Hvala, gospođo Čomić. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, upravo smo stigli do suštinskog trenutka do kojeg nas je dovela prozapadna, proamerička politika Vlade Mirka Cvetkovića i vlasti koju predvodi DS i predsednik Republike Boris Tadić.
Niste odgovorili, iako ste ovde došli u priličnom broju, na neka od suštinskih pitanja. Prvo pitanje – da li ste ovakav potez sa Međunarodnim sudom pravde povukli sa umišljajem ili ste ga povukli iz neznanja? Ni jedna, ni druga opcija vas ne oslobađa odgovornosti.
Primera radi, analiza uglednog časopisa "Forin polisi" pod naslovom "Zašto je nezavisnost Kosova dobra za Srbiju", upravo govori o tome da je cela taktika Republike Srbije bila da se oslobodi balasta KiM, kako bi mogla da poleti ka EU i NATO paktu. To pišu ljudi koji su savetnici šiptarskih separatista, koji vladaju zapadom i koji šire svoj hegemonizam celim svetom.
Jer, kako objasniti vaš potez da tražite savetodavno mišljenje od suda, gde od 15 sudija, devet dolazi iz zemalja koje su priznale nezavisnost KiM? Dakle, ne postoji teoretska šansa da vi tu možete da pobedite.
Zašto ste taj potez povukli? Iz gluposti ili sa umišljajem? Kažete da nije bilo drugih opcija. Apsolutno nije istina. Imali ste mogućnost da tužite zemlje koje su priznale nezavisno KiM. Postavlja se sledeće pitanje – od Rusa ste unapred dobili podatke kakva će biti odluka, zašto niste povukli zahtev? Zašto tog trenutka, tih par dana unapred, kada ste dobili podatke od Ruske federacije, niste povukli vaš zahtev? Ta opcija postoji.
Dalje, niste razmatrali veoma bitan institut iz 1950. godine, institut Ujedinjeni za mir koji, uzgred, dokazuje da ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić nije u pravu, jer ne zna da ono što se raspravlja u Savetu bezbednosti može da se raspravlja i u Generalnoj skupštini Organizacije UN upravo na osnovu tog instituta. Više puta se desilo u istoriji UN.
Dakle, potezi ove vlade su neshvatljivi. Vi govorite da ste traženjem mišljenja od Međunarodnog suda pravde zaustavili priznanja KiM. Treba da vas bude sramota. Ta priznanja nije zaustavio niko drugi nego Ruska federacija. Ukoliko ste realni, ukoliko ste dobronamerni, vi ćete u jednom trenutku to priznati.
Ruska federacija je zaustavila najveći deo priznanja nezavisnosti KiM. Kakva vaša diplomatija? Vi ne znate gde se nalazite. Gospodin Jeremić, kada je bio prošli put u ovom parlamentu, rekao je da u 80% slučajeva naše ambasadore u zemljama gde služe neće da primi niko od ministara, niko od predstavnika izvršne vlasti, da ne govorim o šefovima država. Dakle, to je vaša diplomatija, ona ne postoji.
Gospodin Bataković istoričar, stručnjak za istoriju KiM 19. veka, šef pravnog tima, paradoks. Predmetni i vremenski paradoks. Na čelu Pravnog tima treba da bude pravnik. Ovo je 21. vek, a ne 19. vek. Sa jednom rukom u džepu, gospodin Bataković jutros nabroja savetnike bajne i vajne srpskog Pravnog tima. Već ima i zemalja koje su priznale nezavisno Kosovo. Ni jedan jedini Rus. Zašto niste izabrali neke stručnjake Ruske akademije nauka?
Pogledajte dalje, kako vas nije sramota da izlazite sa ovakvim predlogom odluke pred Narodnu skupštinu? Ne znate ni pune nazive nekih dokumenata. Povelja UN, to ste potrefili, Helsinški akt, koji Helsinški akt? Helsinški završni akt iz 1975. godine. Da bi se došlo do tog završnog akta bilo je puno dokumenata na toj konferenciji.
Govorite o kompromisnom rešenju i pregovorima. Sve što imamo da pregovaramo sa Albancima pregovarali smo u Firenci 1926. godine.
Konačno razgraničenje između Srbije i Albanije. Sada hoćete pregovore da to poništite. To je moguće, bilateralni sporazum u međunarodnim odnosima može da obesnaži prethodni bilateralni sporazum. Je li to želite ovim?
Rezoluciju 1244 nigde ne pominjete. Prosto neverovatno. U ovoj odluci vi pokazujete da se plašite, da ste kukavice, ne smete da kažete šta je uradio Međunarodni sud pravde. Zašto? Zato što je kontinuitet vaše prozapadne politike, vaše politike okrenute Vašingtonu i Londonu, sasvim jasan - vi svojim gazdama ne smete da se suprotstavite.
Sad malo da vam pomognemo kada budete izlazili pred Generalnu skupštinu Organizacije UN da se opametite. Mišljenje Međunarodnog suda pravde ne ispunjava osnovne uslove savetodavnog mišljenja predviđene međunarodnim pravom. Vi ste smogli snage da kažete – aha, oni nisu odgovorili na suštinsko pitanje, a niste rekli da je ovo jedna vrsta prevare, možemo čak da kažemo, falsifikata. Da ste imali ove Ruse u pravnom timu, oni bi vam to rekli.
Da vidimo gde je Međunarodni sud pravde preformulisao pitanje koje ste vi postavili i to dva puta preformulisao, dao odgovor na sasvim drugo pitanje, ne na formalni aspekt, ne formalno-pravni. Dakle, dva puta je preformulisao pitanje.
Prvo, u odgovoru suda govori se ne o proglašenju nezavisnosti, već o usvajanju izjave o proglašenju nezavisnosti. Možda nekom zvuči isto, verujte za pravnike to nije isto, zato je i bitno da imate pravnika na čelu Pravnog tima. To su, dakle, različite stvari.
Drugo, u svom odgovoru Međunarodni sud je dodao rečima "normi međunarodnog prava" reči "primenjivih normi". Sada su oni ovlašćeni da utvrde koje su primenjive norme. A koje su za njih neprimenjive norme? Deo Povelje organizacije UN i Helsinški završni akt, kao i neke druge norme.
Dakle, savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde ima karakter prevare i falsifikata i vi to morate u ime Srbije da napadnete pred Generalnom skupštinom Organizacije UN.
Šta je dalje radio Međunarodni sud pravde? Mnogo neutemeljenih tvrdnji. On kaže da je rezolucija Saveta bezbednosti Organizacija UN 1244 utvrdila specijalni pravni režim koji ima prednost u odnosu na srpski pravni režim. Nebuloze.
Oni daju svojim mišljenjem aktima UNMIK-a snagu normi međunarodnog prava. Apsolutna glupost. Dakle, to je vaš glavni argument, opasnost za druge zemlje, ne samo da ne odgovore na njihovo pitanje, već da pitanje koje postave preformulišu, falsifikuju da bi ostvarili neke političke ciljeve. Koje političke ciljeve? Političke ciljeve koje njihove gazde, a i vaše gazde u Vašingtonu i Londonu, kažu da moraju da se izvrše.
Dakle, vrlo jasno je šta se tu dešavalo. Rezolucija 1244, na koju se vi ne pozivate u ovom aktu, nije jedino važna, vi imate niz rezolucija i sporazuma pre toga koji potvrđuju suverenitet Republike Srbije na KiM: Rezolucija Saveta bezbednosti UN 757, od 30. maja 1992. godine; Rezolucija 777, 19. septembra 1992. godine; Rezolucija 47/1, 22. septembar 1992. godine Generalne skupštine UN; Pariski sporazum, 14. decembar 1991. godine, ponovo se potvrđuje državnost i celovitost Republike Srbije.
Da vas podsetim, neke od ovih akata su prihvatili i EU, i SAD, i Ruska Federacija, i Ujedinjeno Kraljevstvo, i Nemačka i Francuska. Čudi vas što Međunarodni sud pravde ili neka institucija takva može da se upusti u falsifikovanje? Da li ste vi čuli da su pokušali da falsifikuju Rezoluciju 1244? Ako niste, imate odličnu analizu grčkog profesora Panajotisa Haritosa na tu temu. Pročitajte obavezno.
Morali ste da imate veliki broj izvora međunarodnog prava na umu. Između ostalog, deklaracija o nedopustivosti intervencija i mešanja u unutrašnje poslove država Generalne skupštine UN iz 1981. godine, kojom se pravo na samoopredeljenje vezuje isključivo za narode pod kolonijalnom vlašću.
To je međunarodno pravo, a EU i SAD su svoj odnos prema Jugoslaviji definisali Deklaracijom o smernicama za priznanje novih država u istočnoj Evropi i SSSR-u i Deklaracijom o Jugoslaviji, gde je rečeno da su Sovjetski Savez i Jugoslavija slučajevi za sebe i da tamo narodi imaju pravo na samoopredeljenje, bez obzira što nisu bile pod kolonijalnom vlašću.
Očekivali ste nešto od EU. Godine 2009. Evropski parlament vam donosi rezoluciju kojom podržava nezavisnost Kosova, 424 glasa za, 133 protiv. Ove godine jula 2010. ponovo Evropski parlament donosi rezoluciju kojom poziva druge države da priznaju nezavisno KiM.
Robert Kuper, bivši savetnik Tonija Blera, sadašnji visoki funkcioner Saveta EU, generalni direktor za spoljnopolitičke i vojne poslove, pre svega jedna nemoralna osoba, napisao knjigu "Razbijanje nacija". Pazite šta kaže u toj knjizi – izazovi postmodernog sveta leže u tome da se prilagođava dvostrukim standardima.
Evropljani bi trebalo međusobno da sarađuju na temelju prava i zajedničke sigurnosti, ali izvan Evrope valjalo bi da primenjuju surovije metode iz prethodnih vremena, silu, preventivne napade, prevaru i šta god je potrebno. To vam je funkcioner EU. Kako onda možete da se oslanjate na EU? Ovo što priča i piše Robert Kuper, to je divljaštvo, gospodo, to nije evropska civilizacija.
Dakle, pozivam vas da dobro porazmislite o svemu ovome i da se date u pamet i nastupite kvalitetno pred Generalnom skupštinom Organizacije UN.

Hvala, gospođo Čomić. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, prvi utisak vezano za ove predloge predsednika Borisa Tadića jeste čuđenje što predstavnici vladajuće koalicije uopšte ne brane njegov predlog. Dakle, niko da izađe da podrži ove ideje predsednika Borisa Tadića vezano za kandidate sudija Ustavnog suda.
Drugi neverovatan utisak jeste da uopšte ne znam zbog čega prethodni govornici toliko pominju biografije ovih kandidata, zbog čega komentarišu da su podaci u biografijama oskudni, kada su i predsednik Boris Tadić i kandidati uveli jedan novi manir – ostavili su broj mobilnog telefona sudija, pa verovatno misle da poslanici treba da ih pozovu, da se malo raspitaju o njihovim biografijama i da razjasne sve što nije jasno. Možda će neki budući kandidati ostavljati samo svoj broj telefona, bez ikakvih podataka vezanih za biografiju, jer to je izlišno, svi već unapred znamo kako će glasačka mašina da glasa.
Da bismo bili do kraja ozbiljni, jer ova tema to zaslužuje, Ustavni sud jeste institucija novijeg datuma u pravu, u odnosu na neke druge sudove, ali je njegov značaj, upravo kao zaštitnika Ustava, ogroman. Da vas podsetim, lepa srpska reč ''ustav'' najbolje opisuje taj akt, jer se njime zaustavlja, ograničava vlast. Još u 14. veku, u Dušanovom zakoniku, car Stefan Uroš IV je ograničio svoju carsku vlast. Takođe su to uradili i neki drugi evropski vladari i značaj Ustava je nemerljiv.
Zato je Ustav ona poslednja institucija koja garantuje ljudska prava svim građanima, ljudska prava na koja se pozivate kada treba izglasati nešto, kada treba opravdati možda neke nepopularne poteze i odluke, ali se vaš odnos prema Ustavnom sudu najbolje vidi danas. Vas Ustavni sud ne zanima. Ima vas možda petnaestak u sali, mnogo je više pripadnika opozicije. Danas ne govorite o ovoj temi, to nije važno za vas, i vaši stavovi vezani za Ustavni sud i za ljudska prava su veoma jasna.
Kada su u pitanju kandidati, zaista je veoma čudno da imamo podatke za gospodina Nikšića, koji je do detalja opisao svoju radnu karijeru. Dakle, da je radio kao jedini pravnik u preduzeću od 750 zaposlenih u Novom Pazaru; da je, takođe, radio u lokalnoj samoupravi, opet, kako sam kaže - s obzirom da je bio jedini pravnik, na pravničkim poslovima; da je postao šef Odseka za opštu upravu; da je bio načelnik Odeljenja za skupštinske i zajedničke poslove, gde se obavljaju poslovi pisarnice i arhive.
Ovde odmah dolazimo do ozbiljnih problema. Predlažem vam da otvorite Ustav Republike Srbije, da pogledate i druga akta i da vidite koja je nadležnost Ustavnog suda, koliko se ozbiljnim poslom bavi Ustavni sud.
Gospodin Tahirović je ponudio nešto kraću biografiju, ima jedno sedam redova, gde kaže da je bio direktor Omladinske zadruge i da je 2003. godine izabran za sudiju Opštinskog suda u Novoj Varoši, da je, zatim, izabran za sudiju Višeg suda u Novom Sadu i tada kreće njegov vrtoglavi uspon ka Ustavnom sudu.
Biografije ne odgovaraju onome čime se bavi Ustavni sud. Bilo bi veoma značajno da vidimo šta ovi kandidati misle o dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, šta misle o reformi pravosuđa, kakvi su njihovi stavovi o najvažnijim temama koje su u nadležnosti Ustavnog suda.
Vidite da se praksom Bose Nenadić ukida, u neku ruku, građansko društvo. Kao što znate, naš Ustav garantuje ravnopravnost svih građana, pa garantuje i neku građansku kulturu. Vidite da su uvedene posebne odežde za sudije Ustavnog suda i poseban zlatni lanac za sudiju Ustavnog suda. Dakle, do sada su sudije bile obučene onako kako i dolikuje, kao i svi građani, upravo simbolišući ravnopravnost svih građana. Sada se to promenilo. Kao što znate, kada Bosa Nenadić ulazi u sud, svi moraju da ustanu i da je pozdrave. Dakle, opet imamo neko zaista neprimereno postupanje.
Postavlja se pitanje – šta ovi kandidati misle o odluci Ustavnog suda, vezano za odborničke mandate i o protivzakonitom, protivustavnom ukidanju izbornog sistema u Republici Srbiji. Neki predstavnici vlasti su onda, nakon te odluke, rekli da je jedina funkcija političke stranke da kandiduje nekoga.
U političkoj teoriji političke stranke imaju tri funkcije. Prva je da ispolje, izluče narodnu volju, da je formulišu. Druga funkcija političke stranke jeste da disciplinuje izabrane predstavnike. Ne možete vi da postanete, na primer, poslanik ili odbornik na osnovu jednog sistema ideja, na osnovu jednog programa, na osnovu jedne ideologije, a posle da to promenite, kao što su neki radili. Promenili su svoju ideologiju u potpunosti. Što je bilo gore, sada je dole. Što je bio Knin, sada je Vašington. Što je bio KiM, sada je London. Tako nešto je nemoguće. I, treća funkcija političke stranke je informisanje javnosti.
Ustavni sud je ovom odlukom ukinuo te funkcije političkih stranaka. On bi imao opravdanje da tako nešto uradi da je izborni sistem u Srbiji u skladu sa izbornim sistemom koji postoji u Velikoj Britaniji, SAD, gde se kandidati pod imenom i prezimenom kandiduju, a ne na listi političkih stranaka. Ko je znao za te kandidate? Ljudi su znali, većinom, za političku stranku i možda za neke najvažnije i najznačajnije funkcionere. Dakle, glasali su za stranku.
Veoma je interesantno kakav stav imaju kandidati vezano za reformu pravosuđa u Srbiji koju sprovodi jedna američka organizacija koju je formirala Američka advokatska komora ABA/CEELI.
Da bih precizirao, upravo je ta organizacija učestvovala u stvaranju Tribunala u Hagu. Kako Tribunal u Hagu radi, mi najbolje znamo, a i profesori sa Harvarda, kao što je profesor Deršovic, profesori iz Njujorka, kao što je Vilijam Šabas, bivši sudija tog suda Volfgang Šomburg, pravnici iz Ruske Federacije, kao što je gospodin Mezjajev, pravnici sa Standforda, kao što je Alison Daner, tvrde da on deluje suprotno međunarodnom pravu i da krši najosnovnija ljudska prava, pre svega kroz izmišljeno krivično delo - udruženi zločinački poduhvat, čija treća kategorija uvodi kolektivnu krivičnu odgovornost. Dakle, takve organizacije su radile reformu pravosuđa u Srbiji.
Postavlja se pitanje šta ovi kandidati misle o zločinu genocida. Nadam se da ne misle isto što misli Vlada Republike Srbije, jer Vlada RS kaže da usvajanje rezolucije o genocidu nad jermenskim narodom nije u spoljnopolitičkom interesu Republike Srbije, nepovoljno bi se odrazila na bilateralne, političke i ekonomske odnose sa Republikom Turskom, koja je važan faktor u regionu i naš zajednički spoljnopolitički partner, i onda obrazlaže kako su odnosi između Srbije i Turske procvetali.
Dakle, kada je u pitanju novac, kada je u pitanju profit, vas, Vladu Republike Srbije, ne interesuje zločin genocida, ali vas zato, kada treba da se udari po leđima Srba i građana Srbije, to veoma interesuje. I, ovo obrazloženje Vlade Republike Srbije o predlogu rezolucije koju je podneo SRS o genocidu, koji je dokazan u istoriji, nad jermenskim narodom je prava sramota. Zahvaljujem.

Hvala, gospođo predsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, ispred sebe imamo odličan primer kako radi Vlada Republike Srbije – Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja se ne primenjuje. Vlada Republike Srbije nema nameru da primeni ovaj zakon, da ga sprovede u delo. Kao što znate, on je do sada menjan dva puta, 2007. i 2009. godine, a evo, menjaju ga sada i treći put.
Zamislite, Vlada Republike Srbije nije izvršila čak 290 rešenja Poverenika za informacije od javnog značaja. Tako Vlada Republike Srbije pokazuje kako sarađuje, kako radi, kako poštuje zakone koje je vladajuća većina, koja je izabrala tu vladu, izglasala u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Pogledajmo šta se detaljno kaže u izveštaju Poverenika za informacije od javnog značaja (možete ga naći na njegovom sajtu), šta on kaže, koliko njemu Vlada Republike Srbije i ministarstva izlaze u susret. On kaže: „U 2009. godini Ministarstvo kulture je postupalo u oko 10% predmeta dostavljenih iz službe Poverenika, u vezi sa prekršajnom odgovornošću zbog povrede prava na pristup zatraženim informacijama. Služba Poverenika je Ministarstvu, zaključno sa decembrom 2009. godine, dostavila 1.751 predmet sa elementima prekršaja. Ministarstvo je podnelo ukupno 256 zahteva nadležnim prekršajnim organima...“, malo ste to probrali, pa ste rešili da toliko mali broj zahteva prosledite nadležnim organima, „... od čega je u 124 slučaja izrečena novčana kazna u rasponu od 3.000 do 25.000 dinara“. Određeni organi, određene organizacije ne poštuju zakon i vi njih kaznite sa 3.000 dinara. To su manje kazne nego za neke najjednostavnije, najbezopasnije saobraćajne prekršaje, prelazak na žuto, na primer.
„Navedeni podaci govore da je manje od 7% od ukupno evidentiranih slučajeva povrede prava na pristup traženim informacijama do sada kažnjeno po zakonu.“ Ne znam da li ste me dobro čuli, samo 7%.
Šta vi radite? Doneli ste zakon o Povereniku, doneli ste zakon o informacijama od javnog značaja, o zaštiti podataka o ličnosti. Kada neko želi da postupi po tom zakonu, u 93% slučajeva vi ga blokirate. Da li je Vlada Srbije nesposobna, ne zna šta radi, nema dovoljno stručnih ljudi ili ne želi građanima Republike Srbije da obelodani određene informacije od javnog značaja, informacije za koje postoji opravdani interes da budu objavljene?
Zakon se ne primenjuje. Od 2006. godine Poverenik je Vladi Republike Srbije uputio nekoliko zahteva da uspostavi mehanizme za obezbeđenje izvršenja odluka Poverenika. Naravno, on je bio ignorisan. Zašto?
Poverenik u svom izveštaju skreće pažnju da odsustvo podrške Vlade u izvršenju njegovih odluka i pored više ukazivanja na ovaj problem, kao i pored više direktnih obraćanja građana i medija Vladi, objektivno ima vrlo negativne posledice na primenu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.
Šta sad vi radite ovde, predstavnici Vlade? Zašto ste došli? Menjate zakon koji inače ne primenjujete. Šta je sada problem u tri člana, koliko se realno menja? Koga vi zamajavate zaista? Hoćete i sledeće godine da menjate taj zakon, one tamo, svake godine? Argument svih argumenata za Vladu na putu ka evroatlantskim integracijama – kršite preporuke Komiteta ministara Saveta Evrope, R broj 2002. Nekoliko preporuka ste dobili od Saveta Evrope da počnete sa adekvatnom primenom i sprovođenjem ovog zakona, da se poštuju odredbe ovog zakona. Vi ste čak i to ignorisali. Dakle, to je taj čuveni put u Evropu.
Interesantno je da Poverenik za informacije od javnog značaja gotovo svake godine upozorava na ove probleme i na ove propuste, i ni u petoj godini primene ovog zakona ti problemi nisu otklonjeni. Vi imate informacije o svemu ovome, ali očigledno ne želite ništa da uradite i da ispravite vašu grešku. Vi ne poštujete zakon. Ako neki građanin ne poštuje zakon, on će biti novčano kažnjen ili će, ne daj bože, otići u zatvor, za neke beznačajne stvari, ali ministri, predstavnici Vlade su izuzeti od te odgovornosti.
Sada da vidimo da li Vlada uopšte obelodanjuje informacije, da li Vlada ima sposobnosti, znanja da obelodani informacije. Hajde da uporedimo dve stvari: s jedne strane, vaš odnos prema građanima Republike Srbije, koje tretirate kao građane drugog reda, očigledno, vezano za sprovođenje Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, gde ste obelodanili 7% i postupili u 7% zahteva Poverenika, i s druge strane, podatke koje navodite u Nacionalnom programu integracija u EU (NPI), gde govorite o saradnji sa tribunalom u Hagu.
Od 2006. godine do danas, dakle, u periodu kada je došlo do, kako vi kažete, demokratskih promena, tj. kada je Zapad zagospodario Republikom Srbijom, ne samo Kosovom i Metohijom, vi ste obelodanili tribunalu u Hagu, tužilaštvu tribunala u Hagu, koje je strana u postupku, sve tajne države Srbije, sve tajne državne bezbednosti, sve tajne kontraobaveštajne službe, sve tajne koje su imali državni organi Republike Srbije. Čak je dokumentacija objavljivana sa imenima, matičnim brojevima operativnih tehničara, tj. operativnih radnika i analitičkih tehničara i saradnika. Ono što je saradnik Franje Tuđmana Zdravko Mustač uradio, kao šef savezne Udbe, pred raspad Jugoslavije, kada je ukrao knjigu saradnika i odneo u Zagreb, to je Vlada Republike Srbije počela da radi.
Dakle, sve ste obelodanili tribunalu u Hagu, tužilaštvu, sekretarijatu i svima onima kojima oni dozvole da ostvare uvid u tu dokumentaciju. Šta mislite da li je ta dokumentacija istog trenutka otišla u Vašington, Brisel, London, ko god je zatražio, Zagreb? Mislim da je odgovor na to pitanje sasvim jasan.
Narod ima opravdani interes da zna šta radi Vlada Republike Srbije. S jedne strane, vi nećete da primenjujete Zakon o pristupu javnim informacijama, tj. informacijama od javnog značaja ili ga primenjujete u 7%, a s druge strane, kada su u pitanju stranci, vi objavljujete sve, objavljujete ono što niko normalan ne bi objavio, sto posto.
Informacije o brojnim aferama, o pljački građana Republike Srbije, za koje javnost ima pravo i ima opravdan interes da zna, nalaze se upravo u knjizi dr Vojislava Šešelja „Policijski dosije“. Tu možete da nađete podatke o tome kako su građani opljačkani kroz aferu „Dafiment banke“, kroz aferu „Jugoskandik“, kako su pljačkani građani Beograda, vezano za „Parking servis“, kako je od građana Beograda ukradeno dvanaest miliona evra. Šta mislite, je l' javnost ima opravdani interes da zna te podatke?
Najbolje je to što su državni organi imali sve te podatke, predstavnici Vlade su imali sve te podatke, a nisu ništa uradili po tom pitanju. Odgovorne nisu kaznili. Zamislite, neki David Dudai ošteti grad Beograd za više od dvanaest miliona evra i ošteti štediše „Dafiment banke“ za šesnaest miliona dolara! Zar ne želite da javnost sazna kako je iznošen novac u inostranstvo, ko je uzimao procente od toga, ko je dobijao milione maraka na račune od iznošenja novca u inostranstvo?
U ovim knjigama se upravo to navodi, to se spominje. Spominju se i određeni tajkuni koji danas finansiraju DS i naprednjake, koji su iznosili novac u inostranstvo i zato su uzeli ogromne procente. Spominje se i kako je jedan potpredsednik Vlade praćen i prisluškivan, kako je tretiran kao lice koje ima nameru da nasilnim putem dođe na vlast, a on već na vlasti. To je radio v.d. predsednika Vrhovnog suda Srbije, on je izdavao te naloge, verovatno i blanko naloge za prisluškivanje i praćenje, Balša Govedarica, za praćenje potpredsednika Vlade Republike Srbije dr Vojislava Šešelja.
Kako je to moguće? Jednostavno, javnost ima opravdani interes da zna sve ove podatke, da vidi kako se radilo, kako je komunistička služba Državne bezbednosti stvarala crni mit o pojedinim ljudima, kako ih je satanizovala. Nije to izum te službe bezbednosti. Evo, biće interesantno za gospodina Šutanovca, to su radili Amerikanci, radio je Mark Felt, drugi čovek FBI, koji je prisluškivao predsednika SAD (čuvena afera Votergejt), pratio, prisluškivao predsednika SAD i objavljivao te informacije. Kažem, biće interesantno gospodinu Šutanovcu, pošto je on završio kurs FBI, da zna čime se sve FBI bavi.
Dakle, sve su to informacije od javnog interesa, od javnog značaja i građani imaju opravdani interes da znaju detalje o tome. Da li neko može da ih prati i prisluškuje na osnovu blanko sudskog naloga? Da li to i dalje postoji? Sve to imate u knjigama prof. dr Vojislava Šešelja.
Veoma je interesantno da ste vi rešili da obelodanite podatke tribunalu u Hagu, a nećete po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja da objavite informacije građanima u 93% slučajeva. Tribunal u Hagu je izmislio novo krivično delo – udruženi zločinački poduhvat, kojim je uveo kolektivnu krivičnu odgovornost, zabranjenu u međunarodnom pravu, a vi podržavate jednu takvu instituciju. To nisu samo naši stavovi, to su stavovi poznatih profesora sa zapada, kao što je, recimo, Alen Deršovic, kao što je Dženi Martinez (ovaj je sa Harvarda, ona je sa Stenforda), iz Rusije dr Aleksandar Mezjajev. Mnogi stručnjaci širom sveta su upozoravali na te činjenice.
Upravo ovom knjigom „Policijski dosije“ dr Vojislav Šešelj ispravlja vašu grešku i razbija udruženi zločinački poduhvat u predmetima protiv svih Srba, tj. protiv srpskog državnog rukovodstva; razbija se udruženi zločinački poduhvat u svim tim predmetima.
To je opravdani interes za građane Republike Srbije, da znaju da preko ovih knjiga može da im se skine sa grbače tribunal u Hagu, da ove knjige omogućuju da se konačno utvrdi da tribunal u Hagu prihvata neproverene dokaze, da selektivno prihvata dokaze, da stvara pravnu konstrukciju, izmišlja krivično delo 2001. godine, koje nije navedeno u statutu tribunala u Hagu, isključivo zbog Srba, u predmetu Duška Tadića. Nakon toga, 84% presuda, 84% optužnica zasniva se na tom udruženom zločinačkom poduhvatu, smišljenom da se Srbi što pre, što brže i što teže osude.
Ova knjiga doktora Vojislava Šešelja razbija udruženi zločinački poduhvat i ja zaista mogu da je preporučim i predstavnicima Vlade Republike Srbije. Čujem da će je pogledati predsednik države Boris Tadić. To je veoma bitno. Ova knjiga „Policijski dosije“ dr Vojislava Šešelja može da posluži da se ojača sistem bezbednosti, jer je sistem bezbednosti ukinut od dolaska DOS-a na vlast, kada ste rešili da sve državne tajne predate tribunalu u Hagu.
Građanima Srbije nećete da obelodanite informacije na koje imaju pravo po zakonu, u 93% slučajeva, a tribunalu u Hagu dajete ono što niko normalan ne bi dao. Uništavate nacionalnu bezbednost Republike Srbije. Kako je to moguće?
Dakle, to su zaista zastrašujući propusti koje pravi ova vlada. Još jednom ću vas pozvati da porazmislite malo o sprovođenju ovog zakona o kojem sam danas govorio. Nije dovoljno da se pojavite i da deklarativno govorite – usvojili smo ovoliko zakona, doneli smo ovoliko odluka, približavamo se Evropskoj uniji, a da ne primenjujete taj zakon. Onda zaista zamajavate građane Republike Srbije. Dakle, razmislite još jednom o tome i pokažite više poštovanja građanima naše države. Hvala.

Hvala, gospođo predsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, mi danas prisustvujemo jednoj tragičnoj situaciji. To se pre svega vidi na osnovu ponašanja predstavnika vladajuće koalicije, a pre svega Demokratske stranke. Nijedan pravnik, bilo da je na čelu Odbora za pravosuđe i upravu, bilo Zakonodavnog odbora, nije govorio o ovim pitanjima. Umesto njih su govorili neki drugi ljudi, a pitanje je da li uopšte znaju šta je međunarodno krivično pravo i šta su krivična dela po međunarodnom pravu. Upravo se ova deklaracija koju podnosite danas, koju predlažete, odnosi na to.
Gospođo Kolundžija, najteži zločin, po međunarodnom pravu, jeste zločin protiv mira. Taj zločin je teži od zločina genocida. Ako želite već da pričate o krivičnim delima po međunarodnom pravu, onda morate da poštujete hijerarhiju tih zločina. Za zločin protiv mira je sudio Tribunal u Nirnbergu, kao i Tokijski tribunal. Takođe, taj zločin je bliže određen Deklaracijom UN, tj. Generalne skupštine, iz 1974. godine. Iz zločina protiv mira proizilaze svi drugi zločini u ratu, dakle, i zločin genocida. Ako ste želeli da osudite zločin, morali ste prvo da pođete od tog, najtežeg zločina.
Međutim, vas ne interesuje ko je započeo rat, ko je izvršio taj najteži zločin. Zašto? Taj zločin namerno nije stavljen u nadležnost Tribunala u Hagu zato što se zna da su ga izvršile pre svega SAD, Nemačka i Vatikan razbijanjem SFRJ, kako navodi čuveni francuski geopolitičar, general Pjer Mari Galoa. To su želeli da sakriju oni koji su osnivali Tribunal u Hagu.
Ovde ste takve gluposti izgovorili da je to zaista zastrašujuće. To je pokazalo ujedno da ne znate ni kako glasi presuda stalnog Međunarodnog suda pravde u postupku Bosna protiv SCG, ali i da ne znate definiciju genocida.
Vi se u ovoj deklaraciji, kao i naprednjaci, pozivate na genocid, iako ga ne pominjete, jer stavljate upućujuću normu u samom tekstu deklaracije i pozivate se na presudu Međunarodnog suda pravde. Međunarodni sud pravde nije utvrđivao da li je bilo genocida u Srebrenici ili nije. Za to postoje konkretni dokazi. To je presuda Međunarodnog suda pravde u postupku na koji ste se pozvali. Pozivam vas da pogledate pažljivo paragrafe od 231 do 376, međunaslov „Masakr u Srebrenici“. Šta mislite, zašto su ga tako nazvali?
Šta kaže ovaj sud? Pozivaju se na predmete pred Tribunalom u Hagu protiv generala Krstića i Blagojevića. Oni ne utvrđuju dolus specialis. Dolus specialis je, po konvenciji na koju se pozivate u vašoj deklaraciji, a što očigledno ne znate, genocidna namera, bitni element zločina genocida, bez kojeg ovaj zločin ne postoji. To je tzv. genocidna namera. Oni samo konstatuju, dakle, Međunarodni sud pravde, da nemaju razloga da sumnjaju da je Tribunal u Hagu dokazao genocidnu nameru. To je njihova priča.
Pošli ste od jedne pogrešne pretpostavke. Pozvali ste se na presudu Tribunala u Hagu, koji je, primera radi, 2001. godine izmislio novo krivično delo. Po stručnjacima sa Univerziteta Harvard, kao što je profesor Deršovic, stručnjacima sa Univerziteta Stenford, kao što je Dženi Martinez, stručnjacima Ruske akademije nauka, kao što je dr Aleksandar Mezjajev, čak i prema mišljenju famoznog Vilijama Šabasa koji podržava Tribunal u Hagu, a koji je profesor u Njujorku i Dablinu, taj sud je izmislio krivično delo koje je bilo predviđeno statuom Tribunala, tzv. „udruženi zločinački poduhvat“ i uveo kolektivnu krivičnu odgovornost, koja je zabranjena u međunarodnom pravu.
Tribunal u Hagu, a vi se pozivate na njegove presude, oslobodio je od odgovornosti mnoge zločince; između ostalih, Nasera Orića. U vreme suđenja Ramušu Haradinaju uništen je DNK materijal kidnapovanih Srba sa Kosova i Metohije. To se desilo tokom 2006. godine.
Najveća izložba o genocidu nad Srbima, autora Bojane Isaković, uništena je 2003. godine, pošto se Milošević pred Tribunalom u Hagu pozvao na materijale sa te izložbe. Šta mislite, ko je uništio?
Pozivate se na rezolucije Evropskog parlamenta. Evropski parlament je 23. avgusta 2009. godine doneo rezoluciju kojom izjednačuje nacizam i komunizam, direktan udarac Ruskoj Federaciji. Da li hoćete i to da izglasate? Zašto ste zvali Medvedeva da dođe ovde, predsednika Ruske Federacije, povodom 65 godina od oslobođenja Beograda, koji je oslobodila Crvena armija? To je vaš Evropski parlament doneo.
Parlamentarna skupština OEBS-a je takođe donela sličan dokument u julu 2009. godine. Izjednačili su nacizam i komunizam. Kada ćete tu deklaraciju da usvajate?
Čak Kongres SAD, njihovi stručnjaci iznose vrlo precizne podatke da nikakvog genocida u Srebrenici nije bilo.
Filip Korvin, najviši predstavnik UN u vreme kada se desio zločin u Srebrenici, tvrdi da genocida nije bilo. Iznosi još jednu tvrdnju – da su muslimanske vlasti zbog toga šta je izjavio pokušale da ga ubiju dok je išao preko Igmana.
Isto govori stručnjak za bezbednost Gregori Kopli, koji optužuje Donalda Hejsa, američkog funkcionera u BiH i zamenika visokog predstavnika UN u BiH, da nameće termin genocid.
Džozef Bodanski, čovek koji je rukovodio posebnim timom Kongresa SAD za borbu protiv terorizma i za pitanja bezbednosti, kaže da je informacija o sedam hiljada pobijenih muslimana u Srebrenici totalna dezinformacija i da je tamo ubijeno, da je stradalo na stotine ljudi.
Šta vi zaboravljate, gospođo Kolundžija? U centru Zagreba je 1991. godine ubijena Aleksandra Zec, dvanaestogodišnja srpska devojčica. To nećete da pomenete. Slobodan Stojanović, jedanaestogodišnji srpski dečak iz BiH, ubijen je 1992. godine, muslimani su mu izvadili srce. Milica Rakić, trogodišnja, ubijena je 1999. godine u agresiji NATO pakta. Spomenik na Tašmajdanu stoji oskrnavljen, spomenik deci pobijenoj u NATO agresiji. Nekoliko godina stoji oskrnavljen, niste hteli da ga obnovite, a ovde nama pričate o zločinima.
Na kraju, zapamtite broj 3.827. Toliko je srpskih žena, dece i muškaraca ubijeno u Srebrenici i okolini, dok Srbi nijednu ženu, nijedno dete nisu ubili u Srebrenici. Zapamtite to. Hvala.

Hvala, gospođo Čomić. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, imamo pitanje za Vladu Republike Srbije i za gospodina Mrkonjića, za njegovo ministarstvo.

U pitanju su domaći autoprevoznici kojima se u ministarstvu gospodina Mrkonjića, kada prevoze robu iz drugih zemalja prema Kosovu i Metohiji, izdaju dozvole za treću zemlju. Na taj način naša država indirektno priznaje nezavisnost Kosova i Metohije, što je suprotno međunarodnom pravu i Ustavu Republike Srbije.

Da bih precizirao, reći ću vam da postoje tri vrste transportnih dozvola: jedne su tranzitne, druge su bilateralne, dakle, između dve zemlje, i treća vrsta dozvola jesu dozvole za treću zemlju. Kada, na primer, naši autoprevoznici utovaraju robu, recimo, u Hrvatskoj i nameravaju tu robu da istovare na Kosovu i Metohiji, oni moraju da dostave dozvolu za treću zemlju. Dakle, Kosovo i Metohija se tretira kao nezavisna država.

Pitanje gospodinu Mrkonjiću i Vladi Republike Srbije je – zašto uopšte tako nešto dozvoljavaju? Kako Vlada Republike Srbije može auto-prevoznicima u Beogradu da deli dozvole za treću zemlju, a njeni službenici da savetuju auto-prevoznike da kada idu prema Hrvatima i nameravaju da istovare robu na Kosovu i Metohiji obavezno ponesu dozvolu za treću zemlju? Dakle, ovo je zaista skandalozno, suprotno je našem Ustavu. Mene interesuje zbog čega se Vlada Republike Srbije tako ponaša.

Drugo pitanje: šta su ministarstvo gospodina Dačića, Vlada Republike Srbije i BIA uradili da bi suzbili štetan uticaj Federalne unije evropskih etničkih grupa, organizacije koja se bavi manjinskim pitanjima, koja deluje na teritoriji Republike Srbije, a kojoj je, na primer, zabranjeno prisustvo u Republici Francuskoj i Italiji, zabranjeni su im sastanci, i koja se bavi manipulisanjem pripadnicima nacionalnih manjina?

Dakle, Federalna unija evropskih etničkih grupa je organizacija koju sponzorišu EU, savezno ministarstvo spoljnih poslova Republike Nemačke i, kako navodi francuski stručnjak za geopolitiku general Pjer Mari Galoa, nemačka služba bezbednosti BND.

Oni su imali nekoliko sastanaka na teritoriji Republike Srbije. Između ostalog, dve partije koje su registrovane u Republici Srbiji članice su ove organizacije, a takođe i jedna manjinska grupa. U ovom trenutku neću navoditi njihova imena, to ću uraditi kasnije.

Šta je problem sa Federalnom unijom evropskih etničkih grupa? Federalna unija evropskih etničkih grupa izdaje časopis koji se zove „Evropa etnika“. U tom časopisu nalaze se stari Hitlerovi nacisti, poput Bema, Štajnehera i Rojše, dakle, ljudi koji su imali zadatak od strane Hitlerove Nemačke da se bave manjinama, na primer, u okupiranoj Čehoslovačkoj. Federalna unija evropskih etničkih grupa nastavlja takvu tradiciju i, kao što sam vam rekao, deluje na teritoriji Republike Srbije. To delovanje je suprotno zakonima Republike Srbije, suprotno našem Ustavu. Reći ću vam još jednom da su Francuska i Italija u nekoliko navrata zabranile sastanke Federalne unije evropskih etničkih grupa na svojoj teritoriji. Njena skraćenica na nemačkom jeziku je FEUV.

Postavljam pitanje Vladi Republike Srbije, predstavnicima Ministarstva unutrašnjih poslova i BIA – šta su uradili da istraže i suzbiju štetno delovanje Federalne unije evropskih etničkih grupa u Republici Srbiji? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, gospođo Kolundžija, član 38, je besmislen. On odlično zvuči, zaista, fantastično: "Narodni poslanik se opredeljuje, istupa i glasa po sopstvenom uverenju". Odlično. Međutim, niste obratili pažnju na famozni član 102. stav 2. Ustava Republike Srbije, jer je, očigledno, prema Ustavu narodni poslanik do izvesne mere ograničen u svojoj slobodi, kao što je i svaki građanin ograničen u svojoj slobodi koju upražnjava u državi čiji je pripadnik, slobodom drugih građana.
Ovde smo već govorili o famoznim blanko ostavkama. One su predviđene stavom 2. člana 102. Ustava Republike Srbije. Zbog toga ovaj vaš član u Predlogu zakona, član 38, nije potpun. Da bismo razjasnili do kraja o čemu se ovde radi, podsetiću vas da je Ustav najviši pravni akt jedne države. Ustav, upravo, i ima to ime, zato što zaustavlja, ograničava vlast, pre svega izvršnu vlast, ali i sve grane vlasti, naravno, pre svega izvršnu vlast. Dakle, ne mogu oni koji su na vlasti da rade šta oni hoće. Moraju da vode računa o Ustavu. Zakoni moraju da budu u skladu sa Ustavom.
Nema potrebe da stavljate ovakve formulacije, jer su one neodržive prema izbornom sistemu i prema Ustavu Republike Srbije. Kada promenite Ustav Republike Srbije, onda možete da se hvalite ovakvim definicijama. Uvedite vi sistem kakav postoji u SAD, u Velikoj Britaniji, da se članovi parlamenta kandiduju na određenim izbornim jedinicama, koliko ima poslanika, toliko ima izbornih jedinica, i varijacija na tu temu, pa ko pobedi i dobije najviše glasova pod svojim imenom i prezimenom, on postaje član predstavničkog tela. To je moguće.
Ali, dok su kandidati za poslanike na listima političkih partija, dok se građani opredeljuju po programu političkih stranaka, vi nećete moći to da radite. U teoriji postoje tri funkcije političkih stranaka, one izlučuju, predstavljaju volju biračkog tela, s jedne strane, s druge strane, one disciplinuju, to je druga funkcija, političke stranke, disciplinuju izabrane predstavnike i, treća funkcija, jeste da informišu javnost. Tako je to u političkoj teoriji. To je vrlo precizno, tako to postoji već vekovima.
Vi ovakvim predlozima praktično ukidate Republiku, vi proizvoljno ukidate članove Ustava Republike Srbije. Ne možete to da radite. Ne možete zakonom da ukinete, ograničite, preformulišete član Ustava. Ako ne znate šta da radite, morate to da prepišete. Ako narodni poslanici budu mogli da rade šta god žele, zaista, doći ćemo u situaciju da se trguje poslaničkim mandatom, a to se upravo dešava.
Pokrenuta je bila tema i Šarića, doduše, niko nije pokrenuo pitanje njihovog gazde koji sedi u Crnoj Gori, koji se preziva isto kao i naš kolega iz DS, Mićunović, jer su Šarići obična marioneta. Pokrenuli ste istragu. Našli ste određene veze sa pojedinim političkim strankama. I kad je istraga dovela do toga da preko ''Metals banke'' Šarići imaju veze i sa Pajtićem, da imaju veze i sa "naprednjacima", vašim parterima sa kojima stvarate dvopartijski sistem, vi ste odjednom ućutali. Zabranjeno je BIA da sprovede istragu do kraja. Tužilac ćuti. Dogovaraju se sa predstavnicima Crne Gore. Ispašće na kraju, ''pojeo vuk magarca''. Igrali ste se s vatrom.
Dakle, ne smemo da dozvolimo da mafijaši, da tajkuni kontrolišu parlament u Srbiji, pre svega to je naš interes. Pozivam vas da, ako ne znate šta da uradite, prepišete član Ustava, pa onda pokušajte neku razradu, ali da bude u skladu sa tim članom Ustava. Hvala. (Aplauz.)

Hvala gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, prvo, nadležni organi su već ispitali dosta dobro, tako da mogu da daju informaciju o toj temi, svakako.
Podsetiću vas, gospođo Tabaković, da je ovaj slučaj pomenut u Narodnoj skupštini Republike Srbije već nekoliko puta, a pomenut je, takođe, i u srpskim tiražnim medijima. Malo ste zakasnili, što se tiče, ali bolje ikad nego nikad. Dakle, već je u Narodnoj skupštini pomenuto neka tri-četiri puta da ''naprednjaci'' imaju veze sa kriminalnim klanom Šarić. (Aplauz.)

Gospođo Čomić, problem je što ta istraga nije završena konkretnim aktima, problem je što su Šarići pobegli, problem je što Tužilaštvo i neki drugi organi nisu uradili svoj posao.
Inače, akcija oko zaplene skoro tri tone kokaina je bila odlična. Nije sporno to. Problem je što državni aparat nije išao do kraja, to je problem.

Hvala, gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, član 39. u stvari predstavlja razradu člana 103. Ustava Republike Srbije. Mi smo predvideli našim amandmanom da se ovaj član 39. upodobi u potpunosti sa članom 103. Ustava, u kojem se govori do kraja kakva prava vezano za imunitet, vezano za svoj položaj, ima narodni poslanik u Skupštini Republike Srbije.
Vi ovde odmah, na početku člana 39. kažete: ''Za usmeno ili pismeno izraženo mišljenje, ili glasanje u vršenju svoje poslaničke funkcije narodni poslanik ne može biti pozvan na krivičnu ili drugu odgovornost.'' Naravno, ovo je prepisano iz Ustava. Međutim, koju poruku, zaista, nama šalje ovaj predlog zakona? To se jasno vidi po tome što po ovom predlogu zakona narodni poslanici izgleda neće imati pravo na javnu reč.
Mi nećemo da obavljamo svoju funkciju, da koristimo jedno jedino oružje koje nam je na raspolaganju, a to je da uputimo javnosti poruku. Zbog čega? To je onaj famozni član 11, ne morate da ga tražite, gde se praktično uvodi mogućnost da javni prenosi budu prebačeni, reemitovani u nekom periodu kada niko živi to ne gleda. Sama reč parlament vodi poreklo od reči govoriti. Ako uskratite mogućnost narodnim poslanicima da govore ili ako prenosite ono što oni govore u vreme kada svi spavaju, onda je parlament obesmišljen.
Dakle, ili ćemo imati pravu javnost parlamenta, javnost rada, direktne televizijske prenose, nikakav skupštinski kanal, nikakva kablovska televizija, zna se, to je državna televizija koja pokriva celu teritoriju Republike Srbije i šire, ona mora da bude uključena. Jedino, u tom smislu, poruka koja se šalje ovim celokupnim predlogom zakona jeste loša. Onda govoriti u članu 39. o nekim pravima i kako će narodni poslanik da obavlja svoju funkciju, zaista, je, donekle, besmisleno, dakle, ako nam oduzimate pravo da slobodno govorimo i da se naša reč čuje, jer to je jedina snaga koju mi imamo.
Mi nemamo nikakav represivni aparat, kao što ima izvršna vlast, mi nemamo mogućnost da kao sudska grana vlasti donesemo određene sudske odluke, rešenja, koje moraju da se izvrše. Jedino što mi imamo to je da snagom javne reči apelujemo da se određeni poslovi obave do kraja i da sprovodimo nadzor nad izvršnom granom vlasti, a svakako preko nas i građani Republike Srbije koji su nas birali. Hvala.

Rekao sam na početku, niste me dobro slušali, da ono što vi pokušavate da definišete članom 39. je već definisano u članu 103. Naravno, amandman je simbolične vrednosti. Vi govorite u celom članu 39. o određenim pravima koje ima narodni poslanik u obavljanju svoje funkcije, a celim ovim predlogom zakona vi uskraćujete određena prava, tj. uskraćujete nam pravo koje je najznačajnije za nas. Dakle, mi koristimo ovaj amandman da vas upozorimo šta vi radite sa ovim predlogom zakona.
Inače, ovo ste imali definisano u članu 103. Ustava. Vi negde prepisujete, negde ne prepisujete, negde dodajete itd. U nekim članovima potpuno prepisujete, u nekim menjate članove Ustava, u nekim pokušavate da promenite članove Ustava, kao vezano za član 37. o kome smo malo čas raspravljali, tako da je to problem sa ovim. Hvala.

Gospođo Kolundžija, to što je opozicija pričala više to samo znači da opozicija radi, a da je pozicija samo tu da kvorum da i da glasa kada treba, dakle, kao glasačka mašina. To je problem.
Vi ste disciplinovali vaše poslanike, upravo, preko blanko ostavki, koje vrlo dobro čuva vaš majstor karatea, i oni zaista rade sve što im vi kažete. Dakle, to nije sporno.
Kako nam uskraćujete prava, ja sam vam rekao – pravo na javnu reč. Ako ono što izgovorim na primer u pet sati popodne bude emitovano u četiri sata ujutru, ne ja nego bilo ko od nas, to je problem. Mi ne možemo da radimo, onda nema smisla parlamentarizam u ovoj zemlji. To je problem. Hvala.

Sve je jasno ali i netačno.
Gospođo Kolundžija, vi ste kršenjem člana 102. stav 2. stvorili novu poslaničku grupu koja nije učestvovala na izborima u Parlamentu Republike Srbije.
Što se tiče teme, ovo je zakon o parlamentu, govorim vam o suštini parlamentarnog rada, govorim vam o tome koja je funkcija narodnog poslanika.
Vi ovim predlogom zakona onemogućavate nas da obavljamo svoju funkciju. To što vi govorite u članu 39, koji je sada konkretno tema razgovora, o određenim pravima narodnih poslanika, jeste besmisleno, zato što ih ukidate članom 11, članom 37. i drugim članovima ovog predloga zakona. To je problem.
Ako niste dobro razumeli pročitajte stenograme.
Ja vam zahvaljujem.

Hvala, gospođo Čomić. Podneli smo amandman na član 8, koji glasi: „Narodna skupština donosi zakon, budžet, završni račun, plan razvoja, prostorni plan, poslovnik, strategiju, deklaraciju, rezoluciju, preporuku, odluku, zaključak i autentično tumačenje zakona“.
Pošto je ovo Predlog zakona o Narodnoj skupštini, ova definicija u članu 8. izgleda kao nabacan materijal sa kojim radi, kojim se služi Narodna skupština Republike Srbije.
Ipak, naš stav je da je to moralo malo preciznije da se razvrsta, da se obrati pažnja na određena pravila srpskog jezika, tako da smo predložili da se član 8. stav 1. menja i da glasi: „Narodna skupština donosi opšte i pojedinačne pravne akte“, pa ih onda nabrajamo, „Ustav, zakon, poslovnik, odluku, zaključak i autentično tumačenje zakona, razvojne planove i planske akte, plan razvoja, prostorni plan, kao i političke akte, strategiju, deklaraciju, rezoluciju i preporuku“. Mislimo da bi na ovaj način građanima bilo jasnije o čemu se radi.
Takođe, primećujemo da oni koji su učestvovali u pisanju ovog predloga zakona ponovo ne obraćaju pažnju na osnovna pravila srpskog jezika. To se videlo i u članu 1, gde upotrebljavate zaista puno pleonazama. Između ostalog, upotrebljavate reč „simbol“ i reč „amblem“, koji su zaista identični, jer grčka reč „amblem“ upravo znači ono što znači reč koja se koristi u srpskom jeziku – simbol. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, evo ukratko ću da objasnim zbog čega sam izdvojio svoje mišljenje. Pre svega, naš stav je da je ovaj zakon protivustavan.
Pre toga bih morao da skrenem pažnju gospodinu Bošku Ristiću da pažljivije čita Predlog zakona o Narodnoj skupštini, jer ste upravo vi predložili termin "kontrola". Dakle, u članu 7. vi ste u Predlogu zakona naveli da "Narodna skupština u okviru svojih nadležnosti vrši sledeće funkcije", između ostalog i "kontrolnu funkciju".
Dakle, maločas ste izneli jednu neistinu. Na vašem Odboru su članovi tog odbora stavili primedbu da Narodna skupština treba da vrši nadzornu funkciju i da ona vrši nadzornu funkciju u skladu sa Ustavom Republike Srbije. Obratite pažnju šta govorite i barem sledeći put pročitajte Predlog zakona o Narodnoj skupštini pre nego što diskutujte o njemu.
Ono što mi smatramo i što je vrlo konkretno, to je da je član 37. ovog predloga zakona protivustavan, jer u njemu se kaže da "narodni poslanik slobodno raspolaže svojim mandatom". Može, gospodo, u Velikoj Britaniji, može u SAD, gde narodni poslanici, tj. kandidati za Kongres i Skupštinu nastupaju kao pojedinici, ne nastupaju na listi, pa ko prvi dobije određeni broj glasova i određenu kvotu, ko dobije najviše glasova on postaje narodni poslanik. Gde postoji lista, gde cela stranka nastupa sa određenom ideologijom sa određenim pozicijama, to je nemoguće.
Očigledna je vaša namera da ovim predlogom zakona, ovim zakonom kada ga budete izglasali stvarate dvorske stranke, stranke koje ćete početi polako masovno da proizvodite u parlamentu.
Nešto slično je radio Kralj Milan, koji je stvorio jednu proastrougarsku stranku koja se zvala Napredna stranka, koja je potpisala tajnu konvenciju sa Austrougarskom 1881. godine, koja je bila veoma slična Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju.
Austrougarska je tim ugovorom dobila sva ekonomska prava u Srbiji, dok Srbija nije imala nikakva prava u Austrougarskoj. Nešto slično je dobila EU, moderna Austrougarska danas, jer Austrougarska je raspolagala velikim teritorijama, čak od Španije pa sve do Poljske, bili su njeni posedi, imala je takođe posede u svetoj zemlji.
Onda i danas Naprednjaci imaju austrougarsku ulogu prozapadne stranke, upravo im režim u Srbiji omogućava da deluju. Da bi poštujete konkretno Ustav, da poštujete zakone, ne biste mogli ovakve stvari da radite.
Dakle, Ustav vrlo jasno govori da narodni poslanik ima pravo da svoj mandat stavi na raspolaganje stranci sa čije liste je izabran, što je u skladu sa izbornim sistemom Republike Srbije. Još jednom ću vam navesti da se narodni poslanici u Republici Srbiji biraju upravo sa stranačkih lista, zastupajući odgovarajuće ideologije.
Oni su dobili mandat od građana da zastupaju upravo takve političke stavove u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Ipak, te stavove, ono što je najbitnije, ne mogu da menjaju kako vetar dune, kako se dešava u Narodnoj skupštini, pa oni koji su nekad bili za zapadne srpske onigranice Karlobag – Ogulin – Karlovac – Virovitica, sada su za to da SAD budu prvi saradnik i partner Republike Srbije.
Oni su za evroatlanske integracije, a upravo je Vašington i Brisel srubljivao srpski etnički prostor i dan-danas, preko već pomenutih prijatelja, Sandžaka, preko Kosova i Metohije, Vojvodine, svodi Srbiju na predkumanovske granice.
Dakle, razlog zbog kog sam izuzeo mišljenje jeste taj što je ovaj predlog zakona u jednom članu, u članu 37, protivustavan..

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, pred nama je veoma važan predlog zakona, Predlog zakona o Narodnoj skupštini, i upravo kao što su predstavnici predlagača rekli, došlo je krajnje vreme da parlament stekne finansijsku nezavisnost.
Problem je samo u tome što je ovo predlog koji je pisan u 21. veku, a druge države su obezbedile finansijsku nezavisnost svog parlamenta počev, recimo, od 13. veka. U Engleskoj je ta polemika postala aktuelna 1215. godine, kada je aristokratija dobila pravo da učestvuje u tadašnjem, možemo da ga nazovemo, državnom budžetu, pa preko "Magnum koncilijuma" takođe su počeli da ostvaruju određenu finansijsku nezavisnost, a mi smo došli do toga da nam sami predlagači kažu da, eto, u 21. veku napokon ćemo imati mogućnost da budemo finansijski nezavisni u odnosu na izvršnu vlast.
O čemu se ovde zapravo radi? Narodna skupština Republike Srbije ne može da funkcioniše ukoliko nije finansijski nezavisna. Preduslov za obavljanje određenih funkcija jeste finansijska nezavisnost. Dakle, indirektno vi ste potvrdili da je u stvari zakonodavno telo bilo pod kontrolom, pod upravom izvršne grane vlasti. Zaista je tako, neki put se čini da Narodna skupština Republike Srbije i njeni poslanici imaju manje prava nego članovi nekog opštinskog odbora Demokratske stranke.
Zbog čega se još donosi ovaj zakon? Veoma su interesantne njegove odredbe. Krenuću od nadnaslova glave 1, gde se pominju famozne osnovne odredbe. Mi smatramo da je ovde napravljena greška jer odmah u članu 1. se navode u stvari odredbe koje su opšte po svojoj prirodi.
To se vidi ukoliko bilo ko pročita taj član 1. da je reč o opštim, a ne o osnovnim odredbama, ali to je već stvar srpskog jezika na koju, zaključili smo ovde, predstavnici predlagača ne obraćaju pažnju.
Niste obratili pažnju takođe u članu 1. kada ste upotrebili reč "amblemi", znamenja, oznake, obeležja, simboli. Znate, reč "amblem" je reč grčkog porekla koja znači isto što i simbol. Dakle, imate pleonazam ovde. Morali ste da obratite pažnju na pravila srpskog jezika, na pravopis srpskog jezika i došli biste do zaključka, prostim uvidom u najosnovnije papire i lekcije koje se uče još u osnovnoj i srednjoj školi, da ovako ne može da se napiše član zakona, a pogotovo član ovako važnog zakona kojim se uređuje rad Narodne skupštine Republike Srbije.
Dakle, ovo morate da izmenite. Prilika je, naravno, da se to učini amandmanima, da se ne upotrebljavaju pleonazmi.
Čuveni član 7. i polemika sa predstavnikom predlagača, gospodinom Boškom Ristićem, koji je pobrkao kontrolnu i nadzornu funkciju Narodne skupštine Republike Srbije. Kontrolna funkcija je potpunija funkcija.
Dakle, onaj ko kontroliše ide do najsitnijih detalja i pod svojom kontrolom zaista drži sve. Nadzorna funkcija je nešto drugo, nadzorna funkcija se upotrebljava i u Ustavu Republike Srbije, i naravno naš predlog i u amandmanima će biti da se umesto kontrolne funkcije upotrebi termin iz Ustava Republike Srbije, a to je nadzorna funkcija. Ovde takođe niste upotrebili reči u duhu srpskog jezika.
Član 11, napravili ste ga jednostavno da biste onemogućili direktne televizijske prenose. To je takođe jedan pritisak na poslanike i Narodnu skupštinu Republike Srbije, jer snaga javne reči je jedino što imaju narodni poslanici.
Mi ne možemo da kontrolišemo rad Vlade ukoliko naše reči ne mogu da se čuju, a vi ovo okrećete u svoju korist, u korist izvršne vlasti, odloženim prenosima u kasne sate, kao što su moje kolege i koleginice govorile, kada niko zaista ne prati ta zasedanja. Jednostavno ne mogu da prate u pet ujutru ljudi, neki se spremaju za posao, neki su se vratili, a većina spava.
Sada dolazimo do lepog pakovanja Predloga zakona o Narodnoj skupštini. Vi nama uskraćujete mogućnost da budemo nezavisni. Uskratićete pravo na direktne televizijske prenose, ali zato ćete nam omogućiti da nas dočekuje garda Vojske Srbije.
Zaista neverovatna stvar, nije predviđena Ustavom. Sada će predstavnici predlagača da maltretiraju te mučene vojnike da dolaze i da na početku redovnog zasedanja sačekuju narodne poslanike, da budu postrojeni, da čekaju po ciči zimi, da čekaju na 40 stepeni, zavisi od godišnjeg doba, sve poslanike da uđu u Narodnu skupštinu. To će biti ta simbolika, to lepo pakovanje koje ćete vi obezbediti Narodnoj skupštini.
Zaista ovo nema smisla. Počasna jedinica zna se kada treba da bude postrojena i nema nikakve potrebe da počasna jedinica garde bude prisutna na početku zasedanja Narodne skupštine. Ostavite te ljude, inače su njihove plate bedne. Inače su osuđeni da gledaju neke druge funkcionere. Zaista ne moraju još da budu maltretirani na ovim mestima.
To što sam vam naveo sada je veoma simbolično, jer vidim da su predstavnici izvršne vlasti, pre svega predsednik Republike, uveli novi način salutiranja u Republici Srbiji. Verovatno će se ponašati tako i počasna jedinica garde kada se budu pojavljivali narodni poslanici.
Po ugledu na SAD, sada se salutira bez kape, bez beretke i to smo videli na prijemima ovog meseca kada je predsednik Republike Boris Tadić salutirao i vojnicima i civilima. Čak civili, koji su savetnici ministra odbrane Dragana Šutanovca, pitanje je da li su služili vojsku, takođe su salutirali gospodinu Tadiću, što je zaista tragikomična situacija, da vam neki civil salutira, a predsednik države salutira njemu. Zaista, igrate se države, to nema nikakvog smisla.
To je ta simbolika. To će možda izgledati lepo na televizijskim prenosima, ali suština je takva da je ovaj zakon veoma problematičan.
Već smo govorili o članu 37. i predstavnik DS, gospodin Boško Ristić, potvrdio je da se DS u stvari zalaže za slobodan mandat. To je onaj mandat koji može da ide iz ruke u ruku, bez obzira što je kod nas proporcionalni sistem, što nije tako propisano ustavom, bez obzira što je članom 102. Ustava precizirano da narodni poslanik može da poveri svoj mandat stranci sa čije liste je izabran.
Bez obzira na to vi ste ovim zakonom u stvari rešili da uvedete slobodan mandat, prkoseći Ustavu Republike Srbije. Vi pokušavate da stvorite dvopartijski sistem. To je druga bitna odlika ovog predloga zakona.
Nije slučajno gospodin Boško Ristić uzeo u zaštitu naprednjake, koje sam prethodno kritikovao u mom prepodnevnom izlaganju, jer su upravo oni izabrani na listi SRS, a narod im je dao poverenje za određenu ideologiju koju su zastupali, a nakon toga, kada su dobili ogromnu količinu novca od raznoraznih tajkuna i mafijaša, počeli su da zastupaju prozapadnu internacionalu, pa da se okreću ka Vašingtonu, da se okreću ka Briselu i da rade ono što su radili naprednjaci kneza Milana, koji su bili poznati kao prozapadna, kao proaustrougarska stranka.
Tačno je kada neko kaže "nomen est omen". Nisu oni slučajno izabrali taj naziv. Zaista jesu takvi. Pomenuti su takođe od strane predstavnika te stranke izvesni denuncijanti i to je pomenuo čovek koji je Dejvidu Tolbertu, funkcioneru tribunala u Hagu, prvo u sekretarijatu tribunala u Hagu, a zatim zameniku tužioca Karle del Ponte, dostavljao podatke koji su imali za cilj da profesora Vojislava Šešelja što duže zadrže u Haškom tribunalu. Taj čovek je Tomislav Nikolić.
On se više puta sastajao sa Dejvidom Tolbertom i predstavnicima tribunala u Hagu i prenosio im određene podatke. Još tada je saradnja između njega i Tužilaštva tribunala u Hagu bila očigledna, a kasnije kulminirala kroz kontakte sa nekim drugim ljudima.
Zahvaljujem se za sada i prepustiću reč kolegama.