Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/6930">Radiša Ilić</a>

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 10. Predloga zakona o vodama gde dodaje se novi stav 2. Taj stav glasi: "Nadležni organ dužan je da sprovede uklanjanje svih bespravno podignutih objekata sa vodnog zemljišta koji nisu u funkciji uređenja vodotokova, održavanja korita vodotokova, sprovođenja mera zaštite voda i drugih aktivnosti koje se tiču voda i vodnog zemljišta".
Da bi se ovaj zakon uspešno primenjivao, neophodno je krenuti u sveukupno evidentiranje i uređenje vodnog zemljišta i objekata koji se nalaze na njemu radi privođenja nameni vodnog zemljišta. Činjenice govore da je veliki procenat vodnog zemljišta uzurpiran izgradnjom nelegalnih objekata različitih namena, divljom eksploatacijom šljunka itd.
Što se tiče ovog člana 10, on se odnosi na vodno zemljište i igrom slučaja ili sudbine, rekao bih, juče smo mogli da čujemo direktno predsednika Republike Borisa Tadića, koji je eto obilazio poplavljena područja širom Srbije – da će sva odgovorna lica koja su svojim nečinjenjem doprinela da dođe do poplava, odnosno šteta biti kažnjena za propust u radu.
Upravo sam u tom pravcu želeo da popravim ovaj predlog zakona. Šta je mogao da bude uzrok ovih poplava, ako izuzmemo obilne padavine? Upravo ono što bi trebalo da se utvrdi ako bi bio prihvaćen ovaj amandman. Pre svega, treba evidentirati sve divlje iskopine šljunka, zatim izgrađene objekte, garaže, restorane, probijene nasipe, odnosno bedeme koji služe za zaštitu od poplava zbog privatnih potreba, privatnih puteva itd, da sad ne nabrajam.
Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 67. Predloga zakona o vodama, sa predlogom da se u članu 67. stav 1. posle tačke 6) doda tačka ''7) navodnjavanje''.
Korišćenje vode za navodnjavanje je veoma rasprostranjena i opštekorisna delatnost koja se primenjuje u poljoprivrednoj proizvodnji. U pitanju je voda koja se koristi bez prethodnog tretmana. Prihvatanje amandmana bi potpunije i celishodnije definisalo pojam opšteg korišćenja voda.
Ako pogledamo u članu 67. koje su to vode čije je korišćenje moguće bez prethodnog tretmana, onda nam nije jasno zašto ste odbili ovaj amandman SRS. Ovo kažem imajući u vidu obrazloženje koje ste napisali za odbijanje amandmana.
Citiraću jedan deo: "Amandman se ne prihvata iz razloga što je odredbom člana 67. Predloga zakona propisano da opšte korišćenje voda podrazumeva korišćenje voda bez prethodnog tretmana, odnosno bez upotrebe posebnih uređaja (pumpe, natege i drugo) ili izgradnje vodnih objekata, što kod navodnjavanja nije slučaj".
Sada vas pitam, čitajući jednu po jednu tačku člana 67, gde se kaže pod tačkom 1) voda za piće, pod 2) napajanje stoke u domaćinstvu, 3) sanitarno-higijenske potrebe, 4) rekreacija, uključujući i kupanje itd, da li upotreba ovih voda ne podrazumeva, kako ovde kažete – pumpe, natege, izgradnju vodnih objekata itd?
Malo je čudno da se voda u ovim tačkama kako je navedeno može upotrebljavati bez ovoga što je naveo predlagač u obrazloženju. Znamo mi da u članu 82. postoji posebno poglavlje ovog zakona koje se bavi navodnjavanjem, ali mislimo da je ipak ovde i navodnjavanju bilo mesto za opšte korišćenje voda.
Jer ispada da se voda bolje tretira koja je namenjena za navodnjavanje nego voda koja je namenjena za piće, kako piše u tački 1) ili za napajanje stoke u domaćinstvu ili za sanitarno-higijenske potrebe itd. Apsolutno nam nije razumljivo i jasno ovakvo obrazloženje. Smatramo da je amandman trebalo prihvatiti.
Dame i gospodo narodni poslanici, takođe bih želeo da se nadovežem na diskusiju kolege iz DSS, a što se tiče ovog člana 116. i pominjanja nuklearnih objekata.
U vreme donošenja Zakona o zaštiti od jonizujućih zračenja, prošle godine sam dosta govorio o problemu koji se kroz član 48. tog zakona pojavio pod nazivom "nuklearni objekat", i onda smo dobili štura objašnjenja od predstavnika Ministarstva za nauku da se to ne radi o nuklearnim elektranama, da su u pitanju buduća skladišta za odlaganje radioaktivnog otpada, ali nisu nam bili toliko uverljivi i sada imamo priliku da vidimo i u ovom zakonu o vodama opet pominjanje nuklearnog objekta.
Takođe je ostala bez odgovora tvrdnja SRS da je tadašnji savetnik za ekologiju u Privrednoj komori Srbije gospodin Aleksandar Perić javno objavio informaciju da Vlada Srbije traga za 16 tajnih lokacija gde bi se izgradila postrojenja za skladištenje nuklearnog otpada. Sada opet jedna činjenica da se opet u jedan zakon provlači termin "nuklearni objekat". Javnost u Srbiji bi trebalo da se zamisli da li se iza ovog nešto krije.
Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 171. Predloga zakona o vodama, gde se kaže – u članu 171. stav 1. tačka 1) posle reči – prema površini u hektarima stavlja se tačka, a ostatak teksta se briše.
Logično je da se naknada za navodnjavanje plaća po površini, odnosno po hektaru, a sve ostalo bi bilo neprimereno da se plaća na osnovu klase zemljišta, poljoprivredne kulture i drugo. Prihvatanje amandmana bilo bi u skladu sa članom 180. Predloga zakona. Cilj ovog amandmana jeste da se zemljište zaštiti od poplava, tako što će se suvišne vode što efikasnije odvesti melioracijom zemljišta.
Sada možemo doći u situaciju da naknada za, recimo, susedne parcele koje su nekim slučajem svrstane u različite klase bude sama naknada različita ili zbog različite kulture.
U obrazloženju za odbijanje amandmana predlagač je napisao sledeće – amandman se ne prihvata iz razloga što površina zemljišta nije jedini parametar, s obzirom da osnov za utvrđivanje visine naknade za odvodnjavanje jeste godišnji obračun troškova upravljanja i održavanja sistema za odvodnjavanje, a izgradnja ovih sistema uslovljena je hidrološkim režimom, topografskim karakteristikama, karakteristikama zemljišta i slično.
Međutim, vi u članu 180. istog predloga zakona za naknadu za tzv. slivna vodna naknada nemate konkretno ni klasu zemljišta, ni poljoprivrednu kulturu. Jedini merodavni uslov, kako bih rekao, jeste samo površina zemljišta za koje treba da se plati naknada. U ovom slučaju imamo i klasu i poljoprivrednu kulturu, a kada je u pitanju ova druga vrsta naknade dovoljna je samo površina.
Takođe, kolega Markićević je govorio o slivovima nekih reka. Činjenica je da reke u Srbiji odnose sve više i više poljoprivrednog zemljišta. Hteo bih da navedem jedan primer iz Pomoravskog okruga, tačnije selo Svojnovo u opštini Paraćin, a tiče se vodotoka reke Velike Morave, gde korito stalno menja tok, odnoseći bukvalno svakog dana značajne količine poljoprivrednog zemljišta.
Deo koji je nekada na karti možda izgledao drugačije, sada izgleda sasvim drugačije, a konkretno regionalni put Jagodina-Gilje-Varvarin-Trstenik biće sigurno za možda koju godinu ugrožen, jer će ga Velika Morava verovatno preseći.
Što se tiče javnog preduzeća koje se bavi gazdovanjem vodom i uređenjem vodotokova, samo da napomenem da je projekat za sanaciju rečnog korita Velike Morave kod pomenutog sela urađen još pre 10 godina, ali to je verovatno mrtvo slovo na papiru.
Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 10. Predloga zakona o priznavanju sorti poljoprivrednog bilja, u kome se kaže da se u stavu 2. reči "15 dana" zamenjuju rečima "osam dana".
Potrebno je skratiti rok za kompletiranje dokumentacije, s obzirom da se radi o ozbiljnoj materiji priznavanja poljoprivredne sorte i zato što se radi o ozbiljnoj materiji, baš zbog toga treba izbeći svaku mogućnost improvizacije i, rekao bih, birokratskog poštapanja za prolongiranje rokova.
Što se tiče obrazloženja za neprihvatanja amandmana, citiraću šta je rekla Vlada: "Amandman se ne prihvata iz razloga što smatramo da je rok od 15 dana za kompletiranje dokumentacije primeren rok, imajući u vidu specifičnost predmetne materije, vreme potrebno za pribavljanje dokumentacije, kao i dosadašnju praksu".
Verovatno je taj ko podnosi zahtev toliko odgovoran da se u ovom slučaju može raditi o nekom sitnom nedostatku. Taj ko se priprema da podnese zahtev za priznavanje sorte sigurno nije toliko neozbiljan da za tako bitnu stvar podnese nepotpunu dokumentaciju.
Dakle, u ovoj situaciji može se raditi o nekom sitnom nedostatku za koji nije potrebno toliko vremena – 15 dana, kako ste ovde predvideli, a verovatno je i tom podnosiocu u interesu da što ranije otkloni taj nedostatak i da dobije potrebnu dozvolu, odnosno da mu se ispuni zahtev.
Taj podnosilac zahteva, ako nije do tada pribavio podatke, recimo o izbornom materijalu sorte, ako ih uopšte ima, neće ni za tih 15 dana.
Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 16. Predloga zakona o priznavanju sorti poljoprivrednog bilja, da se u stavu 2. reči "više godina" zamene rečima "najmanje šest godina".
Termin "više godina" može se tumačiti i kao zakup na dve, tri ili četiri godine, obzirom da je po ovom zakonu za pojedine procese praćenja sorti potrebno i do šest godina. Konkretno, imamo situaciju u članu 13. stav 2. Smatram da je neophodno sa se zakup zemljišta uslovi na najmanje šest godina za ove svrhe.
Sada ću pročitati deo obrazloženja za odbijanje ovog amandmana koje je dala Vlada i videćemo da smo imali otprilike istu nameru, s tim da se ovde radi o nekim podzakonskim aktima koje bi trebalo naknadno da uslede.
Vlada kaže: "Amandman se ne prihvata iz razloga što je odredbom člana 16. stav 2. Predloga zakona definisano da izvođač ogleda mora da dokaže da ima zemljište u svojini ili po osnovu ugovora o zakupu koji je zaključen na više godina, a na osnovu odredbe člana 14. stav 8. Predloga zakona podzakonskim aktom bliže će se propisati uslovi u pogledu zemljišta, kao i drugi uslovi koje treba da ispuni izvođač ogleda". Zamisao za pisanje ovog amandman je očigledno bila dobra, ako uzmemo u obzir šta je Vlada napisala u obrazloženju.
Znači, ipak je bitno postaviti uslove za dužinu zakupa zemljišta za ispitivanje sorte na oglednom polju licima koja ispunjavaju uslove kao izvođači ogleda. Međutim, koliko smo doneli zakona iz oblasti poljoprivrede u proteklom periodu, gde je skoro svaki treći član predviđao pisanje podzakonskih akata i dopunskih propisa, sumnjam da će odgovarajući propisi biti na vreme urađeni, a dok se ne urade, biće merodavan ovaj član 16. u izvornom obliku, kako je i napisan.
Tretiraće se potpuno isto i onaj ko zakupi zemljište na dve godine i onaj ko zakupi na 10 godina. Problem će biti ako, recimo, neko zakupi zemljište na tri godine za ispitivanje sorti voćaka i vinove loze, za koje treba najmanje, vidimo u članu 13, šest godina.
Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 20. Predloga zakona o priznavanju sorti poljoprivrednog bilja, da se u stavu 2. tačka 1) posle reči "priznatim domaćim i stranim sortama" dodaju reči "koje će biti odvojene u registru od registra domaćih sorti".
Amandmanom se preciznije i preglednije definiše registar sorti poljoprivrednog bilja i odvajaju domaće i strane sorte.
Ovde je reč uglavnom o sortama koje tek treba da se proizvedu, ali imamo takođe isti problem kada se mnoge sorte, odnosno vrste voća i povrća kao gotovi proizvodi uvoze u Srbiju.
Otkako se u Srbiju nesmetano uvozi voće i povrće Srbija ima dvostruku štetu. Ugrožava se, pre svega, zdravlje stanovništva i uništava se domaća proizvodnja voća i povrća.
Pitanje je sada, kada kažem zdravlje stanovništva, zašto zemlje EU i mnoge druge zemlje u razvoju traže od nas zdravu hranu, a nama isporučuju na hiljade i hiljade tona voća i povrća, i to genetski modifikovanih vrsta? Standarde su oni postavili, po kojima u Srbiju možemo sve da uvozimo, znamo i zbog čega smo uslovljeni.
Dovoljno je probati jabuku, recimo, iz Holandije, Nemačke, povrće iz Francuske, Belgije i šta je karakteristično? Nema nikakvog ukusa, zato što je genetika umešala prste. Bitno je da proizvod izgleda lep, crven kao sa neke fotografije, da bi ga kupac uočio, ali kakav je u stvari taj proizvod videće se kroz deceniju kada mutacije počnu da se ispoljavaju.
To što je predloženo u ovom amandmanu da se domaće sorte u registru odvoje od stranih, ne vidim da je to toliko strašno, ali napravimo jedno poređenje, to bi isto bilo kao kada bi na našem biračkom spisku imali strane državljane koji nikakve, apsolutno nikakve, blage veze nemaju sa tim statusom.
Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 18. Predloga zakona o pivu da se u stavu 3. posle reči "inspektora" dodaju reči "kao ovlašćenog organa Ministarstva, propisanog ovim zakonom".
Amandmanom se nedvosmisleno precizira ko je ispred Ministarstva zadužen i ovlašćen za overu svake pošiljke pri izvozu piva i to jasno mora da stoji napisano u ovom zakonu. Kada običan čovek pročita obrazloženje za odbijanje amandmana, prvo što će se zapitati biće sledeće - u kojoj državi mi živimo, imamo li mi sopstvenu državu i jesmo li mi podanici Brisela ili Beograda?
Evo šta piše u obrazloženju. Amandman se ne prihvata iz razloga što inspektor nije ovlašćeni organ Ministarstva, već je ovlašćeni poljoprivredni inspektor koji je ovlašćenje dobio deponovanjem potpisa u Briselu. Od sada će, izgleda, ne samo poljoprivredni inspektori, već i inspektori iz ostalih oblasti, možda i profesori, možda i nastavnici, načelnici, ići u Brisel po licencu za svoj račun.
Gde će nas to dovesti videćemo, a ovo je samo jedna mala epizoda koju smo, eto, imali prilike da vidimo i da čujemo baš na osnovu ovog obrazloženja kako se Vlada odnosi prema ovom bitnom pitanju. Povrh svega što su uglavnom iz tih stranih zemalja pokupovali naše pivare, evo, imamo situaciju da sada i naši inspektori sa njihovim ovlašćenjima iz Brisela kontrolišu našu izvoznu robu.
Koliko je preostalo vremena poslaničkoj grupi?
Hvala. Podneo sam amandman na član 4. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o veterinarstvu tako da se članu 4. posle tačke 4) dodaje tačka 4a) koja glasi: "i stvore uslovi za nesmetano sprovođenje programa mera zdravstvene zaštite životinja", i postojeći stavovi 2, 3, 4. i 5. postaju stavovi 3, 4, 5. i 6.
Amandmanskim rešenjem poboljšava se Predlog zakona, u smislu da držaoci životinja pre dolaska veterinarske službe zatvore sitne životinje u ograđen prostor, a krupne životinje stave na vez.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman. Evo šta je napisala u obrazloženju za neprihvatanje amandmana: "Amandman se ne prihvata iz razloga što Zakon o veterinarstvu već propisuje obavezu vlasnika i držaoca životinja da omoguće sprovođenje programa mera zdravstvene zaštite životinja".
Jesu propisane obaveze vlasnika i držaoca životinja da omogući sprovođenje mera zdravstvene zaštite životinja. Međutim, kako se čuvaju te životinje dobro znamo, pogotovo ako malo zađemo u unutrašnjost Srbije.
Recimo, psi koji imaju vlasnika koji, kada se nešto dogodi, odbacuje svaki vid odgovornosti, predstavljaju veliku opasnost za ljude u neposrednom okruženju, pogotovo školsku decu. Veterinarska služba mora uzeti učešće u rešavanju ovog problema i u interesu ljudi i u interesu životinja.
Nije dovoljno samo zakonski urediti ovaj problem radi ispunjenja direktive EU. Nije to samo slučaj sa ovim zakonom, već i sa mnogim drugim zakonima koji se usvajaju po nekom ubrzanom postupku, kako bismo dobili neki status kandidata.
Šta se dešava u praksi u Srbiji? Javna komunalna preduzeća su na neki način preuzela na sebe neku ulogu uklanjanja pasa lutalica sa ulica, a nemaju nikakvu opremu. Dalje, kapaciteti za smeštaj tih životinja su nikakvi ili nedovoljni, jednostavno mali su. Oni koji su najviše ugroženi, to su u stvari deca.
Što se tiče ovog Zakona o veterini, možemo da se pretvaramo da je sve u redu, upravo iz razloga što sam govorio o ispunjenju ovih uslova. Međutim, znamo kako Zakon o dobrobiti životinja nalaže postupanje sa njima. To su, rekao bih samo lepe želje koje je naš pisac zakona onako evropski uokvirio.
Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 5. Predloga zakona o metrologiji. Amandman se odnosi na stav 1. tačku 6) i predlaže se: "Sertifikovani referentni materijal je referentni materijal praćen sertifikatom kojim se obezbeđuju jedno ili više zahtevanih svojstava sa greškom čija je verovatnoća pojavljivanja unutar unapred zadatog opsega i sa dokazom o jednoznačnosti". Učestalost pojave grešaka merenja pokorava se zakonima verovatnoće prema kojima je uvek moguće propisati neki opseg verovatnosti, njihovo pojavljivanje u toku merenja, što je mnogo prikladniji termin od termina "pridružena merna nesigurnost", koga je u ovom članu naveo predlagač zakona.
S obzirom na to da reč "sledivost" nije u duhu srpskog jezika, potrebno je istu zameniti rečju "jednoznačnost", koja najadekvatnije odslikava ono što je predlagač zakona hteo istaći u ovom članu.
Ovo nije prvi put da se u naše zakonodavstvo uvode takve reči za koje će nam biti potreban rečnik da bismo znali šta je to predlagač, da ne kažem pisac, hteo da kaže. Na brzinu prevedeni zakoni nas ponekad toliko zbune upotrebom pojedinih reči da se postavlja pitanje kako će se sutradan te reči tumačiti u, recimo, nekom sudskom postupku. Suprotstavljene strane će biti prisiljene da angažuju veštake koji će tumačiti značenje pojedinih reči.
Mi ovim amandmanom pokušavamo to, donekle, da ispravimo, makar kada je u pitanju i ovaj zakon. Zahvaljujem. (Aplauz)
Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče ovog seta predloga zakona o potvrđivanju sporazuma, protokola i međunarodnih konvencija, govoriću o onim predlozima zakona koji se odnose na zaštitu životne sredine, a u ovom setu ih ima ukupno šest. Doduše, neki predlozi zakona, rekao bih, da su pomalo smešni, gledano sa stanovišta šta će doneti Republici Srbiji, odnosno zbog čega su joj potrebne određene konvencije, poput one konvencije o sprečavanju zagađenja mora sa brodovima itd, da ih sada ne nabrajam.
Što se tiče Protokola o statičkoj proceni uticaja na životnu sredinu, uz Konvenciju o proceni uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu, mnogo toga se može reći. Najbitnije je odgovoriti na pitanje – hoće li Republika Srbija biti zaštićena od država sa kojima se graniči i koje su, takođe, morale ili tek moraju da usvoje ovaj protokol? Pitanje je i u kojoj meri se ti protokoli poštuju od drugih zemalja i u EU i od onih koje su kandidati itd?
Pošto je opšte poznato da su ovi protokoli mrtvo slovo na papiru, usvajaju se na brzinu da bi se ispunili uslovi koje EU postavlja vladama tih zemljama. Juče smo čuli da su Bugari usvajali sve redom, čak i, neprevedene zakone, na engleskom, samo da se ispune ti uslovi EU. Sada treba da očekujemo od određenih zemalja u našem okruženju, da izrađuju stratešku procenu uticaja na životnu sredinu koja se može ticati i naše teritorije, a znamo kako su i zašto se u stvari usvajaju ti protokoli.
Ima li naša Vlada ili nadležno ministarstvo saznanja o svim potencijalnim zagađivačima i to velikog kalibra u našem okruženju. Recimo, o rafinerijama nafte, o termoelektranama, o nuklearnim elektranama kao što je "Kozloduj", o velikim topionicama, o azbestnim postrojenjima, pogotovo o postrojenjima za odlaganje i preradu opasnog otpada. Vratiću se kasnije na ovo postrojenje. Zatim, velikih rudarskih kopova i prerade rude, objekata za skladištenje petrohemijskih i hemijskih proizvoda, kao i pustošenje šuma na velikim površinama.
Sumnjam da će u budućnosti bilo kakvi protokoli moći da zaustave namere našeg suseda, ali ćemo zato mi, verovatno, glumiti veće evropejce od onih ih Brisela, pa ćemo i ono i što treba i što ne treba gasiti i zatvarati, ako već nisu to učinili stečajem.
Postavljam pitanje – da li za Republiku Srbiju postoji neka analiza koliko smo uopšte ugroženi u prekograničnom kontekstu? Verujem da imamo zajednički razlog za brigu.
Sada bih želeo nešto da kažem u vezi postrojenja za odlaganje i preradu opasnog otpada koja jesu neophodni Srbiji, ali za čiju izgradnju postoje neki standardi u zemljama EU i kao takvi trebalo bi da se primenjuju i kod nas. Međutim, upravo se na primeru Srbije vidi koliko je EU stalo da se ti standardi primenjuju u Srbiji. Jedno takvo postrojenje u planovima lutalo je Srbijom, i još uvek luta, već sedam godina. Prvo je bilo planirano za Vojvodinu, ali je 2003. godine Izvršno veće Vojvodine i donelo odluko o zabrani izgradnje takvog postrojenja na njenoj teritoriji. Isto se to dogodilo i u Šapcu, Kragujevcu, tačnije u selu Divostinu, pa nedavno i u Ćupriji, kada su predstavnici Vlade, odnosno Ministarstva i čelnici lokalne samouprave, umalo bili linčovani od nezadovoljnih građana, da bi se priča nastavila, nažalost, ovih dana u Pojatama, malom mestu u Opštini Ćićevac.
EU je uslovila Republiku Srbiju, da se takvo jedno postrojenje mora izgraditi u centralnom delu Republike Srbije i za to daju 14 miliona evra bespovratno, ali samo da se to postrojenje što pre napravi. Nije teško zamisliti kakav interes pojedine zemlje EU imaju što se tiče ovog postrojenja.
Sada imamo na delu pravu sliku i priliku brige Evrope za životnu sredinu Srbije, dobro se zna, a to je potvrdio i pomoćnik ministra za zaštitu životne sredine, gospodin Aleksandar Vesić, da se moraju ispuniti neki osnovni standardi koji važe i u EU, kao što su: blizina naselja, površinske i podzemne vode, rečni tokovi. Ne zaboravimo poljoprivredno zemljište, objekte vodosnabdevanja, kulturno-istorijske spomenike itd.
Kada je u pitanju bila Ćuprija, nijedan taj uslov nije bio ispunjen, a što je najgore javnost je obaveštena u minut do 12. Sada istu takvu situaciju imamo i u Pojatama kod Ćićevca. U neposrednoj blizini su Velika Morava, veliki broj sela sa preko dve hiljade stanovnika, sami gradovi Ćićevac i Varvarin, Paraćin je na 10 kilometara vazdušne linije, Ćuprija i Kruševac su na 20 kilometara vazdušne linije. Dakle, ogroman broj poljoprivrednih parcela na kojima se proizvodi velika količina povrtarskih proizvoda i da pomenem samo neka sela, poput, Drenovca, inače, rodnog sela ministra zdravlja Tomice Milosavljevića. Meštani Drenovca očekuju da ih ministar zaštiti od izgradnje ovog postrojenja, na samo dva kilometra od njihovog sela. Zatim, sela Vidovo, Striža, Sikirica, Obrež, Katun itd.
O kojim sada standardima EU da pričamo u ovom slučaju, kada se svesno krši, samo da bi se po svaku cenu došlo do cilja? Ako nas ministar Dulić i njegovi pomoćnici ubeđuju da nije štetno i opasno po život i zdravlje ljudi i po životnu sredinu, gradi to postrojenje, što to postrojenje ne napravi na Novom Beogradu ili ispod Avale ili u Surčinu? Što ga guraju u siromašnim opštinama, poput, Ćuprije, Ćićevca i nekih drugih, nudeći krpljenje udarnih rupa, opravki krova po sportskim halama, nudeći radna mesta uz tečni cijanid, kiseline, baze, otrovnu ambalažu, hemijski otpad itd, posle kojih će ti "zaposleni srećnici", polako, ali sigurno, otputovati na onaj svet, usled tako zdrave radne sredine?
Građanima ostaju kao i do sada peticije i protesti, što će se verovatno dogoditi i u Ćićevcu, još da spomenem Krnjevo, selo kod Velike Plane, gde se Vlada, kršeći i domaći zakon, a i te standarde EU, namerila da izgradi skladište opasnog otpada i to samo na nekoliko stotina metara od osnovne škole.
Zamislite sada sa čime se suočavaju ti nesrećni ljudi. O tome će nešto više, kasnije, govoriti poslanik SRS, Dušan Marić.
Što se tiče Međunarodne konvencije o zagađenju mora sa brodova, iako Srbija nema more, pa je malo i smešna potreba za ovom konvencijom, nije naodmet pomenuti neke podatke, kako bi onima koji slušaju bilo zanimljivo da čuju te podatke, a tiče se konkretno Sredozemnog mora, odnosno Mediterana. Mediteranom plovi oko 30% svetskog tankerskog prevoza nafte i derivata, a njegove obale svake godine su prepune turista. Svakog dana, u proseku se u Mediteran izlije 2.600 tona nafte. Pošto je reč o zatvorenom moru, posledice mogu biti katastrofalne. Najveći deo izlivene nafte dolazi posle ilegalnog pranja tankera na otvorenom moru, a tu je direktno ugrožen sav živi svet u moru.
Dobar deo zemalja su članice EU iz Evrope kao što su, recimo, Španija, Francuska, Italija i Grčka, a to znači da i kod njih postoje strogi ekološki zakoni, visoka svest, kako naši zvaničnici Vlade vole da kažu, ali, vidimo kako se u stvarnosti poštuju ti zakoni koji se nama naturaju iako nemamo more.
Sada bih nešto rekao o Evropskoj konvenciji o međunarodnom transportu opasnog tereta u drumskog saobraćaju i o Evropskom sporazumu o međunarodnom transportu opasnog tereta na unutrašnjim plovnim putevima, o nečemu što ima veze i sa ekologijom, ali i sa saobraćajem, a može imati i dalekosežne posledice po stanovništvo i životnu sredinu.
Što se tiče međunarodnih plovnih puteva, postoji jedna odrednica u članu 1. tačka 3) koja kaže da se Sporazum ne primenjuje na brodove i pomoćne brodove ratne mornarice. Ovde treba postaviti pitanje – čije ratne mornarice? Sa pravom se pitamo mi, građani Srbije, kada imamo na umu i SOFA sporazum o slobodnom prelasku NATO trupa kroz Srbiju, korišćenje svih saobraćajnih resursa, i vodenog i kopnenog i vazdušnog, zatim, kada imamo na umu otvorene težnje pojedinih, nažalost, visokih državnih činovnika prema NATO, koji se inače pored rušenja Srbije proslavio i prosipanjem uranijumskog otpada širom Srbije.
Šta će im smetati da bilo šta u bilo kom obliku prevezu svojim transportnim sredstvima, bilo plovnim putem, bilo u drumskom saobraćaju, makar se to ticalo i ugrožavanja životne sredine u Republici Srbiji?
Nešto slično ovo ima u Konvenciji međunarodnog transporta opasnog tereta u drumskom saobraćaju samo je to u ovom slučaju član 4. tačka 3). Nešto što još više zabrinjava sadržano je u članu 7. Evropskog sporazuma o međunarodnom transportu opasnog tereta na unutrašnjim plovnim putevima i to, konkretno, u tački 1) pod A – o ovoj odredbi opasne materije država može prihvatati da se transportuju kroz sopstvenu teritoriju iako te materije ne ispunjavaju sve ove standarde koji su do detalja prikazani u ovom sporazumu, od blizu hiljadu starana. To znači da će država moći ukoliko dobije primamljivu ponudu za prolazak neke vrste opasnog tereta kroz našu zemlju da to i sprovede na sopstveni rizik. Znam da će i ministar i svako drugi ko odlučuje o nečemu u ovoj državi tako nešto apsolutno isključiti.
Navešću jedan drastičan primer koji je do dan-danas ostao enigma za javnost u Srbiji, a tiče se ove problematike. Bilo je davno, pre 21 godinu, ali nije naodmet da se čuje o čemu se radi, radi nauma. Godine 1989. nemački brod potisnica "Barbara Blomberg" Dunavom je prevozio osiromašeni uranijum iz Nemačke kroz Jugoslaviju. U pitanju je bila količina od 1.200 tona otpada, vrednosti oko dve milijarde dolara. O tome svedoče mnoge poznate ličnosti i lica koja su tada bila zadužena za zaštitu životne sredine, zatim, lekari, priznati stručnjaci, ondašnji delegati u Saveznoj skupštini. Skoro cela posada tog broda je mrtva, a po rečima uvaženog doktora Sibina Ilića to su bili jednim delom i Srbi koji su honorarno odradili taj posao tokom prolaska kroz Jugoslaviju. Sami su priznali da su dobili veliki novac.
Poznata je priča da su Gajgerovi brojači pored Dunava popucali u momentu prolaska tog konvoja. Jedan deo tereta je brodom "Peterhof" otišao za Rumuniju i to najverovatnije do termoelektrane "Malovac" na sedam kilometara od naše granice, a drugi deo je završio u ''borskom basenu''. Pored Dunava su se tada mogli videti i bezbrojni primerci uginulih vodozemaca na granama i žbunju koji su prvi stradali od velike radijacije.
U to vreme u Beogradu, 1989. godine u avgustu radioaktivnost je bila 3.600 puta veća od dozvoljene i utvrđeno je da je talas naišao sa istoka, iz pravca Bora. Što se tiče samog tovara postoji izveštaj nemačkih i austrijskih instituta da je brod nosio radioaktivne materije, teške metale i kancerogene hemikalije. Turska je tada zabranila iskrcavanje tereta na svojoj teritoriji. Posledice svega ovoga su strašne. Procenat obolelih od raka u istočnoj Srbiji, odnosno u Timočkoj krajini je daleko veći nego u ostalim delovima Srbije. Prosečna smrtnost na borskom području je znatno povećana, a posebna je tragedija sve češća pojava malignog oboljenja kod dece.
Ovo je samo primer, i neka nam svima posluži za nauk, da sporazumi, zakoni, konvencije nikada nisu dovoljne da se spreči jedan ovakav zločin prema stanovništvu i državi uopšte. I tada su verovatno postojali zakoni u ondašnjoj Jugoslaviji, ali se ipak dogodilo ovako nešto.
Takođe, imamo još jedan primer opet vezan za Bor. U pitanju je koncentrat sa izuzetno opasnim elementima koji je, iste ove, 1989. godine iz Portugalije prebačen brodom "Unija" do ''Luke Bar'' odakle se transportovao u ''borsku topionicu''. Tovar sa broda niko u svetu nije želeo da kupi, čak ni Čaušeskuova Rumunija, a i tadašnja Albanija je odbila to da uradi.
Po rečima Milije Grujičića, nekadašnjeg rukovodioca RTB "Bor", tada je oko 10.000 tona koncentrata sa živom, arsenom i talijumom završio u ''topionici bakra''. Njegovom preradom na grad i okolinu, verovali ili ne, palo je 570 kilograma žive, što znači da je na svakog stanovnika u proseku palo po 10 grama žive. Koliko ovakav način transporta može da bude ilegalan, ali sa znanjem najvećih struktura, pokazuje i tvrdnja novinara NIN-a, Dragana Jovanovića, da je tadašnji ministar spoljnih poslova Nemačke, Genšer, zapretio tadašnjem ministru spoljnih poslova, Budimiru Lončaru, da se o tome prekine svaka kampanja u domaćoj štampi, inače će biti vraćeni svi poluilegalno useljeni gastarbajteri romskog porekla.
Koliko je ovo gorući problem koji možda još uvek postoji govori činjenica da je holandski poslanik u Evropskom parlamentu tražio 2002. godine da se ispitaju informacije o ilegalnom transportu opasnog otpada iz nekih zemalja EU u zemlje Balkanskog poluostrva.
Ovo su samo primeri koji bi trebalo da nam posluže kao upozorenje da nisu dovoljni deklarativno usvojeni zakoni već i visoka svest odgovornih pojedinaca koji se u datom trenutku nalaze na značajnim državnim funkcijama. Zahvaljujem. (Aplauz)
Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je set zakona i uglavnom ću se obratiti poslanicima u vezi zakona o šumama, dok će ostali poslanici SRS govoriti o ovim preostalim zakonima.
Retke su prilike kada Narodna skupština može da raspravlja o srpskim šumama, o tom bogatstvu kojim Srbija još uvek raspolaže. Ovaj zakon je dugo pripreman. Postajale su najave još od 2004. godine, tako da je, konačno, posle šest godina došao i taj dan.
Možemo se pohvaliti nekim šumskim bogatstvom. To govore brojke o procentu šumovitosti u Srbiji, o procentu degradiranih šuma, izdanačkih šuma, odnosno šuma panjača, koje su daleko ispod proseka u Evropi. Te brojke izgledaju ovako, o tome ste već čuli ovog dana.
Ukupna površina pod šumom iznosi 29% na teritoriji Srbije. Prosek u Evropi je 47%. Od ukupne površine, pod šumom u Srbiji samo 28% spada u visoke šume, odnosno u šume semenog porekla, što je procenat koji zabrinjava.
To što će Srbija na osnovu nacionalne strategije za pristupanje EU ratifikovati međunarodni sporazum o tropskom drvetu neće imati neki značaj za naše šumarstvo u Srbiji.
Ovaj zakon inače prati jedna kvalifikacija poznata i zaposlenima u Upravi za šume, a i u javnim preduzećima, gde je ovaj zakon jedan skup zakona, ne samo sa aspekta predviđenih sredstava od skoro jedne milijarde evra za period od 10 godina za unapređenje stanja šuma u Srbiji, već i sa aspekta nekih radnji koje su predviđene ovim zakonom.
Što se tiče ovih procenata šumovitosti u Srbiji, zatim procenata koji se odnose na visoke šume i izdanačke šume, činjenica je da se do njih došlo na osnovu izveštaja o sprovođenju godišnjih planova gazdovanja šumama, odnosno izvođačkih projekata koji se izrađuju za svako odeljenje posebno.
Verujem, a to verovatno znaju i gospoda iz Uprave za šume, da postoji sigurno bezbroj odeljenja u Šumama Srbije koje samo na papiru imaju neku konkretnu drvnu masu, a u stvari su desetkovane sečom stabala mimo doznake, a samim tim i mimo izvođačkog projekta. Postoje čitavi predeli koji su bukvalno očišćeni čistom sečom, a još uvek se vode da su to predeli obrasli visokom šumom. Ovo vam govorim iz nekog svog iskustva što se tiče šumarstva.
Znate i sami kada se zacrta u nekom šumskom gazdinstvu planirana proizvodnja, recimo, 15 hiljada metara kubnih trupaca od semeničkog drveta i recimo, 30 hiljada metara ogrevnog drveta i kako se bliži kraj godine količine nema, a doznakom se upravo pokrila samo ta količina koja je nedovoljna.
Novi izvođački projekat se ne može donositi u pola godine za tu istu godinu, tako da onda nastupa ono što sam maločas govorio. To lažno stanje se potom prenosi iz godine u godinu i kao takvo nepotpuno ulaze u plan razvoja šumskog područja i sada se tešimo da imamo taj procenat šumovitosti u Srbiji.
Naravno da niko od nas ne želi da nam šume tako izgledaju, ali ako mislimo da unapredimo šumarstvo i da povećamo šumovitost u Srbiji moramo da sagledamo pravo stanje na terenu.
Ovde se odmah javlja drugi problem. O čemu se radi? Kada se neplanski vrši seča u nekom ili nekoliko odeljenja neke šumske uprave, a u izvođačkim projektima to nije u tom obimu predviđeno, dolazimo do situacije da imamo čitava prostranstva sa izuzetno proređenom šumom, ako ne i potpuno posečenom čistom sečom.
Neophodno bi bilo sada izvršiti sanaciju tih odeljenja i to pošumljavanjem, ali kako to uraditi, kako to predvideti izvođačkim planom, kada tamo na osnovu stanja u materijalnim knjigama ima i te kako drvne mase. Da ne govorim o stanju u privatnim šumama, koje je još gore i gde imamo dosta drastičnije izraženo pustošenje šuma.
Kada smo već kod čiste seče koja je i ovim zakonom predviđena, članom 9, uz određene uslove, želeo bih da u ime svojih kolega pružim određene sugestije predlagaču. U članu 9. stav 4. nigde nije pomenuta situacija šta činiti sa šumom koja je uništena požarom. Pominju se samo opožarene neobrasle površine.
Kod lišćarskih vrsta, sušenje stabala posle požara se kasnije manifestuje i to obično počinje od panja, otpadanjem kore, da bi se posle nekih tri do pet godina sasvim osušilo. Kod četinara se to manifestuje odmah i štete su mnogo veće.
Vi ste samo predvideli otvaranje protiv požarnih linija i ništa više. Ako želimo da sprovedemo saniranje šume po članu 16, ispada da to neće biti moguće, jer vi tako nešto i ne predviđate ovim članom, osim što u stavu 3. člana 16, predviđate obavezu izvršenja sanacije požarišta.
Kako će se pošumiti ta površina, to požarište ako prvo ne posečete uništeno drveće? Logično je pitanje, ako ih ostavite da se suše, da padaju, a tada nestaje sklopa, na toj površini niko živi neće moći da se probije od žbunja, zbog korova popadalih i izukrštanih stabala itd. Osim toga, ta stabla će tada imati mnogo veću vrednost ako se poseku već prve godine posle požara nego da se čeka da se sasvim osuše.
Podneli smo amandmane na ove čl. 9. i 16. i mislimo da će njihovo usvajanje biti od koristi gazdovanju šumama. Da bi zaokružili ovu priču o požarištima, predložio bih vam da u cilju sagledavanja pravog stanja stvari na terenu, pokušate sa ortosnimanjem terena pod šumama.
Svaka nelogična čistina u šumi vrlo brzo se može locirati, a zatim proveriti da li stanje na terenu odgovara onome što piše u osnovi. Taj metod već uveliko koriste mnoge opštine zbog donošenja generalnog urbanističkog plana i po prvim reakcijama znatno se olakšava taj proces jer, ponavljam, bez pravog polaznog stanja šuma ništa nećemo uraditi.
Kada smo već kod projekta tih planova vezanih za rokove izrade, želeo bih da prenesem jednu sugestiju, ali i ocenu ljudi iz šumarske struke, koja bi mogle da utiče da promenite neke odredbe. Rok za donošenje izvođačkog projekta je 31. oktobar i taj rok bi trebalo pomeriti, ukoliko je moguće, do 30. novembra, eventualno do 15. novembra.
Izrada izvođačkog projekta je obiman i zahtevan posao koji će inženjere, odnosno revijerne inženjere maltene zarobiti u kancelarijama upravo kada su najpotrebniji na terenu, u šumi, radi privođenja kraju započetih seča, pogotovo oplodnih seča.
Oktobar je realno poslednji mesec u toku godine kada se nešto još uvek može uraditi pre pojave snega, ali zbog izrade izvođačkih projekata, umesto u šumi, inženjeri će sedeti u kancelariji. Samim ti bi se rok za donošenje godišnjeg plana pomerio za onoliko dana za koliko bi se rok za izradu izvođačkih projekata pomerio.
Sada bih vas zamolio da obratite pažnju na član 27, jer otvorene zamerke imaju i direktori gazdinstava, i upravnici šumskih uprava i šumarski inženjeri. Zamerke se tiču konkretno stava 2, u kome se kaže da se nova osnova, program, donosi najkasnije šest meseci pre isteka roka važenja prethodne osnove.
Ako nije u pitanju štamparska greška, onda će ovo biti jedan problem koji će se s mukom prevazilaziti. Vi na ovakav način primoravate nekog ko radi na izradi osnove, odnosno programa gazdovanja šumama da na buduću osnovu kalemi rekao bih na bivšoj osnovi kojoj nedostaje jedna godina, a najmanje šest meseci do isteka perioda od deset godina.
Kako zamišljate da neko nastavi kontinuitet sa prethodnom osnovom, ako se silom zakona pojavila ta rupa od najmanje šest meseci? Na kojim pokazateljima će se izrađivati buduća osnova i da li inženjeri treba da budu, rekao bih, proroci da znaju kako će se poslovati tih poslednjih šest meseci, da bi ti poslovi koji se nisu još ni dogodili bili spona za izradu nove osnove?
Ta poslednja godina je u stvari jedan vremenski period kada se može sve uraditi, to dobro znaju oni koji rade u šumarstvu. Taj period je bukvalno van kontrole. I posle donošenja nove osnove, koja će se zasnivati delom na izveštaju o prethodnoj, a koja će biti okrnjena za poslednju desetu godinu, niko se više na taj period neće obazirati, niti će se vraćati.
Što se tiče čuvanja planova po članu 37, to se odnosi samo na planove gazdovanja šumama. Bilo bi veoma nužno, ako želimo da imamo kontinuitet u praćenju razvoja svakog odeljenja u okviru gazdinskih jedinica, da se i ti izvođački planovi trajno čuvaju zajedno sa doznačnim knjižicama, što je veoma bitno.
Tako bi se znalo apsolutno sve o tom odeljenju, o svim sečama, sanitarnim, oplodnim, zaštitnim, o bolestima, o štetočinama, eventualnim pošumljavanjima, požarima, ukratko imali bismo pregled čitave ophodnje jednog odeljenja. Taj posao bi se generacijski prenosio na one koji gazduju šumama, jer ophodnja je dug period u životu jedne drvenaste vrste, recimo, ophodnja evropske bukve, fagus silvatice, traje 120 godina.
Sada bih prokomentarisao član 58. koji se odnosi na doznaku stabala za seču i ujedno član 95, koji se odnosi na licencu za obavljanje stručnih poslova u gazdovanju šumama. Na osnovu predloga zakona, ubuduće će šumarski inženjeri, koji su inače vršili doznaku stabala za seču, morati da polažu stručni ispiti za sticanje licence, možda i pred članovima komisije koji u životu nisu platili označni čekić, osim dok su se školovali. Bez obzira što su inženjeri profesionalno to radili, možda 15, 20 ili 30 godina, sada posle tolikog iskustva u gazdovanju šumama moraju, dobar deo njih u poodmaklim godinama, da polažu taj ispit.
Ministri bi trebalo da prilikom izrade programa polaganja ispita predvidi mogućnost dodeljivanja automatski licenci inženjerima koji su na poslovima gazdovanja šuma radile recimo 15 ili više godina. Ovako ćemo imati navalu hiljade zaposlenih iz "Srbijašuma" i ostalih javnih preduzeća da polože i taj, u nizu ostalih, ispit.
Takođe bih se osvrnuo na član 70, koji se odnosi na gazdovanje šumama u državnoj svojini. Jedno mišljenje takođe vlada među zaposlenima u javnim preduzećima koja gazduju šumama u državnoj svojini, a to je da ih ovim zakonom stavljate na neki način u podređen položaj, da ste kao pandan javnim preduzećima pripremili privredna društva u šumarstvu, čiji će osnivač takođe biti Republika Srbija. Stvara se nekakva DOO ili AD sa ograničenom odgovornošću i krenu da posluju. Ali, kako, na kom delu šuma, sa čime, to je posebno pitanje.
Poznato je, a u prilogu je data podela teritorije Republike Srbije na šumska područja. Maltene teritorija je skoro stopostotno podeljena i prosto se pitam koje su to šume, koji su to delovi šumskih područja koji će sutra pripasti nekom privrednom društvu.
Znamo da postoje neke manje opštinske šume na opštinskom zemljištu, zatim remize ili zaštitni pojasevi drveća i to se može razumeti, mada će i to opsluživati kadar "Srbijašume" ili nekog drugog javnog preduzeća. Ne verujem da će neko zapošljavati desetak inženjera, tehničara, administratora za 20-tak hektara šuma veličine dva odeljenja u nekoj gazdinskoj jedinici. Pitanje je - krije li se nešto iza ovakvog zakonskog predloga?
U članu 71, koji se odnosi na poslove u šumama sopstvenika za koje se donosi program, pominje se Udruženje sopstvenika šuma koje bi trebalo da poseduje više od 100 hektara šuma i koje može da ima zaposleno stručno lice.
Međutim, kada su u pitanju udruženja sopstvenika u oči upada član 73, koji kaže da će upravo ta udruženja imati prioritet pri korišćenju sredstava budžetskog fonda. Sada pitam – u odnosu na koga će imati prioritet, recimo, jedno udruženje sopstvenika koje se na primer nedavno formiralo u istočnoj Srbiji, tačnije u Podgorcu? Da li možda u odnosu JP "Srbijašume" ili drugo javno preduzeće ili nacionalne parkove? Ovo su sve nejasnoće koje zbunjuju zaposlene u javnim preduzećima koje gazduju državnim šumama.
Što se tiče ekološke strane ovog zakona, pomenuo bih član 49. koji se odnosi na odlaganje otpada u šumi. Poznato je da su šume, zbog svog prostranstva, nenaseljenosti, zbog prirodnih karakteristika, vrtača, jama i pećina, jako pogodne za odlaganje opasnog otpada, koga je sve više i više u našem okruženju.
Vi ste predvideli da se smeće, otrovne supstance i opasni otpad ne smeju odlagati u šumi i na šumskom zemljištu na udaljenosti manjoj od 200 metara od ruba šume, znači, na 250 metara i više može sve, te jedino oaze čistog vazduha, čistih izvorišta, mogu da se očas posla pretvore u najcrnje deponije opasnog otpada.
U istom ovom članu ste predvideli zabranu izgradnje objekata za skladištenje, preradu ili uništavanje smeća, otrovnih supstanci i ostalog opasnog otpada. Da upravo tako vaše kolege ministri misle drugačije, daću vam konkretan dokaz.
Gospodine ministre, kada se povela oštra diskusija oko izgradnje postrojenja za fizičko-hemijski tretman opasnog otpada kod Ćuprije, a u pitanju je prerada 43 hiljade opasnih materija godišnje, ministar Oliver Dulić, da bi nam objasnio da se ne radi o vojnim parcelama kod Ćuprije, a pogrešio je, već, verovali ili ne, o Pasuljanskim livadama.
Evo šta se kaže u zapisniku sa sednice Odbora za zaštitu životne sredine od 21. aprila 2009. godine. ''Ministar je dodao da je Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja ušlo u pregovore sa Ministarstvom odbrane o ustupanju zemljišta vojnog kompleksa, obratite pažnju, Pasuljanske livade za ovaj projekat, zbog toga što je na toj teritoriji niža koncentracija naseljenosti stanovništva. Pored toga, izgradnja ovog centra na teritoriji opštine Ćuprija (a u stvari na teritoriji opštine Despotovac) doprineće bržem ekonomskom razvoju opštine i biće otvoreno oko 200 novih radnih mesta, a dodatna sredstva će biti uložena u razvoj infrastrukture.'' Znači, ministar Oliver Dulić je imao nameru da jedno postrojenje za preradu opasnog otpada smesti u srce šuma južnog Kučaja.
Mislim da nije potrebno da vam govorim kada se radi o tim šumama i što je još gore radi se o šumama koje su Zakonom o restituciji iz 2006. godine vraćene SPC. Ovo je uvod u diskusiju koja će se odnositi na manastirske šume, koje po istorijskim, kulturnim i tradicionalnim vrednostima treba da dobiju poseban tretman po ovom zakonu, ali to je nažalost izostalo.
Manastirske šume bile su priznate posle sloma srpske države i u tursko doba. Takođe, knez Aleksandar Karađorđević 1847. godine odredio je državnu komisiju za ograničavanje šuma manastira Ravanica i drugih manastirskih šuma. U prvom srpskom Zakonu o šumama iz 1891. godine postoji odeljak posvećen manastirskim šumama i počev od člana 81. koji je izvorno glasio – postupanje sa manastirskim i crkvenim šumama. U ovom sadašnjem zakonu uspeo sam da samo na jednom mestu pročitam o manastirskim šumama.
Međutim, posle donošenja Zakona o restituciji 2006. godine jedan deo šuma u Braničevskoj eparhiji, a verovatno i širom Srbije, nije vraćen SPC. Među njima su i šume manastira Ravanice. Problem je očigledno u tome što se na jednom delu od približno 1.200 hektara nalazi vojni poligon "Pasuljanske livade". Taj vojni poligon obuhvata tačno 61 hektar i 15 ari od tih manastirskih šuma, ali ipak zbog tog je blokirana imovina SPC na svih 1.200 hektara.
Ono što se može reći za pomenute šume je da su u velikom procentu degradirane ili prosto rečeno uništene dejstvom minsko-eksplozivnih sredstava, veoma čestim požarima itd. SPC ne spori da vojni poligon postoji i dalje tamo gde jeste i da će i sama crkva preuzeti sve odredbe iz ovog ugovora o zakupu zemljišta, zaključenog 17.1.2006. godine između "Srbijašume" i Ministarstva odbrane.
U ovom predlogu zakona ste u obrazloženju naveli cifru od blizu milijardu evra za unapređenja šuma. Jedan deo tih sredstava biće izdvojen i za sanaciju oštećenih sastojina, kao i sastojina koje su opožarene, i to je neki ukupan iznos od 66 miliona evra za period od 10 godina.
Ovo navodim zbog jedne, rekao bih, nerealne, u ovom trenutku ideje koja je proteklog meseca zaokupljala javnost u Srbiji, a ticala se problema platana. Verujem da se i sam gradonačelnik Beograda, Đilas, neće usuditi da sprovede ideju kupovine 400 stabala platana prečnika oko 20 santimetara, i to iz inostranstva, kako bi se nadomestio postupak uklanjanja tih platana u Bulevaru kralja Aleksandra. Ta ideja je prezentovana u Gradskoj skupštini članovima Odbora za zaštitu životne sredine.
Imali smo priliku da vidimo na snimcima kako veliki tegljači vuku niskonoseće prikolice sa po dva stabla sa korenom i dizalice uz čiju pomoć se sade ta stabla. Cela ta operacija – platan, kako bih rekao, koštala bi grad Beograd i Srbiju, verovali ili ne, milion evra, po rečima samog gradonačelnika. Jedno takvo stablo u rasadniku u inostranstvu košta između 1.500 i 2.000 evra, plus troškovi transporta, sadnju, održavanje. Pitam vas – da li možemo sebi dozvoliti takav luksuz da u ovoj bedi, krizi izdvojimo milion evra za kupovinu drveća?
Samo da napomenem, završavam, za pošumljavanje jednog hektara, recimo, sadnicama crnog bora potrebno je izdvojiti ukupno oko 100.000 dinara. Tu su troškovi sadnica, transporta i radne snage. Za milion evra, koji se planiraju za kupovinu, ukoliko do toga dođe, platana, a to je 100 milina dinara, može se pošumiti ravno 1.000 hektara goleti, odnosno 10 kilometara kvadratnih.
Mislim da sam bio dovoljno jasan. U Srbiji se mogu naći sadnice kojima bi se uredno uredio drvored u pomenutom Bulevaru, doduše manjih prečnika, ali opstaće sasvim sigurno onoliko koliko im to Beograđani dozvole.
Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 20. Predloga zakona o oznakama geografskog porekla, s predlogom da se u stavu 1. dodaje nova tačka 2) koja glasi: „podatke o preduzeću ili gazdinstvu u vlasništvu podnosioca prijave“.
Član 20. Predloga zakona odnosi se na to šta treba da sadrži zahtev za registrovanje imena porekla, odnosno geografske oznake.
Predlagač u obrazloženju zašto je amandman odbijen kaže da sva fizička i pravna lica mogu da se pojave u svojstvu podnosioca prijave za priznanje oznake geografskog porekla, bez obzira na to da li se bave ili ne nekom proizvodnom delatnošću.
Međutim, ipak se u tački 3) ovog istog člana od podnosioca prijave traži da navede vrstu proizvoda koji se obeležava određenim geografskim nazivom. Kako će lice, pravno ili fizičko, ako nema proizvod koji bi se obeležio geografskim nazivom, da ispuni ovu obavezu iz tačke 3)? Znači, neko fizičko ili pravno lice neće moći da podnese zahtev za proizvod koji proizvodi neko drugi.
Podneo sam amandman zato što bi se njim upotpunilo pravo stanje stvari koje se tiče podnosioca zahteva. Mislim da nema ničeg lošeg u tome da podnosilac zahteva, pored ostalih podataka, pruži podatke o preduzeću i gazdinstvu koje poseduje, ukoliko ga ima. Ako je podnosilac zahteva fizičko lice, a ne bavi se nikakvom proizvodnjom, čije će onda proizvode navesti i sa čijim ovlašćenjem? Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 94. Predloga zakona o učeničkom i studentskom standardu. Član 94. odnosi se na način vršenja stručno-pedagoškog nadzora koji, kako ste i predvideli, propisuje ministar.
Ovo je samo jedan od mnogobrojnih članova ovog predloga zakona koji obavezuje ministra da propisuje način, uslove, kriterijume, skale bodova… Pitamo se da li je to, praktično, moguće. Jer, svi dobro znamo da ove podzakonske akte pripremaju zaposleni u Ministarstvu. Zato i amandmanom predlažemo da ta uloga i zvanično pripadne Ministarstvu, odnosno onima koji najviše rade na tome.
Potpuno je neizvodljivo da ministar sam svakodnevno provodi vreme na izradi mnogobrojnih podzakonskih akata, da za njihovu ispravnost snosi eventualno i odgovornost i da sam preduzima određene mere po potrebi. Širi tim ljudi predstavlja kolektiv u Ministarstvu koji snosi i najveći teret izrade programa, uslova, kriterijuma, mera i drugih akata.
Takođe, imam moralnu obavezu da ministra obavestim, pre svega kao član Odbora za zaštitu životne sredine, a u vezi s izgradnjom, odnosno rekonstrukcijom skladišta opasnog otpada u blizini osnovne škole u Krnjevu, opština Velika Plana.
Predsednik Odbora za zaštitu životne sredine gospodin Čedomir Jovanović je zakazao sednicu Odbora s tačkom dnevnog reda u vezi s problemom u Krnjevu. Na toj sednici nije se pojavio nijedan predstavnik Vlade, a gospodin Dulić vam je rekao da će predstavnici Vlade aktivno učestvovati u rešavanju ovog problema. Nije se pojavio niko ni od inspekcijskih organa, niti poslanici iz vladajuće koalicije. Pored predsednika Odbora, bili su prisutni samo poslanici SRS i DSS.
Gospodine ministre, pitam vas – kako biste se lično vi kao ministar osećali da vam dete ide u osnovnu školu u čijoj neposrednoj blizini se na nekih 300-400 metara pravi skladište ili se rekonstruiše zgrada u kojoj će se skladištiti opasni otpad, piralen, pi-si-bi (RSV) ulja, elektronski otpad, farmaceutski otpad, hemijski otpad? Sigurno vam ne bi bila mirna savest.