Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 24. Predloga zakona o budžetu Republike Srbije, sa predlogom da se stav 5. u Predlogu zakona briše. Amandmanom se predlaže brisanje stava 5. ovog člana jer je očigledno u suprotnosti sa odredbama Zakona o budžetskom sistemu.
U odgovoru, odnosno u obrazloženju za neprihvatanje amandmana Vlada se poziva na član 84. Zakona o uređenju sudova kojim je utvrđeno da nadzor nad trošenjem sredstava u okviru razdela 7 - pravosudni organi, vrši i nadležno ministarstvo.
Međutim, Vlada je trebalo da se osvrne i na Zakon o budžetskom sistemu, pa tek onda da proceni vredi li prihvatiti amandman ili ne. Osim toga, kada smo već kod pravosuđa, u sudovima je trenutno haotično stanje. Sudije sa dugogodišnjim stažom i dragocenim iskustvom ovih dana se suočavaju sa činjenicom da će im se voljom nekog lokalnog partijskog moćnika iz vlasti završiti profesionalna karijera.
To neka ostane za nauk onima koji su poverovali u laži onih koji su transparentno, demokratski, doduše malo pocrneli od paljevine Skupštine 2000. godine, doveli Srbiju i sudstvo, a i sudije i sve pravnike kao pojedince u ovakvu situaciju.
Ovde imamo jednu sasvim suprotnu situaciju od situacije kakva je navedena u članu 23, o kojoj sam maločas govorio i po članu 23. nadzor, plaćanje i izvršavanje izdataka namenjenih za realizaciju NIP vrše obostrano Ministarstvo za NIP, ali i resorni ministar. Kada je u pitanju član 24. stav 5, to je samo ministar pravde, a verovatno će to za neke druge razdele biti opet neki drugačiji model i tada će vam verovatno odgovarati da primenite Zakon o budžetskom sistemu.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 3. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika. Ovim članom se tretira visina kazni u slučaju lakših povreda dužnosti stečajnog upravnika na osnovu izveštaja supervizora.
Amandmanom SRS se predviđa povećanje kazne za stečajne upravnike i to do 150.000, umesto predloženih maksimalnih 100.000 dinara. Zašto?
Dobro je poznato, a imali smo priliku da čujemo i u načelnoj raspravi, ali i u medijima, do kog su stanja došla mnoga preduzeća u Srbiji, upravo zahvaljujući stečajnim upravnicima koji su za taj svoj uspešan rad dobijali takve bonuse, odnosno nagrade, od kojih bi se običnom čoveku zavrtelo u glavi. Iza njih je uvek ostajala pustoš i nepravično namireni radnici.
Šta se smatra pod lakšom povredom dužnosti u smislu ovog zakona? Šta su to manji propusti? Povrede propisa i nepravilnosti koje skupo mogu da koštaju i državu i radnike. I najmanja nepravilnost u radu, još ako se i ponavlja, treba da bude signal za neke druge organe koji bi se bavili analizom rada stečajnih upravnika.
Biti stečajni upravnik može biti, a to i jeste, veoma unosna delatnost. To znamo iz slučaja Moldovan, ovde mnogo često pominjanog, ili iz slučaja stečajnog upravnika koji je za zaslužan i samopregoran rad po slovu zakona dobio milionske sume.
U njegovu biografiju upisana su mnoga beogradska preduzeća, među kojima su „Robne kuće Beograd“, a mi znamo kako se sve to završilo, ali, isto tako, vrlo dobro znamo zašto tek sada menjate, odnosno donosite zakone koji regulišu stečaj i rad stečajnih upravnika – zato što ste odradili sve glavne poslove ispod žita, sumnjivom prodajom imovine preduzeću u stečaju. Evo kako to zvuči: „Beko“, „Rad“, „Slavija“, „C market“, „Geneks“, „Robne kuće Beograd“, „Sartid“ itd.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što budem rekao nešto o ovom predlogu zakona, možemo se zapitati svi mi, a pogotovo oni koji su najviše izgubili sprovođenjem stečaja, a to su radnici i država, zašto se ovako treniranje strogoće nije pokrenulo 2001. godine, a ne tek sada, na isteku 2009. godine. To znači da je trebalo da se dogodi „Sartid“, likvidacija srpskih banaka, uništavanje i otimanje preduzeća sa atraktivnim građevinskim zemljištem u njihovom posedu, da biste se sada konačno setili da dodatno uredite ovu oblast.
Evo kako to izgleda u izjavi samog ministra ekonomije i regionalnog razvoja Mlađana Dinkića, od 21. septembra ove godine, koju je dao prilikom puštanja u rad sistema za automatizovano vođenje stečaja i elektronsko izveštavanje, on kaže: „Ukoliko se dokaže da je neko namerno oterao firmu u stečaj ili se našao na čelu firme koja je otišla u stečaj, dobiće zabranu za obavljanje tog posla u periodu od dve do dvanaest godina. Zakon će važiti i za vlasnike firmi za koje se u sudskom postupku utvrdi da su doveli do namernog stečaja firme.“
Znači, ispada, po Vladi, da će konačno neko da snosi i zakonske sankcije u vezi sa zloupotrebom u procesu vođenja stečajnog postupka. To što ćete da kažnjavate takve neodgovorne direktore zabranama ili strogim ukorima izgleda smešno, ali takva je naša stvarnost u Srbiji.
Činjenica je da su se Vlada i ministar Dinkić kasno setili da brane imovinu preduzeća u stečaju sada kada je naša privreda opustošena, i to baš posle mnogobrojnih sumnjivih stečajnih postupaka. Poznati državni giganti i firme sa ogromnom imovinom upravo su opljačkani uz pomoć eksperata za stečaj, i to najviše u poslednjih nekoliko godina, tačnije od 2001. godine pa nadalje. Sada, kada je ostalo to što je ostalo i kada su i privatnici došli na red, Vlada se setila da navodno stane na put zloupotrebama.
To što je samo nekoliko sudija i navodnih biznismena pohapšeno pre par godina, pa se to slavilo kao velika pobeda nad stečajnom mafijom, samo je dimna zavesa za oduševljeni narod, koji je ionako u očekivanju čuvenih Dinkićevih besplatnih akcija.
Takođe, u izjavi pomenutog ministra pominje se budući način izbora stečajnog upravnika. Izbor tog upravnika će se odvijati po, rekao bih, nekom bingo sistemu, odnosno kako ministar kaže – uz pomoć kompjutera i metodom slučajnog izbora, što je opet jedna neozbiljnost i bacanje prašine u oči građanima. Onda bi u tom slučaju trebalo da se formiraju komisije koje će pratiti taj tzv. žreb srećnih stečajnih upravnika. Mora da se obezbedi javnost, a po mogućnosti da tu javnost zastupa Javni servis. Pošto je to sve nemoguće, izbor će se opet vršiti daleko od očiju javnosti, kao i ranije, i znaće se gde ko ide i šta treba da uradi.
Dobro bi bilo da nam predstavnici izvršne vlasti kažu koliko su kroz stečaj i ono što je posle toga usledilo usled nerealne procene ova država i radnici izgubili od onoga što im je po važećem zakonu pripadalo, počev od „Sartida“ pa nadalje.
Zašto kažemo da su srećni stečajni upravnici koji žrebom, uz pomoć kompjutera, odnosno nečije ruke koja komanduje računarom, dobijaju na tacni pojedina preduzeća da u njima sprovode stečaj?
To smo čuli od poslanika SRS – da zanimanje i zvanje stečajnog upravnika ume da bude teško i 460.000.000 dinara na ime uspešno obavljenog stečajnog postupka. Pojedinac koga je neko instalirao da sprovede neki stečajni postupak može na osnovu zakona da bude nagrađen enormnim iznosima, kao što smo čuli, u ovom slučaju – 460.000.000 dinara.
Ako sada pogledamo unazad samo par godina koliko je vođeno stečajnih postupaka i koliko je takvih bonus nagrada isplaćeno stečajnim upravnicima, doći ćemo do cifre od koje će se verovatno mnogim građanima zavrteti u glavi. Zato sa pravom kažemo da je izvlačenje imena stečajnih upravnika ravno loto dobitku, i to sigurnom dobitku. Ako neko dobije 460.000.000 dinara za svoje zasluge u vođenju postupka stečaja, onda je to i više nego što bi neko osvojio kao sedmicu na lotou.
Ovo je nešto što liči na zasluge za narod u procesu privatizacije, kada su pojedini vladini službenici uzimali zakonom predviđenu proviziju za uspešno sprovedenu privatizaciju, a koliko je uspešna vidi se po broju nezaposlenih i po broju ugašenih preduzeća.
Ono što je bilo iznuđeno rešenje, jer se stvaralo nezadovoljstvo među stečajnim upravnicima, pošto smatraju da je bilo nameštanja firmi za stečaj odabranim upravnicima, jer nekima je bonus bio sića, a nekima su trebali nosači da ponesu milione i milione krvavo stečenog bonusa...
Beogradska i druge luke, poljoprivredna dobra, zadruge, trgovinske kuće koje su otišle u stečaj, a posedovale su velike površine zemljišta i poslovnog prostora, koje su ekspresno preimenovane posle bagatelne prodaje u gradsko građevinsko zemljište – prava su slika i prilika pljačke društvene i državne imovine.
Sada pitamo vas, predstavnike Vlade – ko je za to odgovarao, ko je za to otišao u zatvor, izuzev grupice oko Kljajevića, koliko je od opljačkane imovine vraćeno državi i zašto država nije reagovala? I, na kraju, iz kojih su političkih partija nosioci tih zloupotreba? To su pitanja na koja Srbija traži odgovor i predstavnik Vlade bi trebalo sada to da nam odgovori.
Broj preduzeća u stečaju i nad kojima je završen stečaj sve nam govori o našoj privredi, o našoj Vladi, o tranziciji i putu u Evropsku uniju.
Takođe, zakonom se predviđa da od 31. decembra 2011. godine u stečaj idu sva preduzeća čiji računi budu blokirani jednu godinu. Pošto neće biti pardona prema bilo kome ko je u poslovnom minusu čitavu godinu, pitao bih predstavnika Vlade da li ovo važi za državu i za Vladu, odnosno za one koji je vode? Nije li državni budžet u debelom minusu, a vi to zovete deficit? To traje ne duže od 30 dana, nego više od tri godine. Taj deficit lečite enormno visokim kreditima, koji se više ne mere milionima nego milijardama evra, kojima se krpe ne rupe, kako juče ministar Dinkić kaže, nego čitavi ambisi u budžetu Srbije.
Poznato je da će oko šest i po hiljada preduzeća čiji su računi blokirani više od 36 meseci uskoro po automatizmu otići u stečaj. Šta će to značiti za radnike, državu, videće se uskoro, ali sigurno će se broj nezaposlenih drastično povećati na ogroman broj. Na to ukazuje i činjenica da se trenutno oko 20.000 preduzeća nalazi u blokadi duže od 30 dana.
Kakav je do sada bio redosled postupaka da bi se došlo i do imovine i do bonusa u milionskim iznosima za požrtvovani rad, poput stečajnog upravnika, recimo, RK „Beograd“, poput ovog, juče često pominjanog, Moldovana i svih onih znanih i neznanih Moldovana koji su imali priliku da raspolažu ogromnom imovinom?
Prvo se preduzeće otera u gubitak, da ne kažemo propast, a zatim se proglasi stečaj i krene se u rasprodaju tog preduzeća radi namirenja dugova. Radnici obično ostanu kratkih rukava i onda imamo prilike da ih vidimo ispred Vlade, ispred Agencije za privatizaciju, ispred Skupštine, ispred Predsedništva kako traže prava, i to od onih koji su im ispraznili džepove i ostavili ih na ulici. Kada se krene u prodaju odmah se nađe unapred poznati kupac, koji kupuje preduzeće po znatno nižoj ceni od prave vrednosti, i samim tim činom već se obogatio.
Neki su čak prodajući staro gvožđe, u koje su se pretvorile mašine i druga sredstva za rad, uspeli da anuliraju sve troškove prilikom kupovine. Zemljište i nekretnine su im po logici stvari ostali za džabe, a ono ima, pogotovo u Beogradu, vrednost koja se meri milionima.
Ministar Dinkić je juče sam rekao da su u dosadašnjem zakonu postojale rupe i da je dolazilo do nepravilnosti i zloupotreba u sprovođenju stečajnih postupaka i da ih sada ovim zakonom Ministarstvo, odnosno Vlada, ispravlja. Pitam sada, pošto je zakon donesen 2004. godine dok je Dinkić bio u tadašnjoj vladi, zašto je takav zakon donesen? Da su pogledali ono što su tada govorili radikali, videlo bi se da smo tada argumentovano pojašnjavali šta će se desiti ukoliko se usvoji takav zakon. Ovaj predlog zakona je dokaz, posredni, da smo ipak bili u pravu.
Pitanje je zašto ste na ove izmene čekali čitavih pet godina, a svesni ste da su postojale manjkavosti u zakonu? Razlog je prost – trebalo je da se odrade određeni poslovi, da se pojave Moldovani. Sada možete da donosite kakve god hoćete zakone, ali vaša poruka je sledeća: glavna predstava je završena, ostalo će sve da se radi pošteno.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što nešto budem rekao o zakonu o predstojećem popisu 2011. godine i o ostalim zakonima koji su na dnevnom redu, želeo bih da se svi dobro zamislimo nad jednom činjenicom, veoma izvesnom, koja će nam se dogoditi u budućnosti.
Poznato je da Srbija svake godine izgubi grad veličine 30 do 35 hiljada ljudi i, progresijom, taj će broj, za popis 2051. godine, narasti na dva i po miliona građana Srbije manje nego što je danas. Ako se ovakav trend nastavi u Republici Srbiji, na kraju 21. veka živeće nas jedva nekih dva miliona građana. Očigledno je da će taj popis u Srbiji sprovoditi neki drugi narod, a da će Srbi predstavljati manjinu u matičnoj državi.
Ako se tome još doda i progresivno uništavanje nacionalne svesti kod naših naroda, olakim uvođenjem zakona po direktivama EU, pogotovo u oblasti prosvete, kulture, uređenja državne uprave, zakona koji su naišli na oštru osudu javnosti, Srpske pravoslavne crkve i ostalih tradicionalnih verskih zajednica, jer su očigledna pretnja porodici kao osnovnoj ćeliji svakog društva, našem narodu preti izumiranje i nestajanje.
Ovo, pre svega, treba da imaju na umu oni koji vladaju ovom državom i koji su odgovorni da ta država jača i da opstaje, umesto što stagnira. Naprotiv, niko iz vlasti se ne bavi ozbiljno problemom negativnog prirodnog priraštaja u Srbiji. Jedino što su uradili, jeste par bilborda, jedna nedeljna emisija i brošure koje su, uglavnom, deljene onima koji su duboko zašli u pozne godine.
Druge zemlje preduzimaju ozbiljne mere da bi izbegle nestajanje, izumiranje svoje nacije, dok smo mi u Srbiji rešili da to stanje samo evidentiramo, od popisa do popisa.
Poslednji popis stanovništva urađen je 2002. godine, nekako u vreme kada je krenula ofanziva na srpska preduzeća, banke, vojsku, na srpsku teritoriju, na Srpsku pravoslavnu crkvu, na srpski jezik, na srpske časne oficire i rodoljube. Tu ofanzivu su predvodili oni koji bi trebalo da polože račune kada se sumiraju rezultati 2011. godine, mada tada već može biti kasno za Srbiju.
Ubeđen sam da će sve linije ići silaznom putanjom, osim onih koje grafički prikazuju porast siromaštva, kriminala, tuberkuloze, samoubistava, umiranje od karcinoma, steriliteta itd., da ne nabrajam.
Da bismo počeli popis, prvo treba da vidimo gde su državne granice Srbije, šta će biti posle eventualnog usvajanja statuta Vojvodine, kakav je uslov Euleks postavio srpskim vlastima. To su prva pitanja koja moramo da razjasnimo, da bi se popis mogao valjano sprovesti na teritoriji Republike Srbije.
Pitam predstavnike Vlade – kako ćete izvršiti popis na KiM-u kada ste svojevoljno KiM, u nekih šest tačaka, predali na poverenje Euleksu, a oni vam, u znak zahvalnosti, kao pravi Latini, spustili rampu? Nijedan zvaničnik Srpske vlade ne može više na KiM, uključujući samog ministra za KiM, Gorana Bogdanovića, ali to vam nije smetalo da napišete član 16, na osnovu koga će baš to, maločas spomenuto, ministarstvo, odnosno ministar sprovoditi predstojeći popis na KiM-u. Čovek koji je bio ministar u Rugovinoj vladi, dok su Srbima palili i minirali kuće šiptarski teroristi i koji sam, iako sa KiM-a, ne može da preskoči rampu Euleksa, sada treba da sprovodi popis stanovništva na teritoriji KiM-a?!
Srbima na KiM-u se polako steže uže oko vrata, tuku ih, sude, guše suzavcem, a Vlada se oglasi tek ponekim saopštenjem da protestuje. Do 2011. godine, kako je počelo, Euleks neće Srbima dozvoliti da dišu, a kamoli da se popisuju.
Takođe, imamo još jedan problem koji može da omete potpuno popisivanje stanovništva na osnovu ovog zakona. Vi iz vladajuće koalicije, kako najavljujete, uskoro treba da usvojite statut Vojvodine. Baš na osnovu odredaba tog statuta, može već sutradan da vam neko iz Izvršnog veća odgovori, možda i sam Pajtić, da će se u Vojvodini sprovoditi neki drugačiji popis, s drugačijim upitnikom, a možda čak i da se ne sprovede dok to, eventualno, ne odluči Vojvođanska skupština. Šta ćete onda vi da preduzmete?
Vodite računa šta radite i kakva sve ovlašćenja dajete ovim statutom Vojvodini, jer može i te kako to da vam se obije o glavu.
Reforme o kojima nam pričate deset godina, pogotovo ove reforme u privredi, pokazaće se u pravom svetlu upravo posle popisa 2011. godine. Tamo gde stoji rubrika – zaposlen, u mnogo slučajeva će biti stavljena crta, a kada popisujete, popisujte sve, i ko im je u privatizaciji opljačkao firmu, i koliko su puta štrajkovali glađu, i koliko su dužni za struju, hranu, za lekove, za školarine, jesu li nožem isekli još neki prst da bi se neko sažalio na njihovu sudbinu.
Privrede nema. Rasprodali su je eksperti, poznati iz "buldožer revolucije" a radnici u Srbiji se zbog vaše politike, nažalost, samopovređuju. Drugi vam logoruju ispred predsedničkog zdanja, treći štrajkuju glađu, četvrti spavaju na železničkim šinama i, verovatno, vi to zovete reformom.
Što se tiče Predloga zakona o popisu stanovništva, domaćinstava i stanova 2011. godine, tek nam ostaje da vidimo kakva će Srbija biti za dve godine. Videli smo kroz statistiku da država više ne obrađuje podatke sa KiM-a, što je apsolutno neprihvatljivo i protivustavno. Predstojeći popis će nas verovatno suočiti s istinom gde se danas nalazi Srbija i u kom pravcu ide.
To će, verovatno, biti ovako: smanjenje broja stanovništva, smanjenje broja naseljenih mesta, povećanje broja ugašenih škola u Srbiji, smanjenje stočnog fonda, povećanje površina poljoprivrednog zemljišta koje se ne obrađuje, kao i broj napuštenih višegodišnjih zasada voća, povećanje broja mladih koji napuštaju Srbiju, kao i broja staračkih domaćinstava, a u određenim regionima u Srbiji još više će se smanjiti gustina naseljenosti.
Ono što je posebno interesantno, pogotovo sada kada svakog dana slušamo priče Vladinih zvaničnika o zajmovima od milijardu evra, milijardu i po, sve do tri milijarde, jeste činjenica da ste za predstojeći popis 2011. godine, po članu 21. ovog zakona, već obezbedili, što je prosto neverovatno, u budžetu Srbije, i to od 2010. do 2013. godine, čitavih 2,7 milijarde dinara, odnosno skoro trideset miliona evra. Dakle, Srbija, onako megalomanski, kao da je Kina, sprovodi popis stanovništva. Što je još zanimljivije, 82 miliona dinara, odnosno skoro milion evra je predviđeno da se potroši 2012. i 2013. godine za sređivanje podataka. Dakle, dve godine posle sprovedenog popisa.
Izgleda da se aktuelna vlast, u eri kompjuterske tehnologije i kompjuterskog ažuriranja, opredelila za računaljke, za sabiranje brojki iz popisa uz pomoć zrna pasulja i kukuruza, pošto vidimo da im treba dve godine da srede podatke.
Sledeći tu vašu logiku, kada bi Kinezi sprovodili popis stanovništva, ako budu koristili vašu metodu, trebaće im 320 godina da srede podatke, ako je normalno da se podaci za osam miliona stanovnika sređuju dve godine.
Ako dodamo još milijardu i po dinara koje ste namenili za troškove popisa poljoprivrede, a koje će sprovesti, kako piše u tački 2), isti oni organi koji sprovode i popis stanovništva, samo šest meseci kasnije, ukupan iznos će dostići cifru od četiri milijarde i dvesta miliona dinara, odnosno 45.160.000 evra, s tim da će 296 miliona dinara biti potrošeno 2012. i 2013. godine, dakle, dve godine posle sprovedenog popisa, za ažuriranje podataka.
O zakonu o popisu poljoprivrede nešto više će reći poslanik SRS-a u načelnoj raspravi. Samo bih dodao da je država mogla da ova dva popisa sprovede istovremeno i da uštedi 1,5 milijardi dinara. Ako se zna kolika će se ušteda ostvariti posle otpuštanja više hiljada zaposlenih u državnoj administraciji, a ona je oko 750 miliona dinara, onda je besmisleno građanima objašnjavati kako se uludo troši narodni novac.
Predstojećim popisom, Srbija treba jednom za svagda da Hrvatskoj izbije glavni adut koji ona koristi u sopstvenom predstavljanju u svetu i EU, da je multikulturalna i multietnička država, jer se u Hrvatsku vratilo, navodno, 270.000 Srba da tamo žive. To je laž i Srbija mora ovim popisom to i da dokaže.
Na primer, uzmimo poslednje lokalne izbore u Hrvatskoj, održane 17. maja ove godine. Za srpske stranke glasalo je ukupno 27.000 Srba. Sada se postavlja pitanje – gde je tih 270.000 Srba koji su se, navodno, vratili u Hrvatsku? Ako još dodamo činjenicu da je država Srbija organizovala odlazak na hiljade Srba iz Srbije u Hrvatsku, onda je situacija još gora. Broj kojim Hrvatska maše pred raznim evropskim i svetskim emisarima nastao je veštački, odnosno zbog zahteva Srba za izdavanjem dokumenata, kako bi mogli da primaju penzije i da reše neke svoje osnovne ljudske potrebe za dobijanje određenog statusa.
U poslednje vreme možemo često da čujemo izjave pojedinih zvaničnika Vlade o broju Albanaca, odnosno Šiptara koji su uzeli srpski pasoš. Da se ne bismo zavaravali, nisu oni to uradili zato što vole i što obožavaju Srbiju, u velikom broju slučajeva taj pasoš im je potreban da bi se bavili delatnostima koje su često s one strane zakona. Tako, kada ih uhapsi, recimo, nemačka, francuska ili neka druga policija u Evropi ili u svetu, u njihovim medijima odmah krenu horor naslovi u udarnim terminima – državljani Srbije, ili, čak, Srbi, uhvaćeni u trgovini ljudima, švercu droge, oružja itd., što nanosi štetu samo Srbiji. Ti Šiptari, ako žele srpski pasoš, neka se i popišu kao državljani Srbije i neka plaćaju porez državi Srbiji, kao što svi mi to radimo. Ovako, Srbija ima samo štetu, nikakvu korist.
Još jedan problem će se javiti – prilikom popisa poljoprivrede i imovine koja je Zakonom o restituciji vraćena, 2006. godine, verskim zajednicama, a to još nije sprovedeno u potpunosti.
Srpskoj pravoslavnoj crkvi su posle 1945. godine oduzete velike površine poljoprivrednog zemljišta i šuma. Ta procedura negde nije sprovedena u potpunosti, negde zbog neažurnosti, negde zbog kočenja državne administracije, ali sada je prilika da se to raščisti.
Pred nama su zakoni uz pomoć kojih će se dati pečat protekloj deceniji, odnosno periodu kada su vlast u Srbiji preuzeli oni kojima su zvezde vodilje bile reči: "pošteno'', ''socijalna jednakost'', ''transparentnost'', ''demokratija'', ''EU'', ''Kosovo u sastavu Srbije" itd. Kada budemo analizirali statističke podatke i podatke posle sprovedenog popisa, sasvim jasno će se videti gde se nalazi Srbija i koliko smo daleko od onoga što je narodu obećavano 2000. godine.
Državna statistika je ta koja ima ulogu da verno predstavi pravno stanje u društvu. Zato državna statistika i trpi pritiske da se neki procenti i brojke stave u drugi plan, jer nije prijatno za bilo koju vlast, a pogotovo za ovu, da narod shvati koliki je broj nezaposlenih, koliko ima preduzeća u stečaju, koliko je gladnih, koliko je nepismenih, alkoholičara, registrovanih narkomana, koliki je procenat korupcije, što građani misle o Vladi, koliko je Srbija zadužena itd.
Kada kažem da državna statistika može da trpi pritiske izvršne vlasti, mislim na član 15. koji se odnosi na sastav Saveta za statistiku.
Kada se kaže da, od 17 članova, Vlada bukvalno postavlja 12 iz redova zaposlenih u ministarstvima, onda je jasno ko će kontrolisati rad državne zvanične statistike. Zaposleni u državnoj statistici rade pošteno i odgovorno svoj posao, ali to zaključujem analizirajući podatke koje je obradila zvanična statistika, a oni su poražavajući. Kasnije ću neke i navesti, da građani čuju i vide kakva nam je perspektiva, gde se uopšte nalazimo i sa čim ova vlada želi da Srbiju uvede u EU.
Pitanje je sada kako se publikuju i javno objavljuju pojedini rezultati zvanične statistike? Mnogi od tih obrađenih podataka čamiće na sajtu, dok će se oni nebitni naći u udarnim terminima informativnih emisija Javnog servisa i ostalih medijskih kuća. Onog trenutka kada državni mediji budu počeli da otvoreno građanima prezentuju podatke zvanične statistike i kada građani budu mogli da saznaju koliko danas u Srbiji ima gladnih ljudi, koliko dece živi u siromaštvu, jer su im roditelji, usled svetle tranzicije, ostali na ulici, koliko svakog dana ostane ljudi bez posla, onda možemo govoriti o nezavisnosti Zavoda.
U članu 5. pominje se načelo nepristrasnosti. Imali smo prilike da vidimo tu nepristrasnost često, pogotovo kada se namirišu neki izbori, ili su u toku, i to na Javnom servisu. Podaci su obično probrani, oni koji se mogu upotrebiti, ostali ostaju u moru drugih istraživanja javnog mnjenja, pa ako ih neko pronađe, pronađe, i tako godinama.
Ovde postavljam pitanje predstavnicima Vlade – zašto se u prezentovanju podataka zvanične statistike ne poštuje član 182. Ustava Srbije, koji jasno kaže da Srbija u svom sastavu ima dve autonomne pokrajine : Vojvodinu i KiM? Na sajtu Zavoda vidi se da se obrađuju samo Republika Srbija, centralna Srbija i Vojvodina. Sada vas javno pitam – gde je ovde KiM? Neka su podaci i minimalni, neka pokazuju bilo šta, neka se vrši i sondaža, makar, u nekom kosovsko-metohijskom selu, ali ti podaci moraju da se nađu u posebnoj rubrici – AP KiM.
Takođe, sećamo se Zakona o regionalnom razvoju koji je samouvereno branio Mlađan Dinkić, pričajući nam da to nije regionalizacija Srbije u pravom smislu, već će to biti samo statističke jedinice. Nažalost, taj zakon je usvojen i bojim se da je to samo još jedna karika u planu za razbijanje i uništavanje srpske države.
Sada će statističke jedinice postati grad Beograd, zapadna, istočna, centralna, južna Srbija, pored Vojvodine i KiM-a, da bi to jednog dana počelo da se zove regionima u pravom smislu reči, sa svojim statutima, skupštinama, zastavama, pa će se neko setiti da proglašava i himne, da organizuje jednoobrazno uniformisanje radnika u javnim službama u celom regionu itd.
Od prvobitne zamisli, rekao bih, priče, zamajavanja javnosti, da je jedini cilj te regionalizacije ravnomerni razvoj, neće biti ništa, jer niti Vlada ozbiljno želi da se pozabavi tim pitanjem, niti može, pošto para nema, jer Vlada ovih dana, nažalost, prosi širom Evrope i sveta.
Sada ćemo se malo baviti statističkim podacima i nekim konkretnim primerima ćemo pokazati građanima Srbije šta im je donelo paljenje Skupštine, lupanje u šerpe i hrabro šutiranje kartonskih kutija 5. oktobra 2000. godine.
Uzmimo, na primer, šta kaže zvanična statistika o postojanju i poslovanju stranih firmi u Srbiji, tj. bivših republika SFRJ, tačnije, Slovenije i Hrvatske. Podaci su s kraja 2007. godine, a situacija je sada još gora. Dakle, u Srbiji je tada poslovalo 600 kompanija iz Hrvatske i Slovenije, a u tim zemljama su tada poslovala samo tri srpska preduzeća. Verovatno je i za ta tri preduzeća zaslužno čuveno Tadićevo izvinjavanje do crne zemlje i Mesiću i Sanaderu i kome sve ne što su proterali preko 300.000 Srba iz svojih domova, a onda su doveli hrvatske tajkune koji su pokupovali pola Vojvodine za bagatelu i koji su rešili da unište ono malo što je ostalo od prehrambene industrije u Srbiji.
Pogledajmo šta kaže statistika za industrijsku proizvodnju, ne znamo koju, u periodu mart 2008/2009. godine. Dakle, samo za godinu dana, industrijska proizvodnja beleži pad od blizu 14,2%, odnosno za jednu sedminu. To je još jedan primer uspešnosti „buldožerove revolucije“ iz 2000. godine.
Stopa nezaposlenosti u Srbiji, u oktobru 2008. godine, iznosi minus 14%.
Na osnovu ovog statističkog podatka, možemo zaključiti da radnici nisu poslušali predsednika Republike da motkama čuvaju svoja radna mesta, pošto ga ozbiljno niko nije shvatio. Pitanje je, gde se sad izgubiše onih obećanih 200.000 radnih mesta? Izgubila su se u pravcu kojim su otišle i besplatne akcije.
Sada bih se vratio na jednu veoma bitnu stavku, koju je na veoma slikovit i jasan način Republički zavod za statistiku prikazao i time samo potvrdio ono što SRS već odavno govori građanima Srbije. Dakle, Zavod nam kaže, na osnovu relevantnih podataka, da je ukupna spoljnotrgovinska robna razmena Republike Srbije za period januar-mart 2009. godine u padu za, čak, 34,6%, u odnosu na isti period prethodne godine.
Ovo je najbolji dokaz kakvu privredu imamo i kako ministri rade svoj posao. U ciframa, to izgleda ovako: izvezeno je robe u vrednosti od milijardu 276 miliona evra, a uvezeno robe u vrednosti od dve milijarde 682.
Statistika, takođe, kaže, a to je, ponavljam, slika i prilika vlasti i svih onih ministara i ministarstava kojima su puna usta uspešnosti naše privrede, poljoprivrede itd., sa koliko smo zemalja u svetu ostvarili suficit u međudržavnoj trgovini.
Dakle, od približno 200 država u svetu, Srbija je, zahvaljujući ekspertima i ostalim demokratskim stručnjacima, koji su elokventni i transparentni, evropski potkovani, postigla rezultat iznad svih mogućih očekivanja i ostvarila suficit, verovali ili ne, čak sa tri zemlje na čitavoj zemaljskoj kugli, i to sa Crnom Gorom, Makedonijom i BiH. Ne znam kakav je njihov bilans, ali izgleda da su njihovi ministri prevazišli naše po nesposobnosti.
Vi, gospodo koja vladate, s ovakvim pokazateljima i brojkama hoćete u Evropu.
(Predsednik: Molim vas, privedite rečenicu kraju.)
Ovo je jedan zaista smešan, ali bi bolje zvučalo – tužan podatak o našoj stvarnosti.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 15. koji kaže da se u članu 15. u novom članu 53a brišu reči "u pogledu zakonitosti primene policijskih ovlašćenja" brišu.
Onaj koji je pisao ovaj predlog zakona, pa i ovaj član, kao da se trudio da u njega unosi reči koje u stvari nemaju nikakav značaj. U ovom članu 15. to se najbolje vidi gde se naglašava da unutrašnju kontrolu rada Vojne policije vrši posebna organizaciona jedinica i to u pogledu zakonitosti primene policijskih ovlašćenja. Te reči amandmanom Srpska radikalna stranka briše.
Samo po sebi se podrazumeva da su u pitanju policijska ovlašćenja, ako se radi o aktivnosti Vojne policije. Ovde nisu u pitanju ni ekolozi, ni veterinari, ni agronomi da bi se bavili njihovim ovlašćenjima i da sada to treba posebno naglašavati. Sama logika kaže da jedinica koja se unutar Vojske organizuje radi kontrole Vojne policije prevashodi zadatak da kontroliše da li se Vojna policija upotrebljava u skladu sa zakonom i unutrašnjim vojnim propisima i pravilima ponašanja.
Sve je to lepo zamišljeno, ko će koga i kako kontrolisati, samo se bojim da već nekoliko godina unazad neko sa strane i kontroliše i diktira rad i Vojnoobaveštajne agencije i Vojne policije. Nama su verovatno ovde u Srbiji prepušteni neki nivoi kontrole da se bavimo sitnim nepravilnostima i tome slično. Šta mi uopšte kontrolišemo kada Srbija vrvi od stranih agenata i obaveštajaca, koji se šetaju slobodnije nego u svojoj zemlji? Naravno, lepo je kada sve ovo piše u zakonu, ulepšano, slikovito, ali realnost u Srbiji je sasvim suprotna. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, Srbija, kao svaka država koja drži do sebe, zakonom utvrđuje odlikovanja koja se dodeljuju za izuzetne zasluge, koje su značajne za Republiku Srbiju.
Ovaj zakon već duže vreme čeka na usvajanje, počev još od predsedavanja Predraga Markovića Narodnom skupštinom pa sve do danas, s tim da se tekst stalno prekrajao i menjao, da bi konačno u ovoj formi došao pred narodne poslanike.
Veliki nedostatak ovog predloga zakona je činjenica da se izbrisala istorija i tradicija srpskog naroda. Nema više odlikovanja koja su nosila nazive po velikanima srpske istorije, po junacima sa bojnog polja, i ovo je još jedan dokaz da je ovaj predlog zakona pravljen tamo gde su se i do sada smišljali planovi protiv srpskog naroda.
Međutim, ono što odmah upada u oči je činjenica da će jedan čovek i ''njegovi dvorani'', u zakonu se imenuju kao „Generalni sekretarijat predsednika“, odlučivati o tome ko će činiti Komisiju za odlikovanja od, kako u članu 16. piše, uglednih ličnosti u Republici Srbiji. Dakle, mi, građani Srbije, treba samo da ćutimo i strepimo koga će predsednik Republike imenovati za člana Komisije, odnosno koga predsednik Republike vidi kao uglednu ličnost.
Kao što je nekada radio kralj, deleći ordenje i šakom i kapom, kao u Domanovićevoj „Stradiji“, tako se sada ponaša i predsednik – sam imenuje članove, sam postavlja predsednika Komisije, sam može i da oduzima odlikovanja, doduše ukazom, sam vanredno deli odlikovanja itd.
Sada da se vratimo na odrednicu - ugledna ličnost. Kakvi su politički vetrovi i raspoloženje u vrhu vladajućeg establišmenta, od sastava komisije može samo da nas boli glava i da nas hvata očajanje.
Već sada možemo da pretpostavimo ko će se sve tu naći. Prvo će da se poređaju, verovatno, predstavnici nevladinih organizacija, naravno po nekoj hijerarhiji ko je više u svojim nastupima vređao, omalovažavao, blatio srpski narod. Neki su čak i ličnim primerom, šamaranjem srpskih stradalnika usred Beograda, debelo već zaslužili mesto u predsedničkoj komisiji.
Tu su onda oni silni sociolozi, javni oglašavači u državnim medijima koji nam govore da nam je sve u najboljem redu, da mnogo lepo živimo, da nam je Evropa nadohvat ruke, da poljoprivrednici nikada nisu imali ovako dobru rodnu godinu, samo je mali problem što su sa cenama zavijeni u crno i tako dalje i tako dalje.
Naći će se možda i neko ugledan, po mišljenju predsednika, koji se krije ispod zastave boje duge i koji je dojadio nama u Srbiji kukumavkama što mu je propala, hvala bogu, nekakva parada ponosa. Uostalom, ionako će poslednju reč na sastav komisije dati američki ambasador ili neko iz Brisela.
Komisija će uostalom imati pune ruke posla - kome će pre dodeliti ordenje i medalje. Pre svega, vodiće računa da se slučajno ne dogodi da neki oficir ili vojnik koji je ratovao braneći srpski narod dobije kakav orden, makar i posmrtno. Bože sačuvaj da slučajno neki pilot, heroj iz 1999. godine, dobije tako nešto, to bi bila uvreda i za NATO i za Brisel i za njihove ambasadore.
Heroja poput majora Tepića, poput junaka sa Košara, ima na stotine, ali je, izgleda, srpskim junacima, onima koji su preživeli, namenjena sudbina Milunke Savić, a poginulima zaborav. Ali zato će Komisija (predsednička komisija) morati da dodeljuje odlikovanja svima onima koji su doprineli da Srbija u poslednjih nekoliko godina izgleda danas ovako.
Kao prvo, treba dodeliti orden zaslužnima za ovakvu privatizaciju, jer prodati toliko preduzeća za toliko malo para je izuzetan podvig nezabeležen u svetu. Uspeh je toliko veći za buduće nosioce ordena za zasluge što je otpušteno toliko mnogo radnika i na tome im je čestitalo i staro i mlado iz Brisela, MMF, Svetske banke, pa neće biti čudo ako i od njih dobiju kakav orden. Orden bi svakako trebalo da dobiju i oni koji su zaslužni što svakih desetak dana saznamo da ćemo uzeti kredite od milijardu dolara, od milijardu evra, od ovoga i onoga, naravno sve za dobrobit građana.
Predlažem Komisiji da prepiše Domanovićev recept iz „Stradije“, koji vrlo poučno pojašnjava kriterijume kome i kako dodeliti orden.
Kaže Domanović: „Jedan mi reče da ga je ministar odlikovao za retke zasluge i požrtvovanje prema otadžbini jer je rukovao mnogim državnim novcem punu godinu dana, a u kasi je pri pregledu nađeno samo 2.000 manje nego što je trebalo da bude. Pravo je, govorilo se, jer je mogao sve upropastiti, ali mu plemenitost i rodoljublje nije dalo da to učini. Jedan je odlikovan što je mesec dana bio čuvar nekih državnih magacina i magacin nije izgoreo. Jedan je odlikovan što se obogatio za nepune pola godine liferujući državi loše žito i još vazda drugih stvari“. Svaka sličnost sa pojedincima je sasvim slučajna, mada se stiče utisak da je ova satira napisana sada, a ne pre sto godina.
Prvi koji bi trebalo da dobije Medalju za hrabrost je lično predsednik Republike. Pitate se zašto. Zato što je predsednik hrabro i ponosno izjavio pred građanima Srbije, ne trepnuvši, da će Srbija dobiti novih 200.000 radnih mesta ako on osvoji predsednički mandat. Dakle, reći to građanima u lice predstavlja veliku smelost i to zaslužuje Medalju za hrabrost. Na stranu to što bez posla dnevno ostaje stotinu ljudi, a samo u državnoj upravi posao će izgubiti 20.000 ljudi, po rečima ministra Markovića, i što je Srbija dostigla tu brojku od 200.000, ali nažalost otpuštenih a ne zaposlenih građana Srbije. Doduše, savetovao je predsednik radnicima da motkama čuvaju svoja radna mesta, ali oni koji su to bukvalno shvatili završili su na informativnom razgovoru.
Da ne bismo širili spisak na ostale zaslužne podanike kabineta, pomenuću još ministra ekonomije i regionalnog razvoja, koji apsolutno zaslužuje i orden i medalju. Kao prvo, Medalju za hrabrost je zaslužio što je stoički i odvažno, i to napismeno, prevario 5.200.000 građana Srbije da će dobiti po 1.000 evra na ime besplatnih akcija. Ovo je hrabrost kakvu nisu iskazali svi srpski junaci, od Kneza Lazara do danas.
Orden za zasluge bi se dodelio iz razloga što je ministar svojim obećanjem dao građanima mogućnost da maštaju kako će potrošiti tih 1.000 evra. Neki su videli u mislima, zahvaljujući Dinkiću, frižider u kuhinji, neki polovan auto, neki su se radovali što će konačno staviti krov na nedovršenu kuću, neki su zamišljali sebe na nekoj morskoj plaži, a neki su proračunali koliko će hleba svakog dana moći sebi da priušte.
Dakle, narod je bio srećan makar pola godine, dok nije shvatio da od toga nema ništa. Ali tih nekoliko meseci maštanja, radosti i sreće građana sasvim je dovoljno da ministar dobije orden.
U nekim članovima se vidi kontradiktornost pojedinih stavova koji mogu da dovedu do zabune prilikom sprovođenja ovog zakona. Na primer, u članu 15. u stavu 1. se kaže da se odlikovanja dodeljuju u februaru i junu, a u sledećem stavu to pada u vodu, pošto za predsednika to ne važi. U članu 24. predsednik takođe, bez obzira na nečije inicijative za i protiv, sam na svoju ruku može da oduzima odlikovanja, i to, ako ga naljute, po načelu - ja sam ti dao, ja ti ga i uzimam.
U članu 24. u stavu 1. kaže se da se odlikovanom licu može oduzeti odlikovanje ako postupa suprotno javnom poretku i moralu. Kako sada ovo da tumačimo? Javni poredak je u prevedenom obliku sinonim za reči „vladajući režim“, pa sada ispada da neko ko je ranije dobio odlikovanje, ako se drzne da napada režim, da ga blati, da ga proziva preko medija, na političkim skupovima, može voljom predsednika i da ostane bez tog odlikovanja.
Sada da razjasnimo šta se podrazumeva pod terminom ''ako postupa suprotno moralu''. Šta je za predsednika Srbije, za njegovu komisiju moralno? Možda će Komisija smatrati da je moralno da svi građani Srbije treba da pohrle, recimo, na Paradu ponosa, ali preko 90% građana Srbije smatra da to nije moralno. Ko će biti u pravu u ovom slučaju, da li građani ili ta komisija?
Članom 24. neophodno je, takođe, predvideti da se, ukoliko neko bude pravosnažno osuđen za teška krivična dela, automatski mu oduzmu odlikovanja.
Što se tiče kaznenih odredbi i evidencije o odlikovanim licima, tu aktuelna vlast može naići na problem. Mnogi miljenici vlasti su dobitnici ordena, medalja, spomenica od strane stranih država koje vode politiku izuzetno štetnu po interese Republike Srbije, a dobitnici tih istih odlikovanja, njihovi državljani ili neko sa strane, zaslužili su ih upravo činjenjem zločina nad srpskim narodom.
Neko će se šetati ulicama Beograda sa takvim odlikovanjem u džepu ili će, kao Ivan Čukalović, ponosno da konkuriše za sudiju Ustavnog suda Kosova. Sutradan će ga možda Šiptari odlikovati nekim svojim ordenom i isti takav čovek treba da se spokojno šeta ulicama srpskih gradova. Ako Srbija drži do svoje časti i ponosa, do svoga integriteta, onda ovakve stvari ne sme više dozvoljavati.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 16. stav 1. Predloga zakona o socijalnom stanovanju, sa predlogom da se reči "Opštinska stambena agencija" zamene rečima: "Nadležni opštinski organ".
SRS smatra da država mora da preuzme ulogu koja joj se sama po sebi nameće kada je u pitanju socijalno stanovanje za određene kategorije stanovništva, kojima se iz određenih razloga odjednom može dovesti u pitanje i sam opstanak i egzistiranje. Ovim amandmanom SRS želi da eliminiše formiranje nekih novih opštinskih stambenih agencija i da te poslove obavlja nadležni opštinski organ.
Međutim, humanost koja je ovde jedan od glavnih stavki i ideja o socijalnom stanovanju takođe zavisi od političkog raspoloženja i stava aktuelnih vlasti na nivou opštine i na nivou Republike. Hteo bih da navedem jedan primer iz opštine Paraćin, gde je baš ovaj Fond za solidarnu stambenu izgradnju dodelio stan 1999. godine, decembra meseca, porodici poginulog policajca u NATO bombardovanju, tačnije na KiM, porodici Žarka Krstića.
Međutim, posle petooktobarskih promena došli su neki drugi ljudi na vlast i 2002. godine, bez ikakvih skrupula i sažaljenja, izdaju rešenje, opet u ime tog fonda solidarne stambene izgradnje - da se iseli porodica palog borca. To je ono što ne bi smelo da se dogodi nikada više u Srbiji. S ovim predmetom upoznaću lično ministra unutrašnjih poslova, da bi se na neki način porodica palog policajca spasila od daljih šikaniranja.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 9. Predloga zakona o fondu za zaštitu životne sredine, gde se posle reči „Ministarstvo“ u stavu 6. dodaju reči „i Narodnoj skupštini Republike Srbije.“
Obrazloženje – s obzirom da će u svom funkcionisanju fond koristiti sredstva budžeta Republike Srbije, smatramo da bi prihvatanje ovog amandmana bilo u funkciji transparentnosti.
Što se tiče ove transparentnosti, želeo bih da iskoristim ovu priliku, pošto građani gledaju sednicu Narodne skupštine da gospodinu Ministru Duliću uručim oko 10.000 potpisa građana Ćuprije i Pomoravlja i da pročitam pismo koje su mu građani Ćuprije uputili:
„Obustavite sve aktivnosti oko izgradnje postrojenja za fizičko-hemijski tretman opasnog otpada u blizini naselja Dobričevo kod Ćuprije. U bližem okruženju živi i radi više od 150 hiljada ljudi i ne želimo da nas dovodite u situaciju da jednog dana zbog nečije greške, mi, naša deca, naši najbliži budemo izloženi smrtnoj opasnosti i trajnoj kontaminaciji i degradaciji zemljišta, površinskih i podzemnih voda, kao i uništavanju biljnog i životinjskog sveta.“
Ako poštujete odluku Skupštine AP Vojvodina o zabrani izgradnje ovakvog postrojenja na jednoj teritoriji, pokažite tu doslednost i kada je u pitanju odluka lokalne samouprave u bilo kojoj drugoj opštini, pa i u Ćupriji.
Ubeđeni smo da će pobediti razum i da će odluka SO Ćuprija biti ne i ovom projektu. Od vas se očekuje da poštujete odluku Skupštine. Prikupljanje potpisa se nastavlja i akciji se već uveliko priključuju i građani Paraćina, Despotovca i Jagodine.
(Radiša Ilić predaje peticiju ministru Oliveru Duliću).

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 13. Predloga zakona o Fondu za zaštitu životne sredine, s predlogom da se stav 1. i 2. menjaju i glase: Upravni odbor fonda ima pet članova. Predsednik Upravnog odbora fonda bira se većinom glasova članova Upravnog odbora, što znači da ga neće postavljati Vlada po funkciji. O ovome je maločas govorio i kolega Dimitrijević.
SRS smatra da predloženo zakonsko rešenje po kojem je resorni ministar i predsednik Upravnog odbora po funkciji, a i ministar nije dobro, jer na ovaj način se, po nama, ministar direktno dovodi u sukob interesa.
Članom 9. ovog predloga zakona predviđa se da Ministarstvo daje saglasnost na godišnji program rada Fonda. Takođe, ovim članom se predviđa da se izveštaj o ostvarenju programa rada Fonda dostavlja Ministarstvu. Pošto je isto lice i na čelu resornog ministarstva i upravnog odbora fonda, nameće se zaključak da će ministar sam sebi davati saglasnost na program rada Fonda, kao i da će odlučivati o prihvatanju sopstvenog izveštaja o ostvarivanju programa rada fonda.
Vi ste na Odboru za zaštitu životne sredine odgovorili da nećete biti u sukobu interesa, jer pre svega nećete dobijati naknadu za rad za obavljanje ove funkcije, zatim da se ne radi o javnim preduzećima i da su to neke norme koje važe u EU.
Međutim, ipak mi smatramo da ne bi trebalo iz nekih možda moralnih razloga da obavljate dužnost predsednika Upravnog odbora fonda, jer imaćete mogućnost da odlučujete istovremeno o nekim projektima, o investiranjima u okviru poslova na zaštiti životne sredine i smatramo da bi trebalo da prihvatite ovaj amandman.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 16. Predloga zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Ovaj član se odnosi na Savet za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih. U tački 3) podtačka (8) Savet predlaže ministru programe stručne mature i završnog ispita srednjeg stručnog obrazovanja.
Mi smo amandmanom predložili da se dodaju reči "uz prethodno pribavljeno mišljenje predstavnika zajednica srednjih stručnih škola".
Amandman se podnosi iz razloga što je neophodno konsultovati i one koji neposredno učestvuju u procesu izvođenja nastave, jer oni najbolje znaju kakvi sve problemi mogu nastupiti u primeni ovoga što im nalažu propisi.
Pošto je ovde reč o završnom ispitu srednjeg stručnog obrazovanja, nije loše da javnost čuje ono što se dogodilo jednom svršenom srednjoškolcu, đaku generacije iz Paraćina. O njemu je govorio moj uvaženi kolega Nikola Savić, a pre svega imam moralnu obavezu, pošto dolazim iz Paraćina, da objasnim o čemu se radi. O čemu se radi? Osvajaču mnogobrojnih nagrada i priznanja je uskraćeno da materijalizuje ono što je svojim znanjem osvojio. Dakle, gospodine ministre, učenik iz Paraćina se posle poslednjeg kruga takmičenja iz fizike plasirao za svetsku Olimpijadu iz fizike u Meksiku. Rezultati su bili zvanični i istaknuti su na sajtu Društva fizičara Srbije.
Međutim, posle nekoliko dana ta lista se ukida i osporava se učeniku iz Paraćina, koji je u poslednjem krugu takmičenja zauzeo ubedljivo prvo mesto, pravo na odlazak na Olimpijadu od strane Društva fizičara Srbije. Učenik se sa roditeljem, takođe i sa mnom, pošto ni na jedan drugi način nije mogao da dođe do Ministarstva, obratio Ministarstvu koje je, moram da kažem, reagovalo i inspekcijskom kontrolom je ustanovljeno da pravilnik o takmičenjima učenika iz fizike nije u skladu sa stručnim uputstvom Ministarstva prosvete, i da čak ni taj pravilnik nije poštovan u ovom slučaju. Ministarstvo je naložilo svojim aktom da se učenik iz Paraćina, a datum je 3. jul 2009. godine, uvrsti u olimpijsku ekipu Srbije.
Samo bih hronološki hteo da vam kažem kako je tekao proces pokušaja ispravljanja ove nepravde. Još 12. maja Gimnazija iz Paraćina se direktno obratila Društvu fizičara, 3. juna učenik se zvanično mejlom i telefonom obratio pomoćniku ministra Lazareviću. Nikakvih povratnih informacija nije imao. I konačno, 17. juna, na moje insistiranje, susreli smo se sa gospodinom pomoćnikom ministra Kostićem, koji je ovde pored vas, i tek na njegovu inicijativu je počelo nešto da se odvija u smislu da se ispravi nepravda učeniku.
Dalje sam vam već rekao, 3. jula vi ste izdali akt koji, nažalost, nije poštovan. Međutim, moram da kažem, u ovoj državi postoje oni koji mogu da cepaju naloge državnih organa, da ih nipodaštavaju, da rade šta hoće i da ne snose nikakvu odgovornost. Ukratko, Društvo fizičara je odbacilo nalog resornog ministra. U svakoj drugoj državi neko bi zbog ovog verovatno odgovarao i snosio bi zakonske konsekvence. Samo izgleda, moram da priznam, u Srbiji postoji ovoliki stepen anarhije i bezvlašća. Ako se mladi talenti ovako šikaniraju, bez zaštite države Srbije, Srbiji se zaista loše piše što se tiče budućnosti za mlade naraštaje koji svojim znanjem mogu pomoći svojoj zemlji.
Na kraju, gospodine ministre, da vas zamolim u ime učenika, mladi učenik iz Paraćina očekuje odgovor Ministarstva - šta ste konkretno preduzeli vi, kao ministar, i vaše Ministarstvo po pitanju njegovog slučaja? Iznosim želju da se ubuduće ovakve stvari nikome ne dogode u Srbiji i da nekim zakonskim propisom regulišete ovako bahato ponašanje pojedinih udruženja.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 17. Predloga zakona o kulturi. Član 17. odnosi se na zadatke saveta. Amandmanom se predlaže da se posle tačke 3) doda nova tačka 4) koja glasi: „Savet učestvuje u izradi predloga strategije razvoja kulture i daje ocenu njenog sprovođenja“.
Zbog čega je neophodno prihvatiti ovaj amandman? Iz prostog razloga što se u nacionalnom savetu nalaze priznati eminentni akademici, umetnici, stručnjaci, profesori univerziteta, zvanični predstavnici udruženja iz oblasti kulture i oni su najpozvaniji da učestvuju u izradi predloga strategije razvoja kulture.
Izrada strategije mora se prioritetno staviti u zadatke Saveta, a ne da se taj posao prepušta Vladi Republike Srbije. Vlada može samo dati saglasnost na predlog Saveta. Svako drugo rešenje kojim se izostavlja nacionalni savet za kulturu u izradi strategije naneće smo štetu kulturi u Srbiji, izložiće je eroziji, degradaciji, dovešće je do toga da uskoro u srpskoj kulturi ništa nećemo videti što će ukazivati na nacionalnu tradiciju i nacionalnu kulturu.
Nasuprot tome, kulturne vrednosti koje će promovisati i koje nažalost promoviše ova vlada, mimo nacionalnog saveta za kulturu, biće, između ostalog, i promovisanje gej parade ili „Parade ponosa“, kako su je krstili da se prikriju, da se dokaže Evropi da nismo uzalud dobili Šengen.
Svedoci smo koliko im se na medijima daje prostora, dok se recimo o Srbima u Štrpcu, koji su bez struje, bez vode, bez adekvatne zdravstvene zaštite i na ivici života i smrti, može videti prilog od nekih dvadesetak sekundi. Uostalom, ubeđen sam da će Srbija znati da 20. septembra odgovori u centru Beograda.

Dame i gospodo narodni poslanici, jedna od tačaka koja je objedinjena u ovom setu zakona odnosi se na fond za zaštitu životne sredine i o njemu ću nešto reći sa stanovišta SRS, a takođe i o nečemu što bi u budućnosti trebalo da bude prioritet Ministarstva, a to je pravilno korišćenje sredstava u cilju unapređenja životne sredine, ali od toga verovatno neće biti ništa.
Do sada su iskustva bila loša, bilo da se radi o fondu na nivou Republike ili o lokalnim fondovima. Sredstva nisu zanemarljiva i u većini slučajeva koristila su se nenamenski, pogotovo u predizborne svrhe stranaka u vlasti, pogotovo u lokalnoj. Međutim, situacija se promenila u poslednje vreme, budžet Republike Srbije se ne puni predviđajućim tempom, čak bi se reklo da su projektovani prihodi na nivou katastrofe, a samim tim i sredstva koja su namenjena fondu za zaštitu životne sredine.
Zato je i došlo do aprilskih izmena Zakona o zaštiti životne sredine, pogotovo članova 84, 85. i 87, koji se odnose na visinu naknade koju plaćaju zagađivači, potencijalni zagađivači, pravna lica koja eksploatišu mineralne sirovine i slično.
Dakle, trebalo je te naknade, te takse oteti od lokalne samouprave i preusmeriti ih u državnu kasu, a sredstva su zaista značajna.
Biće još značajnija pošto će sredstva za zaštitu životne sredine biti ubirana od potencijalnih zagađivača, zatim od naknade zagađivača ili bolje rečeno od kazni za zagađenje životne sredine, sredstva od naknade za korišćenje prirodnih bogatstava sada će dolaziti u budžet fonda na nivou Republike, umesto u budžet fondova opština, u znatno povoljnijem procentualnom odnosu nego ranije, a na štetu lokalnih samouprava.
Sada da objasnimo kako će se i ko će raspolagati ovim značajnim sredstvima, ko će i kome podnositi izveštaj, ko će ocenjivati ispunjenost planiranih aktivnosti, ko će koga kontrolisati? Šteta što ovde nije ministar Dulić da konkretno da odgovore na neka pitanja.
Prvo, Vlada je zamislila da formira organe fonda, a to su upravni odbor i direktor. Upravni odbor je sirotinjski, što bi rekao naš narod i ima samo četiri člana, mada ga ne bi trebalo ni biti, plus peti član, a to je predsednik upravnog odbora. To do sada nije bio slučaj, s obzirom da su pojedini saveti, odbori i komisije u velikom broju zakona koji su do sada doneti u Narodnoj skupštini imali po 10, 15, 17 i 20 članova u svom sastavu.
U ovom slučaju članovi upravnog odbora su predstavnici Vlade. Po članu 13. stav 2. Vlada ih postavlja iz svojih redova, bez obzira na potrebu da se ta preraspodela drugačije obavi. Pre svega, mislim na zadovoljenje interesa lokalnih samouprava, pošto ste ih pošteno opljačkali poslednjim izmenama Zakona o zaštiti životne sredine.
Takođe, mislim i na privredne, naučne i druge strukture koje bi trebalo da budu zastupljene sa po jednim članom u Upravnom odboru, da tih članova bude ukupno pet i da oni međusobno biraju predsednika, a ne da ga po funkciju nameće Vlada Republike Srbije.
U protivnom, dolazimo u situaciju da će se u ovom slučaju ministar Oliver Dulić, koji nije tu, naći u sukobu interesa. Zašto? Po članu 13. stav 2. ovog predloga zakona, predsednik Upravnog odbora Fonda za zaštitu životne sredine je po funkciji ministar nadležan za poslove životne sredine, a to je gospodin Dulić. Znači, imaćete četiri člana odbora koji su u stvari predstavnici Vlade, koji će biti tu kao ukras pomenutom ministru.
Obratimo sad pažnju – ministar, kao predsednik Upravnog odbora Fonda, donosi godišnji program rada, stavlja na njega svoj potpis, potpis Olivera Dulića, i šalje ga resornom ministru radi davanja saglasnosti. Ministarstvo, na čijem je čelu ministar Dulić, proučava sopstveni godišnji program rada i daje saglasnost, neverovatno, samom sebi. Ima li tu uopšte neke logike da daje saglasnost sopstvenom programu rada?
U istom ovom članu 9. stav 6. piše da izveštaj o ostvarivanju programa rada, znači kako je radio ministar Dulić, za proteklu godinu Fond dostavlja Ministarstvu, što znači da ministar opet samom sebi šalje izveštaj o ostvarivanju programa rada Fonda, o kome će verovatno kao ministar dati zvaničnu ocenu, verovatno će sam sebe oceniti odličnom ocenom. Zaista je ovo neprimereno i pravi je klasičan primer sukoba interesa.
Iz priloženog zakonskog teksta vidimo da ćete imati na raspolaganju, pogotovo kao ministar i kao predsednik Upravnog odbora, ogromna sredstva, kao i mogućnost usmeravanja sredstava ka određenim projektima za koja se vi opredeljujete kao odbor. Već može da se zamisli čiji će biti projekti i kome će biti oni namenjeni. Tim projektima ću se vratiti nešto kasnije kada budem govorio o slučaju Ćuprije.
To se najbolje vidi u čl. 16. st. 2. gde se kaže – visinu naknada iz stava 1. tačka 6) ovog člana propisuje Upravni odbor Fonda, dakle, ministar Dulić, uz prethodnu saglasnost Ministarstva, dakle, saglasnost ministra Dulića. Ako ovo nije sukob interesa, onda ne znamo šta je to.
SRS je podnela jedan broj amandmana u najboljoj nameri da poboljša ovaj zakon i da vam ponudi drugačije rešenje, između ostalog i po ovom pitanju, u nadi da će sve to doprineti očuvanju životne sredine.
Na jednom primeru koji ću vam izneti vidi se koliko je Vlada Srbije, odnosno vaše ministarstvo previdelo interese građana na jednom delu teritorije Republike Srbije, ugrozivši time i bezbednost stanovništva koje ostaje nemoćno, jer ste vi dobili, srpski rečeno, naređenje, uslov iz EU koji se zove – izgradite postrojenje smrti u samom centru Srbije, inače od obećanih 14 miliona evra neće biti ništa.
Dakle, životi grana, njihove dece, budućnost Srbije biće zapečaćeni ukoliko ste i dalje odlučni u opasnoj nameri da svoju zemlju pretvorite u smetlište Evrope.
Da krenemo redom, Vlada Republike Srbije je namerila da, uz pomoć ministra odbrane Dragana Šutanovca i ministra Olivera Dulića, izgradi postrojenje za fizičko-hemijski tretman opasnog otpada i to u blizini same Ćuprije, odnosno Paraćina i Jagodine. Dobrodušno su iz Ministarstva odbrane ustupili lokacije u katastarskoj opštini Ćuprija, koje su inače bombardovane 1999. godine, površine 28 hektara, za tu namenu.
Zato se ministar Dulić obraća lokalnoj samoupravi u Ćupriji pismom o namerama, koje je upućeno 14. januara 2009. godine, kojim najavljuje realizaciju ovog opasnog projekta. Ono što je čudno, jeste činjenica da je ovaj dokument upućen javnosti u Ćupriji ostao skriven od javnosti puna tri i po meseca, da bi na volšeban način vaskrsnuo pred odbornicima u pozivu za vanrednu sednicu u petak 24. aprila, za sednicu koja je trebalo što pre da se održi u ponedeljak 27. aprila.
Ali, građani su se za tako kratko vreme organizovali i blokirali su celu zgradu Skupštine opštine, zajedno sa lokalnim funkcionerima i predstavnicima Vlade Republike Srbije. Naravno, sednica je propala, a oni inicijatori izgradnje ovog postrojenja u Ćupriji su bili samo odbornici DS i stranke G17 plus.
Lokacija koja je izabrana apsolutno je neprihvatljiva sa gledišta bezbednosti po zdravlje stanovništva, kao i moguće kontaminacije zemljišta, biljnog i životinjskog sveta, podzemnih i površinskih voda itd.
Postrojenje bi se nalazilo na jedan i po kilometar od grada Ćuprije, na sedam kilometara od grada Paraćina, na 10 kilometara od Jagodine, na 300 metara od naselja Dobričevo, na 800 metara vazdušne linije od naselja Paljane i Ivankovac, na jedan kilometar od naselja Supska, na tri kilometara od naselja Stubica i Batinac, na 200 metara od spomen kompleksa Ivankovačke bitke iz 1805. godine, na šest kilometara od manastira Ravanice, gde počivaju mošti svetog kneza Lazara, gde se nalazi selo Senje.
Takođe, postrojenje bi se nalazilo usred poljoprivrednog dobra Dobričevo, površine oko 750 hektara. Pored njega se nalaze Rubinovi vinogradi površine nekoliko stotine hektara. Što je još gore, u neposrednoj blizini se nalaze objekti gradskog vodovoda za vodosnabdevanje Ćuprije. Velika Morava protiče na samo dva kilometra, a podzemne vode se nalaze na tri metra.
Zašto sam nabrojao ove lokacije? Vaš pomoćnik ministra, gospodin Aleksandar Vesić, 16. februara 2009. godine u vestima za „Novosti“ izjavio je – prema standardima EU moguća lokacija ne može biti na teritoriji zaštićenog privrednog dobra, u blizini naselja i mora da ima pristup kanalizaciji. Šta se podrazumeva pod blizinom naselja, 20 metara, 30 ili pet kilometara?
Vi nemate većinu u Skupštini opštine Ćuprija, na svu sreću. Pitam vas, da li ćete vi, Vlada Republike Srbije, poštovati volju odbornika u SO Ćuprija, koja će po vas i po vašu ideju biti negativna ili ćete primeniti silu uredbe, pa ćete se sukobljavati sa građanima? Da kojim slučajem EU uslovi izgradnju postrojenja usred Vojvodine, nije sada lično ministar ovde da ga lično pitam, da li bi gospodin ministar dozvolio da se to uradi?
Verovatno ne bi, jer je i 2003. godine Skupština Autonomne pokrajine Vojvodine donela odluku o zabrani izgradnje ovog postrojenja na svojoj teritoriji. Znači, tu principijelnost pokažite i u ovoj situaciji, umesto što se diskriminatorski odnosite prema lokalnoj samoupravi u Srbiji.
Ako može Skupština AP Vojvodina da zabrani izgradnju, onda može i Ćuprija, i Šabac, Kragujevac, Crna Trava i bilo koja samouprava u Srbiji. Nadam se da se slažete sa mojim konstatacijama. U protivnom, svaki građanin ima pravo da optuži državu za diktatorsko i diskriminatorsko ponašanje na osnovu ovog pitanja.
O odluci Skupštine AP Vojvodine govorili su i nekadašnja ministarka Anđelka Mihajlov, Aleksandar Popović, gospodin Nikčević itd. To se sve nalazi na zvaničnim sajtovima.
Ovom prilikom želim da vas obavestim da je zbog načina kako je celom ovom projektu prišla Vlada i lokalna samouprava u Ćupriji, svojom bahatošću i ignorisanjem javnosti, pokrenuta akcija prikupljanja potpisa za zabranu izgradnje ovog postrojenja smrti u Ćupriji. Odziv je ogroman i već je prikupljeno 10.000 potpisa. Radi ilustracije, na izborima u ovom gradu obično izađe od 15.000 do 18.000 ljudi.
Sa peticijom se ide dalje, jer je procenat odbijanja zanemarljiv. Vi ćete te potpise zvanično dobiti ovde u Skupštini, predaću ih lično ministru kada bude ovde prisutan, da se i sami uverite da su građani napravili široki front protiv vas.
Peticija se proširila i na opštinu Paraćin, a ovih dana će krenuti i u opštini Desotovac, pre svega zbog onog što je ministar izjavio na sednici Odbora za zaštitu životne sredine 21. aprila, gde je pomenuo Pasuljanske livade, verovatno ne znajući da su prave lokacije upravo pored Ćuprije, a ne na Pasuljanskim livadama.
Sada da vam citiram ono što je ministar Dulić izjavio na sednici Odbora. ''Ministar je dodao da je Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja ušlo u pregovore sa Ministarstvom odbrane o ustupanju zemljišta vojnog kompleksa Pasuljanske livade za ovaj projekat i zbog toga što je na toj teritoriji niža koncentracija naseljenosti stanovništva. Pored toga, izgradnja ovakvog centra na teritoriji opštine Ćuprija doprineće bržem ekonomskom razvoju opštine.''
Samo da kažem, Pasuljanske livade se nalaze na teritoriji opštine Despotovac. Znači, jedna greška i zabluda ministra Dulića.
U vašem pismu o namerama od 14. januara iz Vlade Republike Srbije pominjete skladištenje ostataka posle tretmana opasnog otpada. S obzirom da je projektovani kapacitet postrojenja 43 hiljade tona opasnog otpada, koliko će biti tek takvih ostataka posle tretmana? Gde ćete smestiti hiljade i hiljade tona tih ostataka? Da li su vam, stigao je gospodin ministar, zbog toga na umu bile Pasuljanske livade?
Da obavestim građane Srbije i narodne poslanike, i ministar to verovatno zna, Pasuljanske livade pripadaju manastirskim šumama manastira Ravanice. Tih 1.462 hektara knez Lazar je darovao manastiru Ravanica ktitorskom poveljom iz 1381. godine, kada se završila gradnja manastira.
Ovim rečima je knez Lazar završavao ktitorsku povelju: "Ovo je moj mali dar domu prečiste vladičice naše Bogorodice i molim svakoga koga Bog izvoli da vlada posle mene da ovaj moj mali prilog ne povredi, nego čak i da ga potvrdi". Dalji tekst može ministar sam da pročita, neću mu čitati.
Vi sada da hoćete da opasni otpad, tačnije produkte tretmana, skladištite po južnom Kučaju, na manastirskoj zemlji. Uzgred, zato manastiru Ravanica i ne vraćate te šume. Zakonom o restituciji ste bili u obavezi da to uradite, ali niste. Skoro u celoj Braničevskoj eparhiji ste to uradili, samo ovde niste to radili.
Postoje dva razloga. Prvi je što se tu nalazi vojni poligon koji se sada povremeno koristi, ali na koji su oko bacili pripadnici NATO patka. Drugi razlog je što će vam ta nenaseljena prostranstva biti potrebna da skladištite svakojaki opasni otpad i da tako skrnavite već ionako degradiranu, spaljenu, uništenu manastirsku šumu i manastirsko zemljište.
Vojska Srbije koristi pomenuto zemljište pod zakup, jer je ono uzeto od Javnog preduzeća "Srbijašume". Ako nešto mislite da gradite na toj lokaciji, u smislu izgradnje skladišta ili postrojenja, citiraću vam član 76. Zakona o šumama. U članu 76, zadnji stav, stoji: "Šumsko zemljište u državnoj i društvenoj svojini dato u zakup ne može da se koristi za izgradnju". Znači, vi tamo na osnovu ovog zakona nećete moći ništa da pravite.
Na kraju, vi dugujete pojašnjenje - šta ste podrazumevali pod terminom u onom vašem nacrtu projekta, gde se pominje Fabrika cementa i postrojenje kod Dobričeva? Kakva je uloga saobraćajnog povezivanja sa Fabrikom cementa u Popovcu, posebnom saobraćajnicom sa postrojenjem koje se nalazi na udaljenosti od nekih osam kilometara, iako postoje već dva putna pravca sa izgrađenim putevima?
Da li je to sklanjanje od očiju javnosti budućih transportnih konvoja svega i svačega, što bi jednim delom završavalo u postrojenju, a drugim u visokim pećima cementare? Objasnite javnosti. U Pomoravlju je javnost uplašena za živote svoje dece, za njihovu budućnost. Na kraju, nikakvi vaši fondovi posle toga ne mogu popraviti ono što možete ovim potezom da učinite.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 4. Predloga zakona o komunalnoj policiji. Član 4. stav 3. menja se i glasi: „Ako zbog fizičkog otpora sprovođenje izvršenja ne bude moguće ili ne uspe i pored angažovanja komunalne policije, nadležni organ grada, odnosno opštine, odnosno ovlašćena organizacija podnosi zahtev policiji da pruži pomoć u sprovođenju izvršenja, u skladu sa Zakonom o policiji.“
Amandman na član 4. odnosi se na pomoć u izvršenjima. Konkretno, postojeći stav 3. odnosi se na to kako se postupa u slučaju potrebe za intervencijom komunalne policije, i to kada je potrebna pomoć policije radi pružanja pomoći u izvršenjima. Sve ovo je sadržano u stavu 4. i nepotrebno je da se ovaj član opterećuje suvišnim postojećim stavom 3. Već sada možemo da zaključimo da će policija uskoro početi da se bavi rešavanjem komunalnih pitanja i kad treba i kad ne treba, s obzirom na to da će potrebe komunalne policije za asistencijom policije biti velike.
Moramo da napomenemo da će ovaj zakon biti očigledan primer diskriminacije opština u odnosu na gradove. Gradovi mogu da osnuju komunalnu policiju koja će rešavati postojeće komunalne probleme, intervenisati na terenu itd. Međutim, opštinama to pravo nije dato, iako su neke opštine približno velike kao i pojedini gradovi i takođe imaju dosta komunalnih problema. Srpska radikalna stranka je ukazala na taj problem i vrlo brzo ćete shvatiti da morate menjati ovaj zakon, ukoliko ne prihvatite amandmane Srpske radikalne stranke. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 61. Predloga zakona o udruženjima s predlogom da se stav 2. u ovom članu briše.
Član 61. Predloga zakona o udruženjima odnosi se na registrator stranih udruženja. Iskustva koja smo proživeli u proteklih dvadeset godina sa stranim udruženjima nalažu nam da pojedina strana udruženja gledamo sa dozom opreznosti. Razumemo da veliki broj međunarodnih organizacija radi ono što je u skladu sa opšteprihvaćenim načelima svuda u svetu, ali moramo biti svesni da će jedan veliki broj stranih udruženja u Srbiji osnivati svoje ogranke u okviru strateških interesa pre svega zapadnih zemalja, pošto ih one sa tim ciljem najviše osnivaju po Srbiji. Država bi, pre nego što registruje strano udruženje u Srbiji i izda mu dozvolu za slobodno delovanje, prvo trebalo da proveri istorijat tog udruženja u matičnoj državi, biografiju osnivača i ostalih čelnika udruženja, način finansiranja, delovanje u drugim zemljama itd.
To kažem s razlogom, jer se kasnije, kada ta udruženja završe svoju misiju i izgube se, ispostavi da im tragovi vode do Pentagona, do CIA ili do neke druge službe.
U poslednje dve decenije naslušali smo se saopštenja, izjava takvih udruženja u Srbiji, koja su satanizovala srpski narod, koja su se podsmevala srpskim žrtvama i veličala zločince koji su ubijali Srbe. Na našu žalost i srpsku sramotu, u tom prljavom poslu učestvovali su, za gomilu dolara, i pojedini pripadnici srpskog naroda.
Na kraju bih rekao da je najbolji metod za kontrolu rada i registraciju stranih udruženja u Srbiji metod koji primenjuje Rusija, a može se opisati samo u dve reči – oštro i rigorozno. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 38. Predloga zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, koji glasi: U članu 38. u stavu 1. reči „države članice Evropske unije“ zamenjuju se rečima „druge države“.
Član 38. se odnosi na granično osiguranje, odnosno osiguranje koje mora da poseduje vozač motornog vozila koje se nalazi na teritoriji druge države. Predlagač zakona je predvideo u stavu 1. zaključivanje ugovora o osiguranju od odgovornosti koje važi na teritoriji država članica EU. Zakonom regulišete situaciju koja važi samo za države članice EU.
Što se tiče tih 27 zemalja članica, stvar je definitivno jasna. Šta će raditi vozači kada je u pitanju Rusija, kada su u pitanju ostale zemlje koje nisu članice EU, države širom sveta, u Aziji, Africi itd.? Ne može se zakonska odredba usmeriti samo prema EU, kao da ostali deo sveta, maltene, ne postoji. Cilj amandmana je da ovaj zakon mora imati potpuno isti odnos prema svim državama i njihovima građanima, bez obzira na to da li su te države članice EU ili ne.
Vlada je u obrazloženju navela razloge zbog kojih nije prihvatila ovaj amandman. Znači, ni ovaj zakon ne može bez direktive EU. Mi se ponašamo kao da smo u Evropskoj uniji, kao da nas ta Evropska unija prihvata. Kako nas prihvata vidimo po šengen vizama, po odnosu prema Kosovu i Metohiji, Euleksu, vidimo po potvrđivanju SSP-a i Trgovinskog sporazuma od strane EU, koja uporno ignoriše ono što se Srbija navodno trudi da uradi. Zahvaljujem.