Radi se o vraćanju imovine svakom pojedincu i svakome od koga je imovina oteta, bez obzira da li je zgrada u Pančevu, u Žarka Zrenjanina 17, za pasoš dobijena ili nije dobijena, a to mi Pančevci vrlo dobro znamo. Ne samo to, isto tako, svaka druga oteta imovina sa papirom ili bez papira, ili faktički, treba da bude predmet preispitivanja.
Činjenica je da su mnogi, a ne samo Jevreji, nego i Srbi, Romi i mnogi drugi, ostali ne samo bez imovine, nego i bez glave. To isto u Pančevu vrlo dobro znamo. Još u oktobru 1944. godine porodice Petrović, Stefanović i Gajić, kao i mnogi drugi koji su ostali i bez imovine i bez glave.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovih dana razgovaramo o tri zakona, o zakonu o javnoj svojini, zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i o izmenama i dopunama Zakona o vraćanju oduzete imovine crkvama i verskim zajednicama. Ovo su tri vrlo važna zakona i raduje me što su u pripremi i zakon o koncesijama i javno-privatnim partnerstvima, zakon o svojini i drugim stvarnim pravima i izmene i dopune Zakona o javnim nabavkama, koje treba da zaokruže ovaj set zakona.
Mislim da je dobro što se na istoj sednici raspravlja i Zakon o javnoj svojini i Zakon o restituciji, upravo zbog toga što je normalno da se prvo dođe do restitucije, a zatim i do devolucije, odnosno na neki način realizacije imovinskih, odnosno svojinskih ovlašćenja. U svakom slučaju, samo taksativno hoću da napomenem da je u ovom zakonu o javnoj svojini predviđeno da bilo koji nivo vlasti, ili, pak, javno komunalno preduzeće se ne može upisati u svojinu ukoliko nema papir iz Direkcije za imovinu Republike Srbije, kojim se jasno stavlja do znanja kakav bi ishod bio restitucije.
Mislim da je dobro što se ovim predlogom zakona konačno definiše šta kome pripada i treba da uđemo u eru uravnoteženih odnosa po principu funkcionalnosti, da se donose najefikasnije, najbrže i najcelishodnije odluke. Mnoge stvari su dobro rešene u Predlogu zakona. Moram da kažem da je posebna pažnja posvećena privrednim bogatstvima, dobrima od opšteg interesa i kategoriji dobara u opštoj upotrebi, gde je uvaženi kolega Nešović pominjao posebno status mreže, što su jako važne na svim nivoima države.
Moram da kažem da ovim predlogom zakona posebno se podvlači odgovornost, jer utvrđivanjem oblika svojine, znači i vezivanjem određene odgovornosti za samu svojinu, povećava se odgovornost i republičkih i pokrajinskih i organa lokalne samouprave. Mnogi su govorili o putevima, mnogi su govorili o kanalskoj mreži, mnogi su govorili o mnogim stvarima, da se sad ne ponavljam.
Ovim zakonom je omogućena konvalidacija ugovora o pribavljanju, koji su zaključeni bez saglasnosti Vlade. Govorim o pribavljanju od strane lokalnih samouprava. Dobro je što su predloženi određeni amandmani na poslednjoj sednici Vlade, da su svi izglasani, naročito po pitanju definisanja puteva drugog reda, kanalske mreže, ukoliko nisu plovni putevi. Zatim, pitanje nepokretnosti, koje su građani isključivo, na primer, sredstvima pokrajine, zatim nepokretnosti u bivšim republikama, gde se određene stvari definišu u smislu odgovornosti dalje za tu imovinu i što se tiče pokrajine i što se tiče lokalnih samouprava.
Moram da kažem da oni koji duže pamte vrlo dobro znaju na koje sve nelogičnosti smo nailazili u proteklih 10-ak pa i 15 godina. Tamo, negde, krajem 80-ih godina, došlo je do prenosa nadležnosti lokalnih samouprava i pokrajina na centralne organe vlasti, bez obzira da li je nešto bilo funkcionalno tog trenutka ili nije bilo funkcionalno, ali uglavnom došlo se do toga da svi resursi, koji su postojali na lokalnom, ili na pokrajinskom nivou, su dobrim delom narušeni, a sa druge strane Direkcija za imovinu Republike Srbije je bila zatrpana brojem predmeta koje objektivno nije mogla da reši.
Sam život je u proteklih nekoliko godina naterao državu da se dozvoljava čak i upis hipoteke na objektima u vlasništvu države i to na onim objektima koje koristi lokalna samouprava, za kredite koji su dati lokalnim samoupravama za kapitalne investicije. To je bezobzirno sve, na svu korist takvog jednog čina ipak nelogično i bolje rešenje definisati šta je imovina lokalne samouprave, definisati šta je imovina pokrajine, šta je imovina Republike i onda eventualno, ukoliko i dolazi do hipotekarnog i bilo kakvog opterećivanja takve imovine, da se zna šta je čije.
Moram da kažem, da je bilo ogromnih nelogičnosti na terenu, npr. konkretno u Pančevu, dolazim iz Pančeva, svojevremeno domarski stan u okviru Poljoprivredne škole, dozvoljen je otkup tog stana. Taj kupac, odnosno njegov pravni sledbenik, je posle jednog broja godina hteo da proda taj domarski stan koji se nalazi u krugu Poljoprivredne škole. Opet je lokalna samouprava odvojila pare da se kupi taj domarski stan, da u okviru Poljoprivredne škole ne dođe neko spoljno lice i opet je taj domarski stan postao republička imovina. Sve su to neke nelogičnosti koje izglasavanjem ovog predloga zakona za ubuduće se takve stvari neće dešavati.
Moram da kažem da sve one sredine koje su imale sređenu infrastrukturu, koje su mnogo toga radile na ulaganju, domaćinski, ovim dobijaju praktično ponovno mogućnost da brinu o svom i svako će i svaka lokalna samouprava imati odgovornost da za ono što dobije pravo da upravlja, da uživa i benefite, ali i da snosi odgovornost ukoliko nedomaćinski se ponaša. Daleko od očiju, daleko od srca, sigurno da onaj ko je sedeo u Beogradu u Direkciji za imovinu nije mogao da stvori uvid u celokupnu situaciju na terenu u celokupnoj Srbiji, a ovim se, opet ponavljam, omogućava povećanje odgovornosti svakome onome ko dobije mogućnost da upravlja određenom imovinom.
Mislim da je dobro što je novim amandmanima Vlada Republike Srbije, određeni rokovi su produženi, sa tri na 10 godina u smislu podnošenja zahteva za upis, govorim u primer, lokalne samouprave u odnosu na neku imovinu na koju se "exlegio" upisuje na Republiku, a samim tim se, ukoliko lokalna samouprava traži, ako je to osnovno, postoji mogućnost tog upisa.
Interesantno je rešenje po pitanju javnih i komunalnih preduzeća u smislu mogućnosti upisa i te imovine, ali i odlučivanja osnivača, da li neka imovina na koju pretenduje javno ili javno komunalno preduzeće, treba da bude upisana kao javno, ili kao javno komunalno preduzeće, ili treba da koristi da se ta određena zemlja, određeni objekat, ili određene pokretne ili nepokretne stvari mogu biti bolje upotrebljene od strane osnivača, umesto da se ulože u javno preduzeće. Dobro je, zato što ipak skupština, odnosno nadležno telo na svakom nivou vlasti bolje može da sagleda opšti interes nego separatno jedno javno, ili javno komunalno preduzeće koje gleda, pre svega, svoj uži interes, a u manjoj mogućnosti je sposobno da sagleda opšti društveni interes.
U svakom slučaju, uvažene kolege i koleginice, pozivam da se uključimo u raspravu i kada budemo razmatrali amandmane i na ovaj i na sledeće zakone koje budemo na ovoj sednici raspravljali i da u svakom slučaju izglasamo i ovaj zakon, ali i Zakon o restituciji, koji smatram da predstavlja ispravljanje ili bar pokušaj ispravljanja jedne ogromne nepravde koja je naneta velikom broju subjekata u Srbiji. Pozivam vas da podržimo ove predloge zakona.

Poštovana potpredsednice, gospođo ministarka, dame i gospodo kolege narodni poslanici i narodne poslanice, smatram da ne trebam prihvatiti predloženi amandman, jer kada pročitamo samo stav 4. člana 270. koji glasi: "Ako veštak dostavi nalaz i mišljenje koji je nejasan, nepotpun i protivrečan sam sebi, sud će naložiti veštaku da dopuni ili ispravi nalaz i mišljenje i odrediće rok za otklanjanje nedostataka, odnosno pozvaće veštaka da se izjasni na ročištu".
U članu 272. stav 2. je rečeno: "u slučaju iz stava 1. ovog člana, kao i ako veštak ne postupi po nalogu suda iz člana 270. stav 4.", znači ako uprkos upozorenju suda nije postupio, "sud će veštaka da kazni novčanom kaznom iz člana 267. stav 1. i 2. ovog zakona i obavestiće o tome Ministarstvo nadležno za poslove pravosuđa da bi pokretanje postupka brisanje veštaka iz registra sudskih veštaka."
Znači, u svakom slučaju nema opravdanja da se odobrava veštaku da postupa protivno nalogu suda i pored upozorenja. Veštak vrlo dobro zna rokove koje dobija da uradi nalaz. Ukoliko je bilo šta od novih okolnosti veštak u trenutku određivanja veštačenja nije znao, postoji mogućnost obraćanja sudu i traženje produžetka roka ili bilo čega. Ukoliko se veštak bahato ponaša i ne poštuje sud, nema razloga da se ne zadrži predloženo rešenje iz člana 272. stav 2.

Ne bih mogao da se saglasim da u članu 277. stav 2. posle reči: "odluči" doda zapeta i reči: "samo uz saglasnost stranaka". Samo ću pročitati kako bi taj stav glasio: "Sud može da odluči samo uz saglasnost stranaka rešenjem po službenoj dužnosti ili na predlog stranke". Znači, samo kad to pročitam kako bi glasio taj stav, sud može da odluči samo uz saglasnost stranaka rešenjem po službenoj dužnosti i na predlog stranke da se stranka sasluša itd. Mislim da takav član ne može da nam stoji u Zakonu o parničnom postupku.

Bilo bi dobro da pročitamo član 294. odnosno bar prvu rečenicu – sud po prethodnom ispitivanju tužbe donosi rešenje kojim se tužba odbacuje, ako utvrdi, pa dalje u tački 7. da je tužba nerazumljiva ili nepotpuna, bez obzira da li je advokat ili bilo ko drugi, odnosno da napiše tužbu, tužba se odbacuje i nema vraćanja. Nema vraćanja da se doradi, dopiše, ispravi.
Ja shvatam nameru podnosioca amandmana, ali sam Predlog zakona ispunjava te želje podnosioca amandmana, ukoliko advokat napiše i preda nerazumljivu i nepotpunu tužbu, tužba se odbacuje.

Bilo bi dobro da pročitamo i stav 5. člana 101. Predloga zakona o parničnom postupku. Znači, onaj ko prati tekst zakona, taj može da pročita, ako je podnesak u ime stranke podneo punomoćnik, odnosno javni pravobranilac ili javni tužilac, nerazumljiv ili nepotpun, sud će da ga odbaci. Tu stoji u članu 101. jasno, gospodin Munjić, nema čega da se plaši, ukoliko advokat tako nešto nerazumljivo dostavi sudu, biće odbačeno i već na osnovu člana 101.

Smatram isto kao veliki broj mojih kolega da bi trebalo učiniti intervenciju u Predlogu zakona i izbrisati član 368.
Naime, u članu 368. doslovno stoji – žalba protiv prvostepene presude kojom se fizičkom licu nalaže isplata potraživanja, čija glavnica ne prelazi iznos 300 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan donošenja odluke, odnosno kojom se preduzetniku ili pravnom licu nalaže isplata potraživanja, čija glavnica ne prelazi iznos od 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan donošenja odluke, ne odlaže izvršenje.
U stavu 2. se navodi – ako se u presudi nalaže samo naknada troškove postupka, pretpostavljam parničnog postupka, iako u Predlogu zakona ne stoji kog postupka, u visini koja ne prelazi iznos iz stava 1. ovog člana žalba protiv rešenja o naknadi troškova postupka ne odlaže izvršenje.
U svakom slučaju, ono što je amandmanom manje napadano, a trebalo bi to definisati i troškove postupka, ukoliko oni ulaze u tako nešto, jer taj stav 2. pomenutog člana ništa ne vezuje za stav 1, osim same vrednosti 300 evra i 1.000 evra.
Može da se na neki način dovede u pitanje da li važi samo ono što je utvrđeno u parnici, jer možda bi bilo zgodno da samo naknada troškova parničnog postupka, kada bi ovakav član ostao.
Međutim, gde je veći problem? Mislim da je veći problem to što pravimo razliku između stranaka. Druga stvar, određene presude koje nisu pravosnažne dozvoljavamo izvršenje takvih presuda, bez obzira na nameru da se ubrza postupak izvršenja, što apsolutno ima opravdanja, da se o tome razmišlja, ali nisam siguran da na ovaj način, da će dobro da se uradi.
Postoji velika opasnost da se poveća broj postupaka izvršenja, a ukoliko onaj ko je izvršio obavezu, se žali u roku i ukoliko dođe do ukidanja, došlo bi do protivizvršenja, a to ne znači da bi time bilo završeno, pošto parnica, ukoliko je ukinuto, opet može da dođe do presuđenja i opet do izvršenja na ovaj ili na onaj način.
Ukoliko u međuvremenu dođe do rasta troška parničnog postupka iznad 300 evra u dinarskoj protivvrednosti, da se i tu na neki način, uslovno rečeno, igramo sa izvršenjem i protivizvršenjem.
Zatim, postavlja se pitanje uopšte podnošenje žalbe i smisla žalbe. Mislim da ovo rešenje da žalba ne zadržava izvršenje rešenja, odnosno presuda u pogledu mogućnosti podnošenja predloga za izvršenje, da instituti iz upravnog prava praktično ubacujemo u parnični postupak.
Valjalo bi da ovakve stvari budu samo u zakonu izvršenja i obezbeđenja, a ne i u Zakonu o parničnom postupku.
Konačno, sada bih nekoliko primera izneo koje mogu da se dese u praksi. To je da, na primer, u parnici za naknadu štete budu obavezani i fizičko lice i osiguravajuća kuća na iznos od 400 evra dinarske protivvrednosti, s tim da može da se desi kao još dodatna komplikacija da se tu radi i o mogućnosti regresne naplate osiguravajućeg društva prema fizičkom licu. Dolazimo u situaciju da onaj koji je poverilac može da se naplati od pravnog lica odmah, bez da čeka da presuda postane pravosnažna, a osiguravajuća kuća, na primer, ili pravno lice koje treba da se regresira od fizičkog lica mora da čeka pravosnažnost presude da bi eventualno mogao da ostvari svoja prava.
Druga stvar gde može da se desi podnošenje tužbe i protivtužbe to je da sa jedne strane imamo fizičko lice, a s druge strane imamo preduzetnika ili pravno lice. U slučaju opravdanih tužbenih zahteva, znači, osnovanih tužbenih zahteva s jedne i sa druge strane, na primer, na 400 evra u dinarskoj protivvrednosti, jedna stranka može da traži izvršenje u druge strane, dok druga strana ne može od ove zato što je ova druga stranka fizičko lice, za razliku od preduzetnika i pravnog lica.
Nisam siguran da pravljene razlike u istom postupku između lica, u zavisnosti od toga da li je fizičko lice, pravno lice ili preduzetnik, da li je to opravdano i da li je sa svim u saglasnosti sa onim načelima Ustava u smislu jednakosti svih, pa i između ostalog i načela da su svi jednaki u parnici, sve strane među sobom. Zbog toga, razumevajući apsolutno nameru da se ubrza postupak izvršenja, što ima osnova, nisam siguran da smo našli idealno rešenje u ovom članu 368. i zbog toga smatram da bi bilo korisno da se ovaj član 368. briše, uz obavezu svih nas da tražimo rešenje na koji način bi se omogućilo ubrzanje izvršenja i u postupcima gde je vrednost do 300 evra ili do 1000 evra u dinarskoj protivvrednosti.

Pošto se radi o članu 403, pre svega bih rekao da je još važnije od amandmana koji sam podneo, a gde sam predložio korekciju dinarske protivvrednosti sa 100 hiljade evra da se menja na dinarsku protivvrednost znatno manju. U raspravi o zakonu o parničnom postupku u načelu istakao sam da teško da bilo ko od poslanika pojedinačno može da da sveukupnu ocenu koje su to vrednosti najrealnije bile kao granične vrednosti za izjavljivanje revizije u smislu vrednosne granice, da li je to 100 hiljada evra u dinarskoj protivvrednosti za ove sporove ili za privredne sporove 300 hiljada evra ili 100 hiljada evra ili 150 hiljada evra ili 200, to je jako teško.        
Donekle ima opravdanje da se zadrži sadašnje rešenje s obzirom na sada važeći Zakon o parničnom postupku i tu razumemo zašto su u Predlogu zakona ove vrednosti navedene.
Međutim, iskoristio bih da još jednu stvar kažem, a to je da je i sam Odbor za pravosuđe i državnu upravu podneo amandman na član 403. gde predlaže dodavanje novog stava 4. koji bi trebalo da glasi: "da je revizija uvek dozvoljena u sporovima o autorskom pravu, u pravu na patent, u pravu da industrijski dizajn i pravu na žig, kao i u sporovima o povredi navedenih prava". U tom smislu pozivam sve vas, kolege i koleginice narodne poslanike, da naročito kada budemo razgovarali o predlogu Odbora za pravosuđe i državnu upravu, možda čak i veću pažnju posvetimo, nego samim ovim iznosima, gde je uvek diskutabilno koja je ta vrednost, jer s jedne strane imamo zahtev da svakome omogući, gde je moguće i trostepenost u smislu ispitivanja opravdanosti, a sa druge strane ne treba ni devalvirati rad Vrhovnog kasacionog suda da rade sve i svašta, jer ima opravdanja. Princip je u našem pravu da postoji dvostepenost u odlučivanju.
Znači, u tom smislu treba naći pravu meru, da li je prava mera ono što je u Predlogu zakona. Konkretno sam stavio predloge amandmana upravo da bi se otvorila ovde rasprava o tim graničnim vrednostima, netvrdeći da je ono što je u mom amandmanu apsolutno idealno, ali isto tako ovde govorimo o drugom delu, predlažem da ono što je rečeno u amandmanu Odbora za pravosuđe i upravu, da bi to svakako trebalo prihvatiti.

Pohvalio bih Predlog zakona baš u ovom delu u članu 404. Ima situacija iz prakse, gde upravo nedostatak ovakvog zakonskog rešenja je doprineo nastanku neravnopravnosti među strankama.
Konkretno, jedan postupak je trenutno pred Strazburom u vezi rešavanja prava velikog broja seljaka, upravo iz Bavaništa, to je susedna opština pored Pančeva, znači kovinska opština, gde je bilo 77 tužilaca, a samo jedan tužilac je ostvario po reviziji pravo prema državi, dok 76 nije, upravo zato što Vrhovni sud našao da se ne prelazi reviziona vrednost. Radi se o istom semenskom kukuruzu, radi se o istim svim odnosima, na stranu što je tadašnji Vrhovni sud promašio pa nije utvrdio za 5-6 seljaka da se prešla reviziona vrednost, ali svi oni siromašni nisu mogli da uspeju po reviziji, a samo najbogatiji je onaj ko je zbog vrednosti zasada mogao da ostvari prinos, on je ostvario pred našim sudijom. Apsolutno postoje takvi razlozi gde treba neki put otvoriti mogućnost upravo zbog ravnopravnosti građana.
Nema opravdanja da se briše član 404. Jer, dozvolićete, ukoliko prvostepeni sud dosudi nešto i protiv države i protiv pravnog lica, pa drugostepeni kaže da država nije kriva, a onda, po reviziji samo jedan uspe protiv države, a ostali ne uspeju zbog revizione vrednosti.
Da li je to razlog da se omogući tako nešto, ili treba da doprinesemo da se svi ti postupci rešavaju mnogo skuplje, pred Strazburom ili pred nekim drugim? Zbog toga, konkretno znam iz prakse zašto je dobro zadržati ovakvu jednu mogućnost, zašto je potrebno da imamo i posebnu reviziju. U svakom slučaju, smatram da su takve neke stvari vrlo korisne za pravni sistem u Srbiji.

Smatram da je dobro rešenje iz Predloga zakona, jer u svakom slučaju postupak koji je odlukom suda pravosnažno okončan treba da može da se po predlogu stranke ponovi, ako je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajamčene Ustavom u parničnom postupku, a to je moglo da bude od uticaja na donošenje povoljnije odluke.
Ne bi se složio sa predlagačem amandmana da se to briše, mislim da se ovim više doprinosi zaštiti naših građana, znači potpunijoj zaštiti naših građana. Zato smatram da je Predlog zakona dobar.

Predložio sam u članu 485. reči: "dinarsku protivvrednost od 300.000 evra" da se zamene rečima: "dinarska protivvrednost od 100.000 evra", u privrednim sporovima da granična vrednost za reviziju bude niža od onoga što je u Predlogu zakona.
Tvrdim da postoje razlozi i za i protiv. Ovaj amandman praktično je i podnet da bi ovde otvorili na plenumu raspravu i na odboru raspravu o opravdanosti ili eventualno nekoj korekciji same vrednosti koja je predviđena Predlogom zakona.

Gospođo potpredsednice, poštovani predstavnici Ministarstva pravde, dame i gospodo narodni poslanici, u cilju uštede vremena nisam hteo da govorim o amandmanu na član 162. stav 1, međutim, bilo je osnova i o tome da se razmisli, pošto krivično delo zloupotrebe službenog položaja verovatno do trenutka stupanja na snagu zakonika o krivičnom postupku neće postojati kao krivično delo, bar se nadam. Jeste da za sada u materijalnom pravu to postoji i bilo je osnova da to ostane, iako je to neki relikt prošlosti.
Sada se vraćam na član 231. Predložio sam da se u članu 231. stav 4. menja i da glasi: "Ako javni tužilac ili lice koje ga zamenjuje u podnesku vređa drugog učesnika u postupku, sud će o tome obavestiti nadležnog javnog tužioca i Državno veće tužilaca, uz obavezu obaveštavanja suda o preduzetim merama".
Ukazujem da u članu 231. stav 2. je predviđena mogućnost novčanog kažnjavanja okrivljenog, branioca, pomoćnika, zakonskog zastupnika, oštećenog, privatnog tužioca ili oštećenog kao tužioca koji u podnesku vređa taj organ ili učesnika u postupku. Samo je predviđeno da u kažnjavanju advokata se obaveštava nadležna advokatska komora i to je u redu. Ali, napominjem – uz obavezu obaveštavanja suda o preduzetim merama. Ako u situaciji kada imamo jednog učesnika, gde obaveštavamo tu strukovnu organizaciju, komoru, i tražimo da se obavesti sud o preduzetim merama, sa druge strane imamo drugog učesnika u postupku, javnog tužioca, koji u slučaju da u podnesku vređa drugog učesnika u postupku, o tome se obaveštava samo nadležni javni tužilac i Državno veće tužilaca, bez kažnjavanja i bez povratne informaije, čak ni od strane nadležnog javnog tužioca da li je i šta preduzeto.
U tom smislu sam smatramo da treba izjednačiti položaj učesnika u upravnom postupku, s jedne strane, advokata, i da povratna informacija sudu stigne i sa jedne i sa druge strane. Ili, da ukinemo obavezu povratne informacije od strane advokatske komore prema sudu u slučaju novčanog kažnjavanja?

O ovom predloženom amandmanu prozborio bih nekoliko reči i to poslednjoj rečenici, u poslednjem stavu predloženog amandmana gde je predloženo, da ako osumnjičeni sam u roku od četiri časa ne obezbedi branioca, istražni sudija će mu ga obezbediti po službenoj dužnosti. Napominjem, predloženo je po redosledu koga odredi predsednik nadležne advokatske komore ili lice koje on ovlasti.
Smatram da zakonom ne bi trebalo da ovlašćujemo bilo koje fizičko lice, a ne predsednika nadležne advokatske komore da određuje redosled, a još manje lice koje bi bilo određeno od strane predsednika nadležne advokatske komore.
U svakom slučaju, bar u pogledu toga, smatram da je mnogo korektniji predlog u samom predlogu zakona sa spiska advokata koji dostavlja nadležna advokatska komora. Ta oblast je regulisana važećim propisima i ne vidim razlog zašto bi se menjao i zašto bi se predsednik advokatske komore ovlastio na nešto na šta do sada nije imao pravo.

U svakom slučaju Predlog zakona kaže – branilac po službenoj dužnosti treba da se odredi po redosledu sa spiska advokata koju dostavlja nadležna advokatska komora.
Predloženim amandmanom se dozvoljava voluntarizam predsednika nadležne advokatske komore, jer u predlogu amandmana stoji – po redosledu koji odredi predsednik nadležne advokatske komore.
Vi predlažete da predsednik nadležne advokatske komore, svaki put određuje svoj redosled, čak bez obaveze dostavljanja određenog spiska unapred. Ne samo da se ide ka tome, nego koga odredi predsednik nadležne advokatske komore ili lice koga on ovlasti. Znači, predsednik nadležne advokatske komore može da ovlasti drugo lice koje će određivati redosled u svakom pojedinačnom slučaju. Smatram da to nije dopustivo i nije u skladu sa onim za šta se zalažu i svi advokati u svim advokatskim organizacijama.
Spisak treba da postoji. Postoji način određivanja samog tog spiska, a nikako ne treba dozvoljavati voluntarizam bilo kom pojedincu da to radi.

Mogao bih da se složim sa dobrim delom diskusije kolege Jojića, ali to ne piše. Znači, samo je tu problem, što u predlogu amandmana to ne piše. U predlogu amandmana piše – po redosledu koga odredi predsednik nadležne advokatske komore ili lice koje ona ovlasti.
Znači, predlog amandmana čak ni ne predviđa postojanje spiska. Redosled određuje fizičko lice, jedan pojedinac, ili lice koje on ovlasti. Lepo je ovo što je ispričano, da upravni odbor advokatske komore treba da kontroliše i predsednika advokatske komore da kontroliše i sve je apsolutno u redu po pitanju diskusije. Ovde je samo problem što u predloženom amandmanu to ne piše. Bolje je ono što je napisano u Predlogu zakona od onoga što je napisano u predlogu amandmana. Samo to pričam.
Sve ovo u pogledu kontrole, da li se poštuje zakon ili se ne poštuje zakon, da li se ide po tom spisku ili ne, po spisku treba da se ide. Mislim da je to nesporno. U Predlogu zakona se kaže da ide po redosledu sa spiska advokata. Znači, daj da usvojimo takav zakon, kako je predloženo, a onda, u postupku kontrole izvršenja zakona, da vidimo da li i predsednik nadležne advokatske komore, upravni odbor i svi ostali to kontrolišu i da li treba i mi da vidimo da li se poštuje zakon i svi propisi.
Samo govorim, važno je ono šta piše i moja diskusija je u okviru toga šta je napisano u Predlogu zakona i šta je napisano u predlogu amandmana.