Reklamiram povredu člana 128. Poslovnika. Pohvaljujem gospodina Šormaza koji se javio po ovom osnovu i tražio da se uklone neke kartice, ali pretpostavljam, zagledan vizionarski u te daljine koje sežu do DS-a, mislim da je gospodin Šormaz propustio da vidi da jedna kartica stoji ubačena samo dva reda ispred njega, a takođe još neke kartice poslanika SNS. Gospodin Arsić je bio dovoljno brz, utrčao je i sklonio je karticu. Molim vas, ako smo već dosledni, da se uklone sve kartice koje su u sistemu, a poslanici nisu tu.

Uvažena potpredsednice, ministre, predstavnici ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, evo ako se bar na neki način umirila ova rasprava između različitih partija vladajuće koalicije, ja ne bih počeo ovom temom.
Srbija je zemlja takvog iskustva, danas je 15. maj, pre dva dana je bio stari Dan bezbednosti, pa se meni čini da ovde još pomalo provejava taj stari duh Ilije Čvorovića i onda se uvek nekako uznemire strasti, kada se raspravlja o temema bezbednosti, službama itd, pa u pokušaju da makar malo relaksiram tu atmosferu, prvo ću govoriti o onoj tački dnevnog reda zbog koje je danas ovde, mada mi nije sasvim jasno, sa kakvim racijom ili obrazloženjem ministri spoljnih poslova, Mrkić, naime o odluci o upotrebi o učešću pripadnika Vojske Srbije u Misiji EU u Maliju.
Samo da razjasnimo jednu stvar, gospođo Kovač vi tretirate gospođu Joksimović kao predlagača akta, pa ona zbog toga ima pravo da malo duže govori ili ne, meni to nije bitno. Nažalost, gospodin Mrkić je toliko kratko govorio, ne uključuje se u raspravu, da ja mislim da to vreme možemo da kompenzujemo u onom delu gde govori gospođa Joksimović, ali samo zbog drugih poslanika.
Voleo bih, gospodine Mrkiću, da ste duže govorili na samom početku, a da ste onda već u ovom prvom delu rasprave možda pružili neke dodatne informacije, odgovorili na neka pitanja poslanika, zbog toga što mislim da bi onda ova diskusija bila mnogo korisnija.
Vi ste se nažalost, čini mi se i kao neka vrsta nevoljnog predstavnika Vlade danas na ovoj sednici, sasvim je jasno da je prosto prirodno i normalno da ovde Vladu predstavlja recimo ministar odbrane po ovom pitanju ili neki drugi visoki funkcioner Vlade, uglavnom ograničili na ono što je formalno obrazloženje ove odluke, bez detaljnijeg elaboriranja političkih, diplomatskih, bezbednosnih okolnosti u kojima treba da donesemo ovu odluku i eventualno nekih drugih odluka, koje bi verujem, bile korisnije za ovu zemlju. Vi ste ministar spoljnih poslova, pa sam od vas očekivao i takvu vrstu angažmana.
Da ne bude nikakve dileme, na samom početku, poslanici LDP glasaće za usvajanje ove odluke, kao što smo u prethodnih nekoliko godina, i onda kada nije bilo tkao širokog konsenzusa u ovom parlamentu o učešću pripadnika vojske i policije u međunarodnim misijama, glasali za sve slične odluke. To je načelan politički stav LDP. Iz mnogo razloga verujemo da je za ovu zemlju, a onda i za institucije vojske i policije vrlo korisno da naši predstavnici učestvuju u ovakvim misijama.
Da budem još direktniji, često se ovde raspravlja i o ceni ovakvih misija. Cena misije u Maliju zbog naših građana, neko je o tome već govorio, govorio je negde oko okvirno 700 hiljada evra.
Mislim da je svaki evro upotrebljen na našeg vojnika u Maliju ili da je svaki vojnik koji će se naći u Maliju ili u bilo kojoj drugoj misiji širom sveta, mnogo korisniji za ovu zemlju, mnogo pametnije uložen novac, nego recimo jedan evro ili dolar koji već gotovo godinu dana trošimo na prilično besmislenu misiju i angažman, recimo gospodina Jeremića, koji je na neki način i službenik vašeg ministarstva, odnosno vaš specijalni savetnik, a koji pokušava, očigledno neuspešno, da nas ubedi da predsedava svetom.
Dakle, za mene je ovo jedan od najefikasnijih i najboljih mehanizama, da tako kažem, i naše diplomatije i poboljšanja ukupne i regionalne i međunarodne pozicije naše zemlje i zbog toga će LDP, između ostalog, i zbog toga glasati za ovakav angažman naših trupa.
Zašto sam na samom početku rekao da mi je žao što niste probali, pre svega kao ministar spoljnih poslova da možda govorite i o nekim drugim aspektima?
Svi, čini mi se, u dosadašnjem toku rasprave, i predstavnici vladajućih partija i nekih opozicionih partija, iz svojih razloga, koji su pre svega pitanje ili njihovog političkog uverenja, političke orjentacije njihovih partija ili pitanje bežanja od možda nepopularnih tema u javnosti i izbegavaju da govore o širem bezbednosnom kontekstu, a Liberalna demokratska partija, podsećam vas, u svakoj ovakvoj raspravi insistira na tome.
Zanima me vaše mišljenje, gospodine Mrkiću, vi ste šef diplomatije ove zemlje, da li bi svi oni pozitivni efekti ovakvih misija o kojima vi, odnosno Vlada, govorite u obrazloženju ove odluke, možda bili bolji, veći, efektniji, efikasniji da Srbija odustane konačno od tog koncepta vojne neutralnosti, koji je, po našem uverenju, duboko neodrživ?
Vi i u obrazloženju insistirate na UN i na EU, koje, između ostalog, u onome što rade imaju i jednu značajnu funkciju izgradnje ili očuvanja mira na regionalnom i globalnom nivou. Nema ni reči o NATO, iako je sasvim očigledno, svakome je jasno da u modernom svetu NATO kao faktor bezbednosti ili kao politički faktor i vojni faktor bezbednosti igra nezaobilaznu ulogu.
Vi ste juče ili pre nekoliko dana bili u Rumuniji. Rumunija je jedna od zemalja koja je, recimo, značajan deo svog integriteta u međunarodnim odnosima i kredibiliteta u evropskim integracijama, prelazeći taj put koji je sada tek pred nama, izgradila učešćem i u ovakvim misijama, ali i ona, kao i neke druge zemlje, i mnogo čvršćim vezivanjem za jedan vojni blok u tom starom ili starinskom smislu reči.
Zbog čega, gospodine Mrkiću, ovih dana posebno mislim da imate dodatnu obavezu da progovorite i o odnosu Srbije i NATO? Nedeljama, mesecima već traje rasprava i u našoj javnosti. To je jedan i od bezbednosnih rizika sasvim očigledno za zemlju u ovom trenutku, o Kosovu, o poziciji Srbije prema Prištini, o odnosu, recimo, Srba na Kosovu ili Srba na severu Kosova prema sporazumima koji su ili koje ste na neki način postigli i u Briselu.
Zanima me vaše mišljenje kao ministra spoljnih poslova, vi niste formalno partijski čovek, ali predstavljate politiku ove Vlade, da li mislite da bi, recimo, naša pozicija u ovom trenutku, pa i pozicija Srba na severu Kosova bila bolja kada bi Srbija donela odluku da ne učestvuje samo u ovakvim međunarodnim vojnim misijama, nego da krene u političkom, a onda i u vojnom smislu prema NATO savezu? Ja verujem.
Danas smo osuđeni da slušamo političke lidere, partijske lidere koji govore o tome da li veruju ili ne veruju NATO.
Mi se bavimo politikom i predstavljamo neke građane i mislim da ne treba da ih uveravamo na osnovu toga da li u nešto verujemo ili u nešto ne verujemo, nego na osnovu toga što je sasvim jasno, da bi Srbija imala mnogo veći uticaj i na bezbednost svoju i na bezbednost Srba na Kosovu da se nalaze u strukturama NATO, a ne da predsednik Vlade ove zemlje između posete Silicijumskoj dolini i nekoj drugoj atrakciji u Americi, razgovara sa Džozefom Bajdanom ili da prvi potpredsednik Vlade pokušava da u pauzama nekih međunarodnih skupova razgovara sa američkim sekretarom za odbranu kako bi obezbedio da Amerika ne povlači NATO trupe sa Kosova ili da se negativno odluči u odnosu ili da ne da pristanak za formiranje kosovske vojske. To su sva pitanja na koja, čini mi se, gospodine Mrkiću, dugujete odgovor i ovom parlamentu i građanima Srbije. Bez toga, ovo će biti jedna od naših rutinskih odluka. Trinaest vojnika svešćemo sve na priču o tome da li će oni bolje zarađivati. Naravno da hoće i naravno da će se vratiti u zemlju obučeniji. Naravno da će onda ta svoja iskustva prenositi svojim kolegama u jedinicama, odnosno u organizacijama u kojima su angažovani, ali zamislite koliko bi desetina ili stotina puta taj nivo novousvojenog znanja, unapređenja, saradnje bio veća da nismo samo jedna od malih, manjinskih učesnica u akcijama ili operacijama UN ili EU, nego da smo to i u okvirima NATO saveza?
Šef ste diplomatije. Jedan od argumenata za čuvanje tog koncepta vojne neutralnosti je, koliko je meni poznato, i činjenica da bismo u suprotnom jedan deo svog nacionalnog suvereniteta preneli na neku drugu organizaciju, a pre svega na najmoćnije odluke koje su u njoj.
Gospodine Mrkiću, i vi i ja znamo da učešćem u ovoj misiji EU, kao i u svim misija, recimo, UN, prenosimo mnogo veći deo nacionalnog suvereniteta, nego što bismo to preneli da smo članica NATO saveza.
Nemamo mnogo izbora kada UN, u skladu sa pravilima svoje povelje, recimo donose odluke o međunarodnim misijama. Možemo da ih prihvatimo ili da se iščlanimo iz UN, ili da nas izbace, kako su u nekim fazama odlučivali. U NATO su nešto drugačija pravila i meni je žao što danas ne iskoristimo tu priliku.
Kada za nekoliko godina postane sasvim izvesno da Srbija neće moći dalje da napreduje ni na putu reformi, ni na putu integracija u EU bez ulaska u članstvo NATO, biće prekasno, biće mnogo izgubljenog vremena, kao što je danas mnogo izgubljeno vremena prošlo u odnosu na neke druge teme. Pitanje je kakve će biti međunarodne okolnosti, gospodine Mrkiću, da li će nas tada želeti.
I u međunarodnim odnosima i u ovim integracijama i u ovim misijama vredite onoliko koliko ste im važni i koliko vas žele, inače ste dosadna zemlja, a pošto smo mi zemlja koja nikada to neće biti ili neće moći da bude jer se nalazimo na takvom terenu ili na takvom području, onda se bojim da ćemo ponovo biti ugroženi i da ćemo ponovo biti uvoznici bezbednosti, kako se obično kaže.
Pored ovih egzotičnih zemalja o kojima ovde vrlo često govorimo, bilo bi dobro da se svaki put setimo da smo mi zemlja u kojoj su ili na čijim granicama ili u neposrednom okruženju su neka vrsta međunarodnih trupa već 22 godine, gospodine Mrkiću.
To je, prosto, i deo one priče o tome ko je prespavao, a ko nije prespavao pad Berlinskog zida. Naravno da nije cela Srbija nije prespavala pad Berlinskog zida, ali ako danas mnogi među vama shvataju da se to desilo pre 20 i nekoliko godina, onda vas molim sve da shvatite da je sa padom Berlinskog zida srušen i međunarodni bezbednosni i vojni poredak i da od tada sve evropske zemlje koje, recimo, žele da postanu članice EU ili zapadno-evropskih integracija, prolaze paralelno put integracija u NATO sa integracijom u EU. Ne verujem da možete da ubedite bilo koga da Srbija može da dođe do EU koristeći neki drugi alternativni ili zaobilazni put.
Što pre to shvatimo mislim da će nam svima biti lakše, da će nam troškovi biti niži, a koristi veće. Probajmo jednom da efikasno lociramo resurse i da ih koristimo, a vreme je valjda najvažniji resurs.
Što se tiče ovog izveštaja, o njemu neću mnogo govoriti. Kao što je predstavnica Odbora rekla, predstavnik LDP, zamenik predsednika stranke Nenad Milić aktivno učestvuje u radu ovog odbora. Koordinira ili šef je jedne radne grupe koja radi u okviru njega. Neću posebno o tome pričati.
Naravno da i Odbor i procedura o kojima govorimo su nove. Tu ima mnogo problema. Ova rasprava, kojoj smo malo pre prisustvovali, čini mi se da na ubedljiv način govori o tome.
Ne sporeći gospodinu Kovačeviću i stručnost i kompetentnost i ceneći specifičnu situaciju u koju je bio doveden, pa je pretpostavljam zbog toga posebno naglasio, ipak mislim da to samo po sebi ne može da bude ni razlog za posebnu poziciju u ovakvim pitanjima, ni protiv nje. Ovde se zapravo radi o demokratskoj i civilnoj kontroli čija je čitava suština u tome da nju vrše u ovoj situaciji direktno izabrani predstavnici građana, a ne neko ko dolazi iz samih struktura.
Prihvatam da je u prošlosti bilo i drugačijih modela. Nisam siguran da su se oni pokazali kao ispravnim.
Ne smeta mi da se agencije zovu agencije. Mislim da je preterana ta paralela i poređenje sa turističkim agencijama, pri tome mislim da je organizacija u turizmu vrlo častan i dobar posao i da ne treba na taj način omalovažavati ljude koji u njoj rade. Sasvim je prihvatljivo da se zovu agencija.
Drugo, znate, gospodine Kovačeviću, mnoge "falsedad nominacio no nacen" ne škodi pogrešno označavanje. Mnoge druge stvari se u ovoj zemlji zovu određenim imenima, a to nisu. Recimo Fond penzijskog osiguranja se zove Fond, a nije fond, nego je protočni bojler. Ima još desetine takvih primera, tako da ne mislim da moramo da budemo naročito strogi kada govorimo o agencijama.
Samo jedno pitanje. Priznajem da, moguće je, nisam dovoljno upućen u ovu materiju i ne plediram, kako gospođa Joksimović kaže da se time do u detalje bavim, ali nisam siguran da je morala da nađe u ovom izveštaju ovako, kako bih rekao, "egzempli kauz" za navođenje nekih javnih telekomunikacionih operatora sa kojima postoje nejasnoće, ili problemi u sprovođenju zakona, odnosno omogućavanje zakonitog presretanja i zadržavanje podataka.
Razumem da postoje problemi i to nisu jedini problemi, dosta se o tome u javnosti govorilo, ali bojim se da ste vi izabrali jedan način koji je neprihvatljiv. Ovo su komercijalni subjekti. Oni imaju neku poziciju, ugled na tržištu itd. Dakle, mogli ste sve ovo bez navođenja njihovih imena. Ako ste se gospođo Joksimović opredelili već da navodite imena, onda ono ne može biti primera radi, nego mora biti iscrpno. Neću čitati, naravno, koji su operatori u pitanju, ali vi na samom kraju kažete - i drugi. To znači, pretpostavljam, da neki nisu navedeni i mislim da to onda prosto nije bio fer pristup, da ste različite operatore stavili u različite pozicije u zavisnosti od toga da li ste njihovo ime, odnosno naziv izričito naveli u ovom izveštaju ili niste. Prosto mislim da je to nešto o čemu možda treba razmišljati i u budućem radu izbeći ovakve situacije. Hvala.

Prvo da odgovorim gospodinu Kovačeviću. Nisam ni jednog trenutka rekao da u vama nema ničeg demokratskog. Mi to danas zovemo spin, ne znam kako se zvalo u vaše vreme dok ste radili u tim službama, ali očigledno da ste vrlo vešti u tome.
Sada ste praktično mene a čini mi se i još neke ljude ovde optužili, a to nije mali broj ljudi pogotovo sa ovakvom prošlošću, da svi ti ljudi koji su na ovaj ili onaj način radili za te službe nemaju ničeg demokratskog u sebi. To, gospodine Kovačeviću, ni u jednom momentu nisam ni mislio ni rekao. Siguran sam da se slažete da ipak imamo preteško iskustvo ili preteško nedemokratsko iskustvo bez obzira što su ti ljudi radili svoj posao i ceneći njihovu stručnost dozvolite mi da budem posebno oprezan kada se o tome govori.
Gospođo Joksimović, razumem vašu argumentaciju, ali i dalje mislim da je onda trebalo objaviti sve nazive u smislu koji je nama ovde važan. Nije preterano bitno da li neko ima desetine ili stotine hiljada korisnika ili mnogo manje. Ako govorimo o opasnosti od toga da li je moguć pristup nekom razgovoru ili nekom presretanju komunikacije, nema mnogo značaja koliko je veliki operater. Vidite da se pretis lonac može napuniti nekim eksplozivnim sredstvima i u domaćoj radinosti, tako da to nije posebno bitno.
Gospodine Mrkiću, cenim to što ste želeli da budete jezgroviti, da omogućite poslanicima da više govorimo. Niste tako često u parlamentu, ali samo vas podsećam na poslovničke odredbe. Bez obzira koliko vi govorite, mi imamo svojih pet sati vremena i još neko dodatno vreme koje je određeno, tako da svojim istupima ni na koji način ne možete da oštetite ili skratite vreme koje nama predstoji. Ohrabrujem vas da u nastavku možda češće uzimate reč. Hvala.

Poštovana potpredsednice, reklamiram povredu člana 27. Poslovnika. Nismo hteli ranije na tome da insistiramo, ali otvorila se polemika.
Mislim da nemate pravo da tako lakonski pređete preko ove primedbe gospodina Veselinovića i očekivanja, mislim, svih normalnih ljudi u ovoj sali da kao Skupština ili vi kao neko ko u ovom trenutku u svemu zamenjujete predsednika Narodne skupštine date vrlo jasnu političku reakciju Skupštine, ljudsku, moralnu, kako god hoćete, na zaista nedopustive, strašne, terorističke pretnje dela klera SPC. Kao i obično, u ovom slučaju su prednjačili vladika Amfilohije i vladika Atanasije.
Nemamo pravo da se ovde ponašamo kao neko ko ne vidi šta se dešava izvan ove sale. Hiljadu puta smo o tome govorili. Poslanicima u ovoj sali neprestano zvone telefoni. Novinari traže reakcije. Javnost je potpuno uznemirena. Počinje otvoreni rat. Vladika SPC, koji pri tom živi u drugoj zemlji, nam je svima poželeo smrt. Rekao je da se moli za upokojenje Skupštine, svih 250 poslanika u ovoj skupštini i regularno izabrane Vlade Srbije.
Nas su izabrali građani na izborima. Ne znam ko je izabrao Amfilohija – Bog ili Udba, niti me to zanima, to je pitanje za crkvu, ali u ovoj zemlji niko ne može da preti smrću narodnim poslanicima i članovima Vlade. Kada se to prošli put desilo, pa su neki rekli da svako protestvuje u svojoj radnoj odeći, poginuo je predsednik Vlade ove zemlje godinu i po dana nakon toga.
Dakle ili neka Skupština reaguje ili nas dovodite u situaciju da živimo u društvu koje nije iz 21. veka, nego iz 18. veka ili 19, vreme Divljeg Zapada. Hoćemo li se svi braniti od mantijaša na ulici sutra ako ovo prođe nekažnjeno?

Nažalost, javljam se po član 27. Ne možemo tako olako da pređemo preko toga. Vi ste, gospođo Kovač, dopustili da ovo ponovo pređe u raspravu dve političke partije. Iz onoga što je govorio gospodin Arsić ispalo je da svi koji smo danas ukazali na povredu Poslovnika, nakon toga i gospodin Petronijević, zapravo želimo da ostvarimo političke poene. Zaista ne razumem tu monstruoznu tvrdnju i zašto ste to uopšte dopustili da se izgovara u ovom parlamentu. Ko normalan uopšte ima ambiciju da izvuče političku korist iz toga što ukazuje da nam je vladika Srpske pravoslavne crkve praktično pretio smrću? Sada im dozvoljavate i da viču.
Možda danas ne bismo ovako oštro reagovali, da neko nije platio glavom nakon što se na mitinzima govorila poruka Zoranu Đinđići da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom. Reči su užasno zapaljiva stvar i imaju političke partije pravo da promene svoje mišljenje i da se danas prave kao da takve reči nikada nisu izgovarale, ali nemaju pravo da zatvaraju oči i uši pred činjenicom da se oni što su napravili u ovom društvu tu negativnu energiju, mržnju i pretnje i dalje valjaju ovim ulicama, samo više ne nose majice sa printom, nego nose mantije.

Nećemo tek tako završiti to gospodine Markoviću.
Dakle, predsedniče, član 107. Poslovnika Narodne skupštine, povređeno je dostojanstvo. Dozvolili ste gospodinu Markoviću da iznese brutalnu i užasno bezobraznu laž, da je neko iz redova LDP prizivao NATO bombardovanje i NATO bombe u kojem su stradala deca u ovoj zemlji. Pa, ili neka gospodin Marković kaže ko je to, ili neka se pokrije ušima i ćuti do kraja života u ovom Parlamentu.

Neću demantovati ovo ko je padobranac, ko nije padobranac, gospodin Marković – Palma zna dosta o tome. Zna dosta i o kamenu, disciplini, erdutu i o takvim stvarima, nećemo to pominjati gospodine Markoviću, pošto se radi delimično i o mrtvim ljudima. Neki su stradali, nažalost i od srpske ruke, tako da nema potrebe da demantujem gospodina Markovića. Ali, ti vaši nevešti pokušaji, da ispitujete granice strpljenja, su možda karakteristični i možda to možete da radite na vašim petominutnim sednicama Skupštine grada Jagodine, a onda se svi kolektivno uputite u taj vaš Zoološki vrt ili akva park. Ovo ovde je Narodna skupština Republike Srbije, nije drumska mehana, i ponašajte se sa dužnim poštovanjem i dostojanstvom prema ovoj skupštini, a pogotovo prema političkoj partiji koja danas nudi i daje podršku ovom Sporazumu.
U tome potražite šansu i za sebe i za neku vrstu svog iskupljenja. Nemojte stalno glavom kroz zid gospodine Markoviću.

Upravo je to moje reklamiranje Poslovnika, članovi 27. i 107.
Dakle, 10 uvreda i narodnih poslanika, posebno gospodina Andrića, svih poslanika LDP, ste dopustili ovom čudnom čoveku iz Jagodine. Hoćete li da vidite moj telefon, gospodine Markoviću? Hoćete li da pogledate moj telefon? Pa, nisu poslanici LDP aktivisti Srpske garde. Možda je vama Arkan tako slao poruke, ako ste u to vreme uopšte umeli da čitate poruke.
Verujem da se gospodin Marković sa tugom seća vremena kada je Nataša Mićić predsedavala ovom Skupštinom, zbog toga što je tada gospodin Marković Palma u zgradi Narodne skupštine pozivao na državni udar i pozivao vojsku i policiju da uđu u Narodnu skupštinu, zauzmu je, preuzmu vlast zajedno sa onima koji su protestvovali tada ispred Narodne skupštine, kao što protestvuju i danas. Pa, ako gospodine Markoviću, sa tom promenom svog stava, sa činjenicom da niste kažnjeni dok ste u ovoj zemlji pozivali na državni udar i vojni puč, imate problem, to morate da rešite sa svojom savešću. Nemojte pozivati ni žirafe, ni baba vange u pomoć.

Uvažena potpredsednice, predsedniče Vlade, ministri, članovi Vlade, gospodine Pavićeviću, dame i gospodo narodni poslanici.
Gospodine Dačiću, skoro čitav dan sam proveo u sali, ako se ne varam, pre nekoliko minuta sam vas video prvi put, možda je to bio drugi ili treći put, da se makar malo nasmejete. Ne znam zašto je to bilo, možda zbog neke poruke koju ste dobili, ali moram da vam kažem da bi mi bilo mnogo draže i normalnije da se danas ovde češće smejete i da ova sednica ne teče u raspoloženju koje, moram da vam kažem, nekako najviše liči na opelo. Situacija jeste teška, ali zašto takva mora da bude i atmosfera u ovoj zemlji?
Zašto na ovome insistiram na samom početku? Apsolutno se slažem sa tim da je ovaj sporazum postignut u teškim okolnostima, da nismo ili da niste imali mnogo izbora kada ste odlučivali o tome da li ćete ga prihvatiti, ali isto tako duboko verujem da ovaj sporazum, čak i u ovakvim ograničenim, limitiranim okvirima, u kakvim je postignut, u tekstu koji je postignut, može da bude osnov za novi početak ili novi kvalitet života i Srbije i Srba na Kosovu i Albanaca na Kosovu.
Ako mene i LDP pitate zbog čega, pre svega, treba podržati ovaj sporazum, a mi ćemo za ovaj sporazum glasati bez ikakvih uslova, bez ikakvih stranačkih zahteva ili stranačkih pogodbi, onda je njegova značaj pre svega u tome što je to prvi ozbiljan politički sporazum između albanskog i srpskog naroda ili srpskog i albanskog naroda, kako god hoćete.
Za LDP ovo nije sporazum koji je postigla jedna Vlada, jedna vladajuća koalicija, bez obzira na to koliko je podrške ona imala na izborima, koliko ima, eventualno, podrške sada i bez obzira na to koliko se politika koju danas stidljivo, ali ipak vodite, između ostalog i tako što branite ovakav sporazum u ovom parlamentu, razlikuje od onoga kakva je bila i vaša i retorika vaših koalicionih partnera, ne samo u predizbornoj kampanji pre oko godinu dana, nego i u godinama pre toga.
Zbog toga, gospodine Dačiću, mislim da morate biti optimističniji kada govorite o ovom sporazumu i da nekako morate da motivišete možda i ostale članove Vlade da se uključe u ovu diskusiju. Ako ste se vi uzdržali od više komentara na ono o čemu govore narodni poslanici, zbog toga što ste se uplašili da ne uđete u raspravu kakvu ste imali jutros, mislim da ste pogrešili. Mislim da u nekoj drugoj vrsti rasprave, sa drugim poslaničkim grupama, recimo sa LDP, da smo mogli da dođemo i do nekih novih odgovora na pitanja koja su pred nama, a koja nisu sadržana u ovom sporazumu.
Za LDP je ovaj sporazum kraj jedne epohe i za nas su manje ili više besmislene rasprave o tački 2), 7), 14), razgovori o tome kakva je jedna ili druga varijanta ovog sporazuma. Za nas je suštinski važno ono što će se desiti sutra, ono što će se dešavati u narednim nedeljama. Da li će ovaj sporazum imati nekakav smisao, isto tako kao što je i pitanje – da li će taj datum, a verujem da niste ovo uradili samo zbog datuma, imati neki smisao i za građane Srbije, ali i za Srbe na Kosovu. Kada se upinjete vi i neki drugi članovi vladajuće koalicije prethodnih dana da dokažete koliko vam je bilo teško, koliko je ograničeno dejstvo tog člana 14. koji govori o tome da Srbija neće sprečavati ili da jedna i druga strana neće sprečavati onu drugu na putu evropskih integracija, onda mislim da i tu morate biti mnogo hrabri.
Interes Srbije je da ne sprečava Kosovo na putu evropskih integracija, zbog toga što Srbi na Kosovu i severno i južno od Ibra jedinu šansu za ozbiljno poboljšanje svog života imaju ukoliko se kosovsko društvo modernizuje, ukoliko bude uspostavljeno na principima vladavine prava, ukoliko se u njemu sprovedu reforme. I vi i ja, gospodine Dačiću, kao što i svi poslanici u ovoj sali znaju da ni srpsko ni albansko društvo, nažalost, iz mnogobrojnih razloga nisu u stanju da krenu u ozbiljnije reforme bez pomoći EU ili bez štapa i šargarepe EU, ukoliko hoćete da budemo potpuno otvoreni. Da jesmo, onda ne bismo ni imali ovaj problem sa Kosovom, ne bismo imali ovakav sporazum, ne bismo imali ovakvu raspravu, ne bi plato ispred Narodne skupštine danas izgledao onako kako izgleda i ne bismo imali još 1.000 problema u našoj zemlji koji nemaju nikakve veze sa Kosovom, ali je zloupotreba pitanja Kosova, ne samo u prethodnih 20 godina, nego mnogo duže od toga, zapravo bio izgovor da se o tim problemima ne razgovara.
Više ne mogu da slušam te priče o tome koliko ima srpske zarobljene rude na Kosovu koju nam sada neko otima. Kada smo tako ozbiljna zemlja i ozbiljan narod, šta nas je sprečavalo u proteklih 100 godina da eksploatišemo tu rudu, gospodine Dačiću? Možda bi nam, da smo bili u stanju da svoje društvo tako organizujemo, da svoju ekonomiju tako organizujemo, bilo lakše da odbranimo Kosovo, a vrlo verovatno ne bismo ni ušli u rat sa čitavim svetom u kome smo unapred bili osuđeni na poraz. Zbog toga mislim da grešite, gospodine Dačiću, kada i te svoje retke intervencije u ovoj današnjoj raspravi zapravo počinjete tim dokazivanjem šta je bilo pre 5. oktobra, a šta je bilo posle 5. oktobra i kako je zapravo Kosovo izgubila ona politička snaga ili ona politička elita koja je Srbiju vodila posle 5. oktobra. Vi odlično znate da je to vrlo heterogena ili da su to vrlo različite političke opcije i da period od 2000. do 2012/2013. godine apsolutno ne možemo da posmatramo kao jedinstven politički proces.
Biću do kraja iskren. Samo jedan kratak period posle 5. oktobra 2000. godine, između ostalog, vi i vaša politička partija niste učestvovali u vršenju vlasti ili podržavanju vlasti u ovoj zemlji. Na tome vam ne zameram, samo očekujem jednu vrstu političke iskrenosti koja bi onda olakšala vama, meni i svim članicama vladajuće koalicije, gospodinu Arsiću, gospodinu Markoviću i svakome u ovoj sali da mnogo ubedljivije zvuči to kada kaže - možda bi sporazum bio bolji da smo ga prihvatili pre pet ili šest godina ili da su u zemlji postojale okolnosti da se tako nešto desi.
Nije bila nesreća sa neba ili nekakva prirodna nepogoda to što nismo sa kosovskim Albancima razgovarali pre šest godina. To je bio rezultat loših političkih odluka. Neke partije su u tome učestvovale, neke su taj koncept sukoba ili odlaganja tog razgovora sa Albancima osmislile, a neke političke partije nisu imale hrabrosti da se tome suprotstave jer su bile u Vladi. Tako je bilo, gospodine Dačiću, i 2006. i 2007. i 2008. godine. Naravno da se to ne tiče i ne odnosi samo na vašu političku partiju, nego i na mnoge druge. Neke od njih su danas u Vladi, a neke su u opoziciji. Liberalno demokratska partija ima tu mogućnost da danas kaže da je tada bila u pravu, ali da to kažemo bez ikakve radosti. Mi smo najnesrećniji zbog toga što je izgubljeno tih šest ili sedam godina.
Kada smo vam mesecima u ovom parlamentu, gospodine Dačiću, vama i gospodinu Vučiću i svim drugim liderima vladajuće koalicije govorili da je krajnje vreme da reagujete na pretnje desničara, na atmosferu linča koja se stvara u našem društvu, na to stalno pravljenje spiska izdajnika, ne zbog toga što morate da vodite računa o nama ili nekim drugim ljudima koji se označavaju kao izdajnici, nego zbog toga što će jednog dana, kada sporazum bude parafiran i potpisan, te pretnje stići vas, čini mi se da nije bilo dovoljno spremnosti sa vaše strane i sa strane drugih lidera vladajuće koalicije da taj dobronamerno upućeni apel poslušaju. Nadam se da vam je bar u ovim danima koji su iza nas postalo jasno koliko je bilo značajno da to učinite u tom trenutku.
Kao što sam već rekao, LDP će, naravno, podržati ovaj sporazum, ali prosto moram da se osvrnem na još nekoliko stvari o kojima ste vi, gospodine Dačiću, govorili i jutros na početku rasprave i proteklih dana. Neke se odnose na vas, neke se odnose na ono što govore ili rade vaši koalicioni partneri. Nažalost, svestan sam toga da odgovore na neka od tih pitanja neću moći da dobijem od vas.
Danas ste, čini mi se, gospodine Dačiću, rekli pet ili šest puta da su Srbiji važni njeni saveznici, da Srbija mora da ima saveznike. Koji su to saveznici, gospodine Dačiću? Da li su naši ključni politički saveznici zemlje EU i zemlje zapada ili možda na nekom drugom pitanju ili u implementaciji ovog sporazuma želite, sanjate, a ja vam kažem uzaludno se nadate pomoći nekakvih alternativnih saveznika, recimo Moskve?
Mislim da ste se vi, inače, dobro držali u toj poseti Moskvi, koja je, makar se meni čini, najmanje bila rezultat vaše želje, a mnogo više ambicije nekih drugih da vas gurnu u tu Moskvu pred Putina i da to bude poslednji pokušaj da vas slome i da možda ovog sporazuma ne bude. Onda budite dosledni do kraja. Vi ste premijer vojno neutralne zemlje. Voleo bih da je Srbija zemlja koja ide prema članstvu NATO saveza, ne zato što volim NATO, nego zato što mislim da bi nam bilo lakše, recimo, da sačuvamo interese i bezbednost Srba na Kosovu da smo članica NATO saveza već u ovom trenutku, ili makar da smo doneli odluku da prema tom savezu idemo.
Ali, ako niste u stanju da to kažete, i vi gospodine Dačiću, iako sam potpuno siguran da i vi i vaša vladajuća koalicija to mislite i da ćete za godinu, dve ili tri biti na onim pozicijama na kojima je LDP danas kada je u pitanju integracije Srbije u NATO, onda nemojte da odete u Niš i da povodom tog ruskog humanitarnog centra kažete da to nažalost nije vojni centar. Nema razloga da govorite da nažalost nije. Nije i odlično je što nije, mislim i sa mog stanovišta i sa vašeg stanovišta, ako se već zalažete za vojnu neutralnost. Ako suprotno postupate, to je onda, gospodine Dačiću, ideja trajno zamrznutog konflikta.
Danas smo u ovoj raspravi čuli od poslanika opozicije, ali i od, što mene mnogo više brine, poslanika vladajuće koalicije da je ovo privremeno rešenje, da je ovo na deset godina. Ova zemlja više ne može da izgubi nijednu generaciju svog stanovništva, gospodine Dačiću, koje će sanjati promenjene međunarodne okolnosti u kojima ćemo dobiti priliku za novi rat ili novo razračunavanje, ispravljanje nepravdi ili ispravljanje računa sa kosovskim Albancima ili bilo kojim narodom oko nas. Za tako nešto više nemamo vremena, snage, mogućnosti, ekonomske snage.
Vi ste potpisali ovaj sporazum ili parafirali, gospodine Dačiću, zato što je to epilog činjenice da smo pre 14 godina izgubili rat na Kosovu i da se time završila epopeja naših slavnih poraza u ratovima na teritoriji čitave bivše Jugoslavije. U istom onom Starom Merkatoru u kome se danas donosi odluka SNS o podržavanju sporazuma, koju ja pozdravljam, valjda je taj Merkator trebao da bude prva žrtva one čuvene kampanje bojkota slovenačke robe.
Pre nekoliko dana je, gospodine Dačiću, bila godišnjica parole "Niko ne sme da vas bije". Vi ste naslednik te politike i ne očekujem od vas da možete da priznate u ovom parlamentu, makar ne još uvek, da je od te rečenice "Niko ne sme da vas bije" nastala tragedija ili da je time pokrenuta tragedije u kojoj su najviše batina dobili Srbi. Ne samo Srbi na Kosovu, nego u svim delovima bivše Jugoslavije. Nažalost, to se završava tako što ovih dana batine dobijaju Srbi u samoj Srbiji i to od Srba.
Da li se tako završavaju ti nesrećni nacionalni projekti ili se završavaju ovakvim govorima kakve je jutros, recimo, imao gospodin Marković, a na koje niste reagovali, ne znam da li iz razloga što je to vaš koalicioni partner? Kažem vam, tih 14 ili 15% glasova, gospodine Dačiću, nije dovoljno da biste oćutali takve stvari, zbog toga što to ugrožava vas i vašu buduću politiku, kao što vas i danas ograničava i na mnogo načina ugrožava to što danima pred prošle izbore u samoj izbornoj kampanji niste imali više snage da govorite na drugačiji način ili istinitiji o Kosovu.
Liberalno demokratska partija, a ja pogotovo, vam nije zaboravila ono kada ste išli u Banja Luku da zajedno sa Dodikom šaljete poruku kako je LDP neprihvatljiva u koaliciji zbog svog stava o Kosovu. Neću pokušati da poentiram na toj činjenici danas. Neću vam vraćati za to, zato što mislim da je odgovornost i obaveza svakog od nas da ovaj sporazum danas bez ostatka podrži.
Mislim da je vaša obaveza i obaveza svih drugih u vladajućoj koaliciji da se zauvek odreknu ideje da će moći da koriste ovog, onog nacionalnog lidera, region, sukobe sa nekim, kao platformu za isterivanje, moram da kažem, sitnih partijskih interesa.
Još jednom vam kažem, gospodine Dačiću, moralo bi mnogo više ambicije da bude u onome o čemu vi danas ovde govorite. Naravno da rešenje nije referendum. To je vrlo jasan stav LDP, ali vam još jednom kažem, nemojte kalkulisati sa referendumom. Ako želite da donesete odluku da se ide na referendum, onda referendumsko pitanje ne može da bude – da li ste za sporazum ili ste protiv sporazuma?
Ako se izjašnjavamo o jednoj propaloj iluziji, a to je, recimo, iluzija o Kosovu iz Ustava Srbije, hajde da se onda, gospodine Dačiću, izjasnimo na referendumu i o drugim zabludama i iluzijama. Hajde da novi Ustav Srbije bude tema za referendum o kome će se građani izjašnjavati. To bi bio možda način da rešimo probleme u ovom društvu i da rešimo neka od onih pitanja koja prete, gospodine Dačiću, da postanu na mnogo načina krizna žarišta, slična Kosovu, ne mislim u smislu separatizma ili nekih sličnih stvari. Mislim na Vojvodinu, mislim na pitanje ljudskih prava, mislim, recimo, gospodine Dačiću, na model izbora predsednika, mislim na regionalizaciju zemlje. To su pitanja na koja bismo morali da odgovorimo na referendumu, a ne na pitanje – strana ili domaća čizma. To nisu pitanja za 2013. godinu. Anahrona su, gospodine Dačiću, bila i 1987. i 1988. godine.
Ako to vi i vaši današnji koalicioni partneri niste shvatali tada i niste shvatali 1999. godine i niste shvatali 2004. godine, da nam je važan NATO, i 2007. godine, koliko dobra osnova za razgovore može da bude Ahtisarijev plan, ili niste shvatali u maju 2012. godine, onda vi, gospodine Dačiću, neka gospodin Vučić, neka gospodin Nikolić, koji ne može doveka da sedi sa strane i docira političarima koji moraju da donose teške odluke, probajte da to shvatite baš danas, ne zbog zadovoljstva LDP, nego zbog sudbine sedam miliona ljudi u ovoj zemlji. Hvala vam.

Gospođo Rašković Ivić, mislim da taj primer koji ste vi pomenuli i tu krilaticu - u Trepči se radi ili u Trepči se vadi, Beograd se gradi, zapravo jeste najbolja potvrda onoga o čemu sam govorio, potvrda jednog potpuno pogrešnog ekonomskog, a taj ekonomski model je bio posledica lošeg političkog modela, u kome Trepča niti je bila efikasna i cela zemlja, a pogotovo taj deo Kosova je imao utisak da su oni zapravo žrtve i da se troše njihovi resursi, ne mislim na Srbe ili Albance, mislim generalno na stanovništvo, da bi se izgrađivao Beograd ili bilo koji drugi kraj ove zemlje.
Mislim da ne moram posebno da vam dokazujem koliko je loša ekonomija u ovoj zemlji. Ako sanjate danas modele Trepče iz vremena okupacije ili iz vremena komunističkog, socijalističkog, društvenog uređenja, mislim da duboko grešite, kao što mislim i da je jedan od osnovnih razloga za slom politike ove zemlje pre 20 ili 25 godina zapravo to što nije niko shvatio, makar vladajuće političke elite u ovoj zemlji, da se više ne mogu održavati one pozicije na onom modelu koji se u to vreme rušio u čitavoj Evropi.
Imam još jedno pitanje. Da li u te rezerve računate i rezerve nikla? Da li ćemo na Kosovu da eksploatišemo nikl, a u Srbiji ćemo zabranjivati eksploataciju nikla, zato što je navodno otrovan? Samo da se odlučimo koji koncept od ta dva podržavamo.

Reklamiram član 27. Mislim da ste ovu nedopustivu raspravu koja traje više od deset minuta, vi svojom intervencijom dopustili ili svojim komentarima, gospodine Stefanoviću.
Prvo, menjate pravila vođenja sednice od sednice do sednice. Hajde da ustanovimo pravilo koliko puta opominjete narodnog poslanika da se vrati na temu pre nego što preduzmete mere predviđene Poslovnikom. Da li je to jednom, dva puta. Tri puta ste opominjali gospodina Jakšića, onda ste davali pravo na repliku na povredu Poslovnika. Da li je to dozvoljeno u Skupštini ili nije dozvoljeno?
Samo tražim da važe ista pravila na svakoj sednici Narodne skupštine. Naravno da smo onda otišli predaleko. Na kraju stvarno pričamo o reglerima, miksetama i tome da li televizija može na jedan način da reši problem, da li neko treba da guta mikrofon ili da se udalji od mikrofona.
Ipak je ovo preozbiljna tema za tako nešto. U redu su jedna, dve povrede Poslovnika, ali ovo traje već duže od 10 minuta. Mislim da bismo sve te probleme izbegli kada bismo imali jasna pravila – jedna opomena, dve opomene, kada se vraća na temu. Vi ste sad ustanovili pravilo da dozvoljavate pet, šest minuta, jel tako? Ja sam tako shvatio. Dakle, od sada pet, šest minuta može da se priča mimo teme, ako se nakon toga vrati govornik, onda je sve u redu. Dok ta pravila ne ustanovite, imaćete stalno ovakve situacije. Atmosfera u Skupštini će zavisiti od našeg raspoloženja, od toga koliko je nervozan dan ili koliko su važne teme. Mislim da to nije dobro ni za koga.

O ovome vam govorim, gospodine Stefanoviću. Znači, čl. 107. i 27. Dopustili ste da neko kaže da optužuje druge narodne poslanike da su izdajnici.
(Dragan Todorović, s mesta: Jesi li ti gluv, jesi li čuo da nije rekao?)
Nadam se da vi dobro čujete, za razliku od mene koji sam gluv, pa da ćete sankcionisati ovo ponašanje i dobacivanje iz klupe, što je suprotno Poslovniku.
(Predsednik: Molim vas da ne dobacujete narodnom poslaniku.)
Ja vas samo molim da poštujete Poslovnik. Kažnjavali ste strogo i oštro u ovoj skupštini za mnogo blaže reči. Nedopustivo je korišćenje reči – izdajnik. Za bilo kog narodnog poslanika, bez obzira na to kojoj političkoj partiji pripada. Ja vas molim da primenjujete Poslovnik dosledno. Prilično ste blago opomenuli gospodina Jakšića.

Uvaženi predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, mnogo je poslednjih dana priče o 2. aprilu, današnjem danu, kao "danu-d". Želeo bih da pokrenem jednu drugu temu u ovom parlamentu, da postavim i neka pitanja.
Osim tih velikih dana ili odlučujućih dana u životima jedne nacije ili jedne države, postoje i takvi ključni trenuci, ključni dani, ključne nedelje u privatnim životima. Verujem da ste svi svesni da poslednjih dana ili poslednjih nedelja u javnosti teče javna kampanja prikupljanja pomoći za Tijanu Ognjanoviću, malu devojčicu, koja ne može da se leči u Srbiji, odnosno njeno zdravstveno stanje ne dozvoljava da se leči u našoj zemlji. Potrebna je intervencija u inostranstvu.
Uputili smo neke predloge. Razgovarao sam sa predsednikom Administrativnog odbora. Nadam se da ćemo neke male probleme koji su se pojavili prevazići i da će ovaj parlament moći da pomogne makar u onom delu novca prikupljenog od kazni, ali nije to poenta mog današnjeg pitanja.
Pitam vas ili pozivam vas, predsedniče, da formirate jednu radnu grupu u koju bi ušli predstavnici svih političkih partija, odnosno parlamentarnih poslaničkih grupa u ovoj Narodnoj skupštini i da se zajedno angažujemo na izradi celovitog zakonskog rešenja koje bi omogućilo da se ovakve situacije više ne ponavljaju, odnosno da u onim situacijama kada su građani Srbije, a pogotovo deca, suočeni sa situacijom da zdravstveni sistem Republike Srbije ne može da im pruži odgovarajuću zdravstvenu negu, odnosno zdravstvenu intervenciju, da se na institucionalan način lečenje tih građana ove zemlje finansira u inostranstvu.
Mislim da je na neki način dobra praksa koju ste pokrenuli u ovom parlamentu izrade tzv. poslaničkih zakona. Neke od tih predloga ste i sami izradili i podneli. Mislim da je ovo prilika da se sve poslaničke grupe angažuju na ovom poslu i da u relativno kratkom roku, a verujem da to može da bude između dve nedelje i mesec dana, izađemo i pred parlament i pred javnost i pred Vladu makar sa konceptom zakona koji će rešiti ovakvu situaciju.
Zašto mislim da je to neophodno i da je to moguće? U ovakvim situacijama nema nikakve krivice onih koji su osuđeni na akcije prikupljanja humanitarne pomoći, ne sumnjajući ni jednog trenutka da u ovoj zemlji postoji dovoljno humanih ljudi koji će pomoći u ovakvim situacijama. Duboko verujem da životi građana ove zemlje ne mogu da zavise od takve vrste pomoći. Nadam se da će u ovoj situaciji problem biti rešen, ali za 10, 15 ili 30 dana će nažalost zemlja biti suočena sa novim sličnim problemom. Zbog toga nedostaje i institucionalni pristup u ovom slučaju.
Bez obzira što možda postoji bojazan kod svih nas koji se bavimo politikom da će nas neko optužiti da ovakve situacije koristimo za prikupljanje ličnih poena ili političke popularnosti, mislim da za tako nešto ne treba da nas bude briga.
Gvožđe se kuje dok je vruće, kako kaže naš narod i da ovu situaciju pojačane društvene osetljivosti, za ovakav problem, treba da iskoristimo i da to pretočimo i u pravne akte koji će biti obavezujući i koji će omogućiti da se situacija, kako sam već rekao, izbegne u budućnosti. Možemo da predložimo neke vrlo konkretne akte, možemo da radimo sa Republičkim fondom za zdravstveno osiguranje, možemo da izvršimo pritisak i na Vladu da, kroz rebalans iz budžeta na onim pozicijama koji su regulisane za lečenje u ovakvim situacijama ili za lečenje u ovakvim situacijama ili za lečenje od retkih bolesti, obezbedimo sredstva. Nešto možemo da uradimo kao parlament, nešto mora da uradi Vlada. Kao što znate, samo Vlada može da se bavi rebalansom budžeta i pozivam vas da vrlo brzo formirate takvu grupu, a LDP će u njoj učestvovati. Nadam se da će i ostale poslaničke grupe na tom poslu biti angažovane. Hvala vam.

Uvažena potpredsednice, gospodine Stefanoviću, dame i gospodo narodni poslanici, nema nikakve sumnje da je vaša namera prilikom najave, izrade, onda i predlaganja ovih izmena i  dopuna Zakona o radu bila plemenita. U to ni jednog momenta nisam sumnjao.
Reći ću vam i da sam vrlo pažljivo pratio sve što ste u tom smislu radili od nekih vaših prvih najava da ćete se angažovati na ovom poslu, koje su usledile pre nekoliko meseci. U tom smislu ja i poslanička grupa LDP ne može ništa drugo da kaže, osim da pohvali takvu vašu ideju.
Ono u čemu je problem, zapravo moje pitanje vama je zašto ste odlučili da ovom poslu pristupite na ovaj način i da ipak sami izađete sa predlogom ovakvih dopuna zakona? Ne mislim da su vaši motivi pritom bili sporni, ali mislim da ste time onemogućili i drugim političkim partijama da se možda aktivnije uključe u ovo i da dođemo do mnogo boljih opsežnijih i delotvornijih izmena i radnog zakonodavstva, a možda u istom paketu i čitavog niza drugih propisa i propisa i praksi koji bi omogućili da svi oni problemi o kojima se danas ovde prilično jednodušno govori ili makar većina njih mnogo uspešnije reši.
Naravno da se slažem sa vama da je položaj žene generalno, a onda posebno mladih žena, žena koje planiraju trudnoću, one koje ih iznose ili one koje su porodilje, izuzetno težak. Naravno, to nije nikakvo čudo u zemlji u kojoj ima gotovo milion nezaposlenih, uz stalnu tendenciju rasta te stope u poslednjih nekoliko godina, koja ni u poslednjih nekoliko meseci nije zaustavljena, u zemlji koja ima tako nerazvijenu privredu, tako nerazvijenu ekonomiju, tako zaostale i gotovo ruinirane sisteme zdravstvene zaštite, socijalne zaštite, do jedne mere i prosvetni sistem, konačno, gospodine Stefanoviću, nadam se da ćemo se u tome složiti, i društva u kome, nezavisno od količine novca kojim raspolažemo, i dalje postoji, nažalost, ne mali stepen mizoginije ili spremnosti da se žene generalno diskriminišu iz najrazličitijih razloga.
Kao što znate, mi smo u ovom parlamentu pre nekoliko godina usvojili kao jedna od evropskih zemalja i poseban antidiskriminacioni zakon. Meni je žao i danas, kao što mi je bilo žao i tada, što nisu sve političke partije u ovom parlamentu tada podržale taj zakon. Neke od političkih partija koje danas posebno insistiraju na potrebi da se ukine ili što je moguće više suzbije, iskoreni diskriminacija prema ženama su nažalost tada propustile priliku da to svoje opredeljenje najdirektnije iskažu glasanjem za generalni antidiskriminacioni zakon. Liberalno demokratska partija je kao opoziciona partija i tada, kao i sada, glasala za taj zakon.
Naravno da i u Zakonu o radu, u Zakonu o obrazovanju, u čitavom nizu drugih zakona mi moramo da pronađemo mehanizme kojima ćemo sprečiti diskriminaciju.
Gospodine Stefanoviću, mislim da grešite kada prilično kolokvijalno ove izmene zakona, pogotovo ovaj član 187, koji dopunjujete, posmatrate kao mehanizam koji će sprečiti diskriminaciju. Ovde postoji problem. Dakle, sadašnje zakonsko rešenje, koje vi želite da promenite, u praktičnom smislu u realnom životu otežava položaj žene, ali u onom smislu u kome se pojam diskriminacije ili zabrane diskriminacije koristi u pravu, tu nema diskriminacije. Može se desiti nešto drugo i zbog toga moja bojazan kod ovog zakona.
Još jednom vam kažem da smo mi u LDP dugo razgovarali o ovom zakonu i još ćemo o nekim pitanjima govoriti. Nadam se da ćemo do nekih odgovora doći i kroz ovu raspravu, ali bojim se da ste zanemarili, pogotovo kod intervencije u članu 187. Zakona o radu, eventualne opasnosti koje mogu da postoje i koje, nažalost, u određenom broju slučajeva mogu da dovedu do još drastičnije diskriminacije žena, pogotovo žena u određenom starosnom dobu, mlađih žena, žena koje još nisu rodile, a očekuje se da to planiraju i prosto se nalaze u životnom dobu kada je to realno očekivati. Zašto je to tako?
Vi ste u obrazloženju rekli, zbog čega sam vam na početku rekao da je možda bio bolji način da na širem frontu otvorimo raspravu, da ta rasprava bude javna, da ona ne bude prvo u ovoj sali, gde se svi na neki način obraćamo i svojim biračima ili potencijalnim biračima, nego da to bude jedna vrsta šire rasprave gde bi mogli svoju reč da kažu i civilni sektor, nevladine organizacije, mediji, sindikati, ali i relevantna udruženja poslodavaca. Gospodine Stefanoviću, u obrazloženju ovog predloga zakona na jednom mestu ste rekli da nema dodatnog opterećenja za poslodavce zbog toga što ovom izmenom poslodavac neće biti oštećen, jer se isplata zarade za vreme porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta, bez obzira da li je ona redovna ili je ona dodatna ili posebna i inače neisplaćuju iz sredstava poslodavca, nego iz javnih sredstava. Međutim, zaboravljate da iz vaše formulacije stava 2. odnosno izmene stava 2. koju predlažete, da je primena tog produženog ugovora o radu na određeno vreme vezana i za jedan period trudnoće same žene. Dakle, moguće je da nekoj ženi ističe ugovor o radu na određeno vreme koje je zaključila u drugom mesecu trudnoće. Ona će, po odredbama koje vi predlažete, imati produžen ugovor o radu sve do isteka onog perioda nakon porođaja. Uslovno rečeno, godinu i po dana ili nešto malo više od toga.
Taj period od trećeg do devetog meseca će finansirati ko, gospodine Stefanoviću? Mislim da je onda poštenije da brigu o porodici, o majci, o deci ipak vodi država, odnosno, kako vi ispravno kažete, poreski obveznici, ovo je njihov novac, a da se to ne prevaljuje na leđa poslodavaca. Zašto vam to kažem? Ne zbog toga što imam poseban senzibilitet prema potrebama poslodavaca, nego zbog toga što mislim da će postojanje takve odredbe destimulisati poslodavce da zapošljavaju mlade žene i da ćete onda imati praksu da će, pogotovo kod ugovora na određeno vreme, birati muškarce, starije žene, onaj deo stanovništva potencijalnih radnika za koje ne strahuju da će se na njih primenjivati ova odredba. Tu je onda vrlo teško da država interveniše. To bi bila prava diskriminacija, ali je problem što bi ona bila posredna.
Kao što znate, kod dokazivanje diskriminacije je najteže dokazati takvu diskriminaciju. Zbog toga i danas imamo toliko problema, vi ste tu u pravu kada govorite da se žene prilikom konkurisanja za posao susreću sa različitim oblicima diskriminacije, ali je veći deo te diskriminacije prosto nedokaziv ili teško dokaziv u praksi. Niko u svojoj odluci kojom bira koga će zaposliti ili izabrati na konkursu neće navesti da je to zbog što je neki drugi kandidat, odnosno kandidatkinja u drugom stanju ili očekuje da će brzo biti u drugom stanju. Zbog toga mislim da pogotovo ovo drugo rešenje, gospodine Stefanoviću, intervencija u članu 187. nije do kraja dorečena.
Možda bismo mogli da krenemo ovim putem, da damo neku vrstu uslovne, privremene podrške ovakvom rešenju, ali uz jasan dogovor ovde da ćemo odmah otvoriti ozbiljnu raspravu o promenama čitavog Zakona o radu zbog čega je to još neophodno.
Sadašnji Zakon o radu je na jedan način relikt prošlih vremena i prošlog sistema. U njemu je rad na određeno vreme, odnosno po ugovoru na određeno vreme percipiran kao izuzetak i to prilično redak izuzetak.
Gospodine Stefanoviću, vi i ja, verujem i ogromna većina narodnih poslanika razume u ovom trenutku da se to delimično već promenilo, a da će se daljim protekom vremena takva situacija još drastičnije promeniti. Sve će brojniji i češći biti ugovori o radu na određeno vreme, na račun tradicionalnog koncepta rada na neodređeno vreme.
Mislim da je bilo korisno u ovoj situaciji da otvorimo istim ovim izmenama zakona pitanje maksimalno dozvoljenog trajanja rada na određeno vreme. Mislim da bi ovo vaše rešenje bilo lakše sprovodivo da je, recimo, granica za trajanje ugovora na određeno vreme tri godine ili možda čak nešto više, nego kada je ona godinu dana. Vi ovako zaista stvarate situaciju u kojoj će neko ostati na produženom ugovoru o radu duže nego što je osnovno trajanje ugovora o radu na određeno vreme. To će destimulisati, još jednom vam kažem i na ovom primeru, prijem mladih žena u radni odnos, odnosno zaključivanje ugovora na određeno vreme, pogotovo što ovde nije precizirano.
Ova se situacija, gospodine Stefanoviću, u skladu sa nekom vrstom prirodnog ciklusa, može produžiti i nekoliko puta iz ovog osnovnog prvog ugovora, koji je trajao nekoliko meseci ili do godinu dana i onda ćete imati situaciju koja traje nekoliko godina, kao što sada postoje situacije u čitavom delu, pogotovo državne i javne uprave.
Vi ste potpuno u pravu, ja bih naravno bio srećniji da ste još više brojeva izneli u svojoj diskusiji, zbog toga što oni zaista jesu katastrofalni. Danas počinje upis u osnovne škole i u ovoj generaciji dece koja tokom 2013. pune sedam godine ima oko 74.000 budućih prvaka. Prošle godine je rođeno između 65 i 66.000 dece, to je enorman gubitak u potencijali. Vi ste ispravno govorili o situaciji da je ogroman broj, nekoliko stotina hiljada ljudi danas manje u Srbiji nego što je to bilo na popisu pre 10 godina.
Nije tačno da je ta razlika odnosno taj gubitak samo posledica činjenice da se manje rađa, to je tačno, ali nije to jedini razlog. Ogroman broj ljudi je u međuvremenu otišao iz ove zemlje i dalje odlazi iz ove zemlje. Ako vidite u koje zemlje oni idu vi ćete videti, gospodine Stefanoviću, da u mnogim od tih zemalja su pravila iz radnog zakonodavstva, recimo pravilo trajanja porodiljskog odsustva i nekih drugih prava slabija, kraća, da postoji prosto na zakonskom nivou manji stepen zaštite nego u Srbiji, a te zemlje nemaju tako izražene problem sa depopulacijom kao Srbija, u njima su radnici, pa i žene kao radnici zadovoljniji, neće dakle, biti da se svi problemi mogu rešiti ovakvim odredbama. I vi i ja ćemo se složiti da su postojale zemlje sa fenomenalnim fasadnim katalog socijalnih i ekonomskih prava a da su to u dugom vremenskom periodu, pa je tako delimično i danas u nekim zemljama, to zapravo društvo u kojem je stepen zaštite ili ostvarivanja tih prava mnogo manji, nego u onim društvima koja zovemo društva klasičnog liberalnog kapitalizma. Dakle, nije ključ problema u tome.
Koleginica iz SVM je govorila o različitim tendencijama, sukobima mišljenja, rešenjima, koja recimo postoje u zemljama, to je čitav evropski kontinent, dakle zemljama članicama Saveta Evrope, a možemo npr. da pogledamo i pravilo međunarodnih organizacija, recimo tog Saveta Evrope, vi ćete videti da njihova interna pravila koja su vezana za rad i radne odnose upravo imaju ovu odredbu koju vi želite da promenite ovim zakonom, dakle da ugovor, naravno, može da se završi odnosno da se rad završi prostim istekom ugovora, koji je određen na radno vreme i ja vam garantujem da su u tom sistemu žene mnogo spremnije na rađanje i da su neki drugi benefiti i beneficije, visina zarade, sve stvari koje su vezane za njihova prava zapravo mnogo jača kompenzacija od ovog jednog prava koje nemaju, a koje će naše žene posle ovoga imati.
Još jedan problem koji postoji, gospodine Stefanoviću, u našem sistemu, to je pitanje zapravo isplate naknada, plate ženama koje se nalaze na porodiljskom odsustvu. Dakle, odlično zvuči i ta sadašnja zakonska odredba da se taj novac refundira, odnosno da poslodavac isplaćuje prvu platu ili prvu naknadu zarade, ali situacija nije baš tako sjajna u realnom životu. Postoje ozbiljna kašnjenja u tim isplatama i ona su kao i kod svega drugog uvek skopčana sa realnom ekonomskom situacijom. Kakve god bile zakonske norme, ako para nema, teško da će biti isplate ili makar teško da će biti redovne isplate. Te isplate su u prošloj godini kasnile po nekoliko meseci, različite su situacije u različitim delovima Srbije. Naravno da je deo tih problem vezan i za neke sporosti administracije.
Vi ste značajan deo svog izlaganja, gospodine Stefanoviću, posvetili apelima, pre svega, na poslovni sektor, na poslovni svet, da pokažu mnogo više društvene odgovornosti. Mogu da se složim sa tim vašim apelima, ali mislim da se u osnovi razlikujemo u pogledima na to, šta je zapravo obaveza, a šta je društvena odgovornost kompanija.
Dakle, obaveza kompanija je, bez obzira u kakvom su obliku vlasništva, da izmiruju svoje zakonske obaveze, recimo da plaćaju porez i da time stvaraju uslove, između ostalog, i za ovakvu vrstu zaštite ili generalno za svaki oblik socijalne zaštite. Ono što je društvena odgovornost je ipak dobrovoljni akt poslovnog sektora kompanija, kako god hoćete, ne može im se novim zakonom odnosno izmenama zakona nametati ta obaveza.
Dakle, šta su moja ključna pitanja? Naravno, ova odredba koja je vezana za član 93a nije apsolutno sporna za LDP, potpuno smo spremni da je podržimo, naravno, da mislimo da je možda bilo neophodno dodati još neka preciziranja, ali generalno na samu ideju, na formulaciju, čak nemamo ozbiljnije zamerke, osim što mi je u trenutku, kada ste govorili o tome da je ključna uloga i nas, kao ljudi, poslanika, političara, parlamenta, svih državnih institucija da vodimo računa o nadzoru da li će se ona poštovati.
Nisam sada uspeo da proverim, nadam se da ste se vi mnogo više time bavili, da li je kršenje ove odredbe zapravo obuhvaćeno onim završnim odredbama, odnosno kaznenim odredbama zakona, kako bi još jače bila nametnuta obaveza inspekcijskim i drugim organima da posebno vode računa o tome i da onda u adekvatnim pravnim postupcima takve kazne izriču. Nadam se da ćete biti u mogućnosti da im pružite taj odgovor.
Dakle, kako ćete sprečiti posrednu diskriminaciju za koju se nadam da sam vam, makar delimično, pokazao opasnost da se onda desi kada se bude usvojio ovaj zakon. Za mene je to ključno pitanje. Samo nemojte da se njegova primena pretvori u suprotnost. To nećemo moći da utvrdimo i štetne posledice ćemo imati tek za nekoliko godina. Zbog toga sam vam rekao da je bilo bolje da pristupimo mnogo širim izmenama radnog zakonodavstva. Ostala pitanja ili nedoumice su makar za mene mnogo manje značajne od toga.
Koleginica Ranka Savić će sutra u nastavku rasprave posebno govoriti o ovom zakonu, delimično iz drugačijeg ugla nego što ja to radim. Na jedan način i kao predstavnik sindikata koji je najzainteresovaniji da se problemi koji postoje, posebno njihovih članova, na što urgentniji način reše, ali mislim da je nezavisno od toga obaveza svih nas, da se angažujemo na celovitom rešenju i da ne biramo iz ovako sveobuhvatnih zakona, samo određena pitanja kojima ćemo se baviti.
Još jednom i završavam time, ne mislim da je vaša ambicija, kada ste ovome pristupili, bila loša. Mislim da ste propustili šansu da već u ovoj fazi napravimo mnogo ozbiljniji pomak u ostvarenju onih ciljeva koje ste zacrtali. Još jedno ako možete da mi odgovorite, mislim da ovaj deo predloga koji kaže da procena finansijskih sredstava koja su potrebna za njegovo sprovođenje, gde kažete da su za sprovođenje ovog zakona obezbeđena finansijska sredstva u budžetu, molim vas da mi kažete gde, na koji način i u kom iznosu, pošto je jasno da će se primenom ovog zakona stvoriti već do kraja ove godine, nove finansijske obaveze na strani budžetskih rasprava. Ne bih voleo da u primeni zakona bude problema zbog toga što nema novca, kao što i danas uz vrlo širok katalog prava koja postoje, pogotovo u javnom sektoru kroz kolektivne ugovore, smo u prošlosti do pre nekoliko meseci svako malo morali da odlukama Vlade overavamo zdravstvene knjižice. To je verovatno najveći problem sa kojim se suočavaju žene u ovoj zemlji, već na samom početku tog procesa, odnosno na samom početku trudnoće. Dakle, ta nemogućnost da pristupe elementarnoj zdravstvenoj zaštiti koja je od krucijalnog značaja, pogotovo u tim najosetljivijim fazama trudnoće. Hvala.

Zbog toga sam na taj način i intervenisao. Vi znate da u parlamentu postoje formalna pravila koja nas onemogućavaju da intervenišemo na onim članovima zakona osnovnog teksta zakona koji nisu obuhvaćeni vašim predlogom i u tome je bio problem da mnoge od tih izmena ili mogućih izmena nismo mogli da uključimo u ovaj tekst ili u ovaj paket koji ste vi predložili ovako ograničenim izmenama.
Zbog čega sam insistirao na tom tonu koji ste imali prema poslovnom svetu? Slažem se sa vama da je sjajan akt društvene odgovornosti ili odgovornosti prema svojim zaposlenima da se njima obezbede što je moguće bolji uslovi, pa i ženama koje se nalaze u ovakvom stanju, ali bih otišao korak dalje od vas, gospodine Stefanoviću. Mislim da vi to niste istakli. Mislim da će to sve više biti i interes poslodavca zbog koga će se on ponašati na takav način.
Koliko god je teška situacija u ovom momentu, vi imate vrlo različite situacije, pogotovo u privatnom sektoru. Imate one koji će se boriti za svakog radnika i kome neće pasti na pamet da ne produži ugovor o radu na određeno vreme, bez obzira na odredbe ovog zakona, bez obzira da li one postoje ili ne postoje. I postoji jedan deo, a te su žene zapravo najugroženije, gde takva svest poslodavca ne postoji prosto zbog toga što je ponuda te vrste radne snage na tržištu toliko velika da on praktično bez ikakvog posebnog troška za sebe može da uzme nekog drugog radnika i da ponovo prođe taj ciklus.
Samo još jednom da razjasnimo. Kada istekne ugovor o radu na određeno vreme, to nije otkaz ugovora o radu. Prosto je istekao ugovor o radu na određeno vreme, nema otkaza. Onda se ne primenjuje nijedan od onih uslova o kojima ste vi govorili i o kojima govorite u ovom svom predlogu zakona. Ne možete da kažete kada neka žena prestane da radi u sadašnjem sistemu zbog toga što joj je istekao ugovor o radu, da je to zločin. To je malo preterana formulacija.
Naš Zakon o radu i definiše kada se zaključuju ugovori na određeno vreme, između ostalog kaže i kod projekata, na neki drugi način. To su prirodne okolnosti kada se zaključuje ugovor na određeno vreme i ne treba da bude naša pretpostavka da će neko uvek to namerno kršiti.