Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, gospodine Duliću, po ko zna koji put ste pokazali svoj karakter. Pokazali ste da se plašite SRS-a, pokazali ste da ne poštujete LDP i pokazali ste da se bojite istine.
Svaki put kada su poslanici LDP-a rekli da je Mišković lopov, sa druge strane je došlo – vi ste ubice, vi ste otmičari, vi ste vaške. Kada kažemo – ne može ruska himna ... Molim vas, ovo ste sigurno čuli šta je rekao predsednik poslaničke grupe SRS-a, gospodine Duliću....

Član Poslovnika 27 – predsednik Skupštine vodi računa o poštovanju Poslovnika. Dalje, članovi 100, 101, 102, 104. Znači, nije isto kada mi danas govorimo zbog čega je odbijen anketni odbor, kada ukazujemo i pružamo dokaze za ono što smo govorili i ono što je nama dolazilo sa ove vaše desne strane. Sad ste čuli šta je rekao gospodin Nikolić, ali se pravite da ste gluvi.
Ceo dan trpimo uvrede. Vaš pomoćnik, odnosno potpredsednik Skupštine, gospodin Albijanić, sve je to dobro čuo, da smo ubice, otmičari i vaške i nije reagovao na to. Vi takođe niste reagovali na to. Meni je jako drago što je gospodin Todorović malopre rekao ono što sam u stvari hteo da kažem, da gospodin Nikolić govori ono što gospodin Koštunica hoće i da je on njegov kandidat.
Vi ste malopre rekli da je gospodin Nikolić samo citirao portparola DSS-a i ponovio isto ono što je taj Mladenović rekao na jučerašnjem presu. Znate zbog čega? Zato što je malopre gospodin Milić rekao da su oni lažovi, jer lažu na svojim pres konferencijama, što je dokazano na sudu.
Iskoristiću priliku vas da naučim nečemu. Znači, ovo je sudska presuda za ubistvo premijera Đinđića, jedan njen deo, u kome stoji nešto što će vam možda malo razjasniti da ovo što ste danas dobacivali, govorili, pre svega vaš predsednik poslaničke grupe, a što nije istina.
Znači, jedan deo iz presude – povezujući u svojoj odbrani saradnike predsednika vlada oko ilegalne prodaje droge, optuženi Ulemek je pokušao da iz sudnice nastavi kampanju koja je vođena od organizatora ove kriminalne grupe preko sredstava javnog informisanja pre ubistva, a krajem 2002. i početkom 2003. godine, sa namerom da se predsednik Vlade kriminalizuje i da se prikaže da ubistvo do kojeg je na kraju došlo nije politički akt, da se ne radi o atentatu, odnosno o političkom ubistvu. Znači, malo vodite računa, malo imajte poštovanja, iz prostog razloga što ponavljate ono što iz DSS-a dolazi, a što nije istina.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, sve ovo što se desilo unazad sat, sat i po, gospodine Duliću, pre svega je izazvano vašom nereakcijom, odnosno nereakcijom tada predsedavajućeg gospodina Albijanića, potpredsednika Skupštine, i vašom nereakcijom na uvrede koje su bile upućene poslaničkom klubu LDP, odnosno našem predsedniku.
Razlog zbog čega smo reagovali je taj, znači zato što ste vi ćutali. Razlog zbog čega smo se osetili prilično ugroženim, kada su iznete ove urede i klevete, jeste taj što nas sve ovo podseća period 2002. i početak 2003. godine. Iskoristiću priliku da pročitam još jednom deo presude. Znam da ovo znaju određeni poslanici koji su najviše uvreda izrekli, odnosno znaju ove podatke, ali bih pre svega zbog javnosti pročitao deo iz presude koja je izrečena ubicama pokojnog premijera gospodina Đinđića.
Taj deo presude kaže - da se utvrđuje da je Dušan Spasojević prethodno imao plan da se ubije neki drugi funkcioner Vlade Republike Srbije ili DOS-a. Plan Spasojevića je bio da se ubije šef poslaničkog kluba DOS-a Čedomir Jovanović. Može se zaključiti da je na strani Dušana Spasojevića motiv za izvršenje atentata - osveta zbog njegovog pritvaranja, kao i pritvaranja pripadnika njegove kriminalne organizacije, braće Simović, Vladimira Milisavljevića i Mileta Lukovića-Kuma, a zbog otmice Miroslava Miškovića i želje da se nastavi sa vršenjem krivičnih dela organizovanog kriminala.
Dakle, i gospodin Mišković, koji je napisao ono skaradno pismo i prosledio ga kroz svoje medije, i oni koji su pokušali da ga citiraju znaju ko je zaista stajao iza te otmice.
To je bio jedini razlog zbog čega smo mi pokušali na sasvim korektan način, kada vi već niste želeli da zaštitite i ovu skupštinu, i njeno dostojanstvo i našeg predsednika poslaničkog kluba, da reagujemo.
Znači, ni mi se više nećemo javljati po ovoj temi, odnosno nećemo više ulaziti u dijalog. Učestvovaćemo i dalje u raspravi, kao što smo i do sada učestvovali. Ono što ste vi malopre skrenuli pažnju, moram samo ovaj detalj, gospodine Duliću, da kažem. Vi govorite o nekoj opstrukciji, da se vratimo radu.
Pogledajte koliko je na spisku govornika po ovoj temi poslanika iz vladajuće većine - nijedan? Tako je to redovno kada su u pitanju zakoni. Tako da, gospodine Duliću, poslanici LDP učestvuju svaki put i po svakoj temi, za razliku od pripadnika vladajuće većine, pogotovu iz vaše stranke, nema nijednoga na listi govornika.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, član 104. ovog poslovnika, na izlaganje poslanice Vjerice Radete.
Prvo bih se samo osvrnuo na ono što je malopre gospodin Baralić rekao, a i više puta smo danas čuli - gde su slike. Gde je deset godina života građana ove države tokom devedesetih godina? Vi govorite o nekim slikama, a gde je naš život deset godina u toku devedesetih prošao zbog politike koju je vodio vaš predsednik partije?
Vi ste, gospođo Radeta, pokušali da uradite nešto što je krajnje nekorektno. Rekli ste da vladajuća većina neće osnivanje anketnog odbora oko poslovanja "Delte", odnosno oko političkog uticaja koji se vrši od strane te kompanije na politički život ove države. Rekli ste da je razlog tome što bi se možda otkrilo da je pet miliona maraka, za koje je onaj kriminalac izjavio da ih je dao predsedniku naše partije, možda otišlo u ruke pokojnom premijeru Đinđiću. To je sramota što ste izjavili. Vi znate da to nije tako.
Zašto niste na sastanku šefova poslaničkih grupa podržali rad i osnivanje tog anketnog odbora, nego ste ovde sada izašli da pred građanima pričate jednu potpuno nekorektnu priču? Šta je bilo 12. marta? Da li se sećate? Ko je išao kod vašeg predsednika partije na prasetinu kada je ubijen premijer Đinđić? Da li se sećate toga?
A vi, gospodine Milivojeviću, i ostali iz DS-a, dokle ćete trpeti ovo? Danima, danima se spominje da je 5. oktobar najveće zlo. Pa, Peti oktobar je, zahvaljujući građanima, doveo do nekih promena u ovoj državi i Srbija je počela da ide putem ka jednoj normalnoj državi. Nažalost, zaustavljeno je 12. marta. Zaista vas molim da malo vodimo računa o tome kako ovde pričamo.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, ja ću, Vjerice Radeta, da vam kažem, uvažena koleginice, ko je bio na prasetini kod gospodina Šešelja 12. marta.
Ja znam kada se on dobrovoljno predao Haškom tribunalu, odnosno znam da je tada bio u Haškom tribunalu, ali su tada, na njegov poziv, na prasetini u čast toga što je ubijen premijer Đinđić, bile ubice srpskog naroda Naser Orić, Tuta i ostali kriminalci. Vi to znate jer se on time hvalio. Kada su bili da ga ispituju o njegovoj umešanosti u ubistvo premijera Đinđića, tada je vaš predsednik stranke, gospodin Šešelj izjavio: da, ja sam to pravio 12. marta zbog toga. I naveo je svedoke, ko su sve bili gosti. A zašto nije odgovarao o svojoj umešanosti – to je zato što je u Haškom tribunalu.
Izašao sam isprovociran onim što ste vi rekli, da anketni odbor nije osnovan zbog toga što vladajuća većina ne želi da se utvrdi umešanost oko otmice Miškovića da bi se dokazalo da su te pare u stvari išle pokojnom premijeru Đinđiću.
Vi znate da je to neistina. I mi smo spremni, naš predsednik je više puta svedočio, pet presuda je doneseno u njegovu korist, samo to mediji u ovoj zemlji neće da objave, u kojima je svaki put dokazano da je nevin za sve ono za šta su ga optuživali i da je išao u Centralni zatvor. Svi ti vajni čuvari, koje ste vi vadili iz Centralnog zatvora da svedoče na sudu, rekli su da ga nikada nisu videli tamo, svih 11. Jedini je išao na poligraf.
Samo još jedno pitanje. Ako ste vi toliko moralni i toliko se zalažete za neke vrednosti u ovoj državi i u našim životima, zašto ne podržite osnivanje anketnog odbora, nego se zamenik vašeg predsednika stranke javno hvali kako jednom mesečno pije kaficu s vlasnikom Srbije, odnosno gospodinom Miškovićem? Mislim da tu leži razlog zbog čega ste vi protiv osnivanja anketnog odbora.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, javljam se u vezi s članom 226. Takođe tražim objašnjenje povodom ovog amandmana pošto zaista mislim da je objašnjenje koje je dala Vlada, zbog čega se amandman odbija, potpuno nesuvislo.
Iskoristio bih priliku da ga pročitam ponovo: ''Amandman se ne prihvata. Predsednik Republike po Ustavu ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost. Budući da funkcija u političkoj stranci nije javna funkcija, predloženim amandmanom menja se ustavni položaj predsednika Republike. U tome je razlog što se amandman ne prihvata''.
Ovo čitam zbog javnosti, gospodine Markoviću. Pokušali ste malopre da budete simpatični i dopadljivi, međutim, vaš posao ovde je da date objašnjenja na neka postavljena pitanja. Postavljeno vam je pitanje od strane predsednika LDP-a, odnosno šefa poslaničke grupe, da nam date definiciju javne funkcije. Svi smo svedoci da je funkcija predsednika stranke javna funkcija.
Malopre je kolega Varga izneo neke detalje. Takođe bih podsetio da u toku lokalne kampanje nije bilo flajera za bilo kog kandidata DS-a koji se nije rukovao s predsednikom DS-a, odnosno predsednikom Republike Borisom Tadićem. Takođe, političke partije se finansiraju iz budžeta Republike Srbije. Da li i to ima neke veze? Svi se dobro sećamo koliko puta se Boris Tadić pojavio na televiziji, a da ne znamo da li se pojavio u funkciji predsednika Republike ili predsednika stranke.
Svestan sam da vi ovu našu diskusiju hoćete da navedete na vodenicu da je u pitanju samo ime Borisa Tadića. Ne, u pitanju je funkcija predsednika Republike. Ako zaista mislite da to nije javna funkcija, onda bi bilo najbolje da u toku kampanje, koja bude bila za predsednika Republike, nikada više ne vidimo predsednika Republike na stranačkim mitinzima i da predsednik Republike zaista nastupa samo u situacijama kada treba da nastupa kao predsednik Republike.
Zato vas još jednom molim da nam date objašnjenje šta je javna funkcija – po vašem mišljenju, ne da citirate Zakon o sukobu interesa.
Možete se smejati koliko hoćete, smešno je to što ste vi uradili. To što ste vi citirali taj zakon uopšte ne govori o javnoj funkciji. Svi građani ovde znaju da je predsednik partije javna funkcija. To nije privatno, ne odigrava se naš politički život u privatnim krugovima, odigrava se u javnosti.
Morate nam dati definiciju javne funkcije da bismo je mi razumeli a ne da nam je dajete ovako nesuvislo. Vidim da je Božidar Đelić ovo potpisao, pretpostavljam da je gospodin Balinovac ovo pisao, a vaša argumentacija je toliko neubedljiva da ste vi sami sebi neubedljivi.
Dajte nam definiciju javne funkcije. Mi ćemo se zadovoljiti onog momenta kada nam date pravu definiciju šta je za vas javna funkcija, da mi razumemo gde je razlika između predsednika stranke i predsednika Republike. Hvala.

Poštovani potpredsedniče, gospodo narodni poslanici, slažem se sa gospođom Kolundžijom da bi bilo dobro da se vratimo na temu, ali ova situacija, pretpostavljam, najviše odgovara ministru Markoviću koji nikako nije dao odgovor na pitanje koje smo mu postavili. Odnosno, isto kao i dok je obrazlagao zakon o predsedniku, čitao je članove tog zakona, tako je i danas dok se obraćao, pre svega je čitao članove nekih zakona, ne dajući konkretne odgovore, odnosno objašnjenja i obrazloženja.
Javio sam se, pre svega, zbog toga što je gospodin Bajatović u svom prvom obraćanju za ovom govornicom, kada je govorio o autonomiji Vojvodine, konstatovao da je i Ustavom regulisano pitanje autonomije Vojvodine, odnosno da je ono pitanje koje su autonomaši dugo vremena postavljali – ''gde su naši novci?'' – napokon i regulisano Ustavom. Smatram da to nije tako. Smatram da je faktički tih 7%, koji su uneti u stav 184, poniženje.
Ali, gospodine Bajatoviću, a i ostali iz Vlade, pre svega se njima obraćam, kada budemo analizirali budžet, kad bude ministar Cvetković ovde, videćete da ni tih 7%, kao ni prošle godine, nije ispoštovano. Znači, Predlog zakona o budžetu koji smo dobili decidirano pokazuje da od onih predviđenih novaca koji bi trebalo otići u budžet Vojvodine, da od onih 7%, odnosno 44.000.000.000, najmanje tri milijarde dinara fali.
Tri sedmine, evo tako stoji u članu 4. zakona o budžetu, tri sedmine ide u kapitalne rashode, ostatak, odnosno devet milijardi, dato je ministru bez portfelja Đilasu, odnosno onome iz kancelarije za NIP, ostalih devet milijardi, odnosno do osamnaest milijardi je raspoređeno po određenim ministarstvima. I fali još preko tri milijarde.
To nije slučajno i to nije prvi put. Tako je bilo i prošli put. I ta priča da je i DS-u, i SPS-u, i ostalima stalo do toga da Vojvodina ima autonomiju, odnosno da će ekonomska autonomija na ovaj način biti ovaploćena itd., nije tačna. Opet je došlo do izvrgavanja, opet je došlo do toga da fale pare koje je trebalo da se uliju u budžet Vojvodine iz budžeta Republike Srbije, ali, kada dođe ministar Cvetković, to ćemo, stavku po stavku, sve objasniti.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, javio sam se samo da neke stvari razjasnim.
Zbog čega su određene partije bile protiv Ustava u kampanji koja je bila vođenja pre donošenja istog? Postoje dva osnovna razloga. Prvi razlog je taj što način na koji je donet taj Ustav, a svima je dobro poznato da su ga, u principu, pisala dva do četiri čoveka u roku od par dana, uz asistenciju potpredsednika jedne partije, i doneli ga u toku noći, na veliku brzinu. Drugo je sama sadržina tog Ustava.
Šta je bitno ovde naglasiti? Da sama Vlada ne poštuje taj Ustav, a možemo reći da ga s vremena na vreme, odnosno veoma često, i gazi. Pokušao sam da objasnim kako ga gazi, kroz član 184. Ustava, i kako, već po drugi put od kada je ova Vlada formirana, deo sredstava koji je predviđen da iz budžeta ide u budžet AP Vojvodine, fali.
Takođe je opasna teza, gospodine Martinoviću, da neke stvari koje se ovde kažu vi pokušavate da povežete i sa Maspokom i sa Vlatkom Mačekom, odnosno teza da se stalno postavlja pitanje ''gde su naši novci?''. Potpuno je opravdano da svaki građanin ove države, ne samo iz Vojvodine, postavi pitanje gde je ono što je on privredio, odnosno gde je ono što je on zaradio. Naravno da mi želimo, i da se cela naša politika svodi na to da svako živi od svog rada i da omogućimo svima da što više zarade. Iz Vojvodine 27% dolazi u budžet Srbije i naravno da građani Vojvodine mogu da postave pitanje gde su te pare koje su predviđene za Vojvodinu, odnosno da uđu u budžet AP Vojvodine.
Ponavljam, predviđeno je da uđe 44.000.000.000, po Ustavu. To je najmanje 7%, kako je rečeno. Svaka matematika pokazuje, cifre koje su navedene u Predlogu zakona o budžetu, da fali preko tri milijarde dinara. Negde su nestale. Obaška što je devet milijardi dato Đilasu, da s njima upravlja i da ih deli kad hoće, i obaška što je još devet milijardi dato nekim ministrima da njima upravljaju.
Govorim vam da ne možete sa Maspokom upoređivati želju ljudi da postave jedno sasvim logično pitanje: gde su naši novci? Pre svega govorim kao građanin Srbije i kao građanin Vojvodine. Znači, imam pravo da znam gde su novci koje smo privredili. Hvala.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, gospodine predsedavajući, samo sam hteo da vas zamolim, ako nije problem, da i za sledeći amandman, koji je podnela, takođe, Poslanička grupa LDP-a, kažem šta imam u ovom vremenu, pošto je on više pravno-tehničke prirode, tako da ne gubimo vreme.
Pre svega bih citirao ovaj član zakona o Ustavnom sudu. Član 49. kaže: ''Odluke Ustavnog suda, izuzev odluke po ustavnoj žalbi, objavljuju se u "Službenom glasniku Republike Srbije", kao i u službenom glasilu u kome je objavljen statut autonomne pokrajine, drugi opšti akt i kolektivni ugovor, odnosno na način na koji je objavljen opšti akt u kome je Ustavni sud odlučivao.''
To je stav 1. člana 49. Tu smo podneli amandman i naš predlog je bio da taj član se menja i da glasi: "Odluke Ustavnog suda, zajedno sa izdvojenim mišljenjima, objavljuju se u "Službenom glasniku Republike Srbije", kao i u Službenom glasilu u kome je objavljen statut autonomne pokrajine, drugi opšti akt i kolektivni ugovor, odnosno na način na koji je objavljen opšti akt o kome se odlučivalo".
Mi smatramo da ovaj član treba izmeniti, pre svega, zbog toga što je ovaj institut, a to je ustavna žalba, suštinski važno pitanje i tu bismo skrenuli pažnju da je to važno zbog funkcionisanja pravnog poretka u celini. Odluke po ustavnoj žalbi pokazuju na koji način se krše garantovana ljudska i manjinska prava, pa je objavljivanje veoma važno za celokupni javni poredak.
Pored toga, obavezno je i objavljivanje ovih odluka po ustavnoj žalbi, što bi dalo kredibilitet i samoj ustavnoj žalbi, odnosno ponukalo bi sve građane da što češće ulažu ustavne žalbe.
Ja bih sada prešao na ovaj sledeći amandman, koji smo podneli, koji je, pre svega, pravno-tehničke prirode. Znači, u članu 49. stav 2. menja se i glasi: "U "Službenom glasniku Republike Srbije" mogu se objaviti i rešenja koja su od šireg značaja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti". Na ovaj način, ovaj član je mnogo celishodniji i kvalitetniji. To je, opet, naš predlog. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, nadovezao bih se na kompletnu priču poslanika koji su nakon mene izlazili povodom ovog amandmana.
Pre svega, gospodin Nedimović je rekao nešto što me je malo začudilo, rekao je da bi osobe koje su podnele ustavnu žalbu, ukoliko bi to bilo objavljeno, odnosno odluka po tim ustavnim žalbama, imale problem.
Gospodine Nedimoviću, onog momenta kada podnesu ustavnu žalbu, izlaze iz anonimnosti i mislim da bi zbog svih građana, zbog celokupnog pravnog poretka, bilo veoma značajno da se te odluke publikuju kroz "Službeni glasnik", jer bi to imalo velikog značaja.
Drugo, hteo sam da kažem da je građanima i svima u sali jasno kolike političke razlike postoje između SRS-a, SPS-a i LDP-a. Gospodine ministre, zar vam nije indikativno da je ovo već treći, četvrti, peti, šesti amandman gde, faktički, poslanici te tri grupacije podnose identične amandmane. Ovo je pokušaj da ovaj zakon zaista popravimo.
Zakon o Ustavnom sudu će biti zakon svih građana ove države i ako tri političke opcije, koje su potpuno različite, ukazuju, identične amandmane podnose, i obrazloženja su mahom slična, mislim da bi trebalo zaista da se zamislite.
I ovaj predlog koji je gospodin Bajatović podneo je sasvim na mestu, da se još jednom pročešlja sve to, s tim što, za razliku od njega, mislim da bi ipak trebalo ovo zakonski rešiti, da ne možemo ostavljati da se samo objavljuje na internetu, odnosno putem interneta, nego da bi trebalo i zakonski ovo pitanje rešiti.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, mi smo podneli amandman na član 62. Predloga zakona.
Ja ću prvo pročitati kako glasi član zakona: "Ako se utvrdi da se izmenom pojedinačnog akta ne mogu otkloniti posledice nastale usled primene opšteg akta za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima, ugovorima ili zakonom, Ustavni sud može odrediti da se ove posledice otklone povraćajem u pređašnje stanje, naknadom štete ili na drugi način".
Mi smo predložili amandman koji bi se sveo na sledeće - da se u članu 62. briše reč "ustavni". Razlog je isti kao onaj o kom ste vi malopre pričali sa gospodinom Krasićem, a koji ste dali u obrazloženju zbog čega se amandman odbija, odnosno obrazloženje koje je dala Vlada - da Vlada ne prihvata amandman iz razloga što su mišljenja da Ustavnom sudu treba dati mogućnost da odredi otklanjanje posledica, povraćajem u pređašnje stanje, naknadnom štete ili na drugi način, pa je rešenje iz Predloga zakona celishodnije u odnosu na predloženi amandman.
Mi baš mislimo suprotno. Mislimo da je mnogo celishodnije da se briše ova reč "ustavni", zbog opterećenja koje će Ustavni sud imati, odnosno da se ovo iz delatnosti Ustavnog suda skloni.
Mislimo da se predloženim amandmanom omogućuje da o tome odlučuju redovni sudovi u Srbiji i da je to, zaista, celishodnije kada je u pitanju Ustavni sud.
Znači, on će mnogo manje vremena gubiti ako ne vodi računa o ovome i radiće brže i celishodnije. Hvala.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ja sam se javio u vezi s ovim amandmanom, a pre svega, inspirisan obraćanjem gospođe Vjerice Radete, koja je pokušala da na veoma, sebi svojstven, vešt način malo zameni teze, odnosno da prebaci ovu celu priču na priču nacionalnih manjina.
Zbog toga bih iskoristio priliku da citiram, prvo, član 11. Ustavnog zakona, koji kaže da Ustavni sud čini 15 sudija koji se biraju i imenuju na način propisan Ustavom. Prilikom stupanja na dužnost, sudije polažu zakletvu pred predsednikom Narodne skupštine i tekst zakletve glasi itd.
Amandman koji su podnele kolege iz Poslaničkog kluba Vojvođanski poslanici glasi ovako: ''U članu 11. posle stava 1. dodaje se novi stav koji glasi: ''Narodna skupština Republike Srbije u obavezi je da pribavi mišljenje Skupštine autonomne pokrajine, a koje se odnosi na kandidata za sudiju koji mora biti sa teritorije autonomnih pokrajina.''
Zbog toga bih citirao i član 172. Ustava, koji u svom stavu 4. kaže: ''Sa svake od predloženih lista kandidata jedan od izabranih kandidata mora biti sa teritorije autonomnih pokrajina.'' Nigde se ne spominju nacionalne manjine u ovom članu i, koliko sam shvatio, kolege Vojvođanski poslanici nisu aludirali na to da jedan od onih koji će biti predložen mora biti iz redova nacionalnih manjina, onaj koji je predložen sa teritorije autonomne pokrajine Vojvodine, a bilo bi logično da i Skupština Vojvodina da svoje mišljenje o tome.
Igrom slučaja, na listi Skupštine Republike Srbije, jedan od predloženih kandidata, koje je predložila jedna poslanička grupa, jeste pripadnik nacionalnih manjina, ali moglo se desiti da je on pripadnik srpskog naroda.
U tom kontekstu, ne vidim ništa loše u tome da stoji ovaj stav u članu 11, da se dozvoli Autonomnoj Pokrajini Vojvodini, odnosno Skupštini Autonomne Pokrajine Vojvodine da da svoje mišljenje o tom kandidatu. Nažalost, sa druge liste nismo imali kandidata iz Vojvodine i slažem se sa kolegom - trebalo je da imamo jednog kandidata iz Autonomne Pokrajine Kosova, ukoliko je ona, po vama, još uvek naš sastavni deo.
Mislim da je ovaj amandman sasvim na mestu i da se ne može ponašati prema Vojvodini tako da se samo zadovolji članom 184. ovog ustava i da se kaže da 7% od budžeta Republike Srbije ide u budžet Pokrajine Vojvodine; Vojvodina vredi mnogo više od 7%. Mislim da bismo prihvatanjem ovog amandmana pokazali da zaista imamo autonomnu pokrajinu do čijeg mišljenja nam je stalo. U krajnjoj liniji, i stalo nam je do mišljenja Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine, pa pretpostavljam da bi to mišljenje bilo u saglasnosti sa mišljenjem u vezi s predloženim kandidatima. Mislim da bi ovaj amandman trebalo prihvatiti. Hvala vam.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici,  gospodine ministre, član 101. Poslovnika.
Gospođo Radeta, baš zbog toga sam i citirao član 172. stav 4. Ustava, koji kaže: "Sa svake od predloženih lista kandidata, jedan od izabranih kandidata mora biti sa teritorije autonomne pokrajine".
Vi ste ovde pokušali da malo proširite tu priču, pa i kolega Marković vam je pomagao - od mesne zajednice, svake opštine, da pribavimo mišljenje. Ne, ovde se ne spominju ni mesne zajednice, ni opštine, spominje se da mora biti sa teritorije autonomne pokrajine. Iz tog razloga sam mislio da bi bilo korektno pribaviti mišljenje najvišeg organa u pokrajini, a to je skupština AP.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, javio sam se u vezi s čl.101. i 104. Poslovnika.
Želeo sam da pričam o amandmanima, međutim, ono što je rekao kolega koji je govorio pre mene, a koji je po struci, koliko znam, lekar, mene je zaista nagnalo da se javim po Poslovniku.
Najmanje što sam mogao da očekujem od jednog lekara po struci jeste da će izraziti zabrinutost zbog onoga čega smo bili svedoci, što smo videli pre nekoliko dana i priče koja je krenula. Zaista, nisam očekivao da će jedan lekar nasesti i prikloniti se priči koju je izvršna vlast počela, nakon objavljivanja, jer meni je najsumnjivije u svemu to što je, onog momenta kada su objavljeni ti snimci, izvršna vlast u horu krenula da ponavlja kako je to politička kampanja.
Dakle, da su te snimke i sve to proverili na način na koji se to proverava i da su onda izašli sa činjenicama da to nije tako, bilo bi u redu, jer smo svedoci da se ovih dana masovno javljaju roditelji čija se deca nalaze u takvim ustanovama i govore da je zaista bilo slučajeva da su njihova deca bila podvrgnuta nekim situacijama koje zaista nisu primerene.
Naravno, ne mislim da su oni koji su to radili radili iz namere koja se ne može opisati ljudskom, ali ne možemo ni prihvatiti objašnjenje da bismo morali da imamo 20 radnika medicinske struke na jednog bolesnika, da bi to tada bilo drugačije, kako je izjavio jedan od ministara.
To horsko ponavljanje da je u pitanju politička kampanja, mene je najviše nateralo da verujem da, zaista, tako nešto postoji i očekivao sam da ćete vi, kao lekar, pokazati veliku zabrinutost za takvu situaciju i postaviti pitanje sebi i nama - da li je moguće da tako nešto postoji, a ne, kao i oni, ponavljati da je u pitanju samo politička kampanja.
Ja bih voleo da je prošlo nekoliko dana, pa da smo onda čuli od onih koji su za to zaduženi - da toga nema u našoj zemlji, na svu sreću, ali istog momenta reagovati s takvim tvrdnjama i da se vi tome priklonite, nisam to očekivao. Hvala.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, član 101. ovog poslovnika.
Imamo stenogram, imamo one koji vode ovde zapisnik, pa jasno možemo videti da nijednog momenta nisam rekao da se slažem ili da podržavam izveštaj nevladine organizacije koji je prosleđen, niti sam ijednog momenta rekao da želim da okaljam čitavo zdravstvo. Samo sam rekao u jednom momentu, gospodine Momčilov, da nisam očekivao od vas da ćete tako a priori odbaciti nešto gde je moguće da postoje neki slučajevi, iz prostog razloga što smo svedoci u poslednjih nekoliko dana da se javljaju roditelji čija se deca nalaze u takvim ustanovama, ne da bi okaljali čitavo zdravstvo, niti sam se ja javio zbog toga da bih bio na bilo čijoj strani.
Mene je, pre svega, kao čoveka i građanina ove zemlje to zabrinulo. Naravno da je težak položaj zdravstva i naravno da mali broj ljudi radi u takvim ustanovama, nedovoljan broj ljudi koji bi mogao da opsluži sve koji su takvi štićenici.
Gospodine Todoroviću, znam šta je vaša želja. Vaša želja je da i ovo, kao i sve ostalo, stavite u kontekst jedne velike, široke kampanje protiv srpskog naroda.
Reagovao sam ne zbog toga, reagovao sam zbog toga što sam, zaista, kao građanin, zabrinut za tu situaciju. Vidim da niko nije to pokretao i smatrao sam da treba da protekne neko vreme da nadležni ustanove u kakvoj situaciji su ti štićenici.
Nije dovoljno što je ovde jedan ministar i tamo se slika zagrljen, da prikaže kako je sve u redu. Znači, mislim da je potrebna jedna sveobuhvatnija analiza toga u kakvom položaju se nalaze štićenici u tim ustanovama, ali nisam očekivao da ćemo na ovakav način o tome razgovarati.