Četrdeset pet sekundi je išlo vreme dok ste vi govorili od naše poslaničke grupe.

Hvala.

Hvala.
Mi smo podneli amandman da se ovaj član 34. briše koji govori o priključku na komunalnu infrastrukturu nelegalnih objekata, o čemu sam ranije govorila i smatramo da to nije u skladu sa krivičnim zakonodavstvom, tako da mislimo da to ne može da bude u redu, a tim više što dolazimo u situaciju da novi objekti neće biti legalizovani pa se bojimo da ovo privremeno može da ostane trajno, a takođe može da postoji mogućnost da kada se priključe objekti da se oni posle izgase sa vodovodne mreže itd. To je u praksi i na terenu vrlo teška situacija, tako da vas molimo da razmotrite i uklopite sam zakon sa krivičnim zakonodavstvom.
Mislim da bi bilo jako dobro da se razmisli o još jednoj stvari, a to je kako uopšte mislite da rešite ovu koliziju u zakonu ako npr, a verovatno hoćemo, da usvojimo taj amandman kolega koji govori o novom roku za podnošenje zahteva za legalizaciju od dana stupanja na snagu ovog zakona npr. sa stavom 2. člana 32 koji kaže da će biti srušeni svi objekti čija gradnja je završena bez građevinske dozvole posle 11. septembra 2009. godine. Donećemo taj amandman, odnosno usvojićemo ga i vi ćete morati da ga inkorporirate u zakon, ali će ostati ovaj stav i verovatno još nekoliko drugih stavova. Ne znam kako ćete iz ove kolizije da izađete i na koji način. Molim vas da o ovome malo bolje razmislite i da ova pitanja koja sam i ja postavljala i druge kolege, ministar ne iskoristi onih 15 minuta današnje rasprave pa da nam odgovora, nego da nam odgovori a da mi možemo da damo neki komentar. Hvala.

Ovde smo u članu 35. predložili da se doda nov stav 3. koji kaže da će sredstva od novčanih kazni biti uplaćena u budžet lokalne samouprave na čijoj teritoriji se nelegalan objekat nalazi.
Naime član 34. govori o kaznenim odredbama, da će biti kažnjeno javno komunalno preduzeće ili drugo društvo, pravno lice koje ne izvrši isključenje objekta sa mreže infrastrukture ukoliko se odbije zahtev za legalizaciju. Iako obrazloženje samog odbijanja amandmana kaže da to nije predmet ovog zakona, to je naravno u redu, ali smatram da treba da se razmotri i da će verovatno lokalne samouprave u svakom slučaju imati veći motiv da rade na pravovremenom odbijanju zahteva za legalizaciju ukoliko zaista nije moguće. Verujem da po ovom zakonu i po restriktivnim članovima ovog zakona tih će objekata biti zaista puno, naročito po usvajanju ovog zakona. Tako da mislim da bi trebalo da se iniciraju te lokalne samouprave i na ovaj način podstaknu da se ta sredstva na ovaj način, kroz ovaj zakon ili kroz neki drugi opredele upravo u budžet lokalnih samouprava. Tada će, kažem, opštine i terati ta svoja javna preduzeća da to rade, a u malim sredinama svi se poznaju i to će biti jako teško.
Sami znate, i govorili ste o tome koliko je teško srušiti neki objekat. Tu treba da se napiše prvo obaveštenje, pa da oni sami uklone, pa ako neće, onda treba da se izađe na teren. Onda obično to preduzeće, naročito ako je u maloj sredini, oni neće da ruše, pa onda mora da izađe policija, pa mora prvo da se obavesti. To traje sedam dana dok se oni jave. Sama procedura da se uklone bukvalno temelji od neke zgrade ili terase mogu da traju i po dva, tri meseca. Mislim da ovo na neki način može biti motiv da lokalne samouprave prvo prihoduju, a onda i da nateraju svoja javna preduzeća da ostvaruju one aktivnosti za koje su i registrovane.

Mi smo na član 36. predložili da se doda novi stav 3. koji glasi da se građevinskim inspektorima u jedinicama lokalne samouprave dozvoli pravo na dodatni koeficijent koji iznosi 50% od koeficijenta utvrđenog u skladu sa zakonom kojim se uređuju plate zaposlenih u jedinicama lokalne samouprave itd. Dakle, odgovornost ovih građevinskih inspektora je izuzetno velika i, kao što možemo videti, kazne su takođe izuzetno velike ukoliko oni ne realizuju tu svoju radnu obavezu.
Imajući u vidu uslove pod kojima rade ti građevinski inspektori, koje uslove treba da ispune da bi bili zaposleni, a isto tako imajući u vidu da mnoge opštine nemaju mogućnost da zaposle građevinske inspektore zato što podležu ovom zakonu, kao sve opštine i gradovi, o maksimalnom broju zaposlenih u lokalnim samoupravama, a to se donosi na osnovu broja stanovnika, a ne na osnovu broja podnetih zahteva, na osnovu broja objekata, na osnovu izdatih dozvola itd. Lokalne samouprave dolaze u veliki problem i mislim da bi bilo neophodno da stimulišemo građevinske inspektore.
U obrazloženju amandmana se kaže da ovaj zakon nije nadležan za to, odnosno ne može se rešiti ovo pitanje. Međutim, vi ste vlast, gospodine ministre, predstavnici vladajuće koalicije, i vi možete sve ono što hoćete. Dakle, ako želite da rešite ovo pitanje, ako želite da pomognemo, poboljšamo uslove za rad građevinskih inspektora, vi ćete to i učiniti, bilo da je to ovim zakonom ili nekim drugim.
Ova ideja mi verovatno ne bi pala na pamet, već sam samo razmišljala o Zakonu o državnom premeru i katastru, dakle izmenama Zakona koje su bile pre nekoliko meseci ovde pred poslanicima, gde ste predložili da se za geometre izvrši uvećanje zbog povećanog obima posla, teškog posla, malog broja ljudi koji su završili te fakultete i škole itd, što naravno je potpuno u redu. Isto tako vas molim da razmotrite ovaj slučaj, da razmotrite kako i na koji način da pomognemo lokalnim samoupravama da rade svoj posao, da ne dozvole divlju gradnju i da građevinski inspektori budu stimulisani za svoj posao.

Hvala.
Molim vas da mi ovo vreme odbijete od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Poštovani ministre, poštovani koleginice i kolege narodni poslanici, DSS podnela je amandman na član 3. gde smo predložili da se izbriše tačka 3. u stavu 1. koja kaže da objekat izgrađen na površinama javne namene itd. ne može biti predmet legalizacije, dakle, ne može se legalizovati.
Mislim da možda zakonopisac ovde nije dovoljno dobro razmotrio sve mogućnosti za legalizaciju objekata. Samo sam htela da podsetim u nekoliko rečenica zbog čega ovo ne bi trebalo da stoji, odnosno da vidimo koji je to koncept u principu čitave ove legalizacije, koja je ideja zakonopisca i ovog predlagača zakona o samoj legalizaciji.
Dakle, površine javne namene, kao što svi znamo, se definišu planskim dokumentom, a isto tako mnoge opštine do donošenja ovog zakona iz 2009. godine nisu imale planske dokumente već je upravo tim zakonom doneta obaveza za sve lokalne samouprave da urade prostorne planove i da urade planove generalne regulacije za njihove administrativne centre, tako da tek tada, u mnogim opštinama, mogu slobodno da kažem u većini opština u Srbiji, su doneti planski dokumenti, odnosno počeli da se izrađuju, tako da postoji velika verovatnoća da u velikom broju opština, upravo površine javne namene su određene tek nakon izgradnje samih objekata, jer znamo da su ovde mogli da se prijave samo oni koji su bespravno gradili do 11. septembra 2009. godine.
Tako da, mislim da to niste uzeli u obzir i mislim da je ovo vrlo važna stvar koja je trebala da se razmotri, pogotovo što u obrazloženju odbijanja amandmana kažete da je to tako sadržano i u prethodnim važećim zakonima kojima je uređivana ova oblast. Međutim, baš u prethodnom zakonu, u članu 187. koji je Odlukom Ustavnog suda proglašen neustavnim, Zakon o planiranju i izgradnji iz 2009. godine. Objekti su mogli biti legalizovani upravo na ovim površinama javne namene uz saglasnost pravnog lica. Vi u ovom članu tako nešto i predviđate, ali samo ukoliko je taj objekat u funkciji javne namene.
Na osnovu ovoga mislim da bi trebalo možda predlagač zakona malo da razmisli – šta je smisao legalizacije. Nisam ranije imala priliku da o ovome govorim, ali imam određene sumnje kako će ta legalizacija da se završi, odnosno šta je zaista cilj. Da li je cilj da mi legalizujemo ove objekte ili je cilj da ih ne legalizujemo. Znamo za koliko objekata, negde ispod 700.000, imamo podnete zahteve za legalizaciju, a još toliko ili nešto manje, nešto preko 600.000 objekata, kao što ste vi rekli u raspravi i ranije kada smo govorili o drugim zakonima iz oblasti urbanizma i građevinarstva, da imamo još tih objekata za koje nije podnet zahtev za legalizaciju. Prosto se pitam – šta mislite da radimo sa tim objektima?
Čini mi se da u nekim od vaših izjava za štampu sam videla da neke stvari koje pominjete ovde u zakonu, prosto ne uzimate u obzir kada dajete izjave za štampu, poput izjave koja kaže – građani upisom objekata u katastar obezbeđuju da naplate eventualnu odštetu, ukoliko se ti objekti nađu na trasi nekog infrastrukturnog objekta. Dakle, upisom prava svojine nad objektima koji su bespravno izgrađeni na trasi nekog infrastrukturnog projekta, dakle, na određenim površinama koje su za javnu namenu, mogu građani da upišu svoju svojinu i da naplate odštetu, ali ne mogu da legalizuju te objekte. Zaista mislim da je to apsurd, a o tome ću više govoriti prilikom ostalih amandmana. Volela bih da mi se to malo razjasni.

Hvala, poštovana predsedavajuća.
Koristim vreme ovlašćenog predlagača.
Poštovani ministre, u članu 3, koji govori o mogućnostima, odnosno nemogućnostima da se određeni objekti legalizuju, mi smo predložili u tački 5. da izbrišemo reči: „prema uslovima propisanim planskim dokumentom“.
Dakle, o čemu se ovde radi? Ne znam koliko ste se udubili kada ste radili predlog, konkretno za ovaj član 3, ali vrlo je važno da shvatite kakva je situacija na terenu, odnosno kakva je situacija u urbanističkim službama. Planski dokumenti uglavnom daju restriktivnije mere u odnosu na ovaj pravilnik o opštim pravilima za parcelaciju, regulaciju, izgradnju itd.
Takođe, Pravilnik ne definiše namenu, kako vi ovde govorite u ovoj tački 5. Tako da, npr. postoji mogućnost da je na datoj površini neko izgradio objekat stambene namene u odnosu na poslovnu, kako je predviđeno planskim dokumentom, pa da umesto šest spratova odjednom pomisli da bi najbolje bilo da izgradi sedam spratova i u odnosu na odobrenje za izgradnju koje ima on malo više prekorači neke kvadrate i sad taj objekat neće moći da se legalizuje.
Ponovo postavljam pitanje – šta je smisao legalizacije? Da legalizujemo ili da ne legalizujemo? Ako ne legalizujemo, hoćemo li da ih rušimo? Samo moramo da znamo, mi kao narodni poslanici, predstavnici naroda, da prenesemo to svojim građanima u svojim opštinama, regionima i gradovima, šta je smisao čitavog zakona.
Do sada sam shvatila, razgovarajući sa kolegama iz nekoliko opština iz urbanističkih službi, da ako postoji plan generalne regulacije, onda se ne koriste pravila iz pravilnika. Kao što sigurno znate, jer ste sigurno više puta podnosili različite zahteve za izgradnju itd, vi ili neko od vaših iz porodice, nemoguće je da se desi, ukoliko nije precizirana tačno odredba ili član zakona, da ne dođe do nekakvih pogrešnih tumačenja i slično. Zato je vrlo važno tim službenicima tačno reći šta je smisao određenog člana zakona.
Vi ste, naravno, kada ste obrazlagali Predlog zakona u načelu, govorili kako je teško promeniti službenike. Tu se potpuno slažem sa vama. To je u potpunosti tačno i tu vas podržavam. Ti službenici rade već 30, 40 do 50 godina onako kako oni hoće, kako misle da je potrebno i niko to ne može da promeni. Iz tog razloga je neophodno da članovi zakona budu vrlo precizni. Takođe, mislim da obrazloženje nije dovoljno precizno - koristićemo ili pravilnik ili određene elemente iz plana generalne regulacije, u zavisnosti od toga šta je povoljnije. Dakle, tako ne može da se kaže. Svi oni koji idu u urbanističku službu, grade nešto, podnose zahteve, znaju da je to nemoguće. Prosto, mora se službenicima, odnosno tim zavodima za urbanizam, direkcijama ili odsecima za urbanizam i prostorno planiranje jasno reći šta će koristiti u slučaju legalizacije.
Takođe, prosto moram da vam kažem da je neophodno, ako želimo da legalizujemo, onda moramo da u nekom delu i malo popustimo. Razumem da je ovo iznuđeno rešenje i da postoje odredbe, odnosno članovi prethodnog Zakona o planiranju i izgradnji koji moraju da se ispoštuju zato što je Ustavni sud rekao da građane stavljamo u neravnopravan položaj, ali svakako građane stavljamo u neravnopravan položaj jer ako ostane ova tačka 5. legalizujemo nešto što mora da se uklopi u plansku dokumentaciju. Ako se uklapa u plansku dokumentaciju, mi onda treba da ih vratimo u redovnu proceduru za izdavanje građevinske dozvole. Dakle, i na taj način stavljamo u neravnopravan položaj naše građane.
Objekti koji imaju građevinsku dozvolu, a koji su npr. prekoračili nekoliko kvadrata za kotlarnicu, za stepenice, za lođu itd, i to učinili posle marta 2010. godine ili septembra 2009. godine, sada ne mogu da legalizuju te objekte. Mislim da moramo malo šire da razmišljamo i prvo da znamo šta je cilj – da legalizujemo ili da ne legalizujemo? Naši građani moraju da znaju na čemu smo, da li će Ministarstvo odrediti jasnije pravce u rušenju tih objekata kojih ima preko 600.000 do prošle godine, a sada verovatno još i više. Da vam kažem da samo u ovom članu 3, kao što su neke od kolega govorile, ima previše restrikcija za legalizaciju i bojim se da ćemo mi gotovo većinu od ovih zahteva koji su preostali i objekata koji nisu bili legalizovani, prosto građani moraju da znaju da verovatno neće moći da se legalizuju na osnovu ovakvog zakona.

Poštovana predsedavajuća, želim da ovom prilikom pružim punu podršku ovom amandmanu. Smatram da je amandman u potpunosti opravdan i da ćemo svakako ovaj amandman u danu za glasanje podržati. Slažem se sa svim što su prethodne koleginice govorile.
Još jednom podsećam i apelujem na ministra da sa nama porazgovara o ovom problemu, o jednom vakuumu koji imamo za preko 600 hiljada objekata. Više ne znamo ni koji je to broj, ni kako ste vi evidentirali tih 600, 700 hiljada objekata za koje nije podnet zahtev za legalizaciju. Šta ćemo da uradimo sa njima? Hoćemo li da ih rušimo ili nećemo? Ponavljam pitanje od malo pre. Ako ćemo da ih rušimo, to treba da tačno znamo i to građani naše zemlje treba da znaju danas kada raspravljamo o ovom zakonu, pre nego što budemo glasali o tome, jer od toga će i zavisiti kako ćemo glasati, ili ćemo da im pružimo mogućnost da objekte legalizujemo.
Pošto nisam bila prisutna kada ste govorili u načelu, pročitala sam ono što ste govorili vrlo detaljno. Čini mi se da ste vi bili stava da se legalizacija dopusti i da se legalizacija u potpunosti završi na odgovarajući način. Demokratska stranka Srbije se zalaže da se objekti legalizuju na jedan jednostavan način, da se uvede red u oblast urbanizma, da završimo legalizaciju svih tih objekata, da oročimo neki period za koji bi to trebalo da se završi, a onda jednim kvalitetnim zakonom o planiranju i izgradnji da reagujemo i na taj način donesemo kvalitetno zakonsko rešenje koje neće dozvoliti nesavesnim investitorima da grade nelegalno. Na taj način ćemo rešiti nelegalnu gradnju.
Za nelegalnu gradnju nije kriv Zakon o legalizaciji, već je kriv Zakon o planiranju i izgradnji. U ranijem periodu smo imali problema i dešavalo se da se u principu negde 2008, 2009, 2010. godine najviše nelegalnih objekata gradilo. Zašto? Zato što se po prethodnom zakonu, usvojenom pre ovog iz 2009. godine, davalo odobrenje za izgradnju. Po tom odobrenju za izgradnju mnogi investitori su počinjali da grade, iako u dispozitivu rešenja odobrenja za izgradnju stoji da oni ne smeju to da počnu pre nego što dobiju građevinsku dozvolu. Međutim, oni su koristili taj neki, da kažem, prostor koji je bio od nekih 30-ak dana da započnu tu gradnju. Tada se najviše tih nelegalnih objekata izgradilo.
Prosto, postavljam vam pitanje – šta ćemo sa onim objektima, kako ste vi govorili o Zakonu o posebnim uslovima za upis svojine na bespravno izgrađenim objektima, koji nisu ušli u legalizaciju? To je zakon o kojem vi najviše govorite kada govorimo o legalizaciji, planiranju i izgradnji i bilo čemu drugom, uvek je taj zakon na prvom mestu. Šta ćemo sa 4.428 zahteva onih ljudi koji nisu podneli zahtev za legalizaciju, a hoće da upišu svojinu na svojim objektima? Kako da dozvolimo upis prava svojine za svaki objekat, a da im ne damo da legalizuju? To je opet stavljanje u neravnopravan položaj. Šta ćemo sa svim tim objektima? Šta ćemo sa onih 5.368 predmeta koje je RGZ odbacio, jer ne mogu da upišu pravo svojine, a možda mogu da se legalizuju?
Mislim da nismo na pravi način ovim zakonom definisali šta i kako treba da se radi. Mislim da moramo da pustimo mogućnost da se svi oni objekti koji su izgrađeni nelegalno u periodu između 2010. i 2013. godine mogu legalizovati. Smatram, kao što je bilo do sada, gde gotovo nijedan objekat nije srušen, da tako i ubuduće neće moći. Mislim da je ovaj amandman jako dobar i da treba da ga podržimo.
Koliko vladajuća koalicija misli o legalizaciji, o zakonu i koliko brine o rešavanju problema o urbanizmu, govori samo to da je ovaj zakon bio četiri meseca u proceduri. Trebalo je da izađe ovde pred poslanike po hitnom postupku. To se nije desilo. Evo, već pet meseci imamo taj vakuum gde ne može da se izvrši legalizacija.
Postavljam još jedno pitanje – šta će biti sa onim vlasnicima nelegalnih objekata koji su podneli zahteve za legalizaciju, prikupili svu dokumentaciju, stoje na ugovaranju, kako se to kaže u službi, odnosno u opštinskim upravama? Samo je trebalo da potpišu ugovor. Međutim, do 6. juna to nije realizovano. Hoće li oni sada ponovo morati svu dokumentaciju po ovom zakonu da podnose ili neće? Građani su tu imali velike troškove. Mislim da će sada naknadno imati još veće troškove, a pričamo o nekim drugim stvarima koje se ne tiču ove legalizacije.
Na ovaj način, legalizacijom i naplatom te legalizacije imamo mogućnost da naplatimo ljudima koji nisu radili po zakonu ono što sleduje. Dakle, tu se niko ne buni i to treba da uradimo, a s druge strane, ne naplaćujemo legalizaciju, već podižemo PDV i na taj način namećemo građanima koji su radili legalno i koji su radili sve po pravu i po zakonima, ali onima koji su radili bespravno i koji su se oglušili o zakon na neki način, njima nećemo naplatiti, ali o tome ću po nekom drugom amandmanu.

Hvala.
Zahvaljujem se na odgovoru poštovanom ministru, ali sam htela samo da pojasnim još par stvari.
I do sada je bespravna gradnja bila krivično delo, kako smo do sada to radili, ali dobro, tih objekata sigurno sa krivičnim prijavama nema puno, jer znam šta ste pričali i potpuno se i tu slažem sa vama kada je bila načelna rasprava.
Kažete – ne može Ministarstvo sa deset inspektora da reši problem, pa tako i opštine i gradovi, znate, imaju jednog ili dva inspektora i ne mogu da reše probleme. Onda kada ste navodili primere da inspektori ne smeju da izađu na teren jer zna se ko sve tamo radi. Dakle, oni tu i ne stignu da napišu zapisnik i ne stigne uopšte krivična prijava do nadležnih.
Govorili ste da neće inspektore da puste na gradilište, da ih verovatno potplaćuju, da činovnici imaju svoju proceduru koju ne mogu da promene, koju nijedan zakon ne može da promeni itd. Zaista se sa vama tu slažem. Takvi su isti problemi kako u ministarstvu, tako i u lokalnoj samoupravi, i u opštinama i u gradovima. Tu se zaista sa vama slažem, ali me zanima šta ćemo sa onim kod kojih nije bilo tih krivičnih prijava? Šta ćemo ako od tih 700.000 objekata 10% ili 20% ima krivične prijave? Šta ćemo sa ostalim objektima? Da li će oni tim određenim članom zakona u okviru Predloga zakona o planiranju i izgradnji moći da se legalizuju? Ako kažete da hoće, mi ćemo se svakako sresti ovde u parlamentu i kada budemo govorili o Zakonu o planiranju i izgradnji.
Mislim da na neki način ova naša rasprava treba da se bazira na Zakon o legalizaciji, a opet nam se stalno provlači, vi kažete isto, Zakon o upisu bespravno izgrađenih objekata, da treba da se upišu. Da, treba da se upišu, ali isto tako treba da se objekti legalizuju. Smatram da je to ispravno i to vi kažete kroz ovaj zakon i kroz ove ciljeve zakona koje ste tu naveli.
Čini mi se da će ovi objekti samo da se evidentiraju, da će ta sredstva koje će građani da plate, u principu idu u budžet republike, a s druge strane neće biti legalizacije od čega sredstva idu u budžet lokalne samouprave. I tu će građani iz lokalnih samouprava biti dosta oštećeni.

Zahvaljujem se predsedavajuća. Samo sam htela da prokomentarišem nešto o čemu je ministar prethodno govorio, pre svih ovih rasprava, a u principu uklapa se u ovaj amandman o kome smo govorili.
Dakle, treba prvo da definišemo da komunalnu infrastrukturu za objekte gradi lokalna samouprava. S pram toga lokalna samouprava treba i da prihoduje, da naplati tu komunalnu infrastrukturu. Vi ministre znate da u članu 27. ovog predloga Zakona o legalizaciji stoji da naknada za uređenje građevinskog zemljišta utvrđuje se na osnovu kriterijuma, stepena komunalne opremljenosti, godišnjih programa za uređivanje građevinskog zemljišta, urbanističke zone, namene i površine objekta.
Lokalne samouprave moraju da ispoštuju, da imaju komunalnu infrastrukturu da bi im došli investitori da grade. Kada investitori, oni neće da dođu na golu zemlju, na ledinu, tamo gde nema ni vode ni kanalizacije, gde nema puta, gde nema struje, gde nema PTT mreže itd. Tako da morate da znate da ako lokalna samouprava ulaže u komunalnu infrastrukturu onda spram toga mora i da naplati određenu nadoknadu za komunalnu infrastrukturu.
Takođe, treba da znate da Zakon o finansiranju lokalne samouprave podrazumeva da ta naknada ide u lokalni budžet i naravno da porez na imovinu ide takođe u lokalni budžet. Pošto mi danas živimo u ovoj zemlji gde je vladajuća koalicija u grupi onih evrofanatika i radi sve što se radi u EU, tako bi vas podsetila da u EU npr. u Sloveniji porez na imovinu je išao lokalnoj samoupravi ali onda nakon izvesnog perioda kada su se popisali svi objekti onda je država donela zakon i samo tad uzela polovinu prihoda lokalnoj samoupravi i prebacila u državni budžet pošto nisu imali odakle da se finansiraju. Isto tako i mi. Umesto da naplatimo tu legalizaciju, umesto da ono što je normalno i logično naplatimo gde se niko ne buni, gde nema nikakvih problema, mi dižemo poreze, dižemo PDV na hotelske usluge što ćemo u najskorije vreme imati ovde pred nama u parlamentu, dižemo razne namete na obične građane koji nisu to zaslužili i tako punimo budžet.
Što se tiče Ustavnog suda, ako bi on radio nekim redom i kad bi rešio sve one zahteve za ocenu ustavnosti koje je podnela DSS, sigurno ovaj amandman kada bi se usvojio ne bi do ovog zakona došlo da se on rešava pred Ustavnim sudom, za jedno pet, šest godina, tako da bismo mogli da završimo sve ono što je potrebno i da se svi objekti legalizuju.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, kolege i koleginice narodni poslanici, kao što sam govorila i po prethodnom amandmanu, prosto smatram da ovaj amandman apsolutno nije u duhu ovog zakona.
Dakle, dajemo godinu dana dodatni rok, ako sam ja to dobro razumela, da neko podnese zahtev. Dakle, sad treba za godinu dana da se izgradi još 100 ili 200.000 objekata. Mislim da apsolutno nije opravdano i, prosto, različiti su razlozi i motivi za podnošenje amandmana.
Ono što, ministre, nudimo kao rešenje jeste da, na primer, date nalog Republičkom geodetskom zavodu da uradi satelitske snimke i na dan stupanja na snagu zakona da se ti satelitski snimci podele lokalnim samoupravama i da onda, na osnovu tih satelitskih snimaka, se izvrši ta legalizacija.
Dakle, obzirom da ćemo najverovatnije usvojiti ovaj prethodni amandman na član 5. kolega iz SPS, onda ćemo u tom slučaju moći te objekte da uvrstimo u legalizaciju.
Na osnovu tog satelitskog snimka bilo šta što se doradi nakon toga treba da bude podložno sankcijama, dakle drakonskim kaznama koje treba da unesete u Zakon o planiranju izgradnje, koji treba da bude ovde pred nama, a sad je u javnoj raspravi.
Dakle, to je rešenje koje mi vama nudimo, pošto tražite rešenja. Dakle, ne kritikujemo vas, samo želimo da vam pomognemo.
Ko će da gradi infrastrukturu, ponavljam, u lokalnim samoupravama? Ako vi možete, imate mogućnosti kao ministar, dakle, ne lično, nego kao ministar, da opredelite sredstva da gradite infrastrukturu po opštinama i gradovima. to je odlično. Onda opštine i gradovi ne moraju da prihoduju od komunalnog opremanja, od naknade za uređenja građevinskog zemljišta. Ali, da li znate koliko ima poslovnih objekata koji obrću velika sredstva gradeći određene objekte na određenim lokacijama i na taj način zbog čega bi mi njima sad davali tako besplatno da se priključe na komunalnu infrastrukturu koju je npr. lokalna samouprava izgradila? Znači, hajde džabe sad da radimo, hajde da poklanjamo zemlju, hajde da poklanjamo objekte, hajde da poklanjamo državnu zemlju kao što smo počeli da radimo.
Mislim da treba da pustimo lokalne samouprave da sami donose odluku o cenama komunalnog opremanja, jer to je njihov prihod.Dakle, te lokalne samouprave će na osnovu tržišta, potražnje, na osnovu toga da li su to objekti koji se grade za stambenu gradnju, da li je to prvi stan, na osnovu toga da li je to poslovni objekat, da li je proizvodni itd, u zavisnosti šta te opštine forsiraju u svojim sredinama, na taj način određivati i cene i pustimo tržište da to kaže.
Ako te lokalne samouprave uvide da tu ne može da se plati komunalno opremanje, da ne mogu da plate te prihode, pa one će svakako odlukama smanjiti komunalna opremanja. Naprotiv, ako vide da to puno sredstava košta da se uloži u tu komunalnu infrastrukturu, onda će oni podizati cenu. Dakle, tržište to treba da kaže, a ne treba Ministarstvo da kaže, pogotovo kad nije takav Zakon o finansiranju lokalne samouprave, da komunalno opremanje neće biti prihodi.
Mi treba džabe da radimo komunalnu infrastrukturu, a građani će da se priključuju kako hoće i neće nikom ništa da plaćaju? Ponavljam, dižemo PDV, dižemo druge namete, a ovamo ćemo da ostavimo one koji grade nelegalno da ne plaćaju ništa. Mislim da to stvarno nema smisla.

Hvala.
Nisam mislila ništa lično. Mi svi tamo gde radimo, radimo onako kako najbolje znamo i umemo. Mislim da nema razloga da se ovde uplićemo da li u jednoj lokalnoj samoupravi se radi ovako ili onako.
Broj glasova koje je DSS dobila u opštini Čajetina, gde vlada, a to je preko 50% glasova, govori o tome koliko nas narod podržava. Hvala.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, malo ću se pozabaviti upravo ovom temom koja se odnosi na Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici.
Rodno zasnovano nasilje u visokom procentu se završava smrtnim slučajevima i već smo danas to čuli, a zaista mislim da to treba stalno da ponavljamo, kako bi to svi upamtili, da u protekloj 2012. godini 32 žene su stradale upravo od ovog rodno zasnovanog nasilja, odnosno bile su žrtve tog nasilja i one su umrle. U ovoj godini, čuli smo, broj se kreće oko 40 žena, da je to do današnjeg dana, što su stvarno porazne činjenice i da bez obzira na to što mi uvodimo neke mere zaštite, prevencije i slično da se ova situacija sve više i više pogoršava.
Pre nekoliko meseci smo raspravljali ovde o Izveštaju Zaštitnika građana i tu smo imali takođe nekoliko podataka koji govore, znači relevantnih činjenica, koji su zatim proistekli, odnosno koji su dali određene rezultate i kažu da zakonom propisane mere, koje mi imamo definisane, se ne poštuju u najvećoj mogućoj meri onoliko koliko bi to trebalo da bi se ove žrtve nasilja zaštitile.
Nemamo odgovarajuću međuinstitucionalnu saradnju, dakle, između organa koji bi trebalo da se bave ovim velikim problemom. Takođe, postoji jedan opšti protokol kojim mogu da poštuju ti zaposleni u ovim određenim institucijama, međutim ne postoje protokolom u posebnim ministarstvima koji se bave ovim problemom nasilja u porodici.
To su veliki problemi i mislim da ova konvencija koja daje nama u potpunosti okvir kako i na koji način, ukoliko bi se s punim kapacitetom primenjivala, mogla bi na neki način da dovede možda do smanjenja ove stope iz godine u godinu. Jer, ona detaljno definiše sve ono što bi trebalo da se radi, što bi trebalo da se učini da bi se sprečilo nasilje u porodici i preveniralo pre svega, što je najvažnije, ali samo u skladu sa domaćem zakonodavstvom zemalja potpisnica ove konvencije. Mi moramo i naše zakonodavstvo koje manje-više, čuli smo nije ni loše, ali mora ono da se primenjuje. To je ono što je najvažnije.
U zabludi smo ako pričamo da je ova konvencija samo za žene, ovde, svakako u preambuli se spominje da potpisnice kažu, odnosno saglašavaju se sa time da nasilje pogađa žene neravnomerno, a da muškarci takođe mogu biti žrtve nasilja u porodici. Dakle, ovo se odnosi na sve, kao i na decu i na stare, odnosi se na sve žrtve nasilja u porodici.
Obaveza države, pre svega, je najvažnija i ona mora biti da uspostavi tu međusektorsku saradnju, saradnju između organa vlasti, između ministarstava pravde, između zdravstvenih ustanova, Ministarstva unutrašnjih poslova i svih drugih institucija, centara za socijalni rad i svim drugih institucija koje učestvuju u ovom lancu.
Dakle, mora se uspostaviti koordinacija. Često se dešava da, na primer, zbog nesaradnje upravo pojedine činjenice koje su poznate jednim organima, ne budu drugim i na kraju imamo situaciju da uopšte ne znamo da je neki nasilnik, možda određeni slučaj sa psihijatrije itd. i prema njemu se ne postupa onako kako bi to trebalo.
Ono što mene jako zabrinjava u ovom društvu u kojem živimo i što smo takođe već čuli, ali nije s goreg da ponovimo, da treba svakako da izbacimo kao izgovor za nasilje naše kulturne modele, običaje, religije, tradicije ili nekakva čast tamo, da je sasvim normalno udariti ženu, tući je. Ono što me jako porazilo, kada sam nešto ispitivala, istraživala u vezi ove rasprave, a to je, ako niste znali, pre par godina jedno istraživanje gde su anketirani mladići godina 18 do 20 i koji su rekli, u preko 80% slučajeva, da su oni bar jednom, zamislite do tih godina starosti, pretukli, udarili, gurnuli, ošamarili svoju partnerku, ne znam da li tih godina i može biti žena, što je stvarno porazno.
Pedeset posto slučajeva nasilja između muškaraca i žena, odnosno tamo gde trpe žene, je u stvari u vezama, a ne u bračnoj zajednici, što je za mene još gora situacija. Dakle, te žene uopšte ne razmišljaju da to nije normalno i da je to loše i da to treba da sankcionišu na neki način, već se sigurno u velikoj meri udaju upravu za te muškarce. Upravo nam se dešava to što nam se dešava.
Mislim da je najznačajnija stvar u celoj priči prevencija. Treba raditi na edukaciji, bukvalno od škole, dakle, od prvog razreda, kroz radionice. Mislim, da kroz građansko vaspitanje treba da se uvede stalna priča i diskusija na temu nasilja, pa ne samo nad ženama već i svakako vršnjačkog nasilja.
Takođe, mislim da to podizanje svesti kako kod muškaraca tako i kod žena je vrlo značajno. Osvešćivanje žena, šta su njena prava, kako i na koji način ona treba da se obrati nadležnim institucijama. Kome može da se obrati i na koji način može da se suprotstavi tom nasilniku. Svakako učešće medija je jako važno kao i obuka stručnjaka koji se bave ovom temom. Jaka kampanja na nivou države mora da bude i moramo da vodimo računa svi zajedno i da se trudimo da u svojoj okolini razgovaramo i sa ženama i sa muškarcima. Mislim da tu nije problem samo muške populacije koja u najvećoj meri vrši to nasilje nad ženama već je veliki problem i kod žena koje ne znaju kako sa tim da se izbore.
Imamo danas situaciju da je zaista loša socioekonomska situacija u zemlji. Imamo tu neku otuđenost među ljudima. Mislim, da kao društvo trebalo bi malo da poradimo na toj socijalizaciji. Zato mislim da bi sa lokalnog nivoa u stvari cela priča trebala da bude zasnovana.
Dakle, da kroz različite institucije koje se nalaze na lokalnom nivou, naročito saveti za rodnu ravnopravnost, da li su tu aktivi žena, da li su to nevladine organizacije koje se bave pitanjima rodne ravnopravnosti. Oni treba da budu okosnica i ta baza gde će te žene da dođu, gde će da se požale, sa kim će da razgovaraju. Da se stvara određena socijalizacija i da ne dođemo u situaciju da te žene ne smeju nikome da se obrati, da ne smeju da razgovaraju na ovu temu, da ih je sramota što je neko tuče.
To zaista nije njihova sramota, to moraju svi da budu svesne, pre svega ove mlade devojke. To je u stvari devijacija ponašanja njihovih partnera ili nekog člana njihove porodice. To su velike i značajne stvari o kojima treba da se razgovara da bi se razrešile.
Tu dolazimo do još jedne situacije, do procedure kako se prijavljuje nasilje. Nasilje se može prijaviti centru za socijalni rad. Tako sam ja razgovarala sa predstavnicima nekoliko tih centara i kada se dođe popuni se prijava. Na osnovu te prijave radnici u centru za socijalni rad reaguju, dakle, razgovaraju sa nasilnikom, pozovu ga. Ako se on ne odaziva, to je otprilike u polovini slučajeva, onda ga oni traže u njihovim lokalnim zajednicama i dođu do njega, razgovaraju ali se u principu ništa ne dešava. Ta prijava žena može da ode u dom zdravlja, da se evidentiraju povrede. Ide u stanicu policije. Zatim se upućuje da podigne tužbu, znači u sud, tužilaštvo i ti pravosudni organi.
Ovde nastaju najveći problemi. Problemi su takvi da su sudski procesi veoma dugi i veoma komplikovani. Ta žena koja dođe da prijavi nasilje ona nekoliko puta ponavlja i preživljava tu traumu, ponavlja u centru za socijalni rad, u domu zdravlja, u policiji, sudu, tužilaštvu itd. Non-stop prolazi kroz istu stvar. Svi je pitaju ista pitanja. Mislim da je to već previše za nju. Takođe, u sudu, pošto ti procesi traju dugo, te njene povrede manje-više već zacele. Ti izveštaji bivaju oboreni na sudu od strane advokata nasilnika i ti nasilnici u najvećem broju slučajeva prođu nekažnjeno. U nekim slučajevima oni bivaju poslati na lečenje, a nikada ne budu poslati od kuće, dakle, ne izriče im se mera da moraju da odu od kuće i da ta žena ostane tu sa decom.
Tu sada isto imamo jedan problem gde žena ako je ugnjetavana ne može da ode od kuće zato što ona danas u preko 95% slučajeva, te žene koje su žrtve nasilja one su stambeno materijalno, finansijski, ekonomski, kako god hoćete zavisne od tih muškaraca i one moraju tu da ostanu. Mali je broj žena po ovoj statistici koje su otišle u sigurne kuće i našle neki posao. To je minoran broj, ne znam da li ima 1% ili je to ispod te cifre.
Takođe se pre svega na lokalnom nivou mora raditi na ekonomskom osnaživanju žena, na realizaciji određenih projekata, određivanju sredstava za pomoć tim ženama kako zapošljavanja ali svakako da se ti sudski procesu dovedu do kraja onako kako treba. Naravno, dok ta procedura u sudu traje, naravno, da se to nasilje nastavlja, možda ne fizičko ali se nastavlja u nekom drugom obliku psihičkom itd.
Zato smatram da ova konvencija zaista definiše određene postupke u samoj proceduri borbe protiv nasilja nad ženama koje su veoma važne i koje će uvesti određena nova krivična dela verovatno u naš krivični zakon. Tako da mislim da ovi problemi sa kojima se mi suočavamo mogu se rešiti samo zajednički, samo prevencijom i samo što glasnijim pričanjem i razgovorom sa svim tim ženama ali i muškarcima, naročito sa mladim devojkama. Nije dovoljno da one prijave te svoje nasilnike već moraju da znaju da takvo ponašanje nije normalno, da nije opravdano, da one protiv toga moraju da se bore, moraju da potraže pomoć, a mi kao država moramo da napravimo striktniji i strožiji okvir kako da se izborimo sa ovim nasilnicima da budu kažnjeni, da im nikad više ne padne na pamet da urade tako nešto.

Hvala.
Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, u ekspozeu Ivice Dačića, podnetog 27. jula, od svega što piše u ovoj knjižici jedino je tačno da je Srbija i dalje zemlja izneverenih očekivanja i propuštenih prilika. Sve ostalo ovde je samo spisak lepih želja i ništa od toga nije ostvareno.
Što se tiče samog ovog amandmana, u članu 4. se kaže da Ministarstvo finansija, između ostalog, bavi se sprovođenjem programa finansiranih iz sredstava EU. Mi smo sredinom baš ovog meseca ostali baš bez deset miliona evra za poljoprivredu iz fondova EU koji bi trebalo da se iskoriste za povećanje konkurentnosti poljoprivrede i za ruralni razvoj zato što mi, kako se ovde kaže, nemamo sistem za upravljanje evropskim novcem.
Kažu ljudi da nismo iskoristili ta sredstva upravo iz razloga što nismo mogli da zaposlimo ljude u Agenciji za plaćanje u Šapcu. S druge strane, krajem jula meseca Ministarstvo finansija i privrede zapošljava 19 ljudi koji su trebali da se bave upravo ovim stvarima kojima se bavilo Ministarstvo finansija i privrede iz oblasti privlačenja sredstava iz EU, odnosno to su ljudi koji su trebali da rade jako stručne poslove, da poznaju propise koje regulišu upravljanje IPA fondovima, da poznaju propise vezane za javne nabavke po procedurama EU i da znaju engleski jezik. Molim vas, mi ovakve projekte sprovodimo, na primer, u Opštini Čajetina. Pripravnici to rade, tako da ne znam koliko sada tih 19 ljudi nismo mogli da opredelimo za nešto drugo ili bar da uzmemo ovih 10 miliona dinara.
Takođe, nalazim se u nedoumici, ako je ovo rekonstrukcija, dakle, nije potreban ekspoze i nećemo morati da slušamo jer se sve nastavlja kako je i bilo po programima dosadašnjih ministara i ministarstava, a ako se menja, onda ne znam zbog čega nismo vezali promenu tih ministara i promenu samih ministarstava, razdvajanje ili spajanje, itd. sa odlukom o budžetu?
Odluka o budžetu je najvažnija odluka u jednoj državi prema kojoj treba da se upravlja i pravi plan npr. za 2014. godinu, tako da mi zaista ni to nije jasno zbog čega to nije povezano. Imamo sad neki vakum između odluke o budžetu ili nekog eventualnog budućeg rebalansa i uopšte planova. Ako smo menjali ministre, a oni neće do tada ništa novo raditi i neće imati neke nove planove i strategije, onda ne razumem zbog smo sve to radili.
Takođe, ono što smo mi čuli u ekspozeu kada je ovde bio mandatar Ivica Dačić 27. jula prošle godine da su strateški prioriteti poljoprivreda, prehrambena industrija, energetika, infrastruktura. Da ćemo da pokrenemo velike investicione projekte u poljoprivredi, energetici, infrastrukturi. Da radimo na reindustralizaciji, da ćemo da povećamo investicionu potrošnju, a smanjimo neracionalnu potrošnju. Da ćemo da utvrdimo agrarnu politiku koja će biti predvidiva na dugi rok, ako bi poljoprivrednici mogli dugoročno da planiraju i povećaju svoju proizvodnju. I kaže, što je najzanimljivije, da brzo na najbolji način iskoristimo energiju ljudi, sunca, vode i vetra i visoku produkciju hrane i energije, da Srbija postane bašta Evrope. Hoćemo li to da radimo tako što ćemo da hrlimo i za četiri godine da prodajemo zemlju po istim uslovima kao što prodajemo zemlju strancima po istim uslovima kao što se to prodaje sad trenutno ljudima u Srbiji, odnosno našim stanovnicima. Mislim da je to jako loše.
Imamo sa druge strane oko 100.000 ljudi koji ne primaju posao a rade. Imamo prema poslednjoj anketi o radnoj snazi 2,2 miliona zaposlenih, a 3,2 miliona radno neaktivnih od kojih 2,1 milion koji ne žele da rade iz različitih razloga. Imamo takođe da razni propisi i administrativne procedure pojedinu godišnje 107 miliona evra i to u oblasti trgovine i na taj način 19.000 potencijalnih radnih meta u trgovini.
U ovom trenutku, u ovih godinu dana što je ova Vlada uradila, da na putu od proizvođača do kupca proizvod poskupi bar šest puta, što je loše i za proizvođača i za onog ko kupuje.
Još jednu stvar, kome mi sve to radimo? Kome, kad je Srbija prva zemlja na Balkanu po stopi mortaliteta, a poslednja po stopi nataliteta i već godinama se suočava sa negativnim prirodnim priraštajem. Da li znate na svaki brak u Srbiji dolazi porazno 0,88% dece, tako piše, a mi se hvalimo sa podsticajima, a podsticaj kaže da majka za prva četiri deteta ostvaruje određeni podsticaj. Mi imamo problem i sa jednim detetom, o dva i da ne govorim, a četiri da ne pominjem. Koliko ima porodica koje imaju četvoro dece. Hvalimo se nekim stvarima sa kojima ne bi trebalo da se hvalimo. Samo ona država koja ulaže u obrazovanje, koja ulaže u rad i radna mesta može biti uspešna i tamo mogu živeti uspešni ljudi, a oni koji ulažu u neke modne trendove, koji ulažu u automobile, u skupe cigare, kafiće, itd, tamo potomstva nema i džabe sve ovo radimo. Ovo je samo presipanje iz šupljeg u prazno.

Zahvaljujem.
Poštovani ako ste danas primetili, kao i svi građani Srbije da je DSS najmanje učestvovala danas u ovoj besmislenoj raspravi, kako ste je odlično nazvali.
Ono što sam rekla na početku, da je Srbija izneverenih očekivanja nalazi se u ekspozeu Ivice Dačića, koji imate svi ako ste sačuvali, a možete da nađete verovatno i na internetu.
Ono što se desilo u opštini Čajetina, iako nisam htela da je pominjem danas, ali eto šta da radim kada me prosto izazivate. Radi sve prema postojećoj planskoj dokumentaciji, koja postoji, koju smo davno usvojili. Na taj način i radimo. I sve što radimo radimo vrlo ozbiljno i radimo po zakonu, i moram da kažem da smo žestoko se borili i trudili da sve ono što smo postigli, sredstva koja se prilivaju u opštinski budžet smo uspeli da realizujemo sami, jer smo opoziciona opština bili u prethodnom periodu i sada, i vrlo ozbiljno se trudimo da to sačuvamo, održimo, da se bavimo održivim razvojem turizma. Imamo preko 20.000 ležajeva.
Pozivam, vas i sve druge da dođete da se uverite kako i na koji način to radimo. Kako se bavimo turizmo pre svega i drugim granama, kako punimo budžet sami, bez ičije pomoći, samo uz odmaganje svih onih koji su opoziciji. Mi smo spremni da vam sve to pokažemo, da vi prepište. Naravno, jer smo mi vrlo nesebični i da vas podučimo u onome kako to radimo, i da na taj način cela Srbija prosperira. Dakle, samo ako prosperiraju male opštine, bore se za sebe, tako će i cela Srbija prosperirati. Ne može Čajetina da radi za celu Srbiju. Možemo samo zajedno.