Poštovana gospođo predsednice, uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, ne želim da ponavljam ono oko čega očigledno svi imamo potpunu saglasnost, a to je da je pitanje dijaspore i naših građana Srba i ne samo Srba koji žive u drugim zemljama, izrazito važno pitanje i da je donošenje zakona kojim bi se to pitanje regulisalo od posebne važnosti za ovu zemlju.
Zemlje koje imaju mnogo manju dijasporu, zemlje koje imaju mnogo više stanovnika, mnogo više ljudskih i drugih resursa i potencijala, sa mnogo više pažnje i zakonskih uslova regulišu pitanje odnosa svoje države prema svojim građanima koji žive van matične zemlje. Dakle, nema nikakve sumnje da je pitanje odnosa države Srbije prema sopstvenoj dijaspori i prema Srbima koji žive van Srbije jedno od izuzetno važnih pitanja. U nekom smislu, kada razmišljamo i govorimo o onome što jeste suština nacionalnog korpusa, ono možda i jeste najvažnije pitanje, ako se time želimo ozbiljno baviti.
Odnos prema dijaspori prošao je kroz različite istorijske faze i mi na neki način moramo da lečimo ono što se dešavalo u bližoj i nešto malo daljoj prošlosti, dakle od onog vremena kada su naši ljudi koji žive po svetu proglašavani izdajnicima i neprijateljima, do trenutka kada su ti isti ljudi, odnosno neki drugi ali takođe naši ljudi koji žive po svetu, koji su pokazivali spremnost da pomažu zemlji u teškim trenucima, bili zloupotrebljavani na najgori mogući način.
I pored toga, mislim da svi oni pokazuju poseban interes i želju da uspostave saradnju sa ovom zemljom i da se u njoj osećaju kao u sopstvenoj postojbini. Istovremeno, za državu je posebno važno da ona definiše svoj odnos prema njima. Mi ćemo, naravno, glasati za ovaj zakon jer mislimo da, mada po našem sudu ima i nedostataka, ali svejedno predstavlja polaznu osnovu za uspostavljanje drugačijeg i kvalitetnijeg odnosa države prema našim ljudima u svetu.
Postavlja se osnovno pitanje, da li je ovo zakon o dijaspori i Srbima van Srbije ili zakon o odnosu Republike Srbije prema dijaspori i Srbima van Srbije. U tom smislu za nas postoji izvesna dilema kada je u pitanju naziv samog zakona. Verovatno bismo ispoljili razlike među nama o tome da li ovo treba da bude zakon o dijaspori. Ukoliko bismo tumačili značenje zakona o dijaspori, onda bi se on više bavio pitanjima dijaspore, a manje odnosom matične države prema dijaspori.
Po mom dubokom uverenju, zakon treba da se donese pre svega zbog toga da bi država utvrdila svoj odnos prema dijaspori i Srbima van Srbije, da bi utvrdila organe koji će se baviti unapređivanjem tih odnosa, da bi utvrdila instrumente za unapređivanje tih odnosa i u tom smislu ne bi trebalo da se bavi pitanjima organizovanja same dijaspore.
Ako počnemo od toga na koga se ovaj zakon odnosi, kako se definiše šta obuhvataju termini dijaspora i pripadnici srpskog naroda koji žive van teritorije Republike Srbije, ovde takođe, po nama, postoji jedan nedostatak. Kaže se da izraz ''dijaspora'' podrazumeva državljane Republike Srbije koji žive u inostranstvu i pripadnike srpskog naroda iseljenike sa teritorije Republike Srbije i iz regiona i njihove potomke.
Dakle, ako su državljani Republike Srbije, šta je sa onima koji nemaju državljanstvo Republike Srbije, ali su poreklom sa ovih prostora, Srbiju doživljavaju kao matičnu zemlju i, kao i ovi drugi, spremni su da učestvuju u svemu što će doprineti razvoju i matične zemlje ali i odnosa zemlje u kojoj žive sa matičnom zemljom. Mislim da, ako postoji neki amandman koji popravlja i na neki način otklanja ovaj nedostatak, taj amandman treba prihvatiti i na taj način obuhvatiti sve one na koje ovaj zakon treba da se odnosi.
Istovremeno mislimo da nedostaje reč „potomstvo“, zato što u svetu žive treće i četvrte generacije naših iseljenika. To su potomci naših ljudi koji su odlazili u svet.
Oni i dalje osećaju čvrstu vezu sa zemljom porekla njihovih predaka i imaju potrebu da uspostavljaju punu saradnju sa tom zemljom. Mislim da bi definisanje onog na koga se ovaj zakon odnosi, trebalo dopuniti i rečima - „i njihovi potomci“.
Sada ostaje pitanje šta znači u članu 4. ''koji nisu obuhvaćeni članom 2. ovog zakona, ako postoji zajednička svest o potrebi...''. Ako je u pitanju svest države, teško možemo razumeti šta to znači, da li svest države može da se definiše.
Mi mislimo da postoji mnogo jednostavniji način da se ovo definiše. Svi koji doživljavaju Srbiju kao zemlju svog porekla su oni na koje se ovaj zakon odnosi i mislim da ovo pitanje zajedničke svesti niti definiše u dovoljnoj meri o čemu se radi, niti možemo mi ili bilo ko drugi da razumemo šta taj pojam može da podrazumeva. Ako su dve strane u pitanju, onda je zaista veliko pitanje da li država ima tu vrstu svesti, da li je država ta jedna strana te iste svesti. Tako da mislim da možda i to treba razmotriti i videti da li na neki način može da se popravi.
Sada dolazimo do pitanja - ukoliko je ovo zakon koji definiše odnos države Srbije i njenih institucija prema dijaspori i Srbima koji žive van Srbije, da li je onda mesto u ovom zakonu Skupštini dijaspore, konstituisanoj na ovaj način? Jer, može se tumačiti da je Skupština dijaspore u suštini propisivanje uslova organizovanja same dijaspore, što mislim da nije bila namera zakonopisca, ali na način na koji je sada ovde postavljen može da ostavi utisak da to jeste zakonski propis kako se organizuje dijaspora.
Što se tiče samog sastava Skupštine, moram da kažem da sam, radeći kao sekretar u Matici iseljenika Beograda, srela mnoge iseljenike i srela se sa mnogim iseljeničkim organizacijama. Za njih može da se kaže da često postoji velika podela među njima, nekakva konkurencija koja često ne dovodi do toga da nalaze zajednički jezik.
Zaista se pitam kako će biti moguće konstituisati ovu skupštinu na način na koji je predloženo, kako će te organizacije koje su formalni predlagači delegata u tu skupštinu moći da se usaglase da ih predstavljaju baš ti predstavnici organizacije. Mislim da će to biti veliki problem u realizaciji ovog zakona.
Otvorena su pitanja koja nisu definisana - ko saziva tu skupštinu i koliki joj je mandat. Ako već propisujemo organe koji se konstituišu na određeni način, onda je nužno da tim istim aktom definišemo i koliko traje mandat. Jer, ovako zaista ostaje potpuno otvoreno to pitanje i u tom slučaju Skupština sama određuje koliko će joj trajati mandat, a znamo da, po zakonu o organizovanju i društvenih i drugih organizacija, postoje zakonski uslovi koji uvek utvrđuju ova pitanja kao važna pitanja, koja se definišu kada se radi o organizaciji.
Takođe se postavlja pitanje – ako Srbija ovim definiše svoj stav i svoj odnos prema dijaspori, zašto savete koji se formiraju bira ta skupština, a država nema ovlašćene organe i savete koji se bave pitanjima dijaspore? Na neki način, takođe, kao da se ovim organizuje dijaspora, a ne država kako bi odgovorila na potrebe i zahteve dijaspore.
Naravno, kada analiziramo kako su definisane dve grupacije naših građana na koje se ovi zakoni odnose, mi razumemo zašto postoji razlika između dijaspore i onoga što su Srbi u okruženju. Dakle, postoji potreba da se te dve oblasti odvoje i da se na različite načine tretiraju ta pitanja jer zaista postoje i različiti problemi koji opterećuju i različite potrebe koje se javljaju u jednoj ili drugoj grupaciji.
Ali, tada se postavlja pitanje – ako je Savet za odnose sa Srbima u regionu telo koje organizuje Republika Srbija, u koji ulaze najviši državni predstavnici, u izvesnoj meri operativno telo, izvršno telo, upravni organ koji treba da se bavi rešavanjem pitanja tih ljudi, da li je njegov sastav, kakav je predložen, koji jeste najreprezentativniji, i najoperativniji? Dakle, da li ovakav sastav može zaista da se operativno bavi pitanjima koja su mu stavljena u nadležnost? Jer, da ne ponavljam, to su predsednik Republike, predsednik Vlade, ministri itd. Istovremeno, Savet za dijasporu formiraju predstavnici ministarstava.
Dakle, ostaje pitanje – na osnovu koje procene je (možda postoje razlozi, mi ih ovde ne vidimo bar jasno) Savet za Srbe u regionu formiran na najvišem predstavničkom državnom nivou, a Savet za dijasporu na nivou upravnih, odnosno izvršnih organa vlasti? Mi mislimo da bi bilo srećnije rešenje da su oba formirana na isti način, zato što ona treba da se bave vrlo konkretnim pitanjima, da odgovaraju na vrlo konkretne zahteve koje treba rešavati.
U tom smislu je bolje rešenje da to budu predstavnici određenih ministarstava, jer se ovde radi o interdisciplinarnim pitanjima - o kulturi, jeziku, ekonomiji, prosveti, o onome što su prava koja oni žele da ostvare. Mislimo da bi možda bilo bolje da je država formirala organe kojima je u nadležnost dala bavljenje pitanjima od obostranog interesa, i za državu Srbiju i za dijasporu, odnosno Srbe koji žive u okruženju, nego što su to reprezentativna tela koja objektivno neće moći da se bave onim što jesu konkretni problemi i pitanja.
Zaista verujem da postoje amandmani koje treba ozbiljno razmotriti. Ovaj zakon treba usvojiti i mi ćemo svakako glasati za njega, ali zaista podstičemo ministra da razmotri amandmane i prihvati sve koji mogu da otklone nejasnoće, da pojasne i učine primenjivijim ovaj zakon. Mi smo svakako, kao poslanička grupa, spremni da razgovaramo sa poslanicima koji su podneli amandmane i da vidimo na koji način, ukoliko ti amandmani nisu u celini prihvatljivi, da eventualno kroz nadležni odbor usaglasimo to i da ih prihvatimo.
Dakle, ja sam iz svih diskusija razumela da jeste opšti interes da ovaj zakon bude donet. Opšta saglasnost postoji da je važno da ovaj zakon dobije i širu podršku i, u tom smislu, mislim da ćemo svi zajedno, ako učinimo napor da se međusobno pažljivo čujemo i uvažimo primedbe koje mogu da doprinesu poboljšanju ovog teksta, doći do teksta zakona koji će ostvariti one ciljeve zbog kojih ovaj zakon i donosimo.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, poštovani članovi Vlade, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, osećam potrebu da vreme koje nisam uspela da iskoristim u prvom obraćanju, iskoristim sada, pre svega zbog toga što, kao i uobičajeno do sada, možda ne u meri u kojoj je to bilo ranije, ovde je bilo priče i o onome što nije tema i ove teme su, takođe, bile povod nekima da ovde vode partijske borbe, da pokušavajući da diskvalifikuju pojedince i institucije na neki način ostvare nekakav politički poen. Time ne želim da se bavim.
Želim da kažem da sve ono što smo čuli u raspravi o ove dve strategije, Strategiji nacionalne bezbednosti i Strategiji nacionalne odbrane, u suštini može da se svede na nekoliko primedbi koje pokazuju samo jednu jedinu stvar, a to je, da se mi suštinski razlikujemo u poimanju koncepta društva koji gradimo i u poimanju pozicije zemlje koju želimo da izgradimo.
Možemo o tome da polemišemo danima i mislim da se neće mnogo toga promeniti. Dakle, jedni zastupaju koncept koji smo imali i koji je svoje rezultate pokazao. Mislim da svaki pametan i odgovoran čovek ukoliko jedna koncepcija pokaže loše rezultate pokušava da traga za nekim boljim konceptom koji će pokazati neke bolje rezultate.
Ono što je bila jedna od primedbi jeste da ne postoji nacionalni konsenzus oko nacionalnih interesa.
Zaista postavljam pitanja i volela bih da znam šta od nacionalnih interesa, pored ovih koji su definisani u ovim strategijama, a koji su: očuvanje suvereniteta, nezavisnosti i teritorijalne celovitosti zemlje, očuvanje unutrašnje stabilnosti, vladavine prava, razvoj demokratije, demokratskih institucija, integracija u EU i u druge međunarodne strukture, zaštita života i imovine, ekonomski razvoj, stvaranje mirnog, stabilnog i sigurnog bezbednosnog okruženja, očuvanje i razvoj međunarodnog poretka, šta još jeste propušteno, dakle, šta je to što u nacionalnim interesima nije ovde obuhvaćeno? Zaista ne vidim ništa.
I u tom smislu, tu vrstu ocene možda više doživljavam kao prigovor da sa nekima nije vođen dijalog, da sa nekima nije pokušano da se stvara prethodna politička saglasnost oko ovog dokumenta, ali s obzirom na činjenicu da su ovi dokumenti bili u javnoj raspravi mislim da su imali priliku svi koji su želeli da se uključe u tu javnu raspravu i da pokažu svoju dobronamernost, kao i da su tom prilikom mogli da pokažu da li imaju neku ideju šta je to propušteno ovde u nacionalnim ciljevima i interesima, pa oni vide, a svi drugi koji su učestvovali u izradi ovih dokumenata, i raspravi o njima, nisu videli.
Jedan od suštinskih prigovora, može se reći, uslovno rečeno, jeste da se ovom strategijom zemlja nije opredelila za prijatelje i neprijatelje. Mislim da je to posledica jedne drastično pogrešne koncepcije i pristupa, kada je u pitanju realno sagledavanje šta je Srbija, gde se Srbija nalazi, koji su njeni kapaciteti, koje su njene mogućnosti da gradi sopstvenu bezbednost i da bude aktivan učesnik u izgradnji opšte bezbednosti. Upravo za nas vrednost ovih strategija i jeste u tome.
Dakle, upravo zbog toga, ne samo da podržavamo ove strategije nego smatramo da su one ogroman iskorak napred ka zaista izvesnijoj i boljoj budućnosti ove zemlje, jer ove strategije podrazumevaju da prijatelje tražimo na svim stranama, da unapred ne markiramo nikoga kao neprijatelja, ali da znamo gde su granice gde neko svojim ponašanjem postaje neprijatelj u trenutku kada mi branimo sopstvene interese.
Takođe, jedan od prigovora jeste i to da se zemlja nije opredelila, odnosno da ovim strategijama nismo reli ''ne'' NATO-u. Dakle, ''ne'' NATO-u nismo rekli onog trenutka kada smo stupili u Partnerstvo za mir i tog trenutka smo odlučili da ćemo sa tim savezom, bez obzira na prošlost, na iskustva koja su bila tragična i teška, ali smo razumeli da je pozicija zemlje, da je interes zemlje da prevazilazi sve prepreke i nesporazume koje smo imali sa svetom, da preispitamo, čak, i odgovornost sopstvene politike u stvaranju tih neprijatelja, da menjajući sopstvenu politiku od onih koji su nam u nekim trenucima bili saveznici i prijatelji, a onda u nekim političkim trenucima postali naši neprijatelji, da pokušamo da gradimo onu politiku koja će od njih opet napraviti naše prijatelje i naše saveznike. To je, takođe, nešto zbog čega mi istinski podržavamo ove strategije i smatramo da ove strategije pokazuju ne samo da je ova država spremna da određuje svoje prioritete i da koristi svoje kapacitete u najboljem interesu njenih građana, već i da su oni koji su pravili ove strategije spremni i sposobni da sagledaju gde su ti prostori u kojima možemo da branimo te interese.
Zato pozivam sve one koji su naši politički protivnici, oni koji su u prošlosti branili nekakve drugačije političke koncepte, da sagledaju rezultate tih političkih koncepata i da kažu – u redu, staćemo iza ovih strategija, zato što ove strategije realno sagledavaju našu poziciju i daju mogućnost da država Srbija sa svojim kapacitetima gradi bezbednosnu budućnost, ne samo za svoje građane, već da bude aktivan činilac u izgradnji bezbednosnog okruženja ne samo u regionu, nego i šire. Hvala vam. (Aplauz.)

Gospođo predsednice, ukazujem na povredu Poslovnika, član 104, mislim da ste bili u obavezi da prekinete prethodnog govornika, da ga upozorite i da mu izreknete opomenu zbog uvreda koje je izrekao govoreći. Ja razumem da je njegov govor nejasan, dosadan, besmislen, što se tiče teme, ali, svejedno, morate da pratite kada vređa.
Dakle, on je rekao da se ovde radi o udruženom zločinačkom poduhvatu u koji su uključeni državni organi. Na osnovu toga što je ovde izrekao, on zaista mora da podnese ozbiljnu sankciju. Drugo, on je ovde vređao predstavnike Ministarstva i Vlade, znajući pri tom da oni nemaju pravo da se jave za reč i da kažu istinu. Ako on kao fudbalski trener misli da može da govori o Strategiji odbrane i o zakonima o odbrani i da kritikuje ljude koji su kvalifikovani da pišu te zakone, to je njegova lična stvar.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Nemojte vređati Parlament i narodne poslanike.)
Ali, nije dopušteno da u ovom domu bilo koga vređa, pa makar da je bio i fudbaler koji je znao da gol da, a ne samo da sudi penale.

Ne samo da nam ne smeta da vi ovde govorite, naprotiv, mislim da ide u prilog da vi govorite, jer se vidi da i ne znate temu, da ono što pričate ne stoji, da izmišljate, da optužujete bez ikakvog osnova.
Ono zbog čega sam ja reagovala nije zbog toga što vi pričate, nego sadržaj onoga šta je gospodin rekao. On je rekao, nije zbog toga što je rekao ''udruženi zločinački poduhvat, već, da su – predstavnici države uključeni u to. Dakle, to je nešto što je nedopustivo da se izgovori za ovom govornicom.
Drugo, nije problem što vi hoćete da polemišete sa ministrom, ali on je prozivao ljude koji ovde sede i nemaju pravo da mu odgovore i vi to jako dobro znate. O tome se radi. To je ono što je nedopustivo. Ono što sam ja rekla za gospodina – samo sam navela njegovo zvanje i obrazovanje koje stoji na zvaničnom sajtu. Dakle, on je fudbalski trener, to piše na sajtu, ja nisam izmislila šta je on po profesiji, on je prosto to.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, neću upoređivati Strategiju nacionalne bezbednosti i Strategiju odbrane sa zemljama kao što je Rusija i SAD i smatram da ova strategija ima posebnu vrednost, upravo zbog toga što polazi od činjenice da se radi o Srbiji i polazi od toga da Srbija treba da objektivno sameri sebe, svoje mesto, svoje ciljeve, svoje interese i da nađe način kako u okviru sopstvenih kapaciteta da obezbedi ono što jeste cilj jedne i druge strategije. Naravno, Poslanička grupa Za evropsku Srbiju glasaće za ove dve strategije, jer mi smatramo da je od posebnog značaja činjenica da su ove dve strategije danas pred nama i ma kako se slagali sa onima koji tvrde da ovo nije političko pitanje u smislu stranačkog pitanja i stranačkog razumevanja Strategije nacionalne bezbednosti i Strategije odbrane, ovo ipak jeste važno političko pitanje i za građane Srbije ali i za svet.
Dakle, mi se obraćamo građanima Srbije, ali se obraćamo i svetu, obraćamo se našim susedima i zapravo ovim dokumentima pokazujemo ko smo, kakvo društvo želimo da gradimo, šta su nam prioriteti, kakav je naš odnos prema nama samima, ali kakav je naš odnos i prema drugima, pre svega prema onim vrednostima koje smo proklamovali. Bilo je prigovora da nikada nije uspostavljen nacionalni konsenzus oko toga šta jesu nacionalni interesi, nacionalni ciljevi, ja mislim da mi nemamo nikakvu dilemu oko toga šta jesu nacionalni interesi. Nacionalni interesi su definisani Ustavom, oni su definisani i osnovnim civilizacijskim vrednostima koje je ova zemlja prihvatila i u tom smislu za nas ove dve strategije imaju poseban značaj, jer upravo ove vrednosti jesu polazište u utvrđivanju odgovornosti, nadležnosti, i obavezama institucija kada je u pitanju Nacionalna bezbednost i Strategija odbrane.
Republika Srbija na osnovu Ustava donosi, dakle, uređuje pitanje kao što je suverenitet i teritorijalna celovitost, bezbednost Republike Srbije, odbranu i bezbednost države i njenih građana, a Skupština, prema članu 99. tačka 9) usvaja Strategiju odbrane. U tom smislu za nas ovi dokumenti jesu dokumenti koje je uputila Vlada i oni predstavljaju, da kažem, jedinstven odnos Vlade prema ovim važnim pitanjima, činjenica da ove dokumente ovde predstavlja i brani ministar odbrane, za nas nema posebno važnost, osim što, naravno, Ministarstvo odbrane ima najveće obaveze i najveći udeo u onome što ove dve strategije definišu.
Ono što je za nas ključno u opredeljivanju za izglasavanje ovih strategija jeste činjenica da ove strategije polaze od realnog sagledavanja sveta.
Dakle, u ovim strategijama mi vidimo da je napravljena temeljna analiza onoga što svet danas jeste i što Srbija u tom svetu jeste, može i treba da bude.
Ove strategije nemaju ideološki predznak, niti su opterećene onim što bi neki, iz diskusije se to vidi, želeli da one budu opterećene, a to je nekakvim okoštalim, prevaziđenim, istorijski poraženim konceptima odbrane i bezbednosti.
Dakle, ono što za nas jeste razlog da glasamo za ove strategije koje neki drugi osporavaju jeste upravo činjenica da se oni temelje na naučnom sagledavanju sveta u kom mi danas živimo. One, takođe, jesu važne i zbog toga što pretpostavljaju da se taj svet dinamično menja i da ove strategije ne sadrže okoštale definicije koje onemogućavaju da se i sama strategija Srbije u ovim oblastima menja, već, naprotiv, dopuštaju da u skladu sa promenama oko nas menjamo sopstvene resurse, menjamo sopstvene ciljeve ako treba, menjamo sredstva kojima ćemo te ciljeve ostvarivati.
Još jedna od ključnih stvari, koja je važna za nas, jeste da ove strategije uzimaju u obzir iskustva drugih država, uzimaju iskustvo zemlje, dakle, i saznanja koja imamo iz našeg i ne tako davnog iskustva.
Ono što za nas predstavlja posebnu važnost jeste da se ovde uzima u obzir da je pitanje bezbednosti sve više pitanje koje se tiče međunarodne saradnje i međunarodnog okruženja, dakle, zemlja ne sme da se ponaša kao izolovano ostrvo u definisanju sopstvenih strategija odbrane i bezbednosti i to ove dve strategije upravo naglašavaju. Smatramo da prigovor da ima previše okrenutosti ka međunarodnom faktoru i važnosti međunarodnih činilaca, da je, zapravo, prednost ove strategije zato što suštinska opasnost, odnosno suštinska prednost Srbije, volela bih da Srbija uvek koristi prednosti i da izbegne svaku opasnost, jeste da ukoliko razume i shvati u kojoj je meri međunarodna integrisanost u bezbednosne strukture važna za ovu zemlju, i pretpostavka njene sigurnosti i bezbednosti, da će utoliko imati manje problema u budućnosti. I upravo zbog toga smatramo da je pitanje povezivanja sa međunarodnim institucijama ključno pitanje ostvarivanja ovih dveju strategija.
Ono što je sada otvoreno pitanje i ne zahteva trenutni odgovor, a očigledno polarizuje naše društvo, jeste pitanje članstva u NATO.
Nema nikakve sumnje da je Partnerstvo za mir dovoljan okvir u ovom vremenu za ostvarivanje te saradnje. Naravno, bitno da ove strategije ne ograničavaju Srbiju i ne postavljaju ciljeve koje ne može ostvariti.
I kao parlamentarac i neko ko se zalaže za uspostavljanje civilne i javne kontrole službi bezbednosti, odnosno bezbednosnog sektora, smatram da je važno što je ovim strategijama predviđena puna kontrola odbrane i bezbednosti. Mislim da to, takođe, omogućava da gradimo ono što jeste jedna od pretpostavki na kojima se ove strategije zasnivaju, a to je izgradnja istinski demokratskog društva. To je nemoguće ukoliko pitanje bezbednosti nije pitanje koje je na uvidu demokratske javnosti.
Dakle, svi ovi razlozi za nas su razlozi da izrazimo zadovoljstvo što Srbija predstavljajući se i kroz ove dve strategije dokazuje da jeste zemlja koja želi da gradi demokratsko društvo, da jeste zemlja koja smatra da je njena uloga u ostvarivanju stabilnosti i mira ne samo unutar zemlje i u regionu izuzetno važna i da je spremna da svoj maksimalni doprinos da, da je Srbija zemlja koja je spremna da gradi međunarodni poredak, koji će počivati na odbrani svih civilizacijskih vrednosti. Hvala vam. (Aplauz.)

Pozivam se na član 101, i to onaj deo koji se odnosi na to da narodni poslanik nema pravo da se uvredljivo izražava o drugim poslanicima ili drugim poslaničkim grupama ili političkim partijama. Smatram da niste u pravu kada tvrdite da sadržaj onoga što neko iznosi kada raspravlja o amandmanu nije mogući predmet povrede Poslovnika.
Dakle, želim da kažem da je ovde izneto, naravno, kao i uobičajeno, niz neistina, optužbi protiv DS-a i njenog predsednika. Ne bih se upuštala u to da objašnjavam koji su mogući razlozi, ali želim samo da vam kažem da je vaša fiksacija na predsednika bila razumljiva dok ste stavljali svog protivkandidata za predsednika, ali vas podsećam da je to prošlo i da biste sada mogli da se bavite zakonima koji su na dnevnom redu. Niti je predsednička kampanja, niti vi imate predsedničkog kandidata koga biste suprotstavili predsedniku.

Pozivam se na član 104, pošto je Demokratska stranka optužena, da tako kažem, da je donela prethodni zakon, koji je loš. Želim samo da podsetim, istine radi, da je prethodni zakon donet 2005. godine, a tada je Demokratska stranka bila opozicija. Ako već želite da tražite krivca, a mislim da ne treba tražiti krivce, život menja okolnosti i samim tim i zakoni se prilagođavaju tim okolnostima, prosto, istine radi, Demokratska stranka nije učestvovala u donošenju ovog zakona.

Dakle, ja ne znam oko čega se mi sporimo, samo sam htela da kažem da Demokratska stranka tada nije bila u vlasti, da predlog zakona koji je tada usvojen nije bio predlog zakona Demokratske stranke. Prosto, to su činjenice, a vaša potreba da mene lično napadate je vaš problem, a ne moj. Hvala.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o zakonu o regionalnom razvoju i ono što je karakteristično za rasprave u Srbiji jeste da se najčešće rasprava povede o onome što nije tema zakona o kome se izjašnjavamo.
Najveći deo ovih izlaganja odnosio se na pitanje regionalizacije i decentralizacije Srbije, što ni po sadržaju, ni po nameni, ni po rešenjima, nije tema ovog zakona.
Kad god se povede razgovor o pitanju regionalizacije i decentralizacije, nema nikakve sumnje da se u ovoj skupštini polarizuju dva potpuno različita stava.
S jedne strane su oni koji smatraju da svaki oblik decentralizacije vlasti i približavanja vlasti građanima Srbije znači razbijanje države, kako se najčešće govori, ugrožava integritet i celovitost zemlje.
U ime Poslaničke grupe DS-a, želim da kažem da se, kada se radi o pitanju regionalizacije, mi zalažemo za princip regionalizacije, duboko uvereni da taj princip uključuje nekoliko važnih stvari.
Prva stvar je da se na taj način omogućava da se izvorni suverenitet građana, koji oni prenose na lokalne samouprave, kasnije, na regionalne organe vlasti, pa i na državu, na bolji način artikuliše i da se na bolji način ostvaruju njihovi suštinski interesi.
Istovremeno, pitanje regionalizacije je važno i zbog ravnomernijeg razvoja zemlje. Duboko verujemo da zemlja koja u sebi sadrži ogromne razlike u stepenu razvijenosti jeste zemlja koja je nestabilna, jeste zemlja gde se procesi dezintegracije pojačavaju, a ne slabe.
Pošto ovaj zakon o kome danas raspravljamo nije zakon vezan za pitanje regionalizacije, već je zakon o regionalnom razvoju, zadržaću se na ovome što ovaj zakon reguliše i na šta se, zapravo, odnosi.
Razlozi za donošenje ovog zakona, po našem mišljenju, pre svega, jesu u činjenici da je Srbija zemlja koja je izrazito neravnomerno razvijena. Odnos između razvijenih i nerazvijenih regiona je 15:1, što se po svim standardima i kriterijumima smatra krajnje neprihvatljivim i predstavlja ozbiljan problem u ukupnom ekonomskom razvoju zemlje.
Svi znamo, i to su svi ovde iznosili, to su činjenice, da se u Srbiji, zbog neravnomernog ekonomskog razvoja, delovi zemlje prazne, da se stvaraju ogromni centri koji nemaju kapacitete da se razvijaju prirodno, samim tim, i cela zemlja nema kapacitet i sposobnost da se ekonomski brže razvija.
Mi smo se opredelili za ulazak Srbije u EU i sve što radimo u ovoj skupštini jeste, između ostalog, ostvarivanje te namere. Jedna od pretpostavki bržeg ulaska Srbije u EU jeste i ravnomeran regionalni razvoj.
Dakle, to nije samo posredan interes građana Srbije, to je i interes građana Srbije zbog toga što je ostvarivanje ciljeva evropskih integracija vezano za ravnomeran ekonomski razvoj.
Evropska unija poseban značaj pridaje ravnomernom razvoju i saradnji regiona u Evropi, a potvrda toga je i činjenica da ogromna sredstva izdvaja za ravnomerniji ekonomski razvoj zemlje.
Na ovaj način stvaramo zakonske pretpostavke da Srbija stvori zakonske uslove za ravnomerniji ekonomski razvoj, s jedne strane, a s druge strane, da omogući da u procesu evropskih integracija pristupi fondovima koji su namenjeni za ravnomerniji ekonomski razvoj.
Ovde se dovodi u pitanje namera predlagača, njegova dobra ili loša namera da ovim zakonom nešto zloupotrebi. Time se ne bih posebno bavila, zato što to smatram čisto političkom kategorijom u svim našim polemikama, ne argumentacije, već političkog obračuna s političkim neistomišljenicima.
Za nas je ovo zakon koji je u Skupštinu poslala Vlada Republike Srbije i nikada nismo razgovarali o tome ko je u formalnom smislu, koje ministarstvo je predlagač zakona.
Ovaj zakon je usvojila Vlada Republike Srbije i na njega gledamo kao na zakon Vlade Republike Srbije.
Dakle, ovaj zakon nije o regionalizaciji Srbije, ovaj zakon jeste zakon o ravnomernom ekonomskom razvoju.
Ono što bismo mogli da postavimo kao izvesna pitanja vezana za ovaj zakon jeste činjenica da ovim zakonom postoji razlika u poziciji onoga što su statistički regioni.
Dok Vojvodina i Beograd daju mišljenje, drugi regioni nemaju institucionalni okvir da učestvuju u tome na koji način će se planirati i na koji način će se trošiti sredstva u njihovim regionima. Smatramo da je to pitanje koje je neophodno još u toku ove rasprave razrešiti, naći način da se amandmanom i to definiše, jer je jedan od razloga bio taj da je Srbija zemlja koja ima jedan deo svoje teritorije koji je definisan Ustavom, koji je definisan kao autonomija, i politička i teritorijalna autonomija, i ima veće nadležnosti i prava kada su njeni građani u pitanju nego građani iz drugih delova Srbije.
Po našem dubokom uverenju, najvažnije pitanje, koje je potrebno ovim zakonom precizirati, jeste na koji način će se omogućiti i drugim statističkim regionima da utiču preko neke institucionalne forme, na koji način će se oni organizovati, kakva će ta predstavnička tela biti, koja će, takođe, imati prilike da utiču na to na koji način će se praviti planovi razvoja tog regiona, kao i na koji način će se trošiti sredstva, što je jedno od ključnih pitanja.
Ukoliko se to pitanje ne definiše, mi ovim zakonom nećemo izjednačiti položaj svih građana u Srbiji i opet će građani u Vojvodini i građani u Beogradu biti povlašćeni u odnosu na građane drugih statističkih regiona.
Zaista, možda jeste pitanje preciziranja, odnosno definisanja člana 1. Ako ovo nije zakon o regionima, onda mislimo da bi i član 1. trebalo drugačije da izgleda.
Imajući u vidu nužnost da se Srbija ravnomernije regionalno razvija, imajući u vidu potrebu da Srbija prihvati sve one vrednosti koje važe u zemljama EU, kojima težimo, prihvatajući činjenicu da je pitanje pristupa fondova koji su namenjeni za ravnomeran regionalni razvoj jako važno za Srbiju, mi ćemo ovaj zakon podržati, ali mislimo da neka od ovih pitanja do dana usvajanja zakona moramo definisati, kako bismo, pre svega, otklonili dilemu šta ovaj zakon jeste i, drugo, kako bismo otklonili tu neravnopravnu poziciju građana Srbije koji žive izvan Vojvodine i izvan Beograda.

Gospođo predsednice, uvaženi članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, zaista neću dugo, ovo dugo traje, ali želim samo da kažem da ovo nije zakon o regionalizaciji, iako se DS zalaže za regionalizaciju Srbije, ovo nije zakon o decentralizaciji, iako se DS zalaže za decentralizaciju vlasti, duboko uverena da to jeste pretpostavka za brži, ravnomerniji razvoj, za veće učešće građana Srbije u odlučivanju o sopstvenoj sudbini.
Vrlo je neobično da neko, za sve što predlaže, tvrdi da radi u ime građana, osporavajući bilo kome drugom da ono što radi, takođe, radi u interesu građana.
Mi možemo da se razlikujemo u tome kako vidimo najbolje rešenje za građane, ali mislim da nije politički korektno, osim što nije tačno, osporavati drugima pravo da nešto rade u interesu građana.
Demokratskoj stranci nije potrebno da neko daje naloge, pošto duboko verujemo u evropsku ideju, duboko verujemo u sve razloge zbog kojih Srbija treba da ide užurbano ka EU, duboko verujemo u unutrašnje potrebe Srbije da usaglašava sopstvene zakone sa EU, čak i kada je to, kao što tvrde neki, preuranjeno u odnosu na sadašnji status Srbije u evropskim integracijama.
Zbog toga je za nas od posebne važnosti da se Srbija transformiše u skladu s razvijenim svetom, a taj razvijeni svet ne dokazuje da je u pravu ničim drugim sem činjenicom da tamo ljudi žive bolje. Jedini interes zbog kojeg mi to, takođe, radimo jesu građani Srbije i naša istinska želja da i građani Srbije žive kvalitetno kao što žive građani Evrope.
Ovaj zakon nije zakon o decentralizaciji. Ovaj zakon, takođe, nije odustajanje od ustavne obaveze i spremnosti DS-a da sav ustavni kapacitet i sadržaj autonomije Vojvodine bude iscrpen u statutu i zakonu o nadležnostima.
Ovaj zakon je, po našem dubokom uverenju, nešto sasvim drugo, o tome smo dosta govorili, i to je razlog zbog čega ćemo ga podržati, verujući da će Vlada imati sluha i razumevanja za neke amandmane. Ne kažem da neki od amandmana ne mogu da poprave tekst ovog zakona i verujem da će Vlada pažljivo, primenjujući koncept zakona, razmatrati sve amandmane i prihvatiti sve one koji će doprineti da tekst zakona bude bolji. Hvala vam.

Poštovana predsednice, koristim pravo na repliku iz člana 104, s obzirom na to da sam ne samo direktno pomenuta, nego da je izrečena najgrublja neistina vezana za mene, a i za predsednika stranke i predsednika Republike.
Nikada nikome nisam uputila nijednu ružnu, niti prostu reč, i oni čiji je to jezik, koji se tim rečima koriste, čak i u najslobodnijem prevodu ne bi mogli da to svedu na taj jezik.
Takođe, ono što želim da kažem jeste da je krivična prijava o kojoj se ovde govori, u suštini, obična kleveta protiv predsednika Borisa Tadića, koju je podneo SRS, ali postoji nešto mnogo značajnije čime će se Administrativni odbor baviti. Baviće se zahtevom sudova za skidanje imuniteta zbog krivičnih dela koja su učinili neki narodni poslanici koji se kriju iza imuniteta, a u krivična dela ne spadaju u ono što je normalna politička aktivnost i razmena političkih argumenata, bez obzira na kom nivou ti argumenti bili.

Svaki put kada se suočim s prostotom i vulgarnošću, prosto se povučem, zato što oni koji to rade pokazuju ko su oni, a ne ko sam ja. Dakle, to da je neko mogao da izmisli da sam ja nešto tako rekla, zaista govori o onom ko je to izmislio. To jeste deo rečnika onoga ko je mogao da izmisli da sam ja to rekla.
Potpuno mi je besmisleno da takvima objašnjavam da u mom rečniku, u obraćanju ljudima, takve reči nikada nisu postojale, niti će postojati. Besmisleno je da objašnjavam onima koji se takvim rečima obraćaju drugima, koji misle da, kao što oni to mogu da izgovore, mogu da izgovore i drugi. Ne očekujem nikakvo izvinjenje i opravdanje, niti bilo kakvo objašnjenje da je to što je neko tvrdio, u suštini, netačno. Ono što očekujem, jeste da prestane to da tvrdi, jer ću zaista tužiti za nešto što nikada nisam izgovorila i za nešto čime neko mene predstavlja sebi sličnim, a ne meni samoj sličnom.

Dakle, to šta je gospodin Ilić spreman da izmisli a da ne trepne, mislim da cela Srbija zna i svako bi se upustio u negiranje onog šta izmišlja, upuštao bi se u jedan potpuno jalov posao. Čovek koji može da izjavi da brani da novinari seksualno napastvuju ovce, za mene nije čovek s kojim želim više da polemišem. Hvala.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, grupa od 121 narodnog poslanika podnela je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radiodifuziji na osnovu odluke Odbora za kulturu i informisanje, održanog 26. februara 2009. godine, po kojoj Odbor zaključuje da je potrebno pokrenuti postupak za izmene i dopune odredaba iz Zakona o radiodifuziji koje regulišu izbor saveta i postupak predlaganja kandidata, jer su uočene nedorečenosti u tom delu Zakona, a takođe i organizovati sastanak sa ovlašćenim predlagačima kako bi se usaglasio predlog teksta zakona.
Naime, radi se o sledećem. Na osnovu činjenice da je za dvoje članova Saveta Radiodifuzne agencije istekao mandat i da je Skupština u skladu sa zakonom pokrenula postupak za predlaganje novih kandidata, došli smo u situaciju da su u postupku predlaganja ovlašćeni predlagači, koji su imali obavezu, prema Zakonu, da usaglase svoje predloge i da predlože dva kandidata od svih kandidata, na osnovu kojih Odbor predlaže Skupštini izbor dva kandidata... Desilo se da ovlašćeni predlagači nisu bili u mogućnosti da usaglase svoje predloge, te su tražili da skupštinski odbor, odnosno Skupština, na osnovu više predloga no što je zakonom propisano, bira predstavnike Saveta Radiodifuzne agencije.
Kako Zakon o radiodifuznoj agenciji nije predvideo mogućnost da Odbor u ovakvoj situaciji skraćuje ili menja listu ovlašćenih predlagača, nakon jednog dugog postupka koji je trajao od februara meseca pa takoreći sve do danas, mi smo došli u situaciju da je jedino rešenje za ovakvu situaciju, jedini način da se izbegne blokada rada Saveta Radiodifuzne agencije da se izmeni Zakon o radiodifuziji i to upravo u onom delu koji reguliše pitanja vezana za izbor članova Saveta Radiodifuzne agencije.
Ustavni osnov za donošenje ovog zakona nalazi se u članu 97. tačka 10) Ustava Republike Srbije, po kojem Republika Srbija uređuje, obezbeđuje, između ostalog, i sistem u oblasti javnog informisanja. Ove izmene Zakona se odnose isključivo na postupak predlaganja članova Saveta Radiodifuzne agencije i stvaranje mogućnosti da, ukoliko bi se ponovile situacije da ovlašćeni predlagači nisu u stanju da usaglase svoje predloge, to može da uradi nadležni skupštinski odbor.
Istovremeno, ovim zakonom skraćeni su rokovi u postupku predlaganja i izbora članova Radiodifuzne agencije, jer se pokazalo da u slučaju iznenadnog prestanka mandata člana Saveta Radiodifuzne agencije sam proces predlaganja i izbora kandidata traje previše dugo, čime se dovodi u pitanje efikasnost i mogućnost rada Saveta Radiodifuzne agencije.
Kako se zaista radi o promenama koje treba da omoguće da ova vrlo važna nezavisna institucija radi u skladu sa zakonom i da nema problema u izboru svojih članova, pozivam sve narodne poslanike da glasaju za ovaj predlog zakona, jer ćemo time zaista omogućiti da Savet Radiodifuzne agencije bude uvek u punom sastavu i da radi u skladu sa zakonom ono što su mu ovlašćenja. Hvala vam.

Dakle, postoji razlika ukoliko zakon ne predviđa i ne daje nikakvu mogućnost da Odbor arbitrira u predlozima, odnosno da Odbor skraćuje listu i bira ukoliko lista nije napravljena u skladu sa zakonom. Dakle, ovaj zakon koji je sada na snazi ne ostavlja nikakvu mogućnost. U slučaju da je Odbor preuzeo, da je sama Skupština preuzela na sebe da od više kandidata koji nisu bili u skladu sa zakonom ona bira dva kandidata, mi bismo tada kršili zakon.
Dakle, postoji razlika između činjenice da mi hoćemo na zakonit način da uredimo ovo važno pitanje i da, ukoliko se ovakve situacije ponove... Mi se nadamo da se neće ponoviti i da će ovlašćeni predlagači ubuduće u skladu sa zakonom, u njihovom interesu, sami predlagati i usaglašavati rešenja. Nije naša namera da se mi mešamo u njihove predloge i da mi arbitriramo njihovim predlozima. Naša namera je da oni poštuju zakon. U slučaju da u postupku predlaganja nisu bili u stanju da poštuju zakon do kraja, jedina namera je da stvorimo zakonske mogućnosti da tada ne bude blokiran rad ovako važne institucije.
Dakle, radi se samo o tome da smo mi imali situaciju da od avgusta meseca traje proces predlaganja kandidata, kada je predsednica Skupštine uputila dopis svim zakonom ovlašćenim predlagačima da u februaru ističe mandat dvojici članova Saveta RRA. Od tada traje proces i od tada ovlašćeni predlagači nisu bili u stanju da se usaglase i da potpuno u skladu sa zakonom predlože rešenja. Traženo je da Odbor mimo zakona, dakle kršeći zakon, uradi to umesto njih. Mi smatramo da je to nedopustivo i da, ukoliko pretpostavimo da ovakve situacije mogu da blokiraju rad, to treba da uredimo na zakonit način. Hvala vam.