Po Poslovniku, član 27. Ako imamo praksu da ukoliko ministar ovde na plenarnoj sednici prihvati određeni amandman i to se smatra praktično činom prihvatanja i bez pojedinog, da kažem, pisanog akta u smislu povlačenja, onda smatram da i reč poslanika, naročito kada se radi o raspolaganju svojim pravom, treba isto tako da važi.
Znači, u tom smislu smatram da treba da zauzmemo jedinstvenu praksu.

Gospođo predsedavajuća, gospodine Tomiću, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, mi danas imamo pred sobom između ostalog izbor nosilaca visokih funkcija u pravosuđu.
Danas biramo, između ostalog predsednike sudova, a znamo po Ustavu šta znači sudstvo, šta znači sudovanje jer sudske odluke donose se u ime naroda. Zbog toga kada razmatramo ovde predloge koje nadležno telo, a to je Vrhovni savet sudstva predložio, u skladu sa članom 144 Ustava Republike Srbije, pravo i dužnost narodnih poslanika je da se uključe u raspravu. Da na određeni način pomognu ne samo u procesu izbora nego i u procesu sagledavanja ukupne situacije u našem pravosuđu i ukupne situacije u našem društvu. Upravo, da bi stručnost i poštenje ogromne armije sudija učinilo da život građana bude bolji.
Međutim, mi ovog trenutka da biramo predsednike ovih najznačajnijih institucija u pravosuđu, pitanje je da li smo im obezbedili kao parlamentarna vlast, zakonodavna vlast, a i izvršna vlast koja je predlagač velikog broja zakona, preduslove da sude po zakonu. Mnogi zakoni su nejasni, mnogi zakoni su neprimenjivi, a obaveznost svakog sudije je da sudi po zakonu i da obezbede jednakost svih pred Ustavom i zakonom.
Čini mi se da sam postupak predlaganja i ovih kandidata za najznačajnije pravosudne institucije ali i određenih zakona koji su došli u parlamentarnu proceduru predloženi od strane izvršne vlasti su u direktnoj suprotnosti. Sada vas ovde molim da obratite pažnju.
Mi danas treba da razgovaramo o kandidatu za predsednika Apelacionog suda u Beogradu. Procedura je sprovedena u skladu sa zakonom. Dobili smo materijal. Šesnaestog jula 2013. godine Visoki savet sudstva je utvrdio kandidata koga je predložio Narodnoj skupštini. Šta imamo posle toga, da izvršna vlast u Republici Srbiji apsolutno svojim predlogom poništava ovaj predlog. Mi ovog trenutka u proceduri, u zakonskoj proceduri imamo Predlog zakona o sedištima i područja sudova i javnih tužilaštava.
Šta treba da se desi? Ukoliko taj predlog zakona koji je predložila izvršna vlast, pretpostavljam da je i gospodin Selaković kao ministar pravde i državne uprave učestvovao, čak pretpostavljam da je to ministarstvo i bilo glavno u predlaganju tog predloga zakona, imamo odredbu. U članu 14. stav 4. – do dana početka primene ovog zakona visoki savet sudstva će postaviti vršioce funkcije predsednika suda u sudovima osnovanim ovim zakonom kojima je ovim zakonom promenjeno područje na kojem vrše nadležnost u odnosu na Zakon o sedištu i u područjima sudova i javnih tužilaštva koje sada važi. Šta to znači? Šta to znači prevedeno na srpski? To znači da ćemo mi doći u situaciju da gospodina Duška Milenkovića izaberemo za predsednika Apelacionog suda u Beogradu na nekoliko dana. Na koliko dana?
U svakom slučaju ukoliko predlog zakona koji je naša republička vlada predložila, a tu se kaže da će taj zakon da se primenjuje od 1. januara ali pre 1. januara, znači do početka primene ovog zakona Visoki savet sudstva će postaviti vršioce funkcije.
Pa što se igramo sa gospodinom Milenkovićem? Sad je meni tek jasno zašto ni gospodin Nadrljanski iz Apelacionog suda u Novom Sadu, ni sadašnji vršilac funkcije gospodin Novica Peković, kao ozbiljni ljudi, ozbiljni pravnici, ozbiljne sudije, nisu se kandidovali za izbor za predsednika Apelacionog suda u Novom Sadu. Pa neće da budu izabrani na nedelju dana.
I, šta se dešava? Ukoliko Vlada na predlog ministra pravde koji je član Visokog saveta sudstva predloži odredbu kojom praktično pljune ili poništi ono što je najpozvanija institucija u Srbiji predložila, znači Visoki savet sudstva, gde mi idemo? Na to nisam dobio odgovor. Čim je zakon stigao u proceduru, ovaj Predlog zakon o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, bez obzira što sam opozicija, zvao sam gospodina Danila Nikolića, državnog sekretara u Ministarstvu pravde da kažem – ej ljudi, shvatite da time se totalno dezevuiše predlog Visokog saveta sudstva. Do danas ćutanje.
Isto to sam postavio kao pitanje na Odboru za pravosuđe i rekao – ej ljudi, mi imamo predsednika našeg odbora koji je ujedno i član Visokog saveta sudstva, on je stajao, ja pretpostavljam, iza predlaganja Milenkovića, šta sad? Puj pike ne važi.
Gospodin Petrović je predsednik Odbora za pravosuđe. U prilici je da to kaže. Ja sad pitam i gospodina Tomića, kako se osećao kada je saznao, ili sada kada saznaje da ovaj predlog ukoliko ostane nepromenjen predloženi zakon, koga nam je Vlada predložila, da će praktično biti za džabe. Mislim da to nije način da se igramo sa ljudima naročito sa ljudima za koje očekujemo da budu u određenom trenutku na čelu vrlo značajnih pravosudnih institucija.
Pa kakav će autoritet imati gospodin Milenković ukoliko zna da je izabran za jedno poluvreme ili za veliki odmor? Da ne zna kada će po zakonu biti postavljen umesto njega, koji je prošao konkurs i sve ostalo, neko drugi ko će biti vršilac funkcije. Ne radi se ovde o kadrovskim rešenjima, ne radi se o personalnim rešenjima, radi se o principu. Jer ukoliko hoćemo da pravimo ozbiljnu državu, onda ne smemo da se igramo na ovaj način. Ja sam do sada ukazao da u proteklom periodu rada Narodne skupštine smo se susreli već u nekoliko navrata, možda grubo zvuči ali jeste tako, da desna ne zna šta radi leva.
Imamo situaciju da je stupio na snagu Zakonik o krivičnom postupku, koji svi mi koji se bavimo advokaturom pokušavamo da naučimo na adekvatan način, da znamo na koji način ćemo da pomognemo u ostvarivanju pravne države, i na koji način ćemo omogućiti da i ovi predsednici sudova obave svoj posao na adekvatan način. A onda doživimo da iz ovih klupa nam se kaže u 89 slučajeva BIA je dala nalog za podizanje optužnice za specijalni kriminal. Cela Srbija oćuti. Niko reč na to ne kaže, a to stoji u stenografskim beleškama. A onda kažemo – treba da bude tužilac istraga jer su tužioci nezavisni. Kako, ukoliko kod bilo koga dobijaju nalog.
Idemo dalje. Brže bolje, imali smo sad, pre desetak dana produženje roka za upis javne svojine. Šta doživimo? Ne nadležno ministarstvo predlaže zakon, Ministarstvo finansija umesto Ministarstvo pravde, iako Ministarstvo pravde treba da predlaže taj zakon totalno promašili nadležnosti i Zakon o ministarstvima koji ja avgusta usvojen u ovoj Narodnoj skupštini. U redu. Sada doživljavamo opet da Ministarstvo pravde predlaže zakon koji je u direktnoj suprotnosti sa odlukom Vrhovnog saveta sudstva. Uz to, BIA nam osniva akademije, Ministarstvo prosvete neće da vrši upravni nadzor nad time, pa kakvu mi državu pravimo? Pravimo državu takvu da će sutra ovi čelni ljudi pravosudnih institucija i njihovi pomagači u vidu armije sudija koji treba da sprovode zakon doći u situaciju kako da primenimo zakon kad je sve naopačke napravljeno.
Upravo zbog toga, ja vas molim gospodine Tomiću, gde god možete, takođe i vas molim, poštovane koleginice i kolege, narodni poslanici, da na svakom mestu, gde možete, ukažete na stvari koje mogu da odmognu autoritetu pravosuđa, da pomognemo da autoritet pravosuđa poraste, a ne da nam se desi da Prvi osnovni sud u Beogradu da donese rešenje o izvršenju kojim se praktično naloži blokada budžeta do isplate određene vrednosti, a onda da Agencija za prinudnu naplatu meri da li će 80 dana da čeka, a ne po zakonu da sprovodi izvršenje. Ne verujem da 80 dana je moglo da se desi, a imam konkretan podatak, da izvršno rešenje na Budžetu Republike Srbije nije moglo da se izvrši.
To bi značilo da sve ostalo što se plaćalo iz budžeta bilo u ranijem vremenu. Nije tačno, nego je to jedan primer nepoštovanja zakona gde ćete vi gospodine Tomiću, i svi oni koje predlažemo, na neki način se videti, da li postoji mogućnost ili ne postoji dobra volja, a postoji obaveza poštovanja zakona. Takvih primera nepoštovanja zakona, neizvršavanja zakona, tvrdim vam da ima jako mnogo i ja ne bih bio u koži tih ljudi koji treba da dele tu pravdu, a naročito tih ljudi koji treba da predsedavaju pravosudnim institucijama, ukoliko postupanje izvrše vlasti koje daju nalog kad će se šta platiti iz budžeta, a ne da se poštuje odluka suda, to ne doprinosi pravnoj državi.
Zbog toga smatram da zvoni zvono na uzbunu, upravo zbog potrebe da poglavlja 23. i 24. odgovorimo na adekvatan način. Neće to moći samo ovi ljudi koje biramo, to je zadatak cele države, to je zadatak svake institucije, to je zadatak svakog i na svakom mestu.
Upravo zbog toga, ja vas molim da ovu moju diskusiju nikako ne protumačite kao napad na bilo koga. Ovo je ukazivanje na pojave, na pojave koje treba sprečiti, jer jedino ako takve pojave sprečimo, imamo određenu perspektivu. Ukoliko se ne borimo protiv takvih pojava, ukoliko to pokušamo da projektujemo kao lično neprijateljstvo ili nešto, nećemo stići do cilja. Upravo zbog toga ja ovde moram da kažem da u periodu koji je pred nama, postaje veliki zadatak da više ne donosimo zakone koji se neće primenjivati.
Sada ću pitati gospodina Tomića, pitaću i sve vas – da li je zakon o kome smo svi govorili ovde, tzv. „Marijin zakon“, zakon koji treba da doprinese zaštiti od pedofila u situaciji da se izvršava? Da li se vodi posebna evidencija tih koji su izvršili, ili ne? To smo dobili uveravanje od gospodina Stevovića da se ne vodi.
Da li je svaki poslodavac, koji zapošljava prodavce, ili učitelje, ili bilo koga ko radi sa maloletnicima, zatražio podatak iz posebne evidencije? Sigurno većina nije, a kazna za pravno lice je od 500.000 do dva miliona dinara. Za odgovorno lice najmanje 50.000 dinara.
Znači, te zakone, gospodine Tomiću, sve ove sudije treba da sprovode. Kako će, kad su neprimenljivi? A, kada ovde, na jedinom pravom mestu, u Narodnoj skupštini ukazujemo da su zakoni nedorađeni, neprimenljivi, nejasni, mnogi kontradiktorni, onda se ne slušamo.
Upravo, u tom smislu molim vas da ovu moju diskusiju i razumete kao doprinos ukupnom poboljšavanju ne samo pravosuđa, nego uopšte situacije u državi Srbiji. Hvala.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo, kolege i koleginice, gospodine ministre sa saradnicima, sada razmatramo praktično sedam predloga zakona. Da svima bude jasno o čemu govorimo, to su: Predlog zakona o posredovanju u prometu i zakupu nepokretnosti; Predlog zakona o izvozu i uvozu robe dvostruke namene; Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o elektronskoj trgovini; Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti konkurencije; Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Azerbejdžan o saradnji u oblasti informacionih i komunikacionih tehnologija; Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Kraljevine Maroko o uzajamnom podsticanju i zaštiti ulaganja i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Kraljevine Maroko o osnivanju mešovite komisije za trgovinu, ekonomsku i naučno-tehničku saradnju.
Očigledno je, sve su te teme izuzetno povezane. Ima opravdanja da raspravljamo o Sporazumu sa Marokom zajedno sa Zakonom o posredovanju u prometu i zakupu nepokretnosti. Pokušao sam da nađem dodirne tačke i verujte mi u nekim stvarima sam uspeo. Neverovatno, ali istinito.
Naime, hajde da krenemo od pojedinih zakona, Zakon o posredovanju u prometu i zakupu nepokretnosti. Javni registar posrednika koji može da se vidi na internetu. Ima veze sa internetom, ima veze sa IT tehnologijom. Ima dobrih stvari tu, u pogledu položenog stručnog ispita, poslovnog prostora, ugovora o osiguranju, odgovornosti za štetu, uvođenja nekog reda i svega ostalog. Dobro je što će registar posrednika biti dostupan, međutim ako se ostvare ekonomske mere Vlade i povećanje poreza na IT, tehnologiju na softvere i hardvere sa 8 na 20% manje ljudi će biti koji će biti kadri da kupe svom detetu kompjuter, i da ga osposobe da to adekvatno koristi, a ne da dođemo u situaciju, kao što su neki poslanici pričali, ju naopako da uključi lap top, da li će ga udariti struja ili neće.
S druge strane imamo Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Azerbejdžan o saradnji u oblasti informativnih i komunikacionih tehnologija IT. Možda kada budemo zajedno radili na digitalizaciji deo troška od tih 12% možda će i Azerbejdžan, gde trenutno 4% poslanika borave na kontroli predsedničkih izbora, možda ćemo biti u prilici da se malo naslonimo i na njih u pogledu takvih nekih naknada.
Pokušao sam da nađem dodirne tačke između jednog, drugog, trećeg i petog zakona. Izmene i dopune Zakona o elektronskoj trgovini. Radi se o harmonizaciji sa direktivama EU. Međutim, kao što je i kod prometa nepokretnosti pao promet nepokretnosti, naročito od dolaska nove Vlade, tako i trgovine su u padu od dolaska nove Vlade. Vrednost trgovine je pala za nekih 13% u poslednjih godinu dana. Da ne govorimo o pejpal i drugih stvarima.
Hteo bih nekoliko reči da kažem o Zakonu o zaštiti konkurencije. Mnogi kažu da je to najbitniji zakon u paketu ovih zakona. Međutim, postoje bar tri velika problema. Komisija zarađuje od naplaćenih odluka o koncentraciji, što joj daje loše podsticaje.
Druga stvar, šta se zbiva kad sud kaže da nije u pravu? Dal te pare vraća i kome vraća? Jel vraća u budžet? Pitanje nagodbe kod nas u Srbiji je uvek diskutabilno. Konačno komisija i dalje nema ingerencije nad finansijskim sektorom. Naša poslanička grupa želi da se ograniče marže i naknade u skladu sa zakonom. Mi smo zakon te vrste i predložili.
Radi ilustracije svega onoga sa čime se srećemo u poslednje vreme, a srećemo se sa situacijom da nam se jedan dan predloži zakon da ga izglasamo za tri dana, sa svim amandmanima i svim ostalim. Dešava nam se situacija da nenadležno ministarstvo predlaže zakon, a nadležno ministarstvo ne znam šta radi. Dešava nam se da se BIA bavi visokim obrazovanjem, a da Ministarstvo prosvete kaže, nećemo da vršimo upravni nadzor nad tom vrstom obrazovanja. Sutra kad ja završim školu BIA, pa se ne zaposlim u BIA, ko će me zaposliti i kako ćemo to izvesti? Ko će mi priznati tu školu? Ili, ukoliko dođe do kršenja zakona, da li će MUP da rešava po pitanju upravnog nadzora?
Prođe jedan zakon, prođe drugi zakon, prođe treći zakon i ja sad hoću da se osvrnem na ovaj zakon koji je pred nama, a to je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti konkurencije. Samo na jednu stvar da ukažem.
U članu 21, dobili smo obrazloženje zakona. Izmenama u članu 72 zakona, preciziraju se rokovi za postupanje u sudskom postupku po tužbi i upravnom sporu protiv akata komisije, radi veće efikasnosti. Znači, bilo je sporo, idemo brže. Da li to to znači?
Onda uzmem i okrenem deo zakona gde se kaže šta se menja. Ono što je bilo osam dana sada je 15, ono što je bilo 15 sada je 30 dana, ono što je bilo dva meseca sada je tri meseca. Ne znam ko je tu lud. Da li je to efikasnost ili nije efikasnost? Radi se o članu 72. osnovnog teksta koji se menja članom 21. Samo to vas pitam. Ako mi adekvatno odgovorite biću zadovoljan. Hvala.

Gospodine predsedavajući, smatram da vi već u par navrata kršite odredbe člana 27. Poslovnika Narodne skupštine, jer vi ste dužni da se starate o primeni Poslovnika.
Na stranu što ste davali kvalifikacije za sve one što ste svojevremeno kažnjavali, da su zastranili, bez obzira da li su govorili istinu i da li su citirali prvog potpredsednika Vlade, ali tad ste kažnjavali zato što je govorena istina da je BIA dala nalog za 89 optužnica. Dobro, to verovatno ne smemo da kažemo, inače se kažnjavamo.
U svakom slučaju, ukoliko pravilno primenjujete Poslovnik, svaki podnosilac amandmana ima pravo da odgovori, jer on je predlagač toga o čemu odlučujemo. Ovo trenutka raspravlja se o amandmanu koji je, između ostalog, podnela i gospođa Lučić i obrazlagala ga. Ukoliko je neko dao bilo kakvo mišljenje o tom amandmanu, a bilo je govora o tom amandmanu, normalno je da kao i predstavnik Vlade kada odgovara na predlog zakona i predstavnik predlagača amandmana ima pravo da odgovori. To stoji u odredbama Poslovnika. Zato nemojte da ne dozvoljavamo pravo da svako govori u okviru, čak trebalo bi i da ne bude ograničeno vreme, ali hajde u redu, neka bude dva minuta po pitanju replike. Ovoga trenutka je gospođa Lučić predlagač amandmana, jedan od predlagača, ona ima pravo da obrazlaže sve dok je potrebno.

Smatram da je ovaj zakon nedovoljno ozbiljno pripremljen. Trudim se da merim reči jer, evo, gledajte, samo od obrazloženja, sa jedne strane nema analize efekata zakona, za ovaj zakon navodno nije potrebno izvršiti analizu efekata zakona, s obzirom na to da se njime ne stvaraju obaveze za privredne i druge subjekte. Ni za koga se ne stvaraju obaveze.
Kod sredstava za sprovođenje zakona kaže se da je već devet miliona 175 hiljada dato iz tekuće budžetske rezerve, a u sledećoj rečenici imamo neistinu. Ponavljam još jednom, u sledećoj rečenici očigledno imamo neistinu. Ukupan iznos finansijskih sredstava za obavljanje poslova akademije za 2014. godinu iznosi 36.230 dinara, a za 2015. godinu 39.930 dinara. Znači, to je 75.000 dinara za dve godine. Koliko to košta? Košta 75.000 dinara, to ste nam napisali. Očigledno nivo površnosti u ovom zakonu pokazuje da čak ni u nulama niste bili kadri da kažete koliko to košta. Ako košta stvarno 36.230 dinara, hajde da skupimo te pare, pa da ne tražimo iz tekuće budžetske rezerve, da to bude doprinos poslanika. Ukoliko je 36 miliona, onda to treba da stoji u Predlogu zakona.
Otprilike, sa takvim stvarima se susrećemo u poslednje vreme vrlo često. U petak i u nedelju smo raspravljali o zakonu koji je praktično guralo nenadležno ministarstvo, Ministarstvo finansija, a bilo je nadležno Ministarstvo pravde, a po zakonu koji je predložen avgusta meseca. Sada pitam ministra – ako je Ministarstvo to koje je predlagalo Vladi ovaj zakon, a vidimo ko je došao da brani zakon, ispada da Ministarstvo samo ne želi da radi posao upravnog nadzora na ovoj visokoškolskoj ustanovi. Sami kažete – nismo mi za to, nego to treba da radi MUP, Ministarstvo odbrane ili ne znam koje ministarstvo. Nisam siguran da to treba raditi, pogotovo što Zakon o ministarstvima je jasan i Zakon o ministarstvima definiše šta treba da radi Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, a to znači da obavlja upravni nadzor u predškolskom, osnovnom, srednjem i visokom obrazovanju.
Mi sada tu opštu odredbu na poseban način tumačimo i u ovim specifičnim oblastima to treba da radi neko drugi, a ne Ministarstvo prosvete. Zašto? Da li se plašite svoje nekompetentnosti ili ćemo nastaviti sa praksom da u ovoj državi stalno radi neko nečiji tuđ posao, a da ne radi svoj posao?
Ja sam u ovoj sali bio kažnjen opomenom i novčanom kaznom zato što sam ukazao da BIA, praktično po njenom nalogu je podignuto 89 optužnica za organizovani kriminal. Nemam ništa protiv da BIA utvrđuje činjenice i da sa tim činjenicama obaveštava nadležne organe, ali ne može ona da daje nalog za podizanje optužnica. To smo utvrdili 26. avgusta između 16.20 i 16.30, imamo stenografske beleške, gde je od strane najpozvanijih to potvrđeno. To potvrđuje da ne postoji nezavisnost tužilaštva u Republici Srbiji, ako je to istina, a niko to nije ospori. Prošli put kada sam na to ukazao, novčano sam kažnjen, a ponovio sam istinu koja je rečena iz ovih klupa.
Upravo zbog toga predlažem da kada razmatramo određeni zakon, odnosno, apelujem da zakon stigne nešto ranije, da vidimo da li sve to valja ili ne valja, da li treba popraviti. Verujte, mnogo dobronamernog sveta postoji i u opozicionim klupama koji mogu da vam pomognu.
Mi smo danas usvojili amandman, znači sastavni deo Predloga zakona, gde stoji odredba da status nastavnika i saradnika, da je sporno da li će biti sa punim radnim vremenom na visokoškolskoj ustanovi, jer u amandmanu koji je postao sastavni deo teksta zakona i to stoji. Govoriću kada bude taj član, kada se bude razmatrao član 2, ali ukazujem na svu neozbiljnost i nedorečenost ovog predloga zakona.
Apelujem - hajde da svako radi ono za šta je nadležan. Hajde da Ministarstvo prosvete vrši upravni nadzor, da ne pravimo veštačke akademije i visokoškolske ustanove i da nad tim praktično mogućnost uticaja imaju samo određeni segmenti izvršne vlasti. Hvala.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo, koleginice i kolege narodni poslanici, u proceduri pred Narodnom skupštinom nalaze se dva predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju. Jedan predlog zakona je predložen pre par dana od strane Vlade. Drugi predlog zakona je pre više od šest meseci predložen i stoji ovde u proceduri.
U par navrata jedan od predlagača zakona prof. dr Miodrag Stojković je pokušavao da vas ubedi da se to stavi na dnevni red i da izglasamo takav jedan zakon. Da je to učinjeno, ne bi bili u situaciji danas da jedan od ministara u radnoj knjižici ima upisano samo srednju školsku spremu, a to je gospodin Lazar Krstić. Znači, on nije nostrifikovao diplomu, a da ste usvojili zakon koji je još 2. aprila, znači ne 1. aprila, nije bila šala, nego 2. aprila predložen u proceduru bili bi u situaciji da ne samo gospodinu Lazaru Krstiću, nego i svim ostalim kojima to treba, da se izvrši nostrifikacija kako treba, da za to pojedine visokoškolske ustanove ne traže neke enormne iznose, nego da to bude pred kontrolom države. Ni po jada što niste prihvatili nešto je gurao gospodin Miljenko Dereta, a što smo praktično operativno napravili profesor Stojković i ja, i predložili u proceduru, znači, ni po jada što to nije urađeno.
Da je Vlada Republike Srbije uradila svoj deo posla i u ovom periodu od šest meseci kada smo nacrtali šta sve treba uraditi, nije urađeno. Znači ako nećete da prihvatite naš predlog koji je dobar, onda uzmite i uradite.
Danas smo gospodin Dereta i ja sedeli i računali smo koliko je to posla što smo prof. Stojković i ja uradili. To je tri reči po danu. Znači, da je ministarstvo ili Vlada svaki dan po tri reči napisalo, imalo bi ovakav predlog zakona, ali očigledno da je teško tri reči po danu napraviti i za šest meseci imati ovakav zakon.
Smatram da je nedopustivo da se na ovaj način radi. Sugerišem da svaki put kad damo predlog, ako nećete da prihvatite naš predlog, u nekom doglednom vremenu predložite, ako treba prepišite, nećemo se žaliti, pošto ovaj predlog zakona je u korist svih.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo, koleginice i kolege narodni poslanici, gospodine ministre, smatram da je povređen član 27. u vezi za članom 161. Poslovnika Narodne skupštine.
Nakon tvrdnje i praktično iskaza ovde predsednika Narodne skupštine koji se obratio kao narodni poslanik i postavio pitanje prava iz člana 161. Poslovnika Narodne skupštine, vi na to niste reagovali, niste ga prekinuli i skrenuli pažnju predsedniku Narodne skupštine, koji je sada govorio kao narodni poslanik da je pravo svakog narodnog poslanika da podnese amandman.
Bez obzira da li smo iz iste ili različitih poslaničkih grupa, svaki narodni poslanik ima pravo da podnese amandman. Molim vas da omogućite tišinu.
Ukoliko je nešto definisano Ustavom, ukoliko je nešto definisano Poslovnikom, ne može nijedan narodni poslanik da to kaže a da ga ne prekinete, da ga ne ukorite i da mu skrenete pažnju da je pravo svakog poslanika da predlaže amandman koji hoće.
Imamo činjenicu da je jedna institucija, kao Vlada Republike Srbije u roku od tri dana dala praktično dva dijametralno suprotna predloga, da li je šest meseci ili godinu dana.
(Predsedavajuća: Gospodine Mikoviću to nema veze sa povredom Poslovnika.)
Da smo glasali pre tri dana bilo bi jedno. Sada se o drugome glasa.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, treba da razgovaramo o amandmanima. Imamo u proceduri tri amandmana. U svakom slučaju, ukoliko ne budete, nakon mog izlaganja po mom amandmanu, prihvatili da glasate za taj, mislim da treba da prihvatite amandman gospodina Veselinovića. Samo bih nekoliko stvari ovde postavio kao pitanje i nadam se da će gospodin ministar moći da mi odgovori.
Naime, ovde u ovoj sali izglasan je Zakon o ministarstvima. Nije tako davno to urađeno. To je urađeno 29. avgusta 2013. godine. Pre 38 dana. Kada odete na sajt Skupštine, poslednji zakon koji je izglasan i koji se nalazi na sajtu je upravo Zakon o ministarstvima. Zakonom o ministarstvima su definisane nadležnosti Ministarstva finansija, da ima određene obaveze po pitanju obavljanja poslova državne uprave koji se odnose na svojinsko-pravne i druge stvarno-pravne odnose i da radi analizu efekata propisa.
Međutim, sada vas molim, gospodine predsedniče, za malo pažnje svih narodnih poslanika. Tada, 29. avgusta 2013. godine, u Zakonu o ministarstvima, „Službeni glasnik“ 76 iz 2013. godine, je definisano – Ministarstvo pravde i državne uprave obavlja poslove državne uprave koji se odnose na pripremu propisa u oblasti svojinsko-pravnih i drugih stvarno-pravnih odnosa.
Sada postavljam pitanje – gospodine ministre, ko je vas namestio, kako ste došli u situaciju da vi budete ti koji predlažete propis? Ovo je predlaganje propisa i priprema propisa koji se odnose na svojinu. Zakon koji razmatramo je Predlog zakona o izmeni Zakona o javnoj svojini. Ko treba da priprema propis, nego Ministarstvo pravde?
Možemo da pravimo neku drugu konstrukciju, ali mi smo, kada je došao Predlog zakona o ministarstvima u proceduru, pitali – šta se dešava? Gospodin Đelić je meni sugerisao da predložim amandman da se vrati priprema propisa u oblasti svojinsko-pravnih i drugih stvarno-pravnih odnosa na Ministarstvo finansija. Diskutovali smo i prihvatili smo predlog Vlade da to ide sada Ministarstvu pravde. Odnosno, Narodna skupština je prihvatila predlog Vlade da to ide na Ministarstvo pravde.
Sada, 38 dana nakon toga, mi raspravljamo i trebalo bi danas da se izjasnimo o predlogu koji je predložio neko drugi, a ne onaj ko je po Zakonu o ministarstvima to trebao da radi. Nisam siguran da svako zna svoje nadležnosti. Neću da kažem da ne zna ko šta treba da radi, to bi bilo grubo rečeno, ali očigledno da se nedovoljno zna.
Druga stvar, Zakon o javnoj svojini je definisao u članu 64. da Direkcija za imovinu vodi evidenciju o imovini, naročito republičkoj, a Direkcija podnosi Vladi izveštaj o stanju nepokretnosti u javnoj svojini najkasnije do 31. maja za prethodnu godinu. Sada postavljam pitanje – da li je to učinjeno 31. maja? I na Odboru sam pitao - da li taj podatak imamo? Nemamo taj podatak.
Gospodin ministar je rekao da se postavlja pitanje da li sada imamo ozbiljnu procenu? Pa kada ćemo imati ozbiljnu procenu? Zbog toga je i došlo do dileme koji je najbolji rok. Da li nula dana, tri meseca, šest meseci ili sada, kako najnovije predlaže Vlada, još godinu dana produženja roka? Činjenica je da je isto obrazloženje, apsolutno je od reči do reči isto obrazloženje bilo kada je Vlada predlagala produženje za šest meseci i kada je Vlada predlagala produženje na godinu dana.
Mogu da zamerim Ministarstvu pravde, kao jedinom nadležnom za predlaganje ovog zakona, da li je dalo dobar predlog. Ali, šta mogu da zamerim Ministarstvu finansija i, gospodine ministre, vama i vašim saradnicima? Vi ste ti, odnosno Ministarstvo finansija je vlasno i nadležno da radi analizu efekata propisa, na osnovu ozbiljne procene, ozbiljne analize i na osnovu najmanje izveštaja Direkcije o imovini o stanju nepokretnosti u javnoj svojini, koja je učinjena, nadam se, do 31. maja. Nijedan od tih podataka nismo dobili.
Voleo bih da taj odgovor dobijem od vas, isto kao što bih voleo da taj odgovor u pogledu pripreme zakona dobijem od onog najvažnijeg u samoj pripremi, od gospodina Selakovića, koji se nalazi na čelu nadležnog ministarstva koje je trebalo da ovaj nacrt zakona predloži Vladi, a Vlada kao predlog da dostavi Narodnoj skupštini. Hvala.

Ja sam pitao da po članu 104. dobijem repliku. Pošto je nemoguće, smatram da je povređen član 106, jer govornik može da govori samo o tački dnevnog reda. Prethodni govornik je išao mnogo van tačke dnevnog reda .Ne samo što je govorio i o amandmanu koji još nije stigao na red, mislim da se otišlo mnogo van teme, a naročito u odnosu na to gde je ukazivano na nenadležnost Ministarstva finansija u pogledu pripreme propisa. O tome se radi, ne o praćenju oblasti. Radilo se o pripremi propisa i to je jasno rečeno i mislim da ste vi, kao predsedavajući Skupštine, trebali da reagujete i da kažete – vratite se nazad na dnevni red. To je moje mišljenje.

Član 107. stav 2. kaže – na sednici Narodne skupštine nije dozvoljeno neposredno obraćanje narodnog poslanika drugom narodnom poslaniku.
Govoreno je o tri podnosioca amandmana, jedan od njih sam ja. Direktno se meni obratio poslanik i rekao – niste ništa novo dali. Znači, može da govori u trećem licu, ne može direktno, barem tako piše i u tom smislu niste reagovali.

Vidite, poštovani koleginice i kolege, očigledno je da Vlada nije uradila svoj posao. Vlada je odgovorna Narodnoj skupštini za izvršavanje zakona.
Gospodine predsedniče, ja vas molim samo da umirite malo kolege.
Znači, Vlada nije uradila svoj posao jer obaveze iz Zakona o javnoj svojini nisu izvršene. Vlada je bila dužna to da uradi, a nadležnost u pogledu tog posla da prati imalo je Ministarstvo finansija, jer ono obavlja poslove državne uprave koji se odnose na svojinsko-pravne i druge stvarno-pravne odnose i radi analizu efekata propisa. Taj svoj posao Ministarstvo finansija očigledno nije uradilo ili bar nemamo informaciju da je uradilo, pošto, i pored insistiranja da nam se kaže šta je Vlada zaključila na osnovu Izveštaja o stanju nepokretnosti, koje je Direkcija za imovinu bila dužna najkasnije do 31. maja da dostavi Vladi za prethodnu godinu. Ministarstvo finansija nije uradilo svoj deo posla, a onda se umešalo u direktnu nadležnost Ministarstva pravde, pošto Ministarstvo pravde i državne uprave obavlja poslove državne uprave koji se odnose na pripremu propisa u oblasti svojinsko-pravnih i drugih stvarno-pravnih odnosa.
Očigledno je da oni koji treba da rade svoj posao ne rade svoj posao, a pokušavaju da rade tuđi posao. Hajde da se dogovorimo da svako radi svoj posao, naročito ukoliko je ova Vlada predložila takvo razgraničenje nadležnosti. Ukoliko postoji potreba za drugačijim, hajde to da uradimo.
Smatram da usvajanjem amandmana će se popraviti Predlog zakona.

Gospodine predsedniče, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, smatram da je povređen član 27. i član 168. Poslovnika Narodne skupštine.
Naime, tokom jučerašnjeg dana je u proceduru stigao Predlog zakona o izmeni Zakona o javnoj svojini pod brojem 011-3710/13. Činjenica je da je vaša obaveza bila, gospodine predsedniče, da po članu 168. Predlog zakona za čije se razmatranje predlaže hitni postupak dostavi narodnim poslanicima i Vladi, ako ona nije predlagač zakona, odmah po prijemu.
Činjenica je da je poslanička grupa DS materijal sa tim zakonom dobila nakon 18,00 časova, lično bio prisutan u prostorijama poslaničke grupe kada je stigla ekspedicija. Znači u 18,05. časova.
Druga stvar, pošto gledam i E-parlament, što neki nemaju mogućnost, video sam oko 12,00 časova na E-parlamentu stoji taj zakon i u 13,00 časova, sam predao amandman na taj zakon. Očigledno je da materijal koji je svima nama poslat je poslat posle 13,00 časova, jer u materijalu je bio i moj amandman.
Znači, očigledno minimum tri sata ste kasnili, a verovatno i više pošto u 18,00 časova smo dobili saziv i sve ostalo. U tom smislu, opet kažem, ukoliko tumačimo na jedan način Poslovnik, postoji mogućnost da se saziv pošalje minut pre sednice Skupštine. Nije to suština poštovanja Poslovnika, nego omogućavanje narodnim poslanicima da se uključe u raspravu, da stave predloge.

Saziv ste poslali pre nego što ste…

Smatram da je povređen član 106. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine pošto govornik može da bude prekinut samo u slučajevima predviđenim Poslovnikom. Mislim da je to učinjeno na način koji nije predviđen Poslovnikom pogotovo ukoliko govornik govori o sadržini, praktično, obrazloženja Predloga zakona, a u članu 151. Poslovnika i u članu 59. Jedinstvenih metodoloških pravila za izradu propisa je definisano šta sve treba da sadrži obrazloženje uključujući i analizu efekata propisa.
Mi imamo analizu efekata propisa i u zakonu koji je bio tri dana u proceduru i u novom zakonu koji je sada u proceduri gde nema nikakve razlike, a radi se o različitom roku. Upravo zbog toga čitav niz narodnih poslanika je podnosio amandmane jer niste dali, odnosno nisu dati razlozi koje je trebalo dati, znači, analizu efekata propisa šta se dešava sa tri meseca, šest meseci, sa godinu dana, sa pet godina.
U tom smislu, smatram da nije trebalo da govornik bude prekidan ukoliko pokušava da obrazloži to. Govorim vam, svako od nas će biti u situaciji kada se javi da traži odgovor na to pitanje i kako može da se traži od bilo koga da povuče eventualno amandman ukoliko nisu dati argumenti zašto treba da bude određeni rok, a dolaziti u situaciju da se ovlašćenom predstavniku najveće opozicione stranke oduzima reč u situaciji kada treba da govori, to mislim da je na granici, neću dalje pričati.

Smatram da je povređen čl. 106. i 107. Poslovnika Narodne skupštine, zato što niste skrenuli pažnju gospodinu ministru da se drži dnevnog reda. Nije stvar ministra da se slaže ili ne slaže sa predsedavajućim Skupštine u oceni toga šta je govorio govornik. Može da odgovori na pitanje, može da govori o temi dnevnog reda, a tema jeste – Predlog zakona o izmeni Zakona o javnoj svojini. To je tema i sve dok se govori o tome, niko ne izlazi van toga.
Ali, davati vrednosti i sud ili komentarisati ili slagati se i ne slagati se od strane onih u izvršnoj vlasti koji treba da sprovode zakon, to je jedna stvar. Ja bih razumeo da je gospodin ministar rekao – u proteklom periodu od dve godine kontrolisali smo ili nismo kontrolisali to i to, uradili smo to i to, ali, davati vrednosni sud čoveku koji je učinio maksimalan napor da u kratkom vremenskom periodu, napominjem da su poslaničke grupe DS Predlog zakona dobili u 18.05 časova, ja bio kada su doneli koverte sa materijalom, a situacija je takva…
(Predsedavajući: Gospodine Mikoviću, ja vas molim, jeste li vi reklamirali povredu Poslovnika? Kakve veze ima dobijanje zakona u 18.05 sa dnevnim redom?)
Upravo zato da objasnim…