Uvažena gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, kada je reč o predlogu zakona o utvrđivanju javnog interesa za eksproprijaciju nepokretnosti za gasovod MG-11, najpre želim da kažem da eksproprijacija u užem smislu predstavlja gubitak prava svojine na nepokretnim stvarima za jednog subjekta i istovremeno sticanje, nastanak prava na istim objektima za drugog subjekta, državu, odnosno pravno lice koje vrši neki javni interes. Eksproprijacija u širem smislu predstavlja nepotpunu ili delimičnu eksproprijaciju, odnosno ograničavanje sadržine prava svojine u većem ili manjem obimu, koje nije praćeno potpunim gubitkom prava svojine. U tom smislu, mogu se konstituisati i stvarne službenosti.
Da bi se sprovela stvarna eksproprijacija potrebno je da postoji javni interes. Uobličavanje javnog interesa za eksproprijaciju određeno je potrebama planskog i privrednog razvoja. Donošenjem ovog zakonskog predloga stvaraju se uslovi za utvrđivanje javnog interesa za eksproprijaciju nepokretnosti za izgradnju gasovoda MG-11 u korist „Jugorosgasa“ i sprovođenje postupka eksproprijacije na trasi navedenog gasovoda.
U skladu sa programom ostvarivanja Strategije razvoja energetike Republike Srbije do 2015. godine, predviđena je izgradnja magistralnog gasovoda MG-11 Niš - Leskovac - Vranje, koji će omogućiti gasifikaciju južnog dela Republike. Investitor ovog projekta je mešovito rusko-srpsko preduzeće „Jugorosgas“. U toku je izrada projektno-tehničke dokumentacije, koju za „Jugorosgas“ izrađuje JP „Srbijagas“. Završetkom izgradnje navedenog gasovoda u dužini od 123 km obezbediće se snadbevanje gasom nekoliko opština na jugu Srbije, čime bi se stvorili uslovi za izgradnju distributivnih gasnih mreža za snadbevanje domaćinstava, toplana, bolnica i industrijskih potrošača.
Pored industrijskog rasta, koji je veoma značajan za ove srednje razvijene opštine, i stepen zagađenosti bi se značajno smanjio nakon završetka gasifikacije ovog regiona.
Kada je reč o Predlogu zakona o cevovodnom transportu gasovitih i tečnih ugljovodonika i distribuciji gasovitih ugljovodonika, važno je na samom početku reći da se ovim zakonskim predlogom uređuju uslovi za bezbedan i nesmetan cevovodni transport gasovitih i tečnih ugljovodonika i distribuciju gasovitih ugljovodonika, zatim, projektovanje i izgradnju, održavanje i korišćenje cevovoda i unutrašnjih gasnih instalacija, koji obuhvataju projektovanje i izgradnju, ispitivanje i puštanje u rad, korišćenje i održavanje, stručnu osposobljenost, mere zaštite, unutrašnje gasne instalacije i inspekcijski nadzor.
Razlozi za donošenje ovog zakona su opravdani ako se ima u vidu da je to neophodno, pre svega, u cilju regulisanja bezbednog korišćenja, održavanja i izgradnje gasovoda u tehničkom smislu.
S druge stane, zakon koji je na snazi, iz 1996. godine, svakako je neophodno terminološki uskladiti sa Zakonom o energetici, kao i sa terminologijom Evropske unije, kada je reč o ovoj oblasti.
Takođe želim da istaknem da je danom stupanja na snagu Zakona o energetici Republike Srbije prestao da važi Zakon o transportu, distribuciji i korišćenju prirodnog gasa, usled čega su pojedina pitanja koja su bila regulisana ovim zakonom ostala bez pravne regulative.
U cilju povezivanja energetskih subjekata u regionu, ostvarivanja njihovog ravnopravnog položaja na tržištu energije, kao i približnog stepena zaštite kupaca energije, neophodni su akti koji se odnose na regionalno tržište. Donošenje ovog zakona je svakako potrebno i radi usaglašavanja našeg zakonodavstva u oblasti energetike sa propisima EU koji se odnose na sektor energetike.
Dakle, donošenjem ovog zakona procesi regionalne integracije u prenosu, transportu i trgovini energijom odvijaće se nesmetano, a ujedno će se stvarati uslovi za uključivanje u evropske ekonomske tokove.
Takođe, mora se istaći značaj donošenja ovog zakona, jer on predstavlja pravni osnov za donošenje niza podzakonskih akata kojima će se u potpunosti regulisati oblast sigurnosti izgradnje i bezbednosti korišćenja gasovoda. Time će se rešiti mnogi problemi koji postoje u ovoj oblasti, a koji su prouzrokovani, pre svega, nepostojanjem odgovarajućih propisa.
Kako su, po našem mišljenju, razlozi potpuno jasni, Poslanička grupa SPS-JS će u danu za glasanje podržati ovaj zakonski predlog.
Pred nama se nalazi i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu. Osnovni razlozi za donošenje ovog zakona nalaze se u neophodnosti unapređenja postojećeg teksta zakona i ogledaju se u nekoliko ključnih elemenata: preciznije uređenje uslova i načina eksploatacije mineralnih sirovina; jednostavniji obračuni; efikasnija realizacija naknade za korišćenje mineralnih sirovina; stvaranje zakonskih preduslova za uređenje i izdavanje svih vrsta licenci za prava lica iz oblasti rudarstva do početka rada agencije za rudarstvo; pooštravanje sankcija za nelegalnu eksploataciju mineralnih sirovina; bliže uređenje svih neophodnih postupaka pri zatvaranju rudnika i pravne mere za podsticaj određenih delova rudarske industrije.
Kako osnovna načela na kojima se zasniva postojeći zakon ostaju nepromenjena, kao što su odobrenje za eksploataciju, odobrenje za izvođenje rudarskih radova, upotrebna dozvola, inspekcijski nadzor, tekst izmena i dopuna Zakona o rudarstvu ne predstavlja sistemski iskorak u reformi rudarskog sektora, već niz praktičnih mera za unapređenje postojećeg zakonskog okvira.
Samim izmenama i dopunama se omogućava da pored privrednih društava i preduzetnici mogu obavljati određene poslove vezane za eksploataciju i rudarstvo, sa osnovnim motivom uvođenja ravnopravnosti u obavljanju privrednih delatnosti.
Podvukao bih par značajnih stvari zaokruženih ovim izmenama. One se odnose na menjanje visine naknade za korišćenje određenih mineralnih sirovina, uvođenje pojma zaštitnog prostora oko postojećeg eksploatacionog polja, uvođenje obaveza za javna preduzeća da pre zatvaranja rudnika donesu poseban program za rešavanje socijalnih i ekoloških pitanja i slično.
Kada govorimo o Predlogu zakona o prestanku važenja Zakona o udruživanju u Zajednicu jugoslovenske elektroprivrede, na početku bih istakao da je JUGEL osnovan radi obezbeđivanja i ostvarivanja urednog i nesmetanog funkcionisanja jugoslovenskog elektroenergetskog sistema, ali otcepljenjem bivših republika SFRJ došlo je do istupanja udruženih elektroprivrednih preduzeća iz Zajednice. Sve elektroprivrede bivše SFRJ uskladile su zakonsku regulativu u ovoj oblasti elektroenergetike na potpuno novim principima, tako da oni funkcionišu kao sistemi u nezavisnom režimu unutar svoje teritorije.
Treba imati u vidu da po Ustavu Republike Srbije i Zakonu o energetici ne postoji osnov za dalje važenje ovog zakonskog predloga. Takođe, status zajednica osnovanih na istim principima, kao što su Zajednica jugoslovenskih železnica, Zajednica jugoslovenskih pošta itd., rešen je donošenjem zakona o prestanku važenja, te ne bih dalje da komentarišem razloge za usvajanje, odnosno podršku ovom zakonskom predlogu.
Oni su, po našem mišljenju, sasvim jasni i nedvosmisleni. Prema tome, na samom kraju želim da kažem da će Poslanička grupa SPS - JS u danu za glasanje podržati i ovaj zakonski predlog. Zahvaljujem.

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovani ministre, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, kada je reč o samoj potrebi donošenja i usvajanja zakona o zvaničnoj statistici, želim da kažem, kao što je već rečeno, da je važeći zakon donet 1982. godine i da je u periodu do danas bilo izuzetno mnogo promena, i kada je reč o privrednim subjektima, i kada je reč o državnim organima, nadležnim organima i nadležnim institucijama.
S druge strane, veoma je važno da i ovaj i svaki drugi zakonski predlog o kome raspravljamo u Republičkom parlamentu bude u skaldu s pravnom regulativom UN-a i EU. Naravno, neophodnost usvajanja predloga je i u činjenici da je zvanična statistika jedan od ključnih izvora informacija za donošenje veoma važnih odluka iz različitih sfera života.
Želim da kažem da je predloženi zakon dobar, kao što smo rekli i u uvodnom izlaganju i kao što je konstatovao ovlašćeni predstavnik Poslaničkog kluba.
Predložena zakonska rešenja garantuju zaštitu prava davalaca podataka i statističkih jedinica.
Stvara se osnov za dobijanje najznačajnijih statističkih indikatora i zaista želimo da verujemo, ono što je mnogo puta do sada rečeno, da će usvajanjem ovog zakonskog predloga biti omogućen dinamičan i pravilan razvoj zvanične statistike.
Ovim zakonskim predlogom su vrlo jasno definisani proizvođači zvanične statistike, a na određen način su uređeni i odnosi između proizvođača i davalaca podataka.
Kada je reč o odgovornim proizvođačima zvanične statistike, kao što je rečeno, oni imaju ključnu ulogu, kao i Republički zavod za statistiku, koji je nezavisan i samostalan u obavljanju statističkih aktivnosti, koji organizuje statističke jedinice van sedišta Zavoda, što je precizirano članom 7. ovog zakonskog predloga.
Zvanične statističke aktivnosti zasnovane su na petogodišnjem programu, koji donosi Republička skupština, i jednogodišnjim planovima, koje donosi Vlada RS. Osim Republičkog zavoda za statistiku, odgovorni proizvođači statističkih podataka su, između ostalog, Narodna banka Srbije, za Beograd – gradska uprava, ali i ostali odgovorni proizvođači zvanične statistike koji su navedeni u petogodišnjem statističkom programu, što je precizirano članom 6. ovog zakonskog predloga.
Predlogom zakona o popisu stanovništva, domaćinstava i stanova 2011. godine utvrđuje se pravni okvir, sadržaj, priprema i organizacija sprovođenja popisa u Srbiji.
Vrlo jasno su utvrđene obaveze državnih organa i drugih organizacija koje učestvuju u popisu, ali i obaveze i dužnosti davalaca popisanih podataka, lica koja vrše poslove popisa, zatim, objavljivanje popisnih rezultata, finansiranje popisa, koji se sprovodi u periodu od 1. do 15. aprila 2011. godine i koji će organizovati i sprovoditi Republički zavod za statistiku.
Podržavajući ovaj zakonski predlog, želimo da podržimo cilj koji se želi postići usvajanjem ovog zakona, da se na jedinstven način regulišu prava i obaveze Ministarstva i drugih organa i organizacija kada je reč o pripremama, organizovanju i sprovođenju popisa. Smatramo da je izuzetno važno što će prvi put nakon Drugog svetskog rata biti prikupljeni podaci o funkcionalnoj sposobnosti lica za obavljanje svakodnevnih aktivnosti, čime će se formirati jedinstvena baza podataka o osobama s invaliditetom.
Usvajanjem zakona o popisu poljoprivrede 2011. godine, biće omogućeno da se prvi put nakon 1960. godine napravi sveobuhvatan popis domaćeg agrara, odnosno stvoriće se mogućnost da se u periodu od 1. do 15. novembra 2011. godine napravi jedan realan uvid u pravo stanje poljoprivrednih potencijala Srbije, odnosno da se snimi struktura celokupne poljoprivredne proizvodnje, što je od izuzetne važnosti. To je, između ostalog, i jedan od preduslova da Srbija koristi fondove EU koji su namenjeni agraru.
Na putu evropskih integracija, odnosno pristupanja EU, naša poljoprivreda sa mora prilagođavati standardima EU. To podrazumeva uvođenje brojnih statističkih indikatora u statistici poljoprivrede, a osnovni preduslov za uspešno prilagođavanje je sprovođenje kompletnog popisa poljoprivrede. Taj popis organizuje i sprovodi Republički zavod za statistiku, kome će Ministarstvo za poljoprivredu pružiti podršku.
U obrazloženju zakonskog predloga su vrlo precizno definisani ciljevi popisa. Želim da napomenem samo neke, i time završavam – da se snimi faktičko stanje, koliko ima obradivog zemljišta, zasađenih kultura. Srbija će određene kvote stimulacije dobijati na osnovu popisa poljoprivrede. Između ostalog, cilj je da se obezbede statistički podaci potrebni za razvoj održive nacionalne agrarne politike i za izradu međunarodno uporedive baze podataka, zasnovane na ključnim poljoprivrednim obeležjima. Zahvaljujem.

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovani ministri, poštovani predstavnici ministarstava, dame i gospodo narodni poslanici, najpre želim da kažem da je racionalizacija državne administracije, odnosno smanjenje troškova, rashoda u ovom trenutku, po našem mišljenju, realnija i prihvatljivija opcija od povećanja nameta, poreza, doprinosa, odnosno racionalizacija državne administracije u ovom trenutku je bolji način da se nadomeste nedostaci u budžetu, nego da se to čini kroz povećanje PDV ili smanjenje penzija, odnosno plata. Dakle, svakako je realnija opcija smanjenje troškova, odnosno rashoda. Naravno da ovo ne treba shvatiti kao cilj, nego kao nuždu da bi se došlo do cilja.
Podržavamo predložene zakone, jer jasno vidimo da Srbija mora odlučno da izađe sa smanjenjem javne potrošnje. Racionalizacija državne administracije zapravo treba da donese, na jedan realan način, smanjenje preglomazne birokratije, zaustavljanje zapošljavanja u administraciji.
To bi, u stvari, bio prvi korak ka nečemu što bi se moglo definisati kao efikasan državni aparat. Veoma je važno da racionalizacija bude sprovedena uz najmanji stepen negativnih efekata, ukoliko je to moguće naravno.
Naravno da smo svesni koliko je danas teško nekoga ostaviti bez posla, ali, s druge strane, ukoliko ova mera doprinosi uštedi na nivou države, što je u ovom trenutku prioritet prioriteta i ukoliko se deo ušteđenih sredstava uloži, recimo, u infrastrukturne projekte, što opet znači otvaranje novih radnih mesta, onda su ovi predlozi za nas prihvatljivi.
Naravno da se mora voditi računa o tome da i ministarstva i lokalne samouprave moraju da funkcionišu. Više puta do sada smo isticali i insistirali na dogovoru Vlade i sindikata. Još jednom želim da kažem da je za nas prihvatljiv svaki dogovor koji se napravi između Vlade RS i sindikata po pitanju racionalizacije državne administracije.
Kada je reč, konkretno, o Predlogu zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji, neka pozitivna rešenja su da se usavrši postojeći sistem u državnoj upravi i otklone odgovarajući nedostaci. Glavni efekat je svakako u tome da se smanje rashodi budžeta.
Uz to, ovaj predlog donosi i neka bolja rešenja u odnosu na postojeća, stimuliše usavršavanje zaposlenih i donosi mogućnost napredovanja. Zbog toga ga karakterišem kao stimulativan. Zatim, uz interni konkurs utvrđuje se obaveza da se za određena mesta ide na javne konkurse; ubuduće će ne samo služba za upravljanje ljudskim resursima, već i nadležni organi u upravi da raspisuju konkurs.
Članom 35. su razređene odredbe važećeg zakona za državne službenike kada je reč o dodatnom obrazovanju, odnosno postoji mogućnost premeštanja na bolje radno mesto. Član 37. uvodi institut ugovora o stručnom osposobljavanju nezaposlenih lica, što opet omogućava sticanje radnog iskustva i polaganje državnog ispita.
Kada je reč o drugom zakonskom predlogu, suština je da se utvrđuje maksimalan broj zaposlenih u lokalnoj samoupravi. Cela ova zakonska regulativa utvrdila je jasan kriterijum – četiri zaposlena na 1000 stanovnika. Iz zakonskog obrazloženja se vidi da se može oceniti da će i ovaj zakonski predlog dati efekte u smislu smanjenja budžetskih rashoda.
Međutim, čini nam se da je primenjen jedan matematičko-finansijski pristup, koji će smanjiti broj zaposlenih, ali neće suštinski rešiti probleme administracije. Razumemo ovaj potez, ali nama je potrebno suštinsko rešavanje ovog pitanja. Nije baš najbolje krenuti od zaposlenih, ali u ovom trenutku je to nešto što je nužnost; potrebno je nastaviti racionalizaciju i nastaviti sa institucijama.
Činjenica je da je Srbija nekoliko puta menjala svoj državni status. Zbog promene statusa je došlo do umnožavanja institucija – zadržane su postojeće, formirane neke nove institucije.
Ako želimo ozbiljnu reformu javnog sektora, i to na osnovu dva kriterijuma, našeg ustavnog opredeljenja i opredeljenja kakvu državu želimo, treba da napravimo, između ostalog, i jasnu kritičku ocenu, nakon usvajanja ovih predloženih zakonskih rešenja, koje su institucije potrebne, ima li institucija koje se mogu ukinuti ili spajati po funkcijama, jer institucije imaju funkcije, a za obavljanje funkcija su potrebni zaposleni.
Praksa nekih zemalja koje su sprovodile reformu državne administracije i javnog sektora jasno govori šta je potrebno – potreban je jedinstven program, saglasnost svih relevantnih političkih subjekata na političkoj sceni i, što je suštinski jako važno, reforma ne može da bude sprovedena odmah, jer to je dugoročan proces. Zahvaljujem.

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovani ministri, dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o tajnosti podataka suštinski gledajući, kao što je između ostalog rečeno tokom jučerašnje rasprave, sigurno predstavlja jedan od veoma važnih zakona koji nedostaju u našem pravnom sistemu. Tačno je da je ova oblast potpuno neregulisana. Trenutno, dakle, kao što smo mogli čuti, postoji oko četiri stotine akata koji regulišu pitanje tajnosti i naravno da stavljanje oznake tajnosti potpuno besmisleno. Naravno da nije pohvalno to što je Srbija jedna od retkih država u Evropi u kojoj ova materija i oblast nije regulisana jednim zakonom.
Kada je reč o ključnim zakonima od posebnog i izuzetnog značaja, poput Predloga zakona o tajnosti podataka, veoma je važno održati široku javnu raspravu i sagledati i razmotriti sugestije i predloge stručne javnosti i nezavisnih institucija.
Nije dobro to što je još u fazi izrade ovog zakonskog predloga stvoren jedan negativan odijum u javnosti. Taj negativan odijum je pre svega rezultat jedne oštre diskusije ne samo među nevladinim organizacijama, već i među onima koji su pisali zakon i kontrolnim državnim organima.
Naravno da se potpuno slažemo sa tim da ne samo ovaj zakon, već svi zakoni koje razmatra i usvaja republički parlament moraju biti u skladu sa standardima Saveta Evrope i direktivama EU, imajući na umu cilj da Srbija postane član i deo EU. Ne želimo da verujemo da se usvajanjem ovog zakonskog predloga žele stvoriti dodatni problemi kada je reč o regulisanju ove oblasti, odnosno da se želi stvoriti jedna iluzorna slika, nakon usvajanja ovog zakonskog predloga, da je ova oblast navodno regulisana.
Zaista želimo da verujemo u najvažniji cilj predloženog zakona, koji je vrlo precizno definisan u zakonskom obrazloženju, a to je da se u jednom zakonu propišu kriterijumi na osnovu kojih će se strani i domaći podaci od interesa za Republiku Srbiju odrediti kao tajni, da se definišu ovlašćena lica za određivanje tajnosti podataka i da se na jednoobrazan način propišu pravila za određivanje stepena tajnosti, kao i da se precizno utvrde rokovi i uslovi prestanka tajnosti podataka.
U toku izrade ovog zakonskog predloga najviše prašine se podiglo oko ograničavanja pristupa tajnim podacima Zaštitniku građana i Povereniku za slobodan pristup informacijama od javnog značaja. Reč je o članu 40. u kojem se određuju ograničenja za pristup informacijama. Dakle, ne misli se na opšte ograničenje, nego na taksativno navedene slučajeve. Prosto, ni predsednik Republike nema pristup svim informacijama.
Ipak želimo da izrazimo zadovoljstvo što je postignut dogovor i saglasnost oko stavova nezavisnih organa, u smislu da iz postojećeg predloga budu izbrisana ograničenja koja su se odnosila na pristup podacima označenim kao „poverljivo“, odnosno da se, koliko smo mogli da shvatimo, amandmanima predviđa dostupnost javnim podacima za sve državne organe, naravno, i kada je reč o Povereniku za informacije od javnog značaja, ombudsmanu, Agenciji za borbu protiv korupcije i, kako je između ostalog navedeno u predloženim amandmanima Vlade, guverneru Narodne banke.
Jedna od predloženih izmena je što će na određenu vrstu podataka na identičan način sve institucije imati pravo pristupa. Predlog je da se jedinstveno reguliše pravo na sertifikat. To je dokument kojim se određenim osobama odobrava pristup podacima, a u cilju obavljanja poslova iz njihove nadležnosti. Proširen je krug osoba koje imaju pravo na sertifikat.
Takođe, izmenom je propisano da osobe koje su imenovane u predlogu u članu 38. imaju pravo pristupa određenim podacima označenim sa „državna tajna“ i „strogo poverljivo“, uz prethodnu odgovarajuću bezbednosnu proveru.
Ukoliko se odbije nečiji zahtev za pristup informacijama, obezbeđena je sudska zaštita u smislu da strana koja je zainteresovana da dobije informaciju može uložiti žalbu Ministarstvu pravde, a protiv odluke Ministarstva pravde može da se povede upravni spor.
Predloženim amandmanima utvrđena je i kontrola rada službi bezbednosti. Ministarstvo ima nadležnost da kontroliše primenu zakona, proverava da li su službe osnovano stavile oznaku „poverljivo“ i nakon te kontrole Ministarstvo može dati nalog da se ta oznaka skine.
Kao što je, između ostalog, rečeno tokom jučerašnje rasprave, precizirana su četiri stepena tajnosti, kao i četiri roka prestanka tajnosti podataka, i to prema stepenu tajnosti, od dve do 30 godina.
Ono što je takođe želim da kažem jeste da Ministarstvo pravde o svim okolnostima podnosi izveštaj skupštinskom Odboru za odbranu i bezbednost.
Takođe, formulisana je i mogućnost da se sa određenih dokumenata skine oznaka tajnosti u slučaju određenih događaja kojima prestaju razlozi za postojanje tajnosti, a koji se odnose na određeni događaj.
Dakle, zaista želimo da verujemo da ćemo nakon predloženih amandmana od strane Vlade Republike Srbije, odnosno onog trenutka kada se republički parlament u danu za glasanje izjasni potvrdno i pozitivno o predloženim amandmanima, imati jedan kvalitetan zakon, koji će celishodno regulisati ovu oblast.
Kada je reč o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, najpre želim da kažem da su primenom ovog zakona postignuti dobri rezultati, ali da je praksa pokazala da je jedan broj normi neprecizan i teško primenljiv. Postavljaju se posle neka nova pitanja, ali i nove situacije koje je neophodno pravno urediti i pravno regulisati.
Predložene izmene predviđaju da nadzor nad primenom preuzme Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, što će svakako doprineti boljoj i efikasnijoj primeni samog zakona, koji je jako dobar. Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu ima inspekciju koja kontroliše sprovođenje zakona.
Novine su, recimo, da će postupak izvršenja rešenja Poverenika biti, prema predlogu, obaveza Vlade Republike Srbije, što je izuzetno važno.
Predloženo je da se reč „odmah“, kada je u pitanju dostavljanje informacija, zameni sa „najkasnije u roku od sedam dana“.
Na samom kraju želim da kažem da će Poslanička grupa SPS-JS u danu za glasanje podržati i drugi zakonski predlog, odnosno Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Zahvaljujem.

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovana ministarko, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je šest zakonskih predloga koji se tiču oblasti pravosuđa. Najpre, želim da kažem da će poslanički klub SPS - JS podržati predloženi zakon o Pravosudnoj akademiji, jer, podržavajući ovaj zakon, želimo da podržimo cilj koji se želi postići usvajanjem ovog zakonskog predloga, a to je da se obezbedi profesionalno, nezavisno, nepristrasno i efikasno obavljanje sudijske i tužilačke funkcije i stručno i obavljanje poslova sudijskog i tužilačkog osoblja, kako je, između ostalog, navedeno u članu 2. ovog zakonskog predloga. Naravno da želimo da verujemo da će, nakon usvajanja ovog zakonskog predloga, biti zaobiđena i ostavljena po strani svaka mogućnost, ili eventualna mogućnost političkog pritiska, političke pristrasnosti prilikom izbora nosilaca pravosudnih funkcija.
Ovim zakonskim predlogom predviđeni su jasni normativni okviri kojima se uređuje obuka za sudije i tužioce, što je, između ostalog, predviđeno novim zakonima koji uređuju organizaciju pravosudnih organa u Republici Srbiji, koje smo usvojili u decembru 2008. godine, a u cilju, kako je i rečeno, stvaranja efikasnog, nepristrasnog i modernog, pre svega, pravosuđa.
S druge strane, ovaj zakonski predlog unapređuje i jasno formuliše kriterijume za izbor i napredovanje sudija, odnosno, jednostavno rečeno, nakon usvajanja ovog zakonskog predloga, vrlo jasno će se znati ko može i po kojim uslovima, po kojim kriterijumima da bude izabran za sudiju ili tužioca, bez bilo kakvog uticaja i pritiska na sam izbor.
Naime, ovaj zakonski predlog definiše okvire kojima je uređena obuka, što ima za cilj formiranje objektivnih, realnih i merljivih kriterijuma kada je reč o izboru i napredovanju.
Akademija, kao što smo mogli čuti, raspisuje konkurs za prijem u program početne obuke i formulisani su opšti uslovi za prijavu. Predviđeno je polaganje testa za upis na Akademiju, koji obuhvata praktični, teorijski i test ličnosti. Komisija za prijemni ispit utvrđuje rang listu prema rezultatima sva tri dela ispita. Akademija traje 24 meseca i završna ocena predstavlja zbir ocena svakog dela obuke i ocene sa završnog ispita.
Zakonskim predlogom je, takođe, predviđeno da korisnici početne obuke zasnivaju radni odnos u Akademiji za vreme trajanja obuke i imaju pravo na platu, koliko mi se čini, u iznosu od 70% osnovne plate sudija osnovnog suda. To je precizno formulisano članom 40. zakonskog predloga.
Što se tiče broja korisnika početne obuke za sudije prekršajnog i osnovnog suda, odnosno za zamenika javnog tužioca, utvrđuju ga Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca, rukovodeći se, pre svega, kako je i navedeno, objektivnim potrebama pravosuđa, što je od izuzetne važnosti.
Ono što, takođe, treba istaći, a što je definisano članom 40. predloženog zakonskog rešenja, jeste da je Visoki savet sudstva, odnosno Državno veće tužilaca dužno da, prilikom predlaganja kandidata za izbor sudija prekršajnog ili osnovnog suda, odnosno zamenika osnovnog javnog tužioca, predloži kandidata koji je završio početnu obuku na Akademiji, a prema uspehu ostvarenom na toj obuci. Ukoliko među prijavljenim kandidatima, što je predviđeno članom 40, nema kandidata koji su završili početnu obuku, Visoki savet sudstva, odnosno Državno veće tužilaca može predložiti kandidata koji ispunjava opšte uslove za izbor.
Kada je reč o ovom zakonskom predlogu, želim da kažem i da strategija reforme pravosuđa predviđa da se Pravosudni centar transformiše u instituciju za obuku u pravosuđu i da se na celovit način uredi početna i stalna obuka sudija, javnih tužilaca, sudijskih i tužilačkih pomoćnika i pripravnika, ali i obuka zaposlenih u sudijskoj i tužilačkoj administraciji.
Kada je reč o samim organima Akademije i nadležnostima, predviđeni su – upravni odbor, direktor i programski savet. Zakon, kako je precizirano, stupa na snagu 1. decembra 2009. godine. Nakon toga, biće imenovan vršilac dužnosti direktora, koji treba da pripremi sve ono što je neophodno od uslova za početak rada Akademije i transformaciju Pravosudnog centra. Inače, predviđeno je da zakon počne da se primenjuje od 1. januara 2010. godine.
Upravni odbor Akademije čine tri predstavnika koje imenuje Visoki savet sudstva, od kojih, jednog imenuje na predlog udruženja sudija, tri predstavnika imenuje Državno veće tužilaca, jednog, na predlog Udruženja javnih tužilaca, imenuje Vlada.
Ako govorimo o samim nadležnostima Upravnog odbora, kao što je, između ostalog, navedeno i u uvodnom izlaganju, najvažnije je usvajanje programa obuke.
Suštinski gledajući, imajući na umu set od sedam pravosudnih zakona koji su usvojeni krajem prošle godine, odnosno u decembru 2008. godine, nakon usvajanja Zakona o Pravosudnoj akademiji, želimo da verujemo da ćemo zaokružiti jednu celinu kada je reč o reformi srpskog pravosuđa.
S obzirom na to da sam na samom početku već istakao da će Poslanički klub SPS – JS-a podržati predloženi zakon o Pravosudnoj akademiji, analogno tome, potpuno je logično da ćemo u danu za glasanje podržati izmene i dopune Zakona o javnom tužilaštvu, kao i izmene i dopune Zakona o sudijama.
Šta se postiže predloženim izmenama, već je rečeno. Stvara se zakonski osnov, mogućnost da sudija, javni tužilac, odnosno zamenik javnog tužioca, mogu biti članovi organa upravljanja Pravosudne akademije, s obzirom na to da je reč o instituciji koja je nadležna za obuku u pravosuđu, a, s druge strane, imajući na umu znanje koje se stiče praksom, koja svakako poseduju i sudija i javni tužilac, odnosno zamenik javnog tužioca.
Kada je reč o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, nakon Zakona o uređenju sudova, koji je usvojen decembra 2008. godine, uspostavljena je nova organizacija, a za vođenje krivičnog postupka u prvom stepenu podeljene su nadležnosti između osnovnih i viših sudova.
Ovim zakonskim predlogom, spisku krivičnih dela za koje sudi viši sud dodati su i pojedini oblici krivičnih dela za koje je do sada bio nadležan osnovni sud, a koja se izdvajaju po svojoj ozbiljnosti.
Što se tiče Zakonika o krivičnom postupku, odnosno odlučivanja o žalbi po skraćenom postupku, predlog je da za ovo bude nadležan Apelacioni, umesto Višeg suda.
Suštinski gledajući, ovde je reč o opravdano predloženim rešenjima, u cilju efikasnosti, kako je navedeno i u obrazloženju, imajući na umu novi zakon o uređenju sudova, koji je usvojen decembra 2008. godine.
Predloženim izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine, važeći zakon treba da bude usklađen sa Krivičnim zakonikom Srbije, zakonima o javnom tužilaštvu, o uređenju sudova i sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava. Ono što je predloženo, primenjuje se na postupke protiv okrivljenih za ratne zločine, za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava, kao i za pomoć počiniocima.
U nekoliko crta, reći ću koje se novine unose predloženim izmenama i dopunama Zakona. Precizirane su okolnosti u kojima neko može imati datog svedoka saradnika u postupcima za ratne zločine. Precizirane su odredbe za sklapanje sporazuma o priznanju krivice, bez obzira na zaprećenu kaznu zatvora. Omogućeno je medijima snimanje i javno emitovanje sudskih postupaka, u skladu sa predloženim članom 16a. ovog zakonskog predloga. Vreme koje je lice provelo u pritvoru Haškog tribunala neće se uračunati u trajanje pritvora koji je u postupku pred domaćim sudom, ali će biti uračunato u kaznu koju sud bude izrekao.
Shodno novoj organizaciji sudova, precizirano je da će predmeti ratnih zločina biti u nadležnosti Višeg i Apelacionog suda i definisane su odredbe koje se tiču izbora tužioca i zamenika.
Na samom kraju, želim da kažem da će Poslanički klub SPS-JS-a podržati i predložene izmene i dopune Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa za borbu protiv visokotehnološkog kriminala, jer, suštinski gledajući, ovde je reč o usklađivanju navedenog zakona, pre svega, sa zakonima o javnom tužilaštvu, o uređenju sudova, o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, kao i sa Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakona. Zahvaljujem.

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o odlikovanjima Republike Srbije je najvažniji zakonski akt kojim se reguliše dodela odlikovanja zaslužnim pojedincima, građanima, sportistima, kolektivima, kao i stranim državnicima i državama.
Odlikovanja se određuju kao najviši znaci javnog priznanja, koji se dodeljuju za izuzetne zasluge i dela od velikog značaja za Republiku Srbiju. Naravno, neophodnost donošenja ovog zakona leži, pre svega, u tome što je sadašnji zakon, iz 1998. godine, neprimenljiv. To je propis Savezne Republike Jugoslavije i u nazivu svakog ordena nalazi se ime tadašnje, odnosno nekadašnje federacije. Dakle, nije logično deliti ordenje nepostojeće države i iz tog razloga, koliko mi je poznato, nijedan ukaz nije potpisan od 2006. godine.
Ovaj zakon je važno usvojiti i da bi predsednik Republike i Kancelarije za ordene mogao da reši brojne zahteve (ima nekoliko stotina zahteva, kao što smo mogli čuti proteklih dana u javnosti) povodom dodele nekog od odlikovanja.
Želim da navedem samo jedan primer iz grada iz kojeg dolazim, iz Valjeva. Jedan od primera je, recimo, inicijativa koju je pokrenula Skupština grada Valjeva.
Skupština grada Valjeva je političkim konsenzusom podržala inicijativu odborničkog kluba SPS da pukovnik avijacije pilot Milenko Pavlović, koji je 1999. godine poginuo braneći nebo nad Valjevom u neravnopravnoj borbi sa neprijateljem i vojnik Stojadin Mirković, koji je 1991. godine poginuo u kasarni "Bedenik" kod Bjelovara rame uz rame sa majorom Tepićem, dobiju Orden narodnog heroja za izuzetne zasluge u odbrani. Smatrali smo da patriotizam i herojstvo u odbrani otadžbine i Stojadina Mirkovića i pilota Milenka Pavlovića ne sme biti zaboravljeno i treba da služi kao primer herojstva.
U odgovoru iz Kabineta više puta je isticano da će uslovi za razmatranje i eventualno usvajanje ovih inicijativa biti stvoreni donošenjem zakona o odlikovanjima i mi očekujemo i želimo da verujemo da će ove inicijative nakon usvajanja ovog zakonskog predloga i dobiti epilog kakav zaslužuju.
Postojeći zakon, kao što je između ostalog rečeno, sadrži i predviđa 30 ordena i medalja, što i jeste na jedan određen način mnogo, dok novi zakon predviđa šest ordena i tri medalje.
Mnoga odlikovanja, kao što su, recimo, Orden Vojske Jugoslavije i Orden jugoslovenske zvezde, zasluge su Savezne Republike Jugoslavije i ne mogu biti obuhvaćena novim zakonom jer sadrže naziv nepostojeće države.
Smatramo da je određeni broj odlikovanja koja se brišu trebalo uneti u novi zakon, kao npr. Orden narodnog heroja, Orden za hrabrost ili Medalja Obilića. Tim povodom smo ponudili određeni broj amandmanskih rešenja na članove 8. i 9, imajući najpre na umu da se na taj način Srbija odužuje ne samo dobitnicima odlikovanja, već i velikanima srpske istorije, kulture, prosvete i nauke, čija imena ova odlikovanja nose. S druge strane, smatramo da treba poštovati tradiciju najstarijeg srpskog odlikovanja, kada je reč o pojedinim medaljama.
Naravno da smo svesni činjenice da je izrada ordenja skupa i da ih veliki broj zemalja upravo naručuje iz inostranstva i da se u principu prilikom izrade ovog zakonskog predloga gledalo kako da se najmanje optereti budžet.
Takođe, kao što smo mogli čuti, jedan od problema s kojima je suočena Kancelarija za ordene jesu zahtevi iz cele bivše Jugoslavije za izdavanje duplikata izgubljenih odlikovanja. Zakon je predvideo uslove za dodelu, kao i, kako je između ostalog rečeno u uvodnim napomenama, uslove za oduzimanje odlikovanja.
Smatram da, kada je reč o ordenima koji su vezani, recimo, za ratne zasluge, ispoljenu hrabrost, ne bi trebalo stvoriti apsolutno nikakvu mogućnost njihovog oduzimanja, jer su nosioci ovih odlikovanja izložili život opasnosti da bi ih dobili. Odnosno, ako ostane mogućnost oduzimanja odlikovanja, treba precizno definisati razloge za to, da ne bi došlo do zloupotrebe u kontekstu nekakve političke priče, što, ubeđen sam, niko od nas ne želi.
Troškovi Kancelarije za ordene nisu prevelike, ali će rešiti i zakonski urediti jednu značajnu oblast. Zakon predviđa uvođenje evidencije o odlikovanim licima.
Pretpostavljamo da se to odnosi i na one koji su već dobili odlikovanja, i to je zaista obiman posao. Kaznene odredbe predložene ovim zakonom doprineće da se ova oblast uredi. Tako dodeljena priznanja imaće i veću vrednost.
Kada je reč o dodeli spomenica, smatram da država na jedan odgovarajući način, dodelom spomenica, treba da se oduži građanima i vojnicima koji su branili državu u periodu ratnih dešavanja 90-ih godina i NATO agresije na Srbiju 1999. godine.
Donošenjem ovog zakona rešićemo jednu komplikovanu oblast u narednom periodu. Komisija za odlikovanja svakako treba da napravi javnu, uporednu klasifikaciju odlikovanja dodeljenih u prethodnom periodu, sa odlikovanjima koja su predviđena novim zakonom.
Na samom kraju želim da kažem da SPS, poslanički klub SPS-JS, u načelu podržava zakonski predlog.
Konačni stav reći ćemo u raspravi po amandmanima, imajući na umu da je poslanički klub SPS-JS predložio određeni niz amandmana kada je reč o ovom zakonskom predlogu.

Zahvaljujem.
Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovani ministre, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, Vlada Republike Srbije i resorno Ministarstvo odbrane su predložili Skupštini Republike Srbije Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o odbrani. Zakon o odbrani je jedan od najznačajnijih zakona i kao što smo rekli u toku rasprave Poslanički klub SPS-JS smatra da predložene izmene i dopune Zakona svakako treba usvojiti.
U dopunama Zakona su preciznije definisani nazivi određenih oblasti, detaljnije se propisuju pojedina prava i obaveze ministra odbrane i samog Ministarstva. Jedina, možda, eventualna primedba bila bi da ministar odbrane ima u neku ruku velika ovlašćenja, a odgovornost nije baš, čini nam se, najbolje definisana.
Zbog predstojećih reformi, ove dopune svakako treba usvojiti, uz razmatranje određenih sugestija, uz razmatranje određenih predloga putem amandmanskih rešenja, a sve u cilju kako bismo dobili kvalitetnije zakonsko rešenje.
Recimo, u članu 24. se predviđa obavezna bezbednosna provera za lica koja obavljaju poslove planiranja i rukovanja planovima odbrane i poslovima značajnim za odbranu, što je osnovni preduslov za funkcionisanje sistema odbrane. Dobro je što je regulisana oblast upotrebe vojnih uniformi i obeležja, ali čini mi se, problem je što imamo puno uniformi koje nisu u upotrebi, a neznatno se razlikuju od važećih. Mislimo da izmene i dopune Zakona o odbrani neće uticati na visinu budžeta, odnosno neće bitnije menjati budžet Republike Srbije.
U izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Srbije jasnije se vidi direktna namena Ministarstva odbrane da uozbilji odnose unutar Vojske Srbije, pre svega, uvođenjem vojnopolicijskog inspektora u sistem odbrane, smanjuje se korupcija i zloupotreba u službi.
Postavljanje vojnopolicijskog inspektora, o čemu govori član 53a, možda bi mogao na jedan određen način i amandmanski da se popravi, recimo, u kontekstu unutrašnje kontrole rada Vojne policije u pogledu zakonitosti primene vojnopolicijskih ovlašćenja vrši organizaciona jedinica koja se organizuje u sastavu Inspektorata odbrane narodne odbrane, uz obrazloženje da se na ovaj način izbegava mogućnost da onaj ko je predložio lice ima uticaj na njega, jer mu je potčinjen i u njegovom je sastavu, iako formalno izveštava ministra odbrane.
Takođe, smatram da, kada je reč o članu 53b, na jedan određen način možemo popraviti ovaj zakonski predlog ako, recimo, na kraju člana dodamo – na osnovu prikupljenih dokaza izveštava nadležno tužilaštvo o prekoračenim ovlašćenjima, ukoliko se uvidom u činjenično stanje dokazima ustanovi da nisu preduzete sve potrebne radnje u pretkrivičnom postupku od strane organa Vojne policije, inicira preko nadležnog tužilaštva preduzimanje potrebnih radnji. O amandmanskim rešenjima govorićemo u raspravi o pojedinostima.
Predlog zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi vrlo korektno i profesionalno, rekao bih, rešava nedoumice sa kojima su se susretali nadležni organi Ministarstva odbrane i vojnih odseka u lokalnim samoupravama, iskustva iz 1999. godine ukazuju da je bilo dosta propusta u zakonu.
Rešena su pitanja ko i kako odlazi u Vojsku Srbije, a ko na civilno služenje, odnosno u civilnu službu, a posebno u delu o radnoj i materijalnoj obavezi.
Kaznene mere za prekršioce ovog zakona su adekvatne, samo treba da budu sprovedene do kraja i bez izuzetaka. Zakon treba vremenom dograđivati, a što je i predviđeno donošenjem propisa koji će bliže definisati pojedine oblasti i pojedine delove zakona.
Član 66. Predloga zakona trebalo bi možda preciznije definisati u delu služenja u Vojsci Srbije lica sa dvojnim državljanstvom. Neke zemlje u okruženju nemaju obavezu služenja vojske, a licima sa dvojnim državljanstvom izdaju potvrdu da su regulisali vojnu obavezu.
Član 54. ovog zakona predviđa aktivnu rezervu kao odlično rešenje ako Vojska Srbije bude profesionalizovana. Zakon o civilnoj službi precizira način odlaska u civilnu službu, prava lica koja odlaze na služenje civilne službe i obaveze privrednih društava i institucija prema licima koja su na odsluženju.
Prema ovom zakonu, čini mi se da na određeni način nije razjašnjen pojam „prigovor savesti“, ali suštinski to u ovom trenutku i nije toliko bitno. Treba zapravo sistemski regulisati u koje organizacije i privredna društva, regruti mogu odlaziti. Čišćenje ulica, naplaćivanje parkinga je ispod časti za služenje u civilu.
Postoji realan problem da male opštine nemaju kapacitete da prime sve koji žele na ovaj način da regulišu vojnu obavezu.
Što se tiče Predloga zakona o upotrebi Vojske i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Republike Srbije, ovaj zakon pokušava da reši ovu oblast, mada ima slabo uporište u važećem Ustavu Republike Srbije.
Mislim da bi u ovom trenutku bilo najrealnije da učešće profesionalnih vojnih lica u mirovnim operacijama ostane na bazi dobrovoljnosti, a uslovi koje nudi Ministarstvo odbrane sigurno će privući veliki broj dobrovoljaca.
Zakonom je dobro regulisana ova oblast po pitanju osiguranja i zaštite naših lica u mirovnim operacijama, ali mislimo da, kada je reč o ovom zakonu, treba postići konsenzus svih relevantnih političkih činilaca.
Član 24, recimo, tim licima garantuje primanja kao u Vojsci Srbije, a član 25. omogućava uvećanje plate, radnog staža i razne nadoknade, ali se ne reguliše kolika su ta primanja.
Bliže uslove i način ostvarivanja prava potpisuje ministar odbrane i možda su na jedan određen način i ovo prevelike ingerencije da reguliše ovu oblast, pogotovo što ovaj zakon nalaže obavezu licima da moraju učestvovati u mirovnim operacijama. Ovaj zakon ne može biti, da tako kažem, u celosti sproveden zbog velikih finansijskih troškova, a budžet je više nego skroman za funkcionisanje Ministarstva odbrane u celini.
Što se tiče Predloga zakona o VBA i VOA čini mi se da je jako profesionalno urađen i jedan je, rekao bih, pored malopređašnjih diskusija, po mom viđenju, od najboljih zakonskih predloga koje treba usvojiti na ovom zasedanju Narodne skupštine.
Jedina primedba je, sa time završavam, na član 5. gde je izbačena oblast – opšte bezbedonosne mere, koje ne treba da obavlja specijalizovana agencija, kao što je bezbedonosna agencija, već je to obaveza organa komandovanja i organa vojne policije koja je do Predloga ovog zakona i radila te poslove jako profesionalno, konstatovao bih na kraju.
Još jednom želim da kažem na samom kraju, poslanička grupa SPS-JS u danu za glasanje pozitivno će se izjasniti o predloženim zakonskim rešenjima. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Hvala. Uvažena predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, Vlada Republike Srbije i resorno ministarstvo predložili su i prosledili Republičkom parlamentu na usvajanje i razmatranje Strategiju odbrane Republike Srbije.
Strategija odbrane, kao što je rečeno više puta, između ostalog, jedan je od najvažnijih dokumenata države, a Srbija je posle mnogo godina postala samostalna, nezavisna i suverena. Republika Srbija je ne tako velika zemlja na Balkanu, ali je kroz vekove imala jaku vojsku i proslavljene oficire i to svakako treba uvek imati na umu. Završeni su ratovi na prostorima bivše Jugoslavije i potpuno je logično da države učesnice, nezavisne države, traže mesto pod Suncem, jake saveznike i u vojnom i u ekonomskom smislu.
Srbija je geopolitički na mestu na kome prolaze mnogi putevi ka Istoku i Bliskom istoku, za koje destinacije su zainteresovani i Amerika i većina evropskih zemalja. Ako su interesi u pitanju tu nema ljubavi i pravog prijateljstva, pa tako treba i planirati, između ostalog, strategiju.
Predlog strategije odbrane je dobar i kao što je rečeno u današnjoj raspravi imaće podršku Poslaničkog kluba SPS-JS. Predlagači Strategije su predložili jedno, rekao bih, realno moguće viđenje naše situacije, a to je stvaranje što više saveznika prijateljskih zemalja u svetu. Trebalo je mnogo vremena ubediti neke države da nismo divljaci sa Balkana koji bi samo ratovali.
Veliki izazovi stoje pred Republikom Srbijom zbog okruženja gde je stvoreno nekoliko država. Očekivanja su velika. Svi su očekivali mnogo i od samih ratova.
Spoljnopolitička orijentacija, o kojoj je bilo toliko reči danas, i strateško opredeljenje Srbije je potpuno jasno – želimo strateške odnose i sa Istokom i sa Zapadom, Amerikom i Rusijom, Kinom i nesvrstanim zemljama.
Tokom današnje rasprave kada je reč o Strategiji više puta do sada je pomenut NATO pakt i neke evropske institucije. Postavlja se pitanje – zašto i ostale institucije ne pominjemo kada je reč o Strategiji.
Pri tome, želim da kažem da je odnos SPS, Poslaničkog kluba kome pripadam, prema pitanju NATO pakta potpuno jasan.
Bezbednost Srbije ugrožavaju, kako je navedeno u Strategiji, obaveštajna delatnost, genetski inženjering, organizovani kriminal i sa takvom konstatacijom možemo se u potpunosti složiti. Odbrambeni interesi Srbije jesu: očuvanje suvereniteta, odnosno teritorijalnog integriteta i državnog suvereniteta.
Ubeđen sam da je tema koja se odnosi na pitanje koje ću postaviti daleko iznad nas, odnosno da je daleka prošlost, nešto što nikada ponovo neće zadesiti Srbiji, ali želim da pitam – da li smo spremni vojno i ekonomski da reagujemo ako je cena mira visoka? U ovoj strategiji se to ne može sagledati i ne može videti.
Da bi jedna država bila spremna da se odbrani sigurno mora imati mnogo više nego što mi imamo danas i u vojnom i u ekonomskom smislu. Zemlja je u tranziciji, što je mnogo puta rečeno, mnoga preduzeća su u stečaju, mnoga preduzeća su bezuspešno privatizovana i mnoga su propala.
Vojska Srbije, najblaže rečeno, ima problema sa tehnikom koja nije adekvatno uređena, čini mi se, od 1984. godine, a od tada je bilo ratova a finansijskih sredstava nažalost nema. Ubeđen sam da bi integrisanje Srbije u međunarodne institucije i kao krajnji cilj ulazak u EU umnogome olakšao naše pozicije po pitanju bezbednosti.
Sa druge strane, bez jake privrede, to je između ostalog i danas rečeno, nema ni jake države, ni vojske. Strategija odbrane je jako dobra i treba je usvojiti, mada se može popraviti amandmanima ukoliko bude prostora, pogotovo u odnosu na to šta hoćemo i šta možemo.
Strategiju bi trebalo usvojiti konsenzusom svih relevantnih političkih činilaca, bar zbog toga da manje menjamo strategije od strane ministara. Ako svaki ministar bude predlagao novu strategiju, čini mi se, to neće valjati.
Bezbednost u Evropi, pa tako i u Srbiji, popravlja se posle uspostavljanja saradnje Amerike i Rusije, odnosno odustajanja od instalacije protivraketnog štita, mada ta ideja može da se realizuje od onog trenutka kada prođe ekonomska kriza. Bilo bi krajnje vreme da Srbija odluči u koje će reforme Vojske ići. Ako je to profesionalni sastav, strategiju treba donositi prema tome.
Pored celokupne privrede, važan segment, i to želim posebno da istaknem, jeste i namenska proizvodnja, koja počinje da se oporavlja, mada su tehnološki procesi zastareli, programi su zastareli, i treba ih inovirati ili kupiti licence naprednijih zemalja.
Kada je reč o Strategiji bezbednosti, sa pravnog aspekta Strategija bezbednosti je u skladu sa Ustavom Republike Srbije, zakonom Republike Srbije.
Sa ekonomskog aspekta, čini mi se da finansijska konstrukcija za ovu izuzetno, rekao bih, pristojnu strategiju, nije realna, jer se postavlja pitanje – da li su dobro sabrane cifre i da li će sa ovim budžetom, koji je za našu državu pristojan, moći da se finansiraju Strategija i reforma Vojske, koje nas očekuju, i obnavljanje, koje sam pomenuo, ozbiljne tehnike.
U Strategiji nacionalne bezbednosti uglavnom je isti sadržaj kao i u Strategiji odbrane, što je i normalno, jer su obe strategije jako bitne i zavise od istih faktora. Da bi jedna zemlja bila dovoljno bezbedna, treba smanjiti bezbednosne rizike, što rukovodstvo ove države i čini. Bezbednosno okruženje je prilično komplikovano i o tome smo čuli u toku današnje rasprave. Problemi sa KiM su jako veliki, nacionalna netrpeljivost, nesiguran život nealbanskog stanovništva, šverc droge i trgovine ljudima i oružjem, sve to pravi negativno bezbednosno okruženje i čini mi se da smo oko toga svi danas saglasni.
Na teritoriji KiM funkcioniše nekoliko terorističkih grupa koje treba kontrolisati, a te terorističke grupe su upravo rezultat jednostranog proglašenja nezavisnosti KiM. Stanovništvo BiH, s druge strane, nezadovoljno je Dejtonskim sporazumom, pa i tu možemo očekivati nekakve turbulencije, to treba preventivno sprečavati, jer smo mi garant bezbednosti.
Na širim prostorima jugoistočne Evrope, situacija se, rekao bih, bitno popravila, mada neke republike bivšeg Sovjetskog saveza mogu u budućnosti biti bezbednosni rizik, pogotovo zbog prolaska energenata iz te zone, a i velike zemlje u potrazi za energetskim bazenima mogu napraviti rat širih razmera. Pozitivno je što mnoge nuklearne sile pregovaraju o nuklearnom razoružanju, ali mislim da je to jako neiskreno.
U Strategiji bezbednosti se realnije prišlo, sa realnijeg aspekta, o saradnji sa Rusijom, Kinom, Indijom, nesvrstanim zemljama, dok u Strategiji odbrane nisu pomenute, ali pretpostavljam da se to i podrazumeva. Da bi država Srbija bila spremna da preventivno deluje, mora adekvatno odgovoriti novom vremenu, a to je stvaranje ili obnavljanje VBA, u saradnji sa obaveštajnim podacima MUP, da bi mogli menjati informacije o regionalnim bezbednosnim rizicima kao što to, između ostalog, čine i CIA i MOSAD i BND i dr.
Veliki bezbedonosni rizik za Srbiju čine sve učestaliji ispadi huligana koji mogu naneti veliku štetu političkoj poziciji Srbije u svetu. Za nacionalnu bezbednost Srbije su mnogo bitniji ljudski resursi, školovani kadrovi i visokomoralni ljudi. Dakle, razvijati sopstvena sredstva odbrane, da ne bi bili zavisni od onih drugih.
Reformom Vojske i strategijama o odbrani i bezbednosti treba napraviti takav sistem koji će garantovati bezbednost državi i građanima.
Vojska treba da bude efikasna, dobro tehnički opremljena, nad službama bezbednosti treba uvesti civilnu kontrolu, ali i dalje mora da postoji nešto što se može definisati kao vojna tajna. Ozbiljne poslove bezbednosti treba prepustiti profesionalcima, a ne političkim analitičarima. Mislim da uloga Saveta za nacionalnu bezbednost treba da odigra ključnu ulogu kao koordinator službi bezbednosti Vojske i Policije.
I na samom kraju, želim da kažem da će i drugi zakonski predlog imati podršku Poslaničkog kluba SPS-JS. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku želim da kažem nešto što je između ostalog do sada više puta rečeno, a to su razlozi za donošenje ovog zakona.

Naime, razlozi za donošenje ovog zakona, pored onih koji su navedeni, proizilaze pre svega iz obaveza preuzetih ratifikacijom međunarodnih ugovora, naročito onih koji se odnose na garancije prava i sloboda, a posebno na prava nacionalnih manjina, kao i obaveze ispunjavanja standarda za stabilizaciju i pridruživanje EU.

Dakle, međunarodni pravni okvir zaštite manjinskih prava u Republici Srbiji čine dokumenti UN i Savet Evrope. Naravno, razlozi za donošenje ovog zakona proizilaze iz samog Ustava Republike Srbije, kao i iz odredaba Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina.

Suštinski problem koji zapravo predloženi zakon treba da reši, kako je između ostalog navedeno u zakonskom obrazloženju, jeste regulisanje nadležnosti i stvaranje uslova za demokratičan izbor nacionalnih saveta, koji će garantovati da taj izbor bude rezultat zajedničke volje svih pripadnika određene nacionalne zajednice.

Takođe želim da kažem da poslanička grupa SPS-Jedinstvena Srbija podržava cilj koji se želi postići usvajanjem ovog zakonskog predloga - a to je poštovanje razlika između nacionalnih manjina i njihovih specifičnosti. Naravno, smatramo da je dobro što su u izradi nacrta ovog zakona bili uključeni i predstavnici saveta nacionalnih manjina, kako smo između ostalog mogli da čujemo.

Ovaj zakonski predlog, po našem mišljenju, svakako predstavlja ogroman korak napred u smislu da će zakon predstavljati jednu dobru osnovu kako bi se u narednom vremenskom periodu uspešno rešavala i ostala životna pitanja nacionalnih manjina.

Mi smatramo da je dobro što smo prva država u regionu, kako je između ostalog rečeno, koja na jedan ovako detaljan i precizan način definiše manjinsku samoupravu. Slažem se u potpunosti sa konstatacijom koja se mogla čuti da je zapravo bitno da se život nacionalnih zajednica neće svesti na nacionalne savete, već su oni samo mehanizam kojim će se pokušati operacionalizacija svih mogućih oblika manjinskih samouprava.

Suštinski gledajući, kao što je između ostalog rečeno, ovim zakonskim predlogom reguliše se: način izbora i nadležnosti nacionalnih manjina, kao i birački spisak i finansiranje i imovina. Takođe je jako važno da će nacionalni saveti sada funkcionisati na osnovu zakona, a ne pravilnika, a mi zaista želimo da verujemo da će ovo znatno umanjiti tenzije i probleme koji su do sada postojali u funkcionisanju. Predložena su dakle dva načina izbora članova nacionalnih manjina - neposredni i elektronski.

Kada je reč o poslaničkoj grupi SPS-Jedinstvena Srbija, oko pitanja koja su vezana za ovu temu govorio je naš ovlašćeni predstavnik i nemam nameru da to ponavljam. Što se tiče biračkih spiskova predlog je da oni saveti koji su organizovani na neposrednim izborima imaju posebne spiskove, dok oni čiji se članovi budu birali elektronski neće imati posebne biračke spiskove.

Kada je reč o ovlašćenjima najznačajnija novina jeste zapravo to što nacionalni savet neće više imati karakter nevladinih, već društvenih organizacija sa jasnim ovlašćenjima, dakle postaju deo državne strukture, što smatramo da je takođe izuzetno važno.

Ovim zakonskim predlogom, po našem mišljenju, potpuno jasno i potpuno precizno rekao bih da su određene nadležnosti saveta u četiri itzuzetno važne oblasti i o tome je bilo reči, a to je dakle - informisanje, obrazovanje, kultura i očuvanje jezika i pisma.

Takođe želim da kažem da nacionalni savet preko svojih organa samostalno donosi i menja - statut, finansijski plan, finansijski izveštaj, završni račun i raspolaže svojom imovinom. Mi zaista želimo da verujemo da predloženo zakonsko rešenje koje je danas pred nama jeste mehanizam, odnosno osnova kojom će ono što je Ustavom Republike zagarantovano biti uobličeno kroz zakon, odnosno dobiti određeni legitimitet.

Što se tiče oblasti informisanja, želim da verujem da će nakon jedne kvalitetne rasprave u republičkom parlamentu nedoumice i kritike koje danas postoje u javnosti biti otklonjene, odnosno da će biti pronađena mera, odnosno zakonski okvir da se, sa jedne strane, ne naruši pravni okvir za delovanje medija u Srbiji, a sa druge da se ima razumevanje za interese nacionalnih saveta, da mediji na jezicima manjina funkcionišu, odnosno da se ne ugase.

Na kraju želim da kažem da će poslanička grupa SPS-Jedinstvena Srbija podržati predloženo zakonsko rešenje, a u narednom vremenskom periodu pratićemo efekte ovog zakona.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, u svom obraćanju, pre svega, akcenat ću staviti na predložene izmene i dopune Zakona o javnom informisanju, dok će u nastavku rasprave u načelu kolega Bortić govoriti, između ostalog, i o predloženom zakonu o kulturi.

Dakle, na samom početku želim da kažem da ukoliko bi se danas izjašnjavali o predloženim izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju – prosto kažem danas ne uzimajući u obzir amandmane koji su pristigli i amandmane koji će pristići u narednom vremenskom periodu, o njima ne želim danas da govorim, o njima ću govoriti onda kada za to dođe vreme, odnosno kada počne rasprava o pojedinostima, odnosno po amandmanima – želim da kažem da bi poslanička grupa SPS bila uzdržana, kakav je između ostalog bio stav i ministara u Vladi Republike Srbije iz redova SPS.

Izmene i dopune Zakona o javnom informisanju su izazvale, kako vidimo, veliku pažnju medija i veliku pažnju političkih stranaka. Naravno, kada se ima u vidu značaj medija u društvenom životu, to je prosto nešto što se, između ostalog, i očekivalo. Ono što je apsolutni problem kada je reč o ovom pitanju je negativan odijum u javnosti i veliki otpor, pre svega, medija prema ovom izuzetno važnom pitanju.

Smatramo, imajući na umu značaj predloženih izmena i dopuna zakona, da sve kritike, sugestije i predloge u ovom kontekstu svakako treba sagledati.

Najavljene izmene i dopune porede se sa već čuvenim zakonom iz 1998. godine, koji je upamćen po drakonskim kaznama za medije. Između ostalog, postavlja se danas pitanje i brzine donošenja jednog ovako izuzetno važnog zakonskog predloga, odnosno predloga izmena i dopuna zakona.

U zakonskoj regulativi koja se bavi medijima postoji dosta nedostataka posebno kad su u pitanju štampani mediji. U principu, oblast štampanih medija je zakonski potpuno neuređena. Elektronski mediji su tu u nešto drugačijoj poziciji, pored Zakona o informisanju, oni podležu i Zakonu o radiodifuziji, tako da imaju jasna pravila ponašanja u okviru pozitivnih zakonskih propisa, što se pokazalo u prethodnom periodu kao dobro rešenje.

Iz tog razloga akcenat izmena i dopuna Zakona o informisanju treba dati štampanim medijima.

S obzirom da se zalažemo i za regulisanje ove oblasti, jer bi na taj način sprečili mnoge negativne pojave, smatramo da je zakonsko regulisanje štampanih medija neophodno. Isto tako smatramo da mediji treba da budu garant istine u Srbiji, da budu na određen način oslobođeni kad je reč o bilo kojoj vrsti pritiska, počev od političkih pa do onih drugih.

Isto tako mediji moraju da imaju, odnosno da snose određenu odgovornost za ono što čine, rade, odnosno za ono što objave. Analizirajući recimo poslednju izbornu kampanju, a moram da kažem da ne verujem istraživanju javnog mnjenja, ali sam imao prilike da pogledam određena istraživanja, rezultati su takvi da je upravo u štampanim medijima bilo najviše odstupanja kad je reč o informisanju.

Za štampane medije, nažalost, važi onaj čuveni aforizam da su ljudi i muve veoma slični, odnosno i jedne i druge možete ubiti novinama. Pojava tzv. izbornih listova, novina, tj. novina koje postoje kad su izborne kampanje, ali i pojava partijskih biltena nam daje za pravo da se nešto mora izmeniti, ali postavlja se pitanje šta.

Izmene i dopune bi trebalo da reše nekoliko, po našem mišljenju, drastičnih problema koji se pojavljuju i koji će se pojavljivati ako ih ne sprečimo ovim izmenama i dopunama koje treba izmeniti u određenom kontekstu. Najpre, da spreče pojavu modernog medijskog reketaštva. Ne kažem da ova pojava postoji, ali kažem da zakonski treba sprečiti mogućnost njenog pojavljivanja.

Jednostavno, mediji te stave u žižu interesovanja ili kompaniju, ili direktora ili političku stranku ili ličnost. Sve dok se ne postigne nazovidogovor, vi ste u problemu. Na naslovnoj strani ste. Ovo je vrlo teško dokazati i baš zbog toga ga treba zakonski u svakom pogledu preduprediti.

Pojava da se naslovne strane pojedinih novina prave u stilu modernih poternica zbog građana, pre svega, ove države se, takođe, moraju regulisati. Ako neki medij nekog okrivi za konkretan kriminal, ova informacija mora imati svoj epilog i neko mora odgovarati: ili onaj ko je kriminal napravio ili medij koji ga je optužio. Građani ne smeju biti dovedeni u zabludu.

Izmene i dopune Zakona o javnom informisanju moraju dati rešenje za ova dva aspekata, kao i za još neke neregulisane stvari, tipa demantija. Ako na naslovnoj strani nekog optuži i on dokaže da taj medij nije u pravu i ta informacija nije validna, medij je obavezan da na istom mestu objavi demanti.

Na ovaj način bi i stepen društvene odgovornosti medija bio postignut na viši nivo što, po nama, treba da bude jedan od ciljeva ovih izmena. Novinari u svojim komentarima treba da odgovaraju za istinitost podataka i ponavljam i posebno ističem da mediji u Srbiji budu oslobođeni bilo koje vrste pritiska i da im se omogući nesmetan rad.

Takođe, što se tiče SPS želim potpuno precizno i jasno da kažem, mi smo zadovoljni profesionalnošću i objektivnošću kada je reč o radu svih medija u Srbiji. Međutim, u isto vreme je nedopustivo i ne želimo da verujemo u to da se iza zakona kriju neki koji bi hteli da sačuvaju svoj lik i delo. Mi u to ne želim da verujemo.

Niko ne sme biti iznad zakon, niti sme sprečavati medije da objavljuju istinu i rade svoj posao. Iz tog razloga smatramo da su neke predviđene promene u tom pogledu veoma loše. Ne govorim o predloženim amandmanima, govorim o konkretnom predlogu koji je u raspravi u načelu pred narodnim poslanicima.

Osnivački ulog recimo od 50.000 evra, depozit od 10.000 evra, jesu nedopustive, nepotrebne i ograničavajuće stavke. Zašto bi samo medij bio podložan gašenju posle 90 dana blokade računa. Postavlja se pitanje – zašto je on nešto drugo u odnosu na druga preduzeća koja su u blokadi i po par godina? Kazne i do 100 miliona dinara su naprosto prevelike. Svrha kaznene politike nije da nekog uništite, već da ga kaznite.

U predloženim izmenama i dopunama zakona ima još propusta, ne bih da ih nabrajam, ali uticaćemo tokom rasprave po amandmanima i u pojedinostima da ih izmenimo.

Na samom kraju, smatram da treba zakonski regulisati oblast koju pokrivaju štampani mediji, ali to ne sme biti ishitreno i na štetu objektivnog i nezavisnog novinarstva. To što smatramo da treba regulisati zakonski ovu oblast ne znači da treba gasiti štampane medije u Srbiji.

         Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovani ministri, poštovani predstavnici ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, Zakon o budžetskom sistemu predstavlja najznačajniji akt u oblasti javnih finansija kojim se reguliše planiranje, donošenje i izvršenje budžeta Republike, AP i lokalne samouprave, kao finansijskih planova republičkih fondova.
Prethodni zakon, kao što je između ostalog rečeno, donet je 2002. godine, nakon čega su vršene česte izmene i dopune u cilju unapređivanja budžetskog sistema, usavršavanje trezorskog poslovanja, pooštravanja odgovornosti i u trošenju sredstava. Novi zakon se donosi posle sedam godina. Moram da podsetim na jedan zakon koji traje već 18 godina i implementiran je konačno u ovaj zakon o budžetskom sistemu.
Zakon o javnim prihodima i javnim rashodima je donet 1991. godine i predstavljao je sveobuhvatno regulisanje u oblasti javnih finansija. Sistem uređenje javnih prihoda i javnih rashoda utvrđen tim zakonom važi i danas, a zašto nije ugrađen u prethodni Zakon, verovatno postoji nekakav odgovor. Zaista zvuči neverovatno, ali je istinit, da je veliki broj agencija koje se finansiraju iz budžeta i troše novac poreskih obveznika u prethodnom periodu na određen način bio van kontrole. Ne mogu da se ne otmem utisku da su se one, sračunato na brzinu, namnožile i uključene u budžetsko finansiranje, i sve dobronamerne kritike na njihovo poslovanje i funkcionisanje u proteklom periodu su možda na jedan određeni način i bile na mestu i opravdane. Uključivanje agencija u sistem konsolidovanog računa Trezora treba da da bolju i efikasniju kontrolu ovih korisnika, odnosno racionalnije trošenje budžetskih sredstava. Smatram da je možda to na određeni način zakasnela mera, ali da treba iskontrolisati prethodno trošenje budžetskih sredstava.
Takođe, treba podržati i značajnu novinu u ovom zakonu, a odnosi se na uključivanje ustanova zdravstvene zaštite pod plašt indirektnih korisnika Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, što znači da će finansijski planovi ustanova zdravstvene zaštite biti uključeni u finansijski plan Republičkog zavoda.
Članom 2. ovog zakona jasno je definisano šezdeset osnovnih pojmova koji se odnose na javne finansije, a neke od njih, kao što je između ostalog i rečeno, po prvi put uvode. Posebno bih istakao ovde srednjoročno planiranje, koje je do sada na jedan određeni način bilo zanemareno, zatim definisanje razvojne pomoći EU i sufinansiranje razvojnih programa EU, čime se stvaraju uslovi za korišćenje tih sredstava, a posebno mi je drago što je vraćen termin rebalans budžeta, umesto dopunskog budžeta koji se svuda primenjuje, a i kod nas se uvek koristio i prosto smatram da ga nije trebalo ni menjati.
Osnovni budžetski ciljevi usmereni na održavanje ukupne fiskalne discipline, alokacijsku efikasnost, sveobuhvatnu kontrolu ukupnih budžetskih sredstava, niska inflacija, ekonomski razvoj i podsticanje regionalnog razvoja, moraju se poštovati i kod aktuelne vlasti prilikom pripreme i donošenja budžeta. Po mom mišljenju, ovi principi su do sada korišćeni kao osnova novoj vlasti u obračunu sa prethodnim, i to od republičkog nivoa pa do lokalne samouprave, što nije dobro.
Posebno je značajan član 10. ovog zakona kojim se jasno i precizno definiše otvaranje i vođenje podračuna, konsolidovanog računa Trezora i investiranje kojim se reguliše plasiranje sredstava, što je u dosadašnjoj praksi i predstavljalo problem. Sa tim u vezi je i član 33. koji treba da omogući veću transparentnost javnih investicija, način njihovih finansiranja, što je do sada bilo uopšteno i globalno prikazivano po pojedinim razdelima, odnosno po ministarstvima.
Investicioni radovi i njihovo finansiranje predstavljaju po mom ličnom viđenju jedan prostor za velike korupcije od postupka javne nabavke do njihove konačne realizacije. Poslovi javnog investiranja su prioritet i vezani su za izlazak iz ekonomske krize. Čini mi se da se svi u tome slažemo, utvrđuju i pravce budućeg razvoja, pa mi nije jasno zašto se odredbe zakona koje regulišu ovu oblast primenjuju tek od postupka izrade budžeta za 2011. godinu, odnosno odredbe programskog dela budžeta primenjivaće se u celini tek od 2015. godine.
Moje lično mišljenje je da budžetski korisnici u oblasti javnog investiranja treba hitno da pripreme srednjoročne planove i da ih Vlada Republike Srbije unese u Memorandum za narednu godinu, čime bi jasno opredelila svoj program rada i razvoja.
Pored toga, to bi bila i realna osnova za korišćenje razvojnih fondova i sredstava razvojne pomoći EU. Mislim da se to do sada radilo pomalo stihijski.
Takođe, smatram da poslovi javnog investiranja podležu posebnoj kontroli u trošenju sredstava, ali zakon ne propisuje posebno kontrolu ovih poslova. Smatram da prilikom podnošenja izveštaja, recimo, iz člana 76. ovog zakona, Vlada treba da podnosi i poseban izveštaj o realizaciji investicija i izveštaj o kontroli utroška sredstava, koji će raditi budžetska inspekcija ili Državna revizorska institucija.
Značajna novina je kod prinudne naplate na teret budžeta, imajući u vidu da je do sada najlakše bilo sprovesti prinudnu naplatu sa budžeta čime je ugrožavana likvidnost budžeta i menjana namena sredstava usvojenih budžeta, što je zapravo značilo, da su sudske presude bile iznad zakonodavne funkcije Republičkog parlamenta, Republičke skupštine.
Što se tiče rokova iz budžetskog kalendara i kalendara podnošenja godišnjih finansijskih izveštaja i završnog računa, mislim da ne treba da budu mrtvo slovo na papiru. U dosadašnjoj praksi ovi rokovi, u određenom kontekstu, nisu poštovani, što je vrlo često bilo predmet javne kritike i neozbiljnosti. Iako su razlozi bili, moram reći, uglavnom opravdane i objektivne prirode, posebno se moraju disciplinovati budžetski korisnici da blagovremeno izvršavaju zakonske obaveze u pogledu budžetskog kalendara.
Na samom kraju, kada je reč o ovom zakonskom predlogu, želim da kažem da će Poslanički klub SPS-JS u danu za glasanje podržati ovaj zakonski predlog.
Radi se, dakle, po našem mišljenju, o sveobuhvatnom zakonu koji reguliše oblast javnih finansija, koristim priliku da poželim ministru što manje izmena i njegovo prilagođavanje pojedinim situacijama, i ministarstvima, kako ne bi, prosto, dožive sudbinu prethodnog zakonskog predloga.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o republičkim administrativnim taksama, takođe, želim da kažem, da će i ovaj predlog imati podršku Poslaničkog kluba SPS-JS. Naravno, smatramo da je logično podržati razloge za donošenje ovih izmena i dopuna.
Zapravo, suštinski gledajući, reč je o propisivanju republičkih administrativnih taksi za radnje koje se vrše primenom Zakona o političkim strankama i podzakonskih akata donetih na osnovu Zakona o strancima.
Reč je o dva zakonska predloga koja su usvojena nakon poslednjeg usvajanja izmena i dopuna Zakona o republičkim administrativnim taksama.
Takođe, želim da kažem, ono što je već, između ostalog, rečeno, dakle, u cilju podsticanja inovacionih delatnosti predlaže se smanjenje taksi za 50% i to u slučajevima, kada je podnosilac prijave za priznavanje patenta, malog patenta, topografije i integrisanog kola, odnosno prava na dizajn, fizičko lice, a takođe, ovim izmenama i dopunama se predlaže i smanjenje taksi za dozvole za međunarodni javni prenos stvari domaćem prenosniku.
Ovaj zakonski predlog će, takođe, imati podršku Poslaničkog kluba SPS-JS.
Kada je reč o Predlogu zakona o dopuni Zakona o radu želim da kažem da mi podržavamo nastojanja Vlade Republike Srbije, da na određeni način u situaciji kada se u poslovanju brojnih firmi i preduzeća osećaju negativni efekti ekonomske krize, kroz smanjenje obima posla i nedostatka posla, podržavamo nastojanja Vlade Republike Srbije da na jedan određeni način spreči formulisanje viška zaposlenih ili prestanak radnog odnosa u određenim firmama gde se negativni efekti ekonomske krize osećaju kroz formulisanje jednog pravnog osnova, da poslodavci mogu da upućuju zaposlene na plaćeno odsustvo i preko 45 radnih dana.
Mi, još jednom želimo potpuno jasno i precizno da kažemo da Poslanički klub SPS-JS podržava ovu meru nastojanja Vlade Republike Srbije. Smatramo da je ona u potpunosti opravdana, da zaslužuje podršku.
Ali, sa druge strane, Poslanički klub SPS-JS u dogovoru sa reprezentativnim sindikatom Srbije, podneo je i određeni broj amandmana sa ciljem da dobijemo kvalitetnije dopune Zakona o radu, odnosno da, po našem mišljenju, na što sigurniji i bolji način pokušamo da zaštitimo prava zaposlenih, odnosno prava radnika. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku, želim još jednom da ponovim ono što je gospodin Petronijević, kao ovlašćeni predstavnik Poslaničkog kluba SPS-JS-a, rekao, a to je da će naš poslanički klub u načelu podržati ovaj zakonski predlog.
Želim, pre svega, da kažem da mi podržavamo cilj koji se želi postići usvajanjem ovog zakonskog predloga i formiranjem komunalne policije u gradovima u Srbiji, a to je da se na kvalitetniji i bolji način reše problemi s kojima se građani svakodnevno suočavaju, a koje opštinske vlasti ne mogu da reše na efikasan način.
Ovaj zakonski predlog treba da stvori uslove za efikasniji rad gradskih uprava i realizaciju politike gradova, kao što je i rečeno, kao i da doprinese da se uspostavi komunalni red u opštinama širom Srbije.
Cilj je, dakle, formiranje komunalne policije kao nove nadležnosti gradova, što će dovesti do efikasnijeg rada gradskih uprava. Komunalna policija, kao što je, između ostalog, rečeno, imaće posebne uniforme, vodiće računa o komunalnom redu, pokrivaće širok spektar komunalnih problema, imaće status službenog lica i za ometanje njihovog rada predviđene su određene kazne.
Nepropisno parkiranje, korišćenje javnih površina, bacanje smeća, da li vlasnici pasa vode svoje ljubimce na povocu, održavanje reda u oblasti deponovanja komunalnog i drugog otpada, održavanje reda u oblasti snabdevanja vodom, odvođenja otpadnih voda, javne čistoće, samo su neki od problema koje će komunalna policija rešavati. Kao što sam rekao, predviđeno je da komunalni policajci nose uniforme, ali i da legitimišu građane, izriču upozorenja i usmena naređenja, zadržavaju odgovorne, odnosno osobe koje su napravile određeni prekršaj.
Ono što je donekle bilo sporno i što je izazvalo određenu raspravu neposredno pred pripremu ovog zakonskog predloga jeste korišćenje predviđenih sredstava prinude i to je sada, otprilike, definisano na sledeći način – fizičku snagu, službenu palicu i sredstva za vezivanje, komunalni policajci treba da upotrebljavaju na način kako je to predviđeno Zakonom o policiji i podzakonskim propisom o sredstvima prinude. Smatramo da je dobro i to što je, koliko smo mogli da shvatimo, gradovima ostavljena mogućnost da preciziraju nadležnosti komunalne policije.
Dakle, još jednom želim da istaknem, podržavamo ovaj predlog, ali da bi on bio i suštinski primenjiv, treba otkloniti određene nedoumice, odnosno još jednom odgovoriti na određena pitanja.
Recimo, u članu 5. je propisano da komunalna policija preduzima hitne mere zaštite životne sredine, zaštite od elementarnih i drugih nepogoda, zaštite od požara i druge zaštite iz nadležnosti grada, kada te mere ne mogu pravovremeno da preduzmu drugi nadležni organi grada i ovlašćene organizacije, o čemu odmah obaveštava te organe, odnosno organizacije.
Po našem mišljenju, u članu 5. je potrebno precizirati pojam ''hitne mere'', upućivanjem na određeni propis ili definisanjem ovog pojma u samom zakonu. Isto tako, u istom članu, stav 1, treba definisati pojam "pravovremeno". Postavlja se pitanje – ko inicira preduzimanje radnji komunalne policije kada se radi o hitnim merama i na osnovu kog akta, kako komunalna policija saznaje da nadležni organi ne mogu pravovremeno da preduzmu odgovarajuće mere zaštite?
U stavu 2. istog člana nije jasno kada se smatra da postoje drugi oblici ugrožavanja iz stava 1. člana 5, ali oni ni u stavu 1. član 5. nisu pomenuti.
U članu 9. stav 1. tačka 5), nejasno je šta znači, recimo, ''podrška sprovođenju propisa'', u čemu se ta podrška sastoji. Isto tako, iz predloga datog u članu 9. stav 1. može se zaključiti, kao što je, između ostalog, i rečeno na samom početku rasprave, da su poslovi komunalne inspekcije i komunalne policije istovetni poslovi, što ne bi trebalo da bude.
U članu 12, recimo, propisano je da se strateški plan i godišnji plan rada komunalne policije usklađuje pre donošenja s propisima i odgovarajućim planskim aktima policije, kao i sa stavovima o prioritetima za bezbednost i imovinu u gradu. Smatramo da bi ova odredba trebalo da bude preciznija, utoliko što bi se propisalo o čijim stavovima se radi. Postavlja se i pitanje, da li stav može biti osnov za utvrđivanje prioriteta? Kao što smo mogli čuti i od gospodina ministra, rekao je da ovo ne bi trebalo da predstavlja problem.
U članu 18, propisano je da komunalni policajac usmenim naređenjem izdaje obavezna uputstva i zabrane i nalaže mere i radnje od kojih neposredno zavisi uspešno obavljanje poslova iz delokruga komunalne policije. Iz ovako utvrđene norme, čini nam se, ne može se zaključiti čime se dokazuje usmeno naređenje, niti je propisana obaveza postupanja po usmenom naređenju, kao ni sankcije za neizvršenje.
U članu 22, recimo, stavu 2, propisano je da su privremeno oduzete predmete komunalni policajci dužni da predaju nadležnom organu ili da postupaju s tim predmetima u skladu sa nalogom tog organa. Iz same odredbe nejasno je o kom se nadležnom organu radi.
U članu 43. propisano je da ko ometa ili sprečava komunalnog policajca u obavljanju poslova komunalne policije, kazniće se za prekršaj novčanom kaznom od 10 do 50 hiljada dinara.
Ova odredba je suprotna članu 3. Zakona o prekršajima, koji propisuje da niko ne može biti kažnjen za prekršaj, niti se prema njemu mogu primeniti druge prekršajne sankcije, ako to delo pre nego što je bilo izvršeno nije bilo zakonom ili na zakonu zasnovanom propisu određeno i utvrđeno kao prekršaj.
Smatramo da bi trebalo propisati norme u kojima će biti definisane obaveze fizičkih i pravnih lica u odnosu na nadležnost komunalne policije, pa tek onda propisati prekršajnu sankciju za nepoštovanje tih normi. U suprotnom, ovako propisana prekršajna odredba u članu 43. nije primenjiva u prekršajnom postupku.
Osim navedenog, postavlja se, između ostalog, pitanje – da li je potrebno utvrditi na osnovu kog procesnog propisa komunalna policija postupa kada sprovodi postupak iz nadležnosti utvrđenih ovim zakonom?
Kao što je već, između ostalog, rečeno, nameće se i pitanje potrebe finansijskih sredstava za sprovođenje ovog zakona. U obrazloženju Predloga zakona o komunalnoj policiji stoji da za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije, a da je u budžetima gradova potrebno obezbediti dodatna sredstva za obrazovanje i početak rada komunalne policije, ne navodeći kolika je visina tih sredstava. Očigledno je da ova sredstva neće biti mala i da ovako predložen zakon nije sinhronizovan s merama Vlade koje se propisuju u cilju smanjenja ukupnog broja zaposlenih u lokalnim samoupravama i sa smanjenjem ukupnog obima sredstava za finansiranje zaposlenih u lokalnim samoupravama.
Čini nam se da sve gradske uprave, zapravo, priželjkuju da što pre dođe do formiranja komunalne policije, ali se može desiti da, nakon usvajanja, ova institucija možda i ne zaživi u svim gradovima, imajući na umu, pre svega, smanjenje transfera iz republičkog u gradski budžet. Dobro je kada decentralizacija funkcioniše, kada se gradovima ustupaju određene nadležnosti, ali bi bilo dobro da se obezbede i sredstva, kako bi se ovaj cilj, koji je izuzetno važan i koji mi apsolutno ne osporavamo, sproveo u delo. Ukoliko se predloženi zakonski tekst usvoji, a smatramo da će se usvojiti, da ne bismo imali određene probleme kasnije, nakon usvajanja, što smatramo da nije cilj ni predlagača, a ni nas koji podržavamo ovaj zakonski predlog, smatramo da bi na određena pitanja trebalo odgovoriti tokom ove rasprave u načelu i tokom rasprave u pojedinostima.
Još jednom želim da podsetim da će Poslanički klub SPS-JS-a u načelu podržati ovaj zakonski predlog. Zahvaljujem.

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom na to da je moj kolega, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe SPS-JS, rekao dosta toga o stavovima Poslaničkog kluba SPS-JS po pitanju ovog zakonskog predloga, ja ću pokušati da budem relativno kratak.

Poslanička grupa SPS-JS podržaće ovaj zakonski predlog jer, kako je između ostalog rečeno, unapređuje jedan institucionalni kapacitet za primenu pravila konkurencije, i to pre svega jačanjem uloge Komisije za zaštitu konkurencije.

Ovaj predlog zakona ima za cilj da se zaštite interesi potrošača. Dakle, ovaj zakonski predlog, kao što je rečeno, ne odnosi se samo na interes privrede, već ima za cilj jedan celovit ekonomski napredak društva.

Dobro je da je ovaj zakonski predlog usaglašen za propisima EU u oblasti sprečavanja monopola i da predviđa kazne za one koji budu kršili zakon.

Naravno, Poslanička grupa SPS-JS podržava borbu protiv monopola i monopolista. Tačno je da je zaštita konkurencije jedna nova materija u domaćem pravnom sistemu i mi ovaj zakonski predlog shvatamo kao korak dalje ka zaokruženju jednog institucionalnog pravnog okvira.

Ovaj zakonski predlog, po našem mišljenju, uvodi kvalitativne promene u sistemu zaštite konkurencije. Još jednom želim da istaknem da mi zaista smatramo da je uvođenje reda na tržištu u interesu, pre svega, potrošača. Potrebno nam je, dakle, nacionalno tržište, koje mora da bude otvoreno, ali koje mora da bude, s druge strne, i konkurentno.

Ovaj zakonski predlog, kao što je između ostalog rečeno, na jedan precizniji i kvalitetniji način prenosi odgovarajuće pravo Evropske unije u domaći pravni sistem.

Takođe, ovo je naša obaveza preuzeta potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU. Naravno, treba reći, ovaj zakonski predlog jeste u skladu sa propisima o opštoj bezbednosti proizvoda i o elektronskoj trgovini.

Smatramo da je dobro to što je po pitanju ovog zakonskog predloga održana javna rasprava i zaista želimo da verujemo da će usvajanje ovog zakonskog predloga dovesti do popravljanja kreditnog rejtinga Srbije, da će nakon usvajanja ovog zakona biti poslat jedan dobar i pozitivan signal investitorima.

Tačno je da se ovim zakonskim predlogom daju veća ovlašćenja Komisiji i tokom postupka i nakon njegovog okončanja, odnosno tačno je da se pred Komisiju postavljaju brojni izazovi, i to pre svega u cilju unapređenja mogućnosti zaštite konkurencije na tržištu Srbije.

Već je rečeno, novčana kazna za prekršioce zakona je do 10% godišnjih prihoda. Ono što možda nije najjasnije jesu kriterijumi po kojima će Komisija utvrditi visinu novčane kazne. Inače, logično je da ta prva kazna bude simbolična, kako bi na određeni način opomenula privrednike. Ono što je takođe jasno jeste i činjenica da je precizirani rok za plaćanje kazni, a skraćen je i rok zastarelosti.

Na samom kraju, možda još jednom treba odgovoriti na pitanje načina finansiranja Komisije. Koliko smo shvatili, Komisija se finansira iz taksi koje sama naplaćuje, a koje odobrava i propisuje Vlada Republike Srbije, ali smatramo da bi ovo još jednom trebalo pojasniti i dodatno precizirati.

Na samom kraju želim još jednom da ponovim, poslanički klub SPS-JS u danu za glasanje podržaće ovaj zakonski predlog. Hvala.

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovani ministre, gospođo Kalanović, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je sigurno jedan od najvažnijih zakonskih predloga koje Skupština Srbije razmatra u ovoj godini. Značaj ovog zakona je veliki, zato što su u Srbiji veliki problemi regionalnog razvoja.
Želim da kažem da ćemo mi u načelu podržati ovaj zakonski predlog, jer ga smatramo prvim korakom Srbije da se ovim problemima na jedan sistemski način pristupi, prvim korakom u odnosu na značaj pitanja koja se žele rešiti.
Takođe, želim da kažem da će svaki predlog koji ima za cilj da omogući ravnomerni razvoj čitave Srbije, svaki predlog koji ima za cilj ravnomerniji privredni razvoj, smanjenje postojećih regionalnih disproporcija i dispariteta i brži ekonomski razvoj, a da, pri tom, ne znači federalizaciju Srbije, uvek imati podršku SPS-a.
Mnogo je razloga koji su zahtevali donošenje jednog ovakvog zakona. Istaći ću samo neke koje smatram posebno važnim.
Danas, četiri od šest građana Srbije živi u gradovima. To je posledica dosadašnjeg industrijskog razvoja zemlje, a dugogodišnjeg zapostavljanja poljoprivrede.
Kada govorimo o teritoriji cele Srbije, ona se deli na krajeve koji su veoma nerazvijeni, siromašni i bez ljudi, zatim, na gradove i okruge koji jedva preživljavaju, i na gradove gde je situacija nešto bolja, kao što su, recimo, Beograd ili Novi Sad, koji su se, jednom rečju, snašli u ovom tranzicionom periodu. Međusobne razlike u razvijenosti pojedinih krajeva Srbije izražavaju se kroz nekoliko veoma, po našem mišljenju, bitnih karakteristika – ekonomska zaostalost nerazvijenih područja, demografsko pražnjenje kompletnog seoskog područja i velike unutar-regionalne koncentracije stanovništva u gradovima, a potpuno nenaseljena naselja u nerazvijenim krajevima Srbije.
Na osnovu toga, možemo reći da je Srbija danas zemlja sa najvećim regionalnim razlikama, i to po mnogim pokazateljima, ne samo na Balkanu, već i u Evropi. To potvrđuju činjenice da se broj nerazvijenih opština udvostručio, a da u uslovima nedovoljne razvijenosti živi oko 30% stanovništva naše zemlje.
Ekstremne razlike između nerazvijenih i razvijenih delova naše republike izrazito su visoke. Odnos, recimo, između najrazvijenijih i najnerazvijenijih područja, meren nacionalnim dohotkom po stanovniku, iznosio je, recimo, 2003. godine 11:1, a danas je već to, kao što smo čuli, 15:1, što je veoma ozbiljan problem za zemlju i njenu stabilnost, takođe, i dalji razvoj.
Zato, kada razmatramo ciljeve i domete ovog zakona, moramo uvažiti jedan težak problem, a to je da su čitavi industrijski baseni, koji su nekada bili motorna snaga razvoja pojedinih krajeva u zemlji, danas u velikim ekonomskim problemima i traže bolja rešenja, bilo da krenemo od Borskog basena, Leskovca, Kraljeva, Niša, ili, recimo, od mog Valjeva, komšijskog Šapca i Loznice.
Suočavamo se s još jednom podelom, jer imamo veliku podeljenost koja razdvaja gradove od sela, ali, isto tako, i podele u samim gradovima, koje razdvajaju gradove od njihovih prigradskih naselja, i to je opšta karakteristika Srbije. Normalno, ne samo sela, već i gradovi imaju velike probleme, komunalne, javne i drugih službi koje treba da rade u interesu građana.
Ako hoćemo i dalje da govorimo o razlozima za jedan ovakav zakonski predlog, njih je više od ovih koji su nabrojani, njih je više čak i od onih koji su izneti u obrazloženju ovog zakona, ali ono što smatramo kao suštinsku nameru ovog zakona, to je opredeljenje da Srbija treba ponovo da razvije čitavu svoju teritoriju, jer je nedopustivo dozvoliti da propadnu tolika sela i poljoprivredne opštine, jer bi time propala velika razvojna šansa Srbije u poljoprivredi, kao velikog proizvođača zdrave hrane, razvoja turizma i usluga.
Merenjem vrednosti ovih zakonskih rešenja u odnosu na izložene probleme, mislim da se možemo složiti da su ciljevi dobro postavljeni. Kada je reč o načelima podsticaja regionalnog razvoja, dve su stvari posebno značajne – decentralizacija u obavljanju poslova i načelo koncentracije finansijskih sredstava, kako bi se, zapravo, postigli maksimalni efekti.
Ono što mislim da nije dovoljno jasno, to su dva izraza, s odgovarajućim posledicama – regioni i oblasti. Kada je reč o regionima, razumljivo je da se ovde koristi evropska orijentacija, ali ako posmatramo istoriju Srbije u upravljanju teritorijom, mislim da je kod nas oblast smatrana širom teritorijom od regiona. To više napominjem, smatrajući da treba poštovati evropske vrednosti, ali treba poštovati i tradiciju koju Srbija ima. Moje mišljenje je da je veliko pitanje da li će regioni, kako su navedeni u zakonu, biti samo statistički prostor, jer mislim da nije realno, ili će biti i ekonomski, a sutra, možda, i politički. Možda bi bilo korisnije da se, povezano s ovim zakonom, raspravljalo o pitanjima decentralizacije Srbije.
S druge strane, treba istaći još jednom da je nacrt ovog zakona urađen u skladu s evropskim standardima regionalne politike, kao i da je ovo obaveza koja proističe iz Ustava Republike Srbije, tačnije, iz odredbe o ravnomernom i održivom regionalnom razvoju, i, naravno, obaveza koja proizilazi iz potpisanog sporazuma stabilizaciji i pridruživanju EU.
Kada je reč o stepenu merenja razvijenosti regiona i lokalnih opština, mislim da je to korektno.
Što se tiče razvojnih dokumenta, iz zakona se vidi da će ih biti jako mnogo. Pitanje koordinacije i sinhronizacije je veoma otvoreno pitanje. Kada je reč o subjektima regionalnog razvoja, vidi se, po institucijama koje su nabrojane, da ih ima mnogo.
Plašim se da ne umnožimo institucije i njihovu administraciju. Mislim da je veoma otvoreno i pitanje – kako će se sinhronizovati funkcija Ministarstva i novouspostavljenih institucija, mislim na agencije.
Kod finansiranja, dva su izvora, domaći i međunarodni. Možda bi bilo dobro da je više ohrabreno, na određen način, partnerstvo javnog i privatnog sektora, koje se danas dosta primenjuje u Evropi, doduše, gde mi nemamo, ili imamo neka loša iskustva.
Suštinski gledajući, ovaj zakonski predlog, zapravo, treba da stvori mogućnost za konkurisanje, kada je reč o razvojnim sredstvima EU, pretpristupnim fondovima, a kasnije i strukturnim fondovima, što smatramo da je izuzetno važno, ako se ima na umu ono što se, između ostalog, moglo čuti, da će u fondu EU, recimo, do 2013. godine biti 231 milijarda evra za nerazvijene regione i 41 milijarda evra za razvijena područja.
Međutim, iz zakonskog predloga se ne vidi jasno da će doći do preraspodele sredstava.
Kao što sam na početku rekao, ovaj zakon je neophodan, ali njega mora da prati niz drugih razvojnih dokumenata, projekata, dobra organizacija, kako bi se imalo uspeha u jednoj, ja je tako shvatam, potpuno novoj politici.
Želim da kažem, na samom kraju, da smatramo da je dobro to što je o ovom izuzetno važnom zakonskom predlogu, tokom proteklog vremenskog perioda, održana kvalitetna javna rasprava i, zaista, želimo da verujemo da će usvajanje ovog zakonskog predloga omogućiti da Srbija, pre svega, bude decentralizovana, kako bi se važne odluke koje se tiču ekonomskog razvoja donosile, pre svega, na nivou regiona. Želimo da verujemo da će ovaj zakonski predlog omogućiti građanima veću ulogu i učešće u donošenju odluka za sredine u kojima žive i rade i da će mnogo bolje nego do sada biti sagledane lokalne potrebe, kao i da će omogućiti bolju saradnju sa regionima EU. Zahvaljujem.

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku želim da kažem da će Poslanička grupa SPS-JS, kao jedan od potpisnika i predlagača ovih izmena i dopuna Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o radiodifuziji, podržati ovaj predlog, jer pre svega smatramo da je ovo jedini način da se prevaziđe trenutna situacija kada je reč o sastavu Radiodifuzne agencije.
Kao što je već rečeno, kada je reč o dva člana Saveta našli smo se u situaciji da im je 17. februara 2009. godine istekao mandat. Pre isteka mandata sproveden je postupak po zakonu, ali se došlo u situaciju da ovlašćeni predlagači nisu postupili u skladu sa članom 24. stav 7. Zakona o radiodifuziji, a nadležni odbor Skupštine po važećem zakonu nema pravo da u tom slučaju predloži listu kandidata nezavisno od liste kandidata koju podnosi na osnovu člana 24. stav 1. Zakona o radiodifuziji. To je vrlo precizno navedeno u razlozima za donošenje Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o radiodifuziji.
Dakle, usvajanjem ovih izmena i dopuna daju se određena prava nadležnom odboru Skupštine da u tom slučaju podnese predlog liste na osnovu već podnetih predloga i to je suština predloženih izmena i dopuna Zakona o radiodifuziji. Dakle, objašnjenja, obrazloženja i razlozi koji su navedeni se mogu definisati kao nužni radi prevazilaženja situacije u kojoj se trenutno nalazimo kada je reč o Savetu Radiodifuzne agencije. Oni su prihvatljivi, i kao pokretač i jedan od predlagača i potpisnika inicijative Poslanička grupa SPS- JS podržaće predložene izmene i dopune Zakona.
U nastavku današnjeg izlaganja povodom ove tačke dnevnog reda želim da kažem da je primena Zakona o radiodifuziji već pokazala neke dobre i neke loše strane Zakona. Dobre strane zakona su da je njegovom primenom uneto poprilično reda u haos koji je vladao u etru. Broj elektronskih medija je prepolovljen. Veliki broj divljih radio i TV stanica je legalizovan. Sada nema više nijedne radio ili televizijske stanice koja nije registrovana i koja ne plaća zakup za frekvenciju. Ovo je uticalo i na uređenje tržišta reklamnih usluga i na uvođenje reda i u tom delu. Broj zloupotreba medija je bitno smanjen, što je izuzetno pozitivno.
Međutim, ovaj zakon ima svoje manjkavosti, i to u nekoliko segmenata. Pre svega, dve organizacije, Sokoj i OFPS, prema kojima svi elektronski emiteri imaju obavezu plaćanja tzv. taksi i koje su ovim zakonom uvedene kao obavezne za sve emitere, svojim odnosom i načinom rada, po našem mišljenju, ne zaslužuju ovaj status. Mora se preciznije utvrditi njihova uloga. Novac koji oni zarađuju iz, maltene, jednog monopolskog položaja nije mali.
Vrlo veliki nameti koje imaju od ovih organizacija i televizije i radio stanice, posebno lokalnog karaktera, vrlo teško plaćaju. Ne treba trošiti reči na analizu situacije u kojoj se nalaze elektronski mediji, posebno elektronski mediji lokalnog karaktera. Vrlo teška finansijska situacija, loš položaj zaposlenih u medijima dodatno nam daje za pravo da tražimo da se ove dve organizacije stave pod kontrolu. Dakle, postavlja se pitanje gde se ovaj novac odliva, kome i zašto? Kontrola tog novca mora biti znatno rigidnija i znatno stroža.
Njihov odnos prema drugim korisnicima takođe nije adekvatan, reč je o ugostiteljskim objektima, trgovinama i ko se sve još nije našao pod njihovim udarom. Naravno da ovo vrlo često izaziva potpuno opravdan revolt građana.
Bitan segment koji je potrebno izmeniti jeste kontrola rada emitera. Uputstva koje RRA daje emiterima i koja su jedan od načina usmeravanja rada medija često ostaju mrtvo slovo na papiru, i to prosto mora da se promeni. Smatram da se i kaznena politika na osnovu ovoga mora pooštriti. Vrlo bitan segment je praćenje rada emitera kada je u pitanju programska šema.
Proteklo je dosta vremena od stupanja na snagu ovog zakona, tako da smatram da se objektivno mogu sagledati benefiti i posledice koje su usled njegove primene nastale.
Uočljiva je neravnomernost medija po geografskim jedinicama. Smatram da je prilikom dodeljivanja frekvencija za jedno područje zanemaren jedan bitan faktor, a to je finansijski potencijal tog područja. Posebno to važi za televizije. To bi se sada moglo na jedan određeni način ispraviti.
Privatizacija medija koji su bili u vlasništvu lokalnih samouprava nije dovršena. Jedan broj lokalnih medija je sada ni na nebu, ni na zemlji – očekuju privatizaciju, životare na budžetima opština ili gradova i njihov status se ne rešava. I oko ovog pitanja se mora zauzeti jedan određeni stav.
Mislim da zakon mora na određen način pojasniti i učešće lokalne samouprave u finansiranju privatnih medija. Nedovoljno je jasno u kojim i kakvim uslovima lokalna samouprava može finansirati privatne medije.
Iz tog razloga dolazi do zloupotreba i samim tim se poništava onaj efekat privatizacije koji se želi postići. Jer, lokalne samouprave, uz činjenicu da neke medije mogu da finansiraju, a neke ne moraju, a bez jasnih i precizno utvrđenih kriterijuma, one koje finansijski pomažu na određeni način mogu držati pod kontrolom.
Jedan od segmenata u kojem su uočene manjkavosti je, kao što sam i na samom početku izlaganja rekao, i izbor članova RRA, što se usvajanjem Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o radiodifuziji otklanja.
Zato podržavamo ovaj predlog i na njemu se ne sme stati, već se ovaj zakon mora i dalje usavršavati novim predlozima. Na taj način ćemo svakako doprineti boljem funkcionisanju i radu u ovoj i te kako značajnoj oblasti. Zahvaljujem.