Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, Savet za prosvetu je veoma bitno telo, a loša vest je da ga napušta akademik Mihajlo Đurić, koji je ustao, već su kolege pomenule, protiv antisrpskog ustava iz 1974. godine. Naravno, vlast ništa nije uradila da ga zadrži, što je veliki problem.
Skrenuću vam pažnju, pre svega, na štetne reforme koje su pokrenute u našem pravosuđu, a te tzv. "nju ejdž" reforme, simbolično su počele uništavanjem knjiga. Verovali ili ne, biblioteka Ministarstva prosvete, sa 26.000 naslova, uništena je 2004. godine, ulaskom novih vlasti i pokretanjem novih reformi.
Šta se dogodilo? To su stručne knjige koje je koristilo Ministarstvo prosvete i veoma su bitne za razvoj našeg obrazovanja. One su potrpane u neke kutije i bačene u podrum da trule, mnoge su ispale, oštećene i uništene. Obrazloženje je bilo da su te knjige zastarele.
Mogu da vas podsetim da jedan od najvećih intelektualaca Zapada, Umberto Eko, upravo skuplja te zastarele knjige, inkunabule itd. Podsetiću vas, takođe, da su i u totalitarnom Hitlerovom režimu uništavane knjige.
Još strašnije zvuči informacija da se, takođe, u Narodnoj biblioteci uništavaju mnogi naslovi, pod izgovorom eliminacije trećeg i četvrtog primerka. Narodna biblioteka je, navodno, imala suviše primeraka knjiga.
Po zakonu, da vas podsetim, Narodna biblioteka može da se oslobodi viška knjiga, ali mora da ih ponudi drugim bibliotekama. Oni su uništili ne samo treći i četvrti primerak, bacili ga, već su negde uništavali i prvi i drugi primerak. Ostali su potpuno bez nekih naslova.
Mislim da bi morala da se pokrene istraga vezana za uništenje ovog nacionalnog blaga, kako biblioteke Ministarstva prosvete, sa 26.000 naslova, tako i da se utvrdi šta se to desilo u Narodnoj biblioteci, koji naslovi su uništeni.
Nećete se začuditi ako vam budem rekao da je uništavanje počelo onog trenutka kada je formirana ćelija Tribunala u Hagu, tj. Tužilaštva Tribunala u Hagu, u Narodnoj biblioteci, koja se nalazi u jednom izolovanom prostoru Narodne biblioteke, kojem ne smeju da pristupe zaposleni u Narodnoj biblioteci. Predstavnici Tužilaštva Tribunala u Hagu imaju tamo sve uslove bolje nego zaposleni, kao da se nalaze u nekoj tajnoj zgradi, prostoriji; mogu da rade šta god hoće, da pregledaju koje hoće knjige, možda, neke knjige i da sklanjaju. Takođe, treba pokrenuti istragu i o tome.
S druge strane, već sam pominjao da se neprocenjivo nacionalno blago Srbije uništava. Najveća izložba koju je ikad naša država imala o genocidu nad srpskim narodom, koja je obuhvatala period 1941 - 1945. godine, 1991 - 1992. godine, ovaj period 1991 - 1992. godine, veoma značajan za postupke koji se danas vode, autora Bojana Isakovića, uništena je 2003. godine u Parohijskom domu u Vranju, samo dve nedelje pošto je uvrštena u dokazni materijal odbrane Slobodana Miloševića.
Da se podsetimo, danas je godišnjica ubistva Slobodana Miloševića u Tribunalu u Hagu. Gotovo niko to nije pomenuo, osim poslanika SRS-a. Prosto, začuđujuće.
"Nju ejdž" reformama je predviđeno, između ostalog, uvođenje nekog američkog zvanja ''bačelor'' za diplomirane studente. Mogli ste bar da se pozovete na latinsku i francusku tradiciju, pa da upotrebite izraz ''bakalavr'', koji je prigodniji, u evropskom je duhu. Uspostavljaju se "Nju ejdž" radionice, u kojima su direktori i nastavnici glumili, verovali ili ne, usisivače i kućne aparate. To su bile te reforme.
Posebna pažnja trebalo bi da se obrati na zabranjeno znanje. Ne znam da li vam je poznato, ali poznati američki stručnjak, profesora sa Harvarda, nažalost, preminuo je nedavno, Semjuel Hantington, u svojoj knjizi "Treći talas" je napisao da je prvi talas demokratije u SAD počeo onog trenutka kada je većina belog stanovništva dobila pravo glasa.
S druge strane, slobodno možemo da kažemo da talas ustavnosti, pravne države, počinje sa ''Zakonopravilom'' svetog Save, vršnjakom "Magna karta libertatum" iz 1215. godine, s tim što je ''Zakonopravilo'' svetog Save potpunije od "Magna karta libertatum" i neuporedivo značajnije. ''Zakonopravilu'' svetog Save se ne posvećuje pažnja nigde.
Šta je zanimljivo u ''Zakonopravilu'' svetog Save? Ovde je izlazio predstavnik, Zaštitnik građana. Kada je govorio o ombudsmanu, on je rekao da se prvi put u Srbiju, u 21. veku, uvodi Ombudsman, Zaštitnik građana. Draga gospodo, sveti Sava je upravo ''Zakonopravilom'' predvideo određeni broj sveštenika koji su bili zaduženi da se staraju o sirotinji, o socijalno ugroženim građanima i da ih brane od samovolje bogataša i moćnika, znači, u 13. veku. Da ne govorim o Zakoniku Stefana Dušana, koji je imao u sebi elemente ustavnosti. Kao što znate, on obavezuje sudije da sude po zakonu, a ne u strahu od cara. To je ovo što ste vi ukinuli Zakonom o sudijama, kada ste uveli reizbor sudija i ukinuli ustavno načelo stalnosti sudijske funkcije.
Vi govorite i predstavljate se kao prozapadna vlast. Postavlja se pitanje – da li uopšte znate ko je najuspešniji Srbin u istoriji na Zapadu? Naravno da ne znate. To je Mihajlo Pupin, osnivač Nacionalnog komiteta za aeronautiku SAD-a, koji je kasnije prerastao u NASA-u, poznatu američku svemirsku agenciju.
Izumeo je samoindukcione kalemove koji su omogućili telefonski saobraćaj, komunikaciju između vazduhoplova u letu. Uvođenje njegovih patenata u Evropu, preko ''Simensa'', nazvano je pupinizacijom Evrope.
Zanimljivo je da je Mihajlo Pupin mnogo toga pričao i o srpskom KiM-u u američkim časopisima. On je 1913. godine napisao, povodom oslobođenja Kosova i Metohije – ovo je najsvetliji Vidovdan od Kosova, pa naovamo, ceo niz od 525 godina; svaki Srbin koji doživi ovu slavu, doživeo je najslavniji dan u srpskoj povesnici i treba da blagodari svevišnjem Bogu što ga je stvorio u najslavnijem dobu od početka srpstva. Takođe je pisao, u ''Indipendentu'', i o BiH, povodom ubistva Franca Ferdinanda. Uzeo je u odbranu Gavrila Principa. Naveo je tim povodom, jula 1914. godine, u ''Indipendentu'': "Ovaj tragični prizor je zadnji čin drame koja je počela 1908. godine, kada je Austrija anektirala BiH, drsko prkoseći odluci Berlinskog kongresa. Usledila je silna i duga borba, ali su, konačno, lepa Bosna i posna Hercegovina iznurene pale žrtvom. Krv je liptala iz mnogih rana, koje su nanete nemilosrdnim kandžama dvoglavog crnog orla austrijske carevine. Junačka borba Srba iz Srbije, Crne Gore i Hercegovine, od 1875. do 1878, bila je krunisana pobedom i okončanjem. Oni su se borili za ujedinjenje i oslobođenje Srba iz Srbije na Balkanu i uskrs krune Stefana Dušana Silnog, srpskog cara iz 14. veka. Bitka je bila dobijena, ali kruna nije uskrsla. Bosnu i Hercegovinu, njena dva najdragocenija bisera, ugrabio je knez Bizmark i nemački grof Andraš, Austromađar.".
Da vas podsetim, Mihajlo Pupin je ujedno bio prijatelj s petoricom američkih predsednika, između ostalog, i sa Vudroom Vilsonom, a Teodor Ruzvelt je, uputivši pismo Srpskom odboru u Čikagu 1917. godine, Teodor Ruzvelt nekad je bio predsednik SAD-a i šef Republikanske stranke, podržao stvaranje velike Srbije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, izdvojio sam mišljenje, pre svega, vezano za Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju terorizma. Kao što znate, terorizam je međunarodna pojava, zato se najčešće koristi termin međunarodni terorizam. Juče smo pričali da imamo velikog iskustva u borbi protiv terorizma, naveli smo i relevantne dokumente i naše države, između ostalog i SAD, izveštaj Komisije 9.11 formirane da bi se istražile pojedinosti koje su dovele do terorističkih napada na SAD, u kojima je navedeno da su dvojica glavnih organizatora terorističkih napada na Njujork i Vašington Muhamed Ata i Hali Šeik Muhamed bili obučavani i učestvovali u borbama protiv Srba na Kosovu i Metohiji i u BiH.
Takođe imamo dosta primera i iz naše prakse, koje je objavila naša država, a vezano za informaciju Vlade Srbije i "belu knjigu" koju je Vlada Srbije objavila o teroristima još 2003. godine. Vi ste tada bili na vlasti.
Evo šta je problem, vezano za ovu Konvenciju Saveta Evrope o sprečavanju terorizma. Postavljam pitanje, kako mislite da se borite protiv terorizma kada se zna da terorizam podržavaju brojne strane službe, između ostalog i regionalnih zemalja, i kada se zna, kako je izneo Dragan Filipović, nekada treći čovek resora državne bezbednosti i BIA, da obaveštajna uprava BIA faktički ne postoji, tj. obaveštajna uprava, ako možete da zamislite, ne bavi se obaveštajnim radom. Lica zaposlena u obaveštajnoj upravi nemaju zvanje ovlašćenog službenog lica. Dakle, oni ne mogu da legitimišu bilo koje lice na ulici, ne mogu da ga privedu na informativni razgovor.
Šta ovo znači? Ovo znači da odgovarajuća služba... Znate da postoje vrlo ozbiljni podaci da je nemačka obaveštajna služba BND sponzorisala teroriste na Kosovu i Metohiji, da ih je obučavala Centralna obaveštajna agencija SAD. Sve te službe se bave obaveštajnim delovanjem, prikupljanjem podataka itd. BIA nema tu mogućnost, nema mogućnost delovanja u inostranstvu, zagraničnog delovanja i prikupljanja informacija, a, kao što sam vam rekao, terorizam je, pre svega, međunarodna pojava, u pitanju je međunarodni terorizam.
Pogledajte drugu stvar, vezanu za trgovinu ljudima. Vi sad potvrđujete nešto što je trebalo da bude potvrđeno još 2000. godine. Specijalni tužilac Vladimir Vukčević izneo je podatak da su izvršioci nekih od ovih krivičnih dela u procesu identifikacije. Taj čovek ne govori istinu. Imate na sajtu Vlade Republike Srbije, vašem sajtu, pomenutu "belu knjigu" iz 2003. godine u kojoj su identifikovani, dobrim delom, teroristi izvršioci krivičnih dela koja se tu pominju. Uozbiljite malo tog specijalnog tužioca, naučite ga šta priča i kako da priča i primenite, na kraju krajeva, zakone Republike Srbije i sprovedite odgovarajuće postupke protiv terorista. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, izdvojio sam mišljenje, pre svega, vezano za zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma. Mislim da je ovaj zakon ponuđen državi Srbiji, a da ljudi uopšte nisu shvatili kojoj državi ga nude. Mi kao država imamo 18 i više godina iskustva u borbi protiv terorizma, borbi protiv terorističkih organizacija, onih koji finansiraju terorizam itd.
U zakonu nijednom rečju niste spomenuli terorističke organizacije i teroriste koji deluju na KiM i u drugim delovima Republike Srbije. One su ozloglašene, poznate su. Navešću vam podatak da je Vlada Republike Srbije 2003. godine u "Beloj knjizi" navela izričito određene terorističke organizacije kao terorističke sa KiM, vezano za šiptarski terorizam. Međutim, još više čudi vaše pozivanje na direktive EU i opet ona stara priča – sve što se nudi iz EU jeste dobro, direktiva EU vezana za finansiranje terorizma i vaš podatak da su najznačajnije države koje prednjače u borbi protiv terorizma dale smernice koje poštuje ovaj zakon. Pomenuli ste države članice EU.
Moram da vas razočaram, gospođo Malović, zato što je EU jedna od najvećih finansijera terorizma. Kao što znate, optuživali su se i jedni i drugi, SAD i EU, a vi vrlo dobro znate, to je stara informacija, da je BND finansirao tzv. oslobodilačku vojsku Kosova, Centralna obaveštajna agencija SAD-a nakon toga, ali da ne bih pričao iz glave, navešću vam podatke iz EU.
Jedan od poznatih profesora savremene istorije na čuvenom italijanskom Univerzitetu, profesor Danijel Genzer je, između ostalog, objavio knjige "Tajne NATO armije" sa obiljem dokumenata. Genzer objašnjava da su te oružane formacije stvorene u celoj zapadnoj Evropi, Francuskoj, Belgiji, Holandiji, Norveškoj, Danskoj, Švedskoj, Finskoj, Španiji, Portugaliji, Austriji, Švajcarskoj, Nemačkoj, Luksemburgu i Turskoj.
Prema tvrdnjama ovog stručnjaka organizaciju i opremu tim armijama obezbedili su CIA i "MI6", to je engleska obaveštajna služba koja deluje u inostranstvu, i NATO, vezano za evroatlantske integracije. Osnovna metoda ovih paravojski su tzv. ''strategije zategnutosti'' i terorističke akcije tzv. ''lažne zastave'', to je bukvalni prevod na srpski jezik, "false flags" je na engleskom.
Obratite pažnju, profesor Danijel Genzer napominje da ''strategija zategnutosti'' i njome obuhvaćena taktika ''lažnih zastava'' podrazumevaju izvođenje terorističkih akcija i pripisivanje istih nekom drugom, znači, optuživanje drugih država. Sigurno se sećate Markala, Vase Miskina itd.
Genzer u svojoj knjizi otkriva da je NATO bio jezgro te terorističke mreže. On navodi da su Tajni komitet za planiranje, skraćenica CPC i Saveznički tajni komitet, skraćenica ACC na engleskom, bili temelji tajnih armija širom zapadne Evrope. Podsetimo se da je Đulio Andreoti, predsednik Saveta ministara, 1990. godine, priznao postojanje tzv. ''Gladija'' kao i njegove očigledne veze sa CIA-om, "MI6" i NATO – izvor i izveštaj o operaciji ''Gladio'', Andreoti 26. februar 1991. godine. Isto tako italijanski sudija, Feliče Kason, uspešno je dokazao da je izvršeni atentat u Italiji 1972. godine, koji je počinio Vičenco Vincigera, pripadnik "Ordinere Nuovo", vezan upravo za ove tajne armije koje je finansirao NATO pakt i države članice EU, buduće.
Vincigera je priznao da je ubistvo izvršio uz pomoć italijanske tajne policije. Govoreći o gladi ovaj mafijaš je, takođe, potvrdio da je ta paravojska kontrolisana od strane NATO pakta i da su njene akcije još za vreme hladnog rata imale za posledicu ubistva civila, žena i dece. Na primer, 1975. godine u Bolonji stradalo je 85 ljudi od terorističkog napada.
Kako profesor Genzer tvrdi ovakve i slične terorističke akcije tajnih NATO armija, imale su za cilj da krivicu za te zločine svale na Moskvu i druge neprijatelje zapada. Genzer navodi još jedan primer, u Nemačkoj 1990. godine predstavnici Socijalističke partije došli su do podataka o postojanju tajne NATO armije u njihovoj zemlji, što je bilo u suprotnosti sa međunarodnim pravom i Ustavom Nemačke.
Kada su zapretili da će sve javno objaviti, uključujući i veze paravojnih formacija sa Demohrišćanskom partijom, zapuštena su im usta podacima o umešanosti njihovog Vilija Branta u celu operaciju.
Tokom devedesetih godina u Evropskom parlamentu je pokrenuta inicijativa za raskrinkavanje uloge NATO, CIA i "Mi 6" u stvaranju terorističkih grupacija na tlu Evrope. Čak je upućeno pismo predsednicu SAD Džordžu Bušu. Međutim, SAD i većina evropskih zemalja su ostale neme, samo su u Italiji, Švajcarskoj i Belgiji sprovedene delimične istrage.
Na kraju krajeva profesor Danijel Genzer ne isključuje mogućnost da su te terorističke grupacije i dan-danas aktivne. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije hteo bih najpre da kažem par reči vezanih za Predlog zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima.
Mislim da je ovde veoma problematičan član 62, tj. prihvatanje delova presuda stranih država i njihovo uključivanje u presude domaćih sudova.
O čemu se ovde radi? Navešću vam konkretan primer, do čega sve to može da dovede. U pitanju je jedna presuda koja je doneta u ime Republike Hrvatske, doneo je Županijski sud u Gospiću, broj je K-4/03-185, presuda je Srbinu povratniku, Svetozaru Karanu, matični broj 110595335 itd. sin Branka Karana i Ranke, rođene Karan sa prebivalištem Devete gardijske brigade bb, Korenica, rođen 11. svibnja 1950. godine u Kestenovcu, opština Vojnić, Srbin po nacionalnosti. Kriv je i osuđen na 13 godina zatvora zbog nekog učestvovanja u tuči, a presuda Županijskog suda, to je Okružni sud, sadrži i sledeće delove: "...jer Hrvatska se sigurno prema ocjeni onih izvana nalazi pred rasulom, a to je momenat kada se memorandumom može ispuniti u cjelosti, kojeg smo, malo je nedostajalo da ga ispune".
Ovo sve citiram: "Zauzeta je Vojvodina, Srijem i pola Bosne, a drugu polovinu će lako riješiti, samo je ostala crta Virovitica, Karlovac, Karlobag, pa iz tog razloga svi oni zločinci koji su činili zločine u Hrvatskoj vraćaju se, a u stvari činili su genocid nad Hrvatima, i to ne samo u ovom ratu, već skupa sa ostalima, činili su to preko 500 godina, od dolaska Turaka, kada su skupa sa Turcima dolazili i uništavali Hrvate, a otkad su prisajedinili ove krajeve Jugoslaviji i praktično ih uništili na određenim područjima, i sada žele da zauzmu ono doklen je Osmanlija došao, a skupa sa Osmanlijama doklen su došli optuženik i njegovi preci, a Hrvatska bi ostala samo ono što se zvalo ostaci ostataka Hrvatske.
No, pored toga i pored zločina koji je počinio optuženi, isti je praktično nagrađen. On je sve što je imao odnio u Srbiju, sa ostalima je razrušio polovinu Hrvatske, a vratio se da ga država Hrvatska nagradi. Te, ukoliko mu je što oštećeno država Hrvatska treba da mu obnovi, dok Hrvatska istovremeno zanemaruje svoje dobrovoljce koji su izborili slobodu i one izbeglice koje su pobjegle pred zna se čijom kamom, a neretko treba i zapovjedati narodu koji se vraća, a to je pored ostalih i optuženik", da ne čitam više ove morbidnosti.
U pitanju je, još jednom, presuda Okružnog, Županijskog, suda u Gospiću protiv Srbina povratnika, Svetozara Karana. Presuda je doneta 2003. godine. Da li možete da verujete da ovako nešto može da se nađe u presudama srpskih sudova, da se prepiše. To ne mogu da zamislim, ali možemo da dođemo i u takvu situaciju. Takvi su njihovi sudovi, na primer.
Ranije sam govorio, takođe, o Predlogu zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma. Nisam stigao na sve detalje da vam ukažem.
Još jednom bih želeo da podsetim da mislim da je veliki propust ovog zakona taj što se u njemu ne navodi konkretno, budući da smo mi država koja ima iskustva sa borbom protiv terorizma više od 18 godina, terorističke organizacije sa kojima smo imali problema, konkretno teroristi sa kojima smo imali problema, a to je pre svega šiptarski terorizam.
Ali, ne zaboravite da prema Izveštaju Komisije 9-11, koja je formirana nakon terorističkih napada na SAD 11. septembra, da se u tom izveštaju nalaze, takođe, podaci da su dvojica glavnih organizatora tih terorističkih napada Muhamed Ata i Halid Šeik Muhamed boravili, učestvovali u terorističkim aktivnostima protiv srpskog naroda na KiM i u BiH. To je jedan veoma interesantan podatak i mislim da nije trebalo da na jedan ovakav način prepisujemo neke norme koje postoje u EU, jer konkretno, još jednom napominjem, da imamo veliko iskustvo sa borbom protiv terorizma.
Još želim da podsetim, vezano za obrazloženje donošenja ovog zakona, gospođa Malović je navela da je EU predvodnik u borbi protiv terorizma, da su njene norme, takođe, vrlo značajne u tom pogledu, podsetio bih vas da je EU imala velikih problema, između ostalog i sa tajnim zatvorima CIA, da je pokrenuta istraga u Evropskom parlamentu, da je ta istraga prekinuta, nije dovela ni do čega, da su to veoma ozbiljne optužbe, jer ljudi koji su kidnapovali određene građane država koje su članice EU, bavili su se između ostalog i terorističkom aktivnošću.
Još jednom podsećam da je italijanski profesor Danijel Genzer, profesor savremene istorije objavio knjigu pod naslovom "Tajne NATO armije". On je objasnio da su te tajne NATO armije po prirodi terorističke grupacije postojale i postoje u Francuskoj, Belgiji, Holandiji, Norveškoj, Danskoj, Švedskoj, Finskoj, Španiji, Portugaliji, Austriji, Švajcarskoj, Nemačkoj, Luksemburgu, kao i u Turskoj. Prema njegovim tvrdnjama one su obučavane i opremane od strane CIA, "Mi 6" i NATO. Njihova osnovna strategija je bila strategija zategnutosti i lažnih zastava tzv. "false flags".
O čemu se radi u toj strategiji? Izvrše se određeni teroristički napadi, terorističke akcije i za te terorističke akcije se optužuju druge države i drugi narodi. Genzer je u svojoj knjizi otkrio da je NATO bio jezgro te terorističke mreže, a podatke između ostalog, vezane za "Tajne NATO armije" objavio je i list "Geopolitika". Genzer je naveo da su tajni komitet za planiranje Severnoatlantske alijanse CPC i saveznički tajni komitet ACC bili temelji tajnih armija širom zapadne Evrope.
Podsećamo na izveštaj Đulija Andreotija, predsednika Saveta ministara iz 1990. godine koji je priznao postojanje tzv. "Gladija", kao i njegove očigledne veze sa CIA "Mi 6" i NATO-om.
To je izveštaj o operaciji "Gladio", Andreoti, 26. februara 1991, zvanični dokument italijanske vlade.
Isto tako, sudija Feliče Kason je uspešno dokazao da su izvršioci atentata u Italiji 1972. godine bili pripadnici terorističke organizacije "Ordinere Nuovo", među njima Vincigera. Vincigera je priznao da je ubistvo izvršio uz pomoć italijanske tajne policije. Govoreći o ''Gladiju'', ovaj mafijaš je potvrdio da je ta paravojska kontrolisana od strane NATO pakta i da su njene akcije za vreme hladnog rata imale za posledicu ubistva civila, žene i dece. To se desilo 1985. godine u Bolonji, kada je stradalo 85. ljudi.
Najveći problem svega ovoga jeste što profesor Genzer smatra da su te tajne grupacije još uvek aktivne. Dakle, on je naučnik, profesor savremene istorije. Tokom 90-tih godina, 1990. godine, u Evropskom parlamentu pokrenuta je inicijativa za raskrinkavanje uloge NATO-a, CIA i "MI 6" u stvaranju tajnih terorističkih grupacija na tlu Evrope, gle čuda, ona, naravno, nije sprovedena do kraja. Upućeno je pismo Džordžu Bušu, međutim, istraga je delimično sprovedena samo u Italiji, Švajcarskoj i Belgiji.
Profesor Genzer, pominje da postoje podaci o postojanju tajne armije "P 26" u Švajcarskoj i to iz 1990. godine. On ističe da je o svemu tome bio upozoren i Fransoa Miteran i da je postojala čuvena polemika između Miterana i Andreotija po tom pitanju. Na kraju je i admiral Pjer Lakost, bivši šef francuske tajne službe, obelodanio podatke o postojanju tajnih armija u Francuskoj i njihovoj umešanosti u atentate. Danijel Genzer ne isključuje, dakle, mogućnost da su pomenute NATO paravojne formacije još uvek aktivne i pojašnjava da NATO i dan danas odbija da govori o strategiji zategnutosti, kao i da objavi podatke na primer o ''Gladiju''.
Vidite sledeću situaciju. Prema ovom zakonu o sprečavanju pranje novca i finansiranju terorizma, predviđa se određeno delovanje Uprave za sprečavanje pranje novca koja je definisana kao finansijsko– obaveštajna služba. Svi znaju da se borbom protiv terorizma, pa i finansiranjem terorizma, pre svega bavi MUP i bezbednosne službe. Ovde bismo mogli da postavimo jedno vrlo važno pitanje. Dragan Filipović je u svojoj knjizi, on je inače bio treći čovek BIA, resora državne bezbednosti, objavio podatke da obaveštajna uprava BIA faktički ne postoji od 2003. godine, tj. da se obaveštajna uprava ne bavi obaveštajnim radom. Postavljam pitanje – da li je to tačno?
Takođe, postavljam pitanje – da li je tačno da lica zaposlena u obaveštajnoj upravi nemaju zvanje ovlašćenog službenog lica? To znači da oni ne mogu nikoga ni da legitimišu. Sa druge strane, tajne policije država u našem regionu se bave obaveštajnim radom tzv. zagraničnim delovanjem i na teritoriji Republike Srbije.
Vi vrlo dobro znate da su ovde aktivne i hrvatska obaveštajna služba, slovenačka obaveštajna služba i druge službe. Dakle, naša bezbednosna služba ima jednu ozbiljnu falinku koju ne može da nadoknadi ni finansijska obaveštajna – služba, kako ste je vi nazvali. Dakle, takva situacija bi morala da se ispravi. Takođe molim da mi se odgovori na ova pitanja. Hvala. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, reklamiram povredu čl. 27. i 104, dostojanstvo Narodne skupštine.
Gospođo Đukić-Dejanović, kada ste maločas rekli da se govornik udaljava od teme dnevnog reda, to bi zaista mogla da bude povreda, da je uopšte počelo da se raspravlja o dnevnom redu. Znači, kada izađe poslanik, reklamira povredu nekog člana Poslovnika, onda on obrazlaže u čemu se sastoji ta povreda. On može da se pozove na bilo koji član i osnovno demokratsko pravilo je da ga pustite da barem jedan minut obrazloži, mada ima pravo da tri minuta obrazlaže, u čemu se sastoji ta povreda.
Dok vi niste bili tu, gospođa Čomić je učinila sledeću stvar. Rekla je da, od nekog trenutka njenog predsedavanja, više neće da se primenjuju čl. 225. i 226. Rekla je da smo do sada primenjivali čl. 225. i 226, ali da od onog trenutka kada je ona to javno rekla više neće moći da se čuje. Znači, sopstvenom voljom, ona je rešila da primenjuje ili ne primenjuje Poslovnik. Na ovaj način, gospođa Čomić se, praktično, ponaša kao despot.
Znate, u Principatu, koji je smenio Rimsku republiku, jedna poslovica je postala dominantna, a to je da princepsa zakoni ne obavezuju. Dakle, princeps je mogao da radi šta god želi.
Duh parlamentarizma se krši ovde. Gospođa Kolundžija je, takođe, izlazila i pričala o parlamentu, o članu 103. Ne znam da li je neko objasnio šta znači reč parlament, od koje reči vodi poreklo – od reči ''govoriti, raspravljati''.
Ako vi u novom predlogu odluke kojom se menja Poslovnik o radu Narodne skupštine smanjujete mogućnost narodnim poslanicima da govore, sa 15 minuta, na dva minuta, vi ukidate parlamentarizam. Poslanik ne može da obavlja svoju osnovnu dužnost, vi mu zabranjujete da govori.
Vi nam zabranjujete da se obraćamo na osnovu čl. 225. i 226. Šta da radimo? Kako da pitamo ministre? Kako da tražimo informacije koje su nam neophodne u radu? Hoćete li da nam podelite njihove brojeve mobilnih telefona, da im šaljemo poruke? Hoćemo li da organizujemo video-konferencijsku vezu? Hoćemo li da nabavimo golubove pismonoše, možda telepatijom? Dajte da utvrdimo kako možemo da dobijemo informacije.
Recimo, osnovna funkcija parlamenta je kontrolna funkcija, a ne funkcija donošenja zakona. Mi smo najviše predstavničko telo. Vlada je ništa u odnosu na nas. Pogledajte šta je Vlada uradila Zakonom o sudijama sa sudijama. Znači, jedina stručna grana vlasti, imamo dve političke grane vlasti, izvršnu i zakonodavnu, sudska grana vlasti je stručna grana vlasti...
(Predsednik: Vreme.)
...završavam, izvinjavam se. Zakonom o sudijama, oni su lustrirali sudije, prekršili su Ustav i kažu – pravo većine.
Podsetiću vas, Aristotel je u svojoj ''Politici'' vladavinu većine stavio kao izopačeni oblik vladavine...
(Predsednik: Hoćete li, molim vas? Dvadeset sekundi govorite duže.)
...koji je suprotstavljen Republici. Znači, molim vas, dozvolite narodnim poslanicima da rade. Hvala. Izvinite na prekoračenju.

Hvala, gospođo Čomić.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, reklamiram povredu člana 27. Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije, koji glasi: ''Predsednik Narodne skupštine'', isto važi i za predsedavajućeg, ''vrši poslove predviđene Ustavom, predsedava sednicama Narodne skupštine, stara se o primeni Poslovnika Narodne skupštine, stara se o blagovremenom radu radnih tela Narodne skupštine'', vidimo da imamo problema s Administrativnim odborom, ''i vrši i druge poslove predviđene zakonom i ovim poslovnikom.''
Gospođa Čomić je, koju svi mi uvažavamo, dala sebi za pravo da suspenduje glavu 16 – prava i dužnosti narodnih poslanika, koja je sadržana u Poslovniku o radu Narodne skupštine. Kada je gospodin Krasić pitao zašto je to uradila, ona je rekla da je morala da preuzme odgovornost.
Ne znam koji vam član Poslovnika daje mogućnost, konkretno, da preuzmete odgovornost i da suspendujete deo Poslovnika o radu Narodne skupštine. Pazite sada …

Gospođo Čomić, zaista sam vam zahvalan na ovakvom obaveštenju, ali vi ste sami rekli da se neće primenjivati članovi Poslovnika iz glave 16. To ste vi sami rekli, a rekli ste nekoliko puta. Dakle, zašto ste ih primenjivali od juna? Zašto su poslanici od juna imali pravo da se javljaju...

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista posle ove najnovije odluke Tribunala u Hagu teško je govoriti o amandmanima. Kao što vam je verovatno poznato, upoznale su vas naše kolege, Tribunal u Hagu je doneo usmenu odluku da se uskrate dalja prava pravnim savetnicima koji su najviše doprineli odbrani dr Vojislava Šešelja, gospodinu Krasiću i gospodinu Slavku Jerkoviću.
U više navrata sam govorio da se prava odbrane pred Tribunalom u Hagu uskraćuju, dok tužilaštvo ima sve mogućnosti koje mu pružaju određena Pravila, a i nešto drugo što ne može da se podvede pod Pravila. Govorio sam takođe o finansijskoj potpori koju Tribunal u Hagu ima ovde, pa iskoristiću priliku što je ministarka prisutna da kažem da Tribunal u Hagu tj. tužilaštvo kao organ tog suda ima apsolutnu podršku ove države. Maksimalna sredstva se izdvajaju, uzimaju od građana Srbije da bi se pomogao Tribunal u Hagu, dok se ista ta prava uskraćuju odbrani.
Kao što znate, po najznačajnijim konvencijama o ljudskim pravima, da ih ne navodim ovde, Ujedinjenih nacija, Evropske unije itd, pa i po našem Ustavu, tj. zakonu neophodno je da u svakom procesu postoji jednakost oružja, jedno pravila koje garantuje da optužba i odbrana imaju jednaka prava. Vi ste nama sami uputili ovde informaciju vezano za finansiranje Kancelarije za saradnju sa Tribunalom u Hagu, gde ste između ostalog naveli da tužilaštvo Tribunala u Hagu ima pun i direktan pristup svim državnim arhivima u Republici Srbiji. Dakle, ima šira ovlašćenja od MUP i BIA-e. Odbrana nema te mogućnosti.
Isto tako ste dali informaciju, Vlada Srbije, da je 97% zahteva tužilaštva obrađeno, dok kada je u pitanju odbrana preko 50% nije obrađeno. Sačekaćemo pismenu odluku pa ćemo videti kakva će dalja reakcija biti.
Što se tiče samog Predloga zakona o javnim nabavkama, podnet je jedan amandman na član 17, gde se predlaže da se u članu 17. stav 2. reč "započeto" zamenjuje se rečju "izvršeno". Vlada je dala jedno obrazloženje zbog čega ne prihvata amandman. Ukratko da kažem koji su naši motivi bili.
Kao što znate, član 17. Predloga zakona o javnim nabavkama, nadnaslov 7. Valuta, stav 1: ''Vrednosti u konkursnoj dokumentaciji i u ponudi iskazuju se u dinarima'', nije sporno. Stav 2: ''Naručilac može da dozvoli ponuđaču da cenu u ponudi iskaže u jednoj stranoj valuti i u tom slučaju će u konkursnoj dokumentaciji navesti da će se za preračun u dinare koristiti odgovarajući srednji devizni kurs Narodne banke Srbije na dan kada je započeto otvaranje ponuda.''
Iz obrazloženja Predloga zakona o javnim nabavkama vidi se sledeći tekst, možemo da pročitamo: ''Naručilac može dozvoliti ponuđačima da vrednosti iskažu u stranoj valuti, koja mora biti ista za sve ponuđače, u kom slučaju će u konkursnoj dokumentaciji navesti da će se za preračun u dinare koristiti odgovarajući srednji devizni kurs Narodne banke Srbije na dan otvaranja ponuda, čime se obezbeđuje uporedivost cena iz dostavljenih ponuda.''
Oba teksta su pisali predstavnici Vlade, ali vidimo razliku, jer u stavu 2. člana 17. navodi se u delu rečenice - na dan kada je započeto otvaranje ponude, a u obrazloženju - na dan otvaranja ponuda.
Što se tiče naših teza kojima mi želimo da odbranimo ovaj amandman, mi smo predložili da se u članu 17. stav 2. reč "započeto", kao što sam rekao, menja rečju "izvršeno". Postavlja se pitanje zašto predlagač u članu 17. stav 2, zašto je propisao - na dan kada je započeto otvaranje ponuda, a u obrazloženju Predloga zakona o javnim nabavkama ovaj član je obrazložio rečima - na dan otvaranja ponude.
Do sada se u praksi dešavalo da naručilac u prisustvu ponuđača ili ovlašćenih predstavnika izvrši otvaranje prispelih ponuda na unapred utvrđenom mestu, datumu i času. Dakle, ceo postupak otvaranja i pregleda prispelih ponuda se okončava u toku jednog dana, u okviru jednog radnog vremena.
Da li zakonodavac ovakvom formulacijom koju sam pročitao, pravne norme u članu 17. stav 2, dakle, na dan kada je započeto otvaranje ponude, ima nameru da otvaranje ponuda koje su iskazane u stranoj valuti ubuduće traju dva ili više dana? Ako postoji takva namera, postavlja se pitanje zašto, naravno, to su ove razlike u kursu, pošto je reč o stranoj valuti.
Našim amandmanom mi želimo da motivišemo učesnike da sve završe u jednom danu. To je očigledno. Očigledno je da je smisao člana 17. stav 2. da se obezbedi uporedivost cena iz dostavljenih ponuda. Međutim, gde su garancije da u međuvremenu do narednog dana, kada će se nastaviti otvaranje ostalih ponuda, neko neće promeniti cenu iz ponude koja je ostala neotvorena, znači u zatvorenoj koverti. Ovo su već problemi koji se tiču korupcije u javnim nabavkama.
Moram da skrenem pažnju da je jedan od najvažnijih uslova za proces javnih nabavki da bude pošteno otvaranje ponuda u tačno određeno vreme, na određenom mestu i u prisustvu svih učesnika tendera ili njihovih predstavnika. Potrebno je javno otvaranje ponuda, gde svako zainteresovan može da čuje ko je sve podneo ponude i koje su cene u pitanju.
Upravo ovakav metod smanjuje rizik da se poverljive informacije i službene tajne jedne strane proslede drugoj, preko neke veze, da se neka ponuda i ne uzme u razmatranje, da se ponude menjaju ili da se na drugi način manipuliše samim postupkom.
Praksa u nekim zemljama da ponude otvara komisija koju zvanično imenuje kupac, kao što znate, ali bez prisustva ponuđača, nije dobra, pogotovo ako uzmemo u obzir činjenicu da je u javnosti dominantno mišljenje prema kojem su naručioci često podložni korupciji.
Sa druge strane, nadmetanje ponuđača je jedino moguće ukoliko se sačuva tajnost prispelih ponuda, do isteka roka koji je određen za njihovo otvaranje. Prost primer korupcije i mogućnost da se unapred odredi rezultat tendera je da naručilac prekrši ovo važno pravilo jednostavnim otvaranjem ponuda pre isteka roka za njihovo podnošenje i da dojavi prezentovane cene nekom dobavljaču, kako bi ovaj podneo najmanje.
To je još jedan od razloga zbog kojih otvaranje ponuda ne bi trebalo da traje duže od na primer jednog dana, već da bi sve trebalo završiti vrlo brzo. Ovaj mehanizam korupcije i kriminala funkcioniše odlično ukoliko svim ponuđačima nije omogućeno da prisustvuju otvaranju ponuda.
Želeo bih da podsetim da najšira mogućnost fingiranja tendera postoji u fazi procene prispelih ponuda. Tako na primer članovi komisije mogu da izmaštaju čitavu seriju novih uslova i kriterijuma za odlučivanje o najboljoj ponudi.
Isto tako oni mogu arbitrarnim postupcima da primene te kriterijume na način koji bi obezbedio određenom licu, koje one podržavaju, da pobedi. U tom nečasnom poslu često su im od pomoći nedovoljno precizno određeni pojmovi u zakonu. Ovde svi pojmovi u zakonu moraju da budu precizno određeni i važećim propisima, kao i sami propisani uslovi za pobedu najboljeg ponuđača.
S tim u vezi najjednostavniji metod za korupciju u međunarodnim, recimo, javnim nabavkama je provizija koja se plaća lokalnom zastupniku, koji treba da realizuje posao.
Velike korporacije su, poslujući u malim zemljama ili u zemljama u razvoju, često spremne da daju pozamašnu proviziju, kako bi posao za njih bio uspešno priveden kraju. To neretko maskirajući podatke o proviziji kao nešto drugo i obavezno sa naznakom tajnosti ili poverljivosti.
Naravno, odrešene ruke ili samostalnost u delovanju omogućuju lokalnom zastupniku da, po realizaciji posla, zadrži deo provizije za sebe. Zanimljivo je, da se podsetimo, da su upravo, recimo, američki finansijeri, uslovno rečeno srpskih nevladinih organizacija, u svojim projektima predvideli, zvaničnim projektima, imamo to na papiru, da negde do 60% njihove pomoći nevladinim organizacijama završava u privatnim džepovima, da otpada na korupciju, ali da je ipak i ta žrtva isplativa za ostvarenje njihovih interesa u Srbiji.
Postavlja se pitanje ko sme proviziju u međunarodnim nabavkama roba i usluga da učini transparentnom, a ko ne? Kao što vidite, mogućnost za korupciju i kriminal, prilikom javnih nabavki, gotovo su neograničene. Upravo zbog toga ni jedan pojam u zakonu ne sme da ostane neprecizan ili nedovoljno dobro objašnjen. U ovom zakonu ne bi smele da postoje rupe, jer će korupcija i kriminal naći svoj put i kroz najmanju pukotinu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, reč je o amandmanu na član 42, gde je predloženo da se u stavu 1 - 50% zameni sa  20%, u stavu 2 - 100% zameni sa 30%, a u stavu 4 - 50% zameni sa 15%.
Dakle, reč je o članu 42. u kojem se kaže sledeće: "Osnovna plata sudije koji obavlja funkciju u sudu u kome se ne mogu popuniti sudijska mesta može se uvećati do 50%. Osnovna plata sudije koji postupa u predmetima krivičnih dela sa elementom organizovanog kriminala i ratnog zločina može se uvećati do 100%. Odluku o uvećanju osnovne plate iz st. 1. i 2. ovog člana donosi Visoki savet sudstva. Osnovna plata zamenika predsednika suda uvećava se za 50% uvećanja iz člana 40. stav 1. ovog zakona."
Šta je poenta amandmana? U obrazloženju je Vlada rekla da je u porastu broj krivičnih dela sa elementom organizovanog kriminala za koje se sudi.
Međutim, mi smo ovde pre svega imali u vidu, s jedne strane, sudije kojima se ne povećava zarada, jer samo tri kategorije sudija potpadaju pod ovaj član, da im se povećava zarada, dok ostali ostaju bez mogućnosti povećanja zarade. Ali, problem leži i u jednoj drugoj stvari, koja je znatno ozbiljnija.
Ovde se, kao što ste videli, pominju krivična dela sa elementom ratnog zločina. Postavlja se pitanje kako se u ovoj državi sudi za ratne zločine i da li se uopšte sudi. Sudi se, ali pod potpunom kontrolom Tribunala u Hagu. Pošto vidim da se ovde određeni ljudi u prvom redu smeju, moram odmah da kažem da se za zločine nad srpskim narodom gotovo ne sudi, što je prosto neverovatno.
Daću vam jedan podatak, da je najveća izložba o genocidu nad srpskim narodom 2003. godine zapaljena u Parohijskom domu u Vranju. To je izložba kakvu ova država nikada nije imala. Ona je obuhvatala period 1941-1945. i 1991-1992. godine, baš vezano za ova dela i za ove zločine koje vi navodite (pročitaću kasnije) i za koje se sudi pred Specijalnim sudom.
Materijalna vrednost te izložbe je, kao što sam ranije rekao, 300.000 evra, nematerijalna vrednost je neprocenjiva. Autor izložbe je Bojana Isaković. Godine 2003. je zapaljena, do dana-današnjeg nije utvrđeno ko ju je zapalio.
Zamislite koji bi značaj bio te izložbe u ovom procesu protiv Republike Hrvatske, jer se tu pominju i Ovčara, Vukovar itd. To nisu bile samo fotografije; ona je sadržavala brojne dokumente (predmete, objekte) o izvršenju krivičnih dela, tj. genocidu.
Do dana-današnjeg niko nije utvrdio šta je bilo s tom izložbom. Očigledno je, znači, da našu državu ne interesuje zločin genocida nad Srbima. To ste stavili sa strane. Pominjete neko etničko čišćenje u mogućoj tužbi protiv Hrvatske itd. Ta izložba bi danas bila pravo blago. Ali, postavlja se drugo pitanje - zašto se pred sudom za ratne zločine izbegava da se pokrenu procesi koji su vezani za ratne zločine nad Srbima­? Pokazaću vam (99% je na drugu stranu), evo dokaza. Vlada Republike Srbije je poslala narodnim poslanicima Nacionalni program za integraciju Srbije EU, pa kaže:
Regionalna saradnja i međunarodne obaveze – Oblici saradnje: ''Saradnja sa MKTJ se odvija kroz nekoliko segmenata: hapšenje i transfer optuženih; saradnja na pronalaženju svedoka i osumnjičenih; dostavljanje dokumentacije; održavanje redovnih kontakata sa predstavnicima Tribunala, a naročito tužilaštva MKTJ; regionalna saradnja ... Tužilaštvu je do sada obezbeđeno na stotine hiljada dokumenata..." (Niste mogli precizan broj da stavite, kao da se radi o krompiru. To su vrlo bitni dokumenti, ali hajde da vidimo koji su to dokumenti.) "...uključujući poverljive dokumente sa sednica Vrhovnog saveta odbrane, Ministarstva odbrane, državnih bezbednosnih agencija, MUP i drugih organa. Od sredine 2006. godine Tužilaštvo MKTJ ima opšti i direktan uvid u sve arhive državnih organa Republike Srbije..." (Ovakva ovlašćenja nema niko, nema MUP, nema BIA, čak ni Vlada nema ovakva ovlašćenja.) "...Navedena dozvola uvida je uzrokovala značajno povećanje broja zahteva Tužilaštva MKTJ, koji su iz istog razloga znatno obimniji nego prethodnih godina".
Onda se priča kako glavni tužilac (ili glavni tužioci, kako se već smenjuju) hvale Vladu, ali, evo, vezano za suđenja za ratne zločine u samoj Srbiji, znači pred Specijalnim sudom: "Novoustanovljeni pravosudni organi za ratne zločine procesuirali su preko 100 lica osumnjičenih za ratne zločine. Različiti postupci koji se vode protiv ovih lica nalaze se u različitim fazama - od faze istrage pa do postupaka koji su okončani donošenjem pravosnažnih presuda. Ovi postupci, iako procesno razdvojeni, poznatiji su grupisano kao sledeći slučajevi: slučaj ''Osvetnici'', slučaj ''Štrpci'', slučaj ''Ovčara''.... (Baš ste imali, recimo, Ovčaru obrađenu u ovoj izložbi o kojoj sam govorio, koja je zapaljena 2003. godine, a vezana je za genocid nad srpskim narodom. Kompletan slučaj, znači ne samo parcijalno, kako predstavljaju u Tribunalu i na drugim mestima kod nas, već kompletno kako se odvijalo, od početka do kraja.) ... slučaj ''Zvornik'', slučaj ''Škorpioni'', slučaj ''Batajnica'', slučaj ''Lovas''. Tužilac za ratne zločine aktivno je sarađivao i sarađuje s Tužilaštvom KMTJ u pripremi ovih predmeta''. (Znači, sami ste rekli da vam Tribunal priprema predmete.)
Već sam naveo velik broj problema koji se tiču uopšte funkcionisanja Tribunala u Hagu. Jedan od najtežih problema jeste uvođenje kolektivne krivice. Oni tamo ne sude za individualnu krivičnu odgovornost, sude za kolektivnu krivičnu odgovornost. To su analize američkih stručnjaka. Oni to rade preko koncepta udruženog zločinačkog poduhvata. Američki profesori Alen Deršovic, koji dolazi sa Univerziteta ''Harvard'', zatim Dženi Martinez, koji dolazi sa Univerziteta ''Stenford'' naveli su te primere. To uopšte nije sporno, da je treća kategorija udruženog zločinačkog poduhvata praktično uvođenje kolektivne krivice u opticaj.
Oni su počeli da primenjuju udruženi zločinački poduhvat od 2001. godine, od presude Dušku Tadiću. Osam godina pre toga uopšte ga nisu primenjivali. Zašto? Zato što se on ne nalazi u Statutu Tribunala. Izmisli su ga posle osam godina. Od 2001. godine preko 70% presuda protiv Srba se zasniva na udruženom zločinačkom poduhvatu. Šta mislite zašto? Upravo zbog tog koncepta kolektivne krivične odgovornosti.
Evo šta kažu, recimo, američki stručnjaci sa Univerziteta ''Berkli'', opet vezano za udruženi zločinački poduhvat. Ovo je objavljeno na njihovom zvaničnom sajtu, na sajtu Univerziteta ''Berkli'' - Ukoliko ekstenzivni oblik UZP, kategorija tri, nema jasan presedan u slučajevima iz epohe Drugog svetskog rata, onda on zaista podseća na druge dve kontroverzne doktrine, gonjenje zločinačkih organizacija i zločin zavere, koji su korišćeni pred Međunarodnim vojnim tribunalom u Nirnbergu.
Samo da objasnim, oni ovde analiziraju pozivanje u presudama Tribunala, pozivanje na pravnu praksu međunarodnih vojnih tribunala nastalih posle Drugog svetskog rata i dokazuju da nema osnova tome, tj. da oni uopšte ne primenjuju tu praksu, da čak rade sasvim suprotno. Na stranu što ne primenjuju zločin protiv mira, za koji se sudilo pred vojnim tribunalima, pre svega. Predstavnici Tribunala se ne pozivaju na najvažnija dela iz nadležnosti Vojnog suda u Nirnbergu, kao ni na njegovu praksu u tom smislu, jer im to nikako ne ide u prilog.
Kada govorimo o praksi suda u Nirnbergu, vezano za zločinačke organizacije, treba istaći (dakle, to pišu Amerikanci) da su sudije Međunarodnog vojnog tribunala pokazivale značajnu nelagodnost prilikom odlučivanja u tim predmetima. Naime, ni Londonska povelja, kojom su regulisana nirnberška suđenja, ni optužnica u kojoj su iznete optužbe od strane tužioca nisu dale definiciju zločinačkih organizacija. Vi je dajete gotovo svakodnevno.
Sudije su konačno zaključile da tužilac da mora da dokaže da je organizacija nužno postojala kao grupni entitet, i to takve vrste da je njegovim članovima moralo biti jasno da služe zajedničkom cilju.
Sudije su takođe presudile da je za proglašenje organizacije zločinačkom potrebno da zločinački ciljevi organizacije budu prožimajući i prihvaćeni među članovima. To ne važi za kategoriju tri udruženog zločinačkog poduhvata, ni za kategoriju dva koja se odnosi na koncentracione logore, a ni za kategoriju jedan.
Na kraju, sudije u Nirnbergu su uklonile sa liste četiri od sedam inkriminisanih organizacija. Zločinačkim su proglašene samo državni vrh Nemačke - Gestapo i SS-trupe.
Konačno, sudije su izmenile teret dokazivanja i presudile da u narednim postupcima tužilaštvo mora da dokaže da je svaka osoba kojoj se sudi za članstvo u zločinačkoj organizaciji pristupila organizaciji dobrovoljno - ne važi za kategoriju tri - i da je znala da je organizacija učestvovala u zločinima inkriminisanim u Londonskoj povelji - ne važi za kategoriju tri udruženog zločinačkog poduhvata, koji primenjuje Tribunal.
Ukoliko tužilac za ovo poslednje ne bi mogao da izvede dokaz, onda bi bio u obavezi da pokaže da je optuženi lično učestvovao u takvim zločinima - no ne važi za kategoriju tri udruženog zločinačkog poduhvata, koji primenjuje Tribunal u Hagu. U narednim postupcima Tužilaštvo je bilo prinuđeno da podnese teret dokazivanja vojnog i svesnog učešća svakog pojedinca u grupi sa zločinačkim ciljevima. Dakle, sve suprotno praksi Tribunala u Hagu.
Praksa vezana za druga dela za koja je suđeno u Nirnbergu takođe ne ide u prilog tumačenju udruženog zločinačkog poduhvata. Član 6. Nirnberške povelje inkriminiše zaveru kao zločin protiv mira. Nije u nadležnosti Tribunala u Hagu. Pogodite zašto – zato što znamo ko je izazvao rat.
Presuda vezana za ovaj zločin, a koji se proteže na oko 1.000 strana, sadrži odeljak od tri strane naslovljen ''Pravo po pitanju zajedničkog plana ili zavere''. U njemu sudije Vojnog tribunala u Nirnbergu usvajaju restriktivan pojam zavere, odbacuju primenu zavere na zločin protiv čovečnosti i ratne zločine, i konačno, ograničavaju osudu za zaveru na vođenje agresivnog rata i na osobe visokorangirane u Hitlerovom rukovodstvu koje su aktivno učestvovale u planiranju agresije, dakle, zločina protiv mira.
Koristeći te kriterijume, sudije su zaključile da dokazi potvrđuju zajedničko planiranje, pripremu i vođenje rata od strane određenih optuženih. Od 22 optuženih za zaveru samo je osam bilo osuđeno, pri čemu zavera nije igrala značajnu ulogu u konačnim presudama. Štaviše, u razmatranju pojedinih osuda u presudi za zločin protiv čovečnosti i ratne zločine ne spominju se ni odgovornost za zaveru ni odgovornost za zajednički plan.
Konačno, domet optužnice za zaveru u Nirnbergu je bio značajno sužen od strane sudija Vojnog tribunala, a igrao je istaknutu ulogu samo u pogledu zločina protiv mira. Dakle, opet da pomenem – zločin za koji se ne sudi ni kod nas, ni u međunarodnom sudstvu, a naravno ni pred Tribunalom u Hagu. Tribunal u Hagu se svojim odlukama očigledno suprotstavlja sudskoj praksi Vojnog tribunala iz Nirnberga iako se na nju poziva.
Koncept udruženog zločinačkog poduhvata, koji je usvojio Tribunal, a naročito treća kategorija, praktično uvodi na mala vrata odgovornost po osnovu kolektivne krivice.
U ovom slučaju je prosto zapanjujuće da se Vlada hvali saradnjom sa Tribunalom u Hagu, da Vlada kaže u ovom Nacionalnom planu pridruživanja Evropskoj Uniji da tužilac za ratne zločine aktivno sarađuje i da je sarađivao sa tužilaštvom Tribunala u pripremi svih predmeta koji se tiču suđenja za ratne zločine u Srbiji.
Ovo je jedna katastrofalna situacija. Prvo, protivustavna je, suprotna je međunarodnom pravu. Videli ste iz analize ovih američkih stručnjaka da i oni tako smatraju. Zato vas pozivam da prekinete sa ovom praksom i da počnete da poštujete Ustav, zakone i međunarodno pravo.

Dame i gospodo, reklamiram član 104.
Gospodine Batiću, vi ste pomenuli zločine po međunarodnom krivičnom pravu. Zaboravili ste da pomenete najteži zločin. Po međunarodnom pravu to je zločin protiv mira. Vi ste pomenuli zločin genocida. Zločin genocida nije najteži zločin u ratu. Zločin protiv mira je najteži zločin jer iz njega proizilaze svi ostali zločini, uključujući i genocid.
Dakle, postavlja se pitanje ko je izvršio zločin protiv mira? Zašto niko ne pominje taj zločin? Zašto naši sudovi ne sude vezano za taj zločin? Zašto Tribunal u Hagu ne sudi vezano za taj zločin? Poziva se na presude sudova tribunala u Nirnbergu, vojnih tribunala nastalih posle Drugog svetskog rata. Okosnica rada tih tribunala bio je upravo zločin protiv mira.
Dakle, zločin protiv mira možemo da tumačimo i na osnovu rezolucije Generalne skupštine UN iz 1976. godine. Zločin protiv mira čini ne samo ona država koja je izvršila oružani napad na teritoriju druge države ili stanovništva, već čini onaj ko ubacuje oružane bande, ko vrši terorističke aktivnosti.
Vi ste pomenuli Srebrenicu, genocid. Šta je genocid? Delimično ili potpuno uništavanje neke nacionalne, rasne, verske, etničke grupe, potpuno, delimično. Dakle, tu se ne bira. Vi znate da u Srebrenici nisu stradale žene i deca. General Mekenzi je rekao da nije bilo osnova uopšte da se govori o genocidu na taj način.
Drugo, za genocid vam treba dolus specialis, znači specijalni umišljaj, namera. Mora on da se dokaže. Znači, taj zločin uopšte nije šala. Onaj ko vrši genocid, on ima nameru da istrebi jednu etničku, nacionalnu, versku ili rasnu grupu, on ubija sve što mu padne pod ruku. On neće da pusti žene i decu, a da se fokusira na vojno sposobne muškarce. Bilo je zločina, ali ratnih zločina. Morate da pravite razliku između zločina genocida i nekih drugih zločina.
Drugo, eto ga Bratunac. Šta je bilo tamo? Naser Orić i ekipa ubijaju žene i decu brenerima. Ko je odgovarao za to? Haški tribunal ih je pustio. Pustio je i Haradinaja takođe, a vi govorite o našem Specijalnom sudu. U našem Specijalnom sudu vise slike Borisa Tadića sa Karlom del Ponte, to im je idol. Znači, tamo gde se nalazi tužilaštvo, na trećem spratu, stoje slike njih sa Karlom del Ponte. Hajde da stoji Tadićeva slika, da stoji slika neke znamenite ličnosti iz istorije Srbije, pa u redu.
Da se vratimo na zločin protiv mira. Zločin protiv mira su počinili oni koji su organizovali raspad Jugoslavije, koji su ubacivali svoje instruktore. Znate da je Nemačka to radila. Znate ko je ubacivao oružje? Znate da je protivoklopni sistem u Sloveniji Ambrus nemačke proizvodnje.
Znate da su slovenačke trupe dobile pre nemačkih jedinica, imale su samo nemačke specijalne jedinice, redovna vojska to nije imala u upotrebi. Odakle njima to? Kako su to nabavili? Po rezoluciji Generalne skupštine UN iz 1976. godine ubacivanje oružja se smatra zločinom protiv mira. Hoće li neko da odgovara za zločin protiv mira ili neće?

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, amandman vezan za član 5, razdeo 3, glava 3.13, predloženo je da se reči "Kancelarija Nacionalnog saveta za saradnju sa Međunarodnim tribunalom za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na  teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine" zamene rečima "Kancelarija za pravnu i ekonomsku pomoć državljanima Srbije koji su optuženi od strane Međunarodnog tribunala za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine".
Postavlja se pitanje zbog čega je podnet ovaj amandman, a podnet je da bi ukazali na ozbiljna kršenja najosnovnijih ljudskih prava pred Tribunalom u Hagu.
Postavlja se pitanje šta naši građani laćaju? Naši građani plaćaju jednu kancelariju koja u stvari u potpunosti sarađuje sa tužilaštvom i potpuno pomaže tužilaštvu.
Oni izdvajaju 54 miliona za taj hir Vlade i plus vojska i policija pružaju usluge tribunalu u Hagu, tačnije tužilaštvu. Poenta priče jeste da se ovim krši jedno od osnovnih pravila i principa u krivičnom postupku, a to je jednakost oružja. Kao što znate, pred sudom odbrana i optužba moraju da budu jednake, moraju da vladaju istim mogućnostima i da imaju ista prava da bi to suđenje bilo pravično.
Naša država nažalost saučestvuje u pomoći tužilaštvu Tribunala u Hagu, zanemarujući u potpunosti odbranu. Vlada čini sve da pomogne tužilaštvu, a odbrani ne pomaže ni na jedan mogući način. Ne odvaja ni dinara, niti pomaže na bilo koji drugi način.
Citiraću jedan deo iz informacije koja je prosleđena narodnim poslanicima, a koja se tiče Nacionalne strategije pridruživanja Evropskoj uniji, izrađuje je naša Vlada.
Reč je o tački međunarodne obaveze, naravno, saradnja sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju. Ovde se navodi sledeće: "Do sada je podneto nešto više od 1.650 zahteva tužilaštva Tribunala u Hagu. Zahtevi se procesuiraju promptno i blagovremeno, sa manje od 2 do 3% zahteva koji su još uvek u toku ili za koje se odgovor čeka duže od dva meseca".
Ono što možemo da primetimo u ovoj rečenici, to je da je pisao ili čovek koji ne vlada srpskim jezikom ili da je prevođeno sa nekog stranog jezika. Ako je prevođeno sa stranog jezika, zaista je zastrašujuće da nacionalnu strategiju pridruživanja EU Srbije pišu stranci.
Ovde se ne upotrebljava reč promptno, ne kaže se za zahteve da su oni u toku, već se kaže da se zahtevi obrađuju, da se procesuiraju ili nešto slično. Kao što vidimo, svega 2 do 3% zahteva tužilaštva nije obrađeno. Koliko zahteva odbrane nije obrađeno? Preko 90%.
"Vlada Republike Srbije je do sada oslobodila čuvanja državne tajne", kaže se dalje u ovoj informaciji, "službene i vojne tajne preko 500 pripadnika vojske, policije i drugih svedoka. U ovoj oblasti saradnje Srbija pruža efikasnu pomoć tužilaštvu Tribunala u Hagu u pronalaženju i uzimanju izjava od svedoka i osumnjičenih". Da li se ta pomoć pruža odbrani? Ne pruža se.
Dalje se kaže: "Ukupan broj optuženika koji su prebačeni u Tribunal iz Srbije iznosi 39 lica". Sledeća glava - Pravni okvir saradnje. "Sporazum sa tužilaštvom Tribunala u Hagu o otvaranju kancelarije tužilaštva u Beogradu, kojim se daje vrlo širok krug ovlašćenja predstavnicima tužilaštva u pogledu pristupa svedocima i uopšte kretanja i komunikacija na teritoriji Republike Srbije".
"Vrlo širok krug ovlašćenja" je nedovoljno precizan termin, niko ne zna šta on znači. Znamo da se on mora odnositi na policiju, vojsku i pravosuđe. Ne može da se odnosi na EPS, na NIS, zato što se oni ne bave tim poslom.
Dakle, iz ovih detalja najbolje vidimo da zaista Vlada čini sve kako bi pomogla tužilaštvu Tribunala u Hagu, a u potpunosti zanemaruje bilo kakvu pomoć i mogućnost da pomogne odbrani. Na taj način ona narušava najosnovnija ljudska prava garantovana Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima, Evropskom deklaracijom o ljudskim pravima, Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima, takođe.
Ovde imamo i sledeći problem: dolazi vrlo često do uništavanja dokaza odbrane. Ne znam da li vam je poznato, a trebalo bi svi da znate napamet, najveća izložba o genocidu nad srpskim narodom, genocid nad Srbima 1941, 1945, 1991, 1992. godine je zapaljena 2003. godine u parohijskom domu u Vranju, samo dve nedelje pošto je uvrštena u dokazni materijal odbrane Slobodana Miloševića.
Autor ove izložbe je Bojana Isaković. Materijalna vrednost ove izložbe je bila preko 300 hiljada evra, a nematerijalna vrednost je neprocenjiva. Možete da zamislite šta bi se desilo da je neka izložba u Izraelu, posvećena genocidu nad jevrejskim narodom, izgorela? U Srbiji danas nikog ne interesuje kad gore dokazi odbrane, kad gori najveća izložba o genocidu nad Srbima u istoriji. Dakle, to je stvarno zastrašujuće.
Kad je u pitanju Tribunal u Hagu, prema nekim njegovim predstavnicima, protiv Srba najčešće primenjuje tzv. koncept udruženog zločinačkog poduhvata, kako ga oni zovu, a mi ga zovemo združeni zločinački poduhvat zato što je tužilac po svom nahođenju združio te ljude za koje pretpostavlja da su krivi.
Dakle, predstavnici Tužilaštva često taj koncept zovu "srebrnim metkom za Srbe".
Ovde se Srbi predstavljaju kao nekakve zveri koje treba pobiti. Udruženi zločinački poduhvat je koncept koji krši najosnovnija ljudska prava zato što se kroz njega uvodi koncept kolektivne krivične odgovornosti, ne individualne krivične odgovornosti, već kolektivne krivične odgovornosti.
Da ne ispadne da samo to ja pričam, reći ću vam sledeće, pošto on ima tri kategorije. O trećoj kategoriji, kao o konceptu kolektivne krivične odgovornosti, govore i profesori iz SAD, Alen Deršovic, profesor sa Harvarda, Dženi Martinez, profesor sa Stenford univerziteta, prof. Vilijam Šabas, koji dolazi sa Univerziteta u Dablinu i Univerziteta u Njujorku.
S tim što prof. Vilijam Šabas je pristalica međunarodne pravde i ovih instant tribunala, ali čak i on kritikuje treću kategoriju udruženog zločinačkog poduhvata, budući da je njena skraćenica na engleskom JCE, tj. joint criminal enterprise, on taj koncept zove just convict everybody. Znači, jednostavno osudite bilo koga.
Na osnovu tog koncepta, to postoji u optužnicama protiv svih Srba, tj. političkih i vojnih funkcionera, svaki Srbin može da odgovara za ono što su počinile srpske snage. Šta su srpske snage po Tribunalu u Hagu? To su svi Srbi pod uniformom, čak i pozadinske jedinice, sanitarne jedinice itd.
Dakle, može čovek, koji je pretpostavljeno u udruženom zločinačkom poduhvatu, da odgovara za nešto što je učinio neki drugi čovek sa kojim je on bio u sukobu. I to se dešava.
Još bih vas podsetio da je Tribunal u Hagu formiran suprotno Povelji UN, da je formiran u vreme unipolarnog sveta, kada je Rusija bila na kolenima, da po Povelji UN Savet bezbednosti ima pravo da osnuje pomoćne organe, komitet, komisiju i izvestioca za specijalna pitanja i ima pravo da deluje na osnovu Glave 7 - održanje mira i bezbednosti.
Sud se ne osniva da bi uspostavio mir i bezbednost, već da bi utvrdio individualnu krivičnu odgovornost. Čak i da se osniva da bi uspostavio mir, mir je uspostavljen Dejtonskim mirovnim sporazumom iz 95. godine. Dakle, postavlja se pitanje zašto Tribunal u Hagu još uvek postoji? Nema nijednog osnova da on postoji.
Dakle, još jednom apelujem na vas da učinimo sve što je u našoj moći da, barem onoliko koliko se pomaže Tužilaštvo, pomognemo i odbranu. Ako to ne radimo, pogledajte naš Ustav, pogledajte glavu - Ljudska i manjinska prava, videćete tamo da optužba i odbrana moraju da imaju jednaka prava.
Ako nemaju, nemate fer suđenje, krše se najosnovnije norme o fer i pravičnom suđenju, tako da vas molim da obratimo pažnju u narednom periodu i na odbranu i da zaštitimo naše građane koji su optuženi pred Tribunalom u Hagu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, gospođo Čomić, vezano za vaše predsedavanje ističem povredu člana 100. poslovnika o radu Narodne skupštine.
Naime, nakon isticanja povrede Poslovnika od strane poslanika Prelića nije dato objašnjenje na osnovu člana 100. stav 3. Kao što vam je poznato, predsednik Narodne skupštine je dužan da nakon isticanja povrede Poslovnika da objašnjenje.
Mogu da pročitam ceo član 100: Narodnom poslaniku koji želi da govori o povredi ovog poslovnika predsednik Narodne skupštine daje reč odmah po završenom izlaganju prethodnog govornika. Narodni poslanik je dužan da navede koja odredba Poslovnika po njegovom mišljenju povređena, da je citiram i obrazloži u čemu se sastoji povreda, s tim što može govoriti najduže tri minuta, pri čemu se ne računa vreme potrebno za citat.
Onda sledi povređeni stav. Predsednik Narodne skupštine je dužan da nakon toga da objašnjenje. Očigledno da je umor uzeo svoj danak, jer je sada već prošlo 22,00 časa, niste dali objašnjenje narodnom poslaniku Preliću. Prekršen je član 100. stav 3. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, vezano za rebalans budžeta Republike Srbije, odmah bih vam na početku skrenuo pažnju na enormnu zaduženost naše države.
Na strani 121 u stavci - otplata stranih kamata vidimo da je za otplatu stranih kamata Republike Srbije u toku 2008. godine predviđeno da se izdvoji 12.324.811.000 dinara, a za otplatu kamata stranim vladama 6.393.254.000 dinara itd.
Mislim da u ovom trenutku moramo da se setimo iskustava koje je imala Argentina za vreme velike dužničke krize. Izneću vam par podataka vezanih za te nemile događaje.
U vreme vojne diktature u Argentini spoljni dug te zemlje se povećao 5,5 puta. Međunarodni monetarni fond je planski podržavao i savetovao generale, čak je jedan visoki funkcioner ove organizacije, gospodin Dante Simon, bio posrednik pri argentinskoj centralnoj banci u vreme vojne diktature. Po međunarodnom pravu dug koji napravi neki diktatorski režim smatra se dubioznim, sumnjivim potraživanjem, a država nije u obavezi da ga vrati. Ipak, po uspostavljanju demokratije u Argentini 1985. godine, MMF je vršio pritiske na predsednika Raula Alfonsina da prizna ovaj dug. Iako je predsednik imao pravni osnov da odbije zahtev Fonda, on je prihvatio njihov uslov. Ugovorom je priznat umanjen dug.
Ovde odmah vidimo sličnost sa dešavanjima vezanim za našu zemlju i rečima koje su svojevremeno upućivali funkcioneri DOS-a da je 26. novembra 2001. godine Pariski klub država poverilaca otpisao 66% duga Jugoslaviji. Jugoslavija je dobila 22 godine za otplatu 1,8 milijardi dolara sa grejs-periodom od šest godina, dok je uz 4,562 milijarde dolara dugoročnog duga Pariski klub reprogramirao i 648 miliona kratkoročnog duga.
Slični pregovori su vođeni sa Londonskim klubom, koji čini grupacija od oko 600 komercijalnih banaka poverilaca kojima je naša država dugovala 2,2 milijarde dolara. Predstavnici Vlade Srbije su i onda a i sada zaboravili da pomenu da su u stvari doprineli priznanju 34% dubioznog duga koji je najvećim delom napravio Titov diktatorski režim tokom šezdesetih i sedamdesetih godina. Dakle, još jednom podsećam, po međunarodnom pravu on ne mora da se vraća zbog rizika ulaganja u države koje su pod diktatorskim režimom. Postavlja se pitanje da li stranke koje su u vlasti smatraju da je Titov režim bio diktatorski ili ne?
Problem je što danas građani Srbije plaćaju dugove za koje po međunarodnom pravu ne bi morali da plate ni dinara. Najgore je što će i buduće generacije otplaćivati ta dugovanja, što nas sve zajedno vodi u nekontrolisano dužničko ropstvo.
Spoljni dug Srbije prevazišao je ove godine iznos od 28 milijardi dolara, iako je 2003. godine iznosio 12,3 milijarde dolara a bilo je projektovano da će 2010. godine iznositi 10,5 milijardi dolara. Zaduženost po glavi stanovnika je već odavno prešla 1.500 evra.
Građani Srbije su krajem avgusta bili kreditno zaduženi 311,9 milijardi dinara, što znači da je zaduženost građana porasla za 5,8% u odnosu na kraj prošle godine. Ovo su pokazatelji Udruženja banaka Srbije.
Sad možemo opet da se vratimo na primer Južne Amerike i Argentine jer je kod njih došlo do onog najgoreg mogućeg scenarija. Do čega dovodi nekontrolisano zaduživanje najbolje se vidi na primeru Južne Amerike. Kreditori MMF-a i Svetske banke su u nekim državama (Haiti, Peru, Dominikanska Republika) obezbedili sebi pravo da ubiraju takse i poreze na osnovu otplate zaduživanja tj. kredita. U drugim slučajevima (Meksiko), eksploatisali su glavne izvozne resurse pa je prihod od nafte išao preko njujorških bankovnih računa koje su kontrolisale federalne rezerve SAD. Da ne bude zabune, ovo su činjenice koje su objavljene u francuskoj štampi, u "Mondu" i "Mond diplomatiku".
Kreditori su često nametali svoju pravnu nadležnost u rešavanju sporova, a nisu prezali ni od vojne intervencije kako bi realizovali svoja potraživanja. Od 1980. do 2000. godine privatni kreditori su od Latinske Amerike naplatili 192 milijarde dolara više od iznosa koji su pozajmili. Godine 1999. i 2000. godine latinoameričke zemlje su isplatile 86,2 milijarde dolara više nego što su pozajmile. MMF je Argentini u periodu od 1980. do 2000. godine stavio na raspolaganje 71,3 milijarde dolara, dok mu je ona vratila 86,7 milijardi dolara. Dakle, MMF je ostvario zaradu od 15,4 milijarde dolara.
Od 1982. godine do 2000. godine Latinska Amerika je isplatila svim kreditorima neverovatnu sumu od 1.450 milijardi dolara, što je četiri puta više od njenog duga iz 1982. godine.
Argentinski spoljni dug 2004. godine je bio 130 milijardi dolara, iako je Argentina u periodu od 25 godina isplatila više od 200 milijardi dolara. Otprilike nešto slično čeka i nas.
Jula 2000. godine argentinski sud je u presudi obrazloženoj na 195 strana razotkrio nelegitimnu prirodu i krivicu MMF-a i federalnih rezervi SAD zbog siromašenja zemlje. Veliku pomoć u ovom procesu MMF-u i Svetskoj banci dali su novokomponovani argentinski kapitalisti, tajkuni, koji su postepeno lišavali argentinsku privredu njene osnovne supstance - industrije. Ovde vidimo sličnost sa našom državom.
Interesantno je da su neke južnoameričke države uspele da okončaju svoju ekonomsku krizu. Tokom tridesetih godina prošlog veka 14 zemalja je obustavilo otplate dugova na duži rok. Među velikim dužnicima samo je Argentina otplaćivala redovno dugove, bez prekida. Ova rešenja su Argentinu 2001. godine dovele do katastrofalne krize, koja je svima poznata.
Izneo bih još jedan podatak. Naime, jedna od najpoznatijih neistina koje iznose naši vlastodršci jeste da je najveći donator Srbije Evropska unija. Prvo, Evropska unija za svoja sredstva koja daje Srbiji uzima kamate, postavlja ekonomske uslove, ultimatume ili dobija političke ustupke. Štaviše, slanjem Euleksa na Kosovo i Metohiju Brisel je izvršio faktičko priznanje južne srpske pokrajine.
Drugo, prikriva se činjenica da je najveći donator Srbije srpska emigracija koja tiho ali neprekidno u svoju zemlju svake godine ubrizgava između dve ili tri milijarde evra, ne tražeći ništa za taj novac. Ovo je dobro mesto da se zapitamo zbog čega naša vlada ne stvara zajedničke projekte sa najvećim donatorima Srbije, srpskom emigracijom. Da samo 5% vremena koje posvećuje Evropskoj uniji posveti srpskoj emigraciji, ubrzo bi građani Srbije osetili ekonomski boljitak.
Međutim, svima je poznato da tajkuni u Srbiji, vlasnici prljavog ili sumnjivo stečenog kapitala, koji su u sprezi sa režimom, ne dozvoljavaju da se u Srbiji plasira čist kapital. Jednostavno, nije im u interesu. Taj čist kapital bi za njih značio gubitak profita, uticaja na Vladu Srbije, a za vlastodršce u Srbiji gubitak visokih provizija i mogućnosti za instant bogaćenje. Pogledajmo samo koliko u inostranstvu ima uspešnih sportista, naučnika i privrednika iz Srbije kojima tajkuni ne dozvoljavaju da plasiraju svoj čist kapital u Srbiju. Umesto toga, naša vlada sarađujući sa tajkunima produbljuje korupciju i, naravno, dodatno zadužuje zemlju i sve građane, uvodeći ih u dužničko ropstvo.
Pri tome, izgovor za sve je Evropska unija. Danas su reči "Evropska unija" zamenile reč "Tito", dok je crveni pentagram zamenjen žutim. To je mantra današnjih vlastodržaca. Celu tu psihologiju, koja se odnosi i na sadašnji režim, opisuje svojevremeno Zinovjev uvodeći pojam "homo sovjetikus", opisujući je kao psihologiju fatalizma prisutnu kod ljudi koji ne veruju u sopstvene snage već samo u ono što im se dešava spolja ili sa strane, te strpljivo čekaju obećanu svetlu budućnost.
Stoga vas molim da još jednom razmislimo i da ne produbljujemo dužničku krizu koja vlada u našoj zemlji.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, želim da vas informišem da je nedavno pokušan atentat na još jednog novinara, glavnog urednika "Geopolitike", gospodina Slobodana Erića, na taj način što je sabotirano njegovo vozilo.
Na svu sreću, čovek je živ i zdrav, ali ovom prilikom bih želeo da podsetim da je nedavno nađena i bomba u redakciji "Kurira", koja je mogla da ugrozi članove ove redakcije, takođe članove redakcije lista "Glas javnosti" i nedeljnika "Grom".
Podsećam, takođe, svi znamo da su ubijeni novinari Slavko Ćuruvija i gospodin Pantić iz Jagodine. Dakle, zaista se moramo zapitati da li država čini sve što je u njenoj moći da zaštiti novinare, jer pretpostavljam da svi znamo koja je uloga novinara, koja je njihova funkcija.
Dakle, moderna demokratija i moderna država su nezamislivi bez rada novinara. Stoga se nadam da će nadležni organi ispitati najnoviji napad na glavnog urednika "Geopolitike", da će utvrditi sve činjenice i okolnosti i informisati javnost o tome šta se desilo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, reći ću par reči o zakonu o zaštiti podataka o ličnosti. Kao što znate, ovaj zakon je od izuzetne važnosti. Vi ste to obrazložili u Predlogu zakona potrebom da bismo pristupili EU, ali o tome nešto kasnije. U čemu je značaj, između ostalog?
Kao što neki znaju, u okviru projekta ''Za život bez žiga'' navedeni su sledeći podaci: u SAD, u maju 2006. godine, ukradeni su podaci od 26,5 miliona ratnih veterana iz baze podataka u Vašingtonu. Dakle, svi znamo da oni imaju izuzetno obezbeđenje, u SAD-u, vezano za podatke i da su daleko ispred nekih drugih zemalja.
Isto tako, kontrolor britanske obaveštajne službe ''MI-6'', baronesa Defni Park, izjavila je ispred britanskog parlamenta u martu 2006. godine da bi uvođenje lične karte sa centralnom bazom podataka u Britaniji bilo poklon za teroriste i da bi takva centralizovana baza podataka pružila vredne podatke organizovanom kriminalu i obaveštajnim službama neprijateljskih država.
Ovde bih naveo podatak da je Komisija 9/11, koja je formirana da bi istražila okolnosti pod kojima je došlo do terorističkih napada na SAD, u svom izveštaju, tj. u javnom delu izveštaja precizirala da su dvojica glavnih organizatora Muhamed Ata i Halid Šeik Muhamed obučavani u BiH i na Kosovu i Metohiji.
Profesor Ros Anderson sa Univerziteta Kembridž, stručnjak za bezbednost, napominje da policijske i druge agencije mogu da dobiju pristup neograničenoj bazi podataka obaveštenja o ličnosti i da se to već radi preko podataka koje banke prikupljaju od svojih klijenata, preko policijske baze, preko registracije vozila itd, uključujući i medijske organizacije koje učestvuju u svemu tome. Kada je u pitanju Predlog zakona o zaštiti podataka o ličnosti, vi ste hitan postupak obrazložili neophodnošću pristupa EU. Međutim, očigledno je iz ovog predloga zakona da vi niste pratili zakonodavstvo koje postoji u EU. Da ste to uradili, da ste uradili domaći zadatak, vi biste videli da je najdalje u zaštiti podataka otišla Velika Britanija. Velika Britanija je još 1998. godine donela tzv. Data Protection Act, tj. Zakon o zaštiti podataka, koji vrlo precizno definiše ovu problematiku.
Za razliku od njihovog zakona, ovaj zakon uvodi pravnu nesigurnost i mi ćemo sa njim imati veoma ozbiljne probleme. Uvodite određene pojmove koji nisu precizirani ili nisu dovoljno dobro precizirani, a takođe, postoje određene kontradiktorne norme. Kako biste ispravili te propuste, preporučujem vam jednu analizu Centra za proučavanje i upotrebu savremenih tehnologija Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, izveštaj je izradio Aleksandar Zagorac. To ću vam dostaviti, kako biste mogli da se uverite u ove detalje koje sam naveo.
Citiraću neke stvari, a pre svega član 3. Predloga, pored ostalog, određuje pojmove, koji su vrlo bitni za ovaj zakon, rukovaoca, korisnika i obrađivača podataka. To su tačke 5, 7. i 8. Dakle, u ulozi rukovaoca može da se nađe i privatna firma. Privatna firma u ulozi rukovaoca – to je zaista fantastično. Predlog zakona ne precizira nikakve dodatne uslove za ove tri kategorije. Mislim da je to veoma važno. Recimo, sada upoređujemo kako englesko rešenje sadrži obilje podataka o rukovaocu, korisniku podataka ili obrađivaču i vrlo precizno to definiše za razliku od našeg predloga zakona, odnosno Vladinog predloga.
Bilo bi neophodno zakonskom regulativom utvrditi minimum uslova prihvatljivih za pristupanje pravnih, odnosno fizičkih lica ovakvim zvanjima. Ustanovljena su različita pravila u zavisnosti od toga da li rukovalac ima sedište, odnosno prebivalište u državi, konkretno u Engleskoj. Kod nas to nije učinjeno. Kod nas je svejedno da li je sedište rukovaoca u Srbiji, odnosno da li se oprema koju on koristi nalazi u Srbiji ili se nalazi u inostranstvu. To je nedopustivo.
U članu 5. tog engleskog zakona vrlo precizno se navodi da ta oprema mora da bude na teritoriji Engleske ili ako nije na teritoriji Engleske, ili ako onaj koji obrađuje podatke nije na teritoriji Engleske, postoji određena zakonska regulativa pod koju on potpada. Različite su regulative vezano za sedište rukovaoca.
U članu 7. govori se o određivanju rukovaoca posebnim propisom, ako se istim uređuje i svrha i načina obrade. Evo nas, tu smo došli do pojmova koji nisu definisani: svrha i način obrade. Za razliku od našeg rešenja, u engleskom zakonu vrlo precizno se definiše i svrha i način. Imamo tu onda dodatnih problema, jer svrha i način su vezani za neke druge detalje.
Članom 19. rukovalac nije obavezan da lice obavesti o načinu obrade, ali se zato lice ovlašćuje članom 22. na ispravku, dopunu i privremenu obustavu obrade, ako je način obrade nedozvoljen. Kako lice koje je nestručno može da zna da li je način obrade nedozvoljen? Gde piše u zakonu koji je to nedozvoljen način obrade? Gde on može da dobije saznanje o tome vezano za nedozvoljen, tj. dozvoljen način obrade? To se posle nastavlja kroz niz članova gde imamo te primere vezano za dozvoljen, pa onda nedozvoljen način itd. Podsetio bih da je ovaj engleski zakon iz 1998. godine.
Ajmo sada malo na Poverenika. Vezano za Poverenika, imamo nekoliko tačaka koje se tiču Poverenika. On daje mišljenje u vezi uspostavljanja novih zbirki podataka, daje mišljenje u slučaju kada postoji sumnja da li se neki skup podataka smatra zbirkom podataka itd. Ako način na koji Poverenik ostvaruje svoju nadležnost ne bude bliže određen, rizik od proizvoljnosti postaje veći. Poverenik ovde ima važnu funkciju, ne smemo da izostavimo.
Britanski zakon predviđa i tribunal koji štiti ovu vrstu podataka i koji odlučuje u slučaju sukoba između poverenika i nekog trećeg lica. To je stvar koju bi naš zakon morao da sadrži.
Vidim da je ovde pominjan sporni član 45. To dovodi do suštinskog pitanja, već sam ga naveo, ko je vlastan da odlučuje u slučaju sukoba Poverenika i drugih organa vlasti. Trebalo bi uvesti rešenje koje predviđa Data Protection Act, kako i stoji u analizi.
Kada je u pitanju član 47, propisana je dužnost rukovaoca i obrađivača da preduzmu mere zaštite podataka, u skladu sa utvrđenim standardima i postupcima. Koji su to utvrđeni standardi i postupci? Ko utvrđuje standarde i postupke?
Znači, britanski zakon u osmom načelu zaštite podataka detaljno opisuje kriterijume na osnovu kojih se procenjuje da li je ostvaren odgovarajući nivo zaštite – mi to nemamo.
U članu 48, našeg Predloga, kaže se – ''Obrazac za vođenje evidencije i način vođenja evidencije iz stava 1. ovog člana propisuje Vlada.'' Kako je to moguće?
Kako je moguće da Vlada propisuje tako nešto. Znači, ovi podaci moraju da budu sadržani u zakonskom predlogu, ne može Vlada da ih propiše.
U članu 49. se kaže: obaveza dostavljanja obaveštenja iz stava 1 – uspostavljanje zbirki podataka u slučaju kada je posebnim propisom određena svrha obrade itd. Ova odredba je preširoka, jezički neusklađena i nisu ustanovljeni, takođe, osnovni okviri vezani za ovaj propis.
Dalje, imamo probleme vezano sa kaznenom politikom. Vidim da su u isti koš stavljena i dela koja podrazumevaju neovlašćenu obradu podataka u Srbiji i, recimo, iznošenje tih podataka izvan zemlje. U ovim predlozima, koje sam naveo, predviđa se, praktično, novčana kazna za prekršaje te vrste koji bi se desili u Srbiji, ali za neovlašćeno iznošenje podataka u inostranstvo trebalo bi predvideti krivičnu odgovornost – znači to nije šala.
Vi se sećate da su u javnosti plasirani određeni podaci da su iz BIA nestali određeni optički diskovi, tj. da je deo arhive BIA iznet u inostranstvo ili predat određenim stranim ambasadama, na prenos, i medijima, što bi, takođe, trebalo ispitati. Mislim da bi Parlament trebalo da dobije odgovor na to pitanje, da li se to ikada desilo. To pitanje bi moglo da se postavi šefu BIA, jer sve što se iznosi mora tamo da ostane i zapisano. Dakle, glavni problem sa ovim predlogom zakona jesu te tzv. kaučuk norme. Ono što bih ja definitivno predložio jeste da se sledeći put malo više pažnje obrati na zakonska rešenja koja postoje na Zapadu, kod članica EU, ako se već toliko pozivate na EU i približavanje EU, i nakon toga da se pristupi izradi nacrta zakona.
Smatram da ovakve zakone ne treba donositi po hitnom postupku, jer bi bilo neophodno da se javnost uključi. Od javnosti jedino što imamo jeste ova analiza Centra za proučavanje i upotrebu savremenih tehnologija SPC, a drugi ljudi, jednostavno, nisu ni imali mogućnost da se uključe u ovu problematiku. Dakle, treba više pažnje posvetiti ovom engleskom zakonu i njegova rešenja, makar kroz amandmane, uključiti u naš Predlog zakona. Hvala. (Aplauz.)