Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je osam zakona koji su objedinjeni u ovom ekološkom setu. Pre godinu i više dana donet je set zakona iz oblasti zaštite životne sredine, čije se izmene i dopune danas nalaze pred nama.
Juče smo čuli od gospodina ministra da su neke izmene i dopune bile neophodne da bi se određeni zakoni mogli sprovesti. Međutim, činjenica je da su i pored izmena pojedinih članova ostali mnogi drugi koji se ne sprovode u Republici Srbiji, i to su oni koji su uglavnom obavezivali jedinice lokalnih samouprava, ali nisu se ispunjavali iz dva razloga, pre svega, zbog nedostatka kadrova i zbog nedostatka sredstava.
Tada ste se pozivali na direktive evropske komisije i govorili ste da je to zacrtano u njihovim preporukama i da se Srbija mora povinovati takvim zakonskim rešenjima. Međutim, sada vidimo, na osnovu ovih izmena i dopuna, da te direktive ipak mogu na neki način da se modifikuju, menjaju, pošto se u nekoliko zakona pozivate na direktive iz 2001, 2002, 2003, 2004. godine, a koje su, valjda, i tada bile osnova za izradu ovih zakona.
Na Odboru za zaštitu životne sredine, čuli smo od predstavnika Vlade da na ovaj način jednim delom priskačete u pomoć opštinama i gradovima, zatim preduzetnicima, pravnim licima, tj. onima koji nisu u mogućnosti da ispune ono što ste im zakonom propisali, što znači da su prethodna zakonska rešenja bila nerealna, a da je to zaista tako vidi se i po izveštaju o stanju životne sredine u Republici Srbiji za 2009. godinu, a tako će biti verovatno i u narednoj 2010. godini.
Tamo gde piše, na primer, sami kažete, što se tiče uklanjanja otpada, da u Republici Srbiji ne postoji sistematski organizovano sakupljanje i sortiranje za reciklažu otpada, zatim, ne postoji nijedna lokacija za odlaganje opasnog otpada niti ovlašćena postrojenja, odnosno operateri koji poseduju dozvolu od nadležnih organa za tretman opasnog otpada itd.
Gospodine ministre, kada smo već kod postrojenja, treba da se zapitamo zašto je tako, zašto se silom guraju projekti pojedinim lokalnim samoupravama, a da se pri tome krše standardi upravo iz tih direktiva, stavova Evropske komisije koji propisuju kriterijume za izgradnju neke deponije ili postrojenja i gde se zanemaruje i udaljenost objekta od naselja, od škola, od oranica, podzemnih voda, blizina prirodnih dobara, kulturno-istorijskih spomenika, vodotokova itd.
Uzmimo najnoviji primer Ćićevca. Našli ste jednoj, rekao bih, nerazvijenoj siromašnoj opštini, čiji je glavni resurs poljoprivreda, da ne kažem darujete postrojenje za preradu opasnog otpada i sada nije bitno ni šta kažu građani, ni standardi i kriterijumi EU, bitno je da li će opštinska vlast skupiti većinu da izglasa saglasnost za tako nešto.
Međutim, bitno je da je Vlada Republike Srbije, kako bih rekao, utrapila ukradeni mercedes najnovije klase predsedniku opštine Ćićevac da se vozika po belom svetu. Nažalost, obrukali smo se u Sloveniji. Taj auto je oduzet jer je bio ukraden. Kako se on našao u vlasništvu Vlade Republike Srbije, to nikome nije jasno.
Kada predsednik opštine Ćićevac, Zlatan Krkić ubeđuje svoje sugrađane krucijalnim argumentom da se ne plaše postrojenja, rečima: ''Pa takvo isto postrojenje se nalazi u centru Beča''. Odmah se nameće pitanje zašto se takvo postrojenje ne napravi recimo na Novom Beogradu ili uz samu Suboticu, da vi na ličnom primeru pokažete građanima Srbije, i onim u Šapcu, i onima u Divostinu kod Kragujevca, i onima u Ćupriji, i onima u Krnjevu, i onima u Ćićevcu da je to sve bezazleno i bezopasno?
Mi u Srbiji, u ovom parlamentu moramo da donosimo zakone koji će da se primenjuju i koji će poboljšati sve sfere života, pa samim tim i životnu sredinu. Mislim da se i vi, gospodine ministre, slažete s tim. Međutim, čitavo vreme nas ubeđujete, kad kažem vi mislim i na vaše kolege ministre, da je najbitnije da se veliki broj ''evropskih zakona i konvencija'' ovde usvaja brzopleto, samo da bi se ispunila obaveza pred evropskim komesarima da se, eto, i Srbija na neki način prilagođava, odnosno prilagođava svoje zakonodavstvo EU.
Pročitao bih vam najnoviji naslov u nemačkim novinama "Zidojče cajtung" od danas koji kaže – podnaslov: "EU čini grešku kada Srbiji stavlja u izgled mogućnost prijema...'', pa u daljem tekstu: ''Srbija će, dugoročno gledano, svakako dospeti u EU, ali tek onda kada sa svojim susedima i samom sobom bude živela u miru, kada bude izručila svoje ratne zločince i kada postane demokratska i pravna država.'', a tu se podrazumeva i priznanje Kosova.
Suština svih tih zakona koji se usvajaju nije bitna, to što su neprimenljivi u mnogim segmentima nikom ne znači ništa. Za većinu lokalnih samouprava pojedine odredbe ekoloških zakona su, verujte mi iz ličnih saznanja, prava misaona imenica. Mnogi nisu ni čuli za pojedine akcione planove, za strateške procene, integrisane dozvole i za šta sve još ne.
Hoćete li možda reći da su, recimo, Bugari, Rumuni, Mađari ili kandidati za EU - Hrvati, Makedonci, Turci ispred nas, da su oni sproveli te standarde, da upravljaju otpadom bolje od nas, da imaju savršeniji monitoring, da imaju urađene akcione planove za opštine? Pogledajmo samo najnoviji slučaj iz Mađarske – otrovni mulj je potopio dva sela, rezervoari su ruinirani. Ne znam kako je to promaklo evropeiziranom mađarskom zakonodavstvu.
To je samo dokaz vama iz izvršne vlasti da u EU ne postoji politička volja za prijem u članstvo Srbije i da se namerno taj proces oteže uslovljavanjem sa svim i svačim. Kada se radilo o prijemu Bugarske i Rumunije, recimo, nisu postavljeni tako visoko ucenjivački standardi, jer je njihov prijem u EU u stvari strateško i političko pitanje značajno za NATO.
Doneti zakon, koji se u suštini ne može sprovoditi, besmisleno je gubljenje i vremena i sredstava. Uzmimo npr. Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu, kojeg nema u ovom setu, verujem da se on ne sprovodi u 70% slučajeva. Ili, recimo, Zakon o dobrobiti životinja, koji takođe nije u ovom setu, a koji se sprovodi samo u nekim eksplicitnim situacijama, kada neki snimak dospe na "Ju-Tjub" ili kada neka slika iživljavanja nad životinjama dospe u novine.
Danas se postavlja pitanje – gde su azili za pse lutalice? Šta je sa klanjem stoke koju ste zakonom zabranili i propisali visoke kazne? Jeste li izrekli nekom neku novčanu meru na osnovu ovog zakona? To, jednostavno, nije moguće. To bi značilo, na neki način, birokratski rat sa svim građanima u Srbiji.
Samo da navedem primer, posle donošenja Zakona o dobrobiti životinja, gde se lepo i sistematski navodi kako se zbrinjavaju psi lutalice, pa prihvatilišta, azili. Dogodilo se ovde ispred same Skupštine da su psi lutalice maltene izujedali našu koleginicu, narodnu poslanicu, gospođu Jelenu Trivan. Što lokalna samouprava nije ispunila svoje zakonske obaveze da spreči tako nešto? Nije da nemaju sredstava i da nemaju para.
Znate li da u mnogim opštinama radnici u komunalnim preduzećima maltene nemaju gde da se presvuku, gde da jedu, a vi od njih i njihovih preduzeća tražite da obezbede prihvatilišta za pse, da jure pse lutalice, rekao bih, drvenom motkom i sa omčom po ulicama, koje naravno nikada neće uhvatiti. Tako je i sa drugim zakonima koji se ovde danas razmatraju.
Što se tiče određenih zakona, osvrnuću se na neke, sa napomenom da smo kao poslanička grupa SRS podneli određeni broj amandmana isključivo sa ciljem sprovođenja određenih zakonskih odredbi, i u praksi, što do sada nije bio slučaj. Na primer, u Zakonu o upravljanju otpadom priznali ste da postoje određeni problemi u sprovođenju ovog zakona od strane jedinica lokalne samouprave.
U članu 21. imamo konkretnu situaciju kada dve ili više jedinica lokalne samouprave zajednički sprovode upravljanje otpadom. Oni međusobno utvrde sporazum, međutim, to nažalost, u većini slučajeva, zapadne u neki ćorsokak i zbog neznanja, i zbog neadekvatnih uslova, nedostatka kadra, zbog sujete, zbog svađe itd.
Vlada sada izmenom ovog člana 21, umesto da preseče tu pat poziciju i da sama postavi i imenuje rukovodeći organ direktno iz Ministarstva, opet se fokusira na zajedničko upravljanje otpadom sa onima koji su se pokazali kao nesposobni. Sredstva koja su u budžetu lokalne samouprave već opredeljena za tu namenu koristila bi Vlada, a sve u interesu kvalitetnog upravljanja otpadom. Tu se podrazumevaju i deponije, reciklaže, postrojenja za preradu otpada itd.
U Zakonu o hemikalijama, npr, u članu 6. osnovnog zakona smatramo da je zadatak ministarstva, a ne agencija da propisuju način obračuna, visine i plaćanja naknada koje su utvrđene ovim zakonom. Sledeći ovu logiku, budžet Srbije bi onda trebalo da kreiraju agencije, a ne ministarstva, pogotovo Ministarstvo finansija, pošto se značajna sredstva slivaju u budžet upravo preko taksi i naknada.
Takođe, smatramo da je u članu 34. ovog zakona o hemikalijama omogućena diskriminacija određenih snabdevača opasnih hemikalija, jer očigledno da neki neće biti dužni da angažuju savetnika za hemikalije. Zato smo predložili brisanje ovog člana.
Zbog vremena, spomenuću još par zakona, a o nekima će opširnije govoriti u načelnoj raspravi i moje kolege, pošto je dosta zakona, a i po matematičkoj računici ispada da se o svakom zakonu može govoriti po dva i po minuta. Izmene i dopune Zakona o zaštiti prirode su izazvale velike reakcije, ali i polemike u javnosti, naročito su osporeni članovi 13. i 28. Predloga zakona, koji se odnose na zaštićena prirodna dobra i na koje je SRS takođe podnela amandmane sa predlogom da se pomenuta dva člana brišu.
Kratko ću prokomentarisati član 55. izmena i dopuna ovog zakona koji kaže da će "Natura 2000" obuhvatiti i naša zaštićena prirodna dobra, kao i posebna ekološka područja, a tu možemo ubrojiti nacionalne parkove koji će postati deo te evropske ekološke mreže. Ono što odlikuje "Naturu 2000" jesu veoma rigorozni zahtevi i kriterijumi u realizaciji propisanih mera zaštite.
Vama, gospodine ministre, predlažem da lepo izvestite svoje prijatelje iz Evrope koji vam toplo preporučuju direktive EU i "Naturu 2000", da naša zaštićena prirodna dobra, naši nacionalni parkovi moraju prethodno da prođu jedan veoma skup tretman za koji su i te kako zaslužne upravo zemlje EU.
Reč je, recimo, o Fruškoj Gori, Tari, Kopaoniku, Zasavici i mnogim drugim značajnim prirodnim dobrima i bogatstvima ove zemlje, koja su bila zasipana tonama i tonama uranijumskih bombi, upravo avionima iz pojedinih zemalja EU, koje su doprinele kontaminaciji velikih površina zemljišta, voda, biljnog i životinjskog sveta.
Neka "Natura 2000" iz EU i sama EU odreši kesu, da počiste ono što su zagadili 1999. godine, pa da i mi sa svojim prirodnim lepotoma stanemo rame uz rame sa njihovim Alpima, Pirinejima, Švarcvaldom, Valdizerom itd.
Nadam se, gospodine ministre, da se i vi slažete, mada ne mislim da je u redu to što su zasipali uranijumskim bombama pre deset godina.
Na kraju bih se osvrnuo na Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, ali bih se dotakao i nekih drugih projekata koji se tiču očuvanja životne sredine, kao i javnosti pojedinih projekata, pošto se stiče utisak da i Vlada i ministarstvo se u nekim situacijama ponašaju krajnje kontradiktorno i neodređeno.
Na primer, izgradnja famozne rafinerije u Smederevu. To ću vam lako dokazati, pošto pred sobom imam određena dokumenta sa konkretnim datumima, kao i izvode iz dnevne štampe sa vašim izjavama, gospodine ministre, koji zahtevaju pojašnjenje nama narodnim poslanicima, javnosti Srbije, a pogotovo građanima Smedereva.
Odbor za zaštitu životne sredine vam je, na inicijativu SRS, uputio dopis 17. septembra radi dobijanja informacija u vezi sa izgradnjom rafinerije za preradu sirove nafte u Smederevu kapaciteta 100.000 barela dnevno.
Međutim, vaše ministarstvo sa pečatom i vašim imenom odgovara da do tog datuma nije dobilo nikakav zahtev za izdavanje nekog akta u vezi izgradnje smederevske rafinerije sa stanovišta životne sredine. To se podrazumeva da vi kao ministarstvo nemate nikakva saznanja o celom ovom projektu koji nekoliko meseci zaokupljao pažnju javnosti u Srbiji.
Naravno, nisam ni pomišljao da vi nešto možete da sakrijete od građana Srbije, smatrao sam da nemate apsolutno nikakvih konkretnih saznanja o svemu tome. Međutim, pretražujući štampu u vezi sa ovom temom, pronalazim u "Glasu javnosti" od 21.08.2010. godine, gospodine ministre, vašu izjavu, sa naslovom ''Izgradnja rafinerije u Smederevu važna za državu'', gde kažete: ''Smederevčani mogu da budu mirni, jer fabrika koja se bude gradila biće istog intenziteta, u smislu uticaja na životnu sredinu i produkata koje ispušta u životnu sredinu, kao što je bilo koja druga moderna rafinerija danas u Evropi.''
Gospodine ministre, vi ste imali određena saznanja o samom projektu, o ideji za izgradnju rafinerije. Sada vam postavljam pitanje – zašto ta vaša saznanja, a radi se o datumu 21. avgust, niste uputili i predstavili narodnim poslanicima i članovima Odbora za zaštitu životne sredine, pošto smo vam mi 17. septembra uputili dopis da nam pošaljete taj odgovor? Vi ste Odboru dali nepotpunu informaciju.
Da stvar bude još više komplikovana, vaše ministarstvo je po uredbi od 10. septembra, tu uredbu takođe ovde posedujem, i te kako upoznato sa čitavim ovim projektom, pošto se ova uredba odnosi na prostorni plan dela industrijske zone, sektor severoistok u Smederevu. Bezbroj puta se pominje u ovom planu, gde se takođe iznose pojedinosti u vezi sa izgradnjom rafinerije, kao što su prilazni putevi, pruge, elektrosnabdevanje, kapaciteti, parcele, troškovi itd. Gospodine ministre, promovišete projekat za koji Odboru odgovarate, i o tako nečemu nemate nikakvog saznanja, i to 1. 10. 2010. godine.
Već sam rekao da 21. 8. dajete izjavu medijima u kojoj iznosite pojedinosti o rafineriji, a kao kruna svega vaše ministarstvo, koje je odgovorilo negativno skupštinskom odboru, učestvuje u donošenju uredbe Vlade upravo u vezi sa rafinerijom, i to 10. septembra 2010. godine. Šta ovo treba da znači, gospodine ministre? Da vi krijete istinu od Narodne skupštine, od narodnih poslanika, od građana Srbije?
Kada smo već kod cene izgradnje, gospodine ministre, u ovoj uredbi Vlade Srbije, za koju vi niste znali, a učestvovali ste u njenoj izradi, koju ste zaboravili da navedete u odgovoru Odboru, na strani 35. "Službenog glasnika" od 21. septembra, pojavljuje se zbirna rekapitulacija potrebnih ulaganja za izgradnju rafinerije, kapaciteta 100 hiljada barela dnevno, od 200 miliona i 370 hiljada evra, mada se u javnosti spekulisalo o ceni od 250 miliona evra.
Gospodine ministre, za vašu informaciju, trebalo bi da znate, ako vam je već neko predložio da će napraviti rafineriju za 250 miliona dolara kapaciteta 100 hiljada barela, red bi bio da vam prenesem koliko košta izgradnja rafinerije tog kapaciteta u svetu, na osnovu praktičnih primera.
Recimo, brazilska kompanija za rafineriju, "Petrobras", koja ima isti kapacitet od 100 barela dnevno, planira da uloži 975 miliona dolara, i to samo u modernizaciju rafinerije na japanskom ostrvu Okinava. Kompanija "Saudi Aramco" i francuska "Total" za 9,6 milijardi dolara gradiće rafineriju od 400 hiljada barela dnevno, a ako to podelimo ispada da bi za 100 hiljada barela dnevno koštala dve milijarde dolara.
Treći primer je ruska kompanija "Zarubežnjeft", koja će uložiti milijardu evra u rekonstrukciju postojećih rafinerija u Republici Srpskoj. Onda se postavlja pitanje kako neko može da napravi novu, savremenu rafineriju za sredstva koja su deset puta manja od iznosa koji su potrebni za izgradnju bilo koje rafinerije širom sveta?

Dame i gospodo, podneo sam amandman na član 3. stav 1. tačka 6) Predloga zakona o vazdušnom saobraćaju, koji glasi: "Zabranjena zona je deo vazdušnog prostora iznad određene teritorije u kome je trajno ili povremeno zabranjeno letenje".
Da bi bilo jasno i građanima koji slušaju, pročitaću kako ta tačka 6) glasi u Predlogu zakona koji je dostavila Vlada. Znači, u tački 6) se kaže: "Zabranjena zona je deo vazdušnog prostora iznad određene teritorije u kome je zabranjeno letenje".
Što se tiče ovog amandmana, mislim da se i predsednik Vlade slaže da treba da se prihvati ova izmena u zakonskom predlogu, iz prostog razloga što je to realnost i što se tako nešto dešava vrlo često.
Reč je o zabranjenim zonama gde je zabranjeno letenje, kako predlagač kaže u Predlogu zakona. Ovako kako stoji u zakonu, ispada da u ovim zonama niko i nikada više neće moći da leti, kao da je iznad Bermudskog trougla. To je apsolutno nemoguće, s obzirom da se okolnosti menjaju, da ponekad nastaju vanredne prilike, recimo, u slučaju neke opasnosti, ratne ili neke druge, u slučaju elementarnih nepogoda, hitne medicinske intervencije itd, kada je neophodno da se ostvari letenje u zabranjenoj zoni.
Zato se u amandmanu navodi da je zabranjena zona deo vazdušnog prostora u kome je trajno ili povremeno zabranjeno letenje. Baš zbog tih vanrednih situacija, mi smo u amandmanu stavili "povremeno". Ako ostane prvobitno rešenje koje je ponudila Vlada, onda određena zabranjena zona neće moći nikada da se preleti, bez obzira o čemu se radi. U suprotnom, to bi bilo kršenje zakona.
Ovim amandmanom bi se, u stvari, poboljšao Predlog zakona, ovako se otvara prostor za kršenje zakona, koga će sigurno biti, a za izuzetne slučajeve se podrazumeva da moraju biti odobreni pod određenim uslovima i od strane nadležnih organa.
Međutim, kao i uvek, u obrazloženju koje ste dali za odbijanje amandmana razlozi su, kao po običaju, strane konvencije, strane definicije, aneksi itd.
Da ste i vi uvideli da vaše prvobitno rešenje nije dobro, vidi se i po tome što je i Vlada dala amandman na tačku 6) člana 3.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman da se naslov iznad člana 25. Predloga zakona o vazdušnom saobraćaju menja i glasi: "Letovi stranih državnih vazduhoplova i stranih vazduhoplova u vanrednom avio-prevozu".
Kada je ovaj amandman u pitanju, dovoljno je pročitati član 25. i uvideti da je potpuno ispravno da naslov iznad člana 25. glasi upravo kako je amandmanom i predloženo.
U članu 25. stav 1. se jasno vidi da se ovo odnosi ne na bilo koji let stranog vazduhoplova, već na strani državni vazduhoplov kome se od strane Ministarstva spoljnih poslova izdaje diplomatsko odobrenje i koji prolazi kroz poseban vid kontrole i odobrenja za let.
U drugom stavu ovog istog člana pominju se samo strani vazduhoplovi koji obavljaju vanredni avio-prevoz. Ovde nije reč o redovnim ustaljenim letovima stranih državnih vazduhoplova, već o vanrednim, kao i o stranim državnim vazduhoplovima.
S druge strane gledano, od 5. oktobra naovamo, Srbija je već izgubila svoje nebo. Njime već odavno krstare fantomi, avaksi, nevidljivi stelt, tako da se sve ovo i svodi na neku, rekao bih, formalnost da mi odlučujemo o nečemu i da mi kao nekome zabranjujemo let preko srpskog vazdušnog prostora.
Pravi gospodari našeg neba su u Pentagonu i u Briselu, i konvencije, aneksi i direktive koje vi, ne samo ovim zakonom, već i mnogim drugim zakonima poslušno, rekao bih, kalemite na srpsku zakonodavnu tradiciju takođe su se pisali i još uvek se pišu u ova dva mesta koja sam maločas pomenuo, a koja su inače po zlu čuvena, kada je u pitanju srpski narod.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na Predlog zakona o zaštiti potrošača da se u članu 85. stav 2. menja i glasi: Nacionalni program zaštite ugroženih potrošača donosi Vlada na predlog resornih ministarstava i jedinica lokalne samouprava.
Ovaj amandman se odnosi na nacionalni program zaštite ugroženih potrošača, a ugroženi su zato što doživljavaju diskriminaciju, što im se cena ne obračuna prema stvarnim troškovima pruženih usluga i što im se podmeće nekvalitetna roba, kojoj je istekao rok trajanja ili koja je čak opasna po zdravlje. To se ustanovi tek pošto se dobar deo proizvoda distribuira ili se rasproda.
Dobar deo krivice za sve ovo što sam maločas nabrojao snose upravo ministarstva i Vlada Republike Srbije, koji su nevršenjem adekvatnih inspekcijskih radnji, kontrole prometa robe i kvaliteta robe, doveli u situaciju da potrošači budu ugroženi.
Sada vidimo da ista ta ministarstva treba da donesu nacionalni program zaštite od ugrožavanja potrošača. S obzirom da potrošači čine jednu široku i bitnu populaciju građana Republike Srbije, Vlada Srbije je stoga dužna da im posveti pažnju i da ih svojom ekonomskom politikom štiti. Nažalost, praksa je u Srbiji da parametre ekonomske politike određuju finansijski moćnici u zemlji, strani faktori iz Brisela, kao i međunarodne bankarske institucije.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlogom zakona o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama i Predlogom zakona o vazdušnom saobraćaju Vlada želi da, kako se kaže u obrazloženju, stvori pretpostavke za harmonizaciju nacionalnog zakonodavstva sa propisima EU. Jedinu zabunu pravi samo činjenica da je Vlada podnela više od 40 amandmana na sopstveni predlog zakona, pa se postavlja pitanje – ko je uopšte i pisao ovaj zakon?
Mi u SRS na to gledamo drugačije jer ovim zakonom i njegovim usvajanjem na papiru ispunjavaju se, rekao bih, samo formalni uslovi EU, a kada će se to sprovesti u delo, posebno je pitanje. Međutim, da bi se sve to dovelo u red i po željama evrobirokratije zbrisala, biće potrebne milijarde evra za uređenje infrastrukture, aerodroma, luka, zatim za modernizaciju sredstava za obavljanje vazdušnog i rečnog saobraćaja, zatim za obuku osoblja itd. Doduše, neki su još 2003. godine požurili u EU kupovinom fikusa od nekoliko hiljada evra za salon nameštaja kao iz doba Luja XVI, plastične kašičice za hiljadu dinara itd.
Čujemo juče, posle sedam godina, konačno podignuta optužnica protiv bivše ministarke saobraćaja i grupe rukovodilaca sa Aerodroma, s tom razlikom što je milion evra svedeno na milion dinara. To što ćemo doneti ovaj zakon ne znači da će se nešto drastično promeniti u ovoj oblasti, jer da bi se nešto uradilo potrebna su sredstva a država Srbija to nema i da će verovatno morati da se pronađe u novim kreditima kod Svetske banke, MMF ili Evropske investicione banke i nekih drugih banaka.
Poslanici SRS vam danas iznose dosta pojedinosti iz ova dva predloga zakona, ali i mnoge primere o teškim kršenjima zakona koji spadaju u sferu vazdušnog i rečnog saobraćaja, a koje za posledicu imaju uzurpaciju državne imovine i pribavljanje materijalne koristi. Vi ste, gospodine ministre, verovatno čuli za problem oko navodne izgradnje rafinerije u Smederevu i sve ono što se dešavalo oko toga.
Ono što taj problem vezuje za Predlog zakona o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama jeste lokacija za izgradnju rafinerije koja se naslanja na "Luku Smederevo" i zauzima desnu obalu reke Dunav ispod luke. Znači, neko će svesno ignorisati i ovaj zakon i interese "Luke Smederevo", pošto je očigledno da od lučkog područja u ovom slučaju neće biti ništa.
Da li znate, gospodine ministre, o kakvoj se to firmi radi, koja uzima u zakup na 99 godina zemljište od 120 hektara, govorim za "Luku Smederevo", pored samog Dunava, neposredno uz luku? U stvari, to je konzorcijum američke firme koji je registrovan u Holandiji. Zašto nije u Americi, to je pitanje za razmišljanje.
U javnosti su se pojavljivale priče da je direktor pomenutog preduzeća Bugarin, izvesni Venceslav Dijanov Ivanov, čije se ime vezuje za izgradnju jedne benzinske pumpe u Srbiji, kao i jedne pumpe na tečni gas, takođe u Srbiji, ali sa mnogo propusta, lošeg kvaliteta, opreme i materijala.
Međutim, sve bi ovo ostalo na nivou spekulacija da u javnosti nije procurela informacija o tajno potpisanom ugovoru, sa aneksima, u avgustu 2009. godine, gde se pominje upravo ovaj Bugarin kao predstavnik firme.
Međutim, građani treba da znaju činjenicu da je ova firma u Holandiji, koja navodno želi da pravi rafineriju u Smederevu, neposredno uz "Luku Smederevo", apsolutna nepoznanica, osim što postoji sedište i adresa firme, više ništa nećete naći o toj firmi.
Prosto je neverovatno da firma, konzorcijum koji ulaže ogroman novac, u ovom slučaju se govori o nekih 250 miliona dolara, nema sopstveni veb-sajt za prezentaciju svojih poslovnih aktivnosti. Ovo govorim iz razloga da se vidi kako se neodgovorno postupa sa zemljištem koje je strateško i koje se može svrstati u lučko područje, a o njemu govori član 214. ovog zakona.
Citiraću član 214. stav 6, gde se kaže: "Vlada utvrđuje lučko područje za svaku luku, odnosno pristanište u skladu sa planovima prostornog uređenja i planskim dokumentima koja se odnose na upravljanje vodama". To znači da bi Vlada Republike Srbije trebalo da utvrdi područje za svaku luku, pa i za ovu u Smederevu, kao i za pristanište, ali kako će to da uradi ako se tik uz "Luku Smederevo" i desnu obalu reke Dunava bude podigla ta famozna na svetu najjeftinija rafinerija? Svaka luka mora imati neko svoje područje, zaleđe za eventualno širenje infrastrukture, zatim zbog bezbednosti ili zbog ekološke sigurnosti.
Gospodine ministre, znate i sami da, kada su u pitanju putevi, magistrale, koridori itd, postoje zone pored kojih se nikako ne mogu praviti zgrade, objekti ili bilo šta. Takođe imamo primer i u rudarstvu, gde pored rudnika postoji i široka eksploatacija polja koja su zakonom definisana.
Međutim, ono što je još čudnije u celoj priči je osnivački kapital ovog konzorcijuma koji želi da pravi rafineriju u Smederevu, koji iznosi samo 2.000 evra, u sedištu ima zaposlena samo dva radnika: direktor i zamenik, osnovna sredstva se procenjuju na nekih 6.000 evra. Firma se zove "Comico oversize" i oni nisu zavedeni u bazu podataka koji postoje kod dva svetska provajdera i to "Dun & Bradstreet" i "Better Business Bureau".
Gospodin Radomir Radivojević, koji je predstavljen u javnosti kao zamenik direktora, na tu primedbu odgovara da je firma "Comico" deo giganta "Bejzik ekvipment". Međutim, kada se uđe na sajt ovog finansijskog giganta, tamo nema ni "Comica", ni kao deo firme, niti kao klijenta.
Ono što sledi je posebno zanimljivo i treba da nas zabrine i sve one koji su se namerili da gradskih 120 hektara zemljišta pored samog Dunava i luke povere nekom čiji je projekat podržavala američka investiciona firma "Meri Linč", poznata po berzanskim spekulativnim poslovima, a koja je bankrotirala, koja je propala i koju je otkupila Američka banka.
Ovo treba da imaju na umu oni koji ustupaju zemljište, da će posle propasti ovog posla imati posla na sudu sa Američkom bankom. Znajući ko u Srbiji deli lekcije, kako da se i vlada i sudi, možete i sami zaključiti krajnji ishod.
Logično se pitanje nameće – zašto tu rafineriju ne naprave, recimo, u Bugarskoj na Dunavu? Još će im biti bliži i jeftiniji transport sirovine rečnim putem. Znači, zašto tamo ne ugroze blizinu neke luke na Dunavu, zašto to baš rade u Srbiji? Tu je upravo odgovor. U Bugarskoj takve tehnologije ne mogu da prođu, jer Bugarska, kakva god da je, ona je članica EU i takva poslovanja za njih su neprihvatljiva.
Dalje, da li možete zamisliti apsurdnu situaciju da direktor ove firme Bugarin ne želi da pomogne svojoj državi ovakvom jednom "grandioznom" investicijom, već se mesecima preganja sa lokalnom birokratijom u Srbiji. Takođe, ne zaboravite da se jednim ovakvim pokušajem gura direktno prst u oko Rusiji, interesima koje Rusija preko NIS-a ima u Srbiji i na Balkanu.
Ako bude nešto napravljeno, a to je nemoguće, to može biti samo rafinerija sa zastarelom opasno tehnologijom, koja će predstavljati ekološku bombu za čitav kraj. Takođe, nemojte se iznenaditi ako se u svemu ovome ne krije samo dobro pripremljena dislokacija neke od rafinerija iz susedne zemlje ili neke dalje, gde se već glavne komponente, rekao bih čiste i repariraju, pripremaju za Smederevo. Takođe se pominje i nekakva vojna mobilna rafinerija.
Sada bi mogli da razjasnimo tvrdnju predstavnika ove firme koja želi da uzme zemljište pored luke u Smederevu, da će vrednost ove investicije iznositi 250 miliona dolara i da će pomenuta buduća rafinerija proizvoditi dnevno 100 hiljada barela naftnih derivata. Znači, obratite pažnju na ono što ću vam sada na primeru kretanja cena na tržištu u ovoj oblasti dokazati, a to je nemogućnost da se za samo 250 miliona dolara napravi rafinerija sa tolikim kapacitetom.
Primer prvi, u pitanju je brazilska državna naftna kompanija "Petrobraz", koja je kupila 87,5% udela u japanskoj rafineriji "Tonen dženeral sekiju", a koja je inače filijala američke kompanije "Ekson mobil". Kompanija "Petrobraz" planira da uloži 975 miliona dolara u modernizaciju rafinerije kapaciteta 100 hiljada barela dnevno, dakle, kao ova smederevska na japanskom ostrvu Okinava. Dakle, oni samo modernizuju, ne grade novu. Da su znali za ovu firmu, mogli su i Brazilci i Japanci da uštede silan novac.
Primer drugi, još gori od prvog govori o tome da bi naftna kompanija "Saudi aramko" i francuska "Totel" uložili maltene 10 milijardi dolara za rafineriju koja ima kapacitet 400 hiljada barela dnevno.
Treći primer, još gori od ova dva, je primer iz Republike Srpske. Ruska kompanija "Zarubežnjeft", vlasnik rafinerije nafte u Bosanskom Brodu i u Modriči, planira da uloži milijardu evra za razvoj i modernizaciju postojećih rafinerija. Ova suma pretvorena u dolare iznosi milijardu i 300 miliona dolara. Rekao bih sad da su Rusi verovatno ludi što ulažu tolike pare u modernizaciju rafinerija. Mogli su jednostavno da angažuju ove smederevske šeike, da ih spasu bede i uštede čitavu milijardu dolara.
Mislim da je svima jasno da se iza svega ovoga krije namera otimanja zemljišta. To što su već određene takse za zakup nije ništa u poređenju sa pravom vrednošću zemljišta i strategijskim položajem na Dunavu. Imali smo dosta takvih slučajeva, ovde je bilo govora oko Luke Beograd, u ovoj desetogodišnjoj pljačkaškoj privatizaciji svega vrednog u ovoj zemlji, od fabrika, prirodnih resursa, pa sve do zemljišta.
Kada bismo podvukli crtu ispod broja koji bi predstavljao ukupnu pravu vrednost prodate društvene i državne imovine i broja koji bi predstavljao ukupnu ostvarenu zaradu od prodaje tih preduzeća, dobićemo pravu sliku šta nam je doneo taj famozni 5. oktobar, čija se desetogodišnjica ironično danas, ne kažem navršava, već okončava. Mislim da ćete se i vi, gospodine ministre, složiti sa ovom konstatacijom.

Dame i gospodo narodni poslanici, ove izmene i dopune Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima bave se samo pitanjem statusa profesionalnih vozača, odnosno preciznijeg određivanja vremena upravljanja vozilom, kao i trajanje odmora tih vozača.
Ovim zakonom se predviđa mogućnost plaćanja velike kazne za nasilničku vožnju, za koju je bila predviđena i kazna zatvora. Menjaju se i članovi zakona koji se odnose na postupke sa nepropisno parkiranim vozilima od strane službenih lica i ovlašćenih službi.
Činjenica je da je veliki broj izmena u ovom zakonu uzrokovan promenama evropskih propisa i direktiva i na osnovu toga uvek ćemo izgleda morati da menjamo ne samo ovaj zakon, nego i sve ostale, mada koja je svrha svega toga ako znamo da od EU, po izjavama njenih zvaničnika, nema ništa do 2018, a verovatno i nikada, odnosno kasnije.
Ministar je u svom uvodnom izlaganju izneo brojke koje govore o efektima novog zakona koji se primenjuje od decembra 2009. godine. Dobro je to kada se smanji broj nesreća, broj poginulih i povređenih, kao i materijalna šteta koja nastaje posle saobraćajnih nezgoda. Moje kolege poslanici iz SRS su dosta govorile o ovom zakonu, odnosno izmenama i dopunama, tako da ću nešto reći o nečemu što i te kako narušava bezbednost u saobraćaju, a tiče se teretnih vozila i njihovog učešća u saobraćaju.
Kada je reč o drumskom saobraćaju, skrenuo bih pažnju gospodinu ministru unutrašnjih poslova na jedan problem za koji verovatno nije ni čuo, jer sam siguran da tako grubo kršenje upravo ovog zakona, a možda i narušavanje suvereniteta Republike Srbije, nikada ne bi dozvolio.
Najgore je to što smo i prošle godine, a evo i sada, govorili o efektima tog zakona, o drakonskim kaznama, o zatvoru za bahate vozače, o tome da će, recimo, neko ko razgovara mobilnim u toku vožnje biti žestoko sankcionisan ili pešaci koji to rade na pešačkom prelazu itd. I ja kažem da treba tako da se radi, da ne nabrajam sada.
Gospodine ministre, vi ste veoma hrabro ušli u obračun sa kriminalom, suprotstavili ste se onima koji su godišnje okretali milijardu evra stečenih kriminalom i zato smatram da ćete ovo što ću vam sada izneti uzeti u obzir i da ćete preduzeti sve neophodne mere da se jedna bruka i blamaža i Republike Srbije i drumskih prevoznika u Srbiji prekine. O ovome sam jednom govorio u kraćim crtama ovde u Narodnoj skupštini, ali očigledno to nije došlo do vas, a to se dešava i dalje.
Sećate se, gospodine ministre, a i vi, građani Srbije koji ovo slušate, kako je šiptarska nelegalna vlast Hašima Tačija na KiM na tzv. administrativnim prelazima maltretirala naše prevoznike, skidala tablice, zaustavljala autobuse, izbacivala iz tih vozila žene sa bebama, starce, bolesne, decu koja su preplašena plakala, terala ih da pešice prelaze punkt pored bornih kola snaga KFOR-a, na drugoj strani su se ukrcavala u druga prevozna sredstva, pošto Tačijevi Šiptari ne dozvoljavaju da naši prevoznici obavljaju svoje delatnosti na tom delu Republike Srbije.
Takođe, sećate se divljačkog uništavanja predajnika mobilne telefonije, usled čega je na desetine hiljada Srba u tzv. enklavama bilo odsečeno od sveta, a samim tim su bili i životno ugroženi, jer su tako bili sprečeni da komuniciraju i sa bolnicama, sa državnim institucijama Republike Srbije, međusobno i porodično. Verovatno se sećate onih ružnih slika posečenih kablova, razbijene tehnike, a to je, u stvari, slika i prilika zlikovačke šiptarske vlasti na KiM.
Sada da se vratimo drumskom saobraćaju. Gospodine ministre, svakako znate za koje namene služe probne tablice. Ovde imam pravilnik MUP i citiraću vam član 34, poglavlje četiri, koje govori o registarskim tablicama, pa se u članu 34. kaže: "Za novoproizvedena, prepravljena i opravljena vozila kojima se u saobraćaju na javnim putevima vrši probna vožnja radi ispitivanja ili prikazivanja svojstva tih vozila, za vozila koja se kreću od mesta gde su proizvedena do mesta dorade, prepravke i prodaje, za vozila koja se voze na tehnički pregled, na sajam ili carinjenje, kao i za vozila koja se kreću od mesta u kome su preuzeta do mesta u kome će biti registrovana, izdaju se probne tablice koje služe za privremeno označavanje tih vozila u saobraćaju na putevima". Onda su dati crteži kako trebaju da izgledaju te tablice.
Dakle, čuli smo kada se mogu koristiti probne tablice. Gospodine ministre, ovde imam tri fotografije koje ću vam kasnije dostaviti. U pitanju su vozila sa KiM čiji su vlasnici Šiptari, koji u Prokuplju dobijaju probne tablice da bi mogli da obavljaju privrednu delatnost.
Što je najgore, na jednom kamionu koji je slučajno fotografisan, nisam ni znao mada sam se kasnije raspitao kod kolega, verovali ili ne, na albanskom je pisala predizborna parola Hašima Tačija i Beriše Oksalija iz Albanije, u prevodu, bukvalno se kaže – držim obećanje.
Takvo vozilo je sa probnim tablicama, što je apsolutno protivno zakonu i ovom pravilniku, krstarilo drumovima Srbije. Možete li zamisliti, gospodine ministre, da se sa probnim tablicama na teretnom vozilu, odnosno kamionu, može obavljati teretni saobraćaj i privredna delatnost unazad, nažalost, nekoliko godina, da se gaze naši drumovi i da se uništavaju, da se ugrožava bezbednost ne samo učesnika u saobraćaju, već i ostalih građana Republike Srbije?
Gospodine ministre, Šiptari sa Kosova i Metohije, kršeći sve moguće zakone i pravilnike, citirao sam maločas, ovde u Srbiji dobijaju probne tablice kada uđu sa Kosova i Metohije da obavljaju tu privrednu delatnost i tako učestvuju u saobraćaju.
Takva bruka i takvo kršenje zakona meni je kao građaninu Srbije i kao narodnom poslaniku, kao i svim ostalim građanima koji znaju šta se dešava – to mi je apsolutno neprihvatljivo. Za ovako nešto svakom drugom građaninu Srbije sledovala bi drakonska kazna, privredni prestup, zatvor, zabrana upravljanja, zaplena vozila, a za Šiptara koji je došao kamionom iz Podujeva ili Prištine, to je nagrada, ali istovremeno je to iživljavanje nad građanima Srbije koji rade kao prevoznici.
Već duži niz godina pomenuti prevoznici prelazeći administrativnu granicu sa Kosovom i Metohijom u prvom gradu na teritoriji centralne Srbije, a to se obično dešava u Prokuplju, uzimaju probne tablice i sa takvim tablicama, a to je u stvari jedan zalepljeni karton, krstare srpskim drumovima.
Konkretno, najviše ih dolazi u popovačku fabriku cementa, gde prioritetno utovaruju robu, dok naši prevoznici mogu samo da gledaju sa strane šta se dešava. Zatim se vraćaju na Kosovo i Metohiju, na granici bacaju probne tablice koje su namenski vremenski ograničene i stavljaju neke svoje i nastavljaju put dalje. To se danima, mesecima i godinama dešava.
Sada pitam, a voleo bih da dobijem i neki odgovor – sa kojim putnim ispravama putuju ti vozači? S kojim ličnim kartama? S kojim vozačkim i saobraćajnim dozvolama? Čiji su memorandumi na tim dozvolama i putnim ispravama i čiji pečati?
Takođe, zanima me na koji način takvi prevoznici nadoknađuju korišćenje srpskih puteva, s obzirom da se registruju na teritoriji Kosova i Metohije i da novac ide nelegalnim šiptarskim institucijama? U Srbiji mogu da nanesu štetu građanima, njihovoj imovini, mogu da ugroze nečiji život i da jednostavno sa tim kartonskim tablicama nestanu. Da ne govorim o svakodnevnom rabljenju kolovoza sa vozilima koja su sa teretom teška i više od 50 tona.
Pitanje je sada kako će se ovim zakonom tretirati Šiptari sa Kosova i Metohije koji prevoze robu sa Kosova i Metohije preko Srbije za EU ili neku drugu zemlju? Na osnovu čijih zakona će oni završavati sve pravne poslove u vezi međunarodnog transporta?
Naša država treba da sačuva svoj integritet i ugled i da takvim licima ne dozvoli tranzit kroz Srbiju. Za Srbiju je sve legalno što nosi pečat državnih organa Srbije ili UNMIK organa odnosno UN ukoliko dolazi sa teritorije Kosova i Metohije. U suprotnom, narušava se suverenitet Republike Srbije.
Zanimljiv slučaj se dogodio pre nekoliko meseci, upravo u vezi tih Šiptara koji sa probnim tablicama iz Prokuplja krstare našim drumovima. Dobro znate da je veliki broj prognanih lica Srba izbegao sa Kosova i Metohije. Mnogi od njih su prinuđeni da rade sve i svašta ovde u Srbiji, ne bi li nekako preživeli. Tako su neki radili povremeno kao vozači kod preduzetnika koji se bave prevozom robe. Jedan od njih je među Šiptarima koji su došli u srce Srbije sa probnim kartonskim tablicama prepoznao okorelog pripadnika OVK. Međutim, posle suočenja, taj se brže-bolje izgubio. Tablice od kartona su uklonjene sa vozila koje je odvezeno odmah sa parkinga.
Ovo vam je najbolji primer zbog čega kažem da je ugrožena i bezbednost građana uopšte, a ne samo učesnika u saobraćaju. A kakva je bezbednosna procena kada je Kosovo i Metohija u pitanju i mogući teroristički napadi, mislim da je vama kao ministru dobro poznato.
Nažalost, Srbin koji je prepoznao pripadnika terorističke OVK, otišao je dalje svojim vozilom i svojim poslom, ne znajući koga da prijavi, pod kojim registarskim brojem i kojim imenom. Jer, danas, logično gledano, i braća Mazreku, koji su bili osuđeni, nažalost, pušteni posle 5. oktobra, za silovanje 12-godišnje srpske devojčice koju su potom živu spalili u krečani kod Klečke, mogu ući u Srbiju pod lažnim imenom, kao auto-prevoznici, a koje će im njihov ratni komandant i zločinac Hašim Tači svakako dati.
Gospodine ministre, to je ta naša velika bruka koju vi morate da zaustavite i presečete. Može neko od vaših službenika sa područja Prokuplja da kaže da je to zbog Srba koji ulaze sa Kosova i Metohije. Međutim, ipak to nije istina. Srbi koriste ovde naše tablice, a Šiptari sa Kosova i Metohije, ako priznaju državu Srbiju i ako žele da se bave transportom na teritoriji Republike Srbije, neka prijave mesto boravka u Prokuplju, u Vranju, u Raškoj, u Kruševcu, bilo gde pa neka tu registruju svoja vozila i neka se bave prevozom. Kada pređu administrativnu granicu, tamo neka rade šta god žele.
Takođe me interesuje da li policija vrši pretrese tih vozila koja svakodnevno ulaze u Srbiju, gde dobijaju probne tablice za obavljanje transporta robe, što je, ponavljam, apsolutno nemoguće ako se držimo zakona i pravilnika o registraciji motornih i priključnih vozila?
Gospodine ministre, pitam vas – šta bi se desilo da kojim slučajem, ne daj bože, takav nelegalni učesnik u saobraćaju pregazi ili ubije dete na biciklu, recimo, u Paraćinu, kroz koji prolazi na putu do popovačke cementare? U toj situaciji država Srbija treba da sedne na optuženičku klupu umesto tog Šiptara jer mu je omogućila da na takav, neregularan način, dođe do tablica i da svojim vozilom dođe do Paraćina.
Još gore ako taj vinovnik nesreće pobegne sa mesta nesreće ili uništi te kartonske probne tablice, ili stavi druge, možda ih nije ni stavio u momentu nesreće i tako neko neće moći ni da pribeleži broj. Kako će sutra sudija da povede postupak i da konstatuje da je vozač teretnog vozila natovaren robom sa probnim tablicama počinio to i to krivično delo ugrožavanja učesnika u saobraćaju, a toga u zakonu nema, a država Srbima je to dala i omogućila?
Očekujem od vas, gospodine ministre, da već sutra preduzmete odgovarajuće mere da se ova bruka i sramota države Srbije zaustavi. Jer, šta onda sprečava bilo koga u Srbiji da uzme probne tablice kada kreće negde na put? Jer, što bi, recimo, prevoznici uopšte morali da registruju svoje kamione kada mogu da uzmu od Šiptara taj isti recept?
Nadam se da ste shvatili ogorčenost moju, ali i oko 500 prevoznika iz Pomoravlja, koji svakodnevno gledaju tu bruku države Srbije i koji traže od vas da to zaustavite, s obzirom da ste se do sada pokazali kao ministar koji se hvata u koštac i sa mnogo većim i opasnijim problemima nego što je ovaj.

Dame i gospodo, podneo sam amandman na član 126, koji glasi: ''U članu 126. stav 1. posle reči "bez pristanka korisnika" zapeta i reči "osim na određeno vreme" – brišu se".
Ovaj amandman odnosi se na član 126. u poglavlju (XVII) koje nosi naziv Tajnost elektronskih komunikacija, zakonito presretanje i zadržavanje podataka. I, prva asocijacija svakog građanina na ovaj naslov stvoriće verovatno neugodni osećaj da u svako doba njegove komunikacije mogu biti kontrolisane, prisluškivane i to: na osnovu zakona, ali i na osnovu Ustava, član 41, konkretno, baš u stavu 2, ovog člana, pošto je za takve namere pronađeno pokriće u odrednici ''na određeno vreme''.
Što se tiče odrednice ''na određeno vreme'', formulacija određenog vremena, koju je predvideo predlagač zakona, ostavlja mogućnost različitog nedovoljnog definisanog tumačenja odredbe, koja se odnosi na veoma važan segment zakona. Međutim, koliko to određeno vreme može da traje i kako se pokreće proces apsolutno je nedefinisano i za nekog može biti mesec dana, za nekog godinu, za nekog više godina. I, ako se radi o situaciji da je presretanje komunikacija potrebno radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite Republike Srbije, veoma se lako može dobiti, odnosno obezbediti odluka suda i samim tim bila bi izbegnuta situacija da neko paušalno na određeno vreme eksperimentiše prisluškivanjem, odnosno presretanjem komunikacija građana ove države, a i sama formulacija u stavu 1. člana 126. kaže – ''osim na određeno vreme i na osnovu odluke suda''.
Tako da se postavlja pitanje – da li ovde postoje dve formulacije kada se mogu presretati komunikacije, osim na određeno vreme mimo odluke suda? Jer, da je tako ovaj veznik "i" ne bi trebalo da postoji između ove dve formulacije. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 9. Predloga zakona o obavljanju savetodavnih stručnih poslova u oblasti poljoprivrede, s predlogom da se u članu 9. stav 1. reči "jednu godinu" zameni rečima "tri godine".
Ono što je bila zamisao predlagača da se unapredi poljoprivredna proizvodnja u Srbiji je da se imenuje poljoprivredni savetodavac. Da napomenem da taj savetodavac, pored posedovanja licence i upisa u registar poljoprivrednih savetodavaca, mora biti zaposlen u privrednom društvu ili kod preduzetnika.
Međutim, predlagač u članu 9. predviđa da je za vršenje savetodavnih poslova dovoljna jedna godina radnog iskustva, što je ipak malo za tako odgovornu dužnost koja će biti od bitnog značaja za one poljoprivrednike kojima je potreban savet, bilo da se radi o pokretanju povrtarske proizvodnje, voćarske proizvodnje ili podizanju farme itd, svaka greška i loša procena savetodavca može poljoprivrednika lako da otera u bankrot, što mislim da nikom nije u interesu.
Po mišljenju Ministarstva, jedna godina je dovoljna fizičkim licima koja imaju stečeno visoko obrazovanje i koja su radila na poslovima u poljoprivredi da mogu pružiti poljoprivrednim proizvođačima savete od značaja za život i rad na selu i bavljenje poljoprivredom.
Međutim, taj period je izuzetno kratak, i smatram da su tri godine sasvim optimalan rok za koje bi lice moglo i stručno i sa dosta iskustva da stekne neke pojmove o onome što se dešava u poljoprivredi i da bi moglo da obavlja tu savetodavnu ulogu.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 1. Predloga zakona o šumama, gde se u članu 1. kaže – posle reči "korišćenje šuma" dodaju se reči "i šumskih proizvoda".
Odgovor koji je Vlada dala u obrazloženju amandmana, gde se poziva na član 8. tačka 23) ipak ništa ne razjašnjava, jer se ta tačka u stvari odnosi na pojam šumskih proizvoda kojih nema u ovoj definiciji: šuma je "složena formacija biogeocenoze drveća, žbunja, šumskog bilja"; ali to što se nalazi u šumi podložno je daljoj preradi, odnosno sakupljanju i prodaji, čime se ostvaruje profit.
Ovo obrazloženje bi bilo na mestu kada bi tačka 23) u članu 8, odnosno kada bi u njoj pisao pojam "šuma", pa da se kaže – da se pod šumom podrazumevaju šumski proizvodi.
Namera mi je bila da se i ovaj pojam pod tačkom 23) nađe u članu 1, kojim bi se definisalo korišćenje i šumskih proizvoda, jer oni u stvari i jesu sastavni deo šume. Njihovo korišćenje i prerada, rekao bih, posebne su faze u procesu gazdovanja šumama, odnosno u samom šumarstvu.

Pre nego što počnem da obrazlažem amandman, samo bih skrenuo pažnju predsedavajućoj da kad prekoračim vreme za amandman računa vreme ovlašćenog predstavnika.
Podneo sam amandman na član 9. Predloga zakona o šumama da se u stavu 4. posle tačke 2) doda nova tačka 3) koja glasi: "radi saniranja posledica požara".
Nažalost, ministar trenutno nije ovde, ali bih skrenuo pažnju gospodinu Orloviću da sasluša ono što imam da kažem u vezi ovog amandmana. Kasnije bih mogao da dobijem na neki način i odgovor od ministra, pošto mislim da se radi o veoma bitnom pitanju.
U praksi se često dešava da požar uništi velike površine pod šumom i šumskom kulturom. Da bi se šteta od požara umanjila i da bi se istovremeno stvorili uslovi za saniranje terena pošumljavanjem, koje se pominje u članu 16, neophodno je izvršiti čistu seču.
Stabla drveća koja su stradala u požaru vremenom, od tri do pet godina, pogotovo ako se radi o lišćarima, osušiće se i izgubiće vrednost koju su imala neposredno posle požara. Osim toga, bez uklanjanja tih stabala neće se moći ni izvršiti pošumljavanje.
U obrazloženju Vlade koje ste dali posredno ste priznali da je bilo potrebno prihvatiti upravo ovaj amandman. Kažete u obrazloženju za odbijanje amandmana – kako sanacije šume obuhvata više faza, tako i čista seča opožarenog drvnog materijala. Znači, vi ste sami pomenuli ovde čistu seču opožarenog drvnog materijala.
Pogledajte sada član 9, i to stav 4, gde imate u tački 1) i 2) navedeno tačno kada se izuzetno može vršiti čista seča. Videćete da slučaj koji sam naveo u amandmanu ne postoji, ali opet vi predviđate da postoji u obrazloženju Vlade za neprihvatanje amandmana.
Ako budete želeli da sutra neko ne krši zakon i da može u procesu saniranja opožarenog drveća, a na osnovu izvođačkog plana normalno, da izvrše čistu seču, onda morate prihvatiti ovaj amandman. Sve suprotno bi bilo suprotno i zakonu.
Zato imate i prateći amandman SRS na član 16. koji će samo dopuniti ovu odredbu, ako je budete prihvatili, jer ni u članu 16. vi takođe niste predvideli sanaciju površina pod šumom, ponavljam, koje su uništene u požaru.
Rekao sam, ako se seča opožarenog drveća ostavi za sledeću godinu, normalno ako se uredi izvođačkim planom, opet se ta seča mora nazvati svojim punim imenom i prezimenom. Znači, mora se nazvati čistom sečom, kao što postoje neke druge vrste seča, kao što su sanitarna, proredna, oplodna, zaštitna itd.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 16. stav 1. Predloga zakona o šumama, gde se posle reči  "sneg i slično" dodaju reči "površine pod šumom koje su uništene požarom". Amandmanom se predviđa da proces sanacije šume pošumljavanjem treba da obuhvati ne samo neobrasle površine, već i površine pod šumom koje su uništene požarom, one što se pominju u članu 9. stav 4.
Ministar opet nije ovde da bismo dobili neki adekvatan odgovor, ali opet se obraćam gospodinu Orloviću, nadam se da će mu preneti ono što bih imao da kažem o ovom amandmanu. Ovo obrazloženje koje je dao predlagač je toliko, rekao bih, konfuzno i nejasno, da sam potpuno siguran da sam napisao dobar amandman. Onaj ko je pisao odgovor verujem da je šumarske struke. Imam utisak da taj čovek u životu nije video uživo posledice šumskog požara.
Gospodine ministre, u stvari koji nije tu, i gospodine Orloviću, valjda znate dobro da požar kada prođe kroz šumu za sobom ne ostavlja samo brisani prostor, već ostaju i dalje dubeća stabla sa nagorelom korom, recimo u visini panja, sa izgorelim šumskim rastinjem, sa žbunjem, suvim lišćem itd., a vi kažete u obrazloženju da se pod neobraslom površinom podrazumevaju i površine pod šumom koje su privremeno postale neobrasle.
Stvarno mi nije jasno kako to zamišljate - prošao požar, sada imamo neke varijante, ili je svo drveće pretvoreno u prah i pepeo, ili je prošao požar, svo drveće je privremeno nestalo, pa se onda vratilo, ili prošao je požar, a vi ćete čekati da drveće, stabala koja su opožarena, za četiri, pet godina, ako su u pitanju lišćari, ako su četinari, situacija je drastičnija, popadaju i da se tako osuše, istrule, da bi se na tom terenu kasnije napravila prašuma kada nestane sklopa i tek ćete onda krenuti u saniranje tog požarišta.
Drugačije se i ne bi moglo, jer amandman koji sam podneo na član 9, gde se pominje obavezna čista seča u situacijama kada je dobar deo šume uništen požarom, vi niste prihvatili. Zaista bih voleo da dobijem nekakvo obrazloženje koje je malo više prihvatljivije od ovog, da bi moglo da se razume.
Ako pročitamo član 16. stav 1, nigde nismo mogli da vidimo i nećemo moći da vidimo da se ovde radi o šumama koje su obrasle. Pominju se neobrasle površine nastale dejstvom elementarnih nepogoda, površine na kojima nije uspelo podmlađivanje i pošumljavanje, površine na kojima je izvršeno opustošenje, bespravna seča. Međutim, o površinama koje su obrasle šumom ovde nisam mogao da pročitam ništa.
Kako ćemo onda izvršiti saniranje tog dela šume i kako ćemo izvršiti saniranje ako prethodno ne posečemo čistom sečom, normalno, kroz izvođački plan, stabala koja su uništena požarom, to stvarno ne mogu da razumem.

Dame i gospodo narodni poslanici, došao je ministar, mada mi je žao što nije mogao da čuje moje primedbe na član 9. i član 16, ali što se tiče člana 16. i amandmana koji je podneo naš kolega Milan Nikolić, koliko god da sam pokušavao da protumačim i ovo obrazloženje za odbijanje amandmana, nisam uspeo da nađem opravdan razloga zbog koga je odbijen.
U stavu 1. ovog člana nigde niste pomenuli saniranje šume pošumljavanjem, koja je, recimo, opustošena ili osušena, uništena usled delovanja biljnih bolesti i štetočina. Šta treba uraditi sa tim površinama koje su uništili, recimo, potkornjaci ili gubari ili neke vrste virusa? Da li treba da ostanu, rekao bih, nemi spomenici do sušenja i rušenja stabala zbog truleži ili da se takve površine saniraju?
Recimo, u Britanskoj Kolumbiji u Kanadi potkornjaci su doveli do sušenja miliona hektara pod šumama, da li to znači da se takve šume neće sanirati? Još manje razumem zašto ste se pozvali na član 10. stav 2. koji se odnosi na promenu namene šuma?
Možda ste mislili na stav 3, ali on se odnosi na suzbijanje pojave štetočina. Tražimo zakonsku formulu za saniranje šuma koje su već uništene, osušene, a ne za površine pod šumom, na čijem delu bi trebalo da dođe do suzbijanja širenja štetočina, odnosno biljnih bolesti.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 58. Predloga zakona o šumama, ali pre nego što pročitam tekst amandmana, pročitao bih stav koji prethodi ovom mom amandmanu. U stavu koji je u zakonu predlagača se kaže – u šumama sopstvenika doznaka se vrši samo ako sopstvenik šume pruži dokaz o vlasništvu i na licu mesta pokaže granice svoje šume.
Podneo sam amandman koji se nadovezuje na ovaj stav i koji glasi – sopstvenik šume snosi odgovornost ako stručno lice dovede u zabludu da doznaku obavi u šumi koja nije u njegovom vlasništvu. Dosadašnji st. 8. i 9. postaju st. 9. i 10.
Takođe bih citirao obrazloženje koje je dala Vlada za neprihvatanje amandmana – Amandman se ne prihvata iz razloga što je kaznenim odredbama propisana prekršajna odgovornost u slučaju da se doznaka vrši suprotno odredbama člana 58. st. 1. do 6. Predloga zakona, tako da je predložena dopuna nepotrebna.
Ovde se radi o članu koji govori o doznaci i vi ste se u obrazloženju pozvali na čl. 112, odnosno tačku 28. Mislim da ste pogrešili što ipak niste prihvatili amandman, jer ova kaznena odredba na koju se vi pozivate u obrazloženju se odnosi samo na prekršaje pravnog lica. Međutim, smisao amandmana je bio da se reguliše jedna činjenica, situacija koja se uglavnom dešava u privatnim šumama.
Međutim, ono što je veoma česta pojava na terenu u gazdovanju privatnim šumama, a da se podsetimo one zauzimaju 47% ukupnih šuma, jeste to da upravo sopstvenici privatnih parcela pod šumom čine ovaj prekršaj, a to su fizička lica.
Međutim, vi u članu 113. koji se odnosi na prekršaj fizičkih lica nigde niste naveli ovu tačku 28, ni u jednom od ova tri navedena slučaja za radnje za koje je predviđeno da se tretiraju kao prekršaji, a navedeni su u tač. 111. i 112.
Šta ovo treba da znači? Da li je dozvoljeno da se nešto ovako radi, a posle da se ljudi parniče i među sobom ili sa državom, ako kojim slučajem, greškom ili namerno uđu na parcelu koja pripada javnom preduzeću? Da li treba da se uzimaju odredbe iz nekog drugog zakona? Kažem da bi dobro bilo da upravo matični zakon koji govori o šumama ima ovakvu jednu bitnu odredbu.
Osim toga, vi ste u odgovoru za neprihvatanje amandmana naveli stavove od 1. do 6. u članu 58. Ovo o čemu govorim se odnosi na stav 8, koji apsolutno nema nikakve veze sa ovim stavovima koje ste vi ovde naveli u obrazloženju.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 60. Predloga zakona o šumama, koji glasi: "U članu 60. posle stava 2. dodaju se st. 3. i 4. koji glase – promet žigosanog posečenog drveta, odnosno proizvedenih drvnih sortimenata vrši se uz obavezno posedovanje pratećih dokumenata. Ministar bliže propisuje sadržinu i oblik pratećih dokumenata u prometu drvnih sortimenata.
Da se ne bi stekao utisak da je za promet drvnih sortimenata potreban samo jasno vidljiv šumski žig, amandmanom je predloženo da se ovaj član dopuni stavom o pratećim dokumentima kao što su propratnica, izvodnica, specifikacije itd.
Čitajući predloženi član 60, onako kako ga je predlagač napisao, stiče se utisak kod nekog ko bi tumačio ovaj zakon da je potrebno da samo vam ovlašćeno lice, recimo poslovođa, na opremi udari žig na drvnom sortimentu i da tako završite posao.
Sada je problem što sam amandmanom predložio da su obavezna i prateća dokumenta i ne vidim šta je u tome loše, jer nisam navodio u predloženom amandmanu taksativno vrstu dokumenata, izgled, formu, veličinu, samo sam predložio da to vi uradite što se tiče vašeg ovlašćenja kao ministra.
Sumnjam da će se neki drugi zakon baviti time kako će izgledati šumske propratnice ili objave, kako ih zovu, izvoznice ili specifikacije o asortimentima, to je ostavljeno onim ljudima koji su zaposleni u vašem ministarstvu i koji će ipak dati i koji bi trebalo da daju predlog kroz podzakonska akta kako će sve to izgledati i kako će se urediti. Amandmanom je samo napomenuto da, pored žiga za promet drvnih sortimenata, mora da postoji i prateća dokumentacija.
Ovaj amandman ima za cilj, rekao bih, uspostavljanje kontinuiteta sa, kako ste u obrazloženju naveli, posebnim zakonom kojim se uređuje promet roba. Ako bismo sledili ovakav vaš pristup, gde se kaže da je neka radnja u ovom zakonu koju smo mi predložili amandmanom već obuhvaćena drugim zakonom, onda bi komotno mogli da prepolovimo ovaj zakon.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 99. Predloga zakona o šumama. Inače, taj član se odnosi na zakup šumskog zemljišta u državnoj svojini. Amandman glasi – šumsko zemljište u državnoj svojini ne može se dati u zakup stranom državljaninu, niti stranom pravnom licu.
Što se tiče odgovora predlagača, u obrazloženju se kaže da on ne vidi razloge koji upućuju na neophodnost usvajanja predložene izmene.
Podnošenje ovog amandmana je možda imalo za cilj upozoravajući smisao na sve ono što se dešava u poslednje vreme u Srbiji, kada znamo kako se daju i rasprodaju mnogi prirodni resursi koje poseduje Srbija.
Poznata je činjenica da su mnogi vojni poligoni izgrađeni na šumskom zemljištu. U nekim slučajevima se radi o otetoj manastirskoj šumi i manastirskom zemljištu posle Drugog svetskog rata, odnosno 1945. godine, a koji su Zakonom o restituciji iz 2006. godine vraćeni SPC.
Sada navodim primer "Pasuljanskih livada". Mnogi su čuli za taj vojni poligon, koji inače pripada opštini Despotovac. Bilo je mnogih napisa u štampi u poslednjih nekoliko godina o zainteresovanosti NATO alijanse za ovaj vojni poligon zbog njegovog strateškog položaja.
Dakle, s obzirom da su pojedini vojni poligoni postali vrlo interesantni emisarima NATO pakta u strateškom približavanju Rusiji, smatram da je čak i na ovako jednom malom primeru neophodno da se usvoji ovaj amandman kao potvrda da Vlada Srbije gaji iskrene i prijateljske odnose sa Ruskom federacijom.
U protivnom, odbijanje amandmana značiće da se u bliskoj budućnosti planira ustupanje šumskog zemljišta strancima, odnosno NATO-u.
Da li se može desiti da se šumsko zemljište koje je u državnoj svojini, a koje je recimo, kao što sam maločas spomenuo, vraćeno SPC Zakonom o restituciji, da se takvo zemljište da u zakup stanom državljaninu, odnosno stranom pravnom licu?
Ne zaboravimo još jednu činjenicu da su šume, a pogotovo manastirske šume, nekada bile, i danas su, čuvari izvorišta zdrave pijaće vode, veoma važnog prirodnog bogatstva, nažalost nedovoljno iskorišćenog. Sigurno će biti želja mnogih, onih i koji ne misle dobro Srbiji, koji su strani državljani, stana pravna lica, da bezočno iskoriste ovo naše prirodno bogatstvo.