Zahvaljujem poštovani predsedavajući.
Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, kada sam videla da je ovaj zakon na dnevnom redu, Predlog zakona, razmišljala sam zbog čega bar ovaj predlog nije bio na primer na razmatranju kod Ženske parlamentarne mreže jer složiće te se, nas preko 80 koliko nas tamo ima kao članica ćemo biti ili smo bile korisnice svakako ovog zakona. Možda bi se neka od nas i setila da da neka, kad već same nismo mogle da se setimo da donesemo nekakvo slično zakonsko rešenje u korist porodilja i trudnica možda smo eto mogle dati neki skromni doprinos upravo na tom sastanku Ženske parlamentarne mreže. Ali, dobro, to je sada neka druga priča, nije tema današnje rasprave.
Naravno, da ćemo se složiti da treba unaprediti položaj trudnica i porodilja, dece, ali smo takođe svesni da ovaj zakon kako piše u obrazloženju se donosi zato što nesavesni poslodavci koji je sve više ne uplaćuju doprinose za socijalno i zdravstveno osiguranje. Pre svega je to značajno zbog tih najosetljivijih kategorija koje sam pomenula. Kako rešiti taj problem. Bez obzira što smo čuli da to ne znači aboliranje tih nesavesnih poslodavaca ali moramo razmišljati o ovom problemu, odnosno o rešavanju ovog problema.
Postavila bih pitanje da li je opredeljenje ove Vlade unapredi i stimuliše natalitet i kako to misli da uradi? Znam da ne razmišljaju posebno ljudi iz vladajuće većine o tome ali mora se razmišljati dalekosežno i dugoročno. Nisam primetila to u prethodnom periodu. Jer, uzrok današnje bele kuge u svari je u kriznim godinama 90-ih. Mi ne možemo jednim zakonom, instant rešenjem da uradimo nešto i da unapredimo natalitet. Mi u potpunosti moramo da promenimo populacionu politiku u državi Srbiji ako mislimo da opstanemo jer nisu nam dovoljni samo ovakvi posebni zakoni da bi to i učinili.
Na primer ako je jedna trudnica zadovoljna ako je srećna to će se svakako reflektovati na njeno nerođeno dete. To sigurno znaju sve one majke koje su verovatno već rađale.
Ako porodilja ima vremena, ima sredstava ona može lepo da gaji to svoje dete, da ga vaspitava dok ne krene u školu.
Takođe, ako ima sredstava i ako ima vremena ona će se pozabaviti obrazovanjem svog deteta dok se ono školuje i ta deca postaće obrazovani i vaspitani ljudi.
Ako roditelji imaju vremena i sredstava da brinu o svojoj deci i na stadionima imaćemo navijače, a ne huligane, kako se to danas sve više i više dešava.
Ja kao mlada osoba zaista očekujem od države, kao institucije da učini da ovo što sam sada pomenula bude i ostvareno i ponavljam da instant promene nisu do sada donele željene rezultate nikada, pa ne verujem da će to i sada biti slučaj.
Moramo takođe biti svesni da za porodilje i trudnice pored zdravstvene zaštite treba da brinemo kako i na koji način se vraća, vrši povraćaj PDV-a od bebi opreme, na bebi opremu, taj zakon smo imali pre nekoliko meseci, čini mi se pred kraj prošle godine i sada imamo problem da je tek, mislim septembra meseca počelo u poreskoj upravi da se primaju i oni računi za bebi opremu koja je kupljena pre rođenja deteta. Dakle, dugo vremena naši roditelji nisu mogli to da učine. Dakle, to je bio veliki problem. Takođe imalo problem toga o čemu smo i ranije govorili da ne idu uplate za trudničko, porodiljsko bolovanje preko poslodavaca, već bi to trebalo da ide direktno na račun porodilja, jer postoji veli problemi koji se pre svega sastoje u kasnoj isplati tih nadoknada, kako za porodiljsko, tako i za trudničko odsustvo, pa se dešava da za porodiljsko, iako to po zakonu mora da se učini isplaćuje se za zaradama, ali vrlo često poslodavci to ne čine. Naravno, porodilje mogu da tuže te svoje poslodavce, ali naravno ti procesi su dugi i finansijski iscrpljujući tako da sve u svemu od toga na kraju i ne bude ništa.
Na primer, kako možemo pomoći? Država može kao što je naredila za mnoge druge stvari kao što naprimer naređuje da se isplate jubilarne nagrade za različite zaposlene u različitim sektorima i oblastima može da naredi lepo da lokalne samouprave isplaćuju 35% nadoknade, onih na 65% za trudničko bolovanje, pa zašto niste predložili takvu vrstu zakona ili izmenu nekog zakona na tu temu. To bi moglo da se učini i na primer kažemo – ukinućemo transferna sredstva lokalnim samoupravama ako ne budu isplaćivali to trudnicama. E, tako ćemo da pomognemo populacionu politiku u Srbiji u svakom slučaju.
Trebalo bi majkama koje rode četvrto dete, da damo doživotnu penziju, zašto ne?
Međutim kakva je sada situacija, mi bi morali da damo i majkama sa trećim detetom. Dakle, da ne pričam da je stimulacija za prvo i drugo dete, i sada za treće, jako mala i gotovo destimulativna.
Imamo velikih problema sa sterilitetom u Srbiji i sada verovatno da taj nizak prirodni priraštaj, odnosno negativan prirodni priraštaj, iz tog razloga i mi nekako nemamo ni dovoljno sredstava za tu veštačku oplodnju.
Kada je bio rebalans budžeta, umanjena su sredstva u Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje, a oni najavljuju, znate šta, videćemo šta je prioritet, pa ćemo na osnovu toga opredeliti sredstva, pa ćemo videti da li može za veštačku oplodnju ili ne.
Kada su u pitanju deca, da li ima alternativa? Dakle, to svakako mora da bude prioritet. O tome treba da se razmišlja, pored sredstava, da vidimo kako i na koji način procedure koje treba da prođu žene koje ulaze u proces veštačke oplodnje, da se skrate, pojednostave, i da ih prosto na drugačiji način definišemo, da bi tim ženama koje prolaze kroz neverovatan stres, da bi ušle u proces veštačke oplodnje i dobile decu, gotovo iz tih razloga ne mogu to da reše i ti rezultati budu neuspešni.
Pominjala sam da su problemi veliki, što se tiče nadoknada za porodiljsko i trudničko bolovanje, Republička inspekcija rada, naravno reaguje, ali tako što kažnjava ili novčano ili pokreće prekršajni postupak, ali kažem da to do sada nije dalo velike rezultate i te trudnice se slabo snalaze u toj šumi propisa, još kada su u tome, ne mogu još o tome da brinu.
Da li znate da postoji Savet za populacionu politiku koji se sastao nijednom, pa pošto smo promenili Vladu ili je rekonstruisali, sada očekujemo da se napravi jedan novi, a izgleda da i od toga nema ništa, pošto se ni u prethodnom periodu nije sastajao nijednom.
Da li znate da roditeljski dodatak treba da se isplaćuje jednokratno, a on se sada isplaćuje u mesečne rate?
Da li mi znamo šta su prioriteti, da li nam je prioritet da stimulišemo rađanje i koje su, kada ste vladajuća većina, vaše konkretne mere, da stimulišemo natalitet?
Dakle, rekla sam da je jedan od vrlo važnih i velikih uzroka nedostatka dece i bele kuge, upravo sterilitet.
Zašto dolazi do steriliteta?Prvo zato što koristimo genetski modifikovanu hranu, a to ćemo sada još da legalizujemo kroz naše zakone. Zato što žene doživljavaju stres zbog nesigurnosti, da li će imati primanja ili neće imati, zbog stresa na poslu, da li će im poslodavac odobriti tu nadoknadu za porodiljsko i trudničko, ili neće, da li će dati na vreme ili neće, da li će ih otpustiti, ne daj Bože, ako zatrudne, zato što su komplikovane i dugačke procedure, što se tiče procedure veštačke oplodnje i naravno sve ove krize kroz koje prolazimo, a tu imamo i stresove koje prolaze sve žene i ljudi, žene koje to pogađa, to što podižemo poreze i cene osnovnih životnih namirnica.
Gospodine Stefanoviću, kao predsednik Narodne skupštine, kome donosite ove zakone, kome povećavate poreze, kome povećavate cene osnovnih životnih namirnica, kome smanjujete birokratiju, kada mi nestajemo?
Srbije nema i to morate da znate da u 2012. godini smo imali 60 hiljada manje ljudi nego danas. Prirodni priraštaj je -4,9%. Ne znam da li to znate. Pozitivan prirodni priraštaj u Beogradu, Grocka, Zvezdara i Surčin, Novi Sad, Sjenica, Novi Pazar, Tutin, Preševo. To su za mene porazni podaci, što je samo u tim opštinama povećan prirodni priraštaj.
Zašto se u Beogradu rađa sve više beba? Hvala Bogu, to je dobro, to samo pokazuje kolika je centralizacija u Srbiji. zato što se ljudi doseljavaju ovde i hvala Bogu deca se rađaju. Ali ogromna je centralizacija i to je veliki problem. Prosečna starost majke je 28,9 godina. Mislim da je to zaista veliki problem.
Kada već pominjete da brinete o osetljivim grupama stanovništva i da ste zbog tih osetljivih grupa stanovništva doneli predložili ovaj zakon, da li ste obratili pažnju da se na sajtu Skupštine u aktima koji su u proceduri nalazi Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom koji je predložio Zaštitnik građana? O tome verovatno niste razmišljali. Tu se govori o oblicima podrške deci sa smetnjama u razvoju i invaliditetom i njihovim porodicama, kako da se i ne zaposlenim roditeljima omogući određena naknada, kako da se uveća dodatak za pomoć i negu drugog lica, kako da se ostvari naknada za roditelje dece preko pet godina.
Roditelji koji imaju decu invaliditetom ili sa smetnjama u razvoju imaju samo dve mogućnosti, kao što kaže Zaštitnik građana. Jedna je da napuste posao ili da se uopšte ne zapošljavaju da bi brinuli o toj deci, dakle, da nemaju sredstava, da nemaju gotovo nikakvih mogućnosti da prežive, a druga je da se zaposle, a da decu pošalju u institucije. Znate, to je veliki problem. Imala sam slučaj kod nas na Zlatiboru sa vanserijski talentovanim dečakom čiji roditelji bez pomoći dobrotvora i lokalne samouprave nikako ne bi mogli da mu obezbede normalan život. Kažem vanserijski je talentovan, prepametan dečak, samo je slep od rođenja i to je smetnja u razvoju. Da bi obezbedili ta sredstva bilo bi dobro da malo i država brine, a ne samo ljudi dobrotvori kojih hvala Bogu, ima dosta.
Gospodine Stefanoviću, da li brinete što uskoro neće biti nikoga ko će koristiti usluge, da kažem, koje ovaj zakon definiše? Neće biti ni dece, ni trudnica, ni porodilja, ako ovako nastavimo.
Da li ste možda čitali istraživanje koje se zove „pokazatelji svetskog razvoja“ koje je radila Svetska banka? Kaže – najveća stopa rasta priraštaja biće zabeležena na Kosovu 0,7% godišnje, od 2010-2020. godine. U Srbiji -0.2% godišnje.
Imamo jednu publikaciju koja kaže – zašto svi Srbi nestaju i autorka Biljana Spasić govori o tome da bi verovatno veliki broj građana Srbije doživeo sudbinu da živi u enklavama u svojoj državi. To smo već doživeli svakako na KiM.
Kada smo već kod toga, pozivate se na Ustav i sve je po Ustavu, i Ustav nam govori da treba ovako ili onako, što se ne pozivate na Ustav kada govorimo o KiM?
Takođe želim da vam pomenem da u Srbiji ima 300 škola sa po jednim učenikom, da imamo 250 hiljada neoženjenih momaka do 40 godina. Pored steriliteta, kako da rešimo te probleme? Kako da oženimo ove momke, a kako da napunimo ove škole sa decom?
Znate kako, država zatvara škole do 15 učenika, doneli smo zakone. Znate, racionalnije kaže da se zatvaraju te škole u seoskim sredinama. Sad ti ljudi koji žive na selu, moraju da troše mnogo više novca da bi decu odvezli u neku gradsku sredinu. Imamo destimulaciju građana, dakle, da ostaju u tim manjim sredinama. Imamo zatvaranje seoskih ambulanti, imamo smanjivanje kadrovskih planova zdravstvenih ustanova na nivou primarne zdravstvene zaštite, dakle, domova zdravlja. Dakle, sve što se dešava u tim krajevima, rubnim, da kažemo, u tim provincijama, sve što je van Beograda to je provincija, to destimulišemo, a normalno da stimulišemo sve što dolazi u Beograd i dalje ta centralizacija potpunosti na snazi.
Da li znate da svaka porodica treba da ima četvoro dece da bi prirodni priraštaj u Srbiji bio pozitivan? Da li radite, gospodine Stefanoviću, nešto na tu temu kako bismo unapredili natalitet i kako bi svaka naša porodica imala četvoro dece, a ne da žene i porodice strahuju kada zatrudne?
Mene svakako zanimaju samo konkretne mere unapređenja nataliteta. Mi pokazujemo još jednom da je Srbija leks specijalis zemlja, zemlja posebnih zakona, bez ikakvih strategija i pravaca razvoja, naročito što se tiče rađanja, ali i u svim drugim oblastima, a sa samo jednom željom, samopromocije naprednih zvezda.

Zahvaljujem.
Vi ste meni, gospodine Stefanoviću, zaista jako simpatični. Baš ovako lepo i duhovito pričate, ali ja bih samo htela da dodam par stvari da vas ispravim.
Ja sam i dalje deo lokalne vlasti u Opštini Čajetina i radim i dalje tamo. Zaposlena sam na dva radna mesta, što zakon, nadam se, dopušta. Upravo Opština Čajetina može da bude jedan primer kako se iz jedne rubne sredine stanovništvo odliva, ali ne u tolikoj meri, jer smo mi to pokušali na određene načine da zaustavimo, kroz različite mere populacione politike, koliko je to u našoj mogućnosti i koliko sredstava imamo, tako što stimulišemo mlade parove da ostanu na selu, tako što mi svojim sredstvima otvaramo ove škole, koje država zatvara, tako što svojim sredstvima otvaramo seoske ambulante, koje država zatvara, tako što gradimo infrastrukturu po tim seoskim sredinama da ti mladi ljudi tamo i ostanu. Verujte mi, u poslednjih nekoliko godina, zaista sve više ostaju, čak se i vraćaju.
Otvorili smo tri vrtića u seoskim mesnim zajednicama koji su jako posećeni, a sada radimo na adaptaciji prostorija, na otvaranju četvrtog vrtića u selu, ne u gradskoj sredini. Primaju svi preko 30 dece, uzrasta od dve do pet godina, što je stvarno odlična stvar. Da ne pričamo o stimulativnim merama za studente, za učenike, za veštačku oplodnju itd.
Da se ne vraćamo na opštinu Čajetina, to nije tema. Mi moramo da rešavamo uzroke. Moramo sistemski da se bavimo problemima, pre svega unapređenja nataliteta, da ne bi došlo do toga da se broj i dalje stanovnika Srbije smanjuje. Mi ćemo svakako podržati ovaj zakon. Mislim da on nije jedini način rešavanja ovog problema. Treba da radimo dosta ozbiljnije. Ponovila bih svoje pitanje. Da li u rasprave od pre nekoliko meseci, da li to što ste rekli za SNS, znači da svi oni koji imaju problema sa rađanjem, sve žene, treba da se obrate nekome iz SNS, na primer vama?

Zahvaljujem.
Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, postavila bih pitanje ministru zdravlja. Poznato je da će od 1. januara 2014. godine domovi zdravlja preći na lokalne samouprave, dakle, u nadležnost opština i gradova. Mene zanima i postavila bih pitanje da li će ministar zdravlja, odnosno Ministarstvo zdravlja preispitati možda kadrovske planove koji su doneli za domove zdravlja i uvesti nove kriterijume za organizaciju i raspored kadrova?
Naime, kriterijume ne treba uspostavljati samo prema broju stanovnika, već bi svakako to trebalo da bude i prema razuđenosti teritorije, odnosno površini, prema broju objekata koji postoje na teritoriji te opštine ili prema broju posetilaca, broju intervencija, broju dece na rekreativnim nastavama?
Postavljam pitanje, takođe, da li ministar Đukić Dejanović ima u znanju da su pojedine opštine karakteristične po svojim osobenostima, dakle, poput opština u kojima je preovlađujuća privredna delatnost turizam, gde dolazi veliki broj posetilaca tokom godine, tako da osnovni kriterijum ne može biti broj stanovnika, već zaista svakako mora se voditi računa i o broju posetilaca? Da li ministar zna da je potrebno da se pruže zdravstvene usluge ne samo za stalne građane, već i, na primer na teritoriji Zlatibora, za preko 300.000 posetilaca tokom godine? Postavljam pitanje zašto neke opštine imaju broj lekara preko broja koji je definisan kadrovskim planom, a neke opštine nemaju?
Takođe, želim da mi Ministarstvo zdravlja odgovori da li je moguće da se obezbedi internista konkretno za opštinu Čajetina, iako ne ispunjava uslov od 20.000 stanovnika, koliko je to pravilnikom definisano? Taj internista inače trenutno radi u Domu zdravlja u Čejetini. Radi već 20 godina, a istovremeno se obezbeđuje specijalizacija za još jednog internistu, pa prosto ne znam gde će svi ti ljudi, dakle, ta dva čoveka da se zaposle, ako već Ministarstvo nije odobrilo?
Da li je moguće da se na osnovu osobenosti pojedinačnih opština obezbedi veći broj vozača u hitnoj pomoći za hitne intervencije da se ne bi dogodilo kao pre nekoliko dana da žena koja je imala zdravstvenih problema ne može da dobije hitnu pomoć i negu iz razloga što je jedan vozač na intervenciji, a drugi mora da vozi građane koji treba da idu na dijalizu?
Ministarstvo zdravlja je već imalo sluha da se na osnovu broja dece na rekreativnoj nastavi obezbedi još jedan pedijatar na teritoriji opštine Čajetina za Dom zdravlja, koji pokriva upravo taj dom zdravlja, ali svakako smatramo da bi jedan internista bio od velikog značaja ne samo za građane, već svakako i sve posetioce Zlatibora, kako bi mogla da se dobije, ponavljam, adekvatna zdravstvena zaštita.
Lokalne samouprave i konkretno lokalna samouprava opštine Čajetina obezbeđivala je sopstvena sredstva za sanitetska vozila, dakle, za vozila hitne pomoći, za aparate, za materijal, za renoviranje doma zdravlja, za renoviranje seoskih ambulanti. To će od 1. januara samo faktički da se legalizuje. Čak i sredstva za dežurstva lekara u Turističkom centu Zlatibor zdravstveni centar nije mogao da obezbedi, već je to radila lokalna samouprava samo iz razloga, naravno, da građani i svi posetioci ne ostanu bez adekvatne i hitne zdravstvene zaštite, jer zdravstveni centar nije u mogućnosti, jer to nije po zakonu.
Dakle, apelujem na Ministarstvo zdravlja da do kraja godine revidira kadrovski plan za pojedinačne, pre svega, turističke opštine koje imaju veliki broj posetilaca, kako bi svi građani dobili adekvatnu zdravstvenu zaštitu, jer poznato je, naravno, da lokalne samouprave nisu u mogućnosti sa iscrpljenim budžetima i pored toga sa Zakonom o maksimalnom broju zaposlenih u lokalnim samoupravama da primaju nove radnike, tako da bi domovi zdravlja mogli od 1. januara da startuju kako treba u okviru nadležnosti lokalne samouprave, apelujem na Ministarstvo zdravlja da što pre odgovori na ova pitanja. Hvala.

Poštovani predsedniče, poštovani ministri, predstavnici ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, danas smo više puta čuli o važnosti robnih rezervi i o obavezi države da održava dovoljne količine svih onih namirnica koje bi trebale da budu robne rezerve. Isto tako i da onemogući zloupotrebu ovih robnih rezervi i da reguliše poremećaj na tržištu.
Postavlja se pitanje na osnovu događaja koji su prethodili, da li je država sposobna za to, jer su se pojavili i između ostalog, prepoznajemo probleme skladištenja, sistema javnih skladišta ili kontrole skladištara itd.?
Moram da primetim da se vidi veće angažovanje države na ovu temu donošenjem zakona o javnim skladištima za poljoprivredne proizvode, zatim uvođenjem strožijeg nadzora nad regulisanjem, odnosno poštovanjem odredbi ovog zakona o kome danas govorimo. Isto tako i uvođenjem robnih zapisa.
Sa druge strane, nije dobro, recimo, da na sajtu Republičke direkcije za robne rezerve nisam primetila godišnji program rada Republičke direkcije, naravno na onaj deo koji se ne odnosi na državnu tajnu. Takođe, moram istaći da smo zabrinuti zbog povećanja cene nafte od nekih dva dinara, o čemu smo već govorili, što će opet doći na teret i na leđa građana. Isto tako i nepostojanje velikih kapaciteta javnih skladišta, odnosno skladišta u vlasništvu države.
Što se tiče samog Zakona o javnim skladištima za poljoprivredne proizvode, taj zakon definiše određene uslove kako određena skladišta mogu biti u korišćenju od strane Republičke direkcije za robne rezerve i moraju se registrovati u registru javnih skladišta. Na samom sajtu sam videla da imamo oko 92 hiljade tona kapaciteta skladištenja ovih, pre svega poljoprivrednih proizvoda, pa postavljam pitanje da li je to dovoljno i tu sve u 15 javnih skladišta koja su licencirana prema ovom zakonu o javnim skladištima za poljoprivredne proizvode.
Znamo, i ono što smo već do sada pročitali, u 80 skladišta se čuvaju robne rezerve, a samo jedno je u vlasništvu države, kako je rekao ministar, za nešto više od 17 hiljada tona kapaciteta. Da se nadovežem na neku priču od ranije, mislim da sigurno u nekim krajevima i u nekim oblastima Srbije ima dosta napuštenih objekata u ruralnim krajevima gde se može iskoristiti i uložiti deo sredstava upravo u organizaciju tih prostora, da to budu prostori za skladištenje robnih rezervi u državnoj svojini.
Na sajtu Republičke direkcije sam videla da je rebalansom budžeta za 2013. godinu opredeljeno nešto malo više od pet milijardi dinara za organizaciju rada Republičke direkcije. Međutim, za kapitalna održavanja zgrada i objekata moram da kažem da je samo 248 miliona dinara, za dovođenje skladišnih kapaciteta Republičke direkcije za robne rezerve na optimalan nivo, kako stoji u budžetu. Volela bih da znam da li su ta sredstva utrošena i na šta su utrošena? Da li smo doveli određene skladišne kapacitete na optimalan nivo?
Slažem se da treba štedeti i da u ovom sada budžetu mora da se obrati pažnja i da se manja sredstva opredele za različite svrhe, ali sigurno da to ne treba da bude za oblast robnih rezervi, što bi bilo izuzetno problematično ukoliko uđemo u neku situaciju, npr. elementarne nepogode, jer Srbiju svake godine pogađa neka elementarna nepogoda.
Imali smo situacije, o čemu smo dosta čuli, prodaja državnog žita, naplata tog skladišnog prostora bez obzira što tog žita tamo nije bilo, pa pored toga me interesuje da li su ispitivane i robne rezerve drugih namirnica i da li one postoje i način skladištenja ovakvih namirnica, dakle, osim žita sa kojim je u prethodnom periodu bilo problema?
Po ovom zakonu Vlada bi trebalo da usvaja godišnji program robnih rezervi, finansijski plan. Takođe mislim da bi plan investicija u javna skladišta trebalo da se nađe u tom godišnjem programu i mislim da nije bila ideja koja se odnosi na te srednjoročne planove koji je po prethodnom zakonu trebalo da postoje i trebalo je da se radi, a čuli smo da od toga nije bilo ništa.
Imam još jedno pitanje na temu javnih skladišta, odnosno skladišnog prostora. Kaže se u obrazloženju zakona da će do 2020. godine ulaganja u skladišni prostor da budu 172 miliona evra. Pretpostavljam da se misli na teritoriju EU i svih onih država koje pripadaju sada energetskoj zajednici. Da li će ova sredstva obezbediti Evropska unija, jer ovde u zakonu upravo piše da će naša operativa sprovoditi izgradnju tih javnih skladišta, pa me zanima na osnovu čega to znamo, na osnovu kojih parametara?
Svakako opet nadovezujući se na to, sada bih prešla na drugi zakon koji je Zakon o potvrđivanju Aneksa broj 2. Sporazuma o ekonomskoj i tehničkoj saradnji u oblasti infrastrukture između Srbije i Kine i postavila pitanje – kako ćemo obezbediti da srpska privreda, pre svega građevinarstvo i naši građevinari budu uključeni u izgradnju ovih infrastrukturnih projekata koje ćemo raditi sa Narodnom Republikom Kinom? Treba znati da u članu 5. stoje izmene koje govore o načinu izbora ponuđača, odnosno neće se raditi javna nabavka za izbor ponuđača za ove infrastrukturne projekte. Dakle, kako ćemo odrediti tog izvođača i naravno kako ćemo obezbediti da to budu neke firme, naravno iz srpske građevinske industrije?
Da li je Srbija kao država potpisnica ovog sporazuma uslovljena ovim kreditom od kineske banke da ne raspisuje javnu nabavku i da li je dostavljeno mišljenje Uprave za javne nabavke? Naravno u svim ovim slučajevima to moramo da učinimo. Takođe, pošto u članu 2. samog sporazuma, dakle, osnovnog sporazuma stoji da će se i projekti i studije za potrebe izrade ovih infrastrukturnih objekata raditi, da li izmene ovog člana 5. Sporazuma koje se navode ovde u Aneksu 2. podrazumevaju da će kineski biroi i kineske agencije raditi isto te projekte i studije, a ne srpske firme?
Takođe, da li znači da ćemo svu opremu i sve mašine koje budemo nabavljali, kao što stoji u članu 2. izmenama ovog člana 5. u stvari uvoziti i nabavljati iz Kine?
U obrazloženju Predloga zakona takođe stoji da Srbija neće imati finansijskih obaveza u sprovođenju ovog zakona. Međutim, izmenom člana 6. svi projekti saobraćajne infrastrukture oslobođeni su PDV i carina, kao što je ministar na početku i rekao. Smatram da je to svakako šteta za srpski budžet. Naravno, neće imati nikakvih finansijskih obaveza, ali šteta bi sigurno bila primetna, jer mislim da je država Srbija možda mogla da uspostavi malo bolju pregovaračku poziciju u čitavoj ovoj priči u okviru ovog sporazuma i da smo ipak pored vrlo važne stvari, a to je da imamo ove infrastrukturne projekte, da ih realizujemo, a da ostvarimo i određene prihode u budžetu.
Što se tiče Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Kanadske komercijalne korporacije, sasvim slična pitanja bih htela da postavim jer u tački 5. ovog sporazuma stoji da se neće vršiti procedura javnih nabavki za realizaciju projekata koji su između ostalog navedeni u Aneksu samog Sporazuma i postavljam pitanje opet – da li srpske kompanije neće imati mogućnost da učestvuju u realizaciji samog projekta zato što konkretno stoji da Kanadska komercijalna korporacija dostavlja ponude kanadskih kompanija? Vrlo je važno da to znamo, koliko ćemo imati, odnosno da li postoji obaveza angažovanja domaćih srpskih izvođača, opreme i srpskih proizvoda. Da li ovi sporazumi znače da će projekti isključivo realizovati kanadske kompanije i da li one imaju pravo preče realizacije, s obzirom da Sporazum važi pet godina za sve projekte koji su navedeni, a ima još nekoliko oblasti pored oblasti energetike?
Za izgradnju Auto-puta na Koridoru 11, Beograd-Južni Jadran, za izgradnju Auto-puta Pojate-Preljina davno je prošao minut do dvanaest i moram da vam kažem da za zapadnu Srbiju auto-putevi predstavljaju opstanak i ništa drugo nego samo goli opstanak, iako država ne misli da se baš svi preselimo ovde u Beograd, zaista apelujem da se krene u realizaciju ovih projekata što pre, ali da se pre svega vodi računa o srpskoj privredi i srpskom građevinarstvu i kako da pomognemo našim privrednicima.

Zahvaljujem.
Zahvaljujem se ministrima na odgovoru.
Što se tiče ulaganja u skladišni prostor, izvinjavam se ako sam pogrešila, ali u obrazloženju koje sam dobila kao pregled na informacije Odbora za privredu, regionalni razvoj, trgovinu i turizam i energetiku stoji da – do 2020. godine ulaganje u skladišni prostor je 172 miliona evra. Ukoliko sam ja negde pogrešila, izvinjavam se, ali tako stoji ovde.
Zahvaljujem se na odgovoru. Razumela sam naravno da postoje uslovi, ukoliko neko daje sredstva, da to tako mora biti. Što se tiče programa robnih rezervi, nisam razumela da su svi detalji u okviru programa državna tajna, naravno neki deo jeste, ali sam dosta videla u štampi koliko se otkupljuje pšenice ili kukuruza itd, pa sam smatrala da možda neki od tih delova treba da budu na sajtu u okviru programa, ali i to razumem da je u potpunosti izveštaj zaštićen. Samo apelujem na Vladu, na ministarstva da se zaista maksimalno bore za srpsku privredu, pre svega za srpsko građevinarstvo koje polako tone, jer na taj način mi možemo izaći iz krize i prestati već jednom da podižemo sve te poreze koji su non-stop na leđima građana.

Hvala.
Poštovani ministre, poštovana predsedavajuća, koleginice i kolege narodni poslanici, DSS podnela je amandman na član 7. gde smo mi predložili da iza poslednje reči, iza reči da će se jednim rešenjem izdati ova građevinska i upotrebna dozvola, ali da se plaćanje komunalnog opremanja, da tako kažemo, naknade za uređenje građevinskog zemljišta vrši pre izdavanja rešenja o građevinskoj i upotrebnoj dozvoli.
Zašto to pričamo? O tome smo nešto juče polemisali. Zašto to govorim? Zato što postoji opasnost, između ostalog, ovde se govori o zgradama koje se sastoje iz više posebnih delova, dakle, više apartmana ili više stambenih jedinica, to može biti i poslovni prostor i da vlasnici ne žele da plate naknadu. Dešavalo se već, govorim iz prakse, da su vlasnici tih bespravno izgrađenih objekata, apartmanskih zgrada sa 20, 30 i više tih apartmana prosto nestali kada su to izgradili, obećali tim vlasnicima koji su od njih kupili apartmane da će to sve dovesti do upotrebne dozvole, da će izvaditi upotrebnu dozvolu za zgradu. Međutim, oni se izgube, nestanu i ti apartmani nemaju upotrebnu dozvolu. Tada lokalna samouprava duži te vlasnike.
Ovim rešenjem, ako ovako budemo ostavili ovaj član 7, bez prihvaćene naše izmene, znači da će oni moći da dobiju upotrebnu dozvolu, a da ne plate komunalno opremanje i onda će da prodaju apartman jednom čoveku, drugom, trećem, četvrtom, petom. Naravno, lokalna samouprava duži onog prvog vlasnika, a ovaj peti već raspolaže tim objektom, odnosno sa tim apartmanom.
S jedne strane, ne možemo da ga srušimo. Ako budemo odredili rušenje, to ne može. Bilo gde da je u apartmanskoj zgradi, ne možemo da srušimo. Isto tako, da uzme lokalna samouprava tu jednu jedinicu, šta će sa njom? Ni lokalna samouprava ne može s njom da raspolaže.
Mislim da bi to mogao da bude veliki problem. Sve ovo što govorim ide na osnovu toga što se DSS zalaže za jednostavan način legalizacije i preciziranje članova zakona, ovog Zakona o legalizaciji, koji svakako generalno nije dobar. Ima određene restrikcije i mnogi objekti neće moći biti legalizovani, ali bar u ovim slučajevima da napravimo neku odrednicu. Biće zaista različitog tumačenja, a zaista smatram da ovi poslovni objekti, jer su apartmanske zgrade poslovni objekti, mora da se izvrši plaćanje komunalnog opremanja pre izdavanja rešenja o građevinskoj i upotrebnoj dozvoli.
Danas trenutno se, na primer, za ove apartmanske zgrade izdaje jedinstveno rešenje o građevinskoj dozvoli, a zatim pojedinačno rešenje o upotrebnoj za svaku stambenu jedinicu posebno kada se plati komunalno opremanje, što mislim da je dobra stvar i da sa ovakvom praksom treba da nastavimo, a ne ovako, da jednim rešenjem izdamo i građevinsku i upotrebnu dozvolu bez plaćanja komunalnog opremanja, tako da može da se desi da mi, odnosno ljudi koji rade u lokalnim samoupravama, u opštinskim upravama odeljenjima za urbanizam zaista imaju veliki problem sa tim neplaćanjem komunalne infrastrukture.
Morate priznati, dovesti vodu, kanalizaciju ili, na primer, put i urediti prostor za apartmansku zgradu preko 20 objekata je svakako velika investicija, tako da mislim da još jednom razmislite i da ovo ništa ne čini. Prosto, samo precizira odredbu. Dakle, ništa ne može da poremeti sam zakon, nego samo precizira ovaj član 7. Hvala.

Hvala.
Na član 13. podneli smo amandman da se u stavu 2. tačka 6) briše, koja kaže da je potrebno da u projektu izvedenog objekta bude potpis odgovornog projektanta. Naime, naravno da se podrazumeva da će svaki projekat biti overen i potpisan od strane odgovornog projektanta i prosto sam mislila da uopšte nije potrebno da se neke ovakve stvari stavljaju i verujem da ministar koji je bio u situaciji da ima u rukama mnoge projekte, ne znam da li je video neki važeći, prihvaćeni projekat, a da nije overen i potpisan od strane odgovornog projektanta?
Mislim da nije potrebno takve stvari eksplicitno ovde navoditi, jer se to u svakom slučaju podrazumeva. Naravno da treba precizirati, ali svakako ne na ovaj način. To je zdrava logika. Sigurno je da ne možemo prihvatati one projekte koji nisu potpisani i overeni. Zaista smatram da je ovo apsolutno nepotrebno.
Ono što je potrebno, i time treba da se mi ovde pozabavimo, a to je da se jasno i eksplicitno kaže da li je ovaj zakon, procedura i proces legalizacije, podržan od strane ministarstva? Pitam – da li oni podržavaju i iniciraju građane da legalizuju? U izjavama koje smo imali prilike da pročitamo ili čujemo, mogli smo da vidimo da piše - Građani ne moraju da legalizuju svoje objekte, ali moraju da ih upišu u katastar. Ili, takođe - Troškovi upisa neće prelaziti stotinak evra, dok će legalizacija biti mnogo skuplja i obavezna samo za objekte namenjene prodaji. Vi iz ministarstva u stvari pozivate da se objekti ne legalizuju. Ja to zaista ne razumem. Umesto da pozivamo građane da legalizuju, što ovaj zakon govori, mi ih sa druge strane pozivamo da to ne čine. To mi nije jasno.
Takođe - nelegalni objekti ne mogu da se priključe na elektromrežu, na vodovod, na kanalizaciju. To je do sada moglo da se učini samo privremeno, dok ne legalizuju. Vi pozivate da se ti objekti ne legalizuju, da se ne priključe na infrastrukturu i samim tim da ne plaćaju te svoje obaveze, niti plaćaju struju, ni vodu, ni komunalije. Mislim da je tu problem i tu se opet umanjuju sredstva lokalnim samoupravama. To je ono što mi eksplicitno treba da navedemo, a ne to da li će projekat biti overen. Recite samo – da li ste nekad imali projekat koji ste prihvatili a nije bio overen od strane ovlašćenog projektanta? Hvala.

Hvala.
U članu 15. mi smo hteli da preciziramo, opet kažem u duhu kao što sam i ranije govorila, članove ovog zakona o legalizaciji radi pomoći urbanističkim službama u lokalnim samoupravama, jer će one, kao što su kolege rekle, u stvari sprovoditi ovaj zakon, tako da je vrlo važno da vrlo precizno bude definisano šta to oni traže i šta će biti potrebno npr. u okviru projekta izvedenog objekta, te smo tako predložili da se za tačku 2. doda: „osnove objekta, osnove svih spratova i druge preseke objekta“.
Dakle, mislim da je neophodno da definišemo da tu moraju biti u okviru samog projekta i osnove svih spratova kako bi mogli kvalitetno da odredimo kakav je to objekat i koliko će morati oni infrastrukture da povuku, na primer. Dakle, sve je za potrebe urbanističkih službu. Tako da, neke stvari se moraju jasno definisati. Mislim da nismo baš najbolje mogli da vidimo u okviru ovog zakona, neke stvari ste precizirali, što nije bilo potrebno, a sada neke za koje je potrebno to niste učinili. Mi smo ovde kao poslanici, predstavnici naroda, koji imaju komunikaciju sa ljudima na terenu, da vam ukažemo na određene propuste i da poboljšamo ovaj zakon. To treba da bude jasno.
Ono što nije jasno, jeste zašto ovaj zakon donosimo pro forme, ako ga već ministarstvo ne podržava, a podržava pre svega upis prava svojine? Tako je moguće upisati pravo svojine na koridoru nekog infrastrukturnog projekta, poput gasovoda, auto-puta itd, što je i sam ministar rekao, da će ti ljudi kada upišu pravo svojine moći da naplate odštetu ukoliko taj objekat bude odatle uklonjen. Ali, na primer, na tom koridoru oni ne mogu da legalizuju taj objekat, tako da mi tu zaista ništa nije jasno, kao ni to da li će građani, koji su došli do kraja procedure i treba da potpišu ugovor, sada morati ponovo nakon pet meseci pravnog vakuma u važenju odredaba Zakona o legalizacije, odnosno Zakona o planiranju i izgradnji koji se odnosi na legalizaciju, da dostavljaju svu ovu naknadnu dokumentaciju, da imaju mnogo veće troškove, ili će to završiti po prethodno važećem zakonu? Na to mi juče niste odgovorili, a to je vrlo važno da građani znaju, jer ih ima zaista dosta koji stoje i čekaju da se ovaj zakon usvoji. Da li će oni morati da krenu u proceduru ispočetka?

Hvala.
Pošto vidim da je ministar malo oguglao i informisao se, to je svakako lepo. Ja, npr. ministre, pojma nemam šta ste vi završili, čega ste inženjer, niti to mene interesuje. Vi ste ovde ministar određene oblasti. Ja se vama obraćam – da li ste vi lično pisali zakon ili niste, vi ste ovde i mi kao narodni poslanici se vama obraćamo i to zaista nije bitno. Vi ste danas ovde predstavnik tog ministarstva i pisanja ovog zakona. Ako se vi nešto ljutite, vi nam recite, pa da ćutimo, da ne govorimo. Ako ćete vi sada nama, Vlada ako će nama da odlučuje ko je šta završio i na osnovu toga ko će šta i kada da govori, još nam samo to fali ovde. Ali, to izgleda u narednom periodu očekujemo.
Ja se za sve ove svoje diskusije vrlo ozbiljno spremam, vrlo odgovorno radim i ono što sam htela da vam kažem, da vas pitam, taj odgovor od vas nisam čula – da li se Vlada, odnosno vaše ministarstvo zalaže za legalizaciju, ili se ne zalaže? Da li podržavate, inicirate i tražite od građana – hajde, legalizujte se, ili to ne činite? Ja to nisam videla iz vaših izjava u štampi, jedino iz ovog zakona. Zakon je papir, a vaše reči su živa reč.
Ono što sam je pokušala da kažem mojom prethodnom diskusijom to je da ako je po prethodnom zakonu građanima bilo potrebno da dostave tehnički izveštaj o stanju objekta sa geodetskim snimkom koji sadrži snimak objekta, koji je predat legalizaciji, bruto razvijenu građevinsku površinu, spratnost itd, fotografiju objekta, dokaz o pravu svojine, to su neke stvari koje su mnogo manje koštale u odnosu na ono koliko će ga sad koštati da prikupi dokumentaciju.
Postavljam pitanje – da li će ova ista dokumentacija važiti za te građane, ili će sada građani morati da rade projekat izvedenog objekta itd, iako su prikupili svu dokumentaciju, stoje na ugovaranju i čekaju da se legalizuju? Znači, da li će sada morati da plate 10 puta više, jer po metru kvadratnom ima tu mnogo više troškova da se napravi projekat izvedenog objekta? To treba da znamo. To ne treba toliko ja da znam, tako je. Ja se bavim možda nekim drugim stvarima. To moraju da znaju ljudi koji su zaposleni u urbanističkim službama, jer ćemo doći u situaciju da će sutra oni to tumačiti sasvim drugačije. Znači, jasno i precizno treba da im se kaže, da ne dođemo u situaciju da ne možemo da istumačimo nešto.
Ja sam narodni poslanik, vi ste ministar. Ja vas pitam u ime svojih građana da li je to tako, ili nije tako?

Naš amandman na član 16, u stvari je isti kao amandman na član 13. Dakle, smatramo da treba izbrisati tačku 6) koja kaže: „da je za projekat izvedenog objekta potrebno imati potpis i overu odgovornog projektanta“, i to samo iz razloga što treba stvari da pojednostavimo i neke stvari koje su logične da imamo u vidu.
Sa ministrom o mnogim stvarima mogu da se složim, o mnogim stvarima o kojima je on govorio, poput onih stvari da Vlada menja zakone, ali da činovnici ostaju i oni imaju svoju proceduru koja ne može da se promeni. Zajedno lokalna vlast, inspekcije, sudstvo, tužilaštvo i policija samo može zajednički nešto uraditi. Da neće činovnik da se promeni, neće geometar, da neće administracija da se promeni i da ne možete šalterskog radnika da promenite. Ko bude imao snage to da učini, on će svakako imati uspeha. Dakle, ko bude mogao da kaže tom šalterskom službeniku da ide kući, da dovede nekog sposobnijeg, mislim da smo mi to upravo i uspeli u opštini Čajetina da uradimo i da promenimo na neki način čitavu proceduru. Ako pričamo o građevinskoj dozvoli, tu se dozvola može dobiti bukvalno za dva sata, ako se sva dokumentacija dostavi, što smatram da je stvarno dobro, a da imamo problem, imaćemo svakako u Zakonu o planiranju i izgradnji, ali eto, kažete da je on danas na sajtu, a znam sigurno da 30. septembra kada ste pozvali predstavnike opštinskih uprava, dakle načelnike uprave i načelnike Odeljenja za urbanizam, da raspravljaju o tom nacrtu zakona, oni pred sobom nisu imali Nacrt zakona, niti su mogli da ga skinu ni sa jednog sajta. Ali dobro, bar je danas tu, pa ćemo imati prilike da ga vidimo.
U svakom slučaju morate da shvatite da Demokratska stranka Srbije, još jednom ponavljam, traži samo da se procedura pojednostavi, a ono što je logično prosto da ne komplikujemo i da ne pravimo neku jednostavnu stvar komplikovanom i da ne pričamo da odgovorni projektant mora da potpiše projekat, što je pobogu sasvim jedna normalna stvar.

Hvala.
U članu 19. predložili smo da se ovaj podzakonski akt donese u određenom roku i taj rok mi smo stavili najkasnije sedam dana od dana stupanja na snagu zakona. Zašto? Zato što smo se vodili time da nakon četiri meseca čekanja da ovaj zakon dođe na dnevni red ove Skupštine i evo sada, nakon pet meseci, nemamo zakon da ga nismo završili. Smatrala sam da ministarstvo ima već pripremljenu svu dokumentaciju, da ima i te podzakonske akte i da je to prosto normalno, da su oni za ova četiri meseca to dobro napisali i utvrdili i da tačno znaju kako će da idu ove procedure, tako da je najnormalnije bilo da predložimo da u roku od sedam dana od dana stupanja na snagu ovog zakona ovaj podzakonski akt bude obelodanjen i bude dostavljen lokalnim samoupravama, odeljenjima za urbanizam.
Na resornom odboru ministar je rekao, naravno, kao što sam i očekivala, da oni to sve već imaju spremno, da će to biti već prvog dana po stupanju na snagu ovog zakona, da će ovaj podzakonski akt biti objavljen, što je odlično, ali je prihvatio amandman koji kaže da će to biti u roku od 30 dana, što je takođe jako dobro, ali ako će biti dan posle, ne znam zbog čega niste prihvatili ovaj amandman od sedam dana? Zato što ga je podnela poslanička grupa DSS, gde se nalazi jedan profesor književnosti tu ili je to neki drugi razlog? U svakom slučaju, mislim da je svrsishodnije da to bude u roku od sedam dana i mislim da mi zaista pomažemo da ovaj zakon, koji, kao što ste rekli, je nužno zlo, bude što bolji i da ga mi primenjujemo u punom kapacitetu. Hvala.

Hvala.
U okviru ovog člana zakona vezuje se Zakon o legalizaciji sa Zakonom o posebnim uslovima za upis svojine nad bespravno izgrađenim objektima. Kao dokaz o rešenim imovinsko-pravnim odnosima se upravo navode dokazi o upisanom pravu svojine nad tim objektima, što zaista mislim da u najmanju ruku nije u redu.
Mi ne možemo da dopustimo da na osnovu, na primer, člana 4. Zakona o posebnim uslovima za upis svojine, gde po nekoliko dokaza koji su vrlo diskutabilni, o tome smo ranije govorili, neko može da upiše pravo svojine na objektu, a onda samim tim kasnije da dobije pravo svojine na zemlji gde je on tu zemlju prisvojio potpuno bespravno ako je gradio na tuđoj zemlji. Mi sada taj jedan nezakonit način, moram tako da kažem, otimanja tuđe zemlje ćemo da prihvatimo kao dokaz o rešenim imovinsko-pravnim odnosima u postupku legalizacije.
Zaista mislim da je ovo mešanje baba i žaba i da mi ovde dovodimo u vezu dva zakona koja apsolutno ne mogu da stoje. Kako mogu da zamislim da neko ko je izgradio bespravno na tuđem zemljištu upiše pravo svojine nad tim objektom i on može da izvrši legalizaciju jer mu je to dokaz u imovinsko-pravnim odnosima, ali ne može da izvrši legalizaciju neki tamo seljak, na primer, sa Zlatibora koji je dogradio možda kotlarnicu ili nešto, nekoliko kvadrata više, a to nije definisano planskim dokumentom, dakle, nije mu dozvoljeno?
Znači, on na osnovu člana 3. ovog predloga zakona to neće moći da legalizuje. Ali, mogu da legalizuju oni koji su gradili na tuđoj zemlji bespravno. Mislim da je ovo zaista vanserijski i da je presedan. A sve i da to prihvatimo, moram da vam kažem, ne znam da li ste se malo zabrojali, ali kada pročitate Zakon o bespravnom upisu odnosno posebnim uslovima za upis svojine nad objektima, taj neki građanin koji je nesavesni investitor gradio bespravno, on ima rok od dve godine da reši imovinsko-pravni odnos. Ako ne reši te imovinsko-pravne odnose, on po tržišnoj ceni isplaćuje tom od koga je oteo zemlju, a to može da traje dve i po do tri godine, a ovamo imamo u Predlogu zakona imamo rok od godinu dana, ili šest meseci, kako je usvojen amandman, da se dostave dokazi i da se dopuni dokumentacija.
Prema tome, smatram da ovo ne može da stoji i da ovaj stav 2. iz člana 20. apsolutno mora da se briše. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Na član 24. podneli smo amandman koji se ne odnosi na istu stvar kao i prethodni, već se pre svega odnosi na administraciju, odnosno upravu, gde smo predložili da se uz sam amandman dodaju reči „da u roku od sedam dana opštinska uprava, odnosno nadležna služba u okviru opštinske uprave treba da obavesti podnosioca zahteva da u određenom roku dostavi dokaz o uređenju međusobnih odnosa sa upravom“.
Mislim da bi svakako predlagač zakona trebao da razmotri ovaj amandman za koji smatram da je dobar i odnosi se upravo na onu prethodnu priču, a to je da bi opštinska uprava mogla da reaguje mnogo brže, ukoliko kažemo da je to u roku od sedam dana. Ne bi trebalo da im ostavljamo na volju kada će i koliko. Opet se pozivam na one priče koje ste vi rekli, a kojih smo svi svesni, a to je da ti činovnici u opštinama često razvlače ili odugovlače, ta birokratija je mnogo ukorenjena. Iz tog razloga ovim zakonom treba da ih nateramo da to urade u roku od sedam dana.
Puno vremena smo propustili čekajući ovaj zakon. Dakle, četiri meseca pravnog vakuma. O tome sam već govorila. Već mesec dana raspravljamo o ovom zakonu, a nismo došli do usvajanja i primene zakona. Mislim da je neophodno da skratimo, kao što su neke kolege govorile, sve rokove dok se upis prava na bespravno izgrađenim objektima nesmetano odvija već duže vreme, stoji proces legalizacije i smatram da bi ipak trebalo da razmislite u toku današnjeg dana ili narednih par dana, pre glasanja, da ipak usvojite neki od amandmana, kao što smo danas i juče diskutovali, jer sam tekst zakona, sa jedne strane, je jako restriktivan, tipa onog člana koji govori šta ne može da se legalizuje, pa će ispasti da ništa neće moći da se legalizuje, a sa druge strane, jako je liberalan, ako govorimo o dokazima za rešene imovinsko pravne odnose.
Molim vas da još jednom razmislite o svim ovim amandmanima o kojima smo danas govorili.

Hvala.
Ovde smo predložili da skratimo rok za koji bi trebalo lokalne samouprave da donesu ovaj akt.
Kao što je koleginica govorila, mi smo to skratili na tri meseca, ali, verujte mi, lokalne samouprave koliko dugo su već čekale na donošenje ovog zakona, oni imaju već pripremljene odluke, tako da sve odgovorne opštine i svi odgovorni gradovi svakako imaju već pripremljene odluke. Spremni su bukvalno da po samom stupanju na snagu ovog zakona da koriste i te svoje odluke kako bi mogli da legalizuju sve objekte.
Prosto, mislim da lokalne samouprave, kao što imaju obavezu da donesu ove odluke, tako one imaju i pravo da odrede kolike će to cene biti za naknadu za uređenje građevinskog zemljišta i na koji način će oni doći do tih cena.
Prosto, treba pustiti lokalnim samoupravama da one to same učine, jer one najbolje znaju na koji način ko šta može da plati i da li treba nešto da se plati ili ne treba i da li to komunalno opremanje su oni utrošili za izgradnju te komunalne infrastrukture ili nisu.
Postavila bih opet pitanje šta ćemo sa onim građanima koji su već platili po nekim određenim, drugačijim, većim cenama? Da li njih sada stavljamo u neravnopravan položaj u odnosu na ove građane koji će sada plaćati?
Postoje određene lokalne samouprave, određena mesta gde se dosta gradi, gde ima puno investitora, gde ljudi smatraju da, bez obzira na cenu naknade za uređenje građevinskog zemljišta po kvadratu prostora koji se gradi, pre svega poslovnog prostora, oni imaju interes da tu grade, da ulažu, jer će sredstva da im se vrate, jer su te lokalne samouprave napravile povoljan ambijent da to tako i bude, da se ta sredstva obrnu i da oni imaju svakako profita.
Ali, ono što me još zanima, pored ovih nekoliko pitanja koje sam postavila, na koje nisam dobila danas odgovor, jeste kako ćete uopšte u ovom zakonu rešiti…

Uzeli ste mi malopre 45 sekundi. Morate me sada pustiti.