Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri, predstavnici Vlade, danas govorimo o izmenama i dopunama Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova. Dobro bi bilo da podsetimo građane Srbije kako je došlo do nastanka tog zakona.
Naime, prethodna vlada je imala nameru da uspostavi socijalni dijalog kao metod mirnog rešavanja radnih sporova, i individualnih i kolektivnih.
Kad je reč o individualnim radnim sporovima, onda moramo reći da je pravilnikom određeno da se rešavaju problemi pre svega otpuštanja, tj. ugovora o radu i minimalnih ličnih dohodaka. Kad je reč o kolektivnim sporovima, tu se radi pre svega o učlanjivanju u sindikate, promenama kolektivnih ugovora i štrajku.
Posle toga morala je da se formira jedna institucija, tj. zakon je predvideo jednu instituciju koja se zove Agencija o mirnom rešavanju radnih sporova. Ta agencija je bila arbitar u rešavanju radnih sporova između radnika i poslodavaca. Uz pomoć miritelja, arbitra i određenih principa, ta agencija je profunkcionisala i počela da radi.
To su: princip brzine - kada je Agencija detektovala problem, kada je počeo da se rešava taj problem, posle 30 dana je trebalo da se donese pravosnažna i izvršna odluka; zatim, princip besplatnosti - ni jedna ni druga strana nisu morale da daju određena sredstva da bi se rešavao taj spor; princip nepristranosti - i jedna i druga strana dogovarale su se o arbitru koji će predsedavati u tom sporu, i princip zajedničkog interesa - i jedna i druga strana vodile su računa o tome da su uštedeli i novac i vreme što se tiče tog interesa.
Na osnovu tih principa i arbitraže rešeno je, kao što smo čuli ovde, a to ste i vi ponovili, preko 3.600 slučajeva, pričam o individualnim sporovima, i 44 kolektivna spora.
Međutim, nas plaši druga stvar, da je ambijent koji stvara Vlada u ovom trenutku u stvari kamen spoticanja za zakon i za Agenciju i da ovaj zakon neće moći da se implementira u stvarnosti, u realnom životu i da Agencija neće moći da funkcioniše. U prilog tome govori i to da će ove i iduće godine biti otpuštanja određenog broja radnika. Naime, 115.000 radnika treba da bude otpušteno, a ne, kao što je Boris Tadić najavljivao u predizbornoj kampanji, da se uposli 200.000 radnika. Da je uposleno 200.000 radnika, sigurno danas ne bismo pričali o ovom zakonu i ovoj agenciji.
Donosili smo ovde, tj. zakoni su još uvek u proceduri, zakoni o otpuštanju radnika u republičkoj administraciji i lokalnoj administraciji. Što je najgore, svi ti radnici nemaju kolektivni ugovor, zatajio je sindikat, zatajio je socijalni partner i u tom smislu ne znamo kako će rešiti sve te probleme.
Ovakvih primera ima na stotine, neke moje kolege su pomenule, recimo, Zoran Nikolić je pričao o Šapcu, ja ću se usredsrediti na grad iz koga dolazim, to je Leskovac, jedan od najsiromašnijih gradova u Srbiji. Naime, znate da je Leskovac nekada bio razvijen tekstilni basen, 12.000 zaposlenih radnika u tom tekstilnom basenu; sada Leskovac ima 35% stopu nezaposlenosti, pošto je ta tekstilna industrija uništena. Nećemo nikoga prozivati ko je to uništio, međutim, ima 35% stopu nezaposlenosti.
Kao grom iz vedrog neba u toku kampanje dolazi Boris Tadić sa strateškim partnerom, a strateški partner je „Kloting“, firma sa Kipra, i otvaraju fabriku (inače, firma se bavi lon poslovima) koja je bila u stečaju, država subvencioniše sa 2.800.000 evra da bi se podstakla proizvodnja.
Boris Tadić u svom pompeznom govoru govori da je to revitalizacija „malog Mančestera“, kako se ranije nazivao Leskovac, i svi smo bili srećni u tom trenutku. Međutim, posle godinu dana vlasnik, sa svim tim mašinama koje je zatekao, beži iz Leskovca, sa svim parama koje je uzeo od Vlade, ne vraća.
Sada se postavlja jedno pitanje. Pošto sindikat, konkretno postavljam vama pitanje, nije potpisao kolektivni ugovor sa tim radnicima, ti radnici prosto ne znaju kako da naplate potraživanja. Radi se o tome da devet meseci lični dohodak nije isplaćivan. To je pitanje na koje želim da mi odgovorite jer imam obavezu prema tim ljudima, prema tim radnicima koji su radili u toj fabrici, kao što rekoh, zvala se „Kloting“.
Drago mi je što ste prihvatili određen broj amandmana Demokratske stranke Srbije, jer oni u suštini menjaju tekst zakona i poboljšavaju ga. Međutim, ono što je neophodno Srbiji, ono što je neophodno svima nama, to je sigurno taj socijalni dijalog između Vlade, vašeg resornog ministarstva i socijalnih partnera, sindikata.
Završiću, gospodine ministre, a moram jer imam obavezu, imam potrebu, pošto sam non-stop u kontaktu sa tim ljudima... Naime, znate da u Jablaničkom okrugu ima preko 12.600 rezervista, zamolili su me da vas pitam kada će biti te zaostale dnevnice, kada će primiti tu socijalnu pomoć, jer već duže vreme su u pregovorima sa vama. Dobio sam i poslaničko pitanje, međutim, nisu zadovoljni tim odgovorom pa vas pitaju konkretno – kada će dobiti ta određena sredstva, zbog čega su krvarili na Kosovu? Zahvaljujem.