Vrlo kratko. Nakon razmatranja mi smo odlučili da vaš amandman prihvatimo, tako da će on postati sastavni deo zakona.

Hoću da vas zamolim da u raspravi o prostornom planu budete objektivni kada saopštavate neke činjenice javnosti, da one budu i sam sadržaj prostornog plana. To nije samo zamerka vama. To je zamerka svima iz Zrenjanina, koji su pokrenuli jednu potpuno bespotrebnu nelogičnu kampanju zasnovanu na neznanju, a vezanu za priču o deponiji opasnog otpada.
Zašto na neznanju? Kao prvo, niko nikada nije rekao da će deponija da bude baš u Zrenjaninu. Kao drugo, pojma nemate šta je opasni otpad. Tvrdite da u Zrenjaninu nema generatora opasnog otpada, a ja vam tvrdim da smo i vi i ja i svako od nas ovde svakoga dana generatori opasnog otpada koji će jednog dana morati da se prikuplja i moraće negde da bude taložen.
Tako bi svaki grad, i svaka opština, i svaka mesna zajednica i svaka kuća mogla da kaže – ja ću da generišem plastičnu flašu sa deterdžentom, "domestosom" za čišćenje VC-a, proizvodiću bakterije, proizvodiću gomilu stvari koje dolaze iz mog domaćinstva, poljoprivrede, sa herbicidima, pesticidima, otrovima za prskanje buba. To će sve da bude nešto što ću da generišem u kući. Hoću da se to oslobodi iz moje kuće, a baš me briga gde će da ode.
To – baš me briga gde će da ode dalje je dovelo do toga da je to sve završavalo na smetlištima po celoj zemlji. Pošto ne može da se razloži tek tako, završavalo je u vodotocima, zemlji, vazduhu i na kraju u našim ćelijama i generiše jedan nenormalan broj bolesti i povećanja incidence nekih bolesti koje se ne javljaju u drugim delovima Evrope zbog toga što sa opasnim otpadima, kao i drugim vrstama otpada ne upravljamo na pravi način.
Prostorni plan nudi rešenje kako se to radi. Moramo da imamo mesta gde će nakon prikupljanja tih bakterija i ambalaža sa hemikalijama pesticida, herbicida, svega ostalog, a opet kažem da su najveći generatori opasnog otpada stanovništvo, a ne industrija, negde će morati da se prikupi.
U srednjem Banatu, koje je logično mesto za skupljanje kada je u pitanju ceo region, koji je okružen sa nekoliko stotina hiljada ili milion ljudi, mora da se odredi jedno mesto, koje će se određivati nekim nižim planovima, pokrajinskim planom, možda nekim lokalnim planom, koje će da se određuje nakon studije uticaja na životnu sredinu, koja će da se radi na jedan sistematičan način.
Cela kampanja koja je pokrenuta je bila politikantska i to nije moja zamerka samo vama i vašoj partiji. To je zamerka svim drugim partijama koje su u tome učestvovale, bile one u vlasti ili opoziciji. Mi smo to sa njima razjasnili.
Nemojte da vrtite ove mape i kažete – evo mi smo odlučili kao grad da nećemo ovo ili ono. Da vam kažem nešto, neko će morati, a mi prepoznajemo sve ove komparativne prednosti Zrenjanina o kojima ste pričali kao jedno od mesta gde bismo trebalo da postavimo nešto što je civilizacijska tačka, a ne naš odnos prema Zrenjaninu, koji je kao što ste rekli maćehinski, a to nije tačno. Samo moje Ministarstvo je vašem gradu u poslednje dve godine pomagalo u ogromnom broju problema koji su posledica lošeg rada nekih koji su bili pre ovih ljudi koji danas vode Zrenjanina.

Vaše kritike ne shvatam lično jer siguran sam da niko od vas u ovoj zemlji ne može da nađe nijednu stvar koja je pitanje protivzakonitosti ili protivzakonitog sticanja bilo kakve imovinske koristi koja ima veze sa mojim imenom.
Dakle, ovo shvatam kao kritiku jednog sistema za koji smo svi svesni da ne funkcioniše najbolje. Da funkcioniše najbolje, ova zemlja ne bi bila Srbija, nego bi bila Švajcarska. Ali, mi živimo sa svim nesavršenostima izvršnog aparata i birokratije koga smo svi svesni.
Kada kritikujem nešto što je neprestano ponavljanje problema koga smo svi svesni, samo kritikujem pokušaj da se relativizuju ti problemi, zbog toga što danas kada smo razgovarali o problemu ekologije, rekao sam samo jedan dan da se zamislite koliki su to problemi, koliko to košta i kada bi jednu godinu rekli - hajde da rešimo sve probleme u Srbiji, mi bi morali sve da zaustavimo da finansiramo, samo da krenemo da se bavimo ekologijom i bilo bi nam potrebno nekoliko godina.
Dakle, ne možete da kažete – u zadnjih deset godina ništa niste uradili, apsolutno ništa, jer još uvek četiri posto otpadnih voda se samo prečišćava u Srbiji. Da rešimo taj problem u Srbiji treba nam između dve i tri milijarde evra. Podsetiću vas da je budžet Srbije nešto malo veći od toga. Dakle, moramo da budemo realni, objektivni i svesni problema s kojima se suočavamo i mnogi od tih problema moraju da budu rešavani korak po korak.
Što se tiče ovog konkretnog slučaja, sada čujem nove činjenice. Tačno jeste da svako od vas koji ima neku od primedbi građana može do mene da dođe i mislim da ste i vi svedoci iskrene namere da se problemi reše. Na više mesta po Srbiji sam ponavljao odlučnost Ministarstva i Vlada Republike da se u zemlju uvede red. Danas kada slušam konkretne primere da negde postoji neka divlja gradnja ili da negde ne postoji postupanje u skladu sa zakonom, mogu samo da obećam da ću učiniti sve da se to ne dešava u budućnosti.
Kada već spominjemo loša rešenja iz Zakona o planiranju i izgradnji koja se obrazlažu i dalje postojanjem divlje gradnje, reći ću vam da i u Nemačkoj postoji divlja gradnja, ali se ona sankcioniše efikasnom upravom. Ona se sankcioniše efikasnim lokalnim samoupravama, ona se sankcioniše voljom i željom birokratije da se sa tim problemima izborimo. Mi smo kao zemlja jako daleko od toga. Nije tačno da je zakon o planiranju i izgradnji zakočio građevinu u Srbiji i da predstavlja veliki balast naše privrede. To jednostavno nije tačno.
Daću samo nekoliko argumenata. Pre nekoliko meseci sedeo sam ovde i branio sam zakon o pomoći građevinskoj industriji u uslovima svetske ekonomske krize. Vlada Republike Srbije je opredelila 18 milijardi dinara za konkretne projekte čija realizacija je sada u toku i počeli su. Da li znate da je svim lokalnim samoupravama, a gotovo na teritoriji svih lokalnih samouprava se grade objekti, bilo potrebno manje od dva meseca da izdaju građevinske dozvole.
Dakle, imamo Zakon o planiranju i izgradnji. Svaka lokalna samouprava je za svoje potrebe i te kako brzo i lako izdala i lokacijsku dozvolu i dobila sve uslove javnih preduzeća i izdala građevinsku dozvolu. Ja ih pozivam da isto tako dinamično, brzo, vešto i kako treba izdaju i za privatne investitore i problemi neće postojati.
Pre šest meseci Ministarstvo i Građevinska direkcija Srbije je pokrenula projekat kasarne "4. juli" za izgradnju četiri i po hiljade stanova, to je čitav mali grad, da je gotovo 400.000 kvadrata koji nije građen nikad u Srbiji u jednom trenutku toliko veliki građevinski objekat. Šest meseci od ideje je bilo potrebno da se dođe do realizacije. U ponedeljak se na tom gradilištu otvaraju radovi.
Dakle, Ministarstvo je uspelo da pokaže da je za tako veliki kompleks moguće izdati i lokacijsku dozvolu i pribaviti sve uslove i izdati građevinsku dozvolu, a pre toga uraditi urbanistički projekat, uraditi glavni projekat, dobiti sve neophodne projekte za infrastrukturu, dakle, može se.
U ovom trenutku u Srbiji postoje gradovi u kojima se lokacijska dozvola dobije tako što dođete pre podne i predate zahtev, popodne dođete i pokupite lokacijsku dozvolu. Naravno da ima gradova koji to ne žele da poštuju, neće da poštuju ili ne mogu da poštuju.
Kada pričamo o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji, odmah da vam kažem unapred, sve ono zbog čega neki likuju da će se sada ući u izmene i dopune, neće biti promenjeno. Konverzije će biti i moraće da se plati. Nećemo odustati od principa gde ne može građevinska dozvola da se izda ukoliko nisu ispunjena dva elementarna uslova.
To je da dokažete vlasništvo u građevinskom zemljištu i to je da postoji planski uslov, a da bi došlo do toga, moraju da se donesu planovi, da li su oni prostorni ili regulacioni, na kraju krajeva, uslov je da i država pokazuje ozbiljnost, s tim što danas ovde predstavljamo pred vama prostorni plan.
Hoću da demantujem priču da je ovaj prostorni plan rađen za vreme drugih ministara i to apsolutno nije tačno. Vi vidite ko ga je čitao, ulazni parametri su 2008, 2009. godina. Mi smo uspeli za jedan izuzetno kratak rok da ga izradimo, a ja bih voleo da je on bio izrađen ranije, da je Srbija imala planove na celokupnoj teritoriji mnogo ranije, ali nije ih imala. Tvrdim da mi polako, ali sigurno uvodimo red i u ovu oblast i uređujemo je. Takođe vam tvrdim da sam uveren da to neće ići tako brzo.
Molim vas da mi date ovaj konkretan slučaj, hoćemo da ga rešimo, nedopustivo je i ne znam ko je to potpisao u ime mog ministarstva i to ćemo da proverimo i da pogledamo, ne verujem da se radi o kršenju zakona, ali hajde da proverimo to. Nedopustivo je da se takve stvari dešavaju i da se naknadno divlja gradnja legalizuje. To ne dolazi u obzir.
Budite sigurni, gde god odemo, gde god ministarstvo deluje, deluje sa jednom istom jasnom politikom, a to je da se u ovoj oblasti uvede red, jer bez reda nema ekonomije, nema razvoja, nema novih investicija, nema sreće za naše građane.
Mi ćemo zaista istrajati u tome. Ja ću vam to dokazati u nizu praktičnih primera i u toku ove rasprave sada i po amandmanima, i kada budemo raspravljali o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji.
Za sam kraj da kažem, izmene i dopune Zakona ne predstavljaju bilo kakvu sramotu za predlagača. Ne znam zbog čega vi iz SRS to stalno potencirate. Mi smo vam lepo pričali, evo prošlo je godinu ili dve, vi ste došli sa izmenama i dopunama. Parlamenti zato i postoje. Svake godine u svim parlamentima sveta se vrše izmene i dopune zakona i zakoni služe da se prilagođavaju životu.
Kažite mi jedan zakon koji traje 10, 20 ili 50 godina. Čim se dese neke društvene okolnosti koje zahtevaju promenu zakona, naravno da ćemo da menjamo zakone. Ja sam sutra sa vama ovde sa nizom ekoloških zakona, a za godinu i po dana, koliko su ti zakoni na snazi, promenio se niz okolnosti.
Mnoge evropske direktive su predvidele drugačija rešenja. U praksi smo primetili da neke stvari ne funkcionišu, pa hajde da ih promenimo, bolje to nego da ćutimo sklupčani u ćošku i čekamo da prođe mandat ove vlade, i verujte mi, niko neće primetiti da se zakoni ne primenjuju.
Mi hoćemo da se naši zakoni primene i zato ih menjamo i prilagođavamo životu.
Prostorni plan ne verujem da će da bude menjan, mislim da je dobar i koliko sam razumeo, i ovo je za kraj, vi ste ga pohvalili i hvala vam na tome. Dakle, on je politički neutralan, on je utemeljen na struci i iz njega može da proistekne samo mnogo toga dobrog, za sve naše građane, za sve naše regione, na kraju krajeva za život naših građana.

Dame i gospodo narodni poslanici, vrlo kratko. Pre svega, hvala na raspravi danas. Mislim da je bilo prilike da se čuje dosta veoma korisnih saveta i sugestija. Takođe smo imali prilike da čujemo i neke kritike, jedan deo njih je objektivan, jedan deo njih smatramo da nije argumentovan, ali u svakom slučaju, mislim da smo svi mi na istom cilju, a to je da od naše zemlje učinimo bolje mesto za život.
Prostorni plan, kao strateški dokument Narodne skupštine Republike Srbije, ove države, svakako će u desetogodišnjem periodu omogućiti da definišemo pravce razvoja, zone našeg razvoja, da definišemo sve ono što jesu prioriteti na kojima treba insistirati prilikom tog razvoja, uz poštovanje onoga što je svima najvažnije, a to je prostor Republike Srbije, sa svojim prirodnim i kulturnim bogatstvima.
Trudili smo se danas da vam prezentujemo jedan dokument koji je sveobuhvatan i obiman, koji je plod rada naše struke i nauke i koji je trebalo da bude osnov za promenu svesti svih ljudi, na svim nivoima vlasti, koji donose odluke kako treba da se pristupa ozbiljnom planiranju.
Nažalost, mi smo društvo koje je imalo problema da bez ozbiljnog plana i strategije nema ni razvoja. Mi smo imali problema da shvatimo da, ukoliko mislimo da planiranje nije važno, uglavnom nam budućnost isplaniraju drugi.
Zahvaljujući prostornom planu, svako će da dobije po nešto. Regioni će dobiti mogućnost da se razvijaju brže i bolje, slabiji regioni će dobiti mogućnost da se razvijaju brže, a oni bolje razvijeni regioni će dobiti mogućnost da utiču, zajedno sa celokupnim društvom, na razvoj cele zemlje.
Dakle, mi smo hteli da kroz prostorni plan približimo sve ono što jeste problematika uređenja prostora svakog našeg građanina. Konkretno, zahvaljujući ovom prostornom planu i zahvaljujući njegovom radu na usklađivanju svih nižih prostornih, ali i regulacionih akata sa ovim prostornim planom, jednog dana ova zemlja će biti pokrivena 100%, svim neophodnim planskim aktima.
Više neće biti potrebe da razgovaramo o arbitrarnosti administracije, o tome da je potrebno uraditi i PDR, i platiti ogroman novac da bi se uredilo pitanje benzinske pumpe, o tome da u lokalnim samoupravama mesecima stoje određeni predmeti i da nema izdavanja građevinskih dozvola jer neki birokrata čeka da mu neko da mito.
Jednoga dana kada se dakle završi implementacija onoga što jeste politika ove Vlade, vi ćete bukvalno vaše građevinske dozvole sa svim neophodnim i pratećim dokumentima početi da dobijate samo na Internetu. I to je ono što je vizija i to je ono što je cilj.
Do tada, biće još puno problema. I mi ne možemo da ne kažemo da ne znamo za veliki broj problema koji se danas javljaju na različitim nivoima vlasti. Ali ne možemo ni mi u Ministarstvu životne sredine i prostornog planiranja da rešimo svaki taj problem.
Većina tih problema su problemi morala i shvatanja potrebe da država funkcioniše bolje. Većina tih problema su problemi koji se ne rešavaju u parlamentu i rešavaju se u Ministarstvu životne sredine nego se rešavaju u policiji, u saradnji sa tužilaštvom i sudovima.
I zato vam, po ko zna koji put, šaljem jedan apel koji je jako važan. U promociji vrednosti koju hoćemo da promovišemo moramo da učestvujemo svi. I siguran sam da svako od nas nosi te vrednosti, jer one suštinski podrazumevaju da hoćemo da naši građani žive bolje.
Da hoćemo da živimo u zemlji koja je bolje uređena, koja je čistija, u kojoj se poštuju prava, razna prava, od ljudskih prava, pa sva druga prava, u zemlji u kojoj niko ko želi da investira nema problem, kao što hoćemo da živimo u zemlji u kojoj onaj koji radi, koji hoće da investira, nema problema sa svojim pravima.
Da bi se sve to postiglo, mora da se postave neki osnovni temelji, a planiranje i ovaj prostorni plan predstavljaju je jedan od tih osnovnih temelja.

Rekli ste da malo karikirate. Moram da kažem da ste karikirali malo više, jer ste pomešali i pobrkali nekoliko stvari i dužan sam da vam kažem činjenice koje su vezane za ovaj zakon.
Prvo, cilj ovog zakona je bio da se pomogne domaćoj operativi u uslovima svetske ekonomske krize i da se iznađe jedna od mera kako da pad u građevinskom sektoru, koji je nesumnjivo izazvan svetskom ekonomskom krizom i jedino svetskom ekonomskom krizom zbog toga što postoji očigledna kriza tražnje i privatnih investicija, da se prevaziđe tako što ćemo uspeti državnim merama da održimo uposlenost ili da omogućimo da se u građevinskom sektoru otvore nova radna mesta.
I prekjuče sam, u raspravi u načelu, nekoliko puta ponovio – jedini način kako možemo da spasimo građevinski sektor jeste da država postane investitor. Nema drugog načina. I moram da kažem, kao jednu vrstu kritike vama, da nijednog trenutka nisam čuo šta to drugo može da se uradi da se građevinski sektor spasi. Koja je to mera koju država, koja mora da interveniše, može da uradi da se građevinski sektor spasi.
Dakle, vi niste ponudili alternativu. Ponudili ste kritiku svega onoga što smo mi ovde napisali i mi smo, naravno, spremni da o tome debatujemo. U toj kritici ste izneli nekoliko stvari koje apsolutno ne stoje i ja ću pokušati polako, na početku ove rasprave o amandmanima, da pojasnim i objasnim na koji način mi mislimo da pomognemo.
Prvo, kad je ekonomska kriza krenula, mnogi ekonomisti su ulazili u rasprave kako mi kao država treba da reagujemo na ekonomsku krizu. Povlačene su paralele sa drugim zemljama koje se ponašaju na jedan način sada i pokušali su da nađu odgovor iz svetske ekonomske krize koja se, ista ili slična, desila 1929. godine i koja je dovela takođe, kao i sada, do urušavanja celokupnog svetskog ekonomskog poretka. Tada su gledane koje su greške pravljene u Americi i pokušano je da se iznađu mere koje ne bi bile ponovljene kao odgovor američke vlade tada, 1929. godine.
Tada smo slušali od liberalnih ekonomista kako je jedini odgovor na svetsku ekonomsku krizu ne protekcionizam, ne pokušaj da se spasu domaća preduzeća, nego naprotiv, što je moguće više otvaranja, što je moguće više liberalizacije svega – neka propadne ono što ne valja, tržište će to da odredi. Kao efekat toga, mi u realnom životu imamo da stotine hiljada ljudi ostaju bez posla.
U ovom trenutku mi to više ne možemo da izdržimo. Mi kao država više ne možemo da podnesemo socijalne posledice tog pristupa da ne treba raditi ništa, da država ne treba da interveniše, da država ne treba da koristi svoje resurse kao pomoć privatnim preduzećima, da njih treba prepustiti tržištu, neka umre ono što ne valja. To je pristup koji vi, očigledno, ovde zagovarate.
Da su sve države u svetu primenile tu meru, smatrao bih opravdanim da vi danas kritikujete ovu vladu što tu meru koristi, ali ni jedna jedina država u svetu nije primenila tu meru. Svaka država se potrudila da, pre svega, zaštiti svoje kapacitete u smislu ekonomskog jačanja ili barem preživljavanja ove krize. Videli ste ogromne državne intervencije u gotovo svim državama sveta – subvencije za kupovinu domaćih proizvoda, intervenciju države u privatnom sektoru koja se merila hiljadama milijardi dolara ili evra. Dakle, videli ste nešto što je bio pokušaj svake vlade sveta da pokuša da zaštiti svoju ekonomiju.
Mi to sada radimo u jednom vrlo osetljivom i vrlo specifičnom sektoru, a to je sektor građevine, zbog toga što sektor građevine isključivo zavisi od odnosa investitora u građevinski sektor i od odnosa tražnje koja podrazumeva kupce tih dobara koje građevinski sektor proizvodi. To su uglavnom stanovi i poslovni prostori, kojih nažalost danas nema. U ovom trenutku imamo milione kvadratnih metara stanova i poslovnih prostora koji zvrje prazni i koji ne mogu da budu prodati upravo zbog efekata svetske ekonomske krize.
Naš pokušaj se ne svodi na to da mi od građevinske operative u ovom trenutku stvaramo jedan sektor koji će se obogatiti kroz ovaj projekat. Ne, neće se obogatiti. Zbog toga što će cene koje se budu definisale kroz postupak javne nabavke, koji će se sprovesti u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama, a o tome ću nešto kasnije da pričam, dovesti do toga da se dođe do najbolje moguće cene.
Možemo sad da razlažemo i pričamo o tome kako vi to vidite da mi urušavamo sistem kada apsolutno poštujemo sve ono što je postupak za javne nabavke, što se definiše ovde, osim jedne stvari i tu ste u pravu. Mi smo rekli – ovo je program koji je ograničen, koji je limitiran i koji isključivo podrazumeva da u njemu mogu da učestvuju domaća preduzeća. Tačno je da smo namerno stavili da mogu da učestvuju domaća preduzeća i tu eventualno mogu da prihvatim kritiku i tu ste u pravu, ali je upravo to program ove vlade, da pokuša da spasi domaću operativu.
Kažete da će ceo sistem da bude napravljen tako da se desi jedna vrsta centralizacije u procesu donošenja odluka. Sad ću vam reći kako će da izgleda ceo taj program, pa mi recite gde je tu centralizacija.
Poslali smo javni poziv bankama i poslali smo javni poziv lokalnim samoupravama da prijave svoje projekte. Svaka lokalna samouprava koja u svom budžetu ima planirana sredstva za rekonstrukciju, adaptaciju ili izgradnju bilo kog građevinskog objekta koji podrazumeva ovaj zakon, podnese državi zahtev za sufinansiranje iz ovog projekta. Potom jedna međuresorna radna grupa uzima u obzir procenu koliko je taj projekat važan u smislu lokalne zajednice, ali mnogo više procenu koliko će taj projekat da angažuje građevinske operative.
Prema tome se stvara jedna lista projekata koja može da se finansira iz pula sredstava koja možemo da udružimo mi kao država zajedno sa bankama. U ovom trenutku taj iznos pul sredstava je negde oko 180 miliona evra. Dakle, u ovom trenutku imamo oko 180 miliona evra koje treba da upumpamo u građevinu.
Jedina je centralizacija, ako to zovete centralizacijom, kada lokalne samouprave predlože listu projekata, a mi im kažemo – ove projekte možemo da finansiramo, a ove projekte, nažalost, u ovoj godini ne možemo. To je jedina centralizacija koja postoji, odnosno donošenje odluka na centralnom nivou. Mi ne ulazimo u to koja će lokalna samouprava da učestvuje u ovom programu, ne ulazimo u to koja će lokalna samouprava projekte da pošalje, ne ulazimo u to da li je njima važno da grade školu, vrtić, obdanište, bazen, stan. Nama to nije važno, nama je važno da ti projekti zaposle što je moguće više ljudi.
Potom se dešava jedan ceo proces donošenja odluka, koji će podrazumevati da lokalna samouprava, kada ima obezbeđena sredstva od strane države, ulazi u pregovarački postupak koji je definisan Zakonom o javnim nabavkama.
Sada ću vam citirati članove Zakona o javnim nabavkama i vi mi recite šta je tu prekršeno osim ove stvari o kojoj smo pričali, a to je da isključivo domaća preduzeća mogu da učestvuju i ove druge stvari, da smo ukinuli suspenzivno dejstvo prigovora kod Komisije za zaštitu prava ponuđača. A možemo da pričamo i o tome zašto smo to uradili, jer nam dosadašnje iskustvo govori da ne možemo hitnu meru da sprovedemo ukoliko imamo suspenzivno dejstvo. Dakle, to smo uzimali kao argumente.
Mogli smo, kao Vlada, da kažemo – svetska ekonomska kriza i situacija u građevinarstvu je poput poplave ili klizišta. Možemo da primenimo član 7. Zakona o javnim nabavkama, koji definiše nabavke na koje se zakon uopšte ne primenjuje. Dakle, Zakon o javnim nabavkama je predvideo da postoje situacije u kojima se zakon ne primenjuje i u kojima postoji direktno pogađanje bez bilo kakve procedure. Tačka 3) kaže – ''radi obezbeđivanja osnovnih životnih uslova u slučajevima elementarnih nepogoda, drugih nesreća ili havarija, u skladu sa propisima kojima se uređuje zaštita od takvih nepogoda, nesreća, odnosno havarija''.
Dakle, Vlada je mogla da kaže – ovo jeste jedna elementarna nepogoda, nećemo uopšte da primenjujemo Zakon o javnim nabavkama, evo vam pare i gradite. Ne, mi nismo to uradili. Insistirali smo na tome da postoji procedura, jer, da budemo iskreni, i mi hoćemo da zaštitimo naš pravni poredak, i mi hoćemo da obezbedimo da tržište ima mogućnost da izniveliše cenu koštanja toga na najbolju moguću.
Evo čitam vam postupak koji smo predvideli i koji vi kritikujete, a to je pregovarački postupak bez objavljivanja javnog poziva u članu 24. Zakona o javnim nabavkama – ako zbog izuzetne hitnosti prouzrokovane vanrednim okolnostima ili nepredviđenim događajima, čije nastupanje ni u kom slučaju ne zavisi od volje naručioca, naručilac nije mogao da postupi u rokovima određenim za otvoreni ili restriktivni postupak, primenjuje se ovaj član.
Upravo vam opisujem situaciju u kojoj se zemlja nalazi. Dakle, vanredne okolnosti ili nepredviđeni događaji čije nastupanje ni u kom slučaju ne zavisi od volje naručioca. Mi nismo mogli da utičemo na tok svetske ekonomske krize, niti smo krivi što se ona desila. I mi upravo iz razloga što to u Zakonu o javnim nabavkama postoji kao mogućnost, taj postupak primenjujemo. Dakle, poštovali smo proceduru i taj postupak ne znači da neće postojati konkurencija na tržištu.
Odmah po donošenju ovog zakona donećemo dve uredbe. Jedna uredba će definisati kriterijume koje građevinske firme moraju da ispunjavaju da bi učestvovale u različitim vrstama projekata. U tim kriterijumima formiraće se jedan registar preduzeća koja mogu da učestvuju u ovom programu, koja će morati da se razvrstaju po vrsti posla, da li je to stanogradnja, postavljanje kanalizacije, molerski radovi, rekonstrukcija, adaptacija, izgradnja puteva itd., zatim obima posla, da li su u stanju da grade 20.000 kvadrata, 1.000 kvadrata ili 100 kvadrata, i treća stvar – lokacija gde se te firme nalaze.
Nama je namera da napravimo jednu listu preduzeća koja ispunjavaju kriterijume i mogu da učestvuju u ovom programu. Naručioci, a to su lokalne samouprave, biće dužni, i to u ovom zakonu vrlo lepo piše, da pošalju javni poziv svim naručiocima koji ispunjavaju uslove koji su definisani ovim kriterijumima, da se na njega jave. Neće biti mogućnosti da se tamo neki predsednik opštine sa svojim kumom dogovori da okreči školu. On će biti obavezan da uputi poziv, odnosno da uđe u pregovarački postupak sa svim firmama koje su se prijavile za ovaj program.
I, kao superkontrolu svega toga, mi smo doneli dve stvari. Jedna stvar je da smo definisali maksimalnu, odnosno minimalnu cenu kada je u pitanju stanogradnja, jer ona može da se odredi. Druga stvar, svaki od tih projekata će na kraju morati (i vi to nazovite centralizacijom, a ja ću nazvati superkontrolom) da dođe pred jednu komisiju, koja će da kaže – krečenje škole u Lebanu ne može da košta dva miliona, bez obzira što je on sprovodio postupak javnih nabavki kako je to definisao zakon, ona može da košta otprilike 100.000; ako si dao preko 100.000, izvini, molim te, mi smo ti odobrili taj projekat, ali si dao nekorektnu cenu i tog projekta neće biti.
Učinili smo sve da bude, sa jedne strane, mogućnosti lokalnim samoupravama da uđu u projekte. Mi ćemo im pomoći novcem pod vrlo povoljnim kreditnim uslovima, koji će podrazumevati povoljnu kamatnu stopu i otplatu na osam godina. Omogućili smo svim firmama da učestvuju i svaka firma koja hoće da učestvuje imaće mesec dana da se prijavi u taj registar, da se kandiduje da učestvuje u ovom programu. Na kraju, uveli smo superkontrolu, da se ne desi da neko ugovori posao za prekomerno visoku cenu. Pored svega toga, postojaće i kontrola koju je definisao Zakon o javnim nabavkama.
Dakle, u potpunosti smo zaokružili sve ono što je neophodno da bismo bili sigurni da će ovaj projekat da uspe. Da li će on da uspe, u ovom trenutku to ne možemo da znamo. Ono što je nadležnost Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja, a to je pitanje stanogradnje, budite sigurni da će da uspe. I budite sigurni da ćemo i kroz određivanje maksimalne, odnosno minimalne cene i kroz mogućnost da sada sa Vojskom, preko Građevinske direkcije Srbije, otkupimo još vojnog zemljišta i da na njemu gradimo, u ovoj godini pokrenuti nekoliko velikih gradilišta, kao što je "4. juli", odnosno "Stepa Stepanović", na kome će vrlo brzo početi da se gradi negde oko 560.000 kvadrata.
Mi smo, dakle, spremni da pokrenemo građevinsku operativu i da pomognemo građevinarima da izađu na teren. Ko će da gradi? Gradiće naša preduzeća. To je odgovor na ono pitanje koje se pojavljuje u medijima, da država sad hoće da gradi, upropastiće privatni građevinski sektor jer država hoće da gradi. Država nema kapaciteta da gradi. Ne postoje više velike državne firme koje su u stanju da grade. Sve velike građevinske firme su privatne, postoje vlasnici i država će ih angažovati da rade po cenama koje ćemo ovde da preciziramo.
Ponavljam, ovo nije mera koja će da omogući investitorima koji su toliko puta pominjani u negativnom svetlu zbog toga što drže visoke cene kvadrata, da zarade još više para. Ovo je mera koja će pomoći građevinskim preduzećima, molerima, tesarima, stolarima, zidarima, armiračima, dakle ljudima koji rade građevinske poslove, koji izvršavaju građevinske radove, da najzad izađu na gradilišta. Ova mera je dobra i ova mera je jedino moguća.
Molim vas da mi sad kažete, u ovoj raspravi, šta vi to predlažete. Liberalizaciju? Neka umre sve ono što ne valja? Šta da radimo, kriza je, ali ko nije likvidan i ko nije dobar, neka umre? Da vam kažem nešto, onda u ovom trenutku gotovo 80% građevinske operative ispunjava taj kriterijum i mi ćemo, zahvaljujući svetskoj ekonomskoj krizi, izgubiti građevinsku operativu. Je l' to treba da se desi? Mi smatramo da ne treba. Smatramo da je potrebno da nešto uradimo i to radimo kroz ovaj zakon. Zahvaljujem.

Zamolio bih vas da, usled nedostatka argumenata, ne koristite stvari koje bi mogle da budu uvredljive. Kao prvo, ja sam ponosan što sam ortoped.  I, da vam kažem nešto, ne znam koji ste vi fakultet završili, možda bih se prisetio pošto se znamo iz studentskih dana, ali sam ja sa svojom specijalizacijom ortopedije završio tri vaša fakulteta.

Nemojte da potcenjujete moju struku i moju sposobnost da upravljam bilo kojim sistemom. Jedva čekam da uđem u raspravu oko jednog drugog amandmana, gde vi iz LDP-a vidite problem u Zakonu o planiranju i izgradnji. Jedva čekam da čujem vaše argumente i da vas pitam – šta je to problem u Zakonu o planiranju i izgradnji, osim možda tamo gde vaši ljudi sede i primenjuju ga?

Spremio sam se da vam kažem kako se zakon primenjuje svuda gde sede svi ostali, i pozicija i opozicija. Primenjuje se sasvim solidno. Mogu da vam kažem i koliko je Ministarstvo u stanju da primeni odredaba Zakona o planiranju i izgradnji. Dakle, vi imate problem sa zakonom samo iz razloga što tamo gde sede vaši ljudi postoji neko nerazumevanje, ne postoji dobra volja da se zakon primeni ili postoji potreba da se građevinski sektor zadrži. O tome možemo da pričamo.

Dakle, čekam, kada počnemo da pričamo o Zakonu o planiranju i izgradnji, da mi vrlo jasno i argumentovano kažete šta to ne valja. Do tada, sve ovo što ste rekli, ponavljam, nije tačno.

Pregovarački postupak bez objavljivanja javnog poziva je predviđen Zakonom o javnim nabavkama i predviđene su okolnosti kada se primenjuje – ako zbog izuzetne hitnosti prouzrokovane vanrednim okolnostima ili nepredviđenim događajima, čije nastupanje ni u kom slučaju ne zavisi od volje naručioca... Mi smo protumačili i siguran sam da svako ko sluša i gleda ovo može da kaže da je to upravo okolnost koja se desila građevinskom sektoru u Srbiji i može da se primeni ovaj pregovarački postupak.

To i dalje ne znači da se svi ostali članovi Zakona o javnim nabavkama ne primenjuju. Postoji i kontrola, postoji i postupak koji podrazumeva tržišnu cenu, postoji sve ono što inače postoji. Mi smo još na to dodali da postoji kontrola države, ona mora da postoji, ali u smislu da nećemo prihvatiti da se realizuje neki projekat gde je ugovorena cena viša od nečega što će biti procenjeno. Dakle, mi smo učinili sve da ovaj projekat uspe i da postoji kontrola. Možete vi to da nazovete centralizacijom, to je u redu.

Kada već pričamo o državnim intervencijama, nijedna država nije dopustila da se njen ekonomski sistem uruši u ovoj krizi. Svaka država je odstupila od inače proklamovanih načela liberalne ekonomije koja danas dominira svetom. Svaka država je to uradila. To je uradila i Nemačka, to je uradila i Amerika, to su uradili bastioni liberalnih ekonomskih shvatanja od kojih smo mi učili kako da organizujemo naš ekonomski sistem. I, kad kažem ''neka umre sve što ne valja'', naravno da ne mislim fizički, mislim u ekonomskom smislu. Zašto Amerika nije pustila sve te silne banke, od kojih zavisi ekonomska stabilnost jedne zemlje ovde, nego je državnim novcem, novcem građana, intervenisala u privatnom sektoru da se sve to spasi?

Mi, naravno na mnogo manjem nivou (možda nije uporedivo, ali jeste shvatljivo) moramo da intervenišemo, jer naš građevinski sektor doživljavamo kao vitalnu granu naše industrije, od koje zavisi i te kako prosperitet naše ekonomije. Iz tog razloga intervenišemo. Ovo je mera koja je ograničena, ona će imati kraj svog dejstva. U ovom trenutku mi mislimo da je ovo jedini način kako može da se pomogne.

Koji, naravno, podstiče raspravu jer mislim da je jako važno da kažemo sve što imamo. Ovo je sjajan govor jedne poslaničke grupe i jednog čoveka koji su rasterećeni bremena odgovornosti da daju konkretne odgovore na konkretne probleme.
Vi ste rekli nekoliko stvari koje apsolutno stoje i koje su vrlo lepo teoretski obrađene – neka propadne sve što ne valja, doći će neki drugi, pa će doneti nešto novo. Ali u ovom trenutku mi imamo objektivan problem da nama građevinski sektor vuče inače posrnulu ekonomiju i, ukoliko ne delujemo i ne reagujemo danas, u 2010. godini, mi ćemo imati nešto što će biti ozbiljna posledica po ekonomiju cele zemlje. Dakle, mi moramo da reagujemo.
Procena je svih da građevina mora da se spase. Kada pogledamo statistiku koja pokazuje ekonomska kretanja, u aprilu smo imali 11% rast industrijske proizvodnje u odnosu na april 2009. godine. Građevinski sektor je u potpunom haosu, ima pad od 23%, s tim što je sektor visokogradnje negde oko 50%.
Voleo bih da se složimo oko jedne stvari. Čak i da ne valja Zakon o planiranju i izgradnji, kao što to vi tvrdite, grad Novi Sad je za mene isto tako važan što se tiče investicija kao i grad Beograd, a u Novom Sadu se građevinska dozvola dobija za manje od dva meseca zahvaljujući Zakonu o planiranju i izgradnji, ali zahvaljujući takođe i tome što su tamo ljudi uradili na vreme sve neophodne prostorne planove i sve neophodne urbanističke planove i što tamo radi administracija koja je mnogo brža i mnogo efikasnija i koja razume suštinu zakona. Mogu vam pričati o još nekoliko gradova u kojima takođe postoji aktivnost građevinske operative, u kojima može da se dobije dozvola, kao što može da se dobije dozvola i u Ministarstvu.
Dakle, mi ovde pričamo o tome da je potrebno pomoći gradu Beogradu da izda dozvole brže i na tome treba zajednički da radimo, ali to ne može da se uradi tako što ćete vi da kažete – treba da se menja Zakon o planiranju i izgradnji i onda pošaljete predloge.
Neki od njih apsolutno stoje. Tu postoji jako mnogo stvari koje još mogu da se poprave, slažem se, i rekao sam – hajde da o tome pričamo. Ali gro vaših primedbi je vezano za konverziju. Recite mi kako će uklanjanje mogućnosti da se konverzija zemljišta naplati rešiti problem građevinskog sektora. Izvinite to nije tačno. Dakle, mi imamo ogromne probleme koji su mnogo manje vezani za administriranje procesa u građevinarstvu, a mnogo su više vezani za odsustvo investicija.
Da kažem i jedan podatak koji sam danas dobio iz Beograda. Izdato je 250 pravosnažnih odobrenja za izgradnju po starom zakonu, ljudi nisu izašli na gradilište. Zašto nisu izašli? Zato što nema tražnje za poslovnim prostorima i, nažalost, nema tražnje za stanovima.
Dakle, imamo ogroman problem da naši građani, s jedne strane, trebaju stanove, a sa druge strane, cene su neodgovarajuće i oni ne mogu kreditno da se zaduže, imaju strah da se zaduže u trenutku globalne neizvesnosti koja vlada celim svetom. Moramo da reagujemo na neki način, da spasimo stvar. Jedna od mera, između ostalog, jeste da država kao investitor kreće da gradi stanove koji će biti konkurentni i koji će dovesti do nivelacije tržišta. To je jedna od mera koju ćemo da radimo i radićemo ne samo u Beogradu, nego i u drugim gradovima.
Postavili ste pitanje – šta smo do sada radili i šta smo čekali? Kao prvo, suočili smo se sa ogromnim dugovanjima koje je ostavio neko pre nas. Ova vlada je samo u putarstvu morala da vrati 340 miliona evra duga koje je ostavila prethodna vlada. Pored ekonomske krize, pored ogromnih problema sa kojima se suočava naša ekonomija, mi smo prvo morali da vraćamo dugove putarima da bismo spasli putarski sektor. To je proverljiva činjenica i svako od vas može da vidi da li je tačna ili nije.
U vreme kada je postojalo mnogo više para, kada su postojale privatizacije, kada su postojala strana ulaganja koja su bila mnogo veća, kada je postojao jedan ekonomski bum u Srbiji, i to nije bio ekonomski bum zahvaljujući tome što je Vojislav Koštunica bio premijer, naprotiv, to je bio ekonomski bum koji je bio vezan za procese koji su se u ovom društvu dešavali, nama je ta vlada ostavila dugove. Mi smo morali da vraćamo te dugove, a ostali su i mnogi drugi dugovi.
Kada kažete da država duguje, a tačno je da duguje, većina dugova je vezana za javna preduzeća i, što je mnogo veći problem, lokalne samouprave. Lokalne samouprave su morale da krešu svoje budžete zbog posledica svetske ekonomske krize i zbog toga što smo mi morali da, zbog mera koje smo potpisali sa MMF-om, redefinišemo naš budžet, lokalne samouprave takođe moraju da snose deo tog tereta i nisu u stanju da servisiraju svoje dugovanje.
To je tačno, ali na koji način to sada možete da rešite? U ovom trenutku je nemoguće upumpati pare u lokalne samouprave da vrate prethodna dugovanja. U ovom trenutku razmišljamo samo kako da omogućimo građevincima novac da bi krenuli da rade i da bi u ovoj i sledećoj godini angažovali svoju operativu. Nama je to sada ideja.
Kada pričate o nekoj komisiji, to nije komisija, to je radna grupa za pomoć građevini. Mi smo se, naravno, sastajali i mislim da imate krivu informaciju. Nekoliko meseci gotovo svake nedelje imam kontakt sa građevinskom operativom. Odmah da vam kažem, to nije moj posao. Građevinski sektor je jedan od sektora ekonomije. Ja sam svesno prihvatio da se bavim građevinom kao ekonomskom granom zbog toga što hoću da budem otvoren da pomognem našim preduzećima.
Definisane su tri grupe problema. Prvo je poreska politika. Tu treba da se razgovara, između ostalog i sa ministrom finansija, oko toga zbog čega se PDV plaća unapred, a ne po okončanim situacijama. To je ogroman problem koji opterećuje danas građevinski sektor.
Drugo je problem dugovanja koje građevinski sektor danas ima prema bankama. Tu takođe država mora da reaguje i da interveniše preko neke vrste fonda, koji će biti garancijski fond za građevinska preduzeća koja su se u uslovima građevinskog buma 2006, 2007, 2008. godine, kada su postojale velike investicije, zaduživala za kupovinu građevinske operative i materijala.
Na koji način sada ta hipertrofisana građevinska industrija da preživi ovaj težak period? Između ostalog i tako što će im država pomoći da te kredite koje su uzimali reprogramira. Ali, to je opet proces koji podrazumeva razgovor države, sa jedne strane, privatnih građevinskih preduzeća, sa druge strane, i privatnih banaka, sa treće strane. Vrlo dobro znate koliki država može da ima uticaj na banke. On je vrlo mali. To je jedan set problema koji hoćemo i moramo da rešimo.
Treći problem je dugovanje države. Sva ta tri problema nemaju nikakve veze s ovom merom koju danas radimo. Mi imamo još gomilu problema koje moramo da rešavamo. Ovaj zakon danas je samo jedna od mera koja mora da pomogne građevinskoj industriji. Pričao sam o tri velika seta mera o kojima takođe moramo da vodimo računa.
Pitali ste gde smo bili do sada i zašto nismo reagovali. Ova vlada je u zadnjih godinu i po dana nekoliko puta pokušala da interveniše, verujući da će ta svetska ekonomska kriza trajati mnogo kraće. Niko nije mogao da proceni efekte svetske ekonomske krize od oktobra 2008. godine, kada je krenula, do danas, do 2010. godine, kada još uvek traje i nažalost tek sad ostavlja posledice na neke od naših sektora.
Da bismo povećali tražnju za stanovima, doneli smo državne subvencije za kupovinu stanova, koje su omogućile građanima koji su iskoristili te subvencije da zaista kupe stanove po vrlo povoljnim uslovima, da smanjimo kamatnu stopu u bankama. Doneli smo program mera koji je podrazumevao subvencionisanje projektnog finansiranja od 7% od strane države. Taj projekat, hvala bogu, funkcioniše i ono što se u ovom trenutku radi, uglavnom se radi zahvaljujući tom projektu. Doneli smo subvencije za kupovinu domaćeg građevinskog materijala.
Pokušali smo da intervenišemo na strani tražnje i na strani ponude, verujući da ćemo i tim intervencijama, ali i oporavkom, pre svega, evropske ekonomije, imati efekte i da će neko tu doći da gradi i da investira. Imamo prve naznake, jer se pojavljuju prvi veliki investitori koji dolaze da grade, i to je dobra vest, ali to svakako nije dovoljno da bismo spasli celokupan sektor naše građevinske operative na teritoriji cele zemlje.
Imamo jedan apsurd, a to je ono što je realna opasnost ovog zakona i o tome bih voleo da pričamo, da ćemo imati veliku nesrazmeru u broju projekata koji će dolaziti od strane gradova koji danas imaju novac i gradova koji danas nemaju novac. Nećemo uspeti možda da pomognemo celokupnoj građevinskoj operativi zbog toga što će ona operativa koja funkcioniše na teritoriji malih siromašnih opština opet ostati uskraćena. I to je jedan od problema koji pokušavamo da sagledamo, kako da pomognemo regionima koji u svojim budžetima nisu planirali bilo kakva sredstva za investicije. Dakle, to su problemi.
Ovo što sam rekao jesu mere koje smo uradili. Sve ostalo što ste govorili, gospodine Jovanoviću, zaista je priča za premijera i ministra ekonomije. Vi imate generalno primedbe na ekonomsku politiku. Molim vas da iskoristite priliku kada ovde dođu premijer i ministar ekonomije da vam oni daju konkretne odgovore. Mene možete da teretite i da insistirate na mojoj odgovornosti samo u onim sferama u kojima radim.
Drago mi je da ćemo posle da pričamo i o Zakonu o planiranju i izgradnji. Jedva čekam da čujem šta je to u Zakonu o planiranju i izgradnji dovelo do toga da građevinski sektor padne u probleme u kakve je pao, a počeo je da pada od oktobra 2008. godine. Voleo bih da vidim šta je to u Zakonu o planiranju i izgradnji, koji je stupio na snagu u septembru 2009. godine, dovelo do toga da mi sad imamo situaciju kakvu imamo. Ajde recite mi jedan slučaj gde je zakon zakočio neku inače planiranu investiciju, koja bi donela vrhunske rezultate. Tvrdim vam da nije.
Naravno, možemo da pričamo o izmenama i dopunama, možemo da pričamo o problemima koje smo zatekli, ali vas molim, pažljivo sam čitao vaše predloge, nemojte nikada dopustiti da sistem gradimo omeravajući se prema lošijima. Ne smemo da se omeravamo prema lošijima.
Vi predlažete da promenimo one stvari koje su upravo revolucionarne – da ne budemo tako striktni kada je u pitanju donošenje prostornih lokalnih planova, da ne budemo tako striktni kada je u pitanju donošenje regulacionih planova... Pa, oni su zaista preduslov za brzo izdavanje građevinskih dozvola kada ti planovi budu doneti. Žao mi je što ti planovi (evo, tu je gospodin Ilić) nisu doneti kada je trebalo, jer je 2003. godine postojala obaveznost i trebalo je iskontrolisati lokalne samouprave da ih donesu. U to zašto nisu doneti, neću da ulazim. Mi ćemo ih sada ohrabriti i finansijski pomoći da se taj posao završi.
Takođe treba da sredimo stanje u Katastru. Postoji ogroman broj problema koji nisu posledica toga što smo sad mi došli pa napravili previše moderan zakon, kao što nam se zamera, koji je neprimenjiv u Srbiji. Ne, upravo treba da nateramo Srbiju da ga primenjuje. Moramo da pomognemo Srbiji da ga primeni, jer je to jedini način da izađemo iz kolopleta tih problema koji danas postoje u sektoru građevine i urbanizma, koji su stavljani sa strane ili su gurani pod tepih decenijama unazad.
Siguran sam da imamo isti cilj. Možda ne idemo istim putem. I hoću da razgovaramo. I ja sam odgovorio na to pismo. I dobićete od mene ne samo to, dobićete i konkretne komentare svega onoga što predlažete. Ali, suštinski, hoću da vam kažem, i zaista neću više da se javljam, kada pričamo o Zakonu o planiranju i izgradnji, konverzija nije problem koji je doveo do ovoga u čemu se danas nalazimo.
Tačno ću vam pobrojati nekoliko gradilišta koja danas još uvek nisu otvorena, a pitanje je da li će se i otvoriti, koja nisu rešila pitanje konverzije. U pitanju je nekoliko gradilišta. Gledajte u Srbiji koliko ima gradilišta koja su sa pravosnažnim dozvolama, pa nisu otvorena zbog toga što ne postoji tražnja.
Dakle, ceo problem u građevinskoj industriji moramo da posmatramo mnogo šire. Ne – samo jedan zakon je kriv, ne – samo jedan čovek je kriv, ne – samo prethodna vlada je kriva. Svi zajedno moramo da pogledamo to kao jednu opasnost koja se nadvila nad naš celokupni ekonomski sektor. Hvala vam puno.

Jako je teško je odgovoriti na gomilu stvari koje ste vi ovde otvorili, zbog toga što mi se čini da vi imate problem orijentacije – u vremenu, u prostoru i prema ličnostima. Sve ste pobrkali. U 20 godina ste strpali toliko čudnih stvari, da ja sada prosto ne mogu sve da poslažem, krenuvši od '90. do danas, koliko tu sve stvari koje ste vi izneli kao činjenice apsolutno ne stoji.
Krenuću od kraja. Vi ste se upravo pohvalili da je za vreme vaše vlade građevinski materijal bio jeftiniji nego što je danas. Je l' to tačno, jeste to rekli? Jeste. Kako je onda moguće da je auto-put od Novog Sada do Horgoša tada koštao, prema ceni koju ste vi prihvatili, 25 milijardi, a sad se radi za 11 milijardi?
Vi ste, dakle, naterali Vladu i dan-danas branite tu koncesiju, i sa jeftinijim građevinskim materijalima krenuli da gradite auto-put kao da ga popločavate mozaikom. Danas se gradi auto-put koji je više od duplo jeftiniji nego što je bio tada, kada još tvrdite da je bio jeftiniji građevinski materijal.
I ne stoje argumenti da su to troškovi finansiranja, da je to koncesija itd., zbog toga što mi danas gradimo duplo jeftiniji auto-put, putarine ćemo naplaćivati mi kao država, a vi ste predali po više nego duplo većoj ceni i da koncesionar naplaćuje putarine.
Vi ste radili mnoge stvari kojima se danas dičite i hvalite i tvrdite da su uspešne na način koji ja ne bih nazvao uspešnim. Samo pokušavam da vam ukažem na činjenice. Dakle, ne napadam vas, ne napadam Vladu, samo hoću da ukažem na činjenice kako je to bilo nekada i kako je sada, zbog toga što poredimo ta vremena.
Da, tačno je da je bila bolja plata nego što je danas. Imali ste sjajne godine, u kojima nije postojala svetska ekonomska kriza i u kojima su postojale velike investicije u ovu zemlju. I tada niste iskoristili priliku da završite Koridor 10. Odmah ću vam reći i drugi demanti onoga što ste tvrdili. Nije tačno da su postojali projekti za završetak Koridora 10. To nije tačno i to nije istina. Mi smo počeli da ih radimo. U avgustu 2008. godine ova vlada je tek naručila idejne i glavne projekte za većinu trasa koje se nalaze na Koridoru 10.
Vi ste, dakle, živeli u vremenu u kome je bilo više para, u kome je moglo sve to da se troši. Trošili ste ogromne novce, ali znate kako je to, sad ću da budem malo lekar pa ću vam reći da je to kao da imate generalizovanu arteriosklerozu, koja dovodi do zakrčenja celog sistema, i umesto da lečite aortu, vi ste lečili kapilare. Asfaltirali ste puteve i putiće, koji nisu mogli da pomognu konkurentnosti ove države i da reše problem koji nije rešen 20-30 godina, a to je završetak Koridora 10. To je bila vaša politika. Ona vam je donosila glasove. Ona je, naravno, imala svoju svrhu. Bogu hvala da te politike više nema i da ćemo mi, najzad, završiti taj Koridor 10.
Dakle, kad smo u avgustu 2008. godine počeli da radimo, nisu postojali ni idejni projekti, ni glavni projekti, niti je urađena eksproprijacija na svim tim pravcima. Da vam kažem nešto – tek se sad završavaju ti projekti. I nemojte da pričate – pa je l' moguće da se koncesija završi, a da nema projekata? Pa, nije ih bilo.
Vi ste, dakle, pošto ni to ne znate, zaključili koncesiju u kojoj je postojao model tzv. design-build, gde je taj koncesionar bio dužan da uradi idejni projekat, glavni projekat i da završi eksproprijaciju. On to nije uradio, koncesija je raskinuta. Mi mislimo da smo uradili dobru stvar za državu, vi mislite da nismo. Meni je dovoljan samo jedan argument, a to je cena. Dakle, mi smo više od duplo para uštedeli time što smo raskinuli tu koncesiju i dobro smo uradili.
Kada pričamo o svim drugim putnim pravcima, danas se gradi i od Niša prema Dimitrovgradu, jedno gradilište je otvoreno, neki tenderi su u toku, negde se projekti završavaju, intenzivno se radi na eksproprijaciji. Danas se radi od Leskovca ka makedonskoj granici, to je takođe u različitim fazama, ali još uvek se rade projekti. Dakle, niste ih završili. Još uvek se rade. Danas se, bogu hvala, najzad završava auto-put od Horgoša koji će povezati granicu sa Mađarskom, Suboticu, Novi Sad, Beograd, a tek smo nedavno završili glavne projekte.
Dakle, barem što se tiče projektovanja i eksproprijacije, bez obzira što ste imali mnogo više para, što se hvalite da su bile veće plate, što ste imali budžetske suficite itd., vi taj posao niste završili. Što se tiče infrastrukture, potpuno ste mašili, i to je ono što je činjenično stanje. Naravno, možete se vi ljutiti ili ne, to nema nikakve veze s tim, dobra stvar je što ćemo mi to da uradimo, što ćemo do 2012. godine da završimo i, za ono što ne završimo, iza nas će ostati idejni projekti, glavni projekti, ostaće eksproprijacija. Ko god bude došao, mi smo sigurni da neće doći, ali ko god bude došao, imaće mogućnosti da nastavi te radove.
Idemo dalje. Vi kažete – PDV. Tačno. U svom ranijem govoru sam i pominjao da je PDV ogroman problem i da je ogroman problem da vi naplatite PDV odmah unapred, a ispostavljaju se situacije kako ide vreme, i da se građevinari zadužuju za to. Ali da vas pitam jednu stvar – kad je uveden PDV, koje godine? Godine 2004. A ko je tada bio ministar u Vladi zadužen za građevinu? Velimir Ilić. A zašto Velimir Ilić tada, kao privatnik sa 23 godine iskustva, nije rekao ministru finansija, ko god da je tad bio – vidi, postoji problem, ovo će uništiti građevinu? Zašto vi meni 2010. godine to kažete? Dakle, vi ste imali vremena od 2004. do 2008. godine, četiri-pet godina, koliko ste bili ministar, da to ispravite. Vi niste to ispravili. Kao što niste uradili bilo šta drugo.
Meni tvrde građevinari danas, dakle velike građevinske firme koje vi pominjete – retka je prilika da možemo ovako da sarađujemo sa ministrom koji je resorno zadužen za nas; mi ministra nismo uopšte videli, osim na televiziji. Vi niste imali tu vrstu komunikacije. Možda nije ni postojala potreba, bilo je lepo vreme, dobro se radilo, građevinci su puno gradili. Ali možda je i bilo potrebe, barem da se vidite sa tim preduzećima koje pominjete.
Kad kažem da ste dezorijentisani u vremenu, da vas pitam nešto. Pominjete dugove iz Iraka, pominjete propast velikih firmi itd. Pa, one su propadale 90-ih godina, kada su nam uvedene sankcije. Nisu one propale ove ili prošle godine. ''Rad'', ''Ratko Mitrović'', ''Napred'' i sve ostale firme koje se danas ili muče ili stoje malo bolje (uglavnom su u lošoj situaciji) propadale su 90-ih godina, kada je neko uveo sankcije i potpuno zabranio našim građevincima i inženjerima da izlaze iz ove zemlje.
Tada je nastala propast svih tih firmi. Tada je nestala naša konkurentnost, tada smo ušli u hroničnu tehnološku zaostalost, izgubili veze sa tehnologijama. Izgubili smo mogućnost da gradimo. Mi danas imamo ogroman problem u projektovanju (niste vi krivi za to) zbog toga što nemamo adekvatnih projektanata da isprojektuju odgovarajuće objekte, zbog toga što nemaju adekvatne reference. Mi se sad borimo, između ostalog i kroz ove tendere, da stvorimo reference koje će omogućiti našim projektantima da ponovo budu konkurentni u svetu.
Zamerate što počinjemo Ub–Lajkovac. Počinjemo tamo gde možemo da startujemo najlakše. Jer, to je jedino mesto gde je nekada urađeno nešto malo eksproprijacije, na primer. Jer je to jedino mesto koje je imalo nešto malo više projekata nego što je na drugim mestima. Vi ste uradili generalni projekat sa studijom izvodljivosti od Beograda do Požege. Moram da vam kažem da ste katastrofalnu trasu izabrali što se tiče ove desne obale Save, koja sada mora da se menja jer bi bila stravično skupa. Dakle, mi smo morali ne samo da sve krećemo iz početka, nego i ono malo što je rađeno da revidujemo, da bismo uradili ono što je suština, a to je da skratimo put, da uradimo uštede i da ga najzad završimo.
Ova vlada će završiti put o kome ste vi sanjali, s pravom, i o kome sanjaju građani Šumadije, a to je put od Beograda do Čačka, odnosno do Požege i, daj bože, do južnog Jadrana. Ova vlada će započeti izgradnju auto-puta od Preljine do Pojata. Ova vlada će krenuti da gradi brzu traku od Paraćina ka Zaječaru. Ova vlada će uložiti ogroman novac u infrastrukturu i, verujte mi, mnoge stvari završiti. Dakle, videćete završetak mnogih radova. Verovali meni ili Mrkonjiću ili bilo kome drugom, ali najzad će se nešto zaista i završiti.
Kad kažete ''ja sam završio četiri-pet hiljada kilometara puteva'', ne znam gde su ti putevi, ali znam sigurno da ćete svi koji dolazite u Beograd na sednice Skupštine kao narodni poslanici putovati putevima koje će ova vlada da završi i to će biti jedan veliki podsticaj niskogradnje.
Kad pričamo o drugim stvarima o kojima smo danas razgovarali, o dugovanju putarima, pa vi kažete da ta dugovanja dolaze još iz vremena obnove, znate šta je interesantno? Većina tih dugovanja je prema firmama koje su osnovane posle 2000. godine. Kako je moguće da smo dugovali tim preduzećima i da je Mrkonjić napravio te dugove kada su te firme većinom formirane 2001. ili 2002. godine? Prosto, ne govorite istinu.
Dakle, sve stvari koje imate, pomešali ste. Tačno je, ostala su mnoga dugovanja, ali su ona uglavnom prelivena u Građevinsku direkciju Srbije i u poslednjih nekoliko godina ta se dugovanja vraćaju. Ogromna su dugovanja države prema građevini, to je tačno, ali kako sada da krenemo u vraćanje tih dugova kada postoji ogroman problem da su nam i lokalne samouprave kreditno nesposobne, ne mogu da se zaduže, da sama Vlada mora da muku muči sa teškom ekonomskom krizom i pokušava da nešto krene?
Verujem da je ovaj model koji smo predložili jedini mogući da spasimo našu građevinu. Verujem da je moguće da sistemom kontrole (a ne, kao što ste vi rekli, direktnom pogodbom) koji se uspostavlja ovim zakonom napravimo da najzad dođemo do najbolje moguće cene i do najboljih mogućih uslova.
Još samo da repliciram jednom poslaniku pre vas. On kaže – biće podobne firme i ovo je početak kampanje. Kampanju ćemo da vodimo kad joj dođe vreme. Ova vlada je ovih dana na polovini mandata. Izbori će biti u maju 2012. godine. Kampanja će da počne u januaru-februaru 2012. godine. Do tada ima još mnogo posla da se uradi. Nadam se da 2012. godine, kada bude kampanja, neće biti potrebe za ovakvim zakonima. Nadam se da će kriza da prođe, da ćemo da spasemo ovo od građevine što je moguće spasti i da ćemo imati potpuno drugačiju situaciju i u našoj ekonomiji i u celoj zemlji.
Podobne firme? Svaka firma koja ispunjava kriterijume, a kriterijumi će isključivo biti vezani za tehničku osposobljenost, za reference. Kriterijumi će biti takvi da ćemo da podržavamo samo one firme koje su u zadnjih pet godina radile i gradile, koje su nabavljale opremu, koje imaju određeni broj zaposlenih. Svaka od tih firmi će biti uključena u ovo. Javni poziv za svaki od objekata koji se bude gradio će ići prema svim firmama koje ispunjavaju ove uslove. Nema podobnih. Postojaće mogućnost da se u mnogim gradovima desi da najzad firme dobiju posao. Jedini način da se to uradi je ovo.
Sve što ste vi mi preporučili, ja duboko poštujem. Ali da vam kažem nešto – mnoge od tih stvari koje ste mi danas preporučili, ni vi sami niste primenjivali kada ste bili ministar. Neću više da vam repliciram, rekao sam ono što su fakti i što su činjenice. Možda ste vi to zaboravili, ali to je tačno. Dakle, većina stvari koje ste rekli, apsolutno ne stoji. Hvala vam puno.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred vama je veoma važan zakon, koji će pomoći da se prevaziđe jedna od verovatno najdubljih kriza koja je pogodila srpsko građevinarstvo u poslednjih nekoliko decenija.
Građevinska industrija je veoma važan sektor ekonomije. Ona ima multiplikativni efekat i gotovo da ne postoji sektor ekonomije koji nije direktno ili indirektno povezan sa građevinskim sektorom. Svaki dinar uložen u građevinsku industriju dovodi do tri dinara investicije u druge sektore privrede. Mnogi su izračunali da postoji 35 industrijskih grana koje su direktno vezane za to. Takođe, svako novo radno mesto koje se u građevinskoj industriji otvori, dovodi do četiri nova radna mesta u granama koje je podržavaju.
Mislim da bi pre same rasprave o ovome zakonu trebalo učiniti jednu kratku analizu stanja u građevinskoj industriji kako u zemlji, tako i u svetu. U razvijenim državama, a govorim pre svega o zemljama EU, svetska ekonomska kriza predstavlja najveći udar na građevinsku industriju i tržište nekretnine u poslednjih 90 godina.
Prema statistici Svetske berze rada, pet miliona građevinskih radnika samo u 2008. godini je ostalo bez posla zahvaljujući efektima svetske ekonomske krize. Što se tiče analize za 2009. godinu, ona je čak i veća, tako da se može reći da je u poslednje dve godine zbog svetske ekonomske krize oko deset miliona građevinskih radnika ostalo bez posla.
U pojedinim zemljama beleži se dramatičan pad građevinske aktivnosti. U nekim od najrazvijenijih zemalja 50% radnika u građevinskoj industriji je ostalo bez posla. Projekcije za 2010. godinu ukazuju na to da zemlje koje nemaju ozbiljne pakete podrške građevinskoj industriji, mogu da očekuju i dalji pad u građevinskom sektoru.
Kakvo je stanje građevinske industrije u Srbiji? Od početka godine beležimo veoma blag privredni rast, od 1% u prvom kvartalu 2010. godine. Rast industrijske proizvodnje u Srbiji u aprilu 2010. godine je 11% veći u odnosu na april 2009. godine. Međutim i nažalost, beležimo i dalje pad u građevinskoj industriji, iz 2009. godine se nastavlja u 2010. godini. Imamo pad koji je nominalno 23,1% u odnosu na isti period prethodne godine, s tim što je najviše pogođena oblast visokogradnje, gde je pad dostigao 49,1%.
Dakle, imamo dramatičan pad aktivnosti u građevinskom sektoru i dok se svi ostali sektori vrlo blago i vrlo teško oporavljaju, ali se beleži da je taj trend krenuo ka gore, u građevinskom sektoru i dalje imamo veoma lošu situaciju.
Upravo iz tog razloga je bilo neophodno da se donese paket mera koji bi predstavljao odgovor Vlade Republike Srbije na ovu situaciju. Pre svega, utvrdili smo građevinski sektor kao sektor od posebnog nacionalnog značaja u okviru Strategije za prevazilaženje efekata svetske ekonomske krize i pokušali smo da, kroz mere podsticanja tražnje s jedne strane i mere za jačanje kapaciteta građevinske industrije i podsticanja ponude, popravimo ovu situaciju.
Šta smo sve do sada uradili? Investira se ogroman novac u niskogradnju, izgradnju Koridora 10 i druge infrastrukturne projekte. Možete da vidite da se u ovom trenutku izvode radovi, završavaju tenderi, završavaju se planirani projekti, odnosno eksproprijacija, da različiti projekti krenu. Kao što znate, cilj ove vlade je da do kraja mandata, do izbora, do maja 2012. godine, Srbija dovrši Koridor 10 i da poveže auto-put sa svim državama s kojima se u ovom trenutku graničimo. Takođe, direktno subvencionišemo kamatne stope na potrošačke kredite za kupovinu građevinskog materijala.
Omogućićemo, i to je jedan od paketa mera koji će biti pred vama kao narodnim poslanicima veoma brzo, kupovinu stanova na lizing, što je svakako brža i jeftinija alternativa kupovini stanova na kredit. Planiramo novi model za subvencioniranje kupovine stanova koji će uključiti fleksibilniji pristup subvencijama i planiramo da povećamo sredstva koja država odvaja za finansiranje programa subvencioniranja stanova.
Doneli smo paket mera koji bi podrazumevao povećanje ponude, pre svega kroz program Vlade kojim se subvencioniše kamata po kreditima za finansiranje stambene izgradnje do 7%, gde po uslovima banaka danas to predstavlja gotovo pokrivanje potpunih troškova projektnog finansiranja i predstavlja veoma povoljan osnov za naše građevinare.
Važno je reći da sve vreme traje trend praćenja efikasnosti javne uprave u izdavanju lokacijskih građevinskih dozvola kroz podršku, pre svega, edukaciji i kroz osnaživanje kapaciteta naše lokalne samouprave da u skladu sa novim zakonom o planiranju i izgradnji brzo odgovore na zahteve ljudi koji žele da grade.
Sada bih rekao nešto o ovom zakonu. Ciljevi ovog zakona su prevazilaženje negativnih efekata ekonomske krize u Republici Srbiji u oblasti građevinarstva, odnosno pomoć domaćoj građevinskoj industriji za izlazak iz krize.
Kada kažemo građevinska industrija, veoma je važno da definišemo šta je ona zaista. Mnogi su, pogotovo u medijima, sa skepsom ispratili ovaj zakon, definišući građevinsku industriju pre svega kao investitora koji je do sada gradio stanove i prodavao po veoma skupim cenama. Za nas je građevinska industrija grupa preduzeća u kojima rade građevinski radnici. Građevinska industrija su izvođači radova, ljudi koji su u prošlosti radili za interes investitora i radili su plaćen posao koji im je investitor davao.
Građevinska industrija su inženjeri, arhitekte, urbanisti, planeri, zidari, tesari, stolari, moleri… Dakle, građevinska industrija predstavlja armiju naših ljudi koji su do sada učestvovali u izgradnji svega onoga što se po Srbiji gradilo u prošlosti i nemaju nikakve veze s pitanjem zbog čega se pomoć ne pruži tako što se oni podstaknu da spuste cene kvadrata stanova u Beogradu ili slične stvari.
Sa tim građevinska industrija nema ništa. Građevinci su oni koji vise sa skela, koji grade naše zgrade, njima treba posao i ovaj paket pomoći je upravo obezbeđen tim ljudima koji danas sede u kući umesto da budu na gradilištu. Dakle, ovaj paket pomoći je okrenut ka tim malim, uglavnom zanatskim firmama, koje se bave izvođenjem građevinskih radova.
Cilj je podsticanje razvoja, upošljavanje domaće operative, spas postojećih radnih mesta i mogućnost da se otvore nova radna mesta. Naravno, kao aditivni efekat svega toga, cilj je i povećanje ekonomskih performansi naše ekonomije i našeg društva. Sigurni smo da će, ukoliko pokrenemo građevinski sektor, doći do veoma pozitivnih efekata i za druge privredne grane.
Kakav je mehanizam ovog zakona? Vlada utvrđuje pojedinačne projekte koji se finansiraju iz javnih sredstava. Dakle, ovaj zakon će obezbediti da država, koja je dobar investitor, objedini sredstva sa bankama, da pokrene i da podstiče rad građevinske operative u svim opštinama i gradovima u Srbiji.
U realizaciji ovog projekta mogu da učestvuju isključivo domaća građevinska preduzeća koja imaju odgovarajuće iskustvo, koja imaju odgovarajuće reference i zapošljavaju ili mogu zaposliti značajan broj radnika. Pri realizaciji ovog projekta mora se koristiti domaći građevinski materijal, i to do 70% materijala koji se proizvodi na teritoriji Republike Srbije.
Vlada će posebnim aktom bliže propisati uslove i način finansiranja za svaki pojedinačni projekat i posebno će se utvrđivati najniža, odnosno najviša cena po kojoj će se ovi projekti izrađivati, pogotovo u stanogradnji.
Koji su projekti koji će se realizovati zahvaljujući ovom zakonu i zahvaljujući paketu mera koje Vlada iz ovog zakona sprema? To je, pre svega, izgradnja i obnavljanje, odnosno adaptacija i rekonstrukcija škola i obdaništa, bolnica i drugih zdravstvenih ustanova, stanogradnja, auto-putevi i državni putevi, sportski objekti, objekti za potrebe obavljanja delatnosti iz oblasti kulture, kao i drugi objekti od javnog značaja.
Suština postupka javnih nabavki koje će se sprovoditi kada je u pitanju ovaj zakon je da se svetska ekonomska kriza prepozna kao i nekoliko drugih faktora koji su u Zakonu o javnim nabavkama prepoznati kao faktori koji određuju apsolutnu hitnost u procesu donošenja odluka oko javnih nabavki.
Mi ćemo primeniti pregovarački postupak, i to za izbor projektanta, vršioca tehničke kontrole, izvođača radova, vršioca stručnog nadzora, kao i vršioca tehničkog pregleda, odnosno za potrebe projektnog finansiranja za izgradnju objekta.
Naručioci, a to su gradovi, opštine i Republika Srbija, dužni su da upute poziv domaćim preduzećima koji ispunjavaju kriterijume koje će utvrditi Vlada. Ovi kriterijumi će biti napravljeni tako da većina domaćih preduzeća koja su u poslednjih nekoliko godina upošljavali kapacitete, zapošljavali ljudi, nabavljali građevinsku opremu i imali čestite reference za izvođenje radova, mogu da budu korisnici ove pomoći i da mogu da budu angažovani na izgradnji ovih objekata.
Takođe, lokalne samouprave će biti dužne da, ukoliko žele da koriste ova sredstva, hitno izdaju lokacijske građevinske dozvole, a stavili smo i jedan mehanizam koji govori da, u slučaju da nije moguće da se brzo dođe do dozvola, Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja može izdati dozvole za objekte koji se budu gradili u skladu sa ovim zakonom.
Što se tiče dinamike primene ovog zakona, nama je cilj da građevinci izađu na gradilišta što je pre moguće, cilj je da opštine što je pre moguće prepoznaju i detektuju projekte koji će biti rađeni i da se pare koje smo skupili u jedan fond što je pre moguće potroše.
Zakon se donosi po hitnom postupku. Stupanje na snagu ovog zakona je narednog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku". Dakle, teoretski je moguće da mi već sledeće nedelje imamo ovaj zakon na snazi i teoretski je moguće da mi već u narednih mesec dana imamo i prve građevinske radove koji se izvode zahvaljujući ovom zakonu.
Odredbe ovog zakona se mogu primenjivati i na projekte koji su već započeti. Cilj nam je da sve ono što je počelo po prethodnim zakonima, što je sad verovatno zaglavljeno negde u Komisiji za javne nabavke, za zaštitu prava ponuđača, što još uvek stoji iz nekog razloga, bude otkočeno i da se počne sa građevinskim radovima što je pre moguće.
Dakle, očekivani efekti ovog zakona su da se uposle građevinski kapaciteti, da se povećaju investicije u građevinarstvu, da se poveća broj zaposlenih u građevinarstvu i da građevinska industrija, kao motor privrednog rasta i zapošljavanja, uradi svoj deo posla u sveukupnoj borbi i Vlade i naše privrede protiv svetske ekonomske krize.
Dame i gospodo narodni poslanici, očekujem, naravno, vrlo pozitivnu i konstruktivnu raspravu. Kao i uvek do sada, spremni smo da razgovaramo i o vašim amandmanima i da one koji mogu značajno da poprave zakon i doprinesu postizanju ovih ciljeva prihvatimo. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Evo odmah da počnem. Mislim da rasprava i treba ovako da izgleda, zbog toga što ovo jeste nešto što je neuobičajeno. Ovaj zakon nije zakon koji bi se nalazio pred narodnim poslanicima da ne živimo u teškom vremenu i da se oko nas ne dešava jedna katastrofalna ekonomska kriza.
Tačno je da ovaj zakon omogućuje jednu vrstu državnog protekcionizma i da favorizuje domaća preduzeća. I tačno je da smo mi svesno prihvatili i odgovornost i rizike da ovoga puta pre svega mislimo o našim radnicima. Mi mislimo o našim preduzećima i o našim radnicima, kao što je, na isti način, danas u EU svaka država našla načina kako da pomogne svojim radnicima. To je prvi postulat.
Mi godinama unazad pokušavamo da izgradimo ekonomiju koja bi podrazumevala slobodan pristup tržišta svima, bili smo zemlja koja je najdalje otišla u implementaciji svojih obaveza iz Cefte, bili smo zemlja koja je apsolutno poštovala uklanjanje svih carinskih i vancarinskih barijera i bili smo zemlja u kojoj je svaki ponuđač, domaći ili strani, imao isti tretman.
Pričamo o tome da je Komisija za zaštitu prava ponuđača u 95% slučajeva pokazala da prigovori koji su išli prema njoj nisu bili osnovani. Danas pričamo, na primer, o tome da je u tom, kako ste ga vi nazvali ''Dulvilu'', a ja bih rekao kasarni ''4. juli'' ili "Stepa Stepanović", gde treba da se gradi po veoma povoljnim uslovima 5.130 stanova, cela procedura javne nabavke, koja je počela od toga da treba da se uradi geomehanika, zastala na Komisiji za zaštitu prava ponuđača zbog toga što je jedna firma, koja apsolutno nema ni ime ni prezime, ni licencirane inženjere za taj posao, ni opremu za izvođenje tog posla, podnela zahtev za zaštitu prava ponuđača Komisiji, zatim se nije pojavila na raspravi, ali je celu proceduru odložila za dva meseca.
Ovom dinamikom, to gradilište će početi da se radi početkom sledeće godine. Mi to ne možemo da dopustimo. Nemoguće je dopustiti da nam se sve odlaže zbog toga što, a vi to vrlo dobro znate, u ovoj zemlji postoje tzv. ''tender basteri'', koji postoje samo zbog toga da bi firme koje su učesnici u postupcima javnih nabavki ucenjivati da će, ukoliko podnesu neki prigovor Komisiji za zaštitu prava ponuđača, to odložiti posao za dva, tri ili četiri meseca, i oni žive od toga da ih neko plaća da oni ne podnose prijave. Dakle, mi živimo, između ostalog, u društvu u kome se takve stvari dešavaju.
Nijednog trenutka ovaj zakon nije stavio van snage Zakon o javnim nabavkama. Ne, Zakon o javnim nabavkama i dalje važi, samo smo stavili mogućnost da se situacija u kojoj se danas građevina nalazi prepozna kao jedna od situacija u kojoj je, po Zakonu o javnim nabavkama, moguće direktno pogađanje i ubrzani postupak javnih nabavki.
Lepo vam piše u Zakonu o javnim nabavkama da, kad se, na primer, desi klizište ili poplava ili se desi neka izvanredna okolnost, možete da napravite javnu nabavku u skladu sa ubrzanom procedurom. To vam piše u Zakonu o javnim nabavkama. Ali, niko nije mogao da prepozna da će se desiti svetska ekonomska kriza koja će ostaviti ovako katastrofalne posledice. Dakle, ovaj zakon je prepoznao ubrzanu proceduru, u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama za građevinska preduzeća.
Što se tiče pitanja šta radi radna grupa, mislim da sam ministar koji se verovatno u poslednjih 20 godina najčešće susretao sa predstavnicima građevinske industrije. Mi se gotovo jednom nedeljno sastajemo. Oni imaju raznorazne zahteve. Građevinska operativa i građevinska industrija danas imaju ogroman broj problema. Većina njihovih problema je vezana za nelikvidnost.
Naša građevinska operativa je bila dimenzionirana za vreme u kome se u Srbiji gradilo nekoliko miliona kvadrata. To je bila 2006. godina, 2007, 2008, kada je bio veliki investicioni ciklus, kada su banke gotovo jurile građevinska preduzeća da ulaze u projektna finansiranja, kada je postojao zaista dobar talas kupovine nekretnina. Tada se dimenzionirala građevinska industrija koja je upošljavala radnike, nabavljala opremu, verovalo se da će to biti trend i da će to biti potreba koja je u tom trenutku postojala u odnosu na tražnju, što se tiče građevinskog tržišta.
Nažalost, došla je kriza. Mi danas imamo većinu građevinskih preduzeća koja su prezadužena, koja imaju kredite kod banaka, koja imaju ogromne količine građevinske opreme koja im stoji zbog toga što u ovom trenutku apsolutno ne postoji tražnja ni za novim stambenim kvadratima ni za poslovnim kvadratima. Imamo problem i sa bankama, koje vrlo teško finansiraju različite vrste projekata, pogotovo projektno finansiranje, i imamo građane koji su objektivno uplašeni zbog posledica ove krize i vrlo teško se odlučuju da uđu u stambene kredite. Imamo u ovom trenutku stotine hiljada, ako ne i milione kvadrata poslovnog i stambenog prostora, i u Beogradu i u drugim gradovima, koji zvrje prazni. Dakle, jednostavno, ne postoji tražnja za građevinskim poslovima.
Kada ne postoji tražnja za građevinskim poslovima i kada ne postoji niti banka, niti investitor, niti bilo ko ko može da pokrene građevinski sektor, jedini ko može to da uradi je država. Recite mi ko drugi to može. Tačno je da država u ovom trenutku nema sve te pare na gomili, vrlo dobro znate kakva je situacija u budžetu, ali država može sada, nekom vrstom svog imena i svoje garancije, da objedini taj novac s novcem koji imaju banke.
Kao što vrlo dobro znate, banke su prepune para, ali traže sigurne projekte u koje će da investiraju. Jedini način da mi u ovom trenutku pokrenemo građevinski sektor jeste da država kao investitor, zajedno sa lokalnim samoupravama, koristi bankarska sredstva i da se uđe u građevinske radove koji do sada, nažalost, nisu mogli da budu finansirani, pogotovo u proteklim decenijama, zbog situacije u kojoj smo bili. To je jedini način kako mi možemo da pokrenemo građevinsku industriju.
Ako vi imate bolji način, kažite. Kako može da se pokrene građevinska industrija, kada svi ti investitori o kojima vi pričate, gospodine Jovanoviću, u Srbiji, prosto, ne postoje? Oni su u istoj situaciji u kakvoj je celokupna privreda. Svi investitori, pogotovo oni koje ste vi podvukli (možda ih niste direktno pomenuli, ali znamo o kojima se radi), u ovom trenutku nemaju novac. I oni su zaduženi, i oni imaju problema sa bankama itd. Po nekim od teza koje ste pominjali, tačno prepoznajem o kojim se ljudima radi, ali verujte mi, svi su oni u istoj situaciji.
Dakle, jedini način da se pokrene građevinska industrija, ponavljam, jeste da država, sa lokalnim samoupravama, bude investitor i da se pokrenu bankarska sredstva, jer će banke dati pare za državne projekte. Dakle, nama treba jedan masovni poduhvat državnih projekata, jedna vrsta javnih radova gde ćemo pokušati da okupimo što je moguće više građevinskih radnika i da krenemo da radimo. To je ono što nam treba i to je jedini način kako možemo da spasimo ovaj sektor od sigurne propasti.
Kada već pominjete Zakon o planiranju i izgradnji, reći ću vam javno. Poslali ste predloge za izmene i dopune Zakona. Većina tih predloga ima smisla i možemo da razgovaramo o tome. Otvorili smo javnu raspravu oko nekih od stvari koje mogu da se promene.
Srbija je zemlja u kojoj je nemoguće napisati zakon koji će važiti na teritoriji cele zemlje i u svim opštinama zbog toga što imate užasavajuće razlike između stanja u administraciji, dokumentaciji, papirologiji, planovima, katastrima od severa na jug i od istoka na zapad. Vi morate da dođete do zakona koji treba da se meri prema najboljima ili, kao što se pokazalo, treba da se meri prema najgorima.
Ono što smo uspeli da uradimo zahvaljujući Zakonu o planiranju i izgradnji, i to je ono što mene ohrabruje, jeste što je 86% opština u ovom trenutku u procesu izrade prostornih planova i generalnih planova regulacije. To je fantastičan napredak. Mi ćemo u toku sledeće godine imati Srbiju koja će biti pokrivena najzad, prvi put u svojoj istoriji, svim prostornim planovima i svim regulacionim planovima. I u svakom delu Srbije ćete imati tačno saznanje gde i šta može da se gradi, koja je spratnost, koje je zauzeće površine, šta je pristup infrastrukturi itd. To je ogroman iskorak i to će doneti ovaj zakon.
Ali kada pričamo o izmenama i dopunama ovog zakona, moram da kažem da jedan segment tih vaših predloga ne možemo da prihvatimo, a to je pitanje konverzije. Konverzija će morati da se plati. Slažem se da je uredba koja je doneta donela direktne probleme u implementaciji. Ta uredba je pisana sa dobrom željom da naše lokalne samouprave i naši poreski organi pokažu svoj pun kapacitet i pokušaju da dođu do toga što se zove realna tržišna vrednost građevinskog zemljišta. Pokazalo se da to nije moguće.
Na sednici Vlade u četvrtak će najzad biti usvojena druga uredba, koja će omogućiti potpuno drugačiji način kako može taj posao da se završi. Ali taj posao će morati biti završen i ljudi koji su kupovali preduzeća u stečaju ili u privatizaciji, koji u njih nisu ništa ulagali i kupovali su ih samo zato što su mislili da će doći do jeftinog građevinskog zemljišta, moraće da plate razliku između vrednosti tog zemljišta danas i onoga što su investirali. To se neće menjati.
Dakle, od svega onog što vi kažete da može da se promeni, ima tu puno i praktičnih stvari koje će doprineti boljem zakonu, to ćemo menjati, ali ne možemo da menjamo ono što je osnovni postulat, a to je pitanje konverzije. I siguran sam da ću vas morati razočarati po tom pitanju. Jer, suštinski, većina vaših predloga upravo ide ka tome da mi pustimo tu konverziju, da sve konvertujemo bez naknade i da to sad ide svojim tokom, jer, bože, nisu takva vremena. Izvinjavam se, jesu takva vremena.
Omogućićemo svakome ko je obveznik konverzije da plati pod korektnim uslovima, da plati na više godišnjih rata, da se dogovara sa opštinom u smislu da može da se zameni za adekvatnu cenu kvadrata poslovnog prostora i stanova koji opštini trebaju, da plaća u adekvatnom zemljištu itd. Dakle, omogućićemo različite načine i modele da ti ljudi ne moraju da izvade pare u ovom trenutku iz džepa, jer niko danas para nema, da plate to i da se taj posao završi. Ali taj posao će se morati završiti i, na nečiju žalost, moraće se završiti tako što će neko morati da plati. To je stav koji ova vlada ima i verujte mi da je nemoguće da se taj segment promeni.
Kada pričamo o rušenju pravnog poretka i odgovornosti, kao što sam rekao malopre, ponavljam, Zakon o javnim nabavkama nije prekršen. Mi smo samo prepoznali ovu situaciju kao hitnu i stavili da, kao jedan od segmenata Zakona o javnim nabavkama koji prepoznaje ubrzanu proceduru, može da se primenjuje u ovim situacijama.
Kada pričamo o Komisiji za zaštitu prava ponuđača, ona će i dalje da radi svoj posao, ali prethodni zakon, odnosno Zakon o javnim nabavkama je predvideo toliko duge procedure kada neko uđe u prigovor, da ne bi bilo moguće započeti ove radove koje smo danas ovde pretpostavili da će biti rađeni u narednih nekoliko meseci, ako ne i godinu dana, jer naš sistem tako funkcioniše. Dakle, sistem kontrole zaštite prava ponuđača funkcioniše užasno sporo i mi ne možemo da izađemo iz jednog galimatijasa čekanja na pravne odluke koje traje po nekoliko meseci. Nama je potrebna hitna reakcija danas i upravo radimo sve u tom pravcu da to bude danas.
Tačno je, vi ste rekli, svi ljudi koje ste pomenuli ovde su takođe bili kreatori zakona. Nismo imali vremena za javne rasprave, nismo imali vremena da uđemo u neku vrstu širokih konsultacija. U ovom trenutku prava i jedina konsultacija bila je upravo sa predstavnicima građevinskog sektora. Ako vam neko kaže da nije konsultovan, siguran sam da ne govori istinu, zbog toga što sam lično razgovarao sa svim adekvatnim predstavnicima građevinske industrije, i visokogradnje i niskogradnje i proizvođačima građevinskog materijala, gotovo svakodnevno.
Mi njima ne možemo da izađemo u susret da budemo posrednici između njih i banaka. Ne možemo, nažalost, da im pomognemo da poboljšaju svoju likvidnost. Ono što možemo da uradimo jeste da im damo posla i mi ćemo to da učinimo. Ovaj zakon upravo tome i služi.
Vaše amandmane ćemo pažljivo da proučimo. Sve koji vode tome da se dođe do boljeg zakona svakako ćemo prihvatiti, ali moram da vam kažem da ovaj zakon mora da bude odgovor ove vlade na situaciju u kojoj se nalazi građevinski sektor i mi smo uvereni da radimo pravu stvar. Hvala vam puno.

Čisto iz namere da usmerim raspravu, jer nisam stigao u početku sve da kažem, a voleo bih da znate šta smo mi uradili dalje da bismo ovaj zakon implementirali.
Tačno je da se ponekad zakoni donose i da se onda obaveže Vlada da donese različite vrste podzakonskih akata koji se vrlo dugo spremaju. Da bi ovaj zakon bio što je pre moguće implementiran, mi smo već ušli u izradu tih podzakonskih akata, i to radimo zajedno sa predstavnicima građevinske industrije. Upravo ova komisija, odnosno radna grupa koju pominje gospodin Jovanović će da se sastane u četvrtak, kada ćemo da analiziramo njihove predloge nama i naše predloge njima koji će to biti kriterijumi da bi se odredili i vrste objekata koje će se raditi, s jedne strane, i lista firmi koje mogu da rade i radiće te vrste projekata.
Potrudili smo se da napravimo nešto što je statistički presek stanja među građevinskim firmama danas. Evo sad vam čitam samo jedan nacrt, ali da vidite koliko smo ozbiljno išli. Klasifikovali smo ove radove na različite vrste građevinskih radova i krenuli smo da stvaramo neku vrstu minimalnih kriterijuma koje jedna firma mora da ispuni ukoliko želi da radi neki objekat. Objekte smo podelili, naravno, prema veličini kvadrata.
Pričam ono što je u nadležnosti mog ministarstva, to je stanogradnja, a svako od drugih ministarstava će (kada pričamo o bolnicama, to je Ministarstvo zdravlja, za škole je Ministarstvo obrazovanja, za sport Ministarstvo omladine i sporta) da odredi i napravi neku vrstu kriterijuma koji su to objekti koji treba da se rade.
Na primer, objekti visokogradnje, bruto razvijena građevinska površina do 800 kvadrata – firme koje mogu da učestvuju moraju da imaju minimum jedan skip ili manji kran, jedan kamion od minimum 10 kubika, izvedeni objekti u poslednjih deset godina površine do 800 kvadrata i 20 zaposlenih. Pa onda od 800 do 2.000 kvadrata – određen broj mašina, broj zaposlenih itd.
Elementarni uslov je da ta firma postoji i radi na teritoriji Republike Srbije zadnjih tri do pet godina. Dakle, mi nećemo da neko dođe i osnuje firmu danas i da učestvuje na ovim projektima. Hoćemo da pomognemo onaj realni građevinski sektor koji je iznosio sve ono što su bili građevinski poduhvati u poslednjih tri do pet godina. To je ideja. Možete da vidite iz svega ovoga da se radi ozbiljno na tome.
Ovo isto važi i za elektromontažerske, elektroinstalatarske radove, vodovodarske radove, kanalizacione radove itd. To će biti jedan ozbiljan pravilnik, u kome će svako ko nešto vredi u građevini, moći da se prepozna. Oni ljudi koji ne budu mogli da ispune ove uslove, siguran sam da će naći posla u podizvođenju i siguran sam da će npr. taj pominjani "4. juli" ili "Stepa Stepanović".. Dakle, pričamo o 131 objektu, prizemlje plus šest kvadrata, plus potkrovlje, ukupne površine oko 550.000 kvadrata.
Dakle, pričamo o upošljavanju nekoliko hiljada radnika samo na takvom jednom gradilištu. Siguran sam da nekoliko takvih gradilišta, a mogu da vam najavim da u Beogradu spremamo još nekoliko velikih lokacija, takođe smo spremili lokacije u dogovoru sa Vojskom, gde će Građevinska direkcija Srbije da preuzme zemljište za adekvatan broj stanova u Čačku, Kraljevu, Užicu, Nišu, Kragujevcu i Novom Sadu. Dakle, pričamo o tome da je do kraja godine, zahvaljujući ovom zakonu, moguće otvoriti nekoliko ogromnih gradilišta na kojima će se graditi stanovi.
Ti stanovi će biti prodavani po subvencionisanim cenama. Mislim da su cene koje smo dali u uredbi, u kojima mi subvencionišemo projektno finansiranje, vrlo korektne. Na taj način ćemo stvoriti i jednu vrstu balansa na tržištu nekretnina. Povećanom ponudom jeftinih a kvalitetnih stanova mi ćemo ipak i ove investitore, koji su investirali u prethodnom periodu a još uvek ne žele da spuste cene, ohrabriti da spuste cene i da dođemo do nečega što će biti tržišna vrednost koja će biti značajno niža i koja će biti dostupna našim građanima.
Sve ovo što ste vi pričali jesu dileme koje smo i mi imali i koje su nas vodile kada smo pisali ovaj zakon. Sigurni smo da smo na dobrom putu, a molim vas da ispratite i ono što će biti implementacija ovog zakona kroz podzakonske akte i, što je jako važno, kroz Ministarstvo.
Kada se ovaj zakon donese, moja odgovornost će se svoditi na stanogradnju. Svako ministarstvo će imati odgovornost da sprovede projekte u okviru svoje nadležnosti. Škole će da gradi, finansira, potpomaže i projektuje Ministarstvo obrazovanja, bolnice će raditi Ministarstvo zdravlja itd. Svako će imati prilike sada da zanovi, obnovi, rekonstruiše objekte koji su decenijama propadali i za koje nije bilo para.
Na kraju, kada već pričamo o parama, na to nisam stigao da odgovorim, do sada su se na ovaj projekat, po raspisu koji je poslat pre dve nedelje, javile banke koje su prikupile sredstva u vrednosti od 180 miliona evra. Ono što znam jeste da ćemo u stanogradnju ove godine uspeti da upumpamo oko 500 miliona evra. To je ogromna količina novca, koju će banke usmeriti u građevinski sektor. Ukoliko uspemo da realizujemo samo jedan deo ovog projekta, zaposlićemo nekoliko desetina hiljada ljudi, i to je ono što će biti konačan kvalitet ovog projekta. Hvala puno.

Znate, u psihologiji postoji nešto što se zove autoprojekcija. Kada pokušate da zamislite sebe u nekoj ulozi, onda projektujete šta biste radili da ste u toj ulozi. Možda biste vi radili ovo što upravo pričate, gospodine Markićeviću, ali ja to neću da radim, niti ćemo mi to da radimo.
Vi, u stvari, sve vreme pokušavate da implicirate da je ovaj zakon dobar put i u uvod u korupciju, a ja vam sve vreme govorim da mi ovim zakonom ne činimo ništa da promenimo ono što je sistemski zakon, a to je Zakon o javnim nabavkama, koji je definisao postupak javne nabavke i koji je na najbolji mogući način definisao kako da se spreči da do zloupotreba i korupcije dođe.
Otišli smo čak i korak dalje. Situaciju u građevinskom sektoru smo prepoznali kao katastrofalnu i potrudili se da je uporedimo sa svim onim situacijama u kojima je Zakon o javnim nabavkama prepoznao mogućnost hitne procedure da se posao ugovori i da se krene u radove, kao što su poplave, klizišta, požari, vanredne situacije.
Čak i u Zakonu o javnim nabavkama imate definiciju vanredne situacije, na koju naručilac nije mogao da utiče. Mi se nalazimo u situaciji na koju nismo mogli da utičemo, a koja se zove svetska ekonomska kriza i koja se zove katastrofalan pad tražnje u sektoru građevinarstva i potrebe da se jedan sektor realno spase, da se ljudi zaposle. Dakle, o tome se radi, mi ovim zakonom samo pokušavamo da definišemo proceduru kako će se to uraditi.
Da li će biti zloupotrebe i korupcije? Biće pokušaja, sigurno. Bilo je uvek, i dosad, i tačno je, neki ljudi su sada u zatvoru zbog toga što su, ne čekajući ovaj zakon, pokušali možda da kreativno tumače postojeći. I treba da budu u zatvoru, kao što treba da budu u zatvoru i ljudi koji pokušaju ovaj zakon da zloupotrebe i da iskoriste situaciju u kojoj se sada nalazimo da bi stekli sebi bilo kakvu protivpravnu imovinsku korist. Ali, suštinski, ovaj zakon treba da dovede do toga da ljudi krenu da rade.
Odakle pare? Rekao sam i ponoviću, država ima nešto sredstava, ključne pare dolaze iz banaka, lokalne samouprave, pokrajina, odnosno Republika će spojiti sredstva sa bankarskim sredstvima i finansiraćemo one projekte za koje se proceni da ispunjavaju kriterijume da mogu da pomognu, da se najviše koriste domaći građevinski materijali i da zaposle najveći broj ljudi. Dakle, pričamo o ozbiljnoj državnoj intervenciji da se spase jedan sektor. Sumnja i otvaranje sumnje da ovo služi da se sada namire neki apetiti itd., to apsolutno ne dolazi u obzir i to ne stoji. I videćete vrlo dobro da to ne stoji.
Što se tiče svega onoga što je bila jedna salata od reči, koja je bila izlaganje mog prethodnika, mogla bi, naravno, da napravi, siguran sam, gomilu replika u koje ja ne želim da ulazim, jer te replike daju na značaju svim tim stvarima koje su izgovorene ovde, a predstavljaju bujicu neistina.
Dakle, s mojim prethodnikom neću da raspravljam, ali hoću da kažem jednu stvar. U vreme dok je ta vlada vladala, vlada Vojislava Koštunice, ova zemlja je imala fantastičan ekonomski rast pre svega zahvaljujući temeljima koje je postavila vlada Zorana Đinđića. Imali smo privatizaciju, imali smo velike investicije u zemlju, imali smo ogroman novac koji je u ovu zemlju ulazio, imali smo veoma perspektivan ekonomski rast, koji se, pre svega, zasnivao na tome da je svet mogao da investira.
U ovom trenutku se nalazimo u najtežoj ekonomskoj krizi u istoriji čovečanstva, i ne samo da ne ide nama, ne ide celom svetu. Kada sada neko postavlja pitanje zbog čega se ne gradi, nije da se ne gradi samo u Beogradu ili u Srbiji, ne gradi se u celom svetu. Svi se nalaze u problemu.
Poredeći to vreme s ovim vremenom je jedan jeftini politički marketing koji ne vodi ničemu, jer ovakvu krizu niko ne pamti. Dakle, više uopšte neću da pričam o tome zbog čega postoji potreba da se ovaj zakon donese i da li je to pitanje neke zloupotrebe. Tvrdim vam da je to autoprojekcija.
Ovde nema potrebe da se dovodi u pitanje poštena namera ovog zakona. Namera je da se spase građevinski sektor. Radimo to sada zato što moramo. Ima ograničeno dejstvo, na vremenski period do kada se procenjuje da će kriza da traje, i daj bože da u narednim mesecima ljudi odu na gradilišta i da krene da se radi i da se gradi. Budite sigurni da će to imati pozitivan efekat na ekonomiju. Zahvaljujem.

Ja sam, gospođo Pešić, poput vas, sve u životu radio pošteno. I, nemojte, apsolutno, da to što ste vi poslanik a ja ministar i što predlažem jedan zakon iza koga stoji cela vlada i koji treba da pomogne građevinskoj industriji iskoristite kao priliku da pokušate mene da dovedete u vezu sa bilo kojim nezakonitim radnjama ikad.
Jedini moj problem s Agencijom za borbu protiv korupcije je što je pogrešno objavljena moja imovinska karta. I, nemojte da ste nekorektni, jer to sad prelazi granice finog ukusa i ulazi u lično vređanje kad vi meni postavite pitanje – kad ste, pobogu, ikad nešto pošteno uradili? Ja uvek i sve... A mislite na Vladu, na celu vladu? Pa dobro, to je, takođe, vaša percepcija rada Vlade, koju će, na kraju krajeva, da ocenjuju građani na izborima. Ali, nemojte onda da govorite takvim tonom.
Ja sam se prepoznao, mislim da ste vi to meni lično rekli, jer ste mi rekli – vi ste inače imali problem s Agencijom za borbu protiv korupcije. Kakav sam ja to problem u životu imao s Agencijom za borbu protiv korupcije? Evo, kažite mi kakav sam ja to problem imao s Agencijom za borbu protiv korupcije, osim što mi je pre nekoliko dana pogrešno objavljena imovinska karta, što su neki novinari zloupotrebili da od mene naprave milionera, što, naravno, nije tačno. I to znate svi vi. Svi vi mene lično znate i znate kako živim i šta radim.
Kad smo već kod zakona, sve vreme koristite potpuno pogrešnu tezu, a to je da neće biti kontrole trošenja državnog novca. Mi ne dopuštamo da ne bude kontrole trošenja državnog novca. Ne dopuštamo. Ovaj zakon neće omogućiti nekontrolisano trošenje državnog novca. Naprotiv. Ovaj zakon ne samo da se pozvao na članove zakona koji definišu javne nabavke, koje imaju svoje procedure i svoje kriterijume, nego će upravo omogućiti da se definišu maksimalne, odnosno minimalne cene, da ne bi bilo dampinga, s jedne strane, i da ne bi bilo bilo kakve zloupotrebe na lokalnom nivou. Ako ih i bude, hajde da ih kontrolišemo. Hajde da državni organi koji treba da se bave proverom toga, daju svoje mišljenje i sud o svakoj pojedinačnoj javnoj nabavci.
Što se tiče podzakonskih akata koji će biti doneti, ja vam u nekoliko navrata čitam da je nama stalo da napravimo takve vrste kriterijuma u kojima će se opredeliti koje firme mogu da učestvuju i koji projekti mogu da se finansiraju. Tačno je da je to Vlada uzela na sebe. A kako vi mislite da u zakon stavimo kriterijume kojima će se definisati da li se, na primer, u Leskovcu gradi škola ili se u Surdulici gradi dom zdravlja? Kako mislite da to stavimo u zakon?
Ovde je namera da se, poštujući regionalne specifičnosti, poštujući potrebu da se građevinska industrija na teritoriji cele Srbije podigne, ne spasavaju samo firme u velikim gradovima, nego da se pomogne i malim gradovima, da se pomogne lokalnim samoupravama. Neće Vlada odlučivati koji će projekti da budu. Potpuno je netačna teza da je ovo sada centralizacija jer Vlada odlučuje koji će projekti da budu.
Lokalne samouprave će kandidovati projekte. Grad Surdulica će da kaže – nama je važno toliko i toliko projekata, od tih projekata određeni deo para ide ka tamo. Grad Kraljevo kaže – nama treba za to, u redu je, ima para, sad možete da gradite to. Procedura koja će biti definisana će podrazumevati da građevinske firme iz tog grada mogu da učestvuju, prema maksimalnim cenama koje ćemo mi da procenimo.
Dakle, radi se o tome da u ovom poslu koji građevinska operativa bude radila, neće biti zarade. Biće minimalna zarada. Potreba je da u periodu koji je definisan ovim zakonom, a on je ograničen i on je antikrizna mera, tiče se samo perioda dok kriza traje, uspostavimo građevinsku operativu. Drugačijeg načina nemamo. Država mora da bude investitor i država mora da preduzme jednu ovakvu meru.
Slažem se s vama da je ovo možda nešto što nije tipično, vrlo je specifično i možda izlazi iz okvira nekih proklamovanih politika koje su ranije postojale, ali ovo je nužna potreba da bi se spasao jedan vitalan sektor u kome radi sto hiljada ljudi. Dakle, to je ono što mi imamo kao situaciju i ovo je jedini način kako mi možemo da idemo s tim.
Molim vas samo jednu stvar, i to molim sve narodne poslanike, ne postoji potreba da se lično vređamo. Dakle, nemojte mene da optužujete. Ukoliko imate nešto protiv Vlade, recite slobodno. I prirodno je da poslanici opozicije imaju nešto protiv Vlade, ali nemojte u meni sad da gledate i da projektujete sve sumnje za neke buduće stvari koje će se dešavati. Hajde zajedno da se borimo protiv korupcije tako što ćemo pratiti, angažovati i ohrabrivati državne organe da rade svoj posao. Hvala vam.

Da odmah razjasnimo pitanje koje ste postavili o nadležnosti Ministarstva da izda dozvole.
Čitam vam član 6. i molim vas da ga pažljivo saslušate: "Lokacijsku, građevinsku i upotrebnu dozvolu, odnosno druge akte u skladu sa Zakonom o planiranju i izgradnji za realizaciju projekata iz člana 1. ovog zakona, izdaje organ određen Zakonom o planiranju i izgradnji (to je lokalna samouprava), a može je izdati i ministarstvo nadležno za poslove građevinarstva, ako nadležni organ ne izda navedene akte u zakonom propisanom roku".
Nije tajna da u Srbiji ima gradova kojima je potrebno jako dugo vremena da izdaju ove akte. Nama je potrebna hitna mera, da se desi odmah, i nemamo vremena da čekamo da se u nekim institucijama lokalne samouprave u kojima je potrebno jako puno vremena za izdavanje dozvole, to izda.
Ovaj zakon daje mogućnost da nadležno ministarstvo preuzme te poslove kada istekne rok koji je inače predviđen zakonom. I to nije stajalo u Zakonu o planiranju i izgradnji. Mi nemamo meru kojom možemo da ubrzamo proceduru u lokalnim samoupravama za izdavanje dozvola. Da postoji, verujte mi da bih je ja primenio. Ali ne postoji. Sada, za ove potrebe, za potrebe hitnosti, zbog krize u građevinarstvu, mi ćemo, verujte mi, tu meru da iskoristimo.

Dame i gospodo narodni poslanici, zahvaljujem na raspravi. Ostalo je nekoliko pitanja, koja će verovatno biti raspravljena u onom danu kada budemo razgovarali o amandmanima koje ste podneli na ovaj zakon, ali suštinski moram da kažem da sam čuo puno kritika na predlog ovog zakona ali nijednog trenutka nisam čuo konkretna rešenja kako da se pomogne našoj građevinskoj operativi.
Dakle, svako od vas je rekao da je dobra ideja da se pomogne, svako od vas se slaže da je svetska ekonomska kriza ostavila teške posledice, svako od vas ima razumevanja da građevinska operativa mora da se podigne da bi bila motor razvoja naše ekonomije, ali niko nije ponudio alternativu ovome što je uradila Vlada Republike Srbije.
Tvrdim da je jedini način kako u ovom trenutku možemo da pomognemo taj da država bude investitor, da po ubrzanim procedurama dodelimo što je moguće više posla našim građevinarima u svim opštinama u Srbiji i da to uradimo spajajući pare koje mi imamo u budžetu, u lokalnim budžetima i pokrajinskim, s parama koje danas ima bankarski sektor.
Mnogi od vas su pričali da ovo neće dati mere ili efekte zbog toga što su naša preduzeća prezadužena i ne mogu da uzimaju više kredita itd. Ovde se, da ponovim, ne radi o tome da će se građevinska preduzeća zaduživati. Investitor je Republika Srbija, odnosno lokalne jedinice. One će se zaduživati da bi isfinansirale projekte koji će se raditi na lokalu, a koji su više nego neophodni.
Mi ovde pričamo o angažovanju naših radnika u obnovi škola, u obnovi bolnica, vrtića, izgradnji novih objekata, obnovi sportskih objekata, izgradnji stanova, popravci i izgradnji putne infrastrukture itd. Dakle, mi pričamo o svim onim velikim građevinskim poduhvatima i radovima koji su i te kako neophodni našoj zemlji.
Da li će ovo značiti novo zaduživanje? Značiće, ali će takođe značiti i investicije u infrastrukturu, koja može da da svoj multiplikujući efekat i da, pored toga što će dati efekat na spas građevinske operative, da efekat i na povećanje konkurentnosti naše države u okolnostima svetske ekonomske krize i da iz svega ovoga možemo da izađemo i sa mnogo više puteva, mnogo više stanova i sa oporavljenim sektorima kao što su zdravstvo i školstvo. Dakle, ovo je mera koja je bila jedina moguća.
Postavili ste pitanje – zašto sada? Nije bilo uslova ranije, jer nije bilo novca ranije, nismo imali banke koje bi stale iza jednog ovakvog projekta. Dakle, morali smo da sačekamo da sazri vreme da i banke shvate da im ne vredi da zatvaraju svoje kreditne linije prema građanstvu i privredi, nego da je neophodno da i one svoja sredstva plasiraju.
To su sredstva koja stoje u bankama. Vrlo dobro znate da mi imamo jedan apsurd - da nam je privreda izuzetno nelikvidna, a da su nam banke više nego likvidne. Dakle, mi smo doprineli da sad taj novac, koji stoji na bankarskim računima, može da se investira u oblast koja će svakako dati veoma dobar efekat na ekonomiju.
Stalno osporavate taj predviđeni instrument, ali moram da vam kažem da u svemu ovome ima i hrabrosti, koju morate priznati. Dakle, mi tražimo od Narodne skupštine da da instrument za sprovođenje jedne hrabre politike, koja nije uobičajena, koja se svakako ne bi dešavala da nemamo ekonomsku situaciju kakvu imamo. Svi bismo voleli da imamo građevinski sektor koji, kao i drugi sektori naše ekonomije, napreduje, donosi profit, plaća poreze, zapošljava ljude, generiše nešto što će biti rast bruto domaćeg proizvoda itd. Nažalost, nije takva situacija.
Dakle, mi tražimo instrumente da pokušamo da taj negativni trend, koji se ne zaustavlja ni u jednoj zemlji sveta bez ozbiljne državne intervencije, sada preokrenemo, a to jedino može tako što ćemo doneti ovakvu meru. I, mi nismo prva zemlja koja donosi ovakvu meru.
To je odgovor svima koji pokušavaju da prikažu da je ovo neki zakon koji će doprineti da, bože, naša zemlja sada blasfemično bude prikazana u svetu kao jedina zemlja koja štiti domaću privredu. Ne, to nije tačno. Svaka zemlja je carinskim, vancarinskim, različitim vrstama mera, čim je počela kriza, pokušala da zaštiti svoje vitalne sektore.
Za nas je građevina vitalni sektor i zbog toga se ovaj zakon donosi samo za oblast građevine. U svim ostalim sektorima će važiti Zakon o javnim nabavkama. I opet ponavljam – i ovde će važiti Zakon o javnim nabavkama. Ovde je samo prepoznata brza procedura pregovaranja, da se ne bi čekalo da se dese zloupotrebe prava, koje su se dešavale i koje su odlagale proces donošenja odluka gde treba da se plasiraju pare u građevinski sektor i na po nekoliko meseci.
Kada ste me pitali zašto se ja vama žalim da postoje ljudi koji namerno ruše i obaraju tendere i produžavaju vreme i zašto se za to ne obratim državnim organima, moram da kažem da oni sve rade u skladu sa zakonom. Dakle, oni zloupotrebljavaju pravo. Ta zloupotreba prava se pretvorila u ozbiljan biznis.
Rekao sam vam primer kasarne "4. juli". Sve je jasno – zemljište državno, Građevinska direkcija Srbije gradi, dobila je novac za tu izgradnju, ima fantastične projekte, potrebno je da se prođe nekoliko tenderskih procedura da bi radnici izašli na gradilišta. Pričamo o izgradnji gotovo 5.200 stanova, pričamo o preko 500.000 kvadrata gradnje, pričamo o sto i nešto kranova koji će se vrlo brzo tamo vrteti. Potrebno je da se uradi tender za geomehaniku tla, potrebno je da se uradi tender za projektovanje, za finansiranje, za izgradnju.
Mi smo na prvom tenderu morali da sačekamo dva meseca zbog toga što se pored CIP-a, kao velike projektantske kuće koja zapošljava preko 500 inženjera i koja je državna, javila jedna mala kuća koja je odmah u startu podnela zahtev za zaštitu prava ponuđača, potpuno neargumentovano, koja nema ni adekvatne inženjere ni adekvatnu tehniku za vršenje geomehaničkih istraživanja. Njih je samo zanimalo da uđu i obore proceduru. Nisu se ni javili na različitim vrstama saslušanja koja podrazumevaju taj proces, ali su nas odložili za dva meseca. Da smo nastavili tako, "4. juli" bismo krenuli da gradimo u martu sledeće godine. To ne možemo da dopustimo, nama treba izgradnja odmah.
Na tom "4. julu" ko će da radi? Radiće naše preduzeće. Trošiće se domaći materijali. Građevinska operativa ove zemlje će raditi na takvim projektima. I ne samo tamo. Zahvaljujući ovom zakonu, građevinska operativa u ovoj zemlji će raditi i na svim drugim projektima koji će se otvarati. Potrebna su nam brza rešenja i potrebni su nam veoma precizni instrumenti da bismo mogli da rešimo problem u kome se nalazimo, i mi smo zbog toga ušli sa ovim zakonom u Skupštinu i tražimo podršku od vas.
Naravno da će postojati pokušaji da se ovaj zakon zloupotrebi, kao što valjda u svakome društvu postoje oni koji misle da mogu da zloupotrebe zakon i pribave neku protivpravnu korist. Ono što je posao svih nas, pre svega državnih organa, jeste da ih u tome sprečimo. Mi mislimo da u ovom zakonu postoje veoma jasni, precizni, transparentni mehanizmi kako da ih u tome sprečimo. Ukoliko ne, naravno, tu smo svi mi, uključujući i javnost, da te ljude sprečimo da to rade.
Ali ne možete da kažete da je naša namera, nas koji smo ovaj zakon pisali i koji ga danas ovde branimo, da stvorimo generalizovanu korupciju samo zato što hoćemo da zloupotrebimo krizu. To nije tačno. Recite mi, kada čitate zakon dobro i kada pogledate koje smo sve mehanizme predvideli da bismo sprečili da do tako nečega dođe, da li ne prepoznajete u tome poštenu i iskrenu nameru da sprečimo da dođe do zloupotreba. Mislim da apsolutno postoji namera da se spreči bilo kakva zloupotreba.
Mi ćemo za svaki projekat dati maksimalnu cenu po kojoj je moguće taj posao ugovoriti. Gde ćete boljeg kontrolora od toga? Znači, do ove cene može da se ugovori, preko toga ne može. Druga stvar, odredićemo, prema kriterijumima, koje firme uopšte mogu da učestvuju. Nećemo dopustiti da u tim postupcima učestvuju takozvane tašna-mašna firme, nećemo dopustiti da učestvuju firme koje nemaju zaposlene, koje nemaju adekvatnu operativu, koje nemaju iskustva, koje nisu dosad gradile na teritoriji Republike Srbije.
Hoćemo da stvorimo uslove da svi oni koje je kriza zahvatila, a njih je jako mnogo, to su naša domaća preduzeća, naši zidari, naši moleri, naši stolari, naši armirači, naši tesari, da svi ti ljudi mogu da učestvuju na hiljadama i hiljadama gradilišta u Srbiji, koje ćemo, zahvaljujući ovom zakonu, pokušati da otvorimo.
Da li će on da uspe? Nadam se da hoće. Ono što mogu da garantujem, on će sigurno uspeti u oblasti za koju je moje ministarstvo zaduženo, a to je oblast stanogradnje. I ja volim što vi imate skepsu da će kasarna "4. juli", odnosno "Stepa Stepanović", proraditi kao veliko gradilište. Garantujem vam da hoće, kao što vam garantujem da će do kraja mandata ove vlade još nekoliko tako velikih gradilišta biti otvoreno. Evo, živ vam bio ja tu pred vama, pa me kritikujte za dve godine ukoliko se tako nešto ne desi. Takođe očekujem i od drugih kolega, iz zdravstva, školstva, infrastrukture, da iskoriste mogućnost da što je pre moguće i na njihova gradilišta uđu građevinci i da krenu da rade.
Dakle, pokušavamo da spasemo jednu vitalnu granu. Ovo je jedini način kako to možemo da uradimo. Ukoliko ste vi ponudili bolje opcije kroz vaše amandmane, pažljivo ćemo ih pročitati pa ćemo ih prihvatiti, ali moram da priznam da do sada u raspravi nisam čuo konkretan predlog od bilo koga od vas koji bi došao i rekao – ja ne mislim da je ovo dobro, evo imam bolji predlog kako može građevina da se spase. Ne može bez ozbiljne intervencije od strane države.
Zahvaljujem i stojim vam na raspolaganju za raspravu o amandmanima. Prijatno.