Gospođo Čomić, član 27, član 85. Poslovnika o radu Narodne skupštine i član 194. koji sam pomenuo. Molim vas još nešto, s kojim pravom vi arbitrirate da li je povređen Poslovnik ili nije? Gospođo Čomić, vi to ne znate. Ovde se ni neki vrhovni pravni eksperti ne mogu usuditi da brže-bolje ocenjuju da li je povređen Poslovnik ili ne. Šta ste vi, neki vrač, gospođo Čomić? Neko vrhovno božanstvo? Vi sada arbitrirate kako vam padne na pamet. Vi na to nemate pravo.
Drugo, Vlada određuje svoje predstavnike, ali uz predlog zakona i pre početka te tačke dnevnog reda, a ne ovako - ko nema šta da radi u Vladi, on svrati u Skupštinu da bi je predstavljao. Ne mislim da omalovažim gospođu Jasnu Matić. Meni je žao, mi smo se upoznali, nisam znao da je gospođa ministar. Ali, nije čudo što ja nisam znao, pre tri dana, dame i gospodo narodni poslanici, u "Presu" je bio intervju sa potpredsednikom Vlade Mlađanom Dinkićem koji nije znao ko je ministar za ljudska i manjinska prava, kaže - znam da je bivši sudija Ustavnog suda, pa mu je došaptavao neki od silnih savetnika, mislim na Svetozara Čiplića, pa nije znao ni ko je ministar vera. Prema tome, verovatno nije za mene čudo što nisam imao prilike da upoznam gospođu ministarku.
Dakle, povređen je član 194. Mora unapred da se kaže ko predstavlja Vladu, sa dnevnim redom i sa materijalom koji ide uz dnevni red, po određenom predlogu zakona. Drugo, mi postavljamo pitanja čitavog dana onome ko predstavlja Vladu, a ovde to treba da bude ministar finansija i on treba da nam odgovara na ta pitanja. Ovako, od jedan do tri jedan ministar, od tri do pet drugi itd.
Gospođo Čomić, molim vas da mi odgovorite po kom članu Poslovnika vi arbitrirate i kojim je to stavom člana 85. određeno da se vreme određuje prema broju amandmana. Ako mi nađete taj član i taj stav, onda možemo dalje da polemišemo. Ja bih vam predložio da se ovim predlozima za izmene Poslovnika unese jedan poseban član - vreme za izlaganje Gordane Čomić. Hvala.

Dame  i gospodo narodni poslanici, kao poslanik DHSS podržavam ovaj amandman kolega iz DSS, u oba njegova dela, i u pogledu visine troškova putovanja u razdelu tri, Generalni sekretarijat Vlade Republike Srbije. Generalno mislim da treba redukovati troškove putovanja.
Svojim amandmanom, ali nisam bio u Beogradu, takođe sam predložio redukciju troškova putovanja, i to Kabineta potpredsednika Vlade za oblast evropskih integracija, gde su troškovi putovanja 20 miliona planirani, mislim da to treba da bude 10 puta manje. Pogotovo što su efekti ovih putovanja, bar do sada, bili vrlo mali.
Od obećanja da će se Srbija do kraja godine naći na beloj šengenskoj listi, preko obećanja da će Srbija do kraja godine biti kandidat za EU, nije ostvareno ništa. Vidimo da je ovaj plan ostvarila ona država koju najviše kritikujemo u poslednje vreme, Crna Gora, i možda kabinetu njenog potpredsednika vlade za evropske integracije i trebaju ovolika sredstva. Našem sigurno ne trebaju.
Kada već govorim o kabinetu generalnog sekretara, a da bih ostao veran tradiciji, bilo bi dobro, pošto obično ministri ne žele da se bave tom materijom, da generalni sekretar Vlade Republike Srbije u okviru rubrike - verovali ili ne, odgovori na sledeće pitanje: da li je moguće ovako nešto, da direktor JP Aerodrom "Nikola Tesla" zaključi ugovor sa jednim profesorom Mašinskog fakulteta, ugovor o delu, po kome je gospodin profesor, nećemo pominjati ime, ovde imam ugovor, možda će se videti, obavezan da naručiocu posla, dakle, direktoru Aerodroma "Beograd" gospodinu Bojanu Krištu, pomaže u rukovođenju preduzećem?
Cena te pomoći, bilo bi smešno da nije tužno, od 6. novembra do 21. decembra je 378.000 dinara. To je taj ugovor (pokazuje ugovor), pa valjda je rukovođenje preduzećem nešto što je posao generalnog direktora Aerodroma "Beograd". Nema potrebe da taj gospodin profesor, tako bar piše ovde, po zanimanju profesor univerziteta, zove se Velimir Radosavljević. Da li on to može da radi i da li tu postoji neki sukob interesa, u to neću da se upuštam. Ne prigovaram ništa, čovek hoće da zaradi, ali zaista ovako trošiti narodne pare, to je sramno.
Međutim, valjda posao nije završen, taj u pomaganju, rukovođenju preduzećem, pa je napravljen novi ugovor. Gospođo ministarka, slobodno se nasmejte, jeste smešno, ali opet je i tragično, znači tragikomično.
Znači Bojan Krišto zaključuje novi ugovor, ovo je u periodu Božića i Nove godine. Za vreme od 22. 12. do 9. 01, to je onih Nova godina, jedna i druga, Božić jedan i drugi, kad niko u Srbiji ne radi, ta cena je skromnija. Za tih desetak dana 160.000 dinara uvaženom profesuru Mašinskog fakulteta, naravno sa sve pečatima, potpuno regularan ugovor, zaveden na Aerodromu Beograd, sve je to u redu.
Sve je to u redu da ne živimo u zemlji gde ljudi odlaze u narodne kuhinje, da ne živimo u zemlji gde su stotine hiljada ljudi na ivici egzistencije, vidimo da je direktoru Aerodroma malo tih njegovih 300 ili koliko već ima hiljada platu, pa je još toliko dao i nekome ko treba da mu pomaže u obavljanju ove funkcije. Neka pita sekretar Vlade da li su možda najbliži saradnici direktora Aerodroma i dalje radnici Lutrije Srbije, a na Aerodromu rade po ugovoru o delu, onako usput.
Da pređem na ovaj drugi deo amandmana kolega iz Demokratske stranke Srbije.
Zaista mislim da treba povećati sumu sredstava koja se odnosi na angažovanje najuglednijih stručnjaka da nas zastupaju pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. Bavio sam se godinama tom problematikom, pre 27-28 godina sam doktorirao na toj temi (međunarodno javno pravo) i mislim da zaista treba angažovati najkompetentnije pravne eksperte da, u ime države, urade ovaj posao.
Takođe sam u svom amandmanu predložio da umesto onih enormnih troškova putovanja, apostrofirao sam Kabinet potpredsednika Vlade za oblast evropskih integracija i Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, i apostrofirao sam famozne fantomske usluge po ugovoru, to sam i vas zamolio da mi odgovorite, gospođo Dragutinović, jer tu se uvek nešto krije iza toga.
Evo da pitam, a vi možete da proverite, da li te usluge po ugovoru podrazumevaju, recimo, kad sadašnji potpredsednik Vlade i ministar ekonomije vodi svitu novinara u Japan da vide prirodne lepote Japana o trošku Ministarstva ekonomije, a onda budu gosti Džapan Tobaka, a onda Dinkić otvori fabriku Džapan Tobaka, koja je kupila Fabriku duvana u Senti. Čisto da proverimo da li su to te usluge po ugovoru ili neke druge.
Ali, svejedno koje su usluge po ugovoru, koji su troškovi putovanja, predložio sam nešto drugo. Ovo je zaista nešto što smatram esencijalnim, kao i troškovi za naše zastupanje pred Haškim tribunalom.
Diplomatija nam je vrlo važna danas, diplomatija je i postigla rezultate. Ako neko ministarstvo može da se pohvali, uz predsednika države na diplomatskom planu, to je Ministarstvo inostranih poslova. Svojim amandmanom, žao mi je što nisam mogao da ga obrazložim, predložio sam da ove pare za ove troškove putovanja, kad već imamo Avioslužbu Vlade, ne znam na šta idu te pare ili Krišto troši te pare, po onim računima koje smo videli, da te pare idu na opremanje diplomatsko-konzularnih predstavništava i otvaranje novih diplomatskih ili konzularnih predstavništava.
Mi živimo po nekim matricama prošlosti. Imate diplomatska predstavništva više gde nema nikakve potrebe za tako nečim. Nedavno sam bio na par mesta. Imate, recimo, sjajnu ambasadu i rezidenciju u Rimu, ali katastrofa na šta to unutra liči, katastrofa. Bio sam u Tunisu takođe. Lepa je rezidencija, ali je unutra prazna, nema ništa. U Kartagini sam bio. Upravo sam bio sa Miloradom Jovanovićem, mojim starim prijateljem, ambasadorom u Tunisu i nekada i stranačkim prijateljem, kada smo bili u istoj stranci, ali nije to tema.
Hajde da nas ta predstavništva diplomatsko-konzularna zaista prezentuju na pravi način, a ne da ih bude sramota da pozovu goste predstavnike drugih ambasada ili konzulata. Pomenuo sam ovo, zašto da ne, pa raspada se gospođa Sanda Rašković-Ivić, ne zna gde će pre, pomenuo sam to u ime 3.000, i apelujem na Ministarstvo inostranih poslova, u ime 3.000 naših ljudi koji žive na Malti da otvorimo konzularno predstavništvo na Malti. To je nasušna potreba tih naših ljudi. Ne može se putovati za svaku sitnicu u Rim.
Ne može gospođa ambasadorka, koja pokriva i Maltu, šta da radi ona, da bude u avionu svaki dan između Rima i Malte.
Dajte da se te pare na potpuno besmislena putovanja Dinkića, Đelića, Krkobabića, ne znam dokle on može da otputuje u stvari, mislim znam, ali neću da bude zlurad, dakle, da potrošimo na prave stvari, da otvorimo konzulat na Malti, da renoviramo naše ambasade i rezidencije, da se ne stidimo pred strancima i da kažemo: ovo je naša diplomatija, ovo je naš konzulat, ovo je naša rezidencija, to predstavlja Srbiju. Mislim da bi bilo kudikamo bolje. Hvala.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarko, nadovezujem se na ovo što je uvaženi kolega Jojić pominjao, ali mislim da je krajnje vreme da se napravi jedan carski rez u pravosuđu.
Čini mi se da sada postoji politička volja da se to uradi, da se odvoji žito od kukolja, jer čim dođe do priče o reizboru odmah oni koji su nesigurni i strepe za svoje pozicije i funkcije dižu glas i dreku.
Inače, taj set pravosudnih zakona, koliko sam iz medija obavešten, juče je usvojen na sednici Vlade i, prema tome, niko nije bogom dan da doživotno obavlja sudijsku funkciju. Gospođi ministar sam skrenuo pažnju na fiktivne kategorije apelacionih i upravnih sudova i ne znam šta će da bude sa tim parama. Bolje da se preusmere u druge delove pravosuđa, koji se možda muče i jedva sastavljaju kraj s krajem. Jasno je da do kraja godine oni neće biti konstituisani. Prema tome, ne znam šta te stavke, pogotovo enormne stavke za apelacione sudove, znače.
Povodom ovog prvog dela, sećam se onog vremena kada sam bio ministar pravde i kada je po osnovu, čini mi se, tadašnjeg člana 5. Zakona o sudovima, ministar imao mogućnost da pokrene inicijativu, ne da daje predlog nego da pokrene inicijativu koja je išla na Opštu sednicu Vrhovnog suda itd, za razrešenje pojedinih sudija.
Bilo mi je potpuno logično, jer ako su ljudi očekivali kadrovske promene svuda i lustraciju svuda, a nije se dogodila takoreći nigde, i to je razlog za krah DOS-a. Ali, u to sam iskreno verovao. Želeo sam da se obavi ta lustracija u pravosuđu. Kako?
Lepo, imali ste Gonzalesov izveštaj, gde su poimenično nabrojana imena sudija koji su učestvovali u izbornim krađama. Imali ste montirane političke procese, Pauk, Osa, suđenje Bleru, Klintonu, praznim foteljama i stolicama. Imali ste konačno izveštaj, koji je bar dobijalo Ministarstvo pravde o rešenim predmetima i o potvrdama prvostepene presude. Imate sudije kojima se potvrdi 10% presuda.
Znate, kolega Jojiću, jedino brza pravda je istinska pravda. Ne mislim da je jeres to što je bio predsednik na tom sastanku itd. Vlada je predložila set pravosudnih zakona, ovde će se održati rasprava. A pominjem opet onu narodnu, čovek se češe tamo gde ga svrbi. Oni koji strepe za svoje pozicije, oni počinju da dižu dreku. To je već viđeno.
Zašto reizbor? Sudije su bogom dane, pašće im kruna s glave, molim lepo, svako treba da snosi odgovornost za ono što radi, pa i sudije. Nisu oni polarni medvedi, nisu oni svete krave. Oni koji rade treba ih maksimalno nagraditi, dati im velike plate. To je bila moja logika. Oni koji nemaju pojma, neka idu na drugo mesto. Ne da ljudi sto puta godinama odlaze u sudove i nikada ne stignu do te toliko očekivane pravde.
Kako se ne bih javljao povodom ovog sledećeg amandmana oko Kancelarije Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom, isti je član i vrlo ću kratko, a iritirao me malo kolega Krasić, ne zlonamerno, ali pomenuo je da sam ja valjda glavni krivac i vinovnik što Bruno Vekarić radi svoj posao.
Radi šire javnosti, Bruno Vekarić je portparol Specijalnog tužioca za ratne zločine. Bio je sekretar Ministarstva pravde i član mog kabineta. Uopšte nisam nikakav krivac. Ponosim se i što je sadašnja ministarka pravde Snežana Malović bila član mog kabineta, i što je Aleksandar Miščević sada državni sekretar... ako ste se ispričali, pa da ja nastavim ili dođite vi pa pričajte. Nije korektno. Non-stop pričate. Ne možete istovremeno, vi niste sposobni da radite dva posla istovremeno, ali dobro.
Dakle, Aleksandar Miščević državni sekretar za odbranu, Dušan Protić pomoćnik ministra za trgovinu, to je samo za mene satisfakcija. Šta radi Bruno Vekarić? Radi u jednom tužilaštvu i time se ponosim, što sam kao tadašnji ministar pravde bio tvorac i tužilaštva i suda za organizovani kriminal, i tužilaštva i suda za ratne zločine. Javnost je nepodeljena u oceni da su to najkvalitetniji pravosudni organi koje Srbija danas ima. To je, takođe, za mene neka vrsta satisfakcije.
Što se tiče ratnih zločina, šta je ideja bila osnivanja i tužilaštva i suda za ratne zločine? Bila je ideja da se onima koji su u naše ime činili zločine sudi ovde a ne u Hagu, da pokažemo i sebi i svetu da smo prošli tu katarzu, da zločin ne može da ima nacionalni predznak i da je teror-teror i da je zločin-zločin i da ne može da ima ime i prezime.
Kao što sam se borio da se na optuženičkoj klupi nađu čelnici OVK, i Haradinaj pre svega, i Čeku takođe, i Tači, tako sam želeo da oni koji su u naše ime činili zločine i osramotili vekove naše slavne istorije odgovaraju, ali pred našim pravosudnim organima. U to vreme to je bilo pozdravljeno.
Moram da vam kažem da sam imao obećanje tadašnjeg glavnog tužioca da se četvorici generala sudi pred tim sudom. Onda je usledila smena vlasti i onda je prva ideja bila da će taj sud biti ukinut, da se neke enormne pare podele porodicama haških optuženika itd. Onda je usledilo uzmicanje; kaže, ne, vi nemate volju ni dalje. Ako hoćete da ukinete taj sud, onda to nešto nije u redu.
Sad da vam kažem jedan mali detalj, jednu malu digresiju, a propo te teme. U avgustu sam bio u Maroku, naravno, ne kao Krišto tuđim parama, nego o svom trošku, nekako sam stigao do Malage, pa od Malage autobusom preko Marbelje i Al Džazirasa, pa onda trajektom do Tandžera ili Tanžera, a celu priču ponavljam iz jednog prostog razloga.
Zahvaljujući predusretljivosti našeg ambasadora, gospodina Mehmeda Bećovića, video sam i Rabat, i Marak, i Fes, i Meknes i Kazablanku, ali najprijatnije trenutke sam doživeo u tom Tanžeru. Zašto? Ambasador me je odveo u jednu vilu u kojoj živi jedna od pet-šest porodica ljudi iz mešovitih brakova iz Bosne.
Oni su, da ne bi uništavali svoje brakove, da ne bi uništavali svoje porodice, zajedno otišli u Maroko. I Ferid i njegova žena Gordana, i Ivan, i Vera, i Sead, i Branka, i Senida i Bekir, oni gledaju program, oni gledaju sada ovu skupštinu, oni vole Bosnu, vole Srbiju. Oni imaju i kuće, i vile i bazene, ali ih je busanje u patriotske grudi, i sa jedne i sa druge i sa treće strane, oteralo iz njihovih kuća, sa njihovih ognjišta u beli svet. Žive lepo. Ali, postoji neka nostalgija, postoji neka čežnja. Srce i duša su im ovde na ovim našim prostorima.
To pominjem sve iz prostog razloga što mora da postoji i da funkcioniše sud za ratne zločine da bi kaznili one koji su, ponavljam po treći put, u naše ime činili zločine. To se jednostavno ne sme činiti i taj prag i tu moralnu katarzu neminovno moramo da pređemo.
Šta se kod nas događalo? Mi nikada nismo potencirali, čak sam bio onako kao Don Kihot, prilično usamljen u onoj vladi u kojoj sam bio ministar, bez da mi je to bila obaveza, mojim saradnicima i meni. Prikupljao sam dokaze o zločinima čelnika OVK, o zločinima Nasera Orića, o zločinima Alije Izetbegovića i vodio pravi verbalni rat sa Karlom del Ponte oko toga.
Svi su drugi ćutali. Svi su ćutali, jer je ovde postojala ravnoteža zločina. Kao, ne dirajte vi nas za naše zločine, nećemo dirati ni mi vas.
Sećam se šta je Ulof Palme rekao, ono što sam malopre pomenuo, da je teror uvek teror i da je zločin uvek zločin i da se nikada ne mogu pravdati nekim tobože višim ciljevima i višim interesima. Zato nam je neophodna afirmacija i Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom, a pre svega našeg suda za ratne zločine. Hvala.

Mislim da je ovde u pitanju greška u koracima. Ne znam da li sam jednom jedinom rečju hvalio Haški tribunal. Ko ga voli neka mu bude u kući.
Prema tome, upravo sam govorio obrnuto. Da smo mi negirali svoje zločine, umesto da odmah sudimo ovde svojim zločincima. Kao što ste imali ovog momka koji je sada uhapšen, pre par dana, pretukao je nekog kolegu u Americi i odmah je trebalo da bude uhapšen i da mu se, čim je sleteo, sudi ovde. Mi bi onda pokazali da jednostavno želimo da se pravda uspostavi, da ne izručujemo naše ljude, jer nam to Ustav ne dozvoljava, ali da im sudimo ovde.
Ne, sad je pitanje za koji će klub da igra košarku, pa nema veze, pretućiće Amerikanca, bravo majstore. E, zato nam ovako i jeste, zato smo spali na tako niske grane, jer želimo da opravdavamo svoje grehe, svoje zločine, svoje propuste i to je manir koji je svojevremeno demonstrirala jedna druga vlast.
Moja ideja je upravo bila obrnuta, suditi ovde. Lično sam napisao i zakon, da ne govorim celo ime, o specijalnom sudu za ratne zločine u Srbiji. Ne morate meni to da prigovarate. Spomenuo sam i glupo je da to ponavljam ponovo, ali nisam čuo da je neko od vas, nego upravo ja, zbog onog stradanja nevinih civila u Grdelici, kad je bombardovan voz, podneo sam krivičnu prijavu protiv Solane i Veslija Klarka, Luiz Arbur, prethodno pre Karle del Ponte, glavnog tužioca Haškog tribunala. Prema tome, nikakvu dilemu što se toga tiče nemam i nemam želju da se uopšte na bilo koji način namećem patriotizmu.
Ali, ako me već provocirate, onaj ko je počinio zločin u Srebrenici, pa za njega je Hag nagrada. On treba pred strašnim sudom da odgovara. Onda se ovde licitira dalje - 3.000, 5.000 ili 7.000, kao pa 3.000 nije strašno, pa što da ide u Hag. To je tragedija. Pa i to je genocid, Srebrenica je genocid, bez obzira, da se ne upuštam u pravne formulacije i u pravne kvalifikative, za to sam kompetentan, možemo i o tome.
Još nešto, da imamo malo rezona. Nama je sad Holandija problem da se usvoji Sporazum o asocijaciji i stabilizaciji. Pa ovaj parlament treba da donese jednu rezoluciju kojom će na neki način abolirati holandski bataljon, jer je njima to problem, jer u ozbiljnim državama zbog takvih stvari pada vlada. Jedna je već pala, a oni se plaše pašće i druga.
Pa nije holandski bataljon ništa mogao da uradi. Počinjeni su zločini, naravno da su za zločin i za prisustvo Mudžahedina morali da odgovaraju Alija Izetbegović. Kad sam to rekao Karli del Ponte, ona je rekla: njemu je presudio jedan drugi sudija. Dizao sam do neba galamu za Nasera Orića, vodio sam rat sa Kušnerom, sa Hekerupom, sa Holkerijem, imam celu prepisku.
Samo ponavljam da dok god ne kažemo da se za zločin, ma ko ga počinio, mora odgovarati, najbolje ovde, pred našim sudom i pred našom javnošću, ne možemo dalje. Ako su temelji naše države ma gde, u Petrovom Selu gde su izručeni leševi, u Batajnici, natopljeni tuđom krvlju, a mi to nećemo da priznamo, zbog te ružne prošlosti teško je da imamo neku svetlu budućnost. Hvala.

Mislim da bi nas ova debata daleko odvela. Prema tome, nemam vremena sada da objašnjavam šta je zločin protiv mira, šta su Ženevske konvencije o zaštiti žrtava rata, kako su počeli ad hok tribunali od Nirnberškog suda, preko suda za ratne zločine u Tokiju, preko Raselovog komiteta, preko Haškog tribunala, preko suda za Somaliju, to bi nas daleko odvelo. Ne bi bilo ni  korektno ni pošteno da sad s bilo kim o tome polemišem, nije ravnopravno. Prema tome, ne želim da o tome polemišem.
Ovo je Skupština. Ovde se obraćamo i poslanicima i javnosti. Prema tome, ovde nema potrebe, nismo mi u sudu gde moramo da se služimo apsolutno adekvatnom terminologijom. Nemojte vi mene tome učiti, kažem nije ravnopravno. Jednostavno nije korektno, jer onda bi oduzeli previše vremena.
Nemam nameru da oduzimam vreme. Ako bilo ko pokušava, ne aludiram na vas, da na bilo koji način negira postojanje odgovornosti i suđenje za zločin, nisam rekao zločinci, rekao sam za zločin, i da amnestira ili abolira zločince, onda o tome nemam više šta da pričam.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarko, na osnovu čl. 225. i 226, postavljam pitanje Vladi,  odnosno sledeće pitanje.
Da li firma ''Aleks kompani'' izvodi građevinske radove na Aerodromu u Beogradu? Da li je vlasnik te firme slučajno u rodbinskim ili kumovskim vezama s direktorom Aerodroma Beograd, gospodinom Bojanom Krištom?
Vidim da ovo, možda, deluje smešno, gospođo ministar, ispostaviće se da je žalosno. Da li je firma ''Aleks kompani'' svojevremeno izvodila neke radove za potrebe Lutrije Srbije? Koja je bila cena tih radova? Da li je bilo tendera i da li je te radove platilo zavisno preduzeće ''Srbijalot''? Da li je ta firma i dalje izvodila radove u hotelu ''Jugoslavija'' za potrebe ''Grand kazina'', za velike pare? Da li znate ko je vlasnik ''Grand kazina''? Da li znate da je to Martin Šlaf? Verovatno svi znaju čiji je on prijatelj, kad je Srbija u pitanju.
Dakle, tražio bih odgovore na ova pitanja, budući da je Demohrišćanska stranka Srbije tražila od Vlade Republike Srbije da se smeni direktor Javnog preduzeća Aerodrom "Nikola Tesla", koga postavlja Vlada, a koji u novinama, slavodobitnički ili, maltene, čak ne ni slavodobitnički, nego pomalo prezrivo i ljutito, kaže da ima platu od svega 300 i nešto hiljada dinara, što je preko 10 prosečnih plata građana Srbije.
Nadam se da se vi, gospođo Dragutinović, s tim slažete.
Dakle, ja ništa od ovoga ne tvrdim, samo pitam. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde su mnogi želeli da budu u koaliciji sa SPS i PUPS. Kad se to nije obistinilo, sad ne vredi galamiti. Ko gubi, ima pravo da se ljuti! A ko sa đavolom tikve sadi, o glavu mu se lupaju! S druge strane, činjenica je da ova vlada ne ispunjava obećanja.
Uvažene kolege iz PUPS-a, gospodin Krkobabić je dao neka obećanja penzionerima. Ta obećanja nisu ispunjena.
U savremenim demokratijama važna su samo dva principa: odgovornost i smenjivost. Kad ne ispunite obećanje, vi odlazite i vreme je da gospodin Krkobabić podnese ostavku jer nije ispunio obećanje.
Navodno su penzije povećane 10%, a da li su stvarno povećane 10%? Dinar je već devalvirao preko 10%. Znači, nema ništa.
Recite, koliko hiljada penzionera ili desetina hiljada penzionera žive kao građani drugog reda, onako očekuju lapot, ostavljeni negde da umru, preturaju po kontejnerima, tumaraju po narodnim kuhinjama, a onda lažna obećanja.
Ovde je laž predmet koji je obavezan 50 ili 60 godina. Onda, imate drugog potpredsednika Vlade, Dinkića, koji odavno treba da ode. Obećao je, to je već sto puta ponovljeno, za pet miliona građana akcije od po 1.000 evra. Sad su i on i Krkobabić jedva dočekali svetsku finansijsku krizu da odlože svoja obećanja – ''ne lipši magarče, do zelene trave''!
Sa druge strane, kažu da će ta svetska finansijska kriza pozitivno delovati na Srbiju. Čekajte, ko koga ovde pravi ludim? Ili, treći potpredsednik, gospodin Đelić je obećao do kraja godine da ćemo biti na beloj šengenskoj listi.

Da li je obećao gospodin Đelić da ćemo biti na beloj šengenskoj listi? Da li je obećao da ćemo do kraja godine biti kandidati za članstvo u EU? Jeste. Da li je to obećanje ispunjeno? Nije.
Dačić tumara po obilaznicama, ali ne ode po pozivu suda, to su sve primeri neodgovornosti. To su primeri jedne neodgovorne vlasti. Svi potpredsednici, da je ovo država u kojoj se poštuje odgovornost i smenjivost, morali bi da odu, da podnesu ostavke, a pre svih gospodin Krkobabić, koji je prevario penzionere.
Neću nikoga da sramim, ali je obmanuo penzionere. Njegovo obećanje nije ispunjeno. Sad ne vredi pričati zašto obećanje nije ispunjeno, žao mi je, postoji objektivna odgovornost, čak i da nema nikakve subjektivne odgovornosti, i onda se kaže – hvala, do viđenja.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram najpre povredu odredbe člana 106. Molim vas, gospođo predsednice, da izreknete opomenu narodnom poslaniku i potpredsedniku Skupštine gospođi Gordani Čomić, iz prostog razloga što neprestano govori pre nego što je zatražila i dobila reč i što prekida govornike u izlaganju, odnosno dobacuje. Na to nema ovlašćenja po Poslovniku Narodne skupštine. Merio sam vreme, polovinu vremena koje potroše svi narodni poslanici potroši gospođa Gordana Čomić. Dakle, ona najviše opstruira rad Narodne skupštine. Sad vas molim da mi ponovo date vreme, jer sam citirao odredbe Poslovnika.
Članovi 225. i 226. Gospođo Dragutinović, postavio sam vam pitanje koliko će se stvarno povećati penzije u Srbiji, da li je to ono obećanje koje je već dato.
Gospođo predsednice, molim vas da opomenete gospođu Gordanu Čomić da ne narušava rad Narodne skupštine i ne pravi haos u sali Narodne skupštine, da poštuje red, da bih mogao da govorim.
Dakle, koliko su stvarno povećane penzije, imajući u vidu da je dinar devalvirao za preko 10% i da li će penzije uopšte biti povećane ili je to šarena laža, da ovi članovi Osmog kongresa i ranijih kongresa ne bi sticali bespotrebno političke poene?
Drugo, gospođo Dragutinović, u predlogu rebalansa budžeta imate stavke koje se odnose na upravni sud, apelacioni sud, i to za apelacioni sud preko deset miliona evra; takođe, državno veće tužilaca. Da li vam je poznato da Srbija još uvek nema ni upravni sud, ni apelacioni sud, ni državno veće tužilaca? Šta znače onda ove stavke u budžetu? Znači, ne postoji apelacioni sud, nema ga. Za to nije kriva sadašnja ministarka, to je projektovano, ali ne postoji. Šta znači ovo planirano izdvajanje velikih sredstava za rad, recimo, apelacionog suda najviše, a zatim i upravnog suda i državnog veća tužilaca?
Tražim takođe od vas odgovor na pitanje, mada nema direktno veze sa vama, ali ima sa trošenjem para – kako funkcioniše i čemu služi Jugobanka AD iz Kosovske Mitrovice, da li je ona u stvari projektovana za pranje para, za šverc i trgovinu naftnim derivatima ili za nešto drugo? Pošto mi je isteklo vreme, tražiću ponovo povredu Poslovnika. Hvala vam.

Gospođo predsednice, gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, rasprava o rebalansu budžeta i ono što čujemo od pojedinih potpredsednika Vlade i ministara povodom sto dana rada Vlade neodoljivo podseća na vreme vladavine režima Slobodana Miloševića. Zašto? Kada vam pojedini potpredsednici Vlade i ministri kažu da će svetska finansijska kriza povoljno uticati na događanja u Srbiji, onda je to eho one priče u vreme sankcija kada je govoreno da će sankcije povoljno uticati na pojedine grane privrede, da ćemo imati švedski standard i švajcarski nacionalni dohodak, kao da živimo u vremeplovu.
Doduše, i to mi se čini da je normalno kada pojedini sledbenici Slobodana Miloševića koji su danas u vlasti, poput zamenika predsednika, prvog potpredsednika i ministra unutrašnjih poslova, ne poštuju obavezu da se pojave pred sudom; kada drugi ministar prvo zaposli svog brata i bratanca i kaže "ne znam ja ništa o tome" (prvo nepoštovanje pravne države, pa onda nepotizam), a treći ministar se svake srede i petka slika na obilaznici i obmanjuje građane Srbije kada će ona biti završena. To se ne sme činiti.
U ime DHSS-a postavljam pitanje gospođi ministarki, možda ona nije nadležna, ali Vladi, svejedno, kako se objašnjava i kako može da objasni socijalno odgovorna vlada da su osnovne životne namirnice koje se proizvode u Srbiji, poput mleka, mlečnih proizvoda, ulja, šećera, lekova, skuplje u Srbiji nego u Crnoj Gori? Vi pripadate socijalno odgovornoj Vladi. Kako ćete to da objasnite građanima Srbije?
Pre neki dan, mada to nije neposredno vaša nadležnost, mi iz DHSS smo od Vlade, koja imenuje direktore javnih preduzeća, tražili da se smeni Bojan Krišto, direktor Aerodroma Beograd. Dao sam vam te papire.
Kako može biti socijalno odgovorna Vlada kada u Upravnom odboru Aerodroma, to vam nisam dao, ljudi primaju mesečne nadoknade po 166.000 dinara, a pretpostavljam da jedan čovek, predsednik, prima 208.000 dinara ili bruto po 250.000 dinara.
(Predsednik: Vreme.)
To je deset puta više od prosečne plate u Srbiji. Mesečno možda održe jednu, a možda nijednu sednicu Upravnog odbora, a onda isti taj direktor Aerodroma ima račune za avionske usluge, recimo, za let do Ciriha i nazad 178.643 dinara. Pitao sam u JAT-u, to je trostruka cena biznis klase do Ciriha i nazad. To je preko 2000 evra.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsednice, gospođo ministarka, vaše reagovanje na izjave pojedinih poslanika me je i ponukalo da se uopšte javim za reč.
Pretpostavljam da je to zato što ste prvi put ovde, ali poslanici dolaze iz različitih sredina, sa različitim nivoima obrazovanja i vaspitanja, bez znanja iz oblasti ekonomije ili finansija, i mogu ponešto da kažu što opet govori o njima, ali vaše reakcije su apsolutno neprimerene, potpuno nervozne, ishitrene, a metafora o novom groblju je zaista krajnje neprimerena. To ne priliči nekom ko je na funkciji ministra finansija u Vladi koja je gromoglasno najavljivana kao socijalno odgovorna Vlada.
Gospođo Dragutinović, ovo je socijalno neodgovorna Vlada. Ovo je trošenje para državnih, narodnih para, kao da su Alajbegova slama i ona je rezultat jedne neprincipijelne koalicije i već je pominjan više puta Lazar Paču, i evo da dam svoj doprinos toj istorijskoj misli. Kad je kralj Petar tražio kredit za Mauzolej na Oplencu drhtao je pred Lazarom Pačuom, vi izgleda drhtite pred Jovanom Krkobabićem. Govorim figurativno, ali izgleda da je zaista tako.
Od vas tražim samo odgovore na pitanja: koliko su zaista porasle penzije? Znam da vi morate da balansirate u toj nezahvalnoj ulozi kao ekvilibrista, ali vi niste zlatna ribica, i ona može da ispuni samo tri želje, ne može da ispunjava sijaset želja, gospođo ministarka.
Samo da vam kažem šta znači rasipanje. Pogledajte stavku - troškovi putovanja potpredsednika Vlade za evropske integracije, 250 hiljada evra, a pogledajte recimo stavku - usluge po ugovoru i objasnite poslanicima šta to znači. U Ministarstvu za ekonomiju i regionalni razvoj milion evra, milion evra nekakve apstraktne imaginarne usluge po ugovoru.
Gospođo Dragutinović, neki ljudi u ovoj sali su bili ministri pre vas, sticajem okolnosti moja malenkost, u socijalno odgovornoj i najodgovornijom vladi Zorana Đinđića. Znate šta je podrazumevala ta odgovornost? Ta odgovornost je podrazumevala da za tri godine i nešto jedan jedini dinar za reprezentaciju ni u zemlji ni u inostranstvu, za tri godine i nekoliko meseci nikad putovanje državnim avionom nego isključivo JAT-om.
Možete pitati moje saradnike i sada ljude u Vladi, to su članovi mog kabineta, imali su 50 maraka, odnosno 50 evra za troškove telefona, Snežana Malović, ona je sada ministar pravde. Time se ponosim. Aleksandar Mišović koji je državni sekretar za narodnu odbranu, Dušan Protić, pomoćnik ministra trgovine i još neki drugi, pa pitajte šta je značila socijalno odgovorna Vlada.
Možda je Zoran Đinđić preterivao u tome, možda su ga poredili sa Mao Ce Dungom, ali narodne pare se nisu trošile na doboš i Srbija nije bila Alajbegova slama.
Nemam vremena, izvinite, javiću se ponovo.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Dragutinović, mislim da su ovde neophodna povećana izdvajanja za "Lazu Lazarević". Kao prvo, pa onda da pređemo na neke druge teme. Tražim...

Gospođo predsednice, nemojte da mi računate ovo vreme. Mislim da ljudi u ''Lazi Lazarević'' rade u veoma teškim uslovima, potpuno ruinirane zgrade, problemi sa kadrovima, male plate, a pacijenata puno. Nisam se šalio uopšte, zašto vi tako reagujete?
Neke moje asocijacije, zašto sam to tada rekao, to vi možete da naslućujete, ali to je već vaša sposobnost percepcije i zaključivanja. Ništa nisam rekao i nikog, a to je pogotovo vaša branša, gospođo predsednice, i vi umesto da mi pomognete u toj edukaciji, vi me kritikujete.
Sada mi vratite vreme povodom povrede Poslovnika. Dakle, gospođo ministarko, očekujem od vas odgovor - šta znače izdvajanja za usluge po ugovoru za ministra za ekonomiju i regionalni razvoj od milion evra? Šta znači troškovi putovanja potpredsednika Vlade i ministra za evropske integracije od 220.000 evra? Da li to obuhvata saradnju sa Martinom Šlafom, da li to obuhvata i nominaciju od strane bečke berze kod časopisa "Juromani" za ministra godine? Ako imate ambiciju, da znate koji je put. Naravno, ne aludiram na vas i poštujem vas.
Znate li da ista priča oko gasa vodi upravo do Martina Šlafa, nominatora za nagradu za ministra godine "Juromani". "Centriks" je Martin Šlaf. Cena gasa i naduvani gas je Martin Šlaf. Grupa ovdašnjih tajkuna i ovdašnjih ministara, bivših i sadašnjih, to građani Srbije plaćaju iz svojih istanjenih novčanika. Isti ti ljudi su bili oko Mobtela, i oko Nacionalne štedionice.
Na kraju, da vam kažem šta znači rasipanje, ako direktor aerodroma, a njega je imenovala Vlada, čovek se zove Bojan Krišto, to su kolege iz Radikalne stranke iznosile, a daću vam ovo, potroši za boravak u hotelu "Hilton Park Lejn" u Londonu 60.000 dinara za jednu noć, onda je to bezobrazluk i rasipništvo. Evo, usluge noćenja sa doručkom u jednokrevetnoj sobi.
(Predsednik: Prošlo je tri minuta.)
Završavam. Ako isti čovek, Bojan Krišto, direktor Aerodroma "Nikola Tesla", potroši za put u Cirih i nazad 178.000 dinara, izvolite račun, to je 2.000 evra, onda je to rasipništvo, i onda je to bezobrazluk i za to mora da se odgovara.
Ako isti taj čovek putuje u London, ode i vrati se, i to ga košta 132.000 dinara, onda je to Alajbegova slama. Ako on sa kolegom Draganom Nestorovićem za put do Madrida potroši 268.000 dinara, onda je to rasipništvo i bezobrazluk. Ako isti taj čovek za ugostiteljske usluge, generalni direktor Aerodroma "Beograd" Bojan Krišto, sa sve značkom na kojoj je zastava EU, od 31. januara do 31. jula potroši 810.000 dinara ili 10.000 evra, to je katastrofa.
(Predsednik: Vreme.)
Ako taj isti čovek za isto to vreme iznajmi auto "maserati" i cena tog iznajmljivanja je 15.000 evra za pet meseci, 3.000 evra mesečno, pa obični ljudi nemaju auto od 15.000 evra, nemaju od 3.000 evra, to su bitange, to više nisu lopovi i prevaranti. To je rasipništvo, to su barabe i to je bezobrazluk.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, ja sam takođe član Odbora za industriju i tražio bih objašnjenje.
Ne bih da arbitriram između dve suprotstavljene opcije nekada integralne SRS, naročito ne bih da bilo koga u tom sukobu favorizujem, a nikako ne one koji pokušavaju da se predstave kao evropska desnica.
I jedna i druga strana su daleko od evropske desnice, ali stoji činjenica da se na sednici Odbora za industriju dogodilo nešto što zaista nije u duhu Poslovnika, niti je u duhu normalnog rada Narodne skupštine.
O čemu se radi? Održana je sednica Odbora. Odbor ne može da donosi nikakve pravne akte. Bilo je više predloga da se donese zaključak Odbora. Ako bi se donosio zaključak odbora, i kada bi to bilo moguće, postavljam to hipotetički, onda predlog mora da bude u pisanoj formi. Gospodin Milorad Buha je, na bazi onoga što se čulo u diskusiji, usmeno formulisao predlog nekih zaključaka i, da ne dužim dalje, stavio to na glasanje. Za taj zaključak glasao je i gospodin Zoran Antić.
Reklamirao sam povredu Poslovnika. Rečeno je i vidim danas u novinama se konstatuje da je taj zaključak dobio većinu. Onda se gospodin Antić javio za reč.
Predsednik Odbora za industriju gospodin Milorad Buha mu nije dozvolio da učestvuje u diskusiji, sa argumentacijom da on građanima ne daje reč, ali kaže - glasanje je u redu. Pa, kako je glasanje u redu ako građanin nema pravo da glasa? Bilo bi smešno da nije tragično.
Gospođo predsednice, vaša je obaveza da regulišete način funkcionisanja Skupštine i njenih odbora, da se ova situacija ne bi dogodila, jer niko nema pravo da drugome oduzima reč zato što on misli da taj drugi nema status narodnog poslanika.
Što se tiče priče o gasu, ona će se nastaviti. Ovde, za ovom govornicom, nju su pokrenuli, između ostalog, i neki koji su za tu situaciju najodgovorniji, ali ne mogu sada da uzimaju proviziju. Oni su uveli proviziju u nabavku gasa, mislim na gospodu iz G17. Sada, kada toga nema, sada je za to kriv neko drugi. Čovek se češe tamo gde ga svrbi. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsednice, gospodine ministre, želeo bih vama, gospođo predsednice, da kažem da niste primetili da sam se javio povodom prethodnog amandmana, gospodina Markićevića. Digao sam ruku, a vi ste već prešli na sledeći amandman.
Ako mi dozvolite, hteo bih da sugeriram ministru unutrašnjih poslova da se taj amandman, kao racionalan, kao životno racionalan, prihvati, jer, zaista, ne znam šta znači ova odredba. Pretpostavljam da je ovo prepisano odnekle, ali onda nije dobro prepisano.
"Vozač motornog vozila ili drugo lice koje upravlja prevoznim sredstvom dužni su da obezbede da putnici ne napuste prevozno sredstvo." Kako?
Hajde da se postavimo u životno realnu situaciju. Zaustavi vas neko da vas stopira, povezete stopera. Pa, ne možete vi komandovati njegovim postupcima. Čovek je zaboravio pasoš, meni se to dešavalo, dođete do granice, nemate pasoš, okrenete se i odete. Problemi nastaju kada bude kontrola završena, a kod god nema kontrole, ništa se ne događa. Ovde je, pogotovo, potpuno iracionalno. Kako vozač može obezbediti nečije prisustvo? Da ne govorimo o svim drugim razlozima koji ukazuju na besmislenost ove odredbe. To je jedna dimenzija.
Druga dimenzija i problem čitavog ovog zakona jeste što se potpuno ignoriše, takođe, jedna životna situacija koja se tiče KiM-a. U ovom zakonu predlagač se ponaša kao Alisa u zemlji čuda, kao da situacija na KiM-u nije onakva kakva jeste.
Moje pitanje vama je – gde je Kosovo u ovom zakonu? Gde je granica Srbije kada je Kosovo u pitanju? Gde je granična linija, gde su granični prelazi, da li prema Albaniji, ili između, ne znam kako da nazovem, užeg dela Srbije i KiM-a? Gde to piše u ovom zakonu?
Moramo da se ponašamo u saglasju s realnošću, jer jedno su želje, a drugo je realnost. Ili je ovaj zakon trebalo da sadrži poseban odeljak koji se tiče pitanja državne granice u odnosu na KiM, ili to treba da bude zakon o državnoj granici, ne računajući poziciju KiM-a. Ne možemo da se ponašamo kao – Kosovo je naše, govorim figurativno, pa se zakon o državnoj granici odnosi na tu poziciju. Nije tako.
Kad posmatramo granične prelaze, gospodine Dačiću, u Srbiji su oni kao da smo u ratnom stanju.
Nema u Evropi, nema nigde u civilizovanim zemljama tako neuređenih, tako zapuštenih, tako jadnih i bednih graničnih prelaza kao što su u Srbiji. Imamo nešto što deluje uvredljivo. Kad iz Srbije prelazite u Hrvatsku, u Republiku Srpsku, u Bugarsku, pa onda vidite kakav je vaš, a kakav je njihov granični prelaz, onda ste onako, prilično poraženi. To nema mnogo veze s vama, ali sam hteo malopre da kažem i gospodinu Krasiću, pošto me je pomenuo, u pozitivnom kontekstu, ali može se shvatiti i negativno, jer je pominjan DOS.
Gospodine Krasiću, suverenitet na KiM-u je izgubljen 1999. godine. Dakle, niti je ove godine Srbija izgubila suverenitet, niti je ove godine Kosovo postalo nezavisna i suverena država. Opet govorim o faktičkoj situaciji, a ne o formalno-pravnoj, ili o bilo čijim željama, Kosovo nije suverena država, jer nema efektivnu vlast na čitavoj svojoj teritoriji. Država koja ima međunarodne snage, UNMIK, KFOR, EULEKS, ne može biti suverena. Država koja ne kontroliše jedan deo svoje teritorije, ne može biti suverena. Nažalost, nad Kosovom mi, takođe, kao država Srbija, nemamo efektivnu vlast, praktično, od 1999. godine.
Ne želim ništa da politiziram. Samo se bavim faktičkim stanjem, nadovezujući se na priču o državnim granicama. Naravno da, kao predsednik i poslanik DHSS-a, kao što znate, niti sam niti ću prihvatiti nezavisnost KiM-a. Ne bih se ovde nadmetao u patriotizmu i nije mi to ni motiv, ni tema, samo želim da svi realno posmatramo stvari, onakve kakve jesu.
Znate da ja nikad nisam sedeo na kanabetu sa Solanom, to su činili neki drugi. Znate da sam podneo krivičnu prijavu, ako se to može nazvati krivičnom prijavom, Luiz Arbur, tadašnjem glavnom tužiocu Haškog tribunala, upravo, protiv Havijera Solane i Leslija Klarka, zbog neviđenih civilnih žrtava u vreme NATO intervencije. To je činjenica.
Takođe, nemam čega da se postidim kada je Kosovo i Metohija u pitanju. Sa svojim saradnicima, godinama sam prikupljao dokaze o teroru i zločinima čelnika OVK, pa su se neki drugi, koji su prethodnih godina bili na vlasti, setili da je Ramuš Haradinaj ratni zločinac onda kada je postao premijer Kosova, pa su se setili da je Agim Čeku ratni zločinac kada je postao premijer Kosova. Do tada su o tome ćutali. Nisu se sećali.
Istim onima koji su napravili koalicioni sporazum, govorim o Vladi Vojislava Koštunice, kao prvo u tom koalicionom sporazumu bilo je da će se očuvati i ojačati državna zajednica SCG – ona se raspala, ali su oni ostali na vlasti. Pa su onda rekli – Kosovo će zauvek biti Srbija, očuvaće integritet na KiM-u, pa se to nije dogodilo, pa oni i dalje ostali na vlasti, a pozivaju se na demokratiju.
Dva glavna principa demokratije su odgovornost i smenjivost. To se, nažalost, nije dogodilo.
Sada svaki dan gledamo slike sa Olijem Renom; čini mi se da bi njegova diplomatska misija bila završena sa završetkom priče o Srbiji, i njegova i Solanina. Oni su sad počeli da primaju i privrednike i očekujem da će neke estradne zvezde uskoro da se nađu kod Olija Rena, tražeći da se zaštite i neka njihova ugrožena ljudska prava. Hvala.