Mislili smo, kao što su i kolege iz LDP predložile u prethodnom članu, nešto slično u vezi registra zaposlenih. Smatrali smo da ne bi trebalo da Uprava za Trezor odlučuje o ovim stvarima, a naročito o visini zarada u određenim, odnosno u čitavom javnom sektoru. Pre svega mislim na lokalne samouprave i lokalna javna preduzeća. Mislim da je posao države da uspostavi određene kriterijume po kojima bi to trebalo da se realizuje, po kojima bi to trebalo da se definiše i planira, a ne da određuje i gleda svaku pojedinačnu zaradu svakog zaposlenog u lokalnoj samoupravi ili nekom lokalnom javnom preduzeću. Ako je to cilj ovog člana zakona onda je to stvarno jako loše. Mislim da to nije funkcionalno i nije moguće fizički ostvariti.
Drugo, može li Uprava za Trezor da zna tačno zbog čega je neki radnik dobio određenu naknadu na zaradu. Možda se istakao svojim radom na određenim aktivnostima. To najbolje znaju ljudi koji su šefovi opštinskih administracija, koji su šefovi određenih odeljenja u lokalnoj samoupravi i slično.
Ne znam da li Uprava za Trezor može da bude pravo mesto ili neka druga državna institucija koja će da kaže da li je potrebno zapošljavanje u nekoj opštini ili nije. Posao države i ministarstava je da odredi kriterijume i mora da napravi određene kriterijume klasifikacija opština po njihovim karakteristikama. Broj stanovnika pa ovoliko, pa broj zaposlenih na toliko stanovnika nije funkcionalno. Moraju da se računaju investicije po glavi stanovnika, broj ljudi koji dolaze u tu lokalnu samoupravu. Mora da se računa budžet po glavi stanovnika, infrastruktura i more drugih stvari se moraju uzeti u obzir. Klasifikacija mora biti bolja. Ne možete površno da se bavite ovim stvarima i da na taj način lokalnim samoupravama oduzimate bukvalno sve i od priče o decentralizaciji dolazimo do klasične i potpune centralizacije u ovoj državi.

Član 15. koji je zaista dug govori o tome da se dodaju čl. 93a i 93b. Mi smo smatrali da u okviru ovog člana, gde se govori o registru zaposlenih izabranih, postavljenih i angažovanih lica, ne bi trebalo da stoji da registar naročito sadrži podatke o zaposlenima, izabranima itd. To već stoji u postojećem članu zakona, tako da ne vidim razlog da nešto komplikujemo i dodajemo.
Što se tiče preostalih izmena, ono našta se, pre svega, odnose preostale izmene, govore da ne treba mi, govorim kao država, dakle predstavnici ministarstava i Vlade, ne treba da kažnjavaju lokalne samouprave prekim sudom. Dakle, trebalo bi do 30. septembra ili do određenog roka da oni podnesu sve svoje informacije o zaposlenima, o platama itd. Lokalne samouprave zaista teško žive. Neke imaju vrlo malo sredstava i vrlo malo kadrova, naročito koji su ograničeni ovim zakonima o maksimalnom broju zaposlenih itd.
S tim u vezi ne možemo da sada namećemo lokalnim samoupravama tako odjednom, da im ukidamo transferna sredstava ako to nisu učinile, već da ih upozorimo, bar da im damo rok od 10 dana, ne bi li tako nešto uspeli da urade i da isprave neregularnost. Ako i posle toga ne urade, znači nisu hteli.
Što se tiče centralizovanog obračuna primanja, smatramo da lokalne samouprave treba da se definišu na jedan drugačiji način, drugačijim kriterijumima kako bi moglo da se uzme u obzir da postoji ovaj registar i da se na taj način definišu plate, zarade, dostavljaju informacije i da Trezor o tome odlučuje, samo na osnovu drugačijih kriterijuma za klasifikaciju lokalnih samouprava.

Hvala.
Kao što možete videti, DSS se prilično ozbiljno pripremala za ovu raspravu, ali nekako nemamo nikakav odgovor. Mislim da pozvati nekoga, uz dužno poštovanje, u Skupštinu da ne odgovara bar na jedno naše pitanje, u najmanju ruku nije baš pokazivanje poštovanja prema narodnim poslanicima.
Što se tiče amandmana koji smo podneli na član 19, on je u istom duhu kao i ovi prethodni, manje ili više, a to je da govori o tome da bi ministarstvo obustavilo prenos transfernih sredstava iz budžeta Republike Srbije lokalnoj vlasti, ako se ne izvrše obaveze po odredbama ovog člana, ne dostave dokumentacija, papiri, cifre itd.
Ne znam više do kada da ponavljam, a ponavljam to iz dana u dan, iz rasprave u raspravu, da ne znam zbog čega ministarstvo ima takvu potrebu da se meša u svaku sitnicu koji radi lokalna samouprava, a onda posle samo ako ne urade, odmah kažnjava. Ako država ne poštuje svoje zakone, Zakon o javnim preduzećima, o iks drugih zakona, to sad nema veze. Znači, samo je bitno ako tamo gde možemo da uslovimo, gde možemo da kaznimo, tu ćemo da oduzmemo transfere lokalnim samoupravama, od kojih većina danas živi samo od tih sredstava, drugih sredstava te lokalne samouprave nemaju.
Smatrali smo da bi, ako ovo podrazumeva i lokalna javna preduzeća kao taj javni sektor, logično bi bilo da izvršni organ lokalne samouprave u ovom slučaju kažnjava, eventualno, ta preduzeća ili ih upozorava da treba da dostave dokumentaciju ili šta je već potrebno. Mislim i ponovila bih da ne treba da idemo ka centralizaciji, već zaista moramo voditi računa da svi imaju jednak tretman jer možemo doći u situaciju da se možda nekim opštinama progleda kroz prste, koje su u vladajućoj koaliciji, odnosno čiji su predsednici opština ili rukovodstvo u republičkoj vlasti, a ovim drugim, opozicionim, da budu u nekom drugom, gorem položaju i da se oni odmah kažnjavaju. To se do sada dešavalo. Ne vidim razlog zašto ne bi i dalje, a sve zato što nemamo jasno definisane i precizne kriterijume i svi ne podnose svoj nivo odgovornosti.
Ako mislite da treba da ukinemo lokalne samouprave i opštine, pa hajde da otrčimo ka toj EU, hrlimo tamo, hajde da ukinemo opštine, te nam jedinice u ovoj državi uopšte ne trebaju, ako već ničim neće da se bave. Dok god se budu pitali ljudi koji sede u kancelarijama u Beogradu za probleme običnih ljudi na terenu, mi nećemo moći nigde dalje odavde.

Hvala, poštovana predsedavajuća.
Morali smo i na ovaj član 1. u okviru ovog zakona da podnesemo amandman, kako bi oni bili svi konzistentni u odnosu na ovaj zakon o budžetskom sistemu i pre toga izmene i dopune Zakona o budžetu. Dakle, i ovo je bilo neophodno kako bi bilo sve u liniji. U ovom amandmanu koji sam sa ispravkom podnela govori se o tome da bi penzije trebalo da se vežu za rast BDP, dakle, koliko radimo, koliko privređujemo, toliko treba da rastu i penzije, u svakom slučaju, što smo bolji, to je bolje.
Neko od kolega je, dok smo o ovome razgovarali na Odboru, sugerisao da bi možda trebalo i na drugi način to definisati. Vreme je bilo takvo, ali ideja je bila, u svakom slučaju, da samo onoliko koliko radimo, koliko privređujemo, da na taj način možemo i da uvećavamo penzije. Da li je to u skladu sa ovim BDP ili je to u skladu sa rastom inflacije, verovatno bi bolje bilo da je inflacija, obzirom da BDP može i da pada, ali u svakom slučaju, smatramo da možda na ovaj način kako je to definisano u zakonu nije najbolje urađeno, a kažem, sve u skladu sa pričom u vezi članova i amandmana na članove Zakona o budžetskom sistemu i Zakona o budžetu, te drugačije nije moglo da se definiše.
U svakom slučaju, amandman nije prihvaćen. Videćemo, vreme će pokazati da li je ovo bila ispravna odluka Ministarstva, odnosno Vlade, ili nije.

Poštovana gospođo ministar, predstavnici Vlade, poštovana predsedavajuća, koleginice i kolege narodni poslanici, stanje privrede u Srbiji prosto nas tera da razmišljamo i da se ozbiljno pozabavimo praćenjem finansijskog poslovanja i finansijskih izveštaja svih preduzeća. Svakako da država mora da se uključi u ovu kontrolu i da povede računa o čitavoj situaciji, jer samo na taj način možemo unaprediti privredu. Dakle, samo ako imamo pravilnu analizu stanja, ako imamo dobre činjenice i ulazne parametre možemo imati neke kvalitetnije rezultate.
Ti naredni koraci koji bi iz te analize stanja usledili mogu nas dovesti do nekog poboljšanja, do nekog boljitka, jer kunemo se svi u taj realni sektor, u privatnike, u privredu, a ne radimo baš uvek i u svakom trenutku da ih podstaknemo. Dakle, njima treba podsticaj od države na bilo koji način.
U svakom slučaju, htela sam da kažem kao što je i moja koleginica ovlašćeni predstavnik govorila, o tome da je dobro što su zakoni o računovodstvu i reviziji sada razdvojeni i što se tako usvajaju kao sistemski zakoni. U prethodnom periodu, bar u razgovoru sa ljudima iz strukovnih udruženja to nije bilo baš najbolje definisano kada su oni bili zajednički urađeni.
Mišljenje revizora treba da posmatramo kao jedan svojevrstan atest kvaliteta i finansijskih informacija, a time i poverenja koje se stiče u te entitete koje rade upravo revizije. Pozitivno mišljenje revizora može samo da predstavlja jednu pozitivnu komunikaciju, odnosno otvorena vrata u saradnji sa drugim institucijama i drugim preduzećima. Negativno svakako može dovesti do suprotnog. Bez obzira što je dobro što se donose ovakvi sistemski zakoni, što je ideja kao što i sama DSS smatra da se donose sistemski zakoni i da se radi pre svega na pomoći privrede koja će nam jedino pomoći da ovu državu izvadimo iz krize kroz svoje aktivnosti.
Htela bih da kažem da postoji sigurno prostor za poboljšanje ovih zakona u pojedinim delovima pa ću se fokusirati na zakon o reviziji i eventualno da probam da iznesem neke svoje nedoumice, da vidimo da li sam neke stvari dobro razumela i eventualno da damo predlog za poboljšanja.
Pošla bih od člana 1. i od definisanja pojmova i termina koji se pojavljuju u samom zakonu. Ovde imamo termin – nepraktičar odnosno "non praktišener" i zamolila bih da mi se malo pojasni šta znači taj naziv. Nigde nisam ni u kakvom prevodu našla šta to može da znači osim da navedemo kao osoba bez prakse.
Čitajući neke druge spise ove direktive osam, tu sam videla i prevela da taj, ne mogu ga nazvati nepraktičar jer to moja struka ne dozvoljava, da on treba da poseduje znanje iz oblasti koja je povezana sa obaveznom revizijom na osnovu svojih profesionalnih sposobnosti i veština, ili da poseduje znanje iz najmanje jednog predmeta koji su navedeni u članu 8. ove direktive. Mislim da bi tu trebalo malo pojasniti jer definitivno nigde u našem zakonu, odnosno Predlogu zakona o reviziji ništa slično ne stoji. Smatram da bi to trebalo definisati.
U članu 3. takođe se govori o nekakvim detaljima. U samom obrazloženju Predloga zakona o reviziji govorimo da treba da ga uskladimo sa standardima EU itd. Naravno da moramo da pratimo sve te moderne trendove, ali ne treba da radimo tako što ćemo tamo gde nije potrebno striktno voditi određena pravila, a tamo gde moramo da dodamo onda kažemo ni ne mora. Navela bih u ovom članu 3. gde se kaže da prevod međunarodnih standarda revizije overava ministarstvo. Smatramo i u saradnji sa strukovnim udruženjima sa kojima smo razgovarali da nije potrebno da to ministarstvo radi. Pitam se da li Ministarstvo privrede i finansija ima dovoljno osposobljene kadrove za ovakve aktivnosti? Postoji Međunarodna federacija računovođa koja se bavi prevodom i objavljivanjem ovih međunarodnih standarda revizije u skladu sa međunarodnim regulativama itd.
Naš Savez računovođa i revizora Srbije od 1996. godine radi na ovakvim aktivnostima. Član je ovog Međunarodnog udruženja i njihova su članstva prava i obaveze da se bave ovim stvarima i prevodima. Samo kažem da li ministarstvo ima dovoljno kapaciteta i zašto bi nešto menjali ako već funkcioniše i radi kako treba. Mislim da to nije odstupanje od nekih pravila i direktiva kako se radi u zemljama EU.
Takođe, kada govorimo o ovlašćenim revizorima u članu 6, svakako ovlašćeni javni računovođa koji ima položen i ispit i stečeno ovo zvanje u skladu sa nacionalnim računovodstvenim obrazovnim standardima, može takođe da se zove ovlašćeni revizor. To su termini koje bi mi takođe trebalo da uvedemo u ovaj član 6. Zašto to kažem? Ukoliko ono što može i što se koristi u standardima i u primenama zakona EU to trebamo da stavimo i da definišemo i u našem zakonu. Ne treba da isključujemo neke termine i konkretno, ovlašćene javne računovođe koji mogu to da budu i u državama EU koji se odnose na reviziju nešto slično i stoji, čak sam dobila informaciju da jedino u Srbiji ne bi bilo moguće priznati ovlašćenog javnog računovođu kao ovlašćenog revizora.
Kolege koje su ranije govorile takođe su pomenule i izdavanje licenci, vi ste na to odgovorili. Možda treba razmotriti zbog čega bi ministarstvo sada, bez obzira što ste rekli da ono samo izdaje licencu, a sva ostala dokumenta prikuplja komora, postavljamo pitanje da li je to potrebno da menjamo? Da li to u ministarstvu može da dovede do zastoja u izdavanju tih licenci ili to možda znači neko novo zapošljavanje u samom javnom sektoru, u Ministarstvu finansija za one ljude koji bi radili direktno na izdavanju i odobravanju ovih licenci?
Osvrnula bih se na član 21. i da postavim pitanje da li ukoliko na ovaj način definišemo da svi ovi preduzetnici koji imaju godišnji promet preko 4.400.000 evra imaju obavezu rada revizije, da li će ovakva klasifikacija dovesti do kvaliteta i pouzdanosti finansijskog izveštavanja, generalno u Srbiji? Moje mišljenje je da moramo da uredimo ovu sferu, jer ne verujem da preduzeća kojima nije nametnuta obaveza izrade revizije da će sami kada im je to potrebno da urade reviziju. Mislim da nismo još na tom stupnju, na tom nivou i da država treba da poradi i da natera sva preduzeća da rade reviziju, jer postoji puno različitih primera za koje sam čula u poslednje vreme a koji se odnose na neka preduzeća koja su eventualno mogla da dođu u neki poslovni kontakt sa firmama iz inostranstva ili da budu kupljena ili da budu u nekom partnerskom ili sličnom odnosu i da ta preduzeća kada dođu i uspostave saradnju, odmah traže izveštaje revizora za finansijsko poslovanje tog preduzeća u prethodnih nekoliko godina. Oni to naravno nemaju i onda generalno Srbija ima veliki problem jer to strano preduzeće odustaje i odlazi.
Čuli smo u poslednjih nekoliko dana da su osnovni strateški ciljevi Vlade dovođenje tih stranih investitora. Nećemo na ovaj način to uspeti da realizujemo, jer ako mislimo da pomognemo tom sektoru, jer privatnik ne može u svakom trenutku dobro da se snađe, moramo kao država nekim svojim obavezama i nametanjima tih obaveza da im pomognemo. Mislim da ako ih nateramo i ako u zakonu to definišemo da što šira grupa preduzeća budu obveznici revizije.
Ono što bih još istakla možda ste vi i nešto slično spomenuli, a to je kakva je kontrola revizije za mnoga preduzeća za koja se na kraju ispostavilo da posluju lođe ili nefunkcionalno i da posle propadaju. Imala sam nekoliko primera samo u svom kraju propadanja preduzeća zato što su u postupku privatizacije ona poslovala dobro, zatim uzeti krediti od banke za višestruko veće cifre nego što je stvarna vrednost te imovine, imovina rasprodata, sam objekat je stavljen pod hipoteku i nakon toga vlasnik nestane. Preduzeće ode u stečaj a radnici ostanu bez posla i ta sredina ostane bez tog preduzeća a banke ostanu kratke. Pitam se da li bi veća kontrola države u tim trenucima dovela do sprečavanja tako nečega, da se uzima hipoteka na hipoteku i da te firme ostanu da funkcionišu? Imamo primere u mom kraju, a takvih je dosta u Srbiji, "Raketa", "Gradina", Industrija mesa Čajetina i sigurno još dosta po celoj Srbiji.
Ono što nam ostavlja jedan prazan prostor, sigurno ovaj zakon to ne radi ali to je revizija finansijskih izveštaja javnih preduzeća, gde se zaista mora voditi računa. O tome su kolege već govorile i vi, da privreda ne može da nosi ovaj javni sektor koji je trom i koji je gubitaški.
Pored ovih zakona o reviziji i računovodstvu koji, kao što ste rekli, svakako postavljaju određenu osnovu u praćenju finansijskih izveštaja, mora još niz drugih zakona da se donese koji bi mogli da uspostave sistem da privreda malo bolje funkcioniše. Da navedemo ovo najsvežije – Zakon o planiranju i izgradnji, koji još uvek kao sistemski zakon nije donet, a odredbe ovog prethodnog su u nekom delu prestale da važe. Tome treba da se posvetimo, da se posvetimo i smanjenju administracije. Nešto je možda urađeno, ali svakako, jedan deo mora da se unapredi.
Mislim da i na tom sektoru moramo malo više da poradimo, kako bi svi profunkcionisali i kako bi država možda krenula bar korak napred, ako ništa drugo.
Ono što sam još htela da istaknem, a to je da ciljevi revizije treba da budu: obezbeđenje pouzdanih ekonomskih informacija svim zainteresovanim stranama, jačanje poverenja u menadžment preduzeća koja su radila tu reviziju, lakši pristup izvorima kreditiranja i obezbeđenja dopunskih izvora kapitala, kao i jačanje osnova za donošenje zdravih ekonomskih odluka. Ako postignemo ove ciljeve, možemo sigurno da imamo određena poboljšanja. Sa druge strane bih postavila pitanje – da li ste sigurni da će ovi zakoni zaista dovesti do ostvarenja ovih ciljeva?
Takođe, imamo osnivanje ovog odbora za javni nadzor. Rekla sam već da država mora da vrši kontrolu nad ovim revizijama. To je prosto neophodno i u redu, pratimo regulative iz zemalja EU. Opet pitam, da to nije neko novo zapošljavanje? Mislim, jeste, ali na koji način ćemo to definisati? Zašto se kaže da ovi "non practitioner" će biti u većini i zašto ne svi? Na koji način će se definisati i birati ti ljudi koji će biti članovi ovog odbora za javni nadzor?
Na kraju, smatram da koordinacija svih zakonskih rešenja, kao i ono što sam već do sada rekla, mora biti na dnevnom redu i ove skupštine i mora se uzeti u obzir da bi uspeli da unapredimo uslove za razvoj privrede, kako ne bi naša država ostala ovde gde jeste i da moramo takođe rešiti da ne tovarimo, da se tako narodski izrazi, non-stop te poreze na privredu, da javni sektor ne vrši nikakvo reformisanje ni u oblasti administracije, niti u oblasti svog finansiranja različitih vrlo nepotrebnih stvari, a da sve to na kraju građani plaćaju. Moramo da pomognemo privredi, jer bez razvoja tog privatnog sektora nećemo moći da izađemo iz ove bezizlazne situacije.
Moderni standardi svakako moraju da se prate, ali samo realno sagledavajući činjenice koje posedujemo i pre svega moramo da radimo na primeni zakona, jer to je osnovno i to se u ovo poslednje vreme nije baš mnogo poštovalo.

Hvala.
Poštovani ministre, poštovani predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, ispred DSS podnela sam amandman u delu ovih rashoda koji se odnosi na subvencije.
Šta smo mislili? Dakle, da sve one netransparentne prihode, dakle, svi oni rashodi, odnosno, svi netransparentni, na primer, ostale subvencije, sve što se podvodi pod ostalo, smatramo da nije dobro i da to treba umanjiti, te smo onda
planirali da to stavimo na puteve, turizam ili privredu, jer ne smemo da štedimo na unapređenju razvoja privrede.
Kao što sam rekla, Ministarstvo ekonomije, kao generator razvoja, ne treba da ima najveće uštede u budžetu, mislim da je to pogrešan koncept. Takođe, za izgradnju, odnosno za uslužne delatnosti, isto ste rekli da uslužne delatnosti, na primer, turizam, donose nove investicije, generišu privredni rast. U tom smislu moramo i da razmišljamo i da tu na primer poboljšamo turističku infrastrukturu, a da ne pričam o putevima i izgradnji puteva. Ukoliko u najskorije vreme auto-put prema zapadnoj Srbiji, odnosno prema južnom Jadranu ne budemo uradili, industrija u zapadnoj Srbiji će u potpunosti da zamre, a da ne pričam još o tome kada bude počela primena ovog SSP, u smislu smanjivanja u potpunosti carina na poljoprivredne proizvode i na veliki deo industrijskih proizvoda, tek tada će da dođe do velikih problema, pre svega u zapadnoj Srbiji.
Isto mi je vrlo zanimljivo da se ovi putevi i izgradnja puteva i mostova se nalazi u čak četiri ministarstva. Ne razumem, po kom principu se to deli, da li odakle je ministar, odakle mu je devojka, neki državni sekretar, ili itd?
Smatram da je klasična štednja dosta loša, da ne smemo da stojimo u mestu, da moramo da idemo napred. Bez investiranja, mi ne možemo ništa da uradimo o tome sam nešto govorila i u načelnoj raspravi i mislim da moramo da se pokrenemo. Ko god je mislio da u ovom trenutku sa zelenim svetlom će pohrliti investicije i pare ovde u Srbiji, da ćemo svi moći tamo da ležimo i da primamo ta sredstva, grdno se prevario. Mi i te kako moramo da radimo i moramo da uložimo dosta napora, ne bi li dostigli te evropske standarde i moderne tekovine evropske ekonomije.
Tako da i ovo objašnjenje ovde da se ne slaže, da nije u skladu sa članom Zakona o budžetskom sistemu broj 28, mislim da to stvarno nema smisla, jer ako neko nešto hoće da uradi, on će naći način, a ako nešto ne želi da uradi, on će naći razlog.

Hvala.
Ne znam da li su se kolege iz ostalih poslaničkih klubova istrošile na onim rok pesmama. Sve u svemu, izgleda da kada je o konkretnim stvarima reč, samo DSS ovde radi nešto.
U članu 5. smo hteli da zamenimo neke stvari kod planiranih izdataka. Ministarstvo spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacije planiralo je 300.000.000 dinara za prelazak na digitalno emitovanje zemaljskog TV signala. Lično verujem da možemo da živimo i bez tog prelaska na digitalno emitovanje TV signala, prvo što je program i dosadan i nije nešto posebno inventivan, ali da bez nekih drugih stvari verovatno ne bi mogli.
Ukoliko već kažete da je ovaj budžet okrenut prema EU, prema tom pridruživanju itd, onda treba da pratimo i neke evropske standarde. Mislim da ono što smo mi predložili, a to je da deo sredstava, u iznosu od 110.000.000 dinara, prebacimo za izgradnju postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda u onim lokalnim samoupravama koje imaju pripremljenu dokumentaciju i u kojima postoje neki efekti ili prekogranični ili za koje je veoma značajno da se reši ovaj problem.
Juče baš kada je bio predsednik parlamenta Slovenije, govorio je o tome. Kada smo ga pitali šta je to vrlo važno da bi ispratili te neke nove trendove u EU, prvo je spomenuo zaštitu životne sredine. Ukoliko ne budemo ulagali sredstva u izgradnju ovih postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, da bi u te neke sredine, gde to bude urađeno, doveli npr. neke nove posetioce, neke nove investitore, pokazali neke nove turističke atraktivnosti koje, verujem, svaka sredina i svaka opština ovde u Srbiji ima, mislim da ne možemo krenuti dalje. Dakle, ako pratimo te savremene evropske trendove, u svakom slučaju moramo se baviti zaštitom životne sredine.
Kad smo već kod toga, postavila bih pitanje vezano za životnu sredinu – da li su planirana sredstva za subvencije reciklerima opasnog otpada za ovu godinu? Koliko znam, konkurs još uvek nije raspisan, a ni sredstva od prošle godine nisu uplaćena. Verujem da je to vrlo važna stvar, pre svega da bi pratili savremene tekovine i da bi već bili u skladu sa tim što govorite, da pratimo trendove EU.
Takođe, smatram da je vrlo važno da dodamo još neki dinar, pa neka je to i sto miliona dinara za nastavak Koridora 11, o tome sam već malo pre govorila, bez čega nema života pre svega u zapadnoj Srbiji. Isto tako, ako već pratimo te trendove i EU i modernizam evropskih država, moramo i granične prelaze da usavršimo, da ih modrnizujemo, pa predlažem da se u odnosu na 2.200.000 dinara, koliko je samo tek da se ne ugasi ova pozicija ostavljeno za izgradnju graničnog prelaza Kotroman između Srbije i BiH, da se zameni iznosom od 42.200.000 i da stvarno konačno uradimo taj granični prelaz kako bi na kraju ovu državu u potpunosti osavremenili. Slažem se da treba da štedimo, ali moramo da napravimo dobru ravnotežu između mera štednje i razvojnih projekata.

Hvala.
Mi smo ovim amandmanom tražili da se opredele sredstva za finansiranje Biblioteke Saveza slepih za izdavačku i bibliotečku delatnost. O tome smo govorili već pre neki dan ovde kada su bili predstavnici Zaštitnika građana i Uprave za rodnu ravnopravnost, odnosno Poverenice za rodnu ravnopravnost. Smatramo da je od izuzetne važnosti da ova biblioteka Saveza slepih radi, jer Srbija je jedina zemlja koja nema ove zvučne knjige, a oni bez toga ne mogu da žive, ne mogu da funkcionišu, to je njihov prozor u svet. Deset miliona dinara je toliko sitna stavka. Danas su vam mnoge kolege pokazale, upozorile da može da se uštedi i prebaci bar deset miliona dinara sa bilo koje stavke za ovaj Savez slepih i za njihovu biblioteku. Nemojte dozvolite da nas nešto spreči da pomognemo tim ljudima koji u stvari predstavljaju jednu marginalizovanu grupu. Ako već govorimo o rodnoj ravnopravnosti, ako govorimo o diskriminaciji i imamo sve te zakone, hajde da nešto konkretno uradimo za njih.

Hvala.
U okviru ovog amandmana, ispred DSS, predložila sam da se sredstva koja su opredeljenja za Kancelariju za saradnju sa medijima opredele Upravi za rodnu ravnopravnost. Naime, Kancelarija za saradnju sa medijima, za troškove putovanja, možete misliti, ima opredeljenih 5.745.000 dinara, što ne bi bilo nešto mnogo strašno, ne bih obratila pažnju, da nije u prvobitnom budžetu, znači u Predlogu budžeta za 2013. godinu, bilo opredeljeno 300.000 dinara. Dakle, 19 puta više sredstava oni sada treba da iskoriste za troškove službenih putovanja. To je više nego što koristi Kancelarija za dijasporu. Uopšte mi nije jasno zbog čega i gde ti ljudi putuju.
Mislim da je mnogo logičnije, svrsishodnije da ova sredstva opredelimo Upravi za rodnu ravnopravnost, i to u delu koji se zove – Usluge po ugovoru. To je iznos od nekih 5.445.000 dinara. Zašto? Da bismo unapredili npr. njihovu saradnju sa lokalnim savetima za rodnu ravnopravnost, tj. da bi kroz različite konkurse mogla uprava da opredeli sredstva za lokalne savete za rodnu ravnopravnost, pre svega za unapređenje reproduktivnog zdravlja žena i takođe za unapređenje ženskog preduzetništva, pre svega u ruralnim krajevima. Na taj način, mi ćemo tim ženama da pomognemo. Tako ćemo prvo da ojačamo njihovu ekonomsku moć kroz ove projekte gde će se one osnažiti, ojačati svoje kapacitete i moći sigurno same kasnije da razvijaju tu neku vrstu preduzetništva kojom se bave. Nakon toga i svakako ekonomska moć njihovih porodica će da bude mnogo bolja, povećaće se sam standard i u tom selu, u čitavoj opštini itd. Tako ćemo smanjiti opet s neke strane namete lokalnoj samoupravi, znači, socijalna davanja, pomoći itd. Da sam ja ministar finansija lično, pre bih se opredelila za žene preduzetnice, da njima opredelim deo sredstava, nego da plaćam tamo nekakva službena putovanja.

Hvala.
Htela sam, prosto, ova diskusija me je zaista izazvala da kažem da se ne slažem u potpunosti sa ovim amandmanom, ovo što se tiče navodnjavanja u redu, a što se tiče zapošljavanja ovih agronoma, to ni u kom slučaju na ovakav način, jer svedoci smo bili, složila bih se sa jednim od prethodnih govornika, da je to bio čist politički potez stranke koja je podnosila i ovaj koji je branio ovaj amandman je bio član ranije.
U vreme najvećeg terora DS nad svim onim lokalnim samoupravama, gde nisu bili u vlasti njihovi istomišljenici, na koji način se realizovala ova aktivnost, tako što je predsednik opštinskog odbora DS vodio za ruku ove edukatore agronome od mesne zajednice do mesne zajednice, bez ikakve komunikacije, kontakta i relacija sa lokalnom samoupravom, sa institucijama koje je lokalna samouprava osnovala za razvoj poljoprivrede. Dakle, to je jedna totalna nekoordinacija. Ovakve ad hok aktivnosti u oblasti poljoprivrede, kakve su se dešavale, samo da bi se dobili politički poeni, zaista nam ne trebaju i mislim da na ovaj način, na pretnju poljoprivredi nikako ne možemo.

Hvala, poštovani predsedniče.
Da zaokružimo, pošto smo i mi podneli amandman na član 9. i predložili da se briše. Zaista molim ministra da mi stvarno kaže dokle više da sve tovarimo na lokalne samouprave? Imali smo prvo prebacivanja regionalnih puteva na lokalni nivo, pa šta ćemo da radimo – videćemo. Posle toga, hajde, opredelićemo im sredstva. Da ne pričam o tome da smo im opredelili samo 900 miliona za zimsko održavanje, što je veliki problem. Mislim da je ono čak potrebnije od ovog letnjeg održavanja. Nakon toga smo raspisali tendere uz puno muke, pa uz neke nove procedure - kako da se radi održavanje, kako da se to reguliše, kako da se sastavi specifikacija i nakon toga, u ovom novom Zakonu o javnim nabavkama, koji je isto fenomenalan, u junu tek dobijamo te ugovore sa izvođačima radova i nakon toga za 50% umanjujemo sredstva lokalnim samoupravama za održavanje ovih puteva.
Da li to znači da će sada opštine morati da se zaduže da bi isplatile planirani deo sredstava? Ugovori su mahom potpisani. Znam dosta opština gde su ti ugovori potpisani.
Pričali smo sada i o nekom začaranom krugu. Ne znam sada kako da izađemo iz tog začaranog kruga? Čini mi se da je koleginica Čomić rekla kako se nešto kvartalno dešava. Znači, obećavamo nešto i ta obećanja kvartalno padaju u vodu, konkretno, za ove lokalne samouprave, i to na svaka četiri meseca – rebalansom, pa budžetom, pa setom poreskih zakona, pa ukidanjem onih taksi i sada opet ovim rebalansom.
Verujte mi da se osećam kao papagaj. Non-stop pričam jedno te isto i računam da ako dovoljan broj puta ponovim, valjda će ministar shvatiti da treba da se obrati pažnja na probleme ljudi koji se nalaze tamo na terenu.
Prvo smo smanjili ova sredstva, smanjili smo transfere, ukinuli smo porez, odnosno smanjili smo porez na dohodak, ukinuli smo neke takse, centralizujemo obračun zarada, centralizujemo zaposlenja u javnom sektoru, lokalnim samoupravama – ne znam da li smatrate da niko od ljudi u lokalnim samoupravama nije kompetentan bilo šta da radi? Da li mislite, ne vi lično nego uopšte svi ministri i Vlada, da može neko tamo u Beogradu, nekakva kancelarija, ministar, državni sekretar i slično, da odlučuje o svim poslovima koji se dešavaju na nivou lokalne samouprave?
Nedostaju nam sredstva za infrastrukturu. To smo videli, samim tim nemamo mrežu infrastrukture. Nakon toga, naravno da nemamo nikakve investitore koji dolaze u te opštine da nešto ulažu i samim tim imamo nedostatak radnih mesta. To dalje vodi nedostatku nekog svežeg živog kapitala, koji bi došao u neke određene opštine, u sve opštine. Odatle idemo u neku negaciju – nedostatak rasta i privrede i BDP i čitave proizvodnje i svega. Imamo nedostatak unapređenja kvaliteta života, što sve vodi nedostatku ljudi u Srbiji.
Ako vi mislite da je cilj da se svi mi selimo i da dođemo ovde u Beograd da živimo i ako mislite da taj nedostatak ljudi u Srbiji je cilj koji treba da postignemo, verujte mi da smo to skoro već i postigli.

Zaista bih se sa ovim poslednjim složila u potpunosti sa vama, jer to ima smisla, i ne samo gradonačelnici, mislim da i narodni poslanici treba da svojim imenom i prezimenom stoje i predstavljaju svoje gradove i opštine i regione.
Što se tiče regiona, sada imamo okruge koji funkcionišu kako-tako. U stvari, ne bave se stvarima o kojima ste govorili, imaju određenu administraciju i u ovom budžetu oni imaju određena sredstva. Mislim da bi možda oni mogli da se pozabave ovim stvarima. Svakako se slažem da moramo da napravimo decentralizaciju i da moraju postojati regioni. Da li to treba da se uradi na ovaj način kako je predloženo i da ti regioni treba da budu megalomanski ili to treba da ostane na nivou ovih okruga, verujem da to treba da ostane na nivou ovih okruga kakvi sada postoje a da unapredimo njihove kapacitete.
Opet pričam o porezu na zarade. Svakako 80%, to treba reći, ali isto tako treba reći da smo taj porez na zarade umanjili sada u ovom prethodnom periodu ovim prethodnim setovima poreskih zakona.
Što se tiče prioriteta i projekata koji treba da se rade u lokalnim samoupravama, tako je, o tome odlučuju ti lokalni lideri i lokalna vlast. Mene interesuje ono što ste pričali danas o tome, pa ste pitali neke poslanike da vam daju predloge i to da li država ima strategiju razvoja, da li ima neku viziju koje projekte i koje prioritete bi trebalo da postavi?
Nisam primetila u svim sektorima da se tako radi. Dakle, da imamo prioritet prvo tih glavnih kapitalnih projekata, da uredimo državu, da imamo autoputeve, da vidimo šta nam je sa aerodromima, da vidimo šta nam je sa železnicom. Znači, to su neke glavne stvari.
Ne treba država da pravi tamo negde most u nekom selu. U svakom slučaju za to ne treba da određuje sredstva, o tome treba da vodi računa lokalna samouprava. Velikih problema ćemo da imamo upravo zbog ove projektne dokumentacije. Mislim da država treba prvo da poradi na projektnoj dokumentaciji. Dakle, da pomogne lokalnim samoupravama da izrade plansku dokumentaciju. Ne znam da li ona naredba od pre par godina da sve opštine moraju da imaju prostorni plan ispunjena, da li sve opštine zaista imaju plansku dokumentaciju, što se tiče projektne dokumentacije, i osposobljavanja kadrova. Ništa od sredstava, bilo kojih, države ili drugih donatora nećemo moći da dobijemo ukoliko nemamo ove osnovne elemente. Bojim se da će država na tome najviše morati da poradi.

Hvala. Poštovan predsedavajuća, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, moje pitanje upućeno je ministru finansija i prvom potpredsedniku Vlade.
Naime, u prvih nekoliko mesece primene Zakona o javnim nabavkama u praksi na lokalnu suočeni smo sa različitim vrstama problema. Tako jedan od najznačajnijih koje bih htela da istaknem, to je sam rad Uprave za javne nabavke kojoj je članom 136. ovog zakona nametnuto da radi različite poslove, odnosno davanje mišljenja, tumačenja, da koordinira i sarađuje sa ponuđačima, dobavljačima, naručiocima, sa predstavnicima držanih organa, referentima za javne nabavke itd. Mislim da, između ostalog, imaju obavezu da naprave plan borbe protiv korupcije, ne znam da li su to do sada uradili.
Ne bi to sve bilo toliko strašno da tamo ne radi 19 zaposlenih sa sve menadžmentom, direktorom, zamenikom direktora. Od tih 19 ljudi, samo šest ljudi se bavi ovim konkretnim stvarima, što smatram da je zaista suviše malo. Na to smo i ukazivali kada smo imali ovaj zakon ovde u parlamentu. Mogu da vam kažem da smo npr. Opština Čajetin ima preko 200 javnih nabavki u toku godine, tako da ovaj jedan referent bi bio sasvim dovoljan samo da pomaže npr. toj opštini da dođe do nekih pravilnih rešenja i tumačenja iz ovog zakona. Da ne pričam o komunikaciji sa Upravom za javne nabavke, nemoguće je dođi do direktora, do zamenika direktora, mišljenja iz Uprave za javne nabavke. Nemoguće je da se dobiju usmenim putem zato što kada treba da se pozove tamo između devet i dvanaest časova non stop je zauzeće.
U ova tri meseca kolege iz nekoliko opština koje poznajem, koji su referenti za javne nabavke nisu bili u mogućnosti uopšte da dođu do tih pravnika u to dogovoreno i planirano vreme. Posle dvanaest sati kada nazovu kažu da je to gotovo i nemate sada mogućnost niko da vam se javi jer je vreme predviđeno sada za ove stvari završeno. Takođe, ukoliko dođe do nekih tehničkih problema operater može da se kontaktira između 12,00 časova i 14,00 časova svakog dana.
Bili smo u situaciji, takođe, iz nekoliko drugih opština da su ljudi kada nisu mogli da se uloguju na portal javnih nabavki da postave poziv za podnošenje ponuda. Oni su želeli da pozovu tog operatera, nisu mogli deset dana da dobiju non stop okrećući taj telefon od 12,00 časova do 14,00 časova, to nije bilo moguće. Posle je taj referent bio kažnjen jer nije mogao da postavi taj poziv na vreme na portal, u isto vreme kada je izašao u "Službenom glasniku", a sa druge strane Uprava za javne nabavke, dakle, nema nikakav rok za davanje mišljenja, pismenog, osim nekog roka od deset dana, ukoliko je u pitanju hitnost i ukoliko se traži da se radi postupak sa pregovaranjem bez objavljivanja javnog poziva. Znate šta, ako je nešto hitno, pa za to treba deset dana, onda ne znam o kakvoj hitnosti govorimo. Kaže se, ukoliko je nešto hitno to mora biti definisano u planu javnih nabavki. Opet, kako da znamo da li će se pokvariti na neki smećarama hidraulične pumpe u nekom trenutku i da te smećare neće moći da funkcionišu. Niti možemo da stavimo javnu nabavku, niti možemo da planiramo ta sredstva. To je izuzetno teško i komplikovano i smatram da u toj meri ne može da se ovaj zakon primeni u punom kapacitetu.
Mene prosto zanima da li se na ovaj način borimo protiv korupcije? Da li je nešto promenjeno u borbi protiv korupcije donošenjem ovog zakona? Da li se i dalje nameštaju tenderi? Verujem da je situacija takva i da se tu nije ništa specijalno promenilo. Da li na ovaj način smanjujemo birokratiju? Da li na ovaj način smanjujemo sve te propise, pomažemo investitorima? Da li na ovaj način dovodimo investitore i unapređujemo privredu tako što između ostalih i drugih stvari stoji sve i zbog nemogućnosti da se ove javne nabavke realizuju kako treba i bez pomoći Uprave za javne nabavke koja tumači ovaj zakon.
Da li znate da u EU postoje procedure za javne nabavke koje su deset puta jednostavnije nego ove naše, pa pored svih ovih bespotrebnih stvari koje tražimo od EU poput datuma, možemo jednom da uzmemo i prenesemo vrlo korisnu i potrebnu stvar, a to su npr. u potpunosti ove procedure za sprovođenje javnih nabavki.
Drugo pitanje postavila bih ministru građevine – da li je ministar građevine obavešten da Zakon o planiranju i izgradnji u delu koji se odnosi na legalizaciju više ne važi od 6. juna? Da li uopšte zna da se postupci legalizacije u lokalnim samoupravama uopšte ne odvijaju? Da li je svestan da su građani ogorčeni zato što ne mogu da legalizuju svoje objekte već mesec dana, a pripremili su svu dokumentaciju i sva sredstva? Da li uopšte ima predstavu kada će Zakon o planiranju i izgradnji kao sistemski zakon i najavljivani zakon o legalizaciji se naći ovde pred poslanicima Narodne skupštine Republike Srbije? Hvala.

Hvala.
Poštovani ministre, predsedniče Skupštine, kolege i koleginice narodni poslanici, ovim rebalansom nastavljamo istim putem kojim smo započeli sa budžetom na početku ove godine, a utvrdili još setom poreskih zakona koji su bili ovde u Skupštini od pre par meseci.
Pošto danas idemo sa citatima, najviše mi se dopada vas da citiram, rekli ste pre neki dan da mi ostavljamo visoke plate u javnim preduzećima a na račun umanjenja sredstava u budžetskom fondu za vanredne situacije. Ako ništa, bar je istinito. Dalje kažete – bolje da sada uzmemo gorak lek nego šećernu vodicu, da ne bismo kasnije uzimali najjače injekcije. Ja predlažem da najjače injekcije uzmemo odmah, jer mislim da je sada krajnje vreme. Htela bih da pitam da li je ovo najbolje što smo sada mogli u ovom trenutku, jer sam ja zaista očekivala nešto mnogo radikalnije?
Predlažete tri paketa mera u ovom budžetu i na tome se i zasniva ovaj naš rebalans. Između ostalog – mere za stabilizaciju državnog budžeta, smanjujemo rashode a povećavamo investicije. Kažete da nećete više povećavati poreze. Stvarno bi bilo sramota da više povećavamo poreze, jer, povećali smo i PDV i akcize, porez na dobit, porez na kapitalnu dobit, doprinose za PIO fond, itd. Stvarno smatram da je to previše.
A kako i na koji način ćemo mi da unapredimo proizvodnju, privredni rast i slično ako ne ulažemo, ako minimiziramo sami investicije? Dobro ste malo pre rekli kako su na Zlatiboru, na primer, odrađene investicije veštačkog osnežavanja, ulaganje u žičaru i sl, generisala su se neka nova ulaganja, povećanje standarda, više ljudi koji dolaze i ostavljaju sredstva tamo – prosto, sve se unapredilo. Smatram da i sada tako moramo da uradimo.
U ovom trenutku sve ode u javnu potrošnju, a ništa ne ide u investicije. Ako stojimo, naravno da ništa ne trošimo, ali svakako ništa novo ne možemo da privredimo. Mislim da je Srbija sasvim zrela za novo, sveže i da idemo napred.
Što se tiče strukturnih reformi, svakako bih se složila da restrukturiranje ovih 179 preduzeća, odnosno završetak ovog postupka, treba da se realizuje do kraja. Kažete da će se na taj način poboljšati investiciona klima. Nisam sigurna kako i na koji način ćemo to uraditi, kada mi nemamo ni elementarne infrastrukture da bi nam došli investitori, da budu tu. Zašto? Zato što obaveza države jeste da gradi tu elementarnu infrastrukturu a mi smo ta sredstva potpuno u budžetu smanjili. Lokalnim samoupravama smo oduzeli sredstva kroz smanjenje poreza na dohodak, smanjenje transfernih sredstava, davanjem velikih drugih obaveza bez dodatnih sredstava, tako da ni one same ne mogu da rade.
Da li je podsticaj za unapređenje investicione klime za domaću proizvodnju 10 hiljada evra po radnom mestu za strane investitore? Mislim da nije. Da li kada gradimo neku infrastrukturu i uzimamo sredstva iz kreditnih linija, rade strani izvođači radova? Da, tako je i oni ne plaćaju PDV po tim ugovorima, a obično se dešava da ti strani izvođači uzmu domaće podizvođače koji, naravno, plaćaju PDV i onda ulazimo u još veće probleme, a ovi izvođači u stvari samo pokupe kajmak. Građevinska industrija je u haosu, u velikim problemima, otpušteno je 3.000 radnika u najskorije vreme, 10.000 je na ledu, čekaju šta će biti, plate su im u potpunosti smanjene, posla nema nigde. Znači, mi na taj način, kroz nove investicije, generišemo sledeće, pravimo infrastrukturu i na taj način dovodimo i investitore i nova ulaganja kod nas. Čini mi se da bi tako bilo normalno.
Zaslužuju li gubitaši da imaju tako visoke plate? Mislim da ne zaslužuju. Moramo da vodimo računa o učinku – ko radi dobro, taj i treba da ima dobre rezultate i da se dobro nagradi.
Ne znam da li je primereno da Ministarstvo ekonomije, koje treba da generiše neki razvoj, ima najveće uštede u budžetu? Slažem se da treba, ali da li je to baš to ministarstvo na koje se oslanjamo?
Pominjete izmene Zakona o planiranju i izgradnji, o radu, itd. Tu bih se složila sa vama i mislim da je to neophodno da bismo ove sistemske zakone doveli na jedan pravi nivo. Ali, kako ako Zakon o planiranju i izgradnji, kako se bar najavljuje, govori o tome da se naknade za uređenje građevinskog zemljišta neće morati platiti sve do upotrebne dozvole? Pazite, ti ljudi onda neće ni plaćati komunalno opremanje. Od čega će lokalne samouprave da grade infrastrukturu koja će biti neophodna da bi se tu izgradio neki objekat, itd? Isto je tako i što se tiče Zakona o radu, Zakona o maksimalnom broju zaposlenih u lokalnim samoupravama, Zakona o platama državnih službenika itd. Znači, mora sadržati neke nove kriterijume po kojima će se računati plate, zapošljavanje, pa i ovi kapitalni projekti o kojima govorimo u Zakonu o budžetskom sistemu, u izmenama ovog zakona, ali, moramo i imati neke druge kriterijume po kojima će se vrednovati.
Govorim o onom učinku, ali isto tako govorim o tome da ne može broj stanovnika biti prosti kriterijum kako ćemo mi nekome nešto da dodelimo. Onda, možemo, na primer da računamo koliko PDV se slije iz jedne opštine. Možemo da računamo budžet po glavi stanovnika, broj posetilaca, infrastrukturu po kvadratnom kilometru, pa broj investicija u toj lokalnoj samoupravi. Na primer broj zahteva za gradnju, po broju izdatih dozvola itd. Ne može, dakle, biti samo prosti kriterijum broj stanovnika.
Ono što mislim da treba da bude suština jeste da u državnom aparatu treba prvo da rešimo ove stvari. Dakle, hajde da u državnim institucijama, javnim preduzećima, ministarstvima, agencijama, zavodima, upravama, direkcijama, direktoratima i svim ostalim državnim službama prvo rešimo ove probleme, uvedemo kontrolu platama kroz učinak na radu, kroz zapošljavanje i sređivanje i racionalizaciju od institucija, pa tek onda da krenemo na one lokalne samouprave. Da ne udaramo uvek tamo gde je najtanje, jer je najlakše da tako nešto uradimo sa lokalnim samouprava, jer ćemo im zabraniti transfere, odnosno smanjiti transfere, a verujte dosta lokalnih samouprava, sigurna sa da znate, živi samo od tih transfernih sredstava.
Penzije treba svakako da vezujemo za rast BDP, a ne nikako drugačije. Rekla sam za plate, i ponoviću, možda negde čak i da smanjimo, jer učinak ne pokazuje da te stvari idu u pravom smeru. Moramo da postavimo dobre polazne osnove, jer samo tako dobićemo dobar rezultat. Ako uđemo u pogrešan kolosek ishod mora biti negativan u svakom slučaju.
Morate slušati ljude sa terena i ne treba da dozvolite da se ljudi isele u potpunosti iz unutrašnjosti i dođu u Beograd, jer možete misliti, šta će biti kad mi svi dođemo ovde u Beograd? Ja želim da gajim svoju decu na obroncima Tare, Zlatibora i Zlatara i da tamo ostanem, u svakom slučaju.
Htela bih samo da vas podsetim, kad već odavno niko nije, na vaša predizborne parole, departizacija i ravnomerni regionalni razvoj koji vidimo nigde nije uzet u obzir u okviru ovog budžeta. Kažem, eto, suviše je bilo lepo, i svakako bilo istinito da idemo u tom rok fazonu, smejem se zaista, a plakala bih nad ovim što vidim.

Hvala.
Poštovano predsedništvo, koleginice i kolege narodni poslanici, predstavnici nezavisnih regulatornih tela, izveštaji koji su pred nama, kao što je većina kolega koja je govorila rekla, jesu, u stvari, zaista slika Srbije. Naravno, izveštaji su vrlo iscrpni, vrlo detaljni, sa konkretnim podacima šta se sve to dešava. Baziraću se manje-više upravo na izveštaj Poverenice za zaštitu ravnopravnosti, ali svakako se negde poklapa i sa izveštajem Zaštitnika građana.
Smatram, na neki način, da sa usvajanjem ovih zakona koje je Skupština usvojila 2009. godine, Zakon o rodnoj ravnopravnosti i zabrani diskriminacije, na osnovu, verovatno, zahteva EU, praćenja evropskih standarda i slično, nisu doneli željene efekte nakon četiri godine. Vidimo iz ovih izveštaja da se ne primenjuju u potpunosti, tako da smatram da je jedan veliki izazov pred kojim je ova Narodna skupština to da se ovi zakoni mnogo bolje primenjuju jer to do sada nismo pokazali.
Osvrnuću se na položaj osoba sa invaliditetom u okviru ovog izveštaja, gde smatram da situacija uopšte nije pomerena sa mrtve tačke, ni sa ovim zakonima, niti sa poštovanjem njihovih elementarnih prava. Imali smo primer zadnjih nekoliko dana da Savezu slepih nisu odobrena sredstva za izdavaštvo i za rad njihove biblioteke, za korišćenje zvučnih knjiga, za izdavaštvo njihovih knjiga, za mogućnost učenja putem Brajeve azbuke i slično, što mislim da je veliki skandal, u najmanju ruku, gde nekih 10 miliona dinara, koji su mogli svakako da se oduzmu od plata administracije npr. u tom Ministarstvu kulture, a da se sredstva obezbede. Ako sam dobro razumela, Srbija je jedina zemlja u kojoj nema ovih zvučnih knjiga. Isto tako, nula dinara je obezbeđeno i za časopise za osobe sa oštećenim vidom.
Takođe, što se tiče zapošljavanja osoba sa invaliditetom, imamo veliki problem. Državne institucije bi radije da te osobe sa invaliditetom ne zaposle, a da uplaćuju tamo u nekakav fond, što mislim da je vrlo loša stvar u koju ne možemo da imamo uvid za šta se ta sredstva troše.
Takođe, osobe sa invaliditetom, deca, se ili ne školuju ili nemaju odgovarajuće udžbenike. Mislim da je veliki problem i sve zavisi od lokalnih samouprava, a ne od njihove dobre volje, naravno, volje uvek ima, nego od sredstava. Da li će oni omogućiti da se sprovodi deinstitucionalizacija, odnosno da deca, npr. prvi, drugi razred, koja mogu da idu zajedno sa ostalom decom u školu, idu uz pomoć, npr. ukoliko su slepa – tifologa, da postoji mehanizam koji bi naterao Ministarstvo prosvete ili nekoga da obezbedi da imaju tog tifologa, već to rade lokalne samouprave? Šta će oni koji nemaju dovoljno sredstava?
Kod mene u opštini Čajetina, od malog dečaka Rada, koji je zaista vanserijski talentovan za mnoge stvari, ali se pokušava da upravo ide u školu sa ostalom decom, da ne bi bio u situaciji da bude asocijalan i slično, već upravo da se radi na ovu temu, da se uključuju u zajednicu.
Takođe, pristupačnost zgrada, institucija, pre svega državnih organa osobama sa invaliditetom je izuzetno veliki problem, da ne pričamo o ulicama, trotoarima itd. Takođe, smatram da obaveza pomoć u kući za decu sa invaliditetom mora da se ustanovi kao jedna obavezna usluga, a isto tako i dnevni boravci.
Mislim da Srbija, to smo i videli, nema razvijene mehanizme za pravnu pomoć i za borbu protiv diskriminacije i zaštitu ravnopravnosti ovih osoba sa invaliditetom i sigurno za položaj, za nasilje u porodici itd. Mislim da bi moralo da se uključi takođe u neke obavezne elemente nekog zakona, da imamo specijalizaciju pravnih advokata, sudija u oblasti diskriminacije, rodne ravnopravnosti, nasilja nad ženama itd, nasilja nad ženama u porodici. Postavlja se pitanje sistema odgovornosti i kontrole – da li neko odgovara kada se uspostavi ova diskriminacija? Dakle, ako neko ne pravi, nema pristup osoba sa invaliditetom nekoj zgradi i slično, ko je odgovoran što to nije tako, kada zakon kaže da to tako mora biti?
Moramo raditi na prevenciji. Mislim da je najveća stvar ovde u edukaciji, u obrazovanju. Deca od prvog razreda pa nadalje, mora da se radi na obrazovanju, mora da se radi o podizanju svesti stanovništva, da radimo na prevenciji. To je osnovna stvar. Jer, ove stvari nam se stalno ponavljaju, iz dana u dan. Videli smo da se oglušuju, pre svega državni organi, koji najviše treba da poštuju ovo, oglušuju se o ovakve stvari, znači oglušuju se o preporuke i prosto i ako nema preporuke oni ne poštuju ništa rade onako kako oni hoće ad hok i bez pravila.
Takođe, kada govorimo o položaju žena, zapitam se šta je dugoročni cilj Srbije? Da li je dugoročni cilj stimulacija ili destimulacija rađanja? To mi nije jasno. Znači, doneli smo određenu strategiju za podsticaj rađanja, međutim, na osnovu primera koje vidimo, mi totalno radimo suprotno. Počevši od premeštanja žena na niža radna mesta kada se vrate sa porodiljskog bolovanja, pa do obaveze zahteva poslodavaca u privatnim firmama, u bankama, da potpišu žene ugovor da neće u narednih pet ili sedam godina rađati, da neće ostati u drugom stanju, a one ako ne potpišu, onda ne mogu ni da se zaposle.
Na primer trudnica koja je u vrtiću ostala bez posla, pa prodavačica u Beogradu, jedan od poslednjih slučajeva, koja je takođe ostala bez posla, intervenisao je gospodin Nebojša Stefanović, pa je vraćena na posao. Zatim, sociolog u Centru za socijalni rad Novog Sada je isto ostala bez posla, intervenisao je gospodin Miloš Vučević, takođe SNS Novi Sad i čini mi se da su to problemi koji se dešavaju stalno. Ko to proverava? Ko je kažnjen? Ko je odgovoran što se to dešava? Ne da se ovoj osobi to ne desi, desiće se opet sledećoj, a opet sa druge strane, zanima me, nisam videla u ovim mehanizmima koje ste naveli – uticaj najveće vladajuće stranke na zapošljavanje. Dakle, treba pojedinačno da utiču određene političari da bi se neka osoba vratila na posao?
Sada bih postavila pitanje, da na primer, ukoliko neka mlada žena želi da zatrudni, a ima problema sa poslom, da li treba da se obrati gospodinu Stefanoviću, ili gospodinu Vučeviću, ukoliko želi da normalno funkcioniše i da ima zdravu i normalnu decu?
Takođe, Razvojna banka Vojvodine, kada je trebala da reformiše, trebalo je da otpusti 30 trudnica i porodilja. To mi nije jasno, da li je neko odgovoran za to? znači, nije bilo nikakvog razloga da se tako nešto desi.
Zatim, imamo situaciju da se 2012. godinu 32 žene stradale u porodičnom nasilju. U ovoj godini do polovine 29 žena. Znači, situacija ja alarmantna. Stvarno je situacija teška i zanima me da li se vodi računa i o tome da li se brine o tome, a da ne pričim o upadu u Sigurnu kuću koji se desio. Znači, koliko je onda sigurna ta Sigurna kuća?
Džabe nam Zakon, koji imamo o rodnoj ravnopravnosti, ukoliko dolazimo u situaciju da žene preduzetnice bivaju dvostruko oporezovane, da žene imaju niža primanja u odnosu na muškarce. Džabe nam Zakon o zabrani diskriminacije ukoliko Ministarstvo kulture traži Savezu slepih da napišu zahtev i da pisano dostave ne bi li im oni dali sredstva za izdavaštva ili Ministarstvo rada da se osobama koje imaju oštećen sluh jave na fiksni telefon ukoliko žele da potvrde svoje učešće na određenim skupovima.
Sve u svemu, zaključak je da mi na osnovu analize ovog stanja, koje smo videli u okviru ovih izveštaja, moramo da se potrudimo svi zajedno da zaista dovedemo na situaciju da politika jednakih mogućnosti stvarno funkcioniše za sve, ali ne samo ovde dok pričamo o ovim izveštajima, nego da to mora da bude utkano u svaki zakon koji ova Narodna skupština donosi i da mi moramo, kao narodni poslanici da se staramo o primeni ovog zakona, jer smo mi narodni poslanici ti, koje je narod birao, da kontrolišemo kako se primenjuje zakon koji donosimo. Hvala.