Pridružila bih se i nekim pohvalama ovog zakona. Prvo, već je rečeno ovde da se ovaj zakon veoma dugo čeka. On se krčka, možda ne dvadeset, kako je rečeno, ali deset sigurno, tako da je dobro što se danas našao u Skupštini.
Istakla bih da vidim jedan senzibilitet ovog zakona u odnosu na sadašnju situaciju, a i na desetogodišnju tranziciju u Srbiji, koja je zaista množila socijalne probleme. Rekla bih da se ta tranzicija u velikoj meri zaglavila, da mi ni ne znamo da li smo više u tranziciji ili smo se zaglavili u određenom blatu, pa ne znamo kako da izađemo iz nje. To se, naravno, odražava i na ovu oblast o kojoj govorimo, znači, pre svega na one kategorije stanovništva koje su veoma osetljive, koje su marginalizovane i koje imaju još teže uslove života.
Prvo bih istakla da je posle 5. oktobra, kao što znate, jedna od prvih strategija koje su urađene, to je radila gospođa Gordana Matković, bila strategija o borbi protiv siromaštva, koja je bila veoma dobro napravljena. Mi smo imali određenih uspeha na početku, siromaštvo u Srbiji je počelo da se smanjuje. Ali, kao što je već rečeno, siromaštvo se dramatično povećalo u Srbiji, a naravno, povećala se dramatično i nezaposlenost, što se odrazilo na socijalnu strukturu, znači, ne samo na ovu specifičnu kategoriju stanovništva, nego na ukupnu društvenu strukturu.
Znači, mi ne znamo kakve su političke posledice toga što jedan deo ili gotovo polovina našeg društva ima ogromne teškoće u zadovoljavanju osnovnih potreba i što je linija siromaštva (ovde nije reč o liniji siromaštva, ja ću to objasniti)... znači, što se nezaposlenost povećava, što je ona ogromna i kakve to političke posledice ima na celokupno funkcionisanje socijalnog, političkog i ekonomskog sistema. Za sada se ne vidi u mejnstrimu na koji će se način rešavati ovi glavni problemi, jer oni se u celini odražavaju i na ovu grupaciju o kojoj je ovde reč.
Glavna prednost ovog zakona, hajde da kažem pohvala koju treba uputiti, to je da je on odškrinuo vrata ovoj ogromnoj grupi siromašnih ljudi i pokušao da interveniše, kada je reč o onoj grupaciji, znači, da poveća obim onih koji se mogu smatrati apsolutno siromašnim. Znači, ovde ne raspravljamo o siromaštvu, kad govorimo o ovom povećanju obima, jer ono je, naravno, mnogo veće. Ovaj zakon nema tu pretenziju, niti može tu da pomogne, jer tu mogu da pomognu samo određene ekonomske i političke mere i transformacija ovog društva; razni drugi problemi su doveli do ovakve situacije.
U odnosu na stari način, koji je zadržavao kao primaoce novčane pomoći, pošto je o njima ovde reč, onu klasičnu rezidualnu kategoriju onih ljudi koji nemaju sredstava za život, ne mogu da zadovoljavaju potrebe zbog toga što su nesposobni za rad usled određenih hendikepa, bolesti, invaliditeta ili drugih razloga, ovde sada imamo prvi put (ne znam, možda je bilo i ranije, nisam baš toliko pratila ovu oblast u poslednje vreme) taj fenomen da i oni koji su sposobni za rad mogu da imaju pristup novčanoj pomoći. Mislim da je to dobro, s obzirom na, kako sam rekla, ovu gotovo tragičnu situaciju u kojoj se momentalno nalazi naše društvo i pojedini društveni slojevi.
Sada se postavlja pitanje... Nije reč o postavljanju linije siromaštva, nego o postavljanju linije apsolutnog siromaštva. Ovde je čak napravljen, po mom mišljenju, jedan pokušaj da se povuče ta linija, pre svega preko ove nominalne socijalne pomoći koja je ovde navedena, znači, to je 6.050 dinara. Da li u raspravi koju ovde danas vodimo možemo da kažemo da je to suviše restriktivna, suviše niska linija; da li se može živeti od te linije, pa čak i one elementarne potrebe zadovoljavati, jer je tu reč o socijalnoj i novčanoj pomoći koja ne dostiže ni sto dolara?
Uvažavam da u određenim slučajevima može da dođe do određenog povećanja za 20% i da svaki član porodice takođe dobija određeno povećanje, ali, sve u svemu, smatram da je ta linija koja je povučena za apsolutno siromaštvo veoma restriktivna.
Naravno da moramo da uvažavamo neke relacije, znamo da su neke penzije veoma niske, znamo da se od minimalnih plata i od plata takođe ovde ne može živeti, ali to samo još više ukazuje na tragičnu situaciju u kojoj se nalazi naše društvo – da se ne može ni od plate živeti. Onda zamislite kako se može živeti od socijalne pomoći koja je na nivou granice apsolutnog siromaštva.
Ovo ostavljam za raspravu. Da li je tu napravljena dobra linija? Možda će, naravno, u odgovorima da nam daju neko bolje obrazloženje nego što možemo u ovom trenutku da nađemo. Za sada, sigurno da je glavna prednost u tome što će doći do povećanja obima onih koji mogu da primaju socijalnu pomoć, koji su sposobni za rad, a koji ne mogu da žive jer nemaju zaposlenje.
U vezi s ovim, skrenula bih pažnju na neke probleme koje sam zapazila. Možda je dobro što je sada za povećani obim primalaca novčane socijalne pomoći centar za socijalni rad dužan da napravi jedan životni plan, procenu za svakog pojedinca, primaoca takve pomoći, i porodicu (i to se zove aktivacija), kako da izađu iz toga, kako da dođu do te socijalne uključenosti. Tu vidim izvesnu modernizaciju, jer do sada socijalna uključenost te kategorije stanovništva koja je marginalizovana nije bila u centru pažnje.
Naravno, stavljam veliki znak pitanja koliko se sada stvarno u praksi radi na socijalnom uključivanju, ali ako tu postoji plan aktivacije i saradnja sa službama za zapošljavanje kako da se određene porodice i pojedinci što pre izvuku iz ove situacije, da dobijaju ovu minimalnu socijalnu pomoć, onda postavljam pitanje zašto je zadržana kategorija tzv. propuštene zarade? Zato što se ta propuštena zarada ne zasniva na evidenciji centra za socijalni rad ili radnika koji vodi ovaj slučaj, nego je to diskreciono pravo socijalnog radnika da proceni da li je primalac novčane pomoći propustio nekakvu zaradu.
U razgovoru sa ljudima koji se bave praksom došla sam do zaključka da to može da se koristi često na štetu ove kategorije i ovih lica koja primaju novčanu pomoć. Evo u kom smislu: da kaže socijalni radnik – video sam te na pijaci, ti prodaješ kese, oduzeću ti dve hiljade zato što tamo nešto zarađuješ.
Znači, ta kategorija postoji već oko 20 godina; s obzirom na ove novitete socijalnog uključivanja i aktivacije, ne vidim zašto je potrebno da ostane ovaj institut propuštene zarade i da to postoji u određenom članu? Kako se uopšte procenjuje ta propuštena zarada? Mislim da tu može da dođe do zloupotreba, do umanjivanja. S jedne strane, registrujemo pojavu, a preko ovog starog instituta na neki način ugrožavamo ono što se pokušava dati.
Sledeći problem koji vidim u vezi sa povećanim obimom novčanih davanja, a i drugih usluga, nije reč samo o ovoj, jeste da li su Ministarstvo i vaši stručnjaci proučili odnos između administriranja, pošto je ogromna papirologija potrebna da bi se dobila odluka o isplati novčane pomoći? Ne znam koliko su takvi slučajevi sami zaduženi da to čine, ko to treba da radi? Imam utisak da je ogromna administrativna papirologija i administriranje, kada je reč o ovoj usluzi.
Na neki način, nameće se pitanje da li ste izračunali koliko ćemo morati da zaposlimo novih ljudi koji će raditi na tome, jer se obim povećava, a povećali ste i druge usluge koje daje centar za socijalni rad? Da li će sada biti „veća dara nego mera“, da li će administracija pojesti više novca nego što će biti isplaćeno kao socijalna pomoć? Znači, kada je u pitanju odnos između povećanja administracije i novčane pomoći, meni se čini da će više otići na papirologiju, na administriranje, nego što će biti sama socijalna pomoć. To je jedno od pitanja koja se ovde nameću.
Drugo što sam htela da istaknem, to je da je dobro što ste odlučili da se uvedu ovi namenski transferi za najnerazvijenije opštine. To je svakako dobra stvar, pogotovo zato što se u poslednje vreme na jedan arogantan način ti transferi potpuno arbitrarno ukidaju opštinama. Mnogim opštinama koje su razvijenije, a da ne govorim o nerazvijenim opštinama, prosto se kaže – snalazite se kako znate i umete. Onda opštine podižu poreze, takse, da nadoknade, zato što su ti transferi svim opštinama, a o najugroženijim i da ne govorim, obustavljeni ili su minimalni.
Naravno, moramo da pomenemo da nikada, ni za veka ove vlade, izgleda, neće biti vraćena imovina opštinama, što takođe umanjuje njihove mogućnosti da rešavaju određene socijalne probleme na svojoj teritoriji.
Htela sam da ukažem na još jedan problem. Dobro je što se uvodi pluralizam, kako se to kaže u vašem obrazloženju, davalaca usluga, pa to mogu biti udruženja, privredna društva, preduzeća; drugim rečima, može učestvovati privatni kapital. To je veoma dobro, to proširuje mogućnosti i državnih službi, preko uputa na takve institucije, koje moraju da budu licencirane.
Ali, ima određenih institucija koje, čini mi se, ne spadaju u ovaj domen. Da li su uopšte obuhvaćene kontrolom, postavila bih pitanje, da li se vrši bilo kakav nadzor nad prilično propagiranom merom socijalne intervencije, a reč je o nasilju u porodici, o ženama sa decom koje mogu izbeći u sigurnosne kuće? Te sigurnosne kuće rastu, nije više reč samo o jednoj, već o većem broju njih. Da li iko kontroliše šta se dešava u sigurnosnim kućama, pošto sam načula da tu ima mnogo problema? Ne znam da li postoji bilo kakav nadzor, jer to nije vezano za institucije direktno, nego zaista spada u nekakvu humanitarnu delatnost koja se propagira preko naših najvažnijih medija. Neću navoditi probleme za koje sam čula, ali izgleda da tu kontrole nema.
Čak ni ona zakonska norma, koja je bila jako dobra, da nasilnik izađe iz stana a da oni koji su ugroženi, najčešće žena i deca, ostanu u tom stanu, jer uglavnom imamo bekstvo žene i dece iz tog stana, a nasilnik ostaje da se širi u tom stanu... Ne vidim da ste tu probali da napravite neku intervenciju, da se ova zakonska norma iz porodičnog zakonodavstva daleko više primenjuje. Onda ne bi morala da bude ovakva propaganda za neke oblike koji bi mogli biti sekundarni, a ne, takoreći, glavni za rešavanje ovog krupnog problema. Dobro je što je on uopšte dobio mesto u ovakvom zakonu.
Konačno, htela bih da istaknem problem koji vidim kod ovog zakona, a on je možda najkrupniji – čini mi se da vam nije padalo na pamet, ne vidim da ovaj zakon ima pristup koji prepoznaje probleme, nego je koncentrisan od početka do kraja isključivo na pojedinca i korisnika.
Znači, da bismo mogli uspešno da rešavamo probleme pojedinca, meni prosto nedostaje reč – problemi i programi. Znači, nema dovoljno razvijenog pojma istraživačkog rada, proučavanja koji su to osnovni problemi ovog društva, što je ranije bilo mnogo prisutnije. Postavlja se pitanje nekih institucija koje su postojale, recimo, beogradski centar za rešavanje socijalnih problema iz Ruske ulice, koji je imao stručnjake, ne znam šta se dogodilo sa tom institucijom. Ne predviđate zavod u Beogradu za proučavanje socijalnih problema, a predviđate formiranje određenih zavoda, i jedan takav je već formiran. Koliko sam se ja obavestila o tome, taj zavod se bavi ili obukom ili služi za dnevne potrebe Ministarstva, ali nije koncentrisan na ovo o čemu ja govorim.
Znači, taj problemski pristup mora da dobije centralno mesto, jednako koliko i pojedinac, jer kako ćemo se baviti prevencijom? Ne možemo se zavaravati, jer centri za socijalni rad, a njima je uvek dato i to da se bave preventivnim radom, ne mogu time da se bave. Ovom prilikom ću da istaknem, sada, sa ovim povećanim radom centra za socijalni rad, ne znam kako će... Ne znam šta je uopšte centar za socijalni rad, od javnih ovlašćenja, o čemu sam malopre govorila, novčanih davanja, povećanog broja usluga, koje su sve funkcije centra za socijalni rad? To postaje ogromna delatnost. Organizacija tog rada ovde nije data, kako je to koleginica Elvira pomenula, sve je prepušteno ministru. Čini mi se da tu postoje veliki problemi. Kako je uopšte danas centar za socijalni rad organizovan, kakva je njegova efikasnost, na koji način se meri ta efikasnost?
Mi nemamo dobro razrađene zavode, koji će davati podatke o tome kako funkcionišu te institucije. Vidimo da su i standardi što se tiče novih usluga i organizacija rada osnovne institucije, znači, centra za socijalni rad, prepušteni isključivo ministru, odnosno njegovim saradnicima, pa ne znamo šta se u tim centrima dešava. Oni ne mogu da se bave prevencijom, ili mogu samo marginalno da se bave.
Ove institucije, kao što su zavodi koji se bave problemima, dugoročnim projekcijama i selekcionisanjem osnovnih socijalnih problema, ostale su u izmaglici. Tamo su navedeni zadaci tih zavoda, ali to se u tim zavodima uopšte ne dešava. Volela bih da čujem da li je bilo ijednog relevantnog istraživanja koje je taj zavod koji ste osnovali uradio.
Koncentriše se isključivo na pojedinca, umesto na selekcionisanje i registrovanje problema i programski pristup. Mislim da je to malo staromodno. Uveli ste novitete: samostalni život, samostalno stanovanje, terminologiju ste promenili, nema više one stare klasifikacije socijalnih korisnika, što je izbačeno, a i onda je smatrano etiketiranjem i na neki način diskriminacijom ljudi, samim tim što su korisnici socijalne zaštite. Tu su napravljeni određeni pomaci i u samoj modernizaciji terminologije, ali mi se čini da je pristup samo u odnosu na pojedinca, bez sagledavanja šireg konteksta i selekcionisanja osnovnih problema.
Kada ovo kažem imam u vidu da stručnjaci sa kojima sam imala prilike da razgovaram, a i sama sam se bavila ovom problematikom u životu... Recimo, jedan od najtežih problema jesu seoska staračka domaćinstva. Nema posebnog tretmana ovog problema, zato što jednostavno nije registrovan. On nije proučen, a svi su mi rekli... Evo, pre dva meseca, dva starca su umrla na selu, od gladi. Vi imate i taj institut hipoteke i stavljanja zemlje pod hipoteku, gde posle smrti takvih ljudi možete da nadoknadite socijalnu pomoć. Međutim, postavljam pitanje, da li se tu uzima u obzir određena tradicija, vezanost ljudi za zemlju, taj socijalno-psihološki aspekt, jer ti stari ljudi veoma se teško odriču svoje zemlje? Pošto ne mogu ta pitanja da reše sami, onda tih pet ili šest hiljada dinara koliko bi dobilo to staračko domaćinstvo... Oni ne dobiju ništa i imamo situaciju da stari na selu jednostavno umiru od gladi zato što tu pomoć ne mogu da ostvare.
Predložila bih, kada je reč o tom apsolutnom siromaštvu, sem one papirologije, koja je ogromna i koja će odneti ogromna sredstva, da se dozvoli stručnom radniku u centru za socijalni rad da njegovo mišljenje o siromaštvu i o situaciji bude uzeto kao činjenično stanje, a ne samo papirologija, koja oduzima ogromna sredstva, a dovodi do ovakvih problema o kojima sam govorila kada je reč o staračkim domaćinstvima.
Na kraju, pošto vidim da je došlo do kraja, imam velike zamerke za inspekciju, tu ste napravili veliku papazjaniju. Ne znam ko je taj revizor, gde su ti revizori, da li su oni u centru za socijalni rad, da li su oni pri Ministarstvu? Imate reviziju novčane pomoći, ko su ti revizori? Recimo, imate inspektora inspekcije, pa inspektor kontroliše inspekcijski nadzor. Kada sam čitala kakav je sistem kontrole rada u ovoj oblasti postavila sam pitanje – ko je tu uopšte kome otac i majka? Jednostavno se ne vidi kakav je to sistem kontrole. Čini mi se da je on preglomazan, da je konfuzan; ne zna se ko su ti inspektori socijalne zaštite, čime se oni bave. Mislim da bi to pitanje trebalo raščistiti mnogo detaljnije. Hvala vam na pažnji.