Dame i gospodo narodni poslanici, parlament je vrhovno zakonodavno i predstavničko telo. Vlada za sve svoje odluke odgovara parlamentu. Najmanje što je Vlada u ovom slučaju trebalo da uradi jeste da dođe ovlašćeni predstavnik i da obrazloži razloge povlačenja ove tačke dnevnog reda.
Danima i mesecima unazad naslušali smo se patriotskih govora, ali ne od strane patriotskih stranaka, nego od predstavnika Vlade koji su počeli da se takmiče sa patriotskim strankama u navodnom patriotizmu. Elementarni minimum poštovanja prema izabranim narodnim predstavnicima bio je da se sa ovog mesta obrazloži šta je razlog povlačenja ove tačke dnevnog reda.
Svaki dan slušamo zaklinjanja da nikad nećemo priznati nezavisnost Kosova, da će Kosovo zauvek ostati naše, da postoji jedinstvena politika Vlade, i šire, kad je sudbina i budućnost Kosova u pitanju. Šta je danas sa tom jedinstvenom politikom? O Kosovu raspravljaju parlamenti mnogih zemalja, ali ne i Narodna skupština Republike Srbije. Bolje bi bilo da je povučen gasni aranžman, da je povučen poklon Rusije od milijardu evra, to bi bilo poštenije.
Dame i gospodo iz vladajuće većine, čitate li i slušate li ono što govore Lavrov i Putin? Kada govore o razlozima priznavanja nezavisnosti Abhazije i Južne Osetije oni nas uzimaju za primer, da se tamo ne bi dogodila Srebrenica. To vam je poruka od bratske Rusije – da je Srbija počinila neviđeni zločin u Srebrenici. Zato su oni priznali nezavisnost Abhazije i Južne Osetije i na taj način zadali smrtonosni udarac našim naporima da sačuvamo nezavisnost Kosova i Metohije. Posle Abhazije i Južne Osetije svi oni koji su priznali nezavisnost Kosova i Metohije dobili su puno pravo što su to učinili. Toliko o tome da će nam Rusija sačuvati nezavisnost Kosova i Metohije i toliko o tome što smo častili Rusiju dajući joj u bescenje, budzašto, kao da je Alajbegova slama, NIS. Sada se vidi ko je ko i šta je šta.
Mi poslanici LDP-a, ja kao predstavnik i kao poslanik Demohrišćanske stranke Srbije, nebrojeno puta smo vam na to ukazivali. Nemojte da obmanjujemo građane Srbije kada je budućnost Kosova i Metohije u pitanju. Hajde da pošteno priznamo da li će uslov za evropske integracije, ono što je rekao Fejt, biti i priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije od strane Srbije. Ovo mi na to miriše. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsednice, polazeći od državne tradicije srpskog naroda i ravnopravnosti svih građana i etničkih zajednica u Srbiji, polazeći od toga da je pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja pokrajine Kosova i Metohije slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnopolitičkim odnosima... To je preambula Ustava Republike Srbije.
Da li vladajuća koalicija i Vlada ovakvim gestom poštuju tu svoju obavezu iz preambule? Ne. To je neodgovornost.
Dalje, kada je već tako, elementarni red je bio, jer ste vi predložili ovu tačku dnevnog reda, da bar ministar za Kosovo i Metohiju bude tu i da odgovore na naša pitanja zašto se ta tačka povlači sa dnevnog reda i iz procedure. Mi smo mesecima i godinama unazad ukazivali na to da je cilj svih rezolucija da se jedan deo političke elite opravda pred drugim delom političke elite. Ništa drugo. Da se utvrde, tobože, nekakvi standardi patriotizma, pa se ovde odvijala utakmica u lažnom patriotizmu. To je ono što nam se događalo.
Kakvi su efekti svih do sada donetih rezolucija o Kosovu i Metohiji? Nikakvi. Da li je proglašena nezavisnost? Jeste. Da li su vodeće svetske sile priznale tu nezavisnost? Jesu. Da li je donet ustav Kosova i Metohije? Jeste. Da li je došao Euleks? Jeste. Da li Kosovo pristupa MMF-u i Svetskoj banci? Da. Da li su najveće zemlje otvorile diplomatska predstavništva na Kosovu i Metohiji? Jesu. I tako dalje.
To ne sme da bude razlog za Vladu da na ovakav način povuče Predlog rezolucije. Mi smo želeli da kažemo nešto drugo, a to je da jedina mogućnost i budućnost naših sunarodnika na Kosovu i Metohiji jeste da ostanu i žive tamo, da im se pruže ekonomske perspektive i mnogo viši standard, jer ako nema naših sunarodnika onda je svaka priča o Kosovu i Metohiji kao integralnom delu Srbije potpuno iluzorna.
Drugo, nešto što je politička demagogija, stalno se obični građani, ta sirotinja raja, na Kosovu i Metohiji pozivaju, tobož, na istorijsku odgovornost – nemojte da ulazite u KPS, nemojte da ulazite nigde. Ne, istorijsku odgovornost nose samo predstavnici političkih elita. To smo hteli da kažemo, da pokažemo i upremo prstom u one koji su se na nesreći srpskog naroda, kao njegovi glasnogovornici, na Kosovu i Metohiji, pre svega iz stranaka bivše vlade, obogatili do te mere da, prema procenama mnogih, neki od njih imaju kapital vredniji od deset miliona evra, a puna im usta i nariču nad sudbinom Kosova i Metohije.

Dame i gospodo narodni poslanici, ukazao bih na još jednu dimenziju i štetne posledice povlačenja ove tačke dnevnog rada.
Hajde da se malo, pošto je taj izraz "hajde" postao sinonim za rad u ovom parlamentu, hajde da se stavimo u poziciju Srba sa Kosova i Metohije. Zamislite kako se danas oni osećaju – tužno, nesrećno, razočarano, obeshrabreno. Čekali su danima, nedeljama i mesecima da im se sa ove govornice ulije nada, da im se ukaže da imaju neku budućnost, da imaju neke perspektive, da ih očekuju bolji dani. Strpljivo su čekali da se ova tačka nađe na dnevnom redu, da se završi šestonedeljno čekanje, da se stišaju strasti nakon hapšenja Radovana Karadžića, da ponovo počne sednica parlamenta, da se završi rasprava o dva sporazuma, najveća u istoriji Srbije svih vremena, a i šire, pa da dođe na red njihov život, njihove sudbine, sudbina njihove dece i njihova budućnost.
Onda su danas dočekali da se bez ikakvog obrazloženja ova tačka povuče sa dnevnog reda. To je loša poruka njima.
To im ne ukazuje na neku nadu, na neke perspektive, na neku budućnost, na neku sreću. To je, naprotiv, poziv za njih da ponovo krenu ka Srbiji.
Uvek se, možda i sa malo patetike, prisećam onoga što je nekada davno Danton pisao Robespjeru, da nije problem kada se ljudi presele iz jednog kraja u drugi, pa čak ni iz jedne zemlje u drugu, ali je strašan problem i strašna muka jer se ne mogu zavičaj, otadžbina, izlazak sunca, grobovi predaka preneti na đonovima cipela. Još mnogi od njih čame u nekakvim kolektivnim centrima. Zbog njih, njihovih nada i očekivanja, ovo se danas nije smelo dogoditi. Mi ćemo insistirati na obrazloženju zašto je to učinjeno.

Gospođo predsednice, dame  i gospodo narodni poslanici, gospodo ministri, ponovo na dnevnom redu imamo jednu tačku koja je proglašena istorijskom. Sve što nam se dešava u poslednje vreme mi proglašavamo istorijskim. Hajde malo da razmišljamo o budućnosti, da ne živimo neprestano u istoriji, pogotovo što smo skloni falsifikovanju istorije, pa se plašim da je i ovo jedan falsifikat. Na sednici Odbora za industriju glasao sam protiv.
Gospođo predsednice, obavešten sam da nema televizijskog prenosa, pa vas molim da vidimo šta ćemo dalje.

Zahvaljujem i nastavljamo. Dakle, na sednici Odbora za industriju glasao sam protiv ratifikacije sporazuma smatrajući da je on štetan za Srbiju ili u najmanju ruku je diskutabilno kakvi će biti efekti ratifikacije i potpisivanja ovog sporazuma, odnosno ugovora koji nakon njega treba da usledi.
Tri vrste razloga rukovodile su one koji su pristupali pravljenju ovog aranžmana. Jedni su verovali da će Rusija sprečiti nezavisnost Kosova i Metohije i za njih nije mnogo bitno bilo kakvi će efekti ovog aranžmana biti.
Zaista, da se to dogodilo pa da Rusima i poklonimo NIS, jer Kosovo je mnogo vrednije od 400 miliona evra. Drugi su smatrali da je korisno u marketinške svrhe slikati se sa Putinom, jer to jednostavno lepo zvuči. Treći su imali neke lične, manje ili veće, motive zašto su lobirali za zaključenje jednog ovakvog aranžmana.
Ne želim da budu zlurad i ne želim da se bavim pikanterijama, ali je vrlo indikativno i samo pitam, budući da sam od nekih svojih prijatelja fudbalskih menadžera i trenera dobio tu informaciju, da li je neko od potpredsednika ili ministara u Vladi bio gost Zenita, a Zenit je fudbalski klub, pobednik kupa UEFA, a inače vlasništvo Gasproma, na finalu tzv. super kupa koji je Zenit igrao u Monte Karlu protiv Mančester Junajteda.
Da li je u tu priliku privatnim avionom glavnog ili, bolje rečeno, ovdašnjeg tajkuna ta svita odletela na jedan mali aerodrom u mestu koje se zove Albenga u Italiji na 30 - 40 km od Monte Karla. Druga grupa je direktno odavde avionom ruske kompanije odletela na drugi mali aerodrom koji se zove Mendelje i nalazi se nadomak Kana. To jednostavno nije lepo.
Nemam ništa protiv što su ta gospoda boravila u jednom od najskupljih restorana u svetu, vlasnika Alana Dukasa, najvećeg kuvara sveta, koji se zove Bifen bar u Monte Karlu itd. Možda iza svega toga nema ništa, ali to je u najmanju ruku ružno. Ovde smo tri godine i duže slušali da je to najveća nacionalna izdaja, zločin i ko zna šta što je Zoran Đinđić jednom u životu leteo privatnim avionom, a što nikakve veze sa Vladom, vlašću i nekim poslom i biznisom nije imalo.
Da se vratim na suštinu. Rusija nije sačuvala Kosovo. Naprotiv, priznavanjem nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije čini mi se da je dala za pravo svim onim državama koje su priznale nezavisnost Kosova i Metohije. Dobro je što je juče Boris Tadić u Briselu rekao da Srbija neće priznati nezavisnost Abhazije i Južne Osetije. Na taj način bar pokazujemo neki stepen doslednosti.
Meni nije jasno zašto su povezani privatizacija NIS-a i izgradnja gasovoda.
Stručnjaci kažu da što se gasovoda tiče ima puno nedoumica, da li će on sigurno proći kroz Srbiju i ako prođe da li će to biti magistralni krak gasovoda, a ako prođe i bude magistralni krak koliki će njegov kapacitet biti i na kraju kada će sve to biti realizovano.
Da li mi moramo da finansiramo 49% gasovoda i skladišta u Banatskom dvoru? Drugo pitanje je zašto NIS nije išao na tender? Danas čitamo u novinama da je Diloj procenio vrednost NIS-a na 2,2 milijarde evra, što znači da je 51% preko milijardu i sto miliona evra, a što znači da je to 700 miliona više od ove cene koja je dogovorena sa Gaspromom.
Zar jedna mala Srbija ima tolike mogućnosti i tolike finansijske rezervoare da može da časti moćnu Rusiju sa 700 miliona evra, a pitanje je na tenderu, to bi možda bilo više od milijardu i sto miliona.
Onda nam se kao argument govori - oni će investirati još 500 miliona. Investiraće u svoje. Kupite kuću pa je krečite, obnavljate, renovirate i imate vredniju kuću za ono što ste u nju investirali. A onda se postavlja sledeće pitanje i stručnjaci opet kažu da ćemo na ime 49% i mi u taj budući NIS morati da investiramo 49%. Šta su nam onda Rusi dali? To su faktički razlozi, nemam puno vremena, samo još minut, po amandmanu ću govoriti više o njima.
Formalni razlozi, pored sporazuma u Moskvi je potpisan protokol. Protokol je definisao sve detalje: količine, cene, rokove, uslove. Znate, kada na seoskoj pijaci neko nešto kupuje ili prodaje postoje dva osnovna elementa tog kupoprodajnog ugovora, roba i cena. Sada se nama ovde nudi da potpišemo nešto što još nije gotovo, tek ćemo da pregovaramo.
Kako je to moguće? Šta mi onda ratifikujemo? Pismo o namerama, spisak lepih želja, maglu. To tako ne može da se radi. Ili treba da se ratifikuje sve, uključujući i protokol koji je sve definisao ili neki pokušavaju, kao i u slučaju koncesije Horgoš-Požega, privatizacije Bora, da za sebe nađu neki rezervni položaj. Nadam se da Martin Šlaf nije na tom rezervnom položaju.

Dame i gospodo, isprovociran sam onim što je rekao gospodin Nebojša Popović.
Gospodine Popoviću, govoriću krajnje dobronamerno. Ne poznajem nijedan energetski lobi. Znam da je energetski lobi bio blizak vrhu bivše vlasti.
Znam da sam dizao glas protiv tog lobija i kad je u pitanju bila sirijska nafta, i ruski gas i češki dug. Ovde sam govorio isključivo prema svojim ubeđenjima i verujem u interesu Srbije i njenih građana jer ovaj sporazum je štetan za Srbiju.
To nikakve veze nema što je s druge strane Rusija.
Čak ne osporavam pravo Rusiji da za sebe traži što bolje uslove, ali kad su ovakvi sporazumi u pitanju onda mogu da nas rukovode jedino ekonomski i finansijski interesi, a ne nikakvi tobože nacionalni interesi, pogotovo ne marketinški i nikakvi lični materijalni interesi.
Dakle, mi nismo pominjali da nam smeta što je to Rusija, koja je recimo dala azil Miri i Marku, i to u vreme kada je ministar pravde bivše vlade bio u Moskvi da napravi protokol o saradnji dva ministarstva pravde.
Nismo protestovali protiv ovog sporazuma ni zato što se sa ruske televizije satanizuje pokojni premijer Zoran Đinđić. Nismo protestovali zbog toga što je za nas gas zimus bio skuplji nego za građane i za Bugarsku i za Rumuniju. Ne, samo zbog toga što ovde ne vidimo finansijski interes za Srbiju.
Rekao sam već, Diloit je procenio vrednost NIS-a na dve milijarde i dvesta miliona evra. Pa zašto prethodna vlada nije pre zaključenja sporazuma angažovala Diloit da proceni NIS, pa da kaže - gospodo iz Rusije, NIS košta 51% milijardu i 100 miliona?
Dakle, nikakve veze nema što je s druge strane Rusija. Mi smo protestovali i za onu famoznu koncesiju autoputa Horgoš-Požega, i za privatizaciju Knjaza Miloša, i za privatizaciju Bora i za kupovinu lokomotiva i vagona preko butika, a tu nije bila Rusija, i protestovaćemo uvek kada su ugroženi ekonomski interesi Srbije. Hvala.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, najpre bih reklamirao povredu Poslovnika, člana 194, pa bih molio da mi ovo vreme ne uračunavate u vreme za diskusiju, jer koliko primećujem sednici Narodne skupštine ne prisustvuje niko od predstavnika Vlade. Sada, gospođo predsednice, nemamo uslova za rad Narodne skupštine.
Nemojmo onda da slušamo komentare kako predstavnici Narodne skupštine opstruiraju rad, onemogućuju da se izglasa jedan ovako važan dokument, kad niko od zvaničnika, članova Vlade, a uz sav respekt prema pomoćnicima i službenicima, samo članovi i premijer mogu da predstavljaju Vladu prilikom zasedanja Narodne skupštine.
Molim vas da vi, gospođo predsednice, preduzmete mere, ali ponavljam još jednom, mi u ovom momentu nemamo uslova za rad Parlamenta, jer niko od predstavnika Vlade nas nije udostojio svojim prisustvom prilikom rasprave o najvažnijem dokumentu, a to je milion puta ponovljeno iz usta glasnogovornika Vlade, koji treba da donese ovaj narodni parlament.
Molim vas da mi odgovorite, pa da onda eventualno nastavimo ili da ne nastavimo.

Odbor koji razmatra rebalans budžeta mogao je biti pomeren za vreme nakon 18,00 časova. Čini mi se da je ovo znatno važnije od zasedanja tog odbora. Želeo sam samo javno da pokažem odnos Vlade prema Parlamentu i prema nečemu što je izuzetno važno za budućnost Srbije.
Želim kao poslanik DHSS da kažem da ratifikacija ovog sporazuma za nas nema alternativu i da je evropska budućnost, evropski put, evropske integracije, evropski standardi nešto na čemu je nastala DHSS. Život građana Evrope, Evrope koja briše granice, jedini je put kojim ova zemlja i njeni građani mogu i treba da idu. Čini mi se da Srbija na tom putu tragično kasni.
Jedan od razloga tog kašnjenja je što političke elite u vremenu iza nas nisu shvatale neophodnost da Srbija postane suverena država.
Rukovođeni nekom idejom jugoslovenstva oni su neprestano lamentirali nad željom da se ta ideja nastavi i da što duže traje, ali je Srbija postala suverena i međunarodno priznata država tek u poslednjih par godina. Drugi ograničavajući faktor je što Srbija zbog tragičnog nasleđa prošlosti ni danas u celosti nije spremna da pristupi ispunjavanju svojih međunarodnih obaveza. Jedna od tih obaveza je i obaveza prema Haškom tribunalu, ma šta loše o njemu mislili.
Još nešto, plašim se da je ratifikacija ovog sporazuma samo forma. Mnogo je veći problem sadržaj, mnogo je veći problem ono što će biti sadržaj onoga što zahteva pristup evropskim integracijama, institucije, ljudska prava, korupcija, kriminal, nepotizam, ako hoćete govor mržnje. Ovde smo slušali kletve, ovde na mitingu opozicije ginu ljudi, ovde se prebijaju narodni poslanici, to je daleko od sadržaja nečega što predstavlja standard Evrope i tu ćemo imati problem. Da bi taj problem bio prevaziđen mora se naći način da se postigne konsenzus između rukovodećih političkih činilaca na ovim prostorima.
Na kraju još nešto, odnosilo se na potpredsednika Vlade koji, nažalost, nije tu, ali moramo da budemo pošteni prema građanima, pa da kažemo kada ćemo zaista postati kandidat. Ne vredi živeti na lažnim obećanjima. Hajde, kako kaže potpredsednik Vlade, da kažemo kada će zaista Srbija biti kandidat za člana Evropske unije, hajde da građanima Srbije kažemo kada će zaista moći da putuju u Evropu bez viza. Neviđen je paradoks priča o vizama. Mi smo toliko nesposobni, i to pada na račun aktuelne vlasti, da ne možemo ni pasoše da napravimo. Da biste dobili vizu morate da imate pasoš. Prilično putujem i stalno me gledaju na granicama, prevrću, nosim pasoš SR Jugoslavije, pretprošle države. To samo izaziva dileme i nedoumice.
Obećani su pasoši u martu ove godine, pa je onda potpredsednik Vlade, slavodobitnički, kao, za 50 najmlađih, perspektivnih građana podelio 50 pasoša. A onda smo posle nekog vremena videli da to, puj pike, ne važi, ne valjaju pasoši. Onda je, novih 50, opet, nekim zaslužnim građanima, podelio načelnik Službe javne bezbednosti.
Tako se ne može u Evropu, zato hajde da se suočimo sa realnošću i da pošteno kažemo kada ćemo zaista postati kandidati za članove Evropske unije, jer to je naša jedina alternativa i to je naša jedina budućnost.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pardon, gospodine potpredsedniče, mislim da ste dužni jedno izvinjenje narodnim poslanicima i građanima Srbije, jer čini mi se da je ovo najpreči posao koji članovi Vlade danas imaju, a ne bilo kakav drugi posao.
Malopre sam govorio u ime DHSS o neophodnosti ratifikacije ovog sporazuma, zarad evropske budućnosti Srbije i perspektiva njenih građana. Govorio sam, između ostalog, i žao mi je što niste tada bili tu, pa ću samo kratko ponoviti, o tome da naše političke elite nisu imale viziju koja bi omogućila brži put ka evropskim integracijama, a deo te vizije je bio da Srbija postane suverena i nezavisna država.
Ni vi, gospodine potpredsedniče, niste imali tu viziju, vi ste odlazili u Crnu Goru da tamo ubeđujete Crnogorce, da im delite lekcije da ostanu u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora, u projektu koji je unapred bio osuđen na propast. Crna Gora je pre godinu dana potpisala Sporazum o stabilizaciji i asocijaciji, Albanija pre pet godina.
A, sada nekoliko pitanja koja se odnose ne samo na Sporazum, nego na nešto što treba da predstavlja implikaciju tog sporazuma, između ostalog, na nešto što je vrlo važno za građane Srbije, a to je bela šengenska lista, odnosno mogućnost putovanja u zemlje EU bez vize.
Danas ste izneli lapsus ili ste rekli neistinu, da je i Hrvatska pre potpisivanja Sporazuma o asocijaciji i stabilizaciji bila na beloj šengenskoj listi i njeni građani mogli su da putuju u zemlje EU. Ovde se postavlja pitanje, za koje je odgovorna Vlada i ona prethodna i delimično ova sadašnja, a to je, šta nam vrede vize ako nemamo pasoš.
Pasoši su bili obećani za mart mesec ove godine, sada je septembar. Vi ste pre par meseci slavodobitnički našim mladim, perspektivnim građanima uručili 204 pasoša i ispostavilo se da oni tehnički nisu ispravni. Pa su onda drugi put, po prvi put, uručeni pasoši za 50 ljudi, a vidim da ste vi bili negde u prikrajku, bilo vam je neprijatno, to je učinio načelnik Službe javne bezbednosti, pa ne znam da li ćemo i treći put, po prvi put, da uručujemo nove pasoše, a čitamo po novinama da su ti biometrijski pasoši sada predmet nekih falsifikata itd. itd. A, onda dalje čitamo da je pripremljeno 20.000 pasoša.
Gospodine potpredsedniče, ispravite me ako vesti koje pratim u medijima nisu tačne, da je odštampano 20.000. Kako mislite da to zadovolji potrebe građana Srbije? Jesu li to neki kolektivni pasoši, na svaki pasoš po 1000 građana? Prema tome, hajde, kao što vi kažete, da pošteno kažemo građanima Srbije kada će se naći na beloj šengenskoj listi, a ne da to budu bajke i šarene laže. Jer, kada vi kažete da će Srbija biti kandidat do kraja godine, ja se obradujem, svaki građanin Srbije se obraduje, a onda se pojavi neki zvaničnik EU, Oli Ren ili neko drugi i kaže – možda, od polovine naredne godine.
Ne vredi se uljuljkivati na lažnim obećanjima. Daj bože da to bude sutra. Vrlo mi je neprijatno kada na svakoj granici mi preturaju pasoš SRJ, pretprošle države. Još nešto, gospodine Đeliću, naše zvanično pismo jeste ćirilica i lepo je što na pasošu piše, ali to niko ne razume. Gospodine Đeliću, DHSS kao propagandni materijal 2001. godine odštampala je ovaj pasoš na srpskom, engleskom i francuskom jeziku. Imaćemo problem sa pasošem na kome ćirilicom na naslovnoj strani piše pasoš. Bio sam u Maroku, prvo su gledali pasoš, ovo gore Srbija, i počeli su tamo da vode polemiku sa mnom zašto je to tako.
Hajde samo da dobijemo javno, ali iskreno, obećanje kada će to biti realizovano. Ne vredi se osmehivati, prvo se izvinite narodnim poslanicima i kažite kakva su to preča posla od ratifikacije Sporazuma o asocijaciji i stabilizaciji.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsednice, reklamiram povredu odredbe člana 27. kojim se utvrđuju vaše nadležnosti i želim da kažem da ste prekinuli sednicu Narodne skupštine a da niste to obrazložili narodnim poslanicima, kao da su oni vaši pacijenti i kao da vi ovde držite nekakvu kolektivnu terapiju. Vi na to nemate pravo.
Gospođo predsednice, vi ste ovde dozvolili govor mržnje. Sa skupštinske govornice, svaki put, na svakoj sednici, širi se govor mržnje, i ranije i danas, a da biste to sprečili, niste se koristili svojim ovlašćenjima iz Poslovnika, iz čl. 105. i 106, niste preduzeli apsolutno nikakve mere. Onda se taj govor mržnje preneo na konferencije za štampu, na mitinge, na ulice i događa nam se ovo što se događa.
Imamo na dnevnom redu usvajanje Sporazuma o asocijaciji i stabilizaciji, a ovde svaki dan slušamo govor mržnje. To je potpuno suprotno ideji ujedinjene Evrope. Vi to, gospođo predsednice, dozvoljavate. Nakon toga, u svojim javnim obraćanjima medijima, vi u isti koš svrstavate sve poslanike opozicije i za sve što se događa optužujete opoziciju.
Vi na to nemate pravo. Onda ste olako obećali da je sve to bilo pa prošlo, sve će se od danas konsolidovati. Kako se konsolidovalo, vidimo, svedoci smo toga i mi, ovde prisutni narodni poslanici, i građani Srbije.
Još nešto, neki ministri iz vaše stranke i vi i danas govorite da Srbija treba da nastavi putem Slobodana Miloševića. Kao da se istorija ponavlja. Ispada da je Srbija stvarno nastavila tim putem.
Vi ste na čelu Parlamenta koji bi svakog dana trebalo da usvaja zakone. Ovaj parlament od svog formiranja nije doneo nijedan jedini zakon.
Kakvo je to najviše zakonodavno telo? To je ironija sudbine. Vi ste za to odgovorni, gospođo predsednice, i vreme je da razmislite o sopstvenoj odgovornosti, da razmislite da li ste sposobni da obavljate jedan ovako odgovoran posao.
Pošto ste onu sednicu prekinuli bez objašnjenja, bez obrazloženja, predlažem vam da, u skladu s odredbom člana 98. stav 2, odredite pauzu, da u toj pauzi dođe ovde ministar unutrašnjih poslova, jer kad god je na čelu Ministarstva unutrašnjih poslova neko iz SPS-a, imamo mrtve i ranjene na mitinzima u Srbiji. To je ponavljanje istorije.
Naravno da su moji stavovi i ideje DHSS-a na neki način u kontradikciji s onim što zagovara SRS, ali ako postoji jedan uredno prijavljeni miting, ako na tom mitingu učestvuju i narodni predstavnici i poslanici, pa dobiju batine i pogine neko od ljudi na tom mitingu, onda se na to mora odgovoriti.
Podsetiću vas, gospođo predsednice, ovo je čak ispod nivoa koji je nekada ona vaša vlast vršila. Vratimo se malo unazad, 9. mart je prvi miting na kome je bilo žrtava; poginuo je jedan policajac, jedan student, Branko Milinović, i šta se nakon toga dogodilo? Skupština je nastavila da radi, formiran je anketni odbor, Radmilo Bogdanović, ministar policije, podneo je ostavku, Dušan Mitević, generalni direktor RTS-a, podneo je ostavku, nekoliko glavnih i odgovornih urednika RTS-a su podneli ostavke. To je izgledalo kao demokratija u onom nedemokratskom režimu, u odnosu na ovo danas.
A da nije bilo batina, bilo ih je, i te kako. Godinama, od 9. juna 1990. godine, kada je batine dobio pokojni Borislav Pekić, preko 9. marta, i Dragoljub Mićunović se nagutao suzavca, svi smo dobijali batine. Nakon toga je bio i Šormaz, nakon toga je bio i Vidovdanski sabor, opet kordoni, opet suzavci, opet batine. Prebijanje i batine. Onda su uhapšeni i prebijeni Vuk i Danica Drašković. Čini mi se da je bio 1. jul 1993. godine.
Onda su usledile protestne šetnje Koalicije "Zajedno", prebijanje, suzavac, kordoni, informativni razgovori, batine, onda su usledili protesti Saveza za promene.
Sve ovo pričam jer sam u svemu ovome lično učestvovao i ovo se događa kao ružan san.
I zato, gospođo predsednice, napravite pauzu, pozovite Dačića ili direktora policije, neka se pogleda istini u oči, neka se saopšti šta se zaista dogodilo, ko je zaista odgovoran i onda ćemo steći uslove da radimo i da više ne obmanjujemo građane Srbije, a da Skupština postane vrhovno zakonodavno telo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsednice, predlažem da, u skladu sa članom 58. stav 1 - prekid ili stav 2 - pauza, napravite pauzu u radu Skupštine, do momenta kada će ona moći da počne normalno da radi. Obavite konsultacije, neka se završi ova ršomonijada oko Skupštine grada Beograda. Tri dana smo taoci nepostojanja volje da ovaj parlament radi. Ne moraju ljudi koji nemaju nikakve veze sa tim problemom da budu taoci.
Gospođo predsednice, zbog vašeg predsedavanja, odnosno zbog vašeg postupanja protivno odredbama Poslovnika o radu Skupštine, ona je pretvorena u anarhiju, u haos, u teatar apsurda. Šta mi ovde radimo? Koju poruku emitujemo građanima Srbije?
Naša poslanička grupa odlučila je da obezbedi parlamentarnu većinu, ne zbog te većine, nego zbog interesa Srbije i njenih građana, zbog one borbe za evropsku i demokratsku Srbiju, koju smo započeli još 90-tih godina, u ime ne nas nego svih onih koji su deceniju proveli na mitinzima, trgovima, ulicama, pred kordonima, pendrecima, želeći jednu lepšu, slobodnu, demokratsku i evropsku Srbiju. Vi to ignorišete.
Gospođo predsednice, znam, i vi ste to demonstrirali sijaset puta, kada je govorio Čedomir Jovanović, sve vreme ste se ignorantski smejali. Tada ste počeli da zavodite disciplinu, da povreda Poslovnika i njeno reklamiranje traje tri minuta.
Dozvoljavali ste da ljudi povodom povrede Poslovnika Narodne skupštine govore 10 ili 12 minuta, ignorišete prava na održavanje reda, član 103, da izreknete opomenu za uvredljive reči, za iznošenje činjenica iz privatnog života pojedinaca. Niste nikome izrekli opomenu, niste nikoga udaljili, a imali ste sijaset poslovničkih mogućnosti za to.
Zašto? Vi poštujete partijsku disciplinu, ali intimno vi pripadate onom starom korpusu Socijalističke partije Srbije. Vi ste juče i nebrojano puta to dokazali. Priča o reformisanim socijalistima mislim da u vašem liku nema nikakve veze.

Gospođo predsednice, pretpostavljam da ste vi juče ispod lipe u Požarevcu doživeli nirvanu, da ste sada potpuno opušteni i  da vam se verovatno javlja ono što je nekada zagovarao vaš večiti predsednik, a to je jedna mržnja, inat i sve ono što je protiv Evrope, evropskih integracija i zapadnog sveta.
Pre četiri sata predložio sam vam da, u skladu sa odredbama člana 98. Poslovnika, prekinete ovu sednicu ili napravite pauzu, jer očito nema uslova za rad najvišeg predstavničkog tela. Ovde se upravo ne zna ko koga predstavlja.
Najviše zakonodavno telo, na čijem ste vi čelu, raspravlja o svemu i svačemu, ali ne raspravlja ni o kakvom zakonu i tako tri dana. Podsetiću vas da nije započeta prva tačka dnevnog reda, da ste prekršili odredbu člana 85. stav 4. Poslovnika o radu Narodne skupštine i prema tome niste mogli ni najaviti produžetak rada sednice posle 18,00 časova, nije počela rasprava o Predlogu zakona.
Gospođo predsednice, vi tretirate narodne poslanike kao svoje pacijente. Vi ovde demonstrirate nekakvu kolektivnu terapiju. Ovo liči na teatar apsurda. Tri dana to traje.
Zašto ne kažete pošteno, vi ste za to najodgovorniji, koliko košta jedan radni dan parlamenta, 70, 80 hiljada evra, za tri dana potrošeno je preko 200.000 evra. Zašto? Zato što vi uporno pokušavate sve da nas pretvorite u mazohiste.
Jasno je da rasprave o tačkama dnevnog reda neće biti dok se ne razreši enigma Skupštine grada Beograda. Ona se na ovaj ili onaj način mora razrešiti u utorak. Ili ćete sačekati razrešenje pre utorka, pa zakazati sednicu kada se ta dilema ili enigma razreši, ili zakažite nastavak ove sednice za sredu, kada će se steći mogućnosti za raspravljanje i odlučivanje po predloženom dnevnom redu.
Sve ostalo je potpuno apsurdno. Vi to znate, svi mi to znamo, svi to znaju, i onda, svesno ili nesvesno, namerno ili nenamerno, svi učestvuju u tom teatru apsurda koji nije, nažalost, ni najviše predstavničko, ni najviše zakonodavno telo, nego podseća, rekao bih, da ne zvuči mnogo pejorativno, na varijete Kolorado.

Gospodine predsedniče, gospodine premijeru, gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsednice, nisam hteo tu povredu Poslovnika da reklamiram, ali ponavlja se ista priča po stoti put i vi nikada ne reagujete. Neprestano sa ove govornice slušamo ljaganje pokojnog premijera. To je morbidno. To nije civilizacijski, to je antihrišćanski.
Vi ste predsednik parlamenta, imate po Poslovniku ovlašćenja da preduzmete mere prema poslanicima koji krše dostojanstvo ovog parlamenta, koji se negativno, krajnje ružno i antihrišćanski izražavaju o pojedinim ljudima, bez obzira na političku pripadnost tih ljudi.
Sad, ako mi dozvolite da se vratim na ono što sam hteo da reklamiram. Gospođo Kolundžija, kao poslanik Demohrišćanske stranke Srbije u okviru poslaničkog kluba Liberalno-demokratske partije, mi smatramo i ja smatram racionalnim da nam date jedno podrobnije obaveštenje i objašnjenje o neophodnosti spajanja tačaka dnevnog reda. Zašto?

Zašto? Upravo iz neophodnog respekta prema našoj poslaničkoj grupi koja, bez obzira što pripada opoziciji, smatra da je jedini put kojim Srbija može da ide put evropskih integracija, koji smo voljni da obezbedimo kvorum, jer je ovo nasušni hleb Srbije. Pojedini vaši poslanici su na plažama, vi nemate kvorum. Zato se mora pokazati jedna mera korektnosti i jedna mera respekta koji ovde očito nedostaje.
Još nešto. Gospodine Đeliću, ovo govorim krajnje dobronamerno. Kada govorimo o evropskim integracijama, nema nikakvih zasluga pojedinaca, specijalnih zasluga pojedinaca. Ima odgovornosti pojedinaca zašto se Evropa udaljila od Srbije ili bolje rečeno Srbija od Evrope na tom putu, a za to su odgovorne vlade koje su prethodile ovoj vladi.

Dakle, ne vrede isticanja pojedinačnih zasluga za ovo ili ono. Srbija je putem evropskih integracija krenula za vreme vlade Zorana Đinđića. Ona je tragično zastala na tom putu za vreme dve prethodne vlade, u kojima su se nalazili i pojedini ministri, i pojedini potpredsednici koji se nalaze i u ovoj današnjoj vladi.
Vas bih, gospođo Kolundžija, još jednom zamolio da razumete potrebu da se poštuju oni koji, bez obzira što su opozicija, žele da Srbija nastavi jedinim putem kojim može da ide.