Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da ovaj amandman na najočigledniji način govori zapravo o nameri da se ovakav zakon ne donese i o otporu prema tome da se na zakonom uređen način spreči svaki oblik diskriminacije.
Dakle, amandmanom se predlaže da se briše član koji glasi: ''Ovim zakonom uređuje se opšta zabrana diskriminacije, oblici i slučajevi diskriminacije, kao i postupci zaštite od diskriminacije''. Amandmanom se traži da se ovaj član briše. To jasno pokazuje da se zapravo radi o otporu prema zakonu koji bi uredio pitanje zabrane diskriminacije.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, za nas je ovaj amandman potpuno neprihvatljiv i mislim da podnosioci amandmana na član 2, kojih ima 20-ak i koji svaki, jedan po jedan, traže da se briše određena kategorija prema kojoj se vrši diskriminacija, i ovim amandmanom se traži da se iz opšteg pojma diskriminacije izbrišu nacionalna pripadnost i etičko poreklo.
Dakle, postavlja se pitanje zašto to neko traži. Potpuno je jasno da su ovi amandmani podneti samo zbog toga da bi se zapravo govorilo protiv zakona, a ne da bi ovaj zakon bio poboljšan. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, želela bih samo da na neki način otklonim neku sumnju koja je pala na ljude koji u celoj ovoj priči postaju žrtve međustranačkih obračuna.
Želim da podsetim da Nacionalni prosvetni savet bira Skupština Republike Srbije na osnovu predloga 18 nacionalnih institucija. Dakle, 18 nacionalnih institucija je poslalo, na osnovu zakona, svoje predloge, a poslalo ih je zbog toga što je zakonom predviđeno da se oni biraju na različite vremenske periode, kako bi se ostvario kontinuitet i istovremeno menjao sastav, kako ne bi u istom trenutku bio zamenjen ceo sastav novim, pa je tako nekima istekao mandat, koji su bili birani na tri godine, pa ih sada biramo itd.
Nikoga nismo smenjivali zbog političke volje ili nekakve političke nepodobnosti, smenjivali smo zbog toga što im je na osnovu zakona istekao mandat i bili smo u obavezi da, kao nadležno telo koje vrši izbor na osnovu predloga koje dostavljaju nacionalne institucije, uradimo taj posao u zakonskom roku. To je ono što sam želela ovog puta da kažem.
Ako mislite da je glasovima 126 ili 127 automatski zalepljena partijska etiketa tim ljudima, onda mislim da svi nanosimo štetu jednoj važnoj nacionalnoj instituciji kao što je Nacionalni prosvetni savet, zato što niti je njihova želja bila da na osnovu toga budu kandidovani, niti je njihova želja bila da na osnovu partijske pripadnosti, simpatija ili bilo čega drugog što je vezano za partije, prihvate da obavljaju ovaj posao koji, svi se oko toga slažemo, jeste jako važan posao u zemlji kojoj predstoji ozbiljna reforma sistema obrazovanja, zemlji u kojoj postoje mnogi problemi vezani za obrazovanje.
Razumem i podrazumevam da postoji zajednička dobra namera da jednu ovako važnu nacionalnu instituciju učinimo dostojnom Dositeja Obradovića. Ono što je možda sada pitanje za Srbiju: koliko Dositeja Obradovića ima u ovom vremenu i da li ih je imala i u ono vreme više od jednog? Hoću da verujem da su nacionalne institucije predložile najbolje kandidate i da smo se mi, u odnosu na njihove predloge, usaglasili oko onih kandidata oko kojih smo pokazali glasanjem da imaju većinu.
To što poslanici opozicije nisu želeli da budu u sali i da svojim glasovima pokažu da možda postoje kandidati za koje oni misle da su bolji od onih koje smo mi birali, to je pitanje za opoziciju, a ne za nas. Mi smo birali one za koje smo, na osnovu predloga 18 nacionalnih institucija, u dubokom uverenju da će moći da urade ovaj posao u najboljem interesu obrazovanja. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, većina rasprave se ovde ipak odnosila na Nacionalni prosvetni savet i verujem da to pokazuje da svi delimo osećanje da je to jedna izuzetno važna institucija.
Naravno da su ovde navedeni neki problemi, koji jesu suštinsko pitanje budućnosti ne samo mlade generacije, već i pitanje budućnosti celog društva, jer od toga kakva će budućnost mladih biti zavisi i kakvo ćemo društvo imati.
Mnoge od ovih stvari koje su navedene ovde, iako je možda izgledalo da se ne tiču direktno Nacionalnog prosvetnog saveta, mogu da razumem da jesu deo pitanja koja su vezana za to u kakvom obrazovnom sistemu će naša deca da se obrazuju i, na kraju krajeva, u kakvom društvu će da odrastaju.
To samo pokazuje da je važno i da mi svi delimo velika očekivanja u odnosu na Nacionalni prosvetni savet i na predsednika koga ćemo uskoro izabrati, da će sa punom svešću o tome koji im je zadatak i šta se od njih očekuje uraditi svoj posao u najboljem interesu upravo one oblasti za koju ovde svi nepodeljeno smatramo da je od izuzetne važnosti, jer se tiče najvećeg broja ljudi.
Dakle, svako je na neki način zainteresovan za pitanje i probleme obrazovanja, jer ona nisu samo pitanje obrazovnih programa. Ona jesu pitanje oblikovanja jednog društva u kome ćemo svi osećati da mu podjednako pripadamo, bez obzira na različitosti. Zahvaljujem .

Poštovana predsednice, uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je zakon za koji možemo slobodno da kažemo da je jedan od najvažnijih zakona o kojem Srbija raspravlja u poslednjih nekoliko godina.
On nije važan samo zbog toga što je on ustavna razrada osnovnih ustavnih načela i prava, nije važan ni samo zbog toga što proističe kao obaveza Srbije na osnovu njenog članstva u međunarodnim organizacijama i institucijama, on nije važan ni samo zbog toga što proističe kao obaveza Srbije na osnovu usvojenih međunarodnih konvencija i drugih međunarodnih akata, i nije važan samo zbog toga, iako jeste važan zbog toga, što to jeste uslov da Srbija ispuni sve zakonske uslove da ostvari pretpostavku vizne liberalizacije i stavljanja Srbije na belu šengen listu.
Ono zbog čega je ovaj zakon najvažniji jeste što se Srbija kao društvo određuje prema nekim suštinskim važnim pitanjima. Rasprava i bura koju je ovaj zakon izazvao pokazuje da je to tačno.
Pokazala se sva duboka podeljenost srpskog društva i nekih njegovih delova oko nekih važnih pitanja koja se tiču savremenog društva, kakvo Srbija želi da postane i, verujem duboko, jeste na putu da postane.
Ovde se postavlja jedno ključno pitanje, da li je ono na čemu se temelje pravila ponašanja nešto što proističe iz opštih pojmova nacije, države, nekakvog grupnog identiteta itd, ili mi gradimo društvo koje počiva na pojedincu i njegovim pravima koja su neprikosnovena.
Po našem dubokom uverenju, Srbija treba da bude društvo koje će sve svoje odnose graditi na neprikosnovenom pravu svakog pojedinca, svakog njegovog člana da bude jednak i da ne bude diskriminisan ni na koji način.
Upravo tu dolazimo do onoga što pokazuje do koje mere je srpsko društvo, s jedne strane, podeljeno između konzervativizma, između potrebe da zadrži ono što je staro, između potrebe da se suprotstavi nekim modelima koji podrazumevaju da, bez obzira na različitosti i nijanse, svi moramo biti jednaki pred zakonom i pred uslovima koje ovo društvo treba da nam pruži.
Naravno, mi se sada ovde suočavamo sa mnogim predrasudama koje ovo društvo neguje kao vrlo često sakriveno iza opštih moralnih normi, kao nečega što je pitanje tradicije, kao što je pitanje nacionalnog identiteta.
Iza tih opštih odredbi, na koje svi ponekad imamo nelagodu da im se suprotstavimo, najbolje i najlakše sakriti potrebu da se neko diskriminiše.
Iako ovaj zakon govori o mnogim grupama koje se ovim zakonom štite od svakog oblika diskriminacije, ispostavilo se da su ključnu polemiku ovde izazvala dva, tako da kažem, pitanja kojih se ovaj zakon dotiče, jer kao da smo izgleda na neki način prihvatili da zakonom žena sada ne sme da se tuče, da je ravnopravna, da ne sme dete da se zlostavlja, da ne sme da se osoba sa invaliditetom tretira kao božija kazna koja se skriva u nekakvim zabitim špajzovima i sobama, nego je ljudsko biće koje ima pravo da živi kao i svi drugi.
Zato sada pokazujemo ono što je duboko u našem društvu najveći otpor koji se kasnije manifestuje i u drugim oblastima. Naravno, dolazimo do onog što je najčešće, kao da se ovaj zakon tiče samo tog pitanja i najčešće je predmet osporavanja ne samo zakona, već na neki način i otkloni opasnost od njegovog donošenja.
Dakle, svi oni oblici diskriminacije koji se tretiraju ovim zakonom, jeste nešto prema čemu postoji otpor u ovom društvu i potreba da se zakonom to ne otkloni. Sada se traže najbolji izgovori zbog čega ovaj zakon ne bi trebalo da bude usvojen.
Želim da kažem da je činjenica da je podneto 400 i nešto amandmana na zakon koji ima 58 članova pokazuje ne da je želja da se taj zakon popravi, nego da je to namera da se taj zakon ne donese, odnosno da je to suštinsko suprotstavljanje ideji da se na jedan opšti način definiše društvo koje će reći, ne, nije dozvoljen nijedan oblik diskriminacije ni prema jednoj grupi, bila ona većina, bila manjina.
Dakle, danas težište rasprave se svelo na dva pitanja. Jedno od tih pitanja je pitanje seksualne orijentacije, kao arsenal za oružje u borbi protiv potrebe društva ili bar dela tog društva, koji se jasno izjašnjava za donošenje ovog zakona, da se osobe drugačije seksualne orijentacije ne smeju diskriminisati po tom osnovu i samo se o tome radi.
Činjenicom da se zabranjuje njihova diskriminacija ne dovodi se nijedna druga grupa u diskriminisan položaj i u tom smislu sva argumentacija je izgovor koji pokušava da, tretirajući to na različite načine, o čemu možemo da govorimo kao o neznanju, predrasudama, nekakvim inhibicijama raznoraznim, o tome se govori na način koji pokušava da unese strah u društvo u odnosu na te osobe.
Pošto same te osobe ne predstavljaju nikakvu opasnost po društvo, i to je svima jasno, jer sva njihova prava idu do granica istih takvih prava drugih ljudi i ničim ne ugrožavaju prava onih koji su drugačiji, ali se sada pokušava nametnuti jedna teza u kojoj će se zabranom diskriminacije takvih osoba zapravo u društvu stvoriti atmosfera da oni predstavljaju opasnost za većinu. To zapravo pokazuje dubinu konzervativizma društva, dubinu nerazumevanja društva - šta znači građansko društvo u kome je čovek, građanin i nosilac suvereniteta, gde počivaju njegova elementarna, ljudska i građanska prava.
Očigledno da se mi suštinski po tome razlikujemo i bez obzira, da ste podneli i 5.000 amandmana, nijedan taj amandman ne odgovara onom zahtevu zbog koga ovaj zakon jeste važan za nas, zbog koga ovaj zakon mislimo da treba usvojiti, manje-više u neizmenjenom obliku, ako postoje nekakva moguća poboljšanja samog teksta, ali ne promene suštine i ne promene onih kategorija prema kojima se ovaj zakon primenjuje u cilju zaštite od diskriminacije.
Dakle, ne postoji mogućnost da u ovom trenutku srpsko društvo postigne saglasnost oko tih ključnih pitanja i mislim da se po tome srpsko društvo ne razlikuje od drugih društava, jer rasprave u drugim državama pokazuju da su takođe strahovi koji su vezani za obrasce iz prošlosti i za modele budućnosti ka kojima se teži, da je to uvek sukob iz koga se ide korak napred, iza koga ostaju oni koji smatraju da je društvo time ušlo u dekadenciju, ušlo u ne znam kakve devijacije itd.
Ako bismo tako razmišljali, onda sam potpuno sigurna da je za mnoge bila devijacija davanje prava ženama da glasaju, da je za mnoge bila devijacija kada su prvi put rekli ljudi sa invaliditetima - mi hoćemo da se vidimo u ovom društvu, hoćemo da živimo kao i svi drugi - jer su postojali mnogi koji su smatrali da su oni nekakva izvitoperena priroda, da ne zaslužuju da budu jednaki kao i svaki drugi.
Isti takvi otpori su postojali kada je neko rekao - imam pravo da kažem kojoj veri pripadam i niko me ne može naterati da menjam tu veru, jer je to takođe bila jeres i takođe je bilo osuđivano itd.
Istorija civilizacije, istorija ljudskog roda jeste permanentna borba za proširivanje prostora ljudskih i građanskih prava i, ne želeći dalje da koristim ovo vreme, dajući sebi za pravo da se javim ukoliko osetim za potrebu i kasnije, neću iskoristiti svo svoje vreme, želim da kažem, kada je Srbija u pitanju, ovo je jedan od najznačajnijih civilizacijskih koraka koje ona pravi. Ovo je korak koji, nažalost, mnoge ostavlja iza, ne razumevajući nas, ne shvatajući do koje mere to jeste pobeda ljudskih prava. Hvala vam.

Vi ste samo potvrdili ono što sam govorila i u tome zaista nije bilo ničega uvredljivog.
Potpuno je jasno i javnosti Srbije je očigledno da postoje suštinske razlike u razumevanju kakvo to društvo mi želimo da gradimo i tu opet nema ničeg uvredljivog, niti sam bilo šta uvredljivo rekla. Dakle, mi se razlikujemo po načinu na koji mislimo da Srbija treba da se uređuje. Ako je to za vas uvredljivo...
Ko kaže da ste vi u pravu kada vi osporavate zakon? Ako vi možete da kažete da je zakon loš, a ne skačem na to, jer je to vaše pravo da kažete i uopšte neću da reagujem i da skočim i da kažem - vi ste povredili nas koji mislimo da je taj zakon dobar. Potpuno niste u pravu. Ničim vas nisam uvredila. Samo govorim o tome, i vi ste to potvrdili, da se mi suštinski razlikujemo u tome kako razumemo društvo i na osnovu toga zaista nemate pravo na povrede Poslovnika.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, htela sam samo da povodom polemike koju je izazvao amandman narodnog poslanika Đure Mučenskog kažem da parlamentarna većina u danu za glasanje neće podržati ovaj amandman, iako razumemo motive narodnog poslanika, razumemo razloge zbog kojih smatra da postoji interes lokalne samouprave da se obezbedi efikasnije privođenje pojedinih delova privatnog zemljišta za izgradnju parkova industrijskih.
Ali, takođe potpuno razumemo sve pravne nemogućnosti koje onemogućavaju da se ovakav amandman prihvati i zbog toga na taj način želim da otklonim eventualnu sumnju da postoji namera da se ovakav amandman prihvati. Dakle, ne postoji namera jer razumemo da je pravno nemoguće prihvatiti ovaj amandman. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime parlamentarnih grupa koje su podnele inicijativu za zakazivanje Dana za poslanička pitanja vezana za aktuelnu temu, rukovodili smo se sa nekoliko važnih činjenica. Prva je da ovo jeste važna tema i da je od vitalnog interesa za građane Srbije. Dakle, ovo je tema sa kojom se ne suočava samo Srbija, suočavaju se sve zemlje sveta, i svaki građanin u ovoj zemlji postavlja uvek jedno te isto pitanje - da li Vlada pažljivo prati šta se dešava, vezano za svetsku ekonomsku krizu, i da li Vlada preduzima sve mere koje joj stoje na raspolaganju kako bi tu krizu ublažila i prevazišla je tako da građani najmanje trpe?
Istovremeno, poslaničke grupe opozicije su takođe tražile da se na ovu temu raspravlja i mi smo, za sada, u ovom trenutku, našli ovu formu, kao poseban dan za poslanička pitanja na aktuelnu temu, kao mogući način da o ovoj temi razgovaramo, što ne znači da na ovu temu ne možemo razgovarati i u nekoj drugoj prilici i na drugi način na koji će biti zakazana sednica.
Iskoristila bih priliku da postavim tri pitanja Vladi Republike Srbije. Ono što je za Srbiju jako važno jeste – da li mi već sada vrlo jasno možemo da osećamo i merimo efekte svetske ekonomske krize u Srbiji, dakle, u kojoj meri se ona već prelila u Srbiju i u kojim oblicima?
Drugo pitanje je – šta je Vlada konkretno preduzela na ublažavanju efekata te krize? Treće pitanje je – da li se te mere koje je Vlada preduzela, upoređujući sa iskustvima drugih zemalja u okruženju, smatraju dovoljnim?
Ima mnogo prigovora da su one zakasnele i da, zbog toga što Vlada kasni, ima posledica po zemlju. Dakle, da li su mere adekvatne i da li su blagovremene? Hvala vam.

Uvažena gospođo predsednice, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, na žustre optužbe upućene meni od strane gospodina Krasića i lekcije o tome ko jeste vlastan da tumači govor mržnje, a ko nije, ja sam za sebe, bez dobacivanja, i to niko nije čuo, zato što je on gledao u mene, jer se meni u svojim optužbama obraćao, rekla: "Ne, vi ćete me tome naučiti". To je sve što sam rekla.

Molim vas, gospođo predsednice, on je mene na vrlo direktan način optuživao za nešto, vi na to niste reagovali. Nema problema, vi niste smatrali da treba da se reaguje. Čak ni koleginica koja sedi do mene, niti gospodin Batić, koji sedi ispred mene, nisu čuli da sam za sebe prokomentarisala da će me o tome šta je govor mržnje učiti gospodin Krasić.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, pozivam se na član 103. i mislim da su svi dosadašnji govornici koji su se javljali po Poslovniku, zapravo, kršili odredbe člana 103, jer su u obavezi da govore o onome što je tačka dnevnog reda.
Upravo ono što je gospodin Batić u prvom delu svog izlaganja rekao pokazuje i opravdava sve razloge za to što su na dnevnom redu danas – izmene i dopune Poslovnika Narodne skupštine. Imamo Poslovnik koji je nedorečen, imamo praksu koja je i ono što je dorečeno unakazila i imamo Parlament u kome neko može da izađe za ovu govornicu i da kaže – pa, radikali neće dozvoliti.
Da li je moguće da postoji parlament gde neko, kršeći poslovnik, može da ne dozvoli da parlament radi posao zbog kog smo svi ovde?
Pozivam na poštovanje Poslovnika, pozivam da se vratimo na tačku dnevnog reda. Ne postoji nijedno jedino opravdanje da neko postavlja uslove da se nešto u nekom roku završi, onako kako on misli da bi trebalo završiti. Inače, ovaj parlament neće raditi.
Poslovi se rade u skladu s Poslovnikom, odbori rade u skladu s Poslovnikom i odluke će se donositi, takođe, u skladu s Poslovnikom.
To ne daje nikome za pravo da, na plenarnoj sednici, danas, kada imamo temu koja je vrlo važna, ona zaista jeste važna za sve, jeste važna i za budući rad ovog parlamenta, tu temu smatra nevažnom, jer svoje grupne interese smatra važnijim od toga. To je nedopustivo i molim vas, pozivam da poštujemo Poslovnik, da pređemo na raspravu o onome što imamo danas na dnevnom redu. Odbor će svoj posao raditi i završiti, u skladu s Poslovnikom, i to nikom ne sme biti izgovor ili opravdanje da blokira rad Parlamenta. Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ne radi se ovde o tome ko na šta ima pravo i u kom periodu su prava izgledala ovako ili onako. Ne želim da se vraćam u vreme koje vi tako srećno pominjete kao najsrećnije trenutke demokratije, jer bih u tom slučaju morala da govorim, zaista, o svim krvavim i tragičnim rezultatima tog vremena, što ne želim.
Istovremeno, ne želim, apsolutno, da govorim o tome kako ko poima demokratiju i kako ko misli da demokratija za njega važi više nego za neke druge, bio na vlasti ili bio u opoziciji.
Dakle, vi demokratiju merite prema sebi i pokušavate da samerite onoliko koliko mislite da vama pripada, pa kada ste na vlasti, onda demokratiju propisujete samo za sebe, a kada ste u opoziciji, onda bi demokratiju da zloupotrebite samo za sebe. To, prosto, nije demokratija. Tu se, naravno, nikada nećemo složiti. Ono što je važno kada već pominjete tih hiljadu amandmana, želim da vam kažem kako je tada vlast odgovorila na legitimno pravo poslanika da podnesu amandmane – tako što je tih hiljadu amandmana grupisala u tri grupe i sve ih grupno odbacila. Tek da se razumemo kako je to izgledalo. Dakle, ako već hoćete da kažete da je to tada bilo jako demokratski, na jedan legitiman potez tadašnje opozicije da ukaže na zlokobne posledice jednog zakona, za koji se ispostavilo, zaista, da bi bile zlokobne, vlast je odgovorila tako.
Ono što sada hoćemo da vam damo do znanja, i celoj javnosti Srbije, nije da vi nemate pravo da koristite ona prava koja su vam propisana – nemate prava da ih zloupotrebljavate da biste ostvarivali neke svoje ciljeve, da biste ucenjivali, da biste tražili da demokratija važi i dalje više za vas nego za sve druge zajedno. To ne može. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, javljam se na osnovu člana 103. i pozivam narodne poslanike da govorimo o temi koja je na dnevnom redu, jer nas na to obavezuje član 103.
Želim samo da kažem da ste vi, gospodine Martinoviću, upravo potvrdili ovo što ja govorim. Dakle, vi potvrđujete da blokirate rad Skupštine, zbog toga što imate neizmirene račune sa svojim dojučerašnjim partijskim drugovima. To je ono što i ja tvrdim, ali radi se o tome da vi na to nemate pravo.
Vi zloupotrebljavate jedan korektan dogovor koji je postojao u ovom parlamentu, da se i neke druge teme i neka druga pitanja otvore, da se pokrenu neke inicijative, i time dovodite u krajnje neravnopravan položaj sve druge poslanike.
Vi time ucenjujete celu Skupštinu Srbije, ucenjujete celu Srbiju, zbog jednog spora za koji ste sami krivi. Nismo vam mi birali Tomislava Nikolića za predsedničkog kandidata, nismo vam mi birali Vučića za najboljeg kandidata za gradonačelnika, vi ste ih birali. To što ste se u međuvremenu posvađali i razišli, apsolutno vam ne daje za pravo da ucenjujete ni ovu skupštinu, niti građane Srbije, da bi taj vaš spor bio rešen onako kako biste vi najviše voleli da on bude rešen.
Što se nas tiče, nama je svejedno kako će on biti rešen, nas se to, prosto, ne tiče. Mi u tome nećemo da učestvujemo ni na čijoj strani. Verujte mi, što se mene lično tiče, isti ste nam. Dakle, nema za nas neke posebne razlike. Ono što želim da kažem, to je da vi nemate pravo da ucenjujete Skupštinu.
Što se tiče sednice Administrativnog odbora, možda ste u pravu. Namera gospodina Konstantinovića je zasnovana na važnosti tačaka koje se nalaze na dnevnom redu Administrativnog odbora, o kojima, zaista, smatramo da treba otvoriti ozbiljnu raspravu, jer se radi o trošenju državnih para i para građana Srbije, za koje je ponekada očigledno da su trošene bez adekvatnih odluka, da su trošene mimo svake kontrole i mimo svakog osećaja za odgovornost i moral.
Mi smo tu situaciju zatekli i hoćemo da podvučemo crtu, hoćemo da vidimo šta to u pravilima nije dobro, kako bi se takva praksa popravila. To je za nas izrazito važna tema, za koju smatramo da su zainteresovani da u njenom raspravljanju i donošenju učestvuju sve parlamentarne grupe.
Zbog činjenice da je vama jedino važna tema – tri mandata, a da pretrčimo preko svih ovih drugih tema, gospodin Konstantinović je ponudio da se onda ova sednica ne završi, da se samo ta tačka stavi na dnevni red, vezano za mandate. Ali, ako vi tvrdite da to pravno ne može, onda će Administrativni odbor nastaviti 34. sednicu, raspraviti sve tačke dnevnog reda, doneti sve važne odluke i na taj način poštovati Poslovnik. Ničija ideja nije bila da se Poslovnik ne poštuje.
(Predsedavajuća: Tri minuta i 30 sekundi.)
Izvinite. Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, javljam se po osnovu čl. 103. i 101.
Gospodine Markićeviću, razumem nezadovoljstvo mnogih poslanika u ovoj sali zbog ovakve situacije. Moram da kažem da ste vi u pravu kada tvrdite da hoćete da radite po tački dnevnog reda, vi to svojim ponašanjem pokazujete i dokazujete. Ali, ono na šta vi nas, zapravo, upućujete, jeste ono što želimo da prekinemo kao praksu koju smo zatekli ovde – da neko ovde ispostavi neki zahtev, koji nema veze s pravom, nema veze s Poslovnikom, nema veze s procedurom, nema veze ni sa čim na šta neko ima pravo, i da onda kažemo, hajde da vidimo, da se dogovorimo i da negde na drugom mestu dajemo rešenja, koja su sasvim izvan onoga što je dopustivo.
Upravo se o tome radi, gospodine Markićeviću, i upravo zbog toga ne možemo da uradimo ono što vi sada sugerišete da uradimo.
Dakle, mi ne možemo da pristanemo na to da se ucenama postižu ciljevi koji su grupni ciljevi, pojedinačni ciljevi, koji nemaju nikakve veze s interesima građana, a onda da se tim ucenama izlazi u susret, tako što će se nuditi nešto što oni vole da dobiju.
Gospodine Markićeviću, upravo zbog toga želimo da prekinemo praksu koju smo zatekli i koja je dovela do toga da se pravila ovde ne poštuju, da je sve pitanje dogovora, pa čak i poštovanje procedure. Procedure postoje zbog toga da bi se poštovale. Možemo se dogovarati oko toga kako da uređujemo procedure, kako da ih menjamo, kako da ih usklađujemo, da ih učinimo pristupačnijim za sve, ali se ne može pregovarati o tome da li da se one poštuju ili ne. Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, javljam se na osnovu člana 103. Opet molim da pređemo na raspravu o temi koja je na dnevnom redu, a to je Poslovnik, Odluka o izmenama i dopunama Poslovnika Narodne skupštine. Smatram da ovo što se dešava u sali sada jeste povod, ali i razlog zbog kog je ova tema jako važna i zbog koje je važno da to raspravimo, da vidimo da li postoji nešto što može da popravi ovaj tekst, u zajedničkom interesu.
Moram samo da odgovorim da je pitanje statuta ustavna obaveza. Dakle, Ustav je propisao da taj akt mora da se donese i ne radi se o nečijem hiru da se bavi pitanjima koja, tobož, nisu važna, a da se ne bavi pitanjima koja su važnija. To je ustavna obaveza i to je ono što je vaša koalicija proglasila jednim od najvećih svojih političkih uspeha.
Mi hoćemo samo da poštujemo taj Ustav i da uradimo sve ono što je iz njega proisteklo. Istina je, možda, da je neka prethodna parlamentarna većina mnogo više postizala nevidljivim dogovorima, nego poštovanjem pravila. Upravo zbog toga, mi hoćemo da to prekinemo, zato što demokratija i pravna država ne počivaju na nevidljivim dogovorima, u kojima se trguje, ne znamo čime i ne znamo u čije ime.
Zato hoćemo da menjamo pravila procedure, jer samo ona garantuju da će, ako ih poštujemo, procesi koje vodimo biti transparentni i u najboljem interesu građana Srbije. Upravo zbog toga što su neki nevidljivi dogovori upravljali u nekim periodima ovom skupštinom, mi danas na dnevnom redu, odnosno na dnevnom redu Administrativnog odbora, imamo troškove koji pokazuju svu nerazumnost onoga što se dešavalo u ovom parlamentu, nevidljivo i potpuno sklonjeno od očiju javnosti. Možda je to bio način da ovaj parlament bude efikasniji, jer je svako našao neki svoj interes da pusti da Parlament radi.
Demokratija nije da neko zadovolji svoj interes i da pusti da procesi teku. Demokratija je kada se poštuju pravila procedure, kada se ništa ne dešava izvan pogleda javnosti i kada postoji odgovornost za svaku odluku. Hvala.