U okviru vremena.
Moram da kažem da dobru nameru ne sporim i verujem iskreno da je vaša namera bila dobra. Međutim, ukoliko usvojimo predlog amandmana u ovom delu, onda će predsednik nadležne advokatske komore ili lice koje on ovlasti biti vlastan da sam određuje redosled. Nigde ne stoji da će sve advokati biti ravnomerno zastupljeni ili da će svi advokati biti pobrojani. Ne, usvajanjem vašeg amandmana, redosled može da odredi predsednik nadležne advokatske komore, gde može da određuje tri advokata pa u krug, ili jednog advokata pa u krug. Znači, govorim opet šta je napisano.
Ne sporim dobru nameru da ste hteli da svi budu ravnopravno zastupljeni, ali to ne piše. Znači, mi ovog trenutka nemamo ispravku amandmana da bi to bilo dopunjeno i da bi eventualno mogao da vas podržim. Znači, u ovom delu, ako redosled određuje jedan pojedinac ili, još gore, lice koga on ovlasti, onda nismo ništa uradili. Onda ne postoji obaveza uopšte dostavljanja bilo kog spiska i onda ne postoji mogućnost zloupotrebe od strane predsednika nadležne advokatske komore, jer usvajanjem ovog amandmana vi dajete njemu "kart blanš", da određuje koga hoće i ne može niko da ga prozove. Apsolutno niko ne može da ga prozove, jer biste mu zakonom dali to ovlašćenje. Ne sporim da je vaša namera bila dobra.

U Predlogu zakona, u prvom stavu se navodi: "Naredba o sprovođenju istrage dostavlja se osumnjičenom i njegovom braniocu, ako ga ima, zajedno sa pozivom odnosno obaveštenjem o prvoj dokaznoj radnji kojoj mogu prisustvovati". Ukazujem da tu nije dovoljno tekst Predloga zakona jasan, da li se okrivljeni i njegov branilac obaveštavaju o prvoj dokaznoj radnji ili tek o prvoj dokaznoj radnji kojoj oni mogu da prisustvuju?
Predlog amandmana je da se naredba o sprovođenju istrage dostavlja osumnjičenom i njegovom braniocu, ako ga ima, zajedno sa pozivom odnosno obaveštenjem o prvoj dokaznoj radnji i njoj oni mogu prisustvovati. Znači, predlogom mog amandmana se traži da budu obavešteni i okrivljeni i branilac uopšte o prvoj dokaznoj radnji koja je u postupku i da toj prvoj dokaznoj radnji oni mogu prisustvovati, a ne da budu obaveštavani o nekoj drugoj, trećoj, petoj dokaznoj radnji kojoj oni mogu da prisustvuju prvi put.
Mislim da je to jako važno. Opet moram da kažem da u pregledu amandmana i u izveštaju Vlade nije doslovno naveden sam tekst amandmana nego je greškom napisano: "o pravnoj dokaznoj radnji", a ne: "o prvoj dokaznoj radnji", kada je citiran moj amandman. To ukazujem kolegama narodnim poslanicima koje ubeđujem da glasaju za moj amandman u danu kada budemo odlučivali.
Hoću da ukažem i na obrazloženje da ne bi trebalo prihvatiti amandman zato što se naredba o sprovođenju istrage može doneti i neposredno posle prve dokazne radnje koja može biti preduzeta i u cilju da se utvrdi identitet učinioca. Samo ukazujem na odredbe Predloga zakona, ne u vezi istrage nego u vezi predistražnog postupka, naročito ovlašćenja organa predistražnog postupka, gde je u članu 286. definisano da i u tom delu postupka mogu da se preduzimaju potrebne mere u vezi sa utvrđivanjem istovetnosti lica. Znači, ono što se tiče utvrđivanja identiteta ne mora da bude u samom momentu pokretanja istrage nego i u prethodnom toku.
Druga stvar, sam predlog amandmana nije izričit, da osumnjičeni i njegov branilac moraju da prisustvuju toj radnji. U svakom slučaju, oni treba da budu obavešteni. Samo pismeno koje krene prema osumnjičenom i njegovom braniocu, mislim da to pismeno treba da sadrži i obaveštenje o prvoj dokaznoj radnji i obaveštenje da se njoj može prisustvovati. Da li će neposredno i prisustvovati ili neće, to je drugi deo priče.
Mislim da, u načelu, ukoliko pravimo predlog zakona, treba da idemo ka onom idealnom, ali usvajanjem amandmana ne postoji mogućnost opstrukcije postupka i da se zakoči zato što, eventualno, neko od ove dvojice nije došao ili nije prisustvo-vao dokaznoj radnji. Zbog toga ne vidim smetnju zašto se ovaj amandman ne bi usvojio.

Uz sve argumente uvaženog kolege koji smatra da je u pravu, ja smatram da nije u pravu i da je dužnost i obaveza svakog od nas narodnog poslanika da pokuša da ubedi druge kolege u opravdanost određenog amandmana.
Moram da kažem, u odnosu na podnete amandmane, od prihvaćenih šest amandmana od strane Vlade, dva amandmana su prihvaćena i o tome smo obavešteni. Uspeo sam jedan amandman da predložim preko Odbora za pravosuđe i državnu upravu i ta amandman je u proceduri. To je amandman na član 73. gde u stavu 1. sam predložio da branilac može biti samo advokat, a njega može zameniti advokatski pripravnik u skladu sa Zakonom o advokaturi, ako se postupak vodi za krivično delo za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora u trajanju do pet godina, a u postupku pravnog leka branilac može biti samo advokat.
Upravo zato što sam se trudio na Odboru za pravosuđe, to je dobilo većinu i taj amandman je u proceduri i ovde će biti odlučivano o tome na plenumu. Tada ćemo se međusobno ubediti da taj amandman i prođe. Iskreno se nadam da hoće zato što, na primer samo tim amandmanom ćemo dozvoliti mogućnost da advokatski pripravnik koji danas radi i koji može da ide pred krivični sud i da učestvuje u krivičnom postupku i moći će da učestvuje u krivičnom postupku do 1. septembra naredne godine. Neće se desiti situacija da posle 1. septembra naredne godine bude onemogućen da učestvuje u krivičnom predmetu.
Zbog toga obrazlažem zašto treba da se trudimo sve dok se ne završi rasprava u pojedinostima da svaki argument koji možemo iznesemo ovde u raspravi. Nadam se da upravo ova argumentacija po pitanju člana 73. će proći i da ćemo imati većinu u danu kada budemo odlučivali da takva jedna stvar prođe i da imamo mogućnost da mladi ljudi koji su opredeljeni životno da stiču sredstva za izdržavanje svoje i svoje porodice iz advokature budu osposobljeni tokom rada sa principalom u roku od te dve godine, da kada budu samostalni advokati, kada budu određivani na spisak advokata koji će braniti po službenoj dužnosti, mogu i da budu osposobljeni, a ne da ne znaju kako da uđu na vrata.
Zbog toga smatram da svaki amandman treba ovde detaljno obrazlagati i siguran sam da svi vi koji ste prisutni ovde u sali ćete biti u prilici da sa kolegama porazgovarate i da prenesete bar deo ove argumentacije koja može da bude podloga za odlučivanje.

U članu 300. u stavu 4. je predviđeno, da "ako osumnjičeni ima branioca, javni tužilac će, po pravilu, pozivati odnosno obaveštavati samo branioca". Amandmanom sam predložio da "ako osumnjičeni ima branioca, javni tužilac će po pravilu pozivati odnosno obaveštavati i osumnjičenog i branioca. Govorim, to se radi po pravilu, znači i jednog i drugog, sve ostalo ostaje isto, "ako je osumnjičeni u pritvoru, a dokazna radnja se preduzima van sedišta suda, javni tužilac može odlučiti da li je potrebno prisustvo osumnjičenog. "
Znači, pokušavam da ovde proširim pravo okrivljenog bar u smislu da po pravilu treba da bude obavešten. Ne radi se uvek o izabranom braniocu, neki put se radi o postavljenom braniocu po službenoj dužnosti, a u toj situaciji okrivljeni, pitanje da li će biti ili neće biti obavešten, znači, neće biti obavešten. Kažem da po pravilu bude obavešten. Dozvoljavajući da u određenim situacijama ukoliko potrebe postupaka su drugačije, da i ne bude obavešten. Ali, dajte da utvrdimo da po pravilu bude ono što je šire i povoljnije za okrivljenog, a da izuzetak bude ono što dovodi ipak okrivljenog u drugačiju situaciju.
Znači, još jednom ukazujem ne radi se uvek o postojanju izabranog branioca u postupku u koga onda ne sumnjam da sam okrivljeni ima neograničeno poverenje da prisustvuje samnom. U tom smislu predlažem da se usvoji amandman ni na koji način ništa ne zaključavamo u Predlogu zakona da ne može i ovako i onako.

U članu 303. predložio sam da se odredi i koliko treba da traje taj određeni rok u stavu 2. i predložio sam da bude rok, ne kraći od 8 dana.
Naime, u članu 302. rokovi su svi određeni na po 8 dana, u pogledu samog postupanja javnog tužioca i u stavu 1. člana 303. je definisano da je javni tužilac dužan da osumnjičenom koji je saslušan njegovom braniocu omogući da u roku dovoljno za pripremanje odbrane razmotri spise i razvede u predmete koji služe kao dokaz. I tu je vlasan javni tužilaca da određuje rok koliki on smatra da je dovoljan za pregledanje. Zatim, nakon razmatranja spisa i razgledanje predmeta javni tužilac će pozvati osumnjičenog i njegovog branica, opet da u određenom roku stave predlog za preduzimanje određenih dokaznih radnji.
Uveren sam da u većine slučajeva će javni tužilac određivati rokove koji su primereni i za pregledanje spisa i za dostavljanje predloga za, koji će se izvesti tokom istrage. Ali napominjem da posledice upravo ovog roka iz stava 2. su definisane u stavu 4. Ako predlog iz stava 2. ovog člana bude odbijen ili ako osumnjičeni ili branilac ne postupi u skladu sa stavom 2. ovog člana javni tužilaca će odlučiti o završetku istrage.
Znači, istraga može da se završi, u tom smislu sam mislio da je korisno opredeliti da taj rok ne bude kraći od 8 dana, u suženijim slučajevima verovatno će i sam tužilac određivati duži rok, ali upravo zato da ne bi došli do mogućnosti volonterizma samog postupajućeg javnog tužioca da odredi rok od dan, dva ili tri ili nešto što ne može da, našta ne mogu da odgovore okrivljeni i branilaca, u tom smislu sam smatrao da je korisno.

U članu 331. definisano je podizanje optuženice.
U stavu 3. člana 331. je definisano da, ako javni tužilac ne podigne optužnicu u roku iz stava 2. ovog člana ili ne izjavi da odustaje od krivičnog gonjenja, okrivljeni, njegov branilac i oštećeni mogu u roku da podnesu prigovor neposredno višem javnom tužiocu.
Znači, tu imamo i predstavnike jedne i predstavnike druge strane, okrivljenog i branioca i imamo oštećenog.
Predložio sam da u stavu 4. rešenje kojim se usvaja prigovor, javni tužilac će izdati obavezno uputstvo nadležnom javnom tužiocu da u određenom roku koji ne može biti duži od 30 dana, podigne optužnicu ili da obavesti sud da odustaje od gonjenja osumnjičenog. Ne radi se ovde samo o prigovoru jedne strane, oštećenog kojom on traži podizanje optuženice, nego se možda radi po stavu 3, može da se radi i da okrivljeni i da branilac i da oštećeni podnese sam taj prigovor.
U tom smislu, smatrao sam da je rešenje koje sam predložio u amandmanu potpuniji.
Ne bih se složio sa obrazloženjem da je predlog dovoljno precizan i da podrazumeva situaciju čije se propisivanje amandmanom predlaže, jer nigde ne kaže obaveza da taj koji je osumnjičeni, odnosno okrivljeni i njegov branilac konačno budu obavešteni da je gotova ta priča, odnosno da javni tužilac obaveštava sud da odustaje od gonjenja osumnjičenog da zna da je to završeno.
Utvrdili smo određene rokove, znači, 15 dana, odnosno 30 dana da se digne optužnica, ako neko ćuti i spava, nema opravdanja da se konačno to ne reši, bilo da će se podići optužnice, bilo da će se ta priča završiti izjavom da odustaje.

Predložio sam da u članu 343. posle reči "okrivljeni" dodaju se reči "sudu višeg stepena". Tu je definisano da protiv rešenja žalbu može izjaviti okrivljeni da se zna kome.
U obrazloženju zašto je odbijen amandman pozvalo se na član 21. Predloga zakonika kojima je propisana nadležnost suda u krivičnom postupku. U poslednjem stavu stoji – ako ovim zakonikom nije drugačije određeno sud višeg stepena odlučuje u veću od troje sudija o slučajevima koji nisu predviđeni u stavu 1. do 5. ovog člana. Jeste definisano u članu 21. i u tom smislu prihvatam argumentaciju da je definisano. Ovaj amandman povlačim, ali ne iz razloga člana 31. ili člana 21. Predloga zakona.

U stavu 3. Predloga zakona u članu 357. je navedeno da ako je optuženi u pritvoru o potrebi njegovog prisustva, ispitivanju svedoka ili veštaka odlučuje predsednik veća.
Predložio sam da se stav 3. briše, da se ovaj ceo stav briše, naročito što smatram da Predlog zakona u drugim članovima definiše i položaj posebno osetljivog svedoka i pravilo o ispitivanju posebno osetljivog svedoka, ali da u principu ne bi trebalo isključivati. Znači, onaj čovek koji se nalazi u pritvoru, ako već imamo čitav niz odredbi u toku tužilačke istrage gde on ne mora da prisustvuje određenom izvođenju dokaza, onda bar u fazi glavnog pretresa, naročito ako se radi ne o izabranom braniocu, nego o braniocu postavljenom po službenoj dužnosti, da se omogući takvom licu da neposredno učestvuje da ispituje svedoke i veštake.
Nekada je to izuzetno važno, neophodno. Npr, ako branilac nije stručnjak finansijske struke, a radi se o krivičnom delu u vezi takve neke oblasti, a sam okrivljeni jeste stručnjak finansijske struke, a nalazi se u pritvoru, što ne bi omogućili da prisustvuje ispitivanju veštaka koji treba da veštači u toj oblasti?
Nisam siguran da je ovo dobro rešenje u Predlogu. Zbog toga vas pozivam da do trenutka dok se ne budemo izjašnjavali o amandmanima i glasali da još jednom razmotrimo da li treba prihvatiti ovaj amandman na član 357. stav 3.

Hoću da se zahvalim što je amandman na član 410. prihvaćen u izveštaju Vlade, ali bih ukazao da bi bilo korisno da se prihvati amandman i na član 409.
Znamo koja pravila ćemo uvesti izglasavanjem zakonika o krivičnom postupku. Znamo kakve nadležnosti će imati tužilac i da praktično uvodimo tužilačku istragu. U članu 409. je definisano da tužilac može u toku glavnog pretresa, ako oceni da izvedeni dokazi ukazuju da je činjenično stanje drugačije od onog iznetog u optužnici koju je taj isti tužilac sastavljao, izmeniti optužnicu ili predložiti da se glavni pretres prekine radi pripremanja nove optužnice.
Ne sporim da u situaciji izmene optužnice u dosadašnjoj praksi nije bila predviđena mogućnost prigovora odnosno sada odgovora na optužnicu. Međutim, ako veće prekine glavni pretres radi pripremanja nove optužnice, odrediće rok u kome tužilac mora podneti novu optužnicu.
Amandmanom predlažem da se protiv optužnice iz stava 2, znači, kada se radi o novoj optužnici, može podneti odgovor, jer, tu se ne radi o izmeni optužnice, tu se radi o novoj optužnici.
Napominjem da smo mi u pravnoj praksi imali situaciju da ne samo tužioci osnovnog tužilaštva nego i tužioci višeg tužilaštva u toku postupka menjaju optužnicu i vangenusnog istog krivičnog dela. Znači, dešava se da se time što je tužilac rekao da se radi o izmeni optužnice, radi se o faktički sasvim novoj optužnici. Hajde onda bar tamo gde se radi i formalno o novoj optužnici, gde tužilac kaže da je to nova optužnica, da se tu dozvoli mogućnost podnošenja odgovora. Nećemo time mnogo izgubiti u vremenu a mnogo možemo da dobijemo ukoliko imamo mogućnost da se to preispita.
Imamo pravnu praksu da često upravo olako gledanje krivičnog veća na prethodno ispitivanje optužnice, gde se razlozi iz prigovora protiv optužnice, preleti se preko toga i kaže se – hajde, raspravite vi to u kontradiktornom postupku. Dođemo do postupka koji se vodi mesecima ili godinama, troškovi narastu u nebo i na kraju se desi da ono što stoji u prigovoru protiv optužnice se potvrdi bilo u prvostepenoj bilo u drugostepenoj presudi.
Zbog svega ovoga smatram da jedan taj mali intermeco, gde kada se radi o novoj optužnici iz stava 2. člana 409, da se dozvoli mogućnost odgovora, brzo se veće može da odluči o odgovoru na novu optužnicu i da se nastavi sa postupkom ukoliko postoje uslovi da se nastavi. Ukoliko sama ta nova optužnica ima takve greške koje opravdavaju odbacivanje odnosno odbijanje optužnice, dajte onda da se u tom delu preseče, a ne da se klacka glavni pretres još u nedogled i da troškovi rastu, da stranke budu u teškoj poziciji. Zato smatram da bi bilo korisno da se prihvati i amandman na član 409.

U vezi podnetog amandmana moram da kažem da tvrdnja da u našem pravnom sistemu navodno stranke nisu mogle da se sporazumeju na njihov imovinski spor čija vrednost prelazi tri miliona dinara, umesto veća sudi sudija pojedinac, to nije tačno.
Član 37. stav 2. sadašnjeg Zakona o parničnom postupku jasno definiše to, da su stranke i do sada imale dispoziciju da se govore da u određenom postupku sudi sudija pojedinac, bez obzira što postoji mogućnost da sudi i veće.
To može jasno da se pročita u samom tekstu Zakona o parničnom postupku. Svakome ko je zainteresovan mogu da dam na uvid i udžbenik Pravnog fakulteta u Beogradu, prof. Aleksandra Jakšića, građansko-procesno pravo, gde o tome piše na strani 329. udžbenika.
U svakom slučaju, kada ovde govorimo kao poslanici, mislim da treba da se držimo one materijalne istine, bez obzira što ne sporim pravo određenog poslanika da tvrdi da je bolje da se sudi u veću, ili da tvrdi da je bolje da sudi sudija pojedinac. To je dispozitiv svakog poslanika da ima svoj stav i da zastupa svoj stav, da predloži amandman i da se bori do "poslednje kapi krvi" da prođe taj predlog. Hvala.

Ne mogu da se složim sa tvrdnjom da nema slučajeva kada dolazi do izuzeća sudije. Mogu da potvrdim iz prakse sudova u Pančevu, da ne tako retko se dešavalo da sam sudija, kada smatra da postoje razlozi za izuzeće, kada postoje okolnosti koje dovode u sumnju njegovu nepristrasnost, da sam traži da bude izuzet iz određenog predmeta.
Konkretno, znam u jednom predmetu, sudija Sinđić Ljiljana, u Pančevu, upravo u predmetu gde treba da sudi nekome ko je sa njom išao u razred, nije hteo da sudi i tražila je izuzeće.
Nije to jedini primer, mnogo takvih primera ima. Ja ovo konkretno znam, ali moram da kažem, od 100 i više advokata koji rade u Pančevu, sigurno je takvih slučajeva bilo mnogo. U svakom slučaju, ne bih tako davao tvrdnje da ne postoje slučajevi izuzeća ili isključenja, samo treba proveriti praksu, eventualno statističke podatke i sa njima izaći ovde.
Ja za tu praksu u Pančevu znam, pretpostavljam da je tako i u drugim mestima u Srbiji.

U članu 72. Predloga zakona je rečeno da do donošenja rešenja o zahtevu za isključenje izuzeća sudije, preduzimaće samo one radnje za koje postoji opasnost od odlaganja.
Ljudi moji, bolje je nepretrpeti jednu štetu, ukoliko dođe do odlaganja.
Smatram da ono rešenje iz Predloga zakona, bolje je, nego rešenje koje je predloženo amandmanom. Dozvoljavam da neko ima drugačije mišljenje, ali opet smatram da rešenje iz Predloga zakona omogućava da postupak ide dalje, jer šta ukoliko nije osnovan predlog za izuzeće, a propustimo tu radnju? Možda nanovo neki dokaz se izvodi ili neka radnja treba da se uradi.
Da li su to dodatni troškovi? Mislim da Predlog zakona daje rešenje, ukoliko je to opravdano, molim lepo, od momenta postavljanja zahteva za izuzeće, te radnje se ne priznaju ili u slučaju isključenja od početka, a to su oni prvi razlozi, predviđeni u članu 67. Predloga zakona.

Ne postoji mogućnost da, ukoliko usvojimo Predlog zakona o parničnom postupku, dođe do bilo kakvog voluntarizma predsednika sudova kada odlučuju o isključenju ili o izuzeću.
Član 71. stav 1. izričit je – o zahtevu za izuzeće sudije odlučuje predsednik suda najkasnije u roku od tri dana od dana podnošenje zahteva. To je prvo. Ne postoji mogućnost za drugačije. Tako piše u zakonu.
Druga stvar, imamo pretpostavljeni slučaj, pokušavamo da određene svedoke ili veštake ili bilo koga dovedemo na ročište, na glavnu raspravu da budu saslušani. Konačno to se uspeva, a onaj ko nije zainteresovan za brzo rešavanje spora u trenutku kada su konačno došli na ročište, kažu – tražimo izuzeće. Da li je to opravdano ili nije opravdano? Ili, takav svedok koji ne mora da bude iz istog mesta kao što je kolega Palalić dobro istakao, može da bude iz drugog mesta, može da bude i van zemlje, pitanje je da li za tri dana, pet dana ili kada bude novo ročište zakazano, da li je moguće da pristupi? Znači, ko hoće da opstruira i da ne izvrši saslušanje svedoka koji je na privremenom radu na ovaj način, ukoliko ističe momenat boravka u zemlji, da ozbiljno opstruira postupak.
Zbog toga smatram da je predlog iz predloga zakona dobar. Ukoliko se pokaže da je zahtev za isključenje ili izuzeće bio opravdan, sve to što je saslušavan taj svedok, taj veštak ili bilo koji drugi dokaz izveden, molim lepo, te radnje se ukidaju.
Šta vam govorim? Ti ljudi koji treba da budu eventualno saslušani ili neki dokaz da bude izveden, oni su već u sudu. Ovde se govori o predlogu za isključenje ili izuzeće na samom ročištu. Ne govori se unapred, jer ukoliko je predlog u pismenom podnesku dat ranije, onda neće doći do zakazivanja, odnosno doći će do odlaganja zakazanog ročišta. Sa te strane nema nikakve greške.
Lično smatram da uz, da kažem, mogućnost iznošenja argumenata i za i protiv, mislim da je ono što je predloženo u Predlogu zakona dobro.

Ne mogu da se složim sa stavom da ovakav amandman treba usvojiti. Opet moram da kažem, postupajući sudija, njemu je lakše da tog trenutka prekine sa radom i da kaže – ajde, predsedniče suda, odluči da li treba izuzeće ili ne treba. Znači, ukoliko bi se usvojio amandman, ko bi mogao da trpi štetu? Ona druga strana, a ne onaj koji traži izuzeće. O tome se radi.
Moram da kažem da sam izuzetno zadovoljan i srećan što kolega Jojić ima izuzetno visoko mišljenje o svim izabranim sudijama u Srbiji. Jer, on tvrdi da svaki izabrani sudija u Srbiji, i ukoliko bude podnet predlog za izuzeće, svim srcem će da se trudi da izvede sve radnje koje može da izvede na tom ročištu. Mislim da je ljudski da svaki onaj ko radi, ukoliko se pojavi negde sumnja u nepristrasnost, da svaki taj postupajući sudija će stvarno restriktivno da gleda koju radnju će još izvesti, jer je lakše njemu da zaključi ročište i da kaže da ide kući ili u kabinet, nego da sedi još možda pola sata, sat ili tri sata, da izvodi dokaze, one za šta postoji opasnost od odlaganja. Ali, preti opasnost za onu drugu stranu da neki dokaz ne bude izveden a da preti opasnost od odlaganja.
Znači, upravo zbog svega ovoga smatram da je korisno da se zadrži ovo predloženo rešenje kako je dato u Predlogu zakona, a ne usvajati amandmane.
Moram da podvučem još jednu stvar. Svi mi koji diskutujemo ovde, mislim da smo dobro razjasnili član 67. Predloga zakona. Tu je u stavu 1, u tač. 1, 2, 3, 4, 5, 6. i 7. definitivno navedeno koji su razlozi za isključenje. To su neke činjenice koje su apsolutno proverljive, na osnovu materijalnih dokaza. Jedino, po pitanju samog izuzeća, ukoliko postoje neke druge okolnosti koje dovode u sumnju njegovu nepristrasnost, tu ostaje u određenoj meri slobodna ocena predsednika suda da u sklopu svih okolnosti ocenjuje da li postoji sumnja u nepristrasnost ili ne postoji sumnja u nepristrasnost.
Normalno je da će svi ovi razlozi biti razmatrani, jer uvek postoji dvostepenost u odlučivanju, pa čak i ukoliko se desi da onaj sudija za koga neko smatra da postoji nepristrasnost, sve je to podložno proveri po redovnim pravnim lekovima, a u određenim situacijama i po vanrednim pravnim lekovima.
U svakom slučaju, smatram da je predlagač zakona dobro uvideo ovo i da predloženim rešenjem se stvarno ide prema tome da se spreči opstrukcija u radu sudova.

Znam da je jedan broj sudija razrešen i o tome je odlučivano u ovoj skupštini, koliko znam. O nekim velikim brojevima sudija da su razrešeni, taj podatak nemam. Znam da u postupku opšteg izbora sudija jedan broja sudija je dobio poverenje nadležnih tela koji su odlučivali o tome, i o tome možemo da diskutujemo.
Mislim da sve one sudije koje su razrešene, da su bili razlozi za razrešenje, koliko se sećam tokom trajanja mandata kao narodnom poslaniku, još u onoj drugoj zgradi, jedan broj sudija je bio razrešavan i o tome je odlučivala Narodna skupština. Da li je tako?
Inače, u pogledu Predloga zakona i dalje stojim na stanovištu da je dobro rešenje u Predlogu zakona i predlažem da se u danu za glasanje ne usvoji predloženi amandman. Mislim da Predlog zakona daje mogućnost da se spreči svaka zloupotreba u postupku i na ovaj način smatram da su zaštićeni i jedna i druga strana u postupku.