U konkretnom slučaju isto će biti i uz usvajanje amandmana i bez usvajanja amandmana. Govorim o konkretnom ovom slučaju, ukoliko je pogrešno presuđeno. To je jedna stvar.
Druga stvar, kaže se – ukoliko sud donese privremenu meru, odnosno postupajući sudija donese privremenu meru, pa ta privremena mera za slučaj opravdanog zahteva za izuzeće trajaće tri dana, jer u roku od tri dana predstavnik suda treba da odluči o zahtevu za izuzeće.
Zatim, nisam hteo da pominjem odmah, ali hajde da odgovorimo i na to. U pogledu parničnih troškova i troškova odlaganja određene rasprave, najverovatnije taj koji neopravdano traži izuzeće, taj će i po ovom i po onom osnovu platiti sve troškove parničnog postupka, zato što verovatno u tom predmetu i loše stoji, pa pokušava na neki način da odloži obavezu.
Inače, po pitanju prakse u Nemačkoj, izuzetno bih voleo ukoliko bih dobio konkretan primer da je pred nekim sudom u Nemačkoj određena stranka tražila izuzeće, ne samo postupajući sudija ili članova veća, nego i predsednika tog suda i predsednika drugog suda i predsednika trećeg suda, da ne kažem cele hijerarhije sudske u Nemačkoj. Daj da vidimo to, ako je tako, ja ću vam čestitati na diskusiji.

Smatram da u danu za glasanje treba svi da podržimo amandman koji je predložio Odbor za pravosuđe i upravu i upravo sam ja insistirao da Odbor za pravosuđe i upravu razmotri mogućnost podnošenja ovakvog amandmana.
Radi se o tome da u članu 101. stav 7. bi trebalo da se briše.
Naime, u stavu 5. je definisano da podnesak u ime stranke, ako je podneo punomoćnik, odnosno javni pravobranilac i javni tužilac, nerazumljiv i nepotpun, sud će da ga odbaci. To je nesporno.
U članu 6. se kaže – ako podnesci ili prilozi nisu podneti u dovoljnom broju primeraka, sud će da ih umnoži o trošku stranke koja je propustila obavezu. To je korisno.
U stavu 7. imamo izuzetno od stava 6. ovog člana, ako stranku zastupa punomoćnik, sud će podnesak da odbaci.
Gde smo u problemu? Stranka može da uradi sve ono što može da radi i njen punomoćnik. Stranka može i lično da podnese žalbu. Jednog trenutka je imala punomoćnika, nije otkazana punomoć, ali stranka lično podnosi žalbu. Ima četiri stranke protivne i sud i ona dostavlja žalbu u pet primeraka, za protivnu stranu i za sud, ali priloge dostavlja u četiri primerka, a ne u pet primeraka.
U toj situaciji, odbacuje se žalba, može da bude veliki spor, može da bude od vitalnog interesa za stranku i time se različit položaj ustanovljava za stranku koja nema punomoćnika ili koja je sama preduzela određenu radnju. Tu govorim i dodatnu argumentaciju u odnosu na argumentaciju odbora koji je dat u pisanom materijalu ovde za sve učesnike na plenumu.
U svakom slučaju, smatram da je korisno u članu 101. da se stav 7. izbriše, iz razloga što je sam odbor zaključio. Ne ide se u prilogu zaštite interesa stranaka u postupku, od nesuvisnog ponašanja punomoćnika i pri tom dovodi u neravnopravan položaj stranke koje zastupa punomoćnik i stranke koje punomoćnik ne zastupa.
Ne vidim šta ima tu loše, u slučaju omaške o trošku stranke, da se iskopira određeni prilog koji moguće omaškom nije dostavljen sudu. Mislim da se time doprinosi boljoj zaštiti učesnika u postupku i predlažem da i ministarstvo, odnosno Vlada prihvati ovaj amandman.

Moram da kažem da u stavu 7. ne radi se samo o podnescima koje podnosi punomoćnik nego se radi uopšte o podnescima i prilazima koji mogu da budu u postupku. Znači, ne stoji ono što je rečeno.
U svakom slučaju, po pitanju inicijalnog akta i dalje važi obaveza da ukoliko punomoćnik podnosi takav podnesak, da takav podnesak, ukoliko je nepotpun ili nerazumljiv, se odbacuje.

Gospođo potpredsednice, poštovani predstavnici Ministarstva pravde, dame i gospodo narodni poslanici. Danas raspravljamo o Predlogu zakona o parničnom zakonu u načelu i činjenica da je to vrlo važan zakon. Ljudi kada su u situaciji da ostvare svoja prava često su prinuđeni da se obrate sudu i da upravo u parničnom postupku ostvare ta svoja prava.
Upravo zbog toga je važno za državu i društvo da sudovi budu efikasni i da se sudijama, koji su u okviru reforme pravosuđa izabrani, omogući instrument kojim će praktično biti u situaciji da omoguće svim onim ljudima koji treba da ostvare svoja prava i samo ostvarivanje tih prava. Da su sudovi imali dobar instrument i da su samim tim sudovi bili efikasni ne bi bilo potrebe da se menja, odnosno donosi ZPP. Međutim, svedoci smo da upravo zbog nekih rešenja u važećem ZPP suočeni smo sa neefikasnošću sudova i praktično veliki broj građana podnosi ustavne žalbe ili predstavke pred Evropskim sudom za ljudska prava.
Normalno je u svakoj državi da pokušamo maksimalno da obezbedimo ostvarivanje prava građana u redovnom postupku, znači u redovnim sudovima i zbog toga je važno da tokom ove rasprave o ZPP kako u načelu, tako i po amandmanima dođemo do što je moguće boljih rešenja. Od toga će zavisiti efikasnost sudova. Sigurno ne možemo da se pomirimo sa situacijom da često poverioci ne mogu da ostvare svoja prava i da upravo zbog neefikasnog postupka dolazimo u situaciju da mnogi poverioci moraju da vode dugotrajne i skupe parnice, a opet dužnici su u povoljnoj situaciji često izbegavajući svoje obaveze, što dobrim delom doprinosi i nelikvidnosti privrede i mnogim drugim težim posledicama.
Novi ZPP, računam da će obezbediti efikasniji i ekonomičniji postupak pred sudovima i doprineti pravnoj sigurnosti svih pravnih subjekata. Ovaj predlog zakona pripremila je ozbiljna radna grupa, koju su činili predstavnici, ne samo predstavnici Ministarstva pravde nego i predstavnici nosilaca pravosudnih funkcija svih stepena i vrsta sudova, advokature, profesori pravnog fakulteta. I danas kada raspravljamo o zakonu u načelu i kada budemo za koji dan raspravljali o zakonu o pojedinostima sigurno je da će se otvoriti jedan veliki broj dilema da li je idealno rešenje pronađeno, ili postoji mogućnost da se ovaj dobar predlog zakona, u određenom delu koriguje i da stignemo do još boljih rešenja, do jasnijih rešenja ili rešenja koja će u praksi imati bolje pozitivne efekte.
Smatram da ovaj predlog zakona obezbeđuje svim strankama pravo na zakonito i jednaku i pravičnu zaštitu svojih prava. Ovaj predlog zakona nosi i određene izmene u odnosu na dosadašnje zakonsko rešenje. Mislim da je ono što je najvažnije, to je vremensko ograničenje trajanja postupka, znači samog parničnog postupka. To doprinosi ostvarivanju načela suđenja u razumnom roku, jer predviđeno je da sud, već na početku parničnog postupka zajedno sa parničnim strankama, je dužan da odredi vremenski okvir za preduzimanje pravnih radnji. Mislim da je to jasno i svakom građaninu, a pogotovo ljudima koji su iz pravosuđa zašto je to toliko važno, jer time će se stvoriti izvesnost i izglednost kada određena stranka može da utvrdi da li ima pravo ili nema pravo na nešto što ona smatra da ima pravo.
Moram da kažem da su, posebno na ime predloga zakona je da je utvrđena posebna mesna nadležnost u posebnim sporovima. To su sporovi za zaštitu prava potrošača prema mestu prebivališta. To je nešto novo. Zatim, možemo da razgovaramo o tome da li u prvostepenom postupku treba da sudi sudija pojedinac ili treba da sudi veće. Smatram da je ovaj predlog zakona dobar. Da u prvostepenom postupku treba da sudi sudija pojedinac. Time doprinosimo uštedi, a opet moram da kažem da je zakon dovoljno demokratičan da nije ugroženo ustavno pravo na zborno suđenje jer stranke imaju pravo da zahtevaju da im u konkretnom slučaju sudi veće. U pogledu postupka pred drugostepenim sudom i po vanrednim pravnim lekovima uvek sudi veće. Mislim da je ovaj predlog zakona u ovom delu apsolutno dobar i da tu ne treba ništa dalje korigovati.
Mislim da je u Predlogu zakona dobro definisano pitanje isključenja izuzeća sudije. U dosadašnjoj pravnoj praksi pred sudovima imali smo situacije da se podnosi predlog za izuzeće svih sudija određenog suda, bez obzira da li taj sudija sudi ili ne u konkretnom postupku, znači u konkretnom predmetu. Ovo predloženo rešenje u Predlogu zakona smatram da je mnogo bolje.
U pogledu Predloga zakona da stranka može da učestvuje samostalno i preko punomoćnika koji može da bude isključivo advokat, o tome možemo da polemišemo. Lično smatram da je to dobro rešenje upravo zbog svih odgovornosti koja advokat ima i po Zakonu o advokaturi koji smo skoro usvajala jer nije ista stvar ukoliko neko kao advokat nastupa pred parničnim sudom ili neko ko je samo diplomirani pravnik sa položenim ili bez položenog pravosudnog ispita ili ono što je dosada bilo rešenje, čak i bez Pravnog fakulteta. Pitanje odgovornosti nije isto, a smatram da je odgovornost na svim nivoima i uključujući i odgovornost advokata treba postavljati na drugi način nego što je do sada bilo.
Smatram da je to dobro rešenje iako je smatram da u određenom delu, znači u članu 85. je koristan amandman, što je naš kolega gospodina Nenad Konstantinović podneo, da treba u članu 85. posle stava 2. dodati stav 3. "zastupanje Republike Srbije i njenih organa, jedinice teritorijalne autonomije i lokalne samouprave uređuje se posebnim propisima", tu pre svega mislim na prvobranilaštvo, na sva ova tri nivoa. Mislim da je to koristan amandman, nadam se da ćemo o tome diskutovati kada budemo raspravljali amandmane, u pojedinostima.
Hteo bih samo taksativno da pomenem neke stvari koje su u Predlogu zakona, a to je primena informacionih tehnologija u parničnom postupku, novi momenat koji do sada nije bio tako regulisan. Zatim, ono što je interesantno, to je da ročišta u parničnom postupku mogu da se odlažu samo izuzetno. Sam zakon to detaljno reguliše.
Pitanje dostavljanja pismena. To je dosada bio veliki problem u vođenju parnice i pokušaju stranaka da ostvari svoja prava. Možemo da diskutujemo samo o načinu, znači, da li postoji modalitet da se koriguje sam način dostavljanja, mislim da je ideja dobra. Smatram, da i zakonsko rešenje dobro ako neko ima bolje rešenje tim bolje, ali smatram da je dobro da se na osnovu zvaničnih podataka i to je evidencija o prebivalištu ili na osnovu adrese iz registra pravnih lica, tačno odredi koja adresa na koju će se pokušati dostavljanje i ukoliko se stranka ne pojavi, ukoliko ne bude zatečena stranka, ukoliko se ne pojavi na sudu u roku od 30 dana, ne smeju ostale stranke da budu ugrožene izbegavanjem prijema pismena.
Moram da kažem da opet u pogledu efikasnosti precizirano je da sud može zastati sa postupkom samo kada je to izričito propisano posebnim zakonom, a ne kada i po slobodnoj oceni on ceni da je to celishodno. Time se ubrzava sam postupak. I sam uvodničar, odnosno gospođa ministarka i mnogi moji prethodnici su pominjali sva ova nova rešenja, u pogledu isticanja odmah na pripremnom ročištu, koje su sve činjenice sporne, koji dokazi treba da se izvedu i kako treba i do kada se utvrdi vremenski okvir za sprovođenje postupka.
Sud po pravilu zakazuje jedno ročište za glavnu raspravu, a postoji mogućnost izuzetka u više dana uzastopno ili određenim razmacima u skladu sa utvrđenim vremenskim okvirom. Precizirana je definicija međupresude, njen predmet izreke je pravna priroda. Vraćena je presuda zbog izostanka. U predlogu zakona istina ima i određene stvari koje su za ozbiljnu analizu. Naročito kada budemo raspravljali o zakonu u pojedinostima, ali ja bih ovog trenutka samo dve stvari istakao, a to je član 368. Predloga zakona. To je koji predviđa da žalba protiv prvostepene presude koja se fizičkom licu nalaže isplata potraživanja čija glavnica ne prelazi izuzev 300 evra u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu NBS, na dan donošenja odluke, odnosno kojem se preduzetniku ili pravnom licu nalaže isplata potraživanja čija glavnica ne prelazi izvoz od hiljadu evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan donošenja odluke, ne odlaže izvršenje. To je isto predviđeno po pitanju naknade troškova.
Međutim, ukoliko ovaj član ostane ne promenjen u odnosu na predlog zakona, ja lično smatram da bi se enormno povećao broj postupaka izvršenja, a za slučaj uspeha u postupku po pravnim lekovima, kao i broj postupaka protiv izvršenja kod neosnovanih naplata i slično. Pitanje da li bi bio besmislen institut žalbe? Uporedno pravno, ovakvu odredbu nisam našao da postoji, a njena formulacija po meni predstavlja mešanje rešenja iz upravnog postupka u parničnim, odnosno iz izvršnog postupka u parnični. Formulacija ove odredbe je materija zakona o izvršenju i obezbeđenju, a ne Zakona o parničnom postupku.
Konačno, postavlja se pitanje kada se u parnici pojavljuje kao stranka, odnosno kao dužnik, fizičko lice i preduzetnik, odnosno pravno lice, na primer, kao solidarni dužnici, naknada štete i saobraćaja i ukoliko dođemo u situaciju da presuda glasi na iznos između tri hiljade između trista i hiljadu evra protivrednosti. Da li prema pravnom licu može da se krene u izvršenje odmah, a prema fizičkom licu tek eventualno po rešavanju po žalbi?
Znači, diskutabilna je ta odredba. Mislim, da ima osnova da u članu 368. Predloga zakona diskutujemo detaljno. Znači, bez obzira što opet moram da kažem, namera predlagača zakona se uopšte ne dovodi u pitanje. Jer činjenica je da u mnogim postupcima dužnik izvrgava i gleda na koji način da ne izvrši obavezu, ali daj da vidimo da tu efikasnost na određeni, drugi način rešimo.
Moram da kažem još jednu stvar, da imam zamerku i to govorim kapitalnu zamerku jer znate kako biće stvari o kojima ćemo diskutovati, a pitanje je da li iko može da utvrdi da je u pravu. To govorim po pitanju revizione vrednosti, da li je to protivvrednost sto hiljada evra ili trista hiljada evra, da li je protivvrednost 200 hiljada evra ili 100 hiljada evra u privrednim sporovima i koliko.
Znači, to je diskutabilno, jer tu niko ne može da pretenduje, da kaže apsolutno sam u pravu, jer se dovodi u pitanje produžavanje u nekim slučajevima neopravdano produžavanje trajanja postupka. Ali se opet sa druge strane treba omogućiti određenim slučajevima ispitivanje po vanredno pravnom leku kao što je revizija. Znači, to su neke stvari i ja sam na te članove podneo amandmane ali ne tvrdim da sam u pravu, niti mogu da pretendujem to, više sam podneo amandmane da ovde raspravimo to još jednom, da otvorimo tu temu da vidimo, odmerimo koja je to ona prava vrednost za reviziju.
No, jednu stvar, gde smatram da bi trebalo ozbiljno da se svi pozabavimo, to je članom 474. gde u privrednim sporovima sporne činjenice se isključivo dokazuju ispravama. Podneo sam amandman, da po pravilu se dokazuje ispravama jer ukoliko bi se sporne činjenice dokazivale isključivo ispravama, isključila bi se mogućnost čitavog niza odredaba pozitivno pravnih propisa, pa bi se tako eliminisala mogućnost primene instituta rušljivih ugovora, zabluda, pretnja, prinuda, zatim smetnja državine kao i dokazivanje postojanja čitavog niza ugovora za koje Zakon o obligacionim odnosima nije predviđena obaveza da pismena forma, znači zakup ugovor o kupoprodaji, isključena je mogućnost dokazivati da je neki ugovor nastao i da postoji jer nemoguće je dokazivati saglasnost kao volja nastanka ugovora za koji nije propisana pismena forma i praktično ova odredba čini potpuno neupotrebljivom i neprimenjivom odredbu člana 471. ZPP stav 1.
Navedena formulacija eliminiše i upotrebu naziva veštaka što je u privrednim sporovima nedopustivo ni prema odredbama ZPP kojima su regulisane isprave, znači članovi 238. do 243. kao ni odredbama Zakona o sudskim veštacima nije predviđeno da nalaz veštaka ima svojstvo isprave. Znači, pored izuzetnog nije moguće te isprave upotrebljavati poslovnu prepisku stranaka u izvršavanju ugovornih obaveza kao ni poslovna prepiska nije predviđena kao isprava osim finansijsko-knjigovodstvenih dokumenata, a privredni sporovi se ne vode samo oko plaćanja ili neplaćanja, već povodom čitavog niza pravnih instituta koji ne moraju biti na nivou finansijsko-knjigovodstvene dokumentacije.
Znači, u tom delu mislim da ima osnova da raspravljamo kada budemo raspravljali o pojedinim članovima. Evo, ja koristim priliku, malo sam sad zloupotrebio situaciju da i u raspravi u načelu pomenem dva određena konkretna člana ocenjujući ovaj predlog zakona kao dobar. Kao izuzetno, i juče sam to rekao kada smo raspravljali o predlogu zakona o krivičnom postupku u tih šest osam ili ovih 508 članova sigurno je da svaki pojedinac može da nađe nešto na šta će ukazati prstom i reći – e, mislim da ovo treba drugačije rešiti.
Međutim, ovih 508 članova postaviti i formulisati ovakav predlog zakona nije mali posao. Veliki je posao jer čestitam onima koji su učestvovali u Radnoj grupi i svima koji su doprineli da ovakav predlog zakona stigne do nas, jer smatram da je dobar predlog zakona. Daje nova rešenja, ne samo po pitanju revizije, moram da kažem da predlog za ponavljanje postupka je sada po ovom predlogu zakona najvažniji pravni lek. U skladu sa tim predloženim proširenje razloga kao i produženje roka za izjavljivanje ovog pravnog leka.
Moram da ukažem da su ovaj predlog zakona sadrži odredbe koje uređuju posebne parnične postupke i to postupak o potrošačkim sporovima, zatim, postupak za zaštitu kolektivnih prava i interesa građana. U svakom slučaju mi smo sada u prilici da o ovom zakonu raspravljamo da ga doradimo i da ga do dana za glasanje pripremimo, znači da bude onakav kakav treba.
Ovaj predlog zakona treba da stupi na snagu 1. februara 2012. godine a upravo i ova rasprava treba da doprinese ne samo stručnoj javnosti, nego i ukupnoj javnosti da zna šta ih očekuje posle 1. februara 2012. godine, u smislu ostvarivanja postupaka u parničnom postupku.
Čestitam još jednom sastavljaču Predloga zakona i pozivam vas da nakon usvajanja određenih amandmana kojima možemo još da unapredimo ovaj tekst zakona, izglasamo zakon o parničnom postupku.

Gospodine potpredsedniče, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je tekst Predloga zakonika o krivičnom postupku, jednog dobrog i važnog predloga.
Nama je lako da ovde kao narodni poslanici po segmentima napadamo pojedine članove odnosno predloge članova Zakonika o krivičnom postupku i da predlažemo poboljšanje. Teško je bilo sačiniti jedan celovit predlog zakona u 608 članova i zadržati u celom tom tekstu pravi smer iskrene borbe za ostvarivanje najznačajnijih ljudskih prava i za to da se poboljša stepen i brzina otkrivanja izvršenih krivičnih dela i njihovih učinilaca i efikasnost i delotvornost sprovođenja, sve u cilju odvraćanja od vršenja krivičnih dela.
Radna grupa u koju su ušli mnogi stručnjaci i to nosioci pravosudnih funkcija svih stepena i vrsta, sudova i javnih tužilaštava, advokature, profesori pravnih fakulteta, svi oni su se trudili da danas, i evo, danas smo u prilici, razmatramo ovaj predlog zakona.
Moram da kažem da dolazim iz advokature, jer od 1985. godine sam u advokaturi, znači, pre 26 godina sam aktivno počeo da se bavim ovom materijom, između ostalog i krivičnim pravom. Upravo te 1985. godine, na postdiplomskim studijama, kod profesorke Zagorke Jekić, bio sam u prilici da tadašnji ZPK, odnosno Zakon o krivičnom postupku razmatram i od tada pa do današnjeg dana da se suočavam i sa dobrim i sa lošim rešenjima. Činjenica je da je jako teško pomiriti, s jedne strane, potrebu brzog sprovođenja postupka, a to svi mi ne samo u Pančevu gde sam imao iskustva i pred opštinskim odnosno osnovnim i pred okružnim odnosno višim sudom, nego i pred drugim sudovima u Srbiji, bili smo svedoci nedovoljne efikasnosti u radu, pa, između ostalih, i krivičnih sudova.
Tu moram da kažem da su stranke bile oštećene i u situaciji kada se utvrđivalo postojanje krivičnog dela i kada se utvrđivalo da nema elemenata krivične odgovornosti za nekog pojedinca. Između ostalog, tad sam u prilici upravo bio da stignem do prvostepene presude posle oko pet godina sprovođenja postupka pred ranije okružnim a sada višim sudom i stigao, istina u prvom stepenu, do oslobađajuće presude. Upravo tu vidim potrebu da se ubrza postupak i da se spreči nastajanje onih posledica kao neopravdano dugo trajanje pritvora, u ovom slučaju za oslobađajuću presudu, 27 meseci je trajao pritvor neopravdano, bar po prvostepenoj presudi. Znači, upravo zbog toga, da bi se te posledice sprečile, mislim da je potrebno da stignemo do izuzetno kvalitetnog zakonika o krivičnom postupku.
U svakom slučaju, jedna od najvažnijih novina u ovom zakoniku o krivičnom postupku je uvođenje tužilačke istrage i stranačkog postupka. Mnogo je bilo reči upravo o tužilačkoj istrazi. U mnogim segmentima napadana su zakonska rešenja. Ali, sa druge strane, moram da kažem, u diskusijama nekih od naših kolega, bilo je pominjano da osumnjičeni ili okrivljeni ili optuženi nije u dovoljnoj meri zaštićen, da prava okrivljenog nisu u dovoljnoj meri zaštićena.
Svako od nas, sagledavajući zakonska rešenja, bio je u prilici da podnese amandmane.
Upravo ovaj dobar tekst zakona, bio sam u prilici da pokušam da popravim sa 11 amandmana, ističući da na član 202. koji smatram da isto treba donekle korigovati, da imamo priliku da to učinimo na Odboru za pravosuđe.
U svakom slučaju, moram da kažem da mnogo dobrih rešenja u zakonu postoji, koji mogu da koriguju neku eventualnu nepravilnost u okviru tužilačke istrage. Postoji mogućnost i Predlogom zakona je definisana uloga sudije za prethodni postupak, upravo u slučaju potrebe da se koriguje nešto u tužilačkoj istrazi.
Definisano je na koji način postoji mogućnost da se tokom postupka traži, upravo od sudije za prethodni postupak, intervencija. Opet moram da kažem da je uvedeno i ono što nije do sada postojalo. Mi smo do sada imali prigovor protiv optužnice i nakon rešavanja po prigovoru protiv optužnice, kretalo se u raspravljanje o optužnici. Mi ovog trenutka imamo, po Predlogu zakona, odgovor na optužnicu, na osnovu kog odgovora sudsko veće, iz člana 21. stav 4, može da odluči. Upravo na to rešenje postoji mogućnost podnošenja žalbe, i to neposredno višem sudu. Mislim da je to nešto novo gde se proširuje mogućnost stranaka u postupku, da se i u toj fazi postupka interveniše i koriguje neka eventualna greška.
Do sada smo imali vanredno pravno sredstvo zahteva za zaštitu zakonitosti. Do sada je uloga tužioca bila u pogledu podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti, ne govorim o inicijativama za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti. Ovog trenutka se Predlogom zakona dozvoljava mogućnost uloge same stranke, na primer okrivljeni u određenim situacijama može da pokrene zahtev za zaštitu zakonitosti. To do sada nije moglo.
U svakom slučaju, teško je bilo pomiriti sve te zahteve koji su se postavili pred članove radne grupe, da stignemo do ovako kvalitetnog teksta zakona. Uvedene su neke nove institucije ili su detaljnije definisane. Između ostalog, definisan je posebno osetljivi svedok i pravilo i ispitivanju posebno osetljivog svedoka.
Istina, postoji potreba, po meni, da se još jednom član 300. preispita i da vidimo da li postoji mogućnost da se i tu određene korekcije učine, s jedne strane, da se ne omogući brzo i efikasno sprovođenje postupka, ali, sa druge strane, da pokušamo da maksimalno zaštitimo prava okrivljenog i branioca, eventualno prihvatajući da po pravilu, a da samo izuzetak bude odsustvo okrivljenog iz određenih faza dokaznog postupka. Mislim da tu treba da budemo u prilici da saslušamo jedni druge i da svaku korisnu sugestiju ugradimo u Predlog zakona, da bi stigli do Zakonika o krivičnom postupku koji će biti za primer i diku ne samo u Srbiji, nego i u okruženju.
Kolege su već govorile o instituciji, pravima i dužnostima stručnog savetnika. Smatram da je dobro što je to na ovaj način definisano. Kolege su govorile o instituciji jemstva i upravo tu kažem da u članu 202. smatram da bi, naročito u vezi sa članom 211, trebalo izvršiti određene korekcije. U članu 202. je definisano da postoji mogućnost polaganja jemstva, ne samo u slučaju ukoliko se okrivljeni krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres i ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva, već je definisano da može da se položi jemstvo i ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko 10 godina, odnosno kazna zatvora preko pet godina za krivično delo sa elementima nasilja ili mu je presudom prvostepenog suda izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, a način, izvršenje itd. su doveli du uznemiravanja javnosti. S jedne strane možemo da razgovaramo u uznemirenju javnosti, tu je otvorena mogućnost za zastupanje i jednih i drugih stavova. Donekle bih mogao da razmišljam o polaganju jemstva ukoliko je izrečena kazna od pet godina ili nešto preko pet godina, u takvoj situaciji dok se čeka da se ode na izdržavanje kazne zatvora, ali smatram da u slučajevima uznemirenja javnosti nema opravdanja za polaganje jemstva. Na stranu da razgovaramo o samom uznemirenju javnosti kao instituciji.
U pogledu određenih drugih rešenja u Predlogu zakona, moram da kažem da je jako teško u ovih nekoliko minuta se osvrnuti na ceo zakon koji je u 608 članova. Ovaj tekst treba da reguliše jednu veliku oblast, ali smatram da je potrebno upravo ovde, pred svima vama i pred građanima Srbije, pomenuti nešto što do sada nije postojalo, a to je da je Predlogom zakona uveden novi institut odlučivanja prvostepenog suda povodom žalbe. Predviđeno je da ako se u žalbi iznete činjenice ili predloženi novi dokazi koji, prema oceni prvostepenog suda, mogu doprineti svestranom raspletu predmeta dokazivanja, može se ponovo otvoriti glavni pretres i nastaviti dokazni postupak. Time omogućavamo velike uštede, jer do sada smo bili u situaciji da predmet sa žalbom ode drugostepenom sudu, dok stigne na red, dok se odluči, ukoliko dođe do ukidanja presude, tek onda se kreće ponovo u izvođenje ovih dokaza, gde sada neposredno prvostepeni sud može u tom pravcu da učini određene dopune i onda da i sam predmet, kada se odlučuje o žalbi, ode kompletan, a ne da se vraćaju predmeti i da se time, prvo, gubi u vremenu a, drugo, da se povećavaju troškovi.
Moram da kažem da ono što su neke kolege isticale da nije ovom tužilačkom istragom zaštićeno pravo okrivljenog u smislu važenja principa in dubio proreo, znači da se u slučaju sumnje primenjuje ono što je povoljnije za okrivljenog. Smatram da je uvaženi kolega advokat, koji je o tome govorio, prevideo da je u članu 16. stav 5. Predloga zakona izričito navedeno "sumnju u pogledu činjenice od kojih zavisi vođenje krivičnog postupka, postojanje obeležja krivičnog dela ili primena neke druge odredbe Krivičnog zakona, sud će u presudi ili rešenju koje odgovara presudi, rešiti u koristi okrivljenog". U svakom slučaju, u slučaju postojanja sumnje, postoji važenje ovog principa. To je kolega Spasojević pomenuo, ali on nije tu, verovatno je tog trenutka prevideo samu tu odredbu.
Drage kolege i koleginice, uvažavajući i vaše vreme, predlažem da se, kada budemo raspravljali ovaj predlog zakona o amandmanima, svi aktivno uključimo. Ima mogućnosti da se ovaj dobar Predlog zakona u određenim članovima koriguje i da stignemo do vrhunskog zakonika o krivičnom postupku, što ne sumnjam.
U svakom slučaju, pozivam vas da u danu za glasanje, nakon usvajanja određenih amandmana, izglasamo zakonik o krivičnom postupku.

Gospođo potpredsednice, poštovani zaštitniče građana, dame i gospodo, poštovane koleginice i kolege, danas govorimo o izveštaju Zaštitniku građana za 2010. godinu. Član 138. Ustava Republike Srbije predviđa: "Zaštitnik građana je nezavistan državni organ koji štiti prava građana i kontroliše rad organa državne uprave, organa nadležnog za pravnu zaštitu imovinskih prava i interesa Republike Srbije, kao i drugih organa i organizacija, preduzeća i ustanova kojima su poverena javna ovlašćenja."
Poštovane koleginice i kolege, predlažem da u danu za glasanje usvojimo zaključke o redovnom godišnjem izveštaju Zaštitnika građana za 2010. godinu i da Narodna skupština oceni da je Zaštitnik građana svojim redovnim godišnjim izveštajem za 2010. godinu celovito predstavio stanje ljudskih i manjinskih prava u Srbiji i kvalitet ostvarivanja prava građana pred državnim organima, ukazujući na potrebne promene u radu javnog sektora, u celini, koje bi unapredile njihovo ostvarivanje i zaštitu, kao i celovito prikazao aktivnosti Zaštitnika građana u izvršavanju ustavnih i zakonskih nadležnosti.
Predlažem da Narodna skupština konstatuje da je dužnost svih državnih organa i nosilaca javnih ovlašćenja da u vršenju svojih nadležnosti poštuju preporuke Zaštitnika građana, u cilju ostvarivanja i zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, kao i da postupaju u skladu sa načelima dobre uprave.
Takođe, predlažem da se Narodna skupština obaveže da će u ostvarivanju svoje kontrolne funkcije, utvrđene Ustavom i zakonom, pratiti rad izvršnih organa i nosilaca javnih ovlašćenja, sa stanovišta poštovanja preporuka Zaštitnika građana sadržanih u podnetom izvešaju i, u skladu sa svojim nadležnostima doprinositi ostvarivanju i zaštiti ljudskih i manjinskih prava i sloboda.
Ovo je nova stvar što radimo, u odnosu na protekli period od više decenija, a to je da imamo Zaštitnika građana i da razmatramo izveštaje o njegovom radu. Ustavom iz 2006. godine uveden je ovaj institut. Svakako je period od tada do današnjeg dana bio period izrastanja ove institucije u ono što treba da predstavlja u čitavom nizu godina koje su pred nama.
Mislim da ova protekla godina predstavlja i godinu kada možemo reći da je Zaštitnik građana u nekom punom kapacitetu počeo da radi. Mislim da je i rezultat tog rada ovaj veliki izveštaj, za koji moram da kažem da je, s jedne strane, izveštaj u pravom smislu reči a, s druge strane toliko je toga bilo potrebno da se iskaže i podeli sa nama, da neki put prelazi i onu granicu i ide prema eseju.
U tom smislu, smatram da bi trebalo u nekom narednom periodu sam taj izveštaj možda učiniti malo preglednijim, da se ipak jasnije odredi šta je to ključno, a šta su pojedinačni primeri iz rada Zaštitnika građana. Mislim da se u ovom izveštaju donekle prepliće i jedno i drugo. Shvatam dobru nameru, shvatam ogroman trud, shvatam pionirski pokušaj da se pred Narodnu skupštinu i pred narodne poslanike iznese jedan ovakav dokument.
Međutim, opet moram da kažem da se neki put dešavalo da u izveštaju lični odnos bude istaknut u prvi plan, što mislim da bi trebalo da izbegavamo. Konkretno, smatram da određeni stavovi koji ne sporim da postoje kod Zaštitnika građana, ne bi trebalo, naročito u onim oblastima koje nisu u direktnoj nadležnosti Zaštitnika građana, da budu iznošene u prvi plan.
Tu posebno ukazujem na str. 15. izveštaja, gde se pominje Zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, pominje se da je taj zakon na snazi, a da to proizvodi pravnu nejednakost. Činjenica je da tada, kada je sačinjavan ovaj izveštaj, a izveštaj je 15. marta stigao u Narodnu skupštinu, poslednji dan roka kada treba da stigne, znači, u roku je stigao, ali pominje se da Ustavni sud treba da se odredi prema Zakonu o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, daje se prejudicirani stav da se time proizvodi pravna nejednakost, a u međuvremenu imamo odluku Ustavnog suda gde se konstatuje da je Zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama u skladu sa Ustavom.
U tom smislu, bez obzira na dobru nameru, bez obzira na određene stavove koji postoje, govorim kod svakog pojedinca, ono što je u nadležnosti određenih drugih državnih organa, gde je podeljena nadležnost, da bi to trebalo da izbegnemo u nekom narednom periodu.
Normalno je da ćemo mnogo toga naći u ovih 150 strana sa čime se možemo saglasiti i sa čime se možda u potpunosti nećemo saglasiti. Shvatite ovu moju diskusiju kao dobronamernu, da nam se ne bi desilo da u narednim godinama ponavljamo takve greške. Činjenica je da su mnoge pojave dobro primećene u izveštaju, da je ukazano na moguće rešavanje, da su na kraju samog izveštaja, na stranama 123, 124, 125, 126 i 127 date određene preporuke u cilju poboljšanja položaja građana u odnosu na organe uprave. U odnosu na te preporuke, smatram da treba biti izuzetno oprezan, ne govorim o onima koji sprovode preporuke, nego u smislu sastavljača preporuka, kada budemo idući put davali te preporuke da izuzetno pazimo, da ne bi, eventualnim prihvatanjem preporuka od strane Narodne skupštine, ušli u sukob nadležnosti između nezavisnih institucija u Republici Srbiji. Kao što je Zaštitnik građana sa svoje strane nezavisan, tako su i druge institucije u državi Srbiji nezavisne.
U tom smislu, bez obzira na dobru nameru svih ovih preporuka, mislim da tu treba naći granicu po kojoj preporuka može da ide, a da ne dira u nadležnost neke druge takođe nezavisne institucije. Ovo su samo moje lične sugestije, dozvoljavajući da neko ima i drugačiji stav.
Pred kraj diskusije bih samo ukazao na još jednu stvar. Mislim da je nesporno za sve nas da je posao dobrog uređivanja države posao za generacije. To ne može da se uradi samo u jednom mesecu, u jednoj godini, to je period izgrađivanja pravnog sistema.
Međutim, mislim da smo dobro krenuli u jedan veliki i ozbiljan posao. Bez obzira što svako može da konstatuje da je još uvek na nezadovoljavajućem nivou odnos određenih institucija prema ostvarivanju prava građana, ukazao bih na ono što se nalazi na 138 strani izveštaja, a to je u pogledu završenog postupanja Zaštitnika građana po pritužbama iz 2010. godine.
Od ukupno 977 pritužbi, po onome što smo dobili u izveštaju, čak 574 pritužbe su odbijene kao neosnovane. Znači, očigledno je da u odnosu na sve ono što građani osećaju kao ugrožavanje svojih prava, nije baš tako da je baš svaki put građanin u pravu. Često jeste, ali vidimo da u odnosu na one slučajeve gde su se građani obraćali Zaštitniku građana, u većini slučajeva organ koji je postupao očigledno je bio u pravu.
U 229 slučajeva date su pojedinačne i zbirne preporuke. Postupak je obustavljen u 134 slučaja. Znači, organ uprave otklonio je nedostatak u radu. Smatram da je ovo dobra stvar zato što, kada se ukaže organu, postoji dobra volja i mogućnost da se popravi, postoji mogućnost preventivnog delovanja, postoji mogućnost ostvarivanja prava i u samom postupku. Pritužioci su odustali od pritužbi u 39 slučajeva, a dato je jedno mišljenje na ukupno 977 pritužbi koje su stigle do Zaštitnika građana.
U svakom slučaju, predlažem da Narodna skupština usvoji predložene zaključke, da i ova moja diskusija i diskusija uvaženih kolega i koleginica ovde bude praktično podstrek da u idućim izveštajima za naredne kalendarske godine eventualno ove sugestije budu inkorporirane u izveštaj i da kao što gradimo i usavršavamo pravni sistem u Srbiji, tako doprinosimo i pomažemo uspešnom radu i rezultatima rada zaštitnika građana. Hvala.

Dame i gospodo, poštovane kolege, pred nama su Predlog zakona o privrednim društvima i druga dva zakona, no ja bih upravo o ovom Predlogu zakona o privrednim društvima nešto govorio. Činjenica je da se posle više godina primene starog Zakona o privrednim društvima pred nama pojavio celovit predlog sa 600 članova, gde se na ozbiljan način reguliše ova materija, na bolji način nego što je to bilo regulisano u prethodnom Zakonu o privrednim društvima jer smo na osnovu pet godina primene sadašnjeg Zakona o privrednim društvima svi videli i šta valja i šta ne valja. Upravo je to bio razlog da se obavi široka javna rasprava tokom koje su anketirani, pitani, saslušani svi oni koji imaju dovoljno saznanja da ukažu na propuste i koji su u prilici da ukažu na dobra moguća rešenja kako to treba uraditi u novom zakonu o privrednim društvima.
Drage kolege i koleginice, bili ste u prilici da pročitate na 242. strani ovog predloga zakona da je samo tokom oktobra i novembra 2010. godine obavljen čitav niz sastanaka i prezentacija ovog zakona, i to sa predstavnicima ministarstava i drugih institucija, sudova, advokatima, predstavnicima banaka, privrednicima i medijima. Zatim, obavljena je prezentacija pred revizorima, kao i predstavnicima privrednika, kako u Privrednoj komori Srbije, tako i u Privrednoj komori Novog Sada; predstavnicima banaka u Udruženju banaka; predstavnicima sudstva u Privrednom apelacionom sudu; znači, uglavnom na mestima gde je moglo da se obezbedi što šire učešće svih subjekata koji su mogli da sugerišu dobra rešenja, da ukažu na eventualne nedorečenosti u starom zakonu. Osim toga, obavljene su konsultacije i sprovedena je saradnja sa Savetom stranih investitora, održana prezentacija za investitore u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja. Zatim, konsultovane su Svetska banka i Evropska banka za obnovu i razvoj.
Upravo na osnovu tako obimne javne rasprave došli smo u situaciju da danas raspravljamo u načelu, a nadam se za koji dan i u pojedinostima, o ovom predlogu zakona, čijim ćemo usvajanjem stići do toga da se ostvare ciljevi, i to: usklađivanje sa novim evropskim zakonodavstvom; usklađivanje propisa sa Nacrtom zakona o tržištu kapitala; rešavanje brojnih problema koji su bili uočeni u primeni važećeg zakona; detaljnije i jasnije će se urediti pojedini instituti. Mnoge naše kolege poslanici i poslanice su govorile o tome da će se doslednije razlikovati društva sa ograničenom odgovornošću i akcionarska društva. Usvajanjem zakona doslednije će se pojačati odgovornost direktora, ali i članova - akcionara. Omogućava se uređenje jednodomnog i dvodomnog sistema upravljanja; detaljnije je uređena zaštita poverilaca; omogućiće se elektronski način komunikacije; zatim, jedinstveni pravni okvir za preduzetnike i posebno regulisanje i doslednije razlikovanje ogranaka domaćih i ogranaka stranih privrednih društava.
Nije bilo lako sačiniti ovakav predlog zakona. Sve ovo ne samo regulisati, nego i pobrojati nije malo, a pogotovo na dobar i adekvatan način ovako urediti predlog zakona.
Činjenica je da smo mi kao društvo u tranziciji; ono što je specifično, to je da je u dosadašnjem periodu više bilo problema na relaciji većinski vlasnik – manjinski vlasnik, nego na relaciji između samih vlasnika i menadžmenta koji upravlja određenim pravnim licem. Mislim da ovaj predlog zakona taj deo na adekvatan način reguliše.
Nadam se da ćemo biti u prilici da u narednim danima, kada budemo razmatrali svih ovih šeststo odredaba, šeststo članova ovog predloga zakona, detaljno razmotrimo sve podnete amandmane i mogućnosti da se ovaj dobar predlog zakona eventualno još unapredi.
U svakom slučaju, smatram da se usvajanjem Predloga zakona čini veliki pomak, stvaraju uslovi za bolje poslovanje privrede, koja treba da bude glavni pokretač našeg razvoja u periodu koji je pred nama. Pozivam vas da u danu za glasanje podržimo ovaj zakon.

I ja dolazim iz Banata, iz Pančeva, iz Vojvodine, i interesuje me – kakav je efekat mere ograničenja najviše cene hleba i zabrane izvoza pšenice? To je bitno pitanje, naročito za Vojvođane, a mislim i za sve ostale građane Srbije.
Odmah bi postavio i drugo pitanje, i to je prilika gospodinu ministru (koji, istina, za sada ima tek 30 dana staža na ovom poslu, znači u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede), ako može, da mi odgovori – šta planiraju Ministarstvo i Vlada da rade na kontroli kvaliteta poljoprivrednih proizvoda?
Jer, bliži se sezona otkupa maline i drugih poljoprivrednih proizvoda i mislim da je veoma interesantno za sve građane i potrošače, a s druge strane, i za proizvođače poljoprivrednih proizvoda, da znamo šta se sve planira u pogledu kontrole kvaliteta poljoprivrednih proizvoda. Mislim da je to jako bitno, pre svega za one koji budu konzumirali ove poljoprivredne proizvode nakon izvršenog otkupa.

Gospođo predsednice, dame i gospodo, u članu 6. Predloga zakona definisani su uslovi za donošenje odluke o upisu u imenik advokata.
Svestan sam da kod sačinjenja Predloga zakona nije uvek lako pobrojati, odnosno odrediti šta treba da bude regulisano u samom zakonu ili Predlogu zakona predloženo, a šta treba da bude domen regulisanju u nekim drugim aktima, pre svega mislim na kodeks profesionalne etike advokata ili na neki drugi akt koji može bliže da uredi određenu oblast.
U svakom slučaju, u odnosu na nekadašnji Zakon o advokaturi iz 1998. godine, Predlog ovog zakona je bolji u mnogo čemu, pa između ostalog u nekadašnjem članu 4. tog zakona su definisani uslovi za donošenje odluke o upisu u Imenik advokata, sad je to u članu 6. Predloga zakona.
Pretpostavljam da u tački 7. se htelo da se na neki način pobroji sve ono što bi moglo advokaturi da da komercijalni karakter i da se eventualno spreči mogućnost nastajanja sukoba interesa ili nečega što bi bilo nespojivo.
U tom smislu, kao uslov u Predlogu zakona je rečeno nepostojanje druge registrovane samostalne delatnosti ili statusa statutarnog zastupnika, direktora ili predsednika upravnog odbora u pravnom licu, člana ili predsednika izvršnog odbora banke, zastupnika državnog kapitala, prokuriste i lica koje ugovorom o radu ima utvrđenu zabranu konkurencije.
Međutim, u pogledu jedne stvari ne bih se složio s predlagačem ovog teksta, jer u Predlogu je navedeno da kao jedan od uslova, ukoliko postoji, znači, čovek ne može da se upiše u Imenik advokata, to je status predsednika upravnog odbora u pravnom licu. Šta znači biti predsednik upravnog odbora u pravnom licu?
Pravna lica mogu da budu i dobitna i nedobitna organizacija, nevladine organizacije, organizacije u oblasti nauke, književnosti, umetnosti, publicistike, pedagogija, prevodilaštva, sporta. Da li predsednik plivačkog kluba ili KUD ili crkvenog pevačkog društva ne može da bude advokat?
Ukoliko usvojimo Predlog zakona onako kako je napisano, svi oni koji obavljaju takve neke društvene funkcije, koji su apsolutno u saglasnosti sa Kodeksom profesionalne etike advokata koji je 1999. godine usvojen, mi ćemo doći u situaciju da sam Predlog zakona reguliše nešto na drugačiji način nego što je to regulisano u Kodeksu profesionalne etike advokata.
Upravo zakon smatram da treba da stvori okvire, a detaljnije određene oblasti da se definišu ovim drugim aktima koji su nižeg nivoa.
U važećem kodeksu profesionalne etike advokata je jasno definisano: advokat je dužan da izbegava poslove koji bi njegovom advokatskom radu mogli da daju komercijalni karakter; zatim, nespojivo je sa advokatskom profesijom istovremeno bavljenje bilo kojom drugom delatnošću, izuzev u oblasti nauke, književnosti, umetnosti, publicistike, pedagogije, prevodilaštva i sporta.
Bavljenje advokata dozvoljenim delatnostima podrazumeva i pravo da učestvuje u upravljanju ili rukovođenju odgovarajućim strukovnim udruženjima i društvima. Kako će upravljati tako nečim ukoliko nema mogućnosti da bude predsednik upravnog odbora tako nečeg?
Između ostalog, definisano je da za vreme obavljanja poslova na rukovodećem položaju u organima vlasti i drugim državnim organima, javnim službama i preduzećima, ukoliko se ne odluči za brisanje, to je onaj status mirovanja i svega ostalog.
Moram da se pozovem na još jednu odredbu kodeksa profesionalne etike advokata, to je da nije u suprotnosti s kodeksom ako je advokat član, rukovodilac ili član rukovodećeg tima u ekspertskim, radnim i drugim stručnim telima Vladinog i nevladinog karaktera, u humanitarnim, nevladinim i organizacijama za zaštitu ljudskih prava i sloboda, izdavačkim savetima, uređivačkim odborima i sličnim organizacijama, društvima i udruženjima.
Znači, u tom smislu pozivam sve narodne poslanike, pre svega pozivam i predstavnika Vlade da još jednom razmotri mogućnost da se dozvoli da neko ko je predsednik upravnog odbora u pravnom licu može da bude advokat.
U drugim zakonima, Zakonu o borbi protiv korupcije, pa između i ostalog i Kodeksu profesionalne etike advokata, imate odredbe koje bliže to definišu i definišu da ne može da se bude u svakom slučaju, kao i u ovom predlogu zakona, ukoliko funkcija predsednika upravnog odbora podrazumeva profesionalni angažman, zasnivanje radnog odnosa, to ne može.
Ali, dozvolite mogućnost da ove društvene stvari može advokat da obavlja, jer smatram da više ćemo da zaštitimo društvo ukoliko stručna lica mogu da se bave i takvim, pogotovo humanitarnim stvarima, sportskim stvarima, umetničkim.
Zbog toga smatram da je moj amandman na član 6, i ima još na dva mesta u zakonu, u pogledu uslova za advokatske pripravnike i u delu gde se reguliše nespojivost funkcija, znači ta tri amandmana su povezana, da se na ta tri mesta u Predlogu zakona napravi korekcija i da se dozvoli ova mogućnost.

U vezi predloženog amandmana nekoliko rečenica bih prozborio.
Mi imamo stav jedne poslaničke grupe da ono što ne mora da bude regulisano zakonom, da treba da bude regulisano statutom i određenim drugim aktima. Takođe, imamo od pojedinih poslaničkih grupa predlog da se član 67. reguliše na način kako će se Advokatskoj komori omogućiti da određene stvari sama reguliše.
S druge strane, imamo amandman koji reguliše nešto što je već regulisano i što smatram da treba da bude regulisano i dalje, ali pre svega drugim aktima, kao što je kodeks profesionalne etike advokata.
Mi u Vojvodini smo često bili u kontaktu s kodeksom, ne samo kod upisa u imenik advokatskih pripravnika, ne samo nakon toga kod upisa u imenik advokata, praktično, svako od nas ko se bavio advokaturom u Vojvodini i imao prilike i kod svojih principala, a i od strane Advokatske komore, da bude upoznat sa pravilima ponašanja, znači, profesionalnim pravilima ponašanja i osnovama etike advokata.
Činjenica je da mnogi koji su kasnije ili sa strane ulazili u advokaturu možda od svojih principala nisu u prilici da se s time upoznaju, međutim, i na sajtu Advokatske komore Vojvodine, a pretpostavljam i na sajtu Advokatske komore Srbije, postoji kodeks profesionalne etike advokata. Svako može da se upozna s tim pravilima.
Samo bih vas uputio da ko god može pročita publikaciju "Advokatura" našeg uvaženog kolege Milorada Bokića, izdatu u Novom Sadu 1991. godine, gde je objašnjavao pitanje kodeksa profesionalne etike advokata uopšte u svetu, a i na području tadašnje Jugoslavije, između ostalog, i šta je rađeno na području Hrvatske, na području Srbije, na području Vojvodine, govorim kao delu Srbije.
Opet moram da kažem, pošto je ovde izneta neistina, da nigde ova oblast nije regulisana. Samo bih ukazao da upravo u kodeksu profesionalne etike advokata je taksativno mnogo detaljnije nego u predlogu amandmana regulisano kada je advokat dužan da odbije zastupanje, a npr. samo obaveze prema klijentu su detaljno definisane.
Moram da koristim vreme poslaničke grupe.
Između ostalog, ukazujem da je u kodeksu profesionalne etike advokata, usvojenom 1999. godine, definisano da advokat treba da nastoji da stekne i sačuva poverenje klijenta. U prvom razgovoru ili u toku priprema za zastupanje, advokat treba da ukaže klijentu na interese da otkrije pobude i ciljeve i da istinito i u potpunosti iznese činjenice i dokaze, na pravilo da je poverljivost iznesenih podataka zaštićena obavezom čuvanja advokatske tajne, na svoju ocenu činjenične i pravne sadržine predmeta, na vrstu i osnovne osobine postupka koji će biti primenjen, na način obračuna i naplate i na tačan i približan iznos nagrade i troškova.
Zatim, advokat je dužan da se prema svim klijentima i predmetima odnosi jednako savesno i stručno, da u zastupanju postupa bez nepotrebnog odugovlačenja. To je definisano.
Zatim, da klijenta blagovremeno obaveštava o svim bitnim promenama u predmetu, a na traženje klijenta i o svim pojedinostima, da klijenta upozna sa svim promenama svojih pravnih i činjeničnih ocena, da klijentu na njegov zahtev, izuzev ličnih beležaka i izvornih primeraka podnesaka koje je sam sačinio, preda sve isprave, zapisnike, kopije i prepise vlastitih podnesaka, druge podneske i odluke, bez obzira da li zastupanje traje ili otkazano i da li su nagrada i troškovi ili nisu isplaćeni.
Da klijentu omogući uvid u tarifu, ukaže mu na mogućnost da nagrade i troškovi koje će sud ili drugi nadležni organ odmeriti na teret suprotne strane budu manji od njegovog računa i, kada klijent to traži, preda mu obračun nagrade i troškova. Da klijenta prima u vreme označeno na advokatskoj kancelariji.
Kada to nalažu interesi klijenta i dozvoljavaju pravne pretpostavke, advokat treba da nastoji da pre pokretanja spora slučaj reši na miran način vansudskim putem. Kao zastupnik, a posebno kao branilac okrivljenog koji se nalazi u pritvoru, advokat je dužan da bez odlaganja ukaže na sve povrede prava odbrane i druga kršenja zakona na štetu svog klijenta, nijednog trenutka ne pretpostavljajući njegovim interesima svoje odnose s drugim advokatima, sudijama, tužiocima i drugim učesnicima u postupku.
Kod sastavljanja isprava i u dvostranim pravnim poslovima, advokat je zastupnik obe stranke i dužan je da savesno štiti njihove interese, bez obzira koja mu se od njih prva obratila i koja plaća nagradu.
Da sada ne čitam sve ono što se tiče advokatske tajne i svega ostalog, postoji regulisana ova oblast u kodeksu profesionalne etike. Predlagač amandmana se pozvao na međunarodne akte. To isto postoji i u našoj zemlji i primenjuje se, i postupanje protivno kodeksu profesionalne etike advokata podrazumeva mogućnost pokretanja disciplinskog postupka, pa i kažnjavanja advokata pred disciplinskim organima unutar advokatskih komora.
U svakom slučaju, razumem dobru nameru podnosioca amandmana, ali isto tako ukazujem da su ove oblasti dobro, detaljno regulisane u okviru Advokatske komore i normalno je da nakon usvajanja ovog zakona, ukoliko se statut bude menjao ili ukoliko se bude zanavljao kodeks profesionalne etike advokata, da tu bude domen regulisanja, ali opet u okviru advokature.

Upravo zato što je rečeno da su advokati govorili o ovom predlogu amandmana, moram da kažem da u svakoj profesiji ima onih koji savesno i odgovorno i zakonito obavljaju svoj posao.
Opet moram da kažem da je predlagač zakona dobro propisao obavezno osiguranje od profesionalne odgovornosti, to je još jedan način zaštite klijenata, ali u svakom slučaju, moram da kažem, da prave i dobre advokate, savesne ljude nije potrebno zakon da uči kako treba da se ponašaju. Savesni, odgovorni, pošteni ljudi to nose iz kuće, to nauče u školi, to nauče na poslu od svojih kolega na koje imaju da se ugledaju i nije potrebno određenu stvar čak ni zakonom regulisati.
Treba doneti dobar zakon, treba zakonom predvideti određene okvire, ali u svakom slučaju ukoliko postoji mogućnost usvajanja profesionalne etike advokata, pa ne vidim koji je jači akt koji može da postoji u moralnom smislu koji će obavezivati svakog advokata da se ponaša u skladu sa osnovnim, moralnim postulatima, nego upravo kodeks profesionalne etike advokata, koji će advokati sami, ugledaće se na najbolje primere u istoriji advokature na ovim prostorima, biti u prilici da u normu uobliče.
Svako ko hoće da pročita nešto o istoriji jugoslovenske advokature, ko hoće nešto da pročita o dobrim primerima savesnog i odgovornog obavljanja ovog posla, vrlo teškog posla, taj ima dovoljno samo da se ugleda na one časne pripadnike advokature koji su to radili tokom godina koje su prošle.
O tome sam govorio u načelnoj raspravi, upravo pominjući nekoliko divnih primera advokata koji su čak i sami postradali upravo zbog zaštite klijenata i nemojte meni da imputirate to što smatram da ukoliko amandman nije celokupno regulisao ovu oblast da ga treba takvog ubacivati u tekst.
Saglasan sam da, ukoliko postoji mogućnost, kada bi prepisali normu kodeksa profesionalne etike advokata i to uneli u zakon, to jeste kompletna norma. Ovo ipak nije kompletna norma.

Ne bih mogao da se složim s predlogom amandmana na član 17. gde se dodaje određeni tekst, pa između ostalog, gde se kaže da stalno stručno usavršavanje mora da bude prilagođeno oblasti prava kojom se advokat bavi i ne može trajati više od 80 sati godišnje. To je predloženo amandmanom. To je osam dana.
Smatram da u tom smislu ograničenje mogućnosti usavršavanja svakog advokata, advokatskog pripravnika, diplomiranog pravnika ili lica koje je zaposleno u advokatskim kancelarijama, kojima je omogućeno da se pred advokatskom akademijom usavršavaju, nije potrebno. Ako neko hoće da se usavršava i više od deset dana, zašto se i ta mogućnost ne otvori?
Ima mnogo oblasti, usvajanjem amandmana ograničilo bi se koliko i preko čega ne može, a smatram da to ne možemo tako. U svakom slučaju, opet razumem želju da slučajnom nekom novom odlukom se ne optereti budžet pojedinih advokata ili advokatskih kancelarija u smislu da treba da plaćaju neko usavršavanje.
Opet ne može da se ograniči ukoliko neko hoće da se usavršava u oblasti kompanijskog prava ili osiguranja, ili u pogledu maloletnika ili određene bilo koje manje oblasti prava, a što spada u domen advokature. Znači, u tom smislu mislim da ne bi mogao takav amandman da se prihvati.
S druge strane, u Predlogu zakona je propisano da će Advokatska komora Srbije doneti program stručnog usavršavanja advokata. Ko je pozvaniji od Advokatske komore Srbije da utvrđuje i donosi program stručnog usavršavanja advokata, imajući u vidu i sadržinu usavršavanja, imajući u vidu i moguće troškove za tako neko usavršavanje.
U svakom slučaju, smatram da u vezi ovog amandmana i u vezi sledećeg amandmana, gde su u pogledu advokatske akademije određene stvari regulisane, a o tome kad budemo prešli na sledeći amandman.

Znači mi ovo što je rečeno - šta se pod tim amandmanom smatralo i šta se htelo. Ali, moram da kažem da u samom amandmanu stoji izričito – stalno stručno usavršavanje mora da bude prilagođeno oblasti prava kojom se advokat bavi i ne može trajati više od 80 sati godišnje. To piše. Šta smo hteli jedna je stvar, ali opet kažem šta piše. U tom smislu, u odnosu na ovo šta piše ne mogu da se složim.

Smatram da Predlog zakona u članu 17. jasno definiše obavezu, i zakonsku i moralnu, svakog advokata koji se trudi da savesno obavlja svoj posao, da prati inovacije svakog zakona i donošenje novih zakona, i u skladu s tim pruža adekvatnu pravnu pomoć svojim klijentima. Znači, u tom smislu, ovaj član 17. Predloga zakona i shvatam.
Da je dužnost svakog advokata, ne samo kada je položio pravosudni ispit i položio zakletvu da kaže – e, sad šta me briga da li ću se baviti advokaturom 10, 20, 30, 40 godina, nego je dužnost da prati, pa ukoliko je došlo do promene Zakona o bezbednosti saobraćaja, ukoliko je došlo do promena procesnih zakona, Zakona o parničnom postupku, Zakona o krivičnom postupku ili ukoliko je došlo do promena bilo koje materije, da li materijalnog ili procesnog prava, da se to prati i da se na adekvatan način pomaže onima zbog kojih advokatura i postoji.

Član 86. Predloga zakona definiše jasno da Advokatska komora Srbije osniva Advokatsku akademiju kao posebno telo zaduženo za stalnu stručnu obuku advokata, advokatskih pripravnika, diplomiranih pravnika i lica zaposlenih u advokatskim kancelarijama i društvima, usavršavanje teorijskih i praktičnih znanja i veština advokata, potrebnih za stručnu, nezavisnu, samostalnu, delotvornu i etičnu advokaturu, specijalizaciju advokata, izdavanje uverenja o specijalizaciji u određenoj oblasti prava i advokature.
Osnivanje, organizacija i rad Advokatske akademije i donošenje programa opšte i specijalizovane obuke uređuju se statutom i drugim aktima Advokatske komore Srbije.
Ukazujem da je u određenim oblastima potrebna određena specijalizacija advokata, naročito u postupcima u vezi zaštite prava maloletnika. Znači, u takvim postupcima je potrebno da advokat, normalno, s položenim pravosudnim ispitom ima i određenu specijalizaciju. Sudije koje postupaju u tim predmetima moraju da imaju određenu specijalizaciju.
Međutim, isto tako ukazujem da je ustavno pravo svakog advokata da se bavi advokaturom uopšte. Da li će neko biti bolji ili slabiji u određenoj specijalnosti, isto tako može da se postavi pitanje u svakoj drugoj oblasti. Da li je određeni zidar bolji ili manje dobar?
Znači, u svakom slučaju treba tu da pravimo distinkciju. Koje su to specijalizacije koje drugi imperativni propisi traže da postoje završene, a koje su to specijalizacije koje će pojedinom advokatu i advokatskoj kancelariji omogućiti da se bore bolje za klijenta i da, upravo imajući određenu specijalizaciju, isto kao što neki advokati imaju određeno akademsko zvanje magistra ili doktora, da li će to na neki način produbiti poverenje potencijalnog klijenta u određenog advokata ili advokatsku kancelariju.
U tom smislu, smatram da je Predlog zakona na adekvatan način regulisao ovu oblast. Ostaje nama advokatima da se u okviru Advokatske komore Srbije borimo da upravo program stručnog usavršavanja advokata bude na adekvatan način i da bude primeren ovom trenutku u Srbiji.