Dame i gospodo narodni poslanici, Evropska konvencija o predelu jedna je u nizu mnogih koje su usvojene i koje se usvajaju u ovom parlamentu i po običaju preko njih se domaćim zakonodavstvima projektuju neka rešenja kojima i nije baš pravi cilj ono što piše u samoj konvenciji.
Ono što je cilj globalističkih planera u svetu je unificiranje gotovo svakog vida društvenog i privrednog života, a sve pod vidom poboljšanja uslova i kvaliteta života ljudi, pa se tako u ovoj konvenciji pominju čak i gradske sredine, sela, degradirane sredine, životna sredina, kulturna nasleđa itd.
Koliko je meni poznato, u Srbiji postoje određeni zakoni koji su svojim odredbama regulisali pojam predela, njihovu zaštitu i unapređivanje. To su Zakon o zaštiti prirode, Zakon o kulturnim dobrima, Zakon o planiranju i izgradnji, zakoni o proceni uticaja i strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, zatim Nacionalna strategija održivog razvoja itd.
Sada nam je potreban neki evropski pravni kišobran kako bismo postali elokventniji, kulturniji, samoodgovorniji prema našim predelima i našem nasleđu. Svakome od nas, naravno, stalo je da unapređujemo i čuvamo predele u našem okruženju i tu ništa nema sporno, ali način na koji se nama to ovde predstavlja i prosto uslovljava deluje malo uvredljivo.
Pokušaću na tri primera iz naše stvarnosti da vam pokažem kako izgleda ta kosmopolitska ljubav za očuvanje prirodnog i kulturnog nasleđa. Kao potpisnica ove konvencije u obrazloženju se navode 33 države i još sedam zemalja, među kojima je i Srbija, gde je u toku ratifikacija. Dakle, možemo reći, skoro sve države Evrope.
Ove države su potpisnice i nekih ostalih evropskih konvencija koje se bave zaštitom svetske kulturne baštine, konvencije o zaštiti arhitektonskog i arheološkog nasleđa itd. Ali, bez obzira na to što su se i te evropske države svojim potpisima obavezale na poštovanje principa tih konvencija, nije im smetalo da, recimo, mirno gledaju uništavanje srpskih svetinja na KiM, spaljivanje manastirskog kompleksa Svetog Arhangela u Prizrenu iz 14. veka, manastira Zočište, na desetine drugih manastira, stotinu pravoslavnih crkava.
Vidite, i oni su bili sastavni deo nekih evropskih predela, kako se ovde kaže, koji su svojim prirodnim i kulturnim odlikama činili prepoznatljiv predeo značajan za srpski narod.
Zašto tada nije neka zemlja članica potpisnik ustala protiv nasilja i bezumlja Šiptara na KiM da se sačuvaju srpske svetinje? Niko nije ni prstom maknuo da se sačuva ono što je srpsko. Da ne spominjem sada uništavanje srpske baštine i kulturnog nasleđa u današnjoj Hrvatskoj, u Federaciji BiH itd.
Mi govorimo sada o Evropskoj konvenciji o predelu, a trebalo bi da se pozabavimo i onim ostalim konvencijama, o pravu na život, Konvenciji o ljudskim pravima, da se prijatelji iz vaše Evrope zapitaju zašto su srpska sela lepog metohijskog predela Velika Hoča na KiM okružena bodljikavom žicom, zašto su oko osnovnih škola na KiM gde uče srpska deca postavljena borna kola i mitraljezi. Da li je to po nekoj konvenciji EU?
Lako ćemo mi za predele. Potrebno je da se sačuvaju životi naše srpske braće od onih kojima je baš ta EU dala državu i mogućnost da sve to čine.
Primer drugi. Naši predeli su prelepe prirodne oaze, nedirnute i nezagađene sredine, znači, Kopaonik, Tara, Rtanj, Fruška gora, Zasavica, Vlasinsko jezero, Đerdapska i Sićevačka klisura, Drina, Zlatar, Pešterska visoravan i da ne nabrajam dalje. Tako je i u susednim zemljama koje imaju svoje predele i zaštićena prirodna dobra i nacionalne parkove.
Međutim, sve zemlje nisu podjednako bogate. Neke su finansijski stabilne, jake, neke su siromašne. To je prvi uslov za nešto što se odvija iza očiju javnosti, a na štetu siromašnih zemalja.
Poznato je da zemlje zapadne i srednje Evrope imaju i imale su odranije veoma razvijenu industriju, da imaju veliki broj nuklearnih elektrana, a samim tim i problem sa skladištenjem nuklearnog otpada od istrošenog nuklearnog goriva.
Njihova industrija brzo tehnološki napreduje, ali je zato ona stara prljava brzo našla put do siromašnijih zemalja. Tako su mnogi predeli, još uvek nezagađeni, dobili ovde dislocirane, reparirane fabrike, koje nemilice zagađuju životnu sredinu.
Pored tih repariranih fabrika sa prljavom tehnologijom, koje su otpisane i prodane za novac zemljama u razvoju, tone i tone nuklearnog otpada se krijumčari u siromašne zemlje, gde se upravo u tim zabačenim nezagađenim predelima, daleko od očiju javnosti, taj otpad skladišti u pećinama, napuštenim rudnicima, jamama, špiljama i tako tu ostaje da podmuklo uništava živi svet oko sebe decenijama i vekovima.
Samo da vas podsetim na veliku aferu koja je svim silama gurana u zapećak iz 1989. godine, kada se nemački brod "Barbara Blomberg" prošetao Dunavom, posle čijeg su prolaska na graničnom prelazu kod Kladova popucali uređaji za detekciju zračenja, a čitava posada, uglavnom staraca, posle godinu dana kompletno je poumirala. Tovar je završio uz Dunav u Rumuniji, Srbiji i Bugarskoj.
Upravo te zemlje potpisnice tako gledaju na naše predele. Toliko su iskreni u svojim stremljenjima da nam daruju takve sumnjive isporuke i tovare. I da napomenem da je procenat obolelih od karcinoma u Timočkoj krajini 30% veći nego u ostalim delovima Srbije. Pitamo se zašto?
Takođe, koliko je unosan posao ilegalnog skladištenja te vrste otpada govori činjenica da cena jednog kilograma uskladištenja nuklearnog otpada iznosi oko hiljadu i po evra, odnosno milion i po dolara za jednu tonu.
Treći primer, ova konvencija prosto vrvi od pojmova kao što su zaštita životne sredine, čista voda, zdrava hrana, organska poljoprivreda, prirodne odlike, kulturno nasleđe itd. Sada nama ministri iz Vlade kojih ovde nema, treba da nam govore, da nas ubeđuju kako oni sve čine da dostignu ciljeve opisane u preambuli ove konvencije.
Međutim, činjenice i dešavanja samo u poslednje tri godine, ne moramo ići dalje, pokazuju nam da sami potpisnici, a to znači naša vlada i pojedini ministri, ne haju baš ni za predele ni za održivi razvoj.
O čemu se radi? Verovatno ste često imali prilike da čujete ovih godina o protestima građana koji se protive izgradnji postrojenja za preradu opasnog otpada koja su kao po pravilu svesno projektovana u blizini gradova, rečnih tokova, usred poljoprivrednog zemljišta. Čak su čini mi se u Krnjevu, kod Velike Plane, planirali izgradnju ogromne deponije opasnog otpada na samo par kilometara od osnovne škole.
Znači, čuli ste maločas primer iz Rusije koji je izneo poslanik SRS Dejan Mirović koliko stotina kilometara se potencijalno opasna trasa izmešta. Međutim, kod nas nisu u pitanju kilometri, kod nas su u pitanju metri.
U ovoj konvenciji navodi se prirodna i kulturna nasleđa, a koliko je to daleko od onoga što Vlada radi na terenu govori sledeća činjenica. Ministarstvo životne sredine je 2009. godine nameravalo da izgradi postrojenje za fizičko-hemijski tretman opasnog otpada, 43 hiljade tona godišnje, nedaleko od Ćuprije i to usred poljoprivrednog dobra Dobričevo, koje se prostire na 750 hektara, na 500 metara od kulturno-istorijskog kompleksa Ivankovačke bitke iz 1804. godine i na samo pet kilometara vazdušne linije od manastira Ravanice, gde se nalaze mošti Svetog kneza Lazara, da ne pominjem sad i Ćićevac. Ako je ovo po evropskoj konvenciji, onda očekujem da vidim ovakva postrojenja i pored Luvra, i pored Vindzor parka i Koloseuma u Rimu.
Načela koja se provlače kroz ovu konvenciju jesu dobronamerna, jesu slatkorečiva, slatkorečivo opisana, ali ne zaboravimo politika je ta koja dozvoljava ili ne dozvoljava da se nešto uradi. Srpski predeli su 1999. godine bombardovani uranijumskim bombama. Da li mislite da bi neko na osnovu konvencije koja je 2000. godine sačinjena, da je ranije postojala, da bi neko intervenisao da zaštiti našu privredu i naše predele.
To je dokaz da se ideja uspostavljanja novog svetskog poretka ubrzano sprovodi bez obzira na konvencije i rezolucije kojima se propagiraju pozitivne vrednosti ove civilizacije.
I na kraju, primer Švedske, pomenuo je gospodin Stevanović takođe Švedsku maločas. U Švedskoj umesto da spaljuju gume, kao što je to kod nas zakonom dozvoljeno, oni od njih prave veštačka brda i skijaške staze, a i mi i Švedska smo potpisnici ove konvencije, a vi procenite ko ispravno radi.

Dame i gospodo narodni poslanici,  u dosadašnjem radu Narodne skupštine kada se vodila rasprava za usvajanje nekih zakona ili njihovih izmena i dopuna obično su postojala dva razloga. Prvi razlog se zove EU i njene direktive, bez obzira što su te direktive nesprovodljive i nemerljive u našim uslovima. Drugi razlog je prilagođavanje potrebama određenih interesnih krugova monopolističkih udruženja kako bi, rekao bih, ozvaničili svoje, odnosno ozakonili svoje pozicije.
Ako ovaj zakon nije pod šablonom direktive EU, s kojim propisom EU će se onda uskladiti pošto će i to kad-tad verovatno doći na dnevni red.
Što se tiče SRS, da neko pogrešno ne shvati, nije nama žao što se ne usklađuju ove izmene s direktivama EU, nego što se pitamo kako će se njima poboljšati taj drumski saobraćaj u Srbiji. Sve će to trajati dok neki činovnik u Briselu ne kaže, pošalje poruku, taj zakon brišite, evo vam novi zakon o drumskom saobraćaju i sve će biti onda jasno.
Naravno, gospodine ministre, vi ste ovakvo stanje zatekli kada ste došli na vašu funkciju i svesni ste da nešto mora da se promeni. Ali, ono što je najpotrebnije za čitav ovaj poduhvat, pa i za ovaj Koridor 10, o kome se toliko često danas govorilo, jeste novac i to ogroman. S pravom ste se pitali maločas u raspravi – gde su ona silna sredstva sa zapada koja su ušla u Srbiji posle 5. oktobra? Mi samo to vaše pitanje proširujemo – gde su još i one pare od silne privatizacije koje se sprovela odmah posle 5. oktobra?
Znači, da su ta sredstva investirana u Srbiji u infrastrukturu odmah bi se to videlo na standardu građana, samim tim i infrastruktura bi bila bolja.
Mi ponovo treba sad ovde da slušamo hvalospev o ovom novom zakonu koji mi verovatno nećemo stići da sprovedemo. Kao prvo, nemamo finansijsku sigurnost za prevoznike. Kao drugo, birokratske procedure, ako tako mogu da kažem, pogotovo transport i to međunarodni, veoma su spore. Kao treće, sistem plaćanja usluga u prevozu se polako vraća, bukvalno mogu da kažem, u feudalizam.
Znate, firma neće da plati usluge prevoza. Jednostavno ljudi su dovedeni pred svršen čin ili gde im oduzimaju vozila jer ne mogu da plate rate za lizing. Majstor jednostavno okrene vozilo u neko stovarište, uzme motku i reguliše utovar robe i tako izmiri dugovanje u naturi.
Kao četvrto, očajna infrastruktura. Ja sam iz opštine Paraćin. Često prolazim deonicom puta Paraćin – Zaječar, znate da se on rekonstruiše. Moram da kažem da se dugo, maltene do pre nekih pet-šest dana, tamo skoro ništa nije radilo. Nekoliko meseci unazad, možda od jeseni, stajali su razbacani ivičnjaci, nabacana rizla, ostavljeno kolje i tek sad se krenulo da se nešto radi.
Verovatno se sećaju mnogi poslanici koji su prošle godine boravili u Boru, kada su bili vanredni lokalni izbori, svi smo videli one mostove koji su bili u fazi rekonstrukcije. Imali smo one pokretne semafore. Nažalost, često smo imali prilike da vidimo da maltene na tim mostovima niko ništa nije radio. Bukvalno nije bilo žive duše i znamo koliko je to dugo trajalo. Mada, verovatno ćete reći, to je problem do izvođača, koji su malo aljkavi što se tiče toga. Ali, eto, uglavnom građani zbog toga trpe.
Problemi koji su evidentni u drumskom saobraćaju moraju da se rešavaju jedino dobrim zakonima i njihovom efikasnom primenom. Svi smo mi svesni da su mnogi zakoni, da se ne udaljavamo na druge oblasti, konkretno u vezi saobraćaja ili saobraćajne infrastrukture, teško primenljivi iz prostog razloga što su neki, moramo da kažemo, navrat-nanos donošeni da bi se ispunili neki rokovi i uslovi za mitsko sticanje kandidata za članstvo u EU.
E, sada da li ćemo i mi uvesti neka nova tumačenja daljinara, trase, taksi tarife, to neće moći da reši neke probleme, a naše birokratske kombinatorike, pogotovo sa međunarodnim transportom su, verujte, već svima preko glave. Sećamo se prošle i pretprošle godine kakve su probleme imali prevoznici koji su prevozili voće i povrće za Rusiju. Ukoliko se svemu tome još doda, rekao bih veoma loša infrastruktura, onda je slika Srbije kompletna.
Jednostavno pitam u kojoj to državi može da se dogodi takva situacija da se, recimo, postavi novi asfalt na jednoj deonici auto-puta, auto-put se obeleži trakama, i da se posle dve-tri nedelje pojave udarne rupe? To može svako da proveri, ima puno nas koji putujemo svakog dana. To su česte slike na našim putevima.
Evo, najsvežiji primer kako smo efikasni, a rekao bih i rentabilni, a problem je s početka marta. Bilo je to i u medijima. Vlasnici teretnih vozila, koji treba da dobiju nove saobraćajne dozvole, treba da čekaju izvestan duži period, čak i do mesec dana. Šta to treba da znači za tog poreskog obveznika? Bukvalno bankrot.
Kaže se da će dobiti potvrdu od MUP da mu nije izdata na vreme saobraćajna dozvola, a s kojom će verovatno moći samo da se slika, ukoliko želi da neku robu vozi u EU ili u Rusiju. Tu treba sprovesti neki vid subordinacije sa ministarstvima u okviru Vlade Republike Srbije, a u ovom slučaju vašeg ministarstva i Ministarstva unutrašnjih poslova, da ljudi jednostavno nemaju taj problem.
Bez te saobraćajne dozvole takođe ne mogu dobiti ni određena dokumenta koja su im potrebna za međunarodni transport. Ko gubi? Gubi državna kasa, gube i sami preduzetnici koji se bave ovim poslovima.
Koliko je važno zakonski regulisati prevoz drumskog saobraćaja govori i podatak da su sa 10% tereta upravo transporti ovim vidom saobraćaja. Takođe, oko 75% ukupnog broja prevezenih putnika otpada na drumski saobraćaj.
Verovatno će nekima biti zanimljiv podatak o broju lica koja su zaposlena upravo u privrednoj grani. U Srbiji u drumskom putničkom saobraćaju radi oko 25 hiljada ljudi, a u drumskom teretnom 35 hiljada ljudi. Znači, 60 hiljada ljudi. Verovatno tih 60 hiljada ljudi i hrani možda 200 hiljada ljudi u Srbiji. To je jedna velika socijalna grupa, veoma bitna, zahvaljujući kojoj se, možemo slobodno reći, Srbija kreće i radi.
Vi sad ovim zakonom pokušavate da nešto donekle poboljšate, ali bojim se da su neke promene u zakonu nastale kao plod pritisaka određenih struktura, možda i moćnih udruženja prevoznika, gde možda mesta za male i sitne sopstvenike prevoznih sredstava neće biti.
Međutim, one poteškoće koje su svima zajednički imenitelj, koje se bave ovim poslom, nastale su kao rezultat možda nesinhronizovanog delovanja pojedinih ministarstava u Vladi Republike Srbije.
Naravno, vi da hoćete na Vladi uklonili biste te prepreke vrlo brzo i osetno biste poboljšali poslovanje prevoznika. Ovako nametima vi ih prisiljavate da podižu cene usluga. To automatski znači povećanje cene proizvoda zbog skupog transporta i tu nastaje začarani krug iz koga nema izlaza.
Koji su to problemi koje Vlada može da reši? Pre svega, dozvolili ste, ne vi nego Vlada, bankama da pljačkaju ne samo građane, već i one preduzetnike, prevoznike nerealno visokim kamatama na lizing za kupovinu osnovnih sredstava za rad. Verovatno i sami znate, čuli ste, puni su placevi oduzetih vozila vlasnika koji nisu mogli da izmire obaveze prema bankama.
Zatim, porez na dodatu vrednost je visok za ovu vrstu delatnosti. Da li znate da skoro svi zbog toga imaju poteškoća? Zatim, nemogućnost naplate za pružene usluge. Znači, čitava procedura ide veoma sporo, pogotovo preko suda, a to za pojedine prevoznike, koji recimo treba da naplate ogromne sume novca za izvršene usluge, može da bude bukvalno kraj, ukoliko sud brzo ne reaguje i ne omogući naplatu onoga što su zaradili.
Četvrti problem je onaj zbog koga vas je opomenula i EU, a to su dvostruke akcize na naftne derivate. Šta mogu da misle naši prevoznici koji svoje rezervoare u susednim državama napune po 20% manjoj ceni za gorivo? Takođe, cena putarine možda je visoka i nerealna za neke deonice puta, koje možda ne ispunjavaju neke određene standarde, koji su prisutni u nekim drugim zemljama.
Dalje, ne prođe neka nedelja da neko ne štrajkuje od prevoznika. Prvo štrajkuju jedni taksisti, legalni, a posle njih štrajkuju oni što rade na crno. Prođe malo, pa štrajkuju vlasnici kombi vozila, koji obavljaju opet neki vid delatnosti u prevozu ljudi i robe. Verovatno će uskoro štrajkovati vlasnici kamiona, autobusa itd.
Jednostavno, šta ljudi da rade kada su izgubili posao u ovoj tranziciji? Nemaju više ljudi od čega da žive, šta da jedu, čime da se leče i kako da školuju decu. Izlaz su pronašli, eto, u kupovini nekog vozila kojim obavljaju neku delatnost da bi sebi zaradili za život i državi plaćali porez. Eto, tako se čuva socijalni mir.
Sada neko od dežurnih činovnika u Briselu pogleda određenu direktivu i kaže – to ne može, to se u EU ne dozvoljava. Onda vi po starom donosite druge zakone i svi idu pod led. Šta onda imamo ovde u Srbiji? Bedu, glad i siromaštvo. Što se tiče ovih kombi prevoznika, oni su morali na ulice, znate i sami, da bi dokazali da nikako ne mogu biti u klasi za registraciju sa skupocenim džipovima koji su odraz, znamo svi, luksuza i koje sebi mogu da priušte samo bogati.
U razlozima za donošenje zakona naveli ste, između ostalog, i probleme auto-taksi prevoznika, njihovih udruženja, sindikata. Verujete da ćete ovim zakonom to verovatno bolje regulisati. Tako su verovatno govorili i oni vaši prethodnici iz 2001, 2005. i 2006. godine, kada su takođe donošene izmene i dopune ovih zakona.
Takođe, planirate uvođenje reda na saobraćajnom tržištu prevoza i staničnih usluga. Vreme je da se nešto preduzme po tom pitanju. Verujte, putevima Srbije, a to verovatno dobro znate, krstare takva prevozna sredstva pojedinih prevoznika da se pitamo kako su uopšte i registrovani? Vidimo ih često na putevima. Doduše, češće ih vidimo kako pokvareni stoje na parkiralištima nego što obavljaju onu svoju obavezu koju imaju.
Nasuprot njima, postoje prevoznici koji jednostavno ne mogu da se uključe u posao prevoza putnika zbog interesnih grupa koje su se maltene pretplatile na red vožnje u koje niko sa strane ne može da se uklopi, iako imaju vozni park, da se malo našalim, kao iz doba jure. Trebalo bi da razmišljate o mogućnosti da zakonski olakšate prevoznicima nabavku polovnih autobusa iz uvoza, koji su u daleko boljem stanju od onih koji trenutno krstare našim drumovima.
Zbog vremena ću preskočiti da govorim o kaznama. Na kraju bih se samo osvrnuo na Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora o garanciji EPS za elektronska brojila između Republike Srbije i Evropske investicione banke.
Država će, kako smo ovde čuli, od "Sažema", francuske kompanije, kupiti elektronska brojila, a znamo svi da je u Nišu firma u okviru Elektronske industrije i profesionalne elektronike zatvorena, koja je takođe proizvodila ta brojila, kao i još nekoliko firmi.
Ovo je zakon koji će stopostotno podići popularnost vladajuće koalicije kod građana. Građanima ću sada reći šta će im se desiti kada im se ugrade francuska elektronska brojila za daljinsko očitavanje. Dakle, ubuduće ćete, poštovani građani, čak možda i za pet dinara ako niste izmirili dug za električnu energiju, biti daljinski isključivani. Sad vi razmišljajte da li je u pitanju greška, kvar ili isključenje.
Dakle, hajde malo da se našalim – vezivanje šarplaninaca za bandere je prošlo, to što su mnogi ostali bez posla, što imaju bolesnika u kući, malo dete, što nemaju primanja, što nemaju kome da se pojadaju, više neće imati kome i "veliki brat" koji sedi u distribuciji će pritiskom na dugme, kao neki vremeplov iz EU ili nekog našeg statusa, vas vratiti u 19. vek.
Onda mogu da dižu cene do neba, da rade šta hoće, jer, država se zadužuje da kupi osnovna sredstva jednom javnom preduzeću koje neće da mari za socijalne slučajeve kojih sve više ima u Srbiji, već će gledati svoj poslovni interes.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 78, koji glasi – Posle stava 13. dodaje se stav 14, koji glasi: „Pravna i fizička lica koja su u redovnom postupku ili u postupku legalizacije platila naknadu za uređenje građevinskog zemljišta u periodu od 1. januara 2004. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona plaćaće 50% iznosa poreza na imovinu do 31. decembra 2016. godine“.
Znači, to nije slučaj samo kada je ovaj zakon u pitanju, odnosno plaćanje naknade u procesu legalizacije, već je to postalo, rekao bih, i praksa za izmirenje poreskih obaveza od strane građana – da se oni građani, znači, oni obveznici koji su redovno izmirivali svoje obaveze, koji su plaćali državi ono što je propisivala sada maltene osećaju prevarenim. Vi sada dajete popust onima koji sada legalizuju neki objekat ili koji tek nameravaju da to urade, iako su neki rokovi i prošli.
Da ste prihvatili amandmane i sugestije SRS i odredili minimalne i prihvatljive takse kada se donosio ovaj zakon, i ona prva a i ova druga legalizacija bi verovatno uspele. Ovako, vi iz Ministarstva se ponašate, kako bih rekao, kao neki dovitljivi trgovac na vašaru. Znači, vi iznesete robu, cena je previsoka, pa ko kupi kupi, pređe se, i na kraju, da ne propadne posao, preostalu robu maltene date u bescenje.
Srpska radikalna stranka želi da se ovim amandmanom pruži određena satisfakcija onima koji su redovno izmirivali i izmirili svoje obaveze. Zato je trebalo da prihvatite ovaj amandman. Jedno pitanje za vas: kako se oseća čovek koji je ispoštovao čak i loš Zakon o legalizaciji i za kvadrat u procesu legalizacije, recimo, platio u nekoj ekstra zoni 10.000 dinara, a njegov komšija nije postupio po rokovima, kuća do kuće, ista ulica, sve isto, taj kvadrat danas sa nekim popustima, recimo, plati 500 dinara? Osećaj je, verujte, zaista mučan.
Država, zbog mera koje predlaže, treba da ima odgovornost prema onima koji su poštovali zakon. Ovde se u amandmanu pominje 1. januar 2004. godine; razlog je to što je pre ovog datuma, sećamo se, donet prvi Zakon o legalizaciji, u vreme ministrovanja Dragana Šumarca, i pod još težim i gorim uslovima, sa mnogo većim taksama i naknadama; zatim je došla ova druga. Onaj ko je izmirio sve te obaveze treba da dobije kakvu-takvu satisfakciju za revnost prema državi. U suprotnom, kakva je poruka države poreskim obveznicima? Jednostavno – ne plaćajte ništa; sada je naknada visoka, čekajte da se donese uredba ili zakon, pa ćete svoju obavezu svesti na nekih možda 10%. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je predlog odluke o učešću pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama u 2011. godini. Izneću neke opšte ocene sa gledišta SRS, pre svega što se tiče mirovnih misija naše Vojske. Niko od nas ne misli ništa loše o tom pitanju. Dobro je da se pomogne ljudima širom sveta koji su stradali u ratnim dešavanjima u njihovim zemljama, ali prvo moramo da sagledamo naše pozicije, naše materijalne mogućnosti, stanje u našoj vojsci, kao i neke činjenice vezane upravo za zemlje gde su predviđene te mirovne misije.
Sada vidimo da su i ovde te misije na dva koloseka. Tu su UN, tu je EU. Treba to uzeti u obzir kao interes pojedinih zemalja koje, takođe, učestvuju u tim mirovnim misijama i to sa značajnim brojem vojnika.
U II glavi, Razlozi za donošenje odluke, u četvrtom stavu navodite da će Srbija upravo na ovaj način jasno pokazati da je aktivni činilac očuvanja međunarodnog mira i bezbednosti u svetu. Zatim, tu pominjete međunarodno pravo, međunarodne odnose itd, sve u superlativu, da ne nabrajam dalje.
Sada je pitanje – da li su i ostale zemlje članice UN na tom putu Srbije, po pitanju poštovanja međunarodnog prava, ili su baš u slučaju Srbije te zemlje, čiji će možda vojnici biti rame uz rame sa našim u Kongu i Liberiji, nekako to pravo upravo bacile pod noge.
Pominjete u istom četvrtom stavu angažovanje kapaciteta Srbije. Kapacitet naše današnje vojske je takav da se vojne vežbe, da kažem simbolično, izvode na površini koja odgovora površini fudbalskog igrališta, a svi učesnici vežbe mogu da stanu u pet kamiona. Od 2001. godine pa do danas svesno se umanjivao kapacitet srpske oružane sile, da bismo danas došli u situaciju da u ovakvim prilikama, kada treba da se priključimo naporima UN, a sada vidimo i EU, za očuvanje mira u svetu, a ja kažem – ne dao bog da ih UN čuvaju onako kako su čuvali Srbe na KiM, ili u Krajini ili u Bosni, mi tamo nastupamo simbolički, sa nekoliko ili nekolicinom pripadnika oružanih snaga Srbije. Ta simbolika ista je kao kada bi neko iz pustinje ''Sahare'' otišao da se takmiči na zimskim olimpijskim igrama.
U vezi ovih multinacionalnih operacija Vojske Srbije, načelnik Generalštaba, general-pukovnik Miloje Miletić, sam kaže da je prioritet u radu vojske, a i izjava je od 1. februara 2010. godine: prvo, obuka; drugo, program za učestvovanje u mirovnim misijama UN; treće, usvajanje doktrine, regulative; četvrto, profesionalizacija vojske i, peto, dogradnja komandi jedinica i ustanova vojske. Sve je to lepo zamišljeno verovatno negde u Briselu. Vojsku ćete transformisati tako da od nečega stvorite skoro ništa, da se sadašnja vojska pretvori u takvu vojsku koja neće moći da se odupre bilo kojoj ozbiljnoj oružanoj sili u našem okruženju.
Što se tiče ovih misija, vi brinete brigu kako da obučite i obučete neznatan broj pripadnika vojske i policija i da ih pošaljete u ove zemlje koje se ovde navode i mislite da ste time rešili sve probleme. Za to ćete verovatno dobiti priznanje od Ban Ki Muna, a ovamo vaši prijatelji iz NATO i EU nisu ni prstom mrdnuli kao mirovnjaci da zaštite ne samo ljudska prava, već i živote Srba na KiM i šire. Pred očima tih mirovnjaka, pod zastavom UN, Šiptari su, predvođeni Tačijem, sprovodili Srbe na živo klanje, vadili im organe i prodavali širom Evrope i sveta. Zatvarali su oči, nisu hteli da spasavaju, da spreče, da zaustave taj užasan zločin, a sada se pravdaju, kako vidimo, kažu, pisali su neke dopise još 2003. godine, ali znate kako se to kaže – ''pisao gluv slepom, a nem čitao''.
Naša je vojska sasvim sigurno svesna te činjenice da su to pre svega male misije sa malobrojnim ljudstvom, ali naša stvarnost u Srbiji je drugačija, a to je drastično umanjenje vojnika, pripadnika vojske pod oružjem koji treba da brane suverenitet Republike Srbije ukoliko bude ugrožen. Ovako, kako stvari stoje, ne možemo sa ljudstvom pokriti jednu ozbiljnu dugu liniju fronta koja bi pokrivala, recimo, veći deo državne granice.
Da li je ministar odbrane svestan činjenice da Šiptari na KiM, trenutno okupiranom, mogu u roku od 24 časa staviti 150.000 ljudi pod oružjem? Da li ministar odbrane misli da se u takvoj situaciji naša vojska koja je tehnički osakaćena, a kasnije ću navesti primere, i tehnički uništena, brojno oslabljena, koja skoro i da nema rezerve, jer nekoliko generacija unazad, dobro znamo, mladih ljudi, služili su takozvani civilni vojni rok, u životu nisu uzeli pušku i kako od takvih očekivati sutradan da brane zemlju, i kako će moći neko da se bori da brani Srbiju ako mu iza leđa kaskaju ''Kandićke'', "Žene u crnom", Biserko i ko zna ko sve još iz onog repertoara ravnatelja pod zaštitom aktuelnog režima?! Prema tome, da li će ova sadašnja vojska moći da odbrani narod i državu?
Gospodo, lako ćemo mi i za Kongo, i za Liberiju, i za Bliski istok i za Liban, treba mi prvo da se obezbedimo ovde u Srbiji. Jer, ako ovako nastavite da modernizujete vojsku, uskoro ćete celu srpsku armiju moći da smestite na stadion OFK ''Beograd'', na Karaburmi.
To što vam NATO mecene ispiraju mozak pričom da su ratovi na Balkanu završeni za sva vremena i da nema ko sa kim da ratuje, to su priče za malu decu. Postoji hiljadu argumenata da se demantuje ta teza, a prvi je, veoma prosto, zašto je Amerika izgradila kod Uroševca ''najveću vojnu bazu u Evropi''?! Drugi argument je istorija, pogledajmo samo u 20 veku koliko su se puta prekrajale granice balkanskih država.
Da se ponovo vratim na onaj četvrti stav, gde se pominje kapacitet Vojske Srbije i da vidimo do kakvog su stepena dovedeni kapaciteti današnje Vojske Srbije. Gospodin ministar odbrane je, inače, dobio pohvale na održanom samitu NATO u Lisabonu, krajem 2010. godine, a urađeno je mnogo toga da se postojeći kapaciteti posle 2000. godine ubedljivo smanje.
Neposredno po kupovini ''Smederevske železare'' od strane američke kompanije "Ju-es stil", setite se genijalca Nemanja Kolesara, put ''Železare'' kreću konvoji tona i tona uništenog naoružanja i opreme, posečenih tenkova, topovskih cevi, bacača, protivavionskih topova, delova aviona, pešadijskog naoružanja i sve je to otišlo na pretapanje. Sve ono što je spaseno sa KiM, od tomahavki, fantoma, F117, posle tri godine je pretvoreno u staro gvožđe, a ono što je još više ponižavajuće, sve se to izvodilo uz prisustvo predstavnika zapadnih ambasada. I, koliko danas u Srbiji ima artiljerijskih oruđa, naravno, bez onih muzejskih? Spali smo na baterije koje po gradovima ispaljuju počasne plotune.
Neko se pre dve godine našalio da imamo protivgradnu zaštitu, međutim, Vlada je prošle godine zaboravila da kupi protivgradne rakete, pa su seljaci ostali i bez te zaštite.
Svi tenkovi T55 su povučeni iz upotrebe, a mogli su da se modernizuju, za to su postojali planovi. Smanjili ste kalibar automatske puške M70 na 5,56 milimetara, što znači da je sva municija kalibra 7,62 postala neupotrebljiva. Protivavionski sistem "Strela" je kompletno rashodovan, to je verovatno zbog nevidljivog F117. Samohodni sistem je, takođe, rashodovan, u pitanju je ZSU57. Da ne nabrajam dalje. Na kraju ste sve činove promenili po ugledu na NATO-pakt.
Vi ćete verovatno doneti ovu odluku, jer imate potrebnu većinu, ali ono što ostaje kao neosporna činjenica jeste da UN, prvenstveno, na Balkanu na prostorima gde živi srpski narod nije uspeo ili, bolje rečeno, nije hteo da štiti srpski narod, njegovu imovinu, kulturu, versko nasleđe i tradiciju, već se postavio kao nemi posmatrač, kao u slučaju trgovine organima ubijenih Srba na KiM. To je istorijska činjenica koju nećete moći nikako da opovrgnete.
Na kraju, ono što građani treba da znaju glava IV Finansijska sredstva potrebna za sprovođenje ove odluke, stoji suma od 387.645.633 dinara. Dakle, vi ćete iz budžeta za potrebe očuvanja mira u ovim navedenim zemljama Azije i Afrike izdvojiti 387 miliona, što je zaista previše, s obzirom na tešku finansijsku situaciju i ogromni deficit u državi. Ovim novcem, gospodo iz Ministarstva, možete da hranite dva meseca vojsku u Srbiji. Zahvaljujem. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji sam podneo na član 35. odnosi se na porez koji treba da se plaća pri konverziji prava zakupa u pravo svojine na građevinsko zemljište.
Ovaj član, kako ga je predložila Vlada, u stvari je legalizacija statusa otkupljenih preduzeća prethodno namerno upropašćenih tajkuna, a koje su posedovale velike površine građevinskog zemljišta i koje bi morale da plate ogroman porez kod konverzije prava korišćenja ili zakupom prava svojine. Zato ste se dosetili da to lepo ufilujete u član 35. i da omogućite da stotine miliona, umesto u državnu kasu, ostanu u džepovima tajkuna.
Na stranu to što će oni, prodajom tog atraktivnog zemljišta, tek ostvariti enormnu dobit tako da građanima Srbije nije jasno da država nema hrabrosti da uzme ono što joj pripada od finansijskih moćnika. Umesto toga vi državu zadužujete zbog deficita. Rasipate bogatstvo države Srbije.
Da bi ste prikrili prave namere vešto ste stavili u isti koš i tajkune i osiromašene građane koje ste dobrodušno oslobodili poreza na nasleđe i poklon koji su minorni, nasuprot astronskim, koje treba da plate tajkuni.
Ubeđen sam da ceo iznos poreza koji bi građani platili na nasleđe i poklon ne bi iznosi ni deseti deo od poreza koji bi morali da plate oni koji su za male pare došli do skupocenog građevinskog zemljišta koje vredi na desetine miliona evra i za koje su platili porez na prenos apsolutnih prava, što je u nesrazmeri sa pravom vrednošću zemljišta. Primer je Luka Beograd i dovoljno govori o opravdanosti ovog amandmana.
Mogli ste u ovom članu jasno da stavite granicu između građana koji plaćaju porez na nasleđe i poklon i da njih oslobodite, a oni koji stiču pravo svojine mimo nasleđa i poklona, da adekvatno oporezujete.

Još koliko je vremena ostalo poslaničkoj grupi?

(Predsednik: Ostalo je još 16 minuta.)

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 7. tačnije na razdeo 15 koji se odnosi na sredstva koja su izdvojena za MUP. Cilj ovog, a i svih ostalih amandmana koje je podnela SRS na Predlog zakona o budžetu Republike Srbije za 2011. godinu je smanjenje projektovanog deficita koji je ogroman i koji iznosi 120,5 milijardi dinara, odnosno, da bi građani shvatili koliko će se Srbija zadužiti tokom ove 2011. godine, čitavih milijardu i 150 miliona evra i tako iz godine u godinu, dok jedne godine ne dođemo u situaciju kao Grčka, samo što nama neće niko da priskače u pomoć, posle čega sledi bankrot države.

Amandman koji sam podneo mogao bi da državi uštedi čitavih 510 miliona dinara. Amandmanom se predlaže umanjenje sredstava za ekonomsku klasifikaciju u okviru ovog razdela 15 koji se odnosi na MUP i to: troškovi putovanja za 60 miliona dinara, za usluge po ugovoru za 10 miliona, tekuće popravke i održavanje za 60 miliona dinara, za materijal za 300 miliona dinara i za novčane kazne i penale po rešenju suda od 50 miliona dinara.

Ako se uzme u obzir da ukupna sredstva opredeljena na MUP iznose skoro 53 milijarde dinara, onda ova ušteda od 1% ukupnog iznosa za MUP je apsolutno prihvatljiva i lako je sprovodiva.

Vlada u obrazloženju za odbijanje amandmana, između ostalih obrazloženja, objašnjava konkretno ekonomsku klasifikaciju 426 – materijal i to novčani iznos od 2,5 milijardi dinara, pa kaže da su 2,5 milijarde dinara potrebne za plaćanje goriva i troškove nabavke odnosno zamene uniforme za policajce. Ako je za tu namenu, onda će policija videti neku korist od ovog budžeta, međutim u sledećoj rečenici u obrazloženju sve to na neki način poništavate i umesto kompletnih uniformi kažete – izvršiće se zamena samo najoštećenijih delova.

Postavljam pitanje kako će taj policajac izgledati na ulici, po vašoj zamisli, u novoj bluzi sa izlizanim ili izbledelim pantalonama ili obratno?

Ako ste već planirali trošenje sredstava za uniforme, onda i za tu namenu potrošite, umesto što ćete dozvoliti da se policajci šetaju ulicama Srbije šareni kao papagaji.

Dame i gospodo narodni poslanici, govoriću o predlozima zakona koji se bave ekologijom, odnosno protokolima i konvencijama, konkretno o Protokolu o odgovornosti za štetu prouzrokovanu zagađenjem naftom, kao i naknadi štete kroz zagađenje naftom.

Što se tiče ovih protokola i konvencija, prva asocijacija će pasti na okeane i mora kojima se transportuje skoro 80% svetske proizvodnje nafte i koja je samim tim izložena zagađenju.

Međutim, ovi protokoli koji se odnose na štetu prouzrokovanu zagađenjem naftom dolaze u nezgodno vreme u Srbiju, s obzirom na trenutni ekonomski problem koji je dosta uplašio naše susede Bugare, a tiče se ogromne naftne mrlje koja se kreće Dunavom, iz Srbije ka Bugarskoj, i preti da ugrozi bugarsku nuklearnu elektranu.

Razmislite koliko može da košta Srbiju ovaj protokol. "Politika" je o ovome pisala još prvog decembra, ali to nikoga, izgleda, ne pogađa iz sadašnje vlasti. Imali smo pre izvesnog vremena, pre onog incidenta u Mađarskoj slučaj ispuštanja otrovnih materija u Rumuniji u reku Tisu, kada su nanete neprocenjive štete i Srbiji, ali Srbija nije mogla na osnovu nijedne konvencije, čiji je već bila potpisnik, da naplati štetu i onda možemo da se sami zapitamo čemu sve ovo služi.

Što se tiče problema zagađenja mora i okeana naftom, dobro je znati podatak da godišnje šest i po hiljada velikih tankera preveze milijardu i 200 miliona tona nafte i njenih prerađevina, a da se u te okeane i mora izlije čak šest miliona tona nafte i naftnih prerađevina, ulja itd.

Pored nafte, u morima i okeanima ostaje 200 hiljada tona olova, pet hiljada tona žive, ogromne količine pesticida, deterdženata itd.

Setimo se velike ekološke katastrofe koja se dogodila ove godine u Meksičkom zalivu, čiji je vinovnik bila naftna kompanija "Britiš petroleum". Šteta se meri sa više desetina milijardi dolara, ali pitanje je kako bi ta kompanija reagovala i koliko bi novca utrošila za saniranje štete da je bila ugrožena obala neke siromašne države u Africi ili možda Indokini. Ovako, morali su da žestoko odreše kesu, pošto je u pitanju bila obala SAD.

Zato nam "svetski čuvari prirode" ovako serviraju, rekao bih, lepo nalickane konvencije kojima, u preambulama, rone neke krokodilske suze kako nam je uništena životna sredina, kako nam je zagađeno more, a mi, da podsetim, trenutno nemamo ni more, pa ne znam zašto ste ovo uvrstili u dnevni red, pa onda se ređaju članovi ovih protokola u kojima se preti visokim kaznama za prekršioce odredbi.

Danas ti svetski čuvari prirodnog blaga, čistih mora i okeana, nedirnutih šuma, koji su uglavnom iz zemalja koje pripadaju onim najrazvijenijim, nisu se setili mnogih konvencija, protokola i sporazuma ovog ekološkog karaktera, brige za čistu životnu sredinu, kada su besomučno i divljački bombardovali SRJ 1999. godine.

Dalje, nisu se setili Konvencije o delovanju na životnu sredinu donete 1977. godine, Konvencije o zaštiti svetske prirodne baštine, donete 1982. godine, a sami znamo da su uništeni naši nacionalni parkovi i mnogi spomenici prirode, Stokholmske deklaracije o životnoj sredini iz 1972. godine, Konvencije o zabrani upotrebe određenih ubojnih sredstava, Bečke konvencije o zaštiti ozonskog omotača, memoranduma, odnosno Protokola o supstancama koje oštećuju ozon iz 1987, a dopunjenog 1997. godine. Da se razumemo, nabrojao sam samo one memorandume i protokole koji se odnose na životnu sredinu, a ne one o ljudskim pravima, civilima, bolnicama, kasetnim bombama.

Čemu onda ove konvencije, ovi protokoli i kome su u stvari oni potrebni? Verovatno su izmišljeni za sirotinjske zemlje i njihova brodoprevoznička preduzeća, da ih krupni monopolisti, pre svega iz Amerike, elegantno potope ili usidre visokim kaznama.

Kada smo već kod zagađenja u svetu, poznata je činjenica da je za 25% ukupnog zagađenja na planeti Zemlji direktno odgovoran Vašington, odnosno SAD. Svi ste verovatno čuli za Kjoto sporazum, koji okuplja veliki broj zemalja, tačnije 187, među kojima je i Rusija, sa ciljem da se smanji emisija štetnih gasova koji polako ali sigurno dovode planetu Zemlju u fazu kada se zahuktava globalno zagrevanje.

Šta rade SAD, perjanica demokratije, primer nad primerima u brizi za planetu Zemlju? Verovatno se sećate njihovih mnogih filmova u kojima pojedinci spasavaju Zemlju od nekakvih kataklizmi itd. Onda se verovatno sećate i potpredsednika SAD, Al Gora, kako se čovek ubio od sekiracije što, recimo, na Antarktiku pingvini imaju problema zbog topljenja velikih površina ovog nenaseljenog kontinenta, a on je bio potpredsednik onog čuvenog predsednika Bila Klintona, ratnog zločinca, koji nije hteo da pristupi Kjoto protokolu.

Kako neko da poveruje u iskrenost Amerike, najvećeg svetskog zagađivača koji sebe smatra "kolevkom demokratije", ne znam zbog čega, da li zbog crnaca, Indijanaca ili Meksikanaca, zbog nas sigurno nije, koja neće da ratifikuje ovaj sporazum. Pitanje je zašto? Odgovor je jednostavan – zbog novca.

Džordž Buš je još 2001. godine povukao SAD iz pregovora o Kjoto protokolu, a objašnjenje Džordža Buša je bilo jasno i glasno – suviše je rizično uvlačiti SAD u tako nešto. To u prevodu znači da mnogim industrijskim gigantima u Americi, čija je tehnologija prljava, a koji su okosnica američkog korumpiranog establišmenta i države uopšte, koji ne mogu da se prilagođavaju nikakvim protokolima i konvencijama, jednostavno ne može niko ništa.

Sada se ovde bavimo ovim sporazumima o zagađenju naftom za našu silnu rečnu flotu i naše silne plovne puteve, i toliko o poštovanju prava jednakosti u svetu.

Na kraju bih samo pomenuo ovaj Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Crne Gore o saradnji u zaštiti prirodnih i drugih katastrofa. Jedina katastrofa koja je gora od svih prirodnih katastrofa i koju je prouzrokovala marionetska Vlada Crne Gore je sramno priznanje nezavisnosti Kosova i tu katastrofu ne mogu da isprave nikakvi sporazumi i protokoli između ove dve vlade koje su na istoj talasnoj dužini.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 10. ovog zakona odnosi se na taksativno nabrajanje poslova koje uprava za transport opasnog tereta obavlja, a u tački 12. člana 10, na koji sam podneo amandman, predložio sam da se posle reči "sastavlja ispitna pitanja za proveru stručne osposobljenosti kandidata za savetnika za bezbednost u transportu opasnog tereta i objavljuje ih na utvrđeni način", dodaju se reči "pri čemu je potrebno izvršiti konsultacije sa stručnjacima iz ove oblasti sa fakulteta i instituta".

Dakle, ova tačka 12. odnosi se na sastavljanje pitanja za proveru stručne osposobljenosti kandidata za savetnika za bezbednost u transportu opasnog tereta. Verujem da će u upravi za transport biti stručnih lica, s obzirom da će ova uprava biti u sastavu ministarstva nadležnog za poslove saobraćaja, ali za obavezu sastavljanja ispitnih pitanja za savetnika, dakle, ne za vozača, već za lice koje je u rangu po stručnoj spremi možda čak i većoj od tih kolega koji sede u upravi i zato smatram da bi bilo neophodno da se izvrše konsultacije sa stručnjacima iz ove oblasti sa fakulteta ili sa instituta, koji će sigurno svojim iskustvom i znanjem da doprinesu i struci i rešavanju ovog pitanja.

U obrazloženju za odbijanje amandmana naveli ste da će se pitanja sastaviti u skladu sa sadržinom programa koji će doneti ministar nadležan za poslove saobraćaja. Ovo je još jedan dodatni razlog zašto treba prihvatiti ovaj amandman, jer malo deluje sebično da se odbacuje pomoć stručnjaka sa odgovarajućeg fakulteta i instituta, a ministra stavlja u ulogu sveznajućeg ili nepogrešivog.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 1, a to je član 2. osnovnog zakona, sa predlogom da se u tački 2. posle reči "ekonomskom razvoju" dodaju reči "na ekološki osetljivoj poslovnoj praksi".
Šta znači pojam "ekološki osetljivoj poslovnoj praksi"? Budućnost Srbije u privrednom smislu posmatrano nije u teškoj industriji, brodogradnji, avioindustriji itd, nego u prehrambenoj industriji, u poljoprivredi i u turizmu.
Da bi turizam postao značajna karika u ekonomskom razvoju Srbije, neophodno je stvoriti preduslove za razvoj turizma. Jedan od najbitnijih preduslova za to je čista i zdrava životna sredina. Naši nacionalni parkovi, zaštićena područja, prirodna dobra, spomenici prirode, moraju biti sačuvani od zagađenja, od uništenja i od divlje gradnje.
Juče smo razmatrali amandmane na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode i baš se vodila rasprava oko dva člana zakona koje Vlada menja, a sve u nameri da se omogući da se pod posebnim okolnostima u tim nacionalnim parkovima, zaštićenim područjima dozvoli gradnja i da se dozvole neki radovi koji će da naruše prirodu, a sami tim i ekološki sklad.
Kakva će biti ponuda Srbije turistima dok, recimo, obilaze Kopaonik, Taru ili Frušku goru, ako se mimoilaze sa nekim kamionima koji prevoze neku čudnu burad ili cisternama koje istaču sumnjive sadržaje?
Dakle, ne vidimo šta je to toliko bilo opasno u odrednici na ekološki osetljivoj poslovnoj praksi da se ne prihvati ovaj amandman SRS. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 8. koji se odnosi na član 43. osnovnog zakona i propisuje koji su to poslovi koje obavlja turistička agencija.
Amandmanom smo želeli da tačku 2. proširimo tačkom 2a, koja bi omogućila zastupanje domaćih i stranih turističkih agencija u odredištima putovanja. Ovo u stvari predstavlja vid poslovne saradnje koji je uobičajen u mnogim državama sveta. Međutim, turističke agencije, ali i korisnici usluga turističkih agencija, ponekad imaju čudan način poslovanja ovde u Srbiji.
Čuli smo iz medija o beogradskoj agenciji "Konte", a bilo je još takvih sličnih slučajeva, o prevarenim građanima, lažnim aranžmanima, o tome kako je država brzo odreagovala, pa smo videli hapšenje, istraga je ekspresno krenula itd.
Međutim, ima sasvim suprotnih slučajeva, da turističke agencije ispune sve klauzule iz ugovora sa nekom radnom organizacijom, sa sindikatom, firmom, školom, a onda se desi da ne naplate svoja potraživanja.
Akter jedne takve priče je i turistička agencija iz Ćićevca "Inter lipa turs", ovde imam sudsku presudu od 25. septembra 2009, koja je postala pravosnažna 20. januara 2010, a izvršna 5. februara 2010. godine, kojoj je ostao dužnik Sindikat "Nezavisnost", JP Površinski kopovi – Kostolac, i to čak 14.816 evra. Dakle, Sindikat "Nezavisnost" i njihov predsednik Čanak, umesto da plate turističke usluge ovoj agenciji, prave se i slepi i gluvi.
Da li neko može tako neodgovorno da se ponaša, da svojim ponašanjem otera u stečaj turističku agenciju, a na drugoj strani pomenuti gospodin i pomenuti sindikat vidimo kako pregovara sa Vladom, brine o ugroženosti radnika, zabrinut je za budućnost građana Srbije, traži pravdu i pravičnost.
I ako je Čanku i "Nezavisnosti" do pravde i pravičnosti, onda neka njegov sindikat namiri troškove, a što je i sud potvrdio pravosnažnom presudom.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 1. sa predlogom da se reč – Kragujevac zameni rečju – Paraćin. Skoro sve državne institucije uglavnom svoje sedište imaju u Beogradu i na prste jedne ruke mogu se nabrojati institucije koje su razmeštene po Srbiji i to samo u najvećim gradovima posle Beograda. To su recimo Novi Sad, Kragujevac i Niš. Možda u još nekom, ali to je mali broj.
Imali smo prilike da čujemo od Vladinih zvaničnika kada obilaze opštine po Srbiji da im je cilj ravnomerni razvoj opština i smanjenje razlika u ekonomskom razvoju tih opština, da se zalažu za decentralizaciju, ali nažalost u pogrešnom smislu jer misle na regione, ali ovo je jedan dobar način da Vlada pokaže dobru volju i želju da sprovede ono što obećava građanima i da sedište u ovom slučaju Nacionalne službe za zapošljavanje treba da bude u Paraćinu.
Ono što je veoma bitno, a što će da smanji dodatne troškove i sredstva iz budžeta, ako Vlada prihvati ovaj amandman, jeste činjenica da sadašnji direktor Nacionalne službe za zapošljavanje je rodom Paraćinac i da bi prebacivanje sedišta ove službe u Paraćin imalo dobar i koristan efekat, pre svega troškovi putovanja, dnevnice, bili bi evidentno smanjeni, a samim tim automatski bi bila uposlena lica iz susednih opština, čime bi se postigao pun efekat uključivanja ljudskih resursa i van Beograda.
Po izjavama samog predsednika Republike Borisa Tadića, koji zagovara neku rigoroznu štednju, a ovamo rasipa stotine miliona na gej paradu i bruka srpski narod, ovaj naš predlog samo bi uštedeo značajna sredstva u budžetu RS, a mislim da je to vaš cilj. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 1. sa predlogom da se reč "Užice" zameni rečju "Paraćin".
Sadašnje sedište Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza je na Novom Beogradu, ali se nadamo da će predstavnici Vlade koji ovde nisu, prihvatiti amandman i sedište agencije premestiti u Paraćin.
Vlada se u ovom slučaju držala one regionalne podele koja je izazvala velike polemike u Srbiji i za koju SRS smatra da je veoma loša i štetna po teritorijalni integritet Republike Srbije.
Ono što amandmanima pokušavamo da postignemo je da se prevaziđu te regionalne podele, te nevidljive granice i da se sedište iz Beograda pomeri u sedište opština, ali ne regiona.
Ovako polako pravite neke kvaziautonomije koje će se vremenom pretvoriti u nešto što niko normalan u Srbiji ne želi. Paraćin zauzima centralni položaj u Srbiji. Nalazi se pored autoputa i preko njega prelaze putevi i za istočnu Srbiju, odnosno Zaječar, zatim putevi za Kruševac, Čačak i Kraljevo. Zaista je dobro rešenje da se prihvati ovaj amandman.
Što se tiče samog izvoza, podaci Zavoda za statistiku su izuzetno poražavajući i ova agencija sa ovakvom privredom i sa ovakvom ekonomskom politikom neće se mnogo proslaviti.
Kada sam se već pozvao na statistiku, evo jedan podatak gde mi idemo, gde je naš izvoz, a podatak iz 2008. godine Srbija, koliko vam je poznato, Srbija je poljoprivredna zemlja, ali Srbija više zaradi od izvoza hulahop čarapa nego na izvozu kukuruza. To je dosadašnji uspeh Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije.
Gospodine predsedavajući, moram vam reći da ću verovatno izgubiti večerašnju opkladu. Opkladio sam se sa kolegom da će predstavnici Vlade makar jednu reč progovoriti večeras, ali prevario sam se.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 2. Predloga zakona sa predlogom da se reč "Niš" zameni rečju "Paraćin".
Fond za razvoj Republike Srbije i u javnosti kada je nastao predstavljen je kao spasonosna formula za građane Srbije, za malu privredu, za preduzetništvo, za razvoj poljoprivrednih gazdinstava, podizanje novih zaseda, farmi, pogona za preradu poljoprivrednih proizvoda itd. Sedište Fonda je u Beogradu. Amandmanom sam predložio da sedište Fonda ubuduće bude u Paraćinu.
Ako hoćemo da izvršimo pravu decentralizaciju u Srbiji, da ravnomernije razvijemo naše opštine, onda moramo i rasteretiti Beograd svih tih agencija, republičkih fondova, direkcija i da ih pravilno raspodelimo po opštinama u Srbiji. Te opštine će makar imati neku satisfakciju ukoliko bi se neki republički organ preselio na njihovu teritoriju, a ionako im je Vlada ove godine uskratila 27 milijardi dinara transfernih sredstava, pa smo pre dva meseca doživeli pravu pobunu predsednika opština i gradova u Srbiji.
Što se tiče Fonda za razvoj, ni on se nije proslavio, isto kao i Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza i Nacionalna služba za zapošljavanje. Crna hronika je jedno vreme, i to nedavno, bila posvećena Fondu za razvoj i zloupotrebi ogromnih sredstava. Razotkrivene su sprege između zaposlenih u Fondu i korisnika sredstava Fonda, tako da jedan broj zaposlenih sada čeka da bude izveden pred lice pravde.
Sve je ovo započelo, sećamo se, još davne 2003. godine, kada je razotkrivena zloupotreba bivše ministarke saobraćaja, gospođe Marije Rašete Vukosavljević, ministarke u vladi DOS-a, koja je zajedno sa svekrom od para dobijenih iz Fonda za razvoj, umesto farme za tovljenike, podigla diskoteku. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 1. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o hemikalijama, gde se kaže: "U članu 1. u stavu 2. reč 'agencija' zamenjuje se rečju 'ministarstvo'."
Određivanje visine naknade, kao i načina obračunavanja i plaćanja istih, nikako ne mogu biti u nadležnosti agencije. Smatramo da je ministarstvo nadležno i odgovorno za sprovođenje ovih radnji. Ako bi ovo postalo praksa, onda bi ubuduće Ministarstvo finansija, na primer, moralo da prepusti agencijama projektovanje i popunu dobrog dela budžeta od naknada i taksi.
Dakle, ovde se ne radi samo o visini naknade koju predlažu Vlada i agencije i za koju Vlada daje saglasnost. Ovde se radi i o načinu obračunavanja i plaćanja tih naknada i o kriterijumima u vezi sa postupanjem sa hemikalijama. Znači, vi u obrazloženju ovde kažete da ćete tako sprečiti samovolju u agenciji za hemikalije, ali ste toj agenciji, recimo, dali mogućnost da sprovede celokupan proces oko naknade. U tom slučaju ćete na kraju teško moći da na neki način stavite veto na sve ono što agencija bude radila po ovom pitanju.
Vaše odbijanje amandmana pokazuje da to na neki način i devalviranje znanja i stručnosti i kompetentnosti tih ljudi koji su pored vas iz vaših ministarstava, jer smatramo da je to pre svega bio njihov posao, a vi ste u stvari pustili agenciji da radi te neke druge poslove. Ako bismo tu logiku primenili na neka druga ministarstva, ispalo bi da polovinu budžeta Republike Srbije onda treba da uređuju i da projektuju upravo te agencije.
Ovo je jedan ozbiljan povod da i vi i celokupno ministarstvo prepustite sve poslove u vezi zaštite životne sredine upravo agencijama, jer ljudi koji se bave ovako krupnim stvarima verovatno da treba da preuzmu te ingerencije od vas.
Ovim amandmanom sam želeo da dam na značaju upravo vašim ljudima iz ministarstva i vašem ministarstvu. Ovako, vaša je volja da vam agencije, u ovom slučaju Agencija za hemikalije, drže lekcije i da vas pretvara u puke izvršioce.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanik SRS Gordana Paunović Milosavljević podnela je amandman na član 3. ovog predloga zakona, gde se predlaže da u članu 3. reč "procenom" da se zameni rečima "stručnom procenom".
''Amandmanom se predlaže dopuna reči 'procena' koju je predložio predlagač. Reč 'procena' je širok pojam i može se odnositi na laičku procenu od strane lica koja nisu stručno vezana za oblast koja se odnosi na hemikalije.''
Po obrazloženju Vlade koje smo dobili, u vezi sa ovim članom 3, prvo što se može zaključiti je da Vlada, kao razlog za odbijanje amandmana, ako imate pred sobom možete sami da se uverite, uzima reč koju je sama ovim izmenama člana 3. izbrisala. Znači, vi ste, gospodine ministre, izbrisali reč "metodom izračunavanja" kao da ne postoji u zakonu, a u obrazloženju ste se upravo pozvali na reč "metoda", kao krucijalni neki razlog za neprihvatanje amandmana. Znači, pozvali ste se na nešto što ste sami izbacili iz zakona.
Citiraću otprilike ono što piše u ovom članu 12. osnovnog zakona, pa sami gledaoci mogu prosuditi da li je ovde potrebno neko *stručno lice ili neka laička procena. Znači, kaže se: "Za klasifikaciju smeše vrši se procena na osnovu podataka o svojstvima supstanci sadržanih u smeši, na osnovu analize postojećeg podatka o opasnosti koju ta smeša predstavlja odnosno direktnim eksperimentalnim ispitivanjima svojstva smeše i upoređivanjem tih podataka odnosno rezultata sa utvrđenim kriterijumima za klasifikaciju hemikalija".
Oni koji su čuli sami mogu da zaključe da je ipak ovde potrebna stručna procena, a ne procena nekog, rekao bih, lica koje možda neće dati valjanu procenu što se tiče ovog. Kažem, osnovni motiv je bio da predložimo ovakvu izmenu zato što ste, eto, vi tu metodu izračunavanja izbrisali iz osnovnog zakona, a pozvali ste se, što je malo bilo čudno, na tu metodu kada ste mi dali obrazloženje zašto niste prihvatili ovaj amandman.
Smatram da ovaj amandman treba da prihvatite.