je nedopustivo mnogo, pored zoliko javnih servisa građana, počev od RTS pa sve do medija na lokalnom nivou, koji su u većini slučajeva pretvoreni u lična informativna vlasništva predsednika opština.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandmanom na član 23. Predloga zakona o budžetu Republike Srbije za 2010. godinu predlažem brisanje stava 2. ovog člana, s obzirom da je ovaj stav u suprotnosti sa odredbama Zakona o budžetskom sistemu, pošto Vlada očigledno želi da se na mala vrata uvede termin „zajednički“, ili kako je to nekad nazivano pre 20 godina „kolektivna odgovornost“, što u prevodu znači da neće niko odgovarati.
Krajnje je neozbiljno, ako već nije možda i namerno ovako regulisano pitanje odgovornosti u vezi realizacije projekata NIP, da se raspolaganje velikom sumom novca može ostaviti bez eventualnog odgovornog pojedinca, koji će snositi svu odgovornost u slučaju da dođe do malverzacije i zloupotreba sredstava.
Ovakvim stavom 2. predviđate da odgovornost za preuzete obaveze izvršavanja zadataka, izdataka, odnosno namenjenih za realizaciju, podele i ministar zadužen za NIP, ali i ministar, odnosno funkcioner u čijem je razdelu projekat koji se realizuje sredstvima NIP. Kako će to izgledati u praksi, teško se može i zamisliti.
Iz iskustva, možemo slobodno da kažemo da neće biti nikakve odgovornosti ni za jednog ministra, kamoli za oboje. Ko je do sada odgovarao za tako nešto? Godine 2006. je čak objavljena skripta o projektima sa iznosima koji će biti finansirani novčanim sredstvima i to ogromnim, posle prodaje Karićevog Mobtela.
Posle tri godine, ministar Verica Kalanović kaže da je to bio spisak lepih želja iz lokalne samouprave i to je prosto neverovatno. Godine 2006. u Narodnoj skupštini je rečeno da je na osnovu raspoloživih sredstava za 2006 – 2007. godinu urađen plan realizacije projekata pristiglih iz opština i koji su zadovoljavali tadašnje postavljene kriterijume. Oni koji nisu, nije ih ni bilo u planu.
Pitam vas sada – gde je onda novac u dinare raspoređen za projekte koji nisu realizovani? Da li će neko nekada snositi odgovornost?