Izvinjavam se, ali podsetiću na jedan vrlo konkretan primer i nije jedini. Javno preduzeće Beogradska tvrđava, koji upravlja sa 54ha. (Više poslanika DSS: Ali, to nije nacionalni park.) Ali je dobro od nacionalnog interesa.
Zašto mislite da nacionalni park ima drugačiju, specifičniju težinu od nacionalnog dobra koje je dobro od posebnog interesa?
Ovde nigde ne govori da je nacionalni park bilo čije vlasništvo, ovde se govori o tome kome se poverava upravljanje tim nacionalnim parkom.
O ovome više ne želim da polemišem.
(Zoran Krasić, sa mesta: Koliko je vremena utrošeno?)

Pre svega, sadržaj ovog amandmana je da se naslov iznad člana 29. i član 29. brišu.
Član 29. kaže ovako: „AP Vojvodina, preko svojih organa u oblasti industrije i zanatstva, u skladu sa zakonom, pod jedan – donosi plan i program ravnomernog privrednog razvoja AP u skladu sa planom razvoja RS; pod dva – utvrđuje stare zanate koji su svojstveni području AP Vojvodine i utvrđuje i obezbeđuje mere za njihovo unapređenje i razvoj“. To je pun sadržaj člana 29.
Ustav, član 183. kaže da: „AP u skladu sa zakonom uređuju pitanja od pokrajinskog značaja u oblasti industrije i zanatstva“.
Zaista ne znam kojom mentalnom vežbom čovek može da dođe do toga da je ovo protivustavno i da ga zbog toga treba brisati. Postoji očigledna namera ovih amandmana da se ceo zakon briše. Dakle, o tome se radi. Prosto treba o tome govoriti.
Namera je da se mimo ustavne obaveze ovaj zakon ne donese, da ljudi koji nas slušaju i gledaju o čemu pričamo znaju šta je namera. Dakle, oni koji hoće da brišu sve članove ovog zakona, zapravo hoće da, ne poštujući ustavnu obavezu da se utvrde nadležnosti AP Vojvodine u skladu sa Ustavom, ne postoji ovaj zakon.

Ustav RS u članu 177. stav 2. kaže koja se pitanja od republičkog i pokrajinskog značaja određuju zakonom. Ako ovo nije taj zakon, već jednom ste vodili polemiku sa ministrom Markovićem o tome da li su to zakoni, mislim da je gospodin Martinović vodio tu polemiku, imate pravo na repliku, ili je zakon, to jeste pitanje oko koga može da se polemiše. Da li je moguće zakonom da ili to treba uraditi sa mnogim zakonima? Ali, da je ovaj zakon u skladu sa ustavnom obavezom za nas uopšte nije sporno.

Dakle, o tome da li Republika Srbija može poveriti u svim oblastima svoje nadležnosti lokalnoj samoupravi ili autonomnoj pokrajini, takođe se nedvosmisleno izrazio Ustav. Član 183. vrlo jasno definiše oblasti u kojima država može da poveri deo nadležnosti Autonomnoj Pokrajini Vojvodini.
(Zoran Krasić, sa mesta: Pitanja, pojedina pitanja, a ne oblasti.)
Upravo to je ono o čemu mi ovde, držeći se sa jedne strane Ustava, a sa druge strane zakon, pokušavamo da utvrdimo da li postoji bilo šta što Ustav nije predvideo kao nadležnost Vojvodine, a zakon to predviđa. Da li Ustav daje, odnosno da li ovaj zakon daje autonomnoj pokrajini mogućnost da ona mimo zakona Republike Srbije uređuje pojedine oblasti.
Ja bih volela da mi samo jedan jedini član ovog zakona neko pokaže gde piše da autonomna pokrajina svojim zakonom uređuje bilo koju oblast. Dakle, sve oblasti definisane su nedvosmisleno jasno da u skladu sa zakonom, koji donosi naravno Republika Srbija i Skupština Republike Srbije, uređuje i sprovodi poslove iz određene nadležnosti. Hvala.

Dakle, ono što je za mene relevantno jesu akti koji su ovde. Dakle, mi ne raspravljamo o verzijama koje je neko video ili nije video,  već mi raspravljamo o onim verzijama koje su sada pred nama ovde. Mi raspravljamo o verziji statuta koji je Narodnoj skupštini Republike Srbije na prethodnu saglasnost uputila Skupština AP Vojvodine i to je tekst o kome raspravljamo.
Istovremeno raspravljamo o ovom zakonu i neću polemisati oko toga da li je potrebno više zakona ili je jedan zakon moguć, samo bih htela nešto da kažem. Razumem ovu raspravu, s obzirom na činjenicu da se Vlada izjasnila o amandmanima koji su podneti u smislu ove rasprave da oni koji su podneli amandmane uvere poslanike u razloge za prihvatanje amandmana.
(Zoran Krasić, sa mesta: To je nemoguće.)
Kao predstavnik i predsednik Poslaničke grupe ZES obrazlažem naše razloge zbog kojih ti amandmani za nas nisu prihvatljivi, pa vas još jednom molim da se ne obraćamo lično. Dakle, ovde nemam ništa lično ni s kim. U ime poslaničke grupe narodnim poslanicima, koji obrazlažući svoje amandmane pokušavaju, verujem, da ubede poslanike da ih prihvate, obrazlažem samo razloge zbog kojih je to za nas neprihvatljivo. Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, ako sam dobro razumela, sve se može osporavati, pre svega sa stanovišta prava, mogućnosti da autonomna pokrajina ima pravo ili nema pravo da uređuje pitanja koja su joj preneta kao pitanja od njenog značaja. Opet moram da se vratim na Ustav, član 183. stav 2, koji kaže - autonomne pokrajine u skladu sa zakonom uređuju pitanja od pokrajinskog značaja u oblasti, pa onda navodi koje su to oblasti. Hvala.

Dakle, sad ste i očigledno priznali da autonomna pokrajina ima pravo da uređuje. Sad je pokušaj izmicanja da se kaže - samo ako je izvorna nadležnost, a ne ako je poverena.
Dakle, ako je poverena onda ovim zakonom Republika Srbija uređuje koji su to poslovi koje poverava i u kom dometu ih poverava, ali to da ne može autonomna pokrajina imati ništa što je pitanje razvoja negira već tačka 1. člana 183. koji kaže da autonomna pokrajina uređuje pitanje od pokrajinskog značaja u oblasti prostornog planiranja i razvoja.

Zaista pokušavam da razumem kako sada od toga da nema pravo da uređuje ima pravo da uređuje, kako od toga da ima pravo da uređuje pitanja razvoja, a sada nema baš ravnomernog privrednog razvoja, a onda ima pravo ravnomernog privrednog razvoja Vojvodine.
Dakle, član 29. zakona o kojem mi raspravljamo u tački 1. kaže - da donosi plan i program ravnomernog privrednog razvoja AP Vojvodine u skladu sa planom razvoja Republike Srbije. Čitam samo šta piše, a piše upravo ono što je Ustav predvideo da AP može da uređuje.

Dakle, kako razumem, jedino što je logično da svaka opština, grad, pa i autonomna pokrajina i Republika Srbija vode računa o ravnomernom privrednom razvoju, te tako i opština treba da vodi računa da joj se ravnomerno privredno razvijaju svi delovi, kao što grad treba da vodi računa o tome, pa samim tim podrazumeva se i autonomna pokrajina vodi računa o tome da se ravnomerno privredno razvija.

Koristim pravo na repliku, s obzirom da je prethodni govornik vređao stranku kojoj pripada, na način koji smatram krajnje neumesnim. Mi ovde vodimo jednu polemiku o jednom tekstu, a kvalifikacije grupacije pojedinaca mislim da ne doliče nikom ko hoće da se zove narodni poslanik. U tom smislu, molim da ono o čemu razgovaramo bude tekst o kome razgovaramo.
Očigledno je kada nema argumenata, da je onda najbolje pribeći diskvalifikacijama. Jedino što je logično je da svako ko ima nadležnost vodi računa o privrednom razvoju koji god to subjekat bio. Ako preuzima obavezu da vodi računa o ravnomernom razvoju, onda, zaista, u tome jedino ima logike i ako se neko zalaže za nešto drugo, onda je to u sukobu sa logikom, ma kako to bilo definisano u nekim drugim aktima.

Opet se vraćamo na tu polemiku da li jedan zakon treba da reguliše sva ova pitanja ili to treba da reguliše 150 zakona. Mislim da je racionalno kada to reguliše jedan zakon. Mislim da to nije u suprotnosti ni sa Ustavom ni sa bilo kojim drugim zakonom. To sad ostaje pitanje o kome može da se polemiše. Po mom dubokom uverenju i naše uopšte uverenje je bilo da je racionalno to uraditi jednim zakonom.
Da li se daje u više oblasti nadležnost, nego što je to Ustav predvideo, volela bih da mi navedete jednu oblast u kojoj je data veća nadležnost, a da Ustav nije predvideo oblast. Dakle, pitanje od interesa za Vojvodinu, jedno da navedete.
Što se tiče nivoa nadležnosti koji se daje i koji je očigledno za neke sporan, što se tiče nas, mislimo da je ključna stvar obezbeđivanje jedinstva države, da je sve što se tiče zakonodavne vlasti isključivo na nivou Republike Srbije, sva pitanja uređuje Republika Srbija, odnosno sve zakone donosi Skupština Republike Srbije. U tom smislu je to … Ne znam šta drugo može biti više potrebno da bi se obezbedilo jedinstvo Srbije, sem da se sva pitanja uređuju zakonima Republike Srbije, koje donosi Skupština Republike Srbije.
Da li nekakvi pretpostavljene separatističke, secesionističke itd. ideje postoje negde i da li je Ustav dao i onima kojima su to uradili u prethodnom periodu mogućnost da to urade, vi ste sami tvrdili da nije. Analizirajući raspad bivše Jugoslavije, vi ste dokazivali da nijedan Ustav i nijedan zakon nije dao osnova za procese koji su se desili, a oni su se ipak, nažalost, desili.
Pretiti onim što se dešavalo u kontekstu ostvarivanja Ustavom zagarantovane autonomne pokrajine Vojvodine mislim da nije politički korektno i to je ono na šta smo ukazivali kao na sejanje straha među građane Srbije, jer sve ono što se dešavalo jeste izazvalo ogroman strah i jeste istina da građani Srbije imaju povećan stepen osetljivosti na sve što može da asocira na takve procese. Zato nije korektno ovo što sada radimo povezivati sa tim procesima, jer, kao što ste sami tvrdili, za te procese nije bilo utemeljenja ni u ustavima ni u zakonima. Hvala.

Završavam, da kažem, ovaj krug replika, jer ono što ste naveli kao oblast koja nije predviđena Ustavom, a nalazi se u ovom zakonu je oblast koja je predviđena Ustavom i zato se nalazi u ovom Ustavu.
Vi ste sada pokušali da objasnite da je stepen nadležnosti, a ne oblast, odnosno pitanje, ili kako to možemo da kažemo, količina nadležnosti, slobodno rečeno, previše.
Htela sam samo kratko da prokomentarišem, mislim, kada je u pitanju raspad bivše zemlje i svi procesi koji su se dešavali, mislim da je bilo više tolerancije, više razumevanja, da je bilo više svesti o tome šta su potrebe vremena i trenutka, da je u politici bilo više osetljivosti za neke stvari, možda se sve to ne bi tako završilo.

Opet želim samo da kažem da nisam ja ta s kojom treba sada da se obračunavate, samo obrazlažem zašto su neki amandmani neprihvatljivi i želim nešto da kažem - da, duboko verujem, da od 2000. godine naovamo mi ne ponavljamo tu grešku. Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, želim samo da kažem da će poslanička grupa ZES glasati za odluku o potvrđivanju statuta AP Vojvodina iz nekoliko ključnih razloga.
Zbog toga što je to naša ustavna obaveza i mi želimo dosledno da sprovodimo Ustav, zbog toga što je to interes građana i mi smo spremni uvek da radimo u njihovom interesu.
Mi ćemo glasati za ovu odluku zbog toga što duboko verujemo da je decentralizacija vlasti najbolji interes svih građana ove zemlje, zbog toga što, takođe, verujemo da poštovanjem Ustava, potvrđivanjem ovog statuta i donošenjem zakona, mi potvrđujemo jedinstvo Republike Srbije i njenu celovitost.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, izvinjavam se što ću sedeti, ali pošto pred sobom držim i Ustav, i zakon i amandmane, prosto je nemoguće da govorim i da istovremeno stojim. Zašto je ovaj amandman neprihvatljiv? Dakle, pre svega sa stanovišta Ustava i onoga što je Ustav otvorio kao mogućnost sadržaja pokrajinske autonomije. Ovim amandmanom se predlaže da kada je u pitanju referendum, dakle, u sadržaju amandmana je da se izbaci reč "njenih građana", dakle referendum se definiše ovako - teritorija AP ne može se menjati bez saglasnosti građana.
A Ustav Republike Srbije u članu 182. stav 4. kaže - teritorija autonomnih pokrajina ne može se menjati bez saglasnosti njenih građana izražene na referendumu u skladu sa zakonom, te je ta definicija doslovno preneta u ovaj zakon. Dakle, teritorija AP Vojvodine ne može se menjati bez saglasnosti njenih građana izražene na referendumu, u skladu sa zakonom.
Amandman sadrži odredbu po kojoj simbole AP Vojvodine ovim zakonom, mimo onoga što je Ustav dao kao pravo autonomnoj pokrajini, ograničava. Dakle, Ustav kaže u članu 183. da autonomne pokrajine utvrđuju simbole pokrajine i način njihovog korišćenja. Nije određen nijedan državni organ niti nekakav poseban zakon kojim bi se ograničilo pravo AP da utvrđuje svoje simbole i način njihovog korišćenja. Amandman koji je podnet traži da ti simboli budu usklađeni sa simbolima Republike Srbije. Dakle, onaj koji je želeo to tako da uradi, mogao je to da uradi Ustavom, ovako je Ustavom dato nesporno pravo autonomnoj pokrajini da ona sama uređuje svoje simbole i način njihovog korišćenja.
Kada je u pitanju međuregionalna saradnja, ono što je sadržaj ovog amandmana jeste da se traži da se oblici međuregionalne saradnje mogu odvijati uz prethodnu saglasnost Vlade Republike Srbije. Ustav Republike Srbije, član 181, glasi: „Autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave sarađuju sa odgovarajućim teritorijalnim zajednicama i jedinicama lokalne samouprave drugih država, u okviru spoljne politike Republike Srbije, uz poštovanje teritorijalnog jedinstva i pravnog poretka Republike Srbije“.
Dakle, Ustav nije propisao obavezu da se pojedini oblici međuregionalne saradnje mogu ostvarivati samo uz prethodnu saglasnost Vlade Republike Srbije.
Ono što piše u zakonu o nadležnostima je doslovno prepisana definicija iz Ustava. Dakle: „AP Vojvodina sarađuje sa odgovarajućim teritorijalnim zajednicama drugih država, u okviru spoljne politike Republike Srbije, uz poštovanje teritorijalnog jedinstva i pravnog poretka Republike Srbije“.
Tako da je osnovni tekst zakona u skladu sa Ustavom, za razliku od amandmana, koji ograničava ustavna prava koja su Ustavom data i zagarantovana autonomnoj pokrajini.