Javljam se zbog jedne okolnosti koja je izneta. Dat je primer izvršenja krivičnog dela sitne krađe. Mislim da primer ne odgovara ovome što se predviđa u članu 142, jer predlogom izmena Zakonika o krivičnom postupku tretiran je član 142. postojećeg zakonika, gde se pritvor može odrediti, pa u tački 5) – kada je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora (do sada je bilo preko deset) preko pet godina i kada je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela. Usvajanjem amandmana biće bliže određeno da se to odnosi na ona krivična dela gde je zaprećena kazna preko pet godina, gde postoji primena nasilja.
U svakom slučaju, krivično delo sitne krađe... Nisam siguran, nemam ovde Krivični zakonik koji tretira materijalno pravo, ali u svakom slučaju, za takvo krivično delo ne postoji mogućnost izricanja krivične sankcije u toj visini koja je predviđena članom. Možda neki drugi primer.
U svakom slučaju, u izjašnjenju same ministarke, kada je govorila koja krivična dela mogu da budu obuhvaćena primenom noveliranog Zakonika o krivičnom postupku... tu se radi o onim delima gde je prisutno nasilje, gde je učinjeno krivično delo u grupi, gde je naneta teška telesna povreda, gde je, na primer, oštećena imovina velike vrednosti. Govorim šta može da bude ono krivično delo za koje je zaprećena kazna preko pet godina. Nikako ne može da se desi da se pod ovaj stav podvedu ona krivična dela gde ne postoji kao maksimalna kazna pet godina. U tom smislu, mislim da treba da budemo precizni.
Ovde se radi o izvršenju onih krivičnih dela gde je zaprećena kazna preko deset godina i, ukoliko usvojimo ovaj amandman, onih krivičnih dela gde je zaprećena kazna preko pet godina, gde je bila primena nasilja i gde je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela.
Ponavljam, predlog izmena i dopuna Zakonika o krivičnom postupku predviđa mogućnost određivanja pritvora, a ne obavezu određivanja pritvora. Mislim da je u svakom konkretnom slučaju obaveza suda da, ceneći odredbe iz Ustava Republike Srbije, ceneći odredbe člana 141. Zakonika o krivičnom postupku, u svakom pojedinačnom slučaju individualizuje sve to i samu potrebu da ima razloga, zbog nesmetanog vođenja krivičnog postupka, da se odredi pritvor, ili ne.
U tom smislu ne vidim razloge zbog čega bi jedna ovakva mogućnost bila isključena i zbog čega bi se usvojio amandman naših kolega poslanika koji predviđaju brisanje bilo člana 1, bilo člana 2. Predloga zakona o izmenama Zakonika o krivičnom postupku.
Mislim da je dobro rešenje i mislim da je dobro rešenje ukoliko se prihvati amandman poslanika Liberalno-demokratske partije, ne zato što je predlog izmena Zakonika bio loš, nego upravo zato što se tim amandmanom još bliže i jasnije definiše ono što je dobro definisano predlogom izmena Zakonika o krivičnom postupku.

Radi razjašnjenja svih ovih nedoumica koje su iznete, pročitao bih postojeći član 142. Zakonika o krivičnom postupku, pa da vidimo da li se u stavu 1. tač. 1), 2), 3), 4) i 5) radi o mogućnosti da tumačimo da li nešto spada samo u proces ili spada i u utvrđivanje određenih činjenica za koje je potrebno da se utvrdi da postoje da bi se odredio pritvor.
U tački 1) je navedeno da pritvor može da se odredi protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo, ako se krije, ako ne može da se utvrditi njegova istovetnost ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva. Znači, i u tome treba utvrđivati. Dalje, ukoliko postoje okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti, falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak, uticati na svedoke, veštake, saučesnike ili prikrivače; zatim, ukoliko osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili da će učiniti krivično delo kojim preti; ukoliko izbegava da dođe na glavni pretres. Sada važeća tačka 5) – ukoliko je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina i ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela.
Pitam, ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela, da li i tu utvrđujemo nešto što bi moglo širim tumačenjem da se kaže – čekajte, koje su okolnosti uopšte izvršenja krivičnog dela, postojanje elemenata bića krivičnog dela i svega ostalog? I te okolnosti možemo da tumačimo – da li ćemo i te okolnosti utvrđivati kada se bude individualizovala krivična odgovornost ili kada se bude utvrđivala krivična sankcija.
U svakom slučaju, ne vidim da na ovaj način određivan sam pojam nasilja, uz sve ostalo što je kumulativno predviđeno, predstavlja problem.
Još jednom ponavljam, ovog trenutka još uvek amandman Liberalno-demokratske partije nije usvojen i nije postao sastavni deo. Da bi to bilo, potrebno je izjašnjenje Zakonodavnog odbora, ne samo predlagača i matičnog odbora.
U svakom slučaju, Skupština će se o tom amandmanu izjašnjavati, ali ja kao učesnik u diskusiji nemam rezerve prema takvom amandmanu LDP-a.

Dame i gospodo, danas govorimo, između ostalog, o predlogu o izmeni Zakonika o krivičnom postupku, govorimo o predloženim izmenama dva člana, i to člana 142. i člana 436. Ne vidim zbog čega u raspravi koja se danas odigravala ovde u Domu Narodne skupštine postoje tolike rezerve prema Predlogu izmena i dopuna Zakona, jer upravo ono o čemu smo pričali stoji u Ustavu Republike Srbije, koji nam je osnovni putokaz, jer je u članovima od 28. do člana 32. Ustava Republike Srbije definisano postupanje sa licem lišenim slobode, definisane su osnovne odredbe u pogledu pritvora i definisano je pravo na pravično suđenje.
Ne vidim zbog čega opravdan napor Ministarstva pravde, opravdan napor Vlade Republike Srbije i, nadam se, većine svih poslanika u Narodnoj skupštini, usmeren na to da se stvore uslovi da se borimo na adekvatan način protiv nasilja koje je prisutno u društvu... Ovde govorim i kao diplomirani pravnik koji je imao prilike da se pre više od 25 godina susretne sa advokatskim poslovima. Dobrim delom baveći se advokaturom bio sam u dodiru sa primenom onih odredaba koje tretiraju pitanje pritvora i pravilne primene Zakonika o krivičnom postupku.
Činjenica je da kad analiziramo primenu Zakonika o krivičnom postupku možemo da zaključimo da postoji permanentna potreba da stvorimo uslove da se efikasno borimo protiv nasilja i za poštovanje onih osnovnih ljudskih prava koja su takođe u Ustavu Republike Srbije zagarantovana, ali koja su zagarantovana i Evropskom konvencijom, a to su pravo na život, pravo na slobodu i bezbednost i druga ljudska prava.
Mislim da je pred svima nama zadatak da sprečimo uništavanje javne i privatne imovine i da sprečimo stvaranje psihoze nesigurnosti kod građana. Upravo usvajanjem predloženih izmena Zakonika o krivičnom postupku doći ćemo u situaciju da se u onim situacijama kada određeno lice postupa protivno izričitim imperativnim zakonskim normama, kada čini krivično delo za koje je zaprećena kazna od preko pet godina, a kada je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela, ukoliko postoji osnovana sumnja da je neko izvršio takvo delo, nesmetano vodi krivični postupak.
Moram da ukažem na odredbu člana 141. važećeg Zakonika o krivičnom postupku, gde je definisano da se pritvor može odrediti samo odlukom suda, pod uslovima propisanim u ovom zakoniku, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka. To piše u Ustavu. Dodato je: „ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom“.
Usvajanjem predloženih izmena dozvoljava se mogućnost izricanja pritvora i u situaciji, na primer, kakva danas može da postoji, a to je za krivično delo nasilničkog ponašanja na sportskim priredbama, kada je osnovni oblik krivičnog dela izvršen od strane grupe ili kada je nekom licu naneta teška telesna povreda ili je oštećena imovina veće vrednosti, a da je pritvor opravdan zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela.
Takođe, stvoriće se mogućnosti da se odredi pritvor u slučajevima kad postoje posebno teške okolnosti krivičnog dela i za slučaj ometanja ovlašćenog službenog lica u obavljanju poslova bezbednosti i održavanja javnog reda i mira.
Ne vidim zbog čega iko može da ima rezervu prema predloženim izmenama Zakonika, jer nigde se ne kaže da pritvor mora da traje toliko i toliko, nego se samo omogućava da se, u pogledu nesmetanog vođenja krivičnog postupka, odredi pritvor, govorim o skraćenom postupku, ne duže od 30 dana; to može da bude i manje od osam. Normalno je da će pravilnom primenom Ustava i Zakonika o krivičnom postupku pritvor u svakom pojedinačnom postupku biti određen za najmanje ili najkraće potrebno vreme.
Moram da kažem da ne treba ove izmene vezivati samo za određene utakmice, za prisutno nasilje pre, za vreme i nakon takvih manifestacija, jer nikako ne smemo da se složimo sa time da su navijači ono što su huligani, kriminalci. Navijači navijaju za klub, a huligani i kriminalci su oni koji postupaju protivno imperativnim propisima, koji krše zakon i nanose zlo društvu. Za navijanje niko nikada neće biti kažnjen, ali za činjenje krivičnih dela normalno je da zahtevamo da se utvrđuje u svakom slučaju pojedinačna odgovornost.
Mislim da u pogledu svega onoga što se dešavalo u proteklom periodu ovde u Beogradu, i ne samo u Beogradu, treba da se oda priznanje policiji i drugim organima. Mislim da smo često zaboravljali da odamo priznanje i službi hitne medicinske pomoći u Urgentnom centru, lekarima i bolničkom osoblju, koji su se susretali sa posledicama učinjenog nasilja. Mislim da upravo usvajanje izmena Zakonika o krivičnom postupku treba da doprinese nastajanju situacije da lekari i bolničko osoblje rade redovne poslove, a ne da moraju da pomažu povređenima zbog nasilničkog ponašanja, kada je kršen zakon.
Dame i gospodo, poštovane kolege i koleginice, pozivam vas da u danu za glasanje podržimo predložene izmene Zakonika o krivičnom postupku, jer time ćemo omogućiti nastavak borbe protiv nasilja. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, bilo bi dobro da se složimo oko ove deklaracije. Pozivam vas da se odreknemo sebične i strančarske politike. Pozivam vas da preskočimo frazersko rodoljublje, a naročito da izostavimo tradiciju unovčavanja rodoljublja.
Mislim da treba svi da se ponašamo sa pijetetom prema svim žrtvama, težeći da sećanja na žrtve, oružane sukobe u Jugoslaviji 90-tih godina 20. veka, u kome su svi narodi podneli teška stradanja, nikada ne izblede, osećajući duboko žaljenje za žrtvama koje su pretrpeli drugi narodi i nacionalne manjine. Svi su stradali na prostorima bivše Jugoslavije, ali upravo izglasavanjem deklaracije o osudi zločina u Srebrenici, u poslednjoj nedelji velikog posta, svi smo stekli pravo da podignemo pogled, da se uspravimo i da glasno progovorimo i o tome šta je učinjeno Srbima i građanima Srbije. Naš glas će se time dalje čuti.
Upravo vađenjem trunja iz svojih očiju, stekli smo pravo da i druge pogledamo u oči, bez obzira da li su i oni progledali.
Mislim da mi kao pripadnici većinskog naroda imamo posebnu odgovornost, jer stradali su i Srbi i nesrbi, i u Dobrovoljačkoj ulici postradao je jedan Pančevac nesrbin Enes Taso, koji je imao više prostrelnih rana, upravo zbog toga što je brinuo o mladićima i kao general je bio na kraju kolone.
Ova deklaracija osuđuje sve zločine i ova deklaracija je i nama i susednim zemljama podstrek da se svi suočimo sa zlom i da se okrenemo dobru, da se vratimo pravim vrednostima. Neko je rekao da pojedinci nisu bili kadri ili da nisu imali hrabrosti da progovore o svemu što se desilo na prostorima bivše Jugoslavije. Upravo mogu da kažem da u ovoj sali postoje još dva svedoka da smo upravo u Beloj kući, pred gospodinom Hilom, govorili o tome kakve posledice je Pančevo pretrpelo u pogledu zagađenja životne sredine.
Upravo zahvaljujući argumentovanom govoru i objašnjenjima, sutradan u odnosu na to naše obraćanje došlo je do zaokreta u politici najveće sile na svetu, gde se prihvatio naš stav da u pojam humanitarne pomoći ne ulaze samo hrana i lekovi, nego i saniranje ekoloških ugroženih područja, uz obećanje da smo sa prijateljima iz Pakta stabilnosti svi dužni da radimo na saniranju ekološki ugroženih područja.
Naš govor nije usmeren na postizanje jeftinih političkih poena birača, već je usmeren na uspostavljanje pravih vrednosti. Tužno je što se ni o ovom predlogu deklaracije ne možemo usaglasiti.
Sada pitam, zar ne prepoznajemo potrebu da se ugledamo na ono najbolje u našem narodu. Treba stvoriti uslove da se zlo nikada ne ponovi. Ono što ne znam i što mi neće biti jasno, zašto pojedinci imaju potrebu da se svaka dobra i plemenita namera uništi, jer ne smemo zaboraviti, upravo se naše srpstvo ispituje na tome da li smo kadri da se ugledamo na ono najbolje u našem narodu.
Blaženopočivši vladika Nikolaj Velimirović je rekao da si dobar Srbin ukoliko imaš pravdoljublje Markovo, požrtvovanje Lazarevo, srce Jugovića majke, praštanje Strahinjića Bana, a ukoliko nemamo te vrline slavnih nam predaka, onda smo samo jedna čuvena firma na praznom dućanu.
Upravo zbog toga, biću srećan kada ovaj parlament, kada naša Srbija bude pun dućan, kada bude puna kuća moralnih vrednosti. Upravo zbog toga, pozivam vas da izglasamo ovu deklaraciju, da se zlo više nikada ne ponovi.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo, problem KiM je istorijski problem, problem koji traje decenijama. Samo onih 200.000 prognanih i interno raseljenih samo u 1999. godini teraju nas da sa posebnom odgovornošću pristupamo pokušaju rešavanja ovog problema. Jako je teško naći rešenje. Mnogi nisu verovali kada je Srbija predložila rezoluciju Generalnoj skupštini UN.
Međutim, upravo zbog toga, iako mnogi nisu u to verovali, skoro dve godine zaustavljen je proces priznavanja jednostrano proglašene republike Kosovo, bez obzira što su u isto vreme postojali veliki pritisci veoma moćnih država.
Nakon dobijenog mišljenja Međunarodnog suda pravde mislim da je dobro što se ne mirimo sa ovom situacijom, što čvrsto stojimo na stanovištu da ne treba prihvatiti secesiju i upravo sam Predlog odluke, koji u svom naslovu sadrži i deo o nastavku aktivnosti Republike Srbije, govori da će Vlada Republike Srbije, a nadam se i Skupština Republike Srbije, upravo u skladu sa Ustavom Republike Srbije preduzimati i dalje mere i dalje aktivnosti.
Na to nas tera Ustav, ali na to nas tera i potreba da se uz teritorijalnu celovitost borimo i za zaštitu ljudi, ljudskih prava, imovine, spomenika kulture, naše duhovnosti.
Smatram da paralelno s time što se borimo da jednostrano proglašena republika Kosovo ne dobije stolicu u UN moramo da se borimo pre svega za ljude i ljudska prava. Nadu mi bude hrabrost i čista savest onih koji su prednjačili pred Generalnom skupštinom UN, oni koji su i danas ceo dan bili ovde s nama, koji se nisu sakrili u rupe, već su došli ovde da u narodnom parlamentu zajedno tražimo put za dalje. To mi budi nadu da ono što je napisano u Predlogu odluke daje dobru perspektivu da našu borbu nastavimo i dalje.
Zbog toga, dame i gospodo, drage kolege, pozivam vas da prilikom glasanja u što većem broju podržimo odluku Narodne skupštine o mišljenju Međunarodnog suda pravde o legalnosti jednostrano proglašene nezavisnosti privremenih institucija KiM i nastavku aktivnosti Republike Srbije u odbrani suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije.

Dame i gospodo, bio bih najsrećniji da su ovakvi zakoni i ovakav Ustav važili i krajem 1999. i početkom 2000. godine. Upravo, period od 15. decembra 1999. do 1. novembra 2000. godine, znači 25 dana posle 5. oktobra, bio sam u situaciju da odlukom tadašnjeg načelnika Državne bezbednosti budem operativno obrađivan. Prema tome, ne odlukom suda, nego upravo odlukom pojedinca, za koga znamo ko čuvao i u periodu nakon 5. oktobra. I, upravo zbog toga smatram da je dobro što i dalje nastavljamo proces demokratizacije Srbije.
Međutim, istine radi, treba da kažemo i to da ovakav predlog zakona jeste apsolutno u saglasnosti sa evropskim direktivama i iz 2002, i iz 2006. godine, jer evropska Direktiva broj 24 od 2006. godine, upravo, isto upućuje članice Evropske unije na koji način treba regulisati ovu oblast.
Činjenica je da, evo, u Švedskoj, Italiji, Velikoj Britaniji, Holandiji, Nemačkoj, ministar unutrašnjih poslova, bez odluke suda može da traži uvid ne samo u listinge, nego i u sadržaj komunikacija. Smatram da to ne treba. Predlagač zakona smatra da to ne treba, jer, upravo, u ovom predlogu zakona, u članu 129, u stavu 3. izričito je navedeno da je zabranjeno zadržavanje podataka koji otkrivaju sadržaj komunikacije.
Upravo to govori da nema potrebe da se plašimo nečeg što je predstavljeno na pogrešan način u javnosti, jer usvajanjem Predloga zakona, kako je to dato u samom Predlogu, ne postoji opasnost od narušavanja člana 41. Ustava Republike Srbije. Da je to tačno, potvrđuje i činjenica da, upravo, oni zakoni koji definišu nadležnosti službi bezbednosti do današnjeg dana nisu osporeni od strane svih onih ljudi koji u medijima osporavaju ustavnost, na primer člana 128. Predloga zakona, a ti isti pojedinci, bez obzira da li se izdaju da su zaštitnici nekih prava građana ili obavljaju poslove Zaštitnika prava građana, nisu pokrenuli inicijativu da se utvrdi da li su ustavne odredbe zakona koji su izglasani pre više od pola godine.
Smatram, samo kada se pažljivo čita član 129. stav 3. Predloga zakona, gde je jasno rečeno da je zabranjeno zadržavanje podataka koji otkrivaju sadržaj komunikacije, na osnovu svega toga, mislim da svakom građaninu i svakom ko god gleda današnji prenos može da bude sve jasno. Zbog toga vas pozivam da u danu za glasanje podržimo Predlog zakona, jer ovaj predlog zakona nosi čitav niz dobrih rešenja koji će unaprediti ovu oblast, oblast elektronskih komunikacija.
Zato vas pozivam da u danu za glasanje podržite Predlog zakona.

Samo bih se sa dve rečenice osvrnuo na određenu diskusiju u kojoj je izneto da se mi pozivamo na švedsko iskustvo i da je neko navijač švedskog rešenja. Ne, upravo smatram da je predlog koji je dat u ovom Predlogu zakona bolje regulisan u Predlogu zakona nego što je u primeni u Švedskoj. U svakom slučaju, rešenja koja su u Srbiji, po meni, bolja su nego u Švedskoj, Italiji, Velikoj Britaniji, Holandiji i Nemačkoj.
Inače, hteo bih samo da ukažem na to, pošto sam član i Odbora za ustavna pitanja i član Zakonodavnog odbora, da postoji mogućnost, na osnovu člana 169. Ustava Republike Srbije, da se izvrši ocena ustavnosti zakona i pre njegovog stupanja na snagu, dakle, nakon izglasavanja, a, čak, i ukoliko još ukazom nije proglašen zakon, postoji mogućnost, da je na zahtev najmanje jedne trećine narodnih poslanika, u takvoj situaciji, Ustavni sud dužan da odluči u roku od sedam dana.

Smatram da ovaj amandman ne treba prihvatiti i to iz više razloga. Prvo, u članu 41. Ustava Republike Srbije, u stavu 2. rečeno je da su odstupanja dozvoljena samo na određeno vreme. Dakle, ''samo na određeno vreme i na osnovu odluke suda'', ako su neophodna radi vođenja, itd, itd. Prema tome, upravo to što se traži da se briše – ''osim na određeno vreme'' jeste u samom Ustavu Republike Srbije definisano.
Inače, da li je definisano samo to određeno vreme u smislu maksimalnog trajanja? Jeste, ukoliko uđemo u analizu svih onih drugih zakona koji regulišu postupanje službi bezbednosti i svega ostalog – postoje tamo rokovi. Dakle, tri meseca, sa mogućim produženjem na još tri meseca, ali su sve te stvari definisane. Međutim, nikako ne bih mogao da prihvatim da nešto što je na jedan način regulisano u Ustavu Republike Srbije – da mi sada prihvatanjem amandmana gospodina Ilića prihvatimo da to na drugi način regulišemo.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, mi danas govorimo o Predlogu zakona o izmenama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o odlikovanjima Republike Srbije.
Kada govorimo o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o odlikovanjima Republike Srbije činjenica je da se ovim predlogom zakona obnavljaju pojedina odlikovanja u skladu sa višedecenijskom tradicijom u našoj državi.
Najznačajnija izmena je ta što se obnavlja Orden Karađorđeve zvezde. Orden Karađorđeve zvezde po Predlogu zakona ima tri stepena i dodeljuje se za naročite zasluge i uspehe u predstavljanju države i njenih građana. Orden Karađorđeve zvezde je prvobitno ustanovljen u Srbiji 1904. godine upravo na dan stogodišnjice Prvog srpskog ustanka, u smislu počasti vođi Prvog srpskog ustanka kao ličnosti koja simbolizuje stvaranje moderne srpske države. Obnavljanjem ovog ordena naglašava se bogata tradicija našeg ordenskog sistema i obezbeđuje njegov kontinuitet. Upravo ovim izmenama zakona vraćamo se na tu našu višedecenijsku tradiciju.
U pogledu drugog odlikovanja, a to je Medalja za hrabrost „Miloš Obilić“, treba istaći da ta medalja ima dva stepena (zlatnu i srebrnu medalju) i da se dodeljuje za dela u kojima je do snažnog izražaja došla lična hrabrost ili za dela u kojima je u izuzetno opasnim situacijama u spasavanju ljudskih života i materijalnih dobara ispoljena izvanredna hrabrost i samopregor. Najadekvatniji naziv jeste upravo Medalja za hrabrost „Miloš Obilić“, jer prvi put se takva medalja, zlatna medalja Obilića, javlja za vreme Njegoša 1847. godine, da bi i u Kraljevini Srbiji bila ustanovljena Medalja za hrabrost „Miloš Obilić“ 1913. godine.
U pogledu drugog predloga zakona, a to je Predlog zakona o izmenama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, mislim da je potrebno ovde još jednom reći da osnov za ovaj predlog zakona nalazimo u Ustavu Republike Srbije, u članu 51. stav 2, gde je izričito istaknuto pravo građana na obaveštenost: „Svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom.“
Upravo na osnovu Ustava, našeg osnovnog akta, a ne na osnovu volje bilo kog pojedinca, grupe ljudi ili bilo kog drugog, trudimo se, pokušavamo i uspevamo u tome da sve informacije koje su od javnog značaja budu dostupne što većem broju građana, da se zna sve što je od javnog interesa, jer smatram da je u interesu države, u interesu svakog građanina da se zna sve o javnim poslovima, ono što je, sama reč kaže, od javnog interesa.
Činjenica je da je Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu pokrenulo čak 140 prekršajnih postupaka tamo gde neko ko je smatrao da je iznad države nije dao informaciju onako kako je propisano propisima. Međutim, država, Ministarstvo, Vlada Republike Srbije, imajući u vidu sadašnje zakonsko rešenje, trudi se da to zakonsko rešenje unapredi i upravo ovaj Predlog zakona o izmenama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja ide ka još većem proširenju mogućnosti građana da saznaju sve ono što je u njihovom interesu, da se omogući što bolji rad Poverenika za informacije od javnog značaja.
Uveren sam da ćemo nakon izglasavanja ovog predloga zakona, kada sledeći put budemo čitali izveštaj Poverenika za informacije od javnog značaja imati informaciju da je ostvarena još veća javnost u radu državnih i svih drugih organa i organizacija u našoj državi. Smatram da će upravo taj ozbiljan i odgovoran rad biti podloga za dalju demokratizaciju našeg društva.
Samim predlogom izmena ovog zakona propisano je da su rešenja Poverenika za informacije od javnog značaja obavezujuća, konačna i izvršna, a stavom 3. da Vlada, u slučaju potrebe, obezbeđuje izvršenje rešenja Poverenika i da može bliže odrediti način izvršenja rešenja. Znači, ponavljam, rešenja Poverenika su obavezujuća, konačna i izvršna i tu nema sada više izvrdavanja. Ukoliko je potrebno da Vlada pomogne, ovim zakonom predviđena je mogućnost da Vlada na zahtev Poverenika pruža pomoć u postupku administrativnog izvršenja rešenja Poverenika.
U svakom slučaju, bez obzira na to što je isključena mogućnost izjavljivanja žalbe koja se odnosi na izvršenje, omogućena je zaštita prava koja se može ostvariti u sudskom postupku. To je temelj demokratije, da se u svakom slučaju obezbedi nezavisnost funkcionisanja svih grana vlasti u našoj državi.
Bez obzira na diskusije koje su danas iznete tokom načelne rasprave, očekujem da će nakon razmatranja amandmana podnetih na ove zakone velika većina poslanika Narodne skupštine Republike Srbije usvojiti oba zakona, što i predlažem jer smatram da su korisna.

S obzirom na to da sam u diskusiji prozvan imenom, uz tvrdnju da je vršena revizija budžeta opštine Pančevo i da je navodno neka kazna izrečena lokalnoj samoupravi, sa ovog mesta tvrdim da revizija budžeta jeste vršena, ali nikada nikakva kazna nije izrečena lokalnoj samoupravi.
Činjenica jeste da sam bio na funkciji predsednika opštine Pančevo tokom četiri godine, od 2004. do 2008. godine. Upravo u to vreme je mnogo urađeno na poboljšanju života građana Pančeva, mnogo toga je urađeno na poboljšanju infrastrukture, na održavanju škola, na izgradnji vrtića (pa u Pančevu više nema liste čekanja za vrtiće); mnogo je urađeno na putevima, ulicama, trgovima, pružnim prelazima, po pitanju izgradnje kanalizacije u mnogim delovima grada i sela, vodovoda. Izvršena je toplifikacija grada u vrednosti od četiri miliona evra, završena sanitarna deponija, kupljeno deset autobusa; mnogo je urađeno na ozelenjavanju grada, prošireno je groblje, urađeno na pijacama mnogo.
Uglavnom, u toku trajanja mandata, za četiri godine, po zvaničnoj evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, sa 19.000 nezaposlenih sišli smo na 12.000 nezaposlenih u to vreme. Istovremeno, broj zaposlenih u lokalnoj samoupravi je bio, kako znate i po sadašnjim evidencijama, manji od maksimalnog broja zaposlenih, što predviđaju novi propisi. O platama radnika u lokalnoj samoupravi, koje su skromne, uvek se izjašnjavala Skupština opštine Pančevo i procentualno je, iz godine u godinu, smanjivano učešće plata u ukupnom budžetu grada.
Istovremeno, u lokalnoj samoupravi je urađeno mnogo toga i na projektima socijalne zaštite; četiri sportske sale su završene i mnogo, mnogo toga, na način da se brine o građanima Pančeva.
U svakom slučaju, neću da iskoristim mogućnost da govorim tri minuta, mislim da je dovoljno rečeno. Mislim da nije u redu da se neistine sa ovog mesta iznose.

U svakom slučaju, postoje razlozi da se ovde neke stvari razjasne. Činjenica je da sam bio 19. februara na sednici Odbora za ustavna pitanja i aktivno učestvovao u radu. Tada je razmatrana kandidatura gospodina Miletića kao kandidata za Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Moram da kažem da je u njegovoj biografiji, koju je on sačinjavao, dao podatke da je diplomirao 1999. godine na Pravnom fakultetu univerziteta u Beogradu, da je od 1999. do 2000. godine radio u izdavačkom preduzeću "Trik", njegovom izdavačkom preduzeću, dao je to objašnjenje, a da tek od 2000. godine radi u Fondu za humanitarno pravo u Beogradu.
Upravo na sednici Odbora za ustavna pitanja ja sam postavio pitanje gospodinu Miletiću – od kada, od kog je meseca u 2000. godini počeo da radi u Fondu za humanitarno pravo. Mnogo je ovde prisutnih u sali koji mogu da posvedoče, a za to postoji i stenografski zapis, da gospodin Miletić na samoj sednici Odbora nije znao od kog meseca je radio u Fondu za humanitarno pravo. A hteo bih da ukažem na ono što je predviđeno u članu 28. Zakona o zabrani diskriminacije, kao jedan od uslova jeste da za Poverenika može biti izabrano ono lice koje ima najmanje 10 godina iskustva na pravnim poslovima u oblasti zaštite ljudskih prava. Dakle, na samoj sednici Odbora za ustavna pitanja gospodin Miletić nije znao da li ispunjava zakonski uslov ili ne ispunjava zakonski uslov.
Još jednu stvar po pitanju toga da gospođa Gordana Ćušić, koja je isto tada bila kandidat, navodno, ne ispunjava neke zakonske uslove. O tome nije bilo izjašnjavanja na samom Odboru za ustavna pitanja, nego se izjašnjavalo i o tom kandidatu. To je radi istine. (Aplauz)

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo, mislim da sa ovog mesta u Narodnoj skupštini treba da kažemo da postoji u društvu i slučaj i pojava neopravdanog pravljenja razlike i nejednakog postupanja prema ljudima različite rase, boje kože, različito postupanje prema onima koji imaju različito državljanstvo, nacionalnu pripadnost, etničko poreklo. Neopravdano se prave razlike prema ljudima koji koriste različit jezik, koji imaju različita verska i politička ubeđenja. Prave se razlike, neopravdano, prema polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, prema rođenju, prema genetskim osobenostima, prema zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, prema izgledu, prema članstvu u političkim sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima.
Upravo to treba da konstatujemo da postoji i to je bio razlog i poslaničke grupe kojoj pripadam, ne samo da priča o potrebi donošenja Zakona o zabrani diskriminacije, već da bude glavni učesnik u procesu pripreme izglasavanja Zakona o zabrani diskriminacije. I upravo tim zakonom o zabrani diskriminacije predviđeno je šta Poverenik u zaštitu ravnopravnosti treba da radi.
Poverenik za zaštitu ravnopravnosti prima i razmatra pritužbe zbog povrede zakona; daje mišljenje i preporuke u konkretnim slučajevima; izriče mere u skladu sa zakonom; podnosiocu pritužbe pruža sve potrebne informacije o njegovom pravu i mogućnosti zaštite; podnosi tužbe; podnosi prekršajne prijave; podnosi Izveštaj Narodnoj skupštini o stanju u oblasti zaštite ravnopravnosti; upozorava ne samo Skupštinu nego i javnost na najčešće tipične i teške slučajeve diskriminacije; prati sprovođenje zakona i drugih propisa; inicira donošenje i izmenu propisa radi sprovođenja i unapređivanja zaštite od diskriminacije; uspostavlja i održava saradnju sa određenim organima nadležnim za ostvarivanje ravnopravnosti i zaštiti ljudskih prava i preporučuje organima javne vlasti i drugim licima mere za ostvarivanje ravnopravnosti.
I, upravo, zbog toga što je sve ovo predviđeno kao nadležnost Poverenika, smatram da predlog gospođe Nevene Petrušić da bude Poverenik za zaštitu ravnopravnosti jeste dobar predlog.
Doktorka Petrušić se do sada istakla u bavljenju parničnim i vanparničnim procesnim pravom, pravima žena, dece i drugih marginalizovanih društvenih grupa, pravnim aspektima porodičnih odnosa, nasiljem u porodici, medijacijom i drugim alternativnim metodama rešavanja konflikta. Napisala je sama ili sa drugim autorima 13 monografija, udžbenika, priručnika i praktikuma, preko sto radova iz različite oblasti civilne procedure građanskog, porodičnog, ekološkog i prava rada.
Bila je angažovana na mnogim projektima, na izradi modela pravne zaštite od nasilja u porodici, na izradi modela za zaštitu prava deteta u porodičnim odnosima, davala je de jure ekspertizu implementacije Konvencije o eliminisanju svih oblika nasilja nad ženama. Učestvovala je u ekspertskoj grupi koja je pripremila Nacrt nacionalne strategije za unapređenje položaja žena i ostvarivanje ravnopravnosti polova. Bila je angažovana u ekspertskoj grupi za pripremu Strategije borbe protiv nasilja u porodici i nasilja nad ženama.
Istakla se u oblasti rodne ravnopravnosti i zaštite potrošača. Učestvovala je u izradi Strategije razvoja besplatne pravne pomoći u Srbiji. Članica je radne grupe za pripremu Nacrta o socijalnoj zaštiti. Predsednica je radne grupe za pripremu Nacrta zakona o medijaciji i potpredsednica je Saveta za ravnopravnost polova Vlade Republike Srbije. Bila je prva predsednica Komisije za rodnu ravnopravnost i jednake mogućnosti grada Niša.
Upravo sve to, činjenica da je održala preko 150 javnih predavanja u preko 20 gradova Srbije i ceo rad na profesionalnom radnom mestu i volonterski, potvrda je da smo stigli do dobrog kandidata.
Inače, kao najbolji diplomirani student Pravnog fakulteta u svojoj generaciji dobila je nagradu grada Niša "14. oktobar" i dobila je Povelju Univerziteta u Nišu. Dobitnica je Plakete Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu 1995. godine i Glavne Povelje grada Niša 2008. godine, nagrade organizacije "Za evropsku bezbednosti i saradnju" ličnost godine za 2009. godinu, upravo za doprinos unapređenju rodne ravnopravnosti i razvoju kliničkog obrazovanja studenata prava i drugih nagrada i priznanja.
Kada samo delimično pogledamo njenu biografiju mislim da imamo dovoljno razloga da se opredelimo i da podržimo kandidata dr Nevenu Petrušić da bude izabrana od strane Narodne skupštine za Poverenika za zaštitu ravnopravnosti.
Ono što je meni posebno drago jeste da je dr Nevena Petrušić rođena u Dimitrovgradu, da govori i ruski i engleski i bugarski jezik, kao jezik svog okruženja u kome je odrasla.
U svakom slučaju, mislim da je jedna stvar kada iz Beograda pred TV kamerama branimo pravo ugroženih ljudi, a sasvim je druga stvar kada smo spremni da prošetamo Srbijom i da zaštitimo svaku ugroženu grupu ljudi i svakog pojedinca koji je žrtva diskriminacije. Upravo zbog toga, zato što sam čvrsto uveren da je naš kandidat dr Nevena Petrušić dobar kandidat za Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i da će uspešno obavljati ovaj posao, pozivam vas, poštovane kolege i koleginice, da u danu za glasanje podržite dr Nevenu Petrušić i da je izaberete za Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. (Aplauz)

Gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovog trenutka prozborio bih nekoliko rečenica o dva predloga zakona: Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o objavljivanju zakona i drugih propisa i opštih akata i o izdavanju Službenog glasnika Republike Srbije i nekoliko rečenica o Predlogu zakona i izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma.
Mislim da je jako dobro što je u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o objavljivanju zakona i drugih propisa i opštih akata definisano na koji način i kako će biti objavljivani međunarodni ugovori.
Drugo, Predlogom zakona predviđeno je da se u Službenom glasniku Republike Srbije objavljuju presude Evropskog suda za ljudska prava koje se odnose na Republiku Srbiju, kao i da se o objavljivanju presuda Evropskog suda za ljudska prava koja se odnose na Republiku Srbiju stara ministarstvo nadležno za ljudska i manjinska prava.
Definisano je da se ona akta koja se odnose na Vojsku i uopšte odbranu objavljuju u službenom vojnom listu i da se o tome stara ministarstvo nadležno za odbranu.
Mislim da je to jako dobro da bi se svima nama i građanima Srbije olakšalo snalaženje i brže pronalaženje propisa i bolje snalaženje uopšte u pravnom sistemu Republike Srbije.
U pogledu Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, činjenica je da ovog trenutka u Republici Srbiji, po sada važećem zakonu, u službenoj upotrebi je srpsko-hrvatski jezik, koji se kada se predstavlja srpski jezički izraz, ekavski ili ijekavski, naziva i srpskim jezikom.
Ovog trenutka srpsko-hrvatski jezik je u upotrebi. Upravo zbog toga, usklađujući taj propis sa Ustavom Republike Srbije, praktično poštuje se član 10. Ustava da u Republici Srbiji u službenoj upotrebi je srpski jezik i ćiriličko pismo. U stavu 2. tog istog člana 10. je definisano da službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom na osnovu Ustava.
Mislim da i ja i gospodin Milivojević delimo mišljenje da kao Srbi nemamo čega da se plašimo ukoliko su jasno definisana prava i naših sugrađana druge nacionalne pripadnosti u pravcu ostvarivanja njihovih prava, ostvarivanja dostignutog nivoa ljudskih i manjinskih prava, jer upravo je u Ustavu Republike Srbije definisano u članu 20. stav 2. da dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava se ne može smanjivati.
Mislim da je dobro ono što je definisano u članu 11, da se omogućava određenim pripadnicima nacionalnim manjina koje broje određen procenat u ukupnom broju stanovnika na teritoriji, imaju pravo da u službenoj upotrebi koriste i svoj jezik u upravnom i sudskom postupku, za vođenje upravnog i sudskog postupka, u komunikaciji sa organima sa javnim ovlašćenjima, prilikom izdavanja javnih isprava, vođenja službenih evidencija i zbirki ličnih podataka, na glasačkim listićima i biračkom materijalu i u radu predstavničkih tela.
Normalno je da ćemo još govoriti i sigurno kod razmatranja amandmana da li i na koji način treba omogućiti korišćenje ili proširivanje prava nacionalnih manjina, ne ograničavajući samo na određeni procenat u ukupnom stanovništvu Republike Srbije.
To naročito osećamo mi koji dolazimo iz mešovitih nacionalnih sredina i mislim da niko u mom Pančevu ne može da se plaši i da bude ugrožen ukoliko je pripadnik većinske nacije ukoliko se dozvoli i omogući upotreba određenih izraza, korišćenje jezika ili na bilo koji način ostvarivanje dostignutog nivoa ljudskih i manjinskih prava.
Mislim da je dobro što u članu 18a je predviđeno da pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo na slobodan izbor i korišćenje svog ličnog imena i imena svoje dece, kao i na upućivanje ličnih imena u sve javne isprave, službene evidencije i zbirke ličnih podataka prema jeziku i pravopisu pripadnika nacionalne manjine.
Pravo iz stava 1. člana 18a ne isključuje paralelan upis imena i po srpskom pravopisu i pismu. U svakom slučaju, mislim da svaka dalja reč je izlišna, pošto i moj uvaženi kolega koji dolazi iz Kruševca, Srđan Milivojević, vrlo jasno je rekao ono čemu su nas učili generacijama. Kako vidimo i njega su dobro naučili oni, čiji su učenici bili čak petorica budućih poglavara SPC, jer gospodin Milivojević ovde nije hteo da kaže zbog svoje skromnosti, da je upravo taj prota Steva Dimitrijević, koji je bio učitelj petorici budućih poglavara SPC, pradeda gospodina Srđana Milivojevića.

Gospođo predsednice, dame i gospodo, donoseći zakon o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama stvoriće se normativni okvir za otklanjanje nedostataka važećih zakona u uređenju prava i položaja izbeglih lica, kao i za ostvarivanje uslova za njihovu trajnu integraciju.
Moram da kažem da do današnjeg dana nisam bio u prilici da govorim o Zakonu o izbeglicama, niti da učestvujem u eventualnom noveliranju ovog zakona. Ali, bio sam u prilici da zajedno sa svojim sugrađanima u Pančevu živim probleme zajedno sa izbeglicama, jer novembra 1991. godine bili smo u prilici da dočekujemo prve izbeglice iz drugih delova bivše SFRJ.
Na inicijativu upravo Pančevaca, određene stvari, ne samo prilikom donošenja Zakona o izbeglicama 1992. godine, nego i rešavanju određenih dokumenata, kao što su izbegličke legitimacije, izbeglički kartoni. Upravo to je lokalna samouprava u Pančevu, zajedno sa tadašnjom organizacijom Crvenog krsta u Pančevu, pokrenula inicijativu i izdala prve legitimacije i prve izbegličke kartone da bi se evidentirala pomoć i da bi se što ravnomernije raspodelila ona sirotinja koja je mogla da se raspodeli ljudima koji su napustili svoje mesto dotadašnjeg boravka i utočište potražili na drugom mestu.
Kao prvi Poverenik za izbeglice, izabran tada na području Pančeva, možda i na teritoriji cele Srbije, mislim da je to bilo aprila 1992. godine, bio sam u prilici da zajedno sa saradnicima osnivam prvi kolektivni centar, kasnije, u vremenu koje je dolazilo, 11 kolektivnih centara za smeštaj izbeglica bilo je locirano na području Opštine Pančevo ili u neposrednom okruženju. Bili smo u prilici da juna 1992. godine dočekamo avion iz Sarajeva sa jevrejskim porodicama, koje su bile smeštene u pančevačkom hotelu, da bi kasnije nastavili put mahom prema Izraelu. Upravo sve to što smo zajedno preživljavali sa izbeglicama koje su došle da zatraže utočište u Pančevu, goni nas da ovde pokušamo da stignemo do što kvalitetnijeg zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama.
U poslednje vreme, lokalna samouprava u Pančevu, zahvaljujući objašnjavanju veličine ovog problema sa kojima se susrećemo, bili smo u prilici da 2005. godine, uz pomoć Švajcaraca i švajcarske humanitarne organizacije, izgradimo 30 stambenih jedinica zaštićenog stanovanja i omogućimo onima koji su u najtežoj situaciji da reše stambeno pitanje.
Tokom 2005. i 2006. godine, s tim da su svi objekti useljeni do 2007. godine, u naseljenom mestu Jabuka i u naseljenom mestu Pančevo izgrađene su čak 123 stambene jedinice, od kojih 10% za domicilno stanovništvo. To bi bilo nemoguće da na tom prostoru nismo obezbedili pomoć, prijatelje iz Švajcarske, Italije, Nemačke, Japana, EU. Način vođenja politike kojom pokušavamo da obezbedimo saradnju u regionu, mislim da će se stvoriti uslovi da se problem izbeglih i prognanih lica, koji je humanitarnog, ekonomskog, političkog karaktera, da se ostvari trajnim rešenjem i to je moguće pre svega uz uspešnu saradnju u regionu.
Mislim da nam je svima jasno da je potrebno definisati tačno nadležnosti, usaglasiti norme i ovog zakona sa drugim zakonima. Dosadašnji Zakon o izbeglicama treba usaglasiti sa drugim važećim zakonima na teritoriji Srbije i upravo ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona prati život i prati potrebe pre svega izbegličkog stanovništva.
Usvajanjem zakona stvorićemo uslove za ostvarivanje dva osnovna cilja. Pre svega, da omogućimo povratak svih izbeglih i prognanih lica koja to žele i, sa druge strane, stvorićemo uslove da se ostvari integracija, bez diskriminacije u sredini u kojoj prognani žive, i vezano sa tim za obezbeđenje osnovnog prava, a to je pravo na stanovanje. Zbog toga, ne samo kao član DS i član Poslaničke grupe ZES, već kao čovek koji je detaljno upoznat sa problemima izbegličkog stanovništva, pozivam vas da u danu za glasanje usvojimo zakon o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama. (Aplauz)

Dame i gospodo, stradanje nevinih uvek je strašno, a kada se to dogodi u našem okruženju, imamo posebnu moralnu obavezu da se jasno odredimo i osudimo zločin.
Ustav, kao najvažniji akt, pred najviše telo u Republici Srbiji, pred Narodnu skupštinu stavlja obavezu da štiti ljudski život i ljudsko dostojanstvo svakog pojedinca i svake grupe ljudi. Pred nama je ustavna obaveza, ali još više moralna obaveza.
Upravo danas pravi je trenutak da postavimo vrednosno pitanje, pravi je trenutak za usvajanje ove deklaracije u korist građana Srbije, jer Srbija više neće biti ista. Ovog trenutka Srbija je spremna da iskorači i postavi standard postupanja.
Treba da budemo svesni da naše reči dopiru do porodica žrtava, ali i do svih građana Srbije, do svih koji su podneli velika stradanja i koji očekuju da budu zaštićeni, da se zlo nikada ne ponovi.
Svaka ružna reč izgovorena u ovoj sali ili nepoštovanje žrtava je mrlja i na mom obrazu i na obrazu svih nas. Zbog toga vas pozivam da usvojimo ovu deklaraciju, da upravo mi pokrenemo proces suočavanja sa uzrocima i posledicama pojava koje su nam donele veliko zlo.
Upravo vreme velikog posta najbolje je vreme da se osudi svaki zločin. Ovo je vreme da se svako pogleda i da se pita šta je ili šta nije učinio, da se zapita da li smo bliži vrlini ili grehu, da udvostručimo dobra dela.
Prate nas iskušenja. Možda je i usvajanje ove deklaracije jedno od njih, ali lako nam je ako razmišljamo jevanđelski, ako razmišljamo ljudski, jer blagovest je putokaz za odnos prema svetinji života.
Mi koji živimo u mešovitim sredinama najbolje znamo koliko je važno dobro razumevanje i saradnja, jer baš obični ljudi, naši sugrađani zajedno rade, vesele se, zajedno tuguju. Često je važniji komšija nego rođak, a svi smo mi braća i svi smo mi ljudi. Kako nas je učio blaženopočivši Patrijarh Srpski gospodin Pavle, iako je greh čest i moguć, najvažnije je da budemo ljudi. Jasnim određenjem protiv greha, a za život, pokažimo da postoje i nada, i vera i ljubav.
Kao narodni poslanici poštujmo Ustav kao putokaz, kao verujući pokažimo pre svega ljubav prema Bogu i prema bližnjima, jer putokaz nam je samo Jevanđelje. Kao čovek koji je odrastao u Pančevu, vaspitavan sam i naučen da ljude ne delim na one koji se krste, koji se križaju ili klanjaju. Jedina podela je na ljude i neljude. Osudimo postupke neljudi i u ime toga, dame i gospodo, poštovane kolege narodni poslanici, pozivam vas da usvojimo deklaraciju.