Potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, želim da postavim pitanje Vladi, pre svega predsedniku Vlade, pogotovo u ovom interegnumu koji traje već predugo, kada ne znamo ni ko je ministar u kom resoru i iz medija saznajemo da postoji mogućnost da je većina ministara u ovom trenutku čak i formalno u stanju ostavke. Ali dobro, o tome ćemo razgovarati mnogo više sa ministrom Markovićem u narednom toku ove sednice.

Moje pitanje se tiče stanja u prosveti, obrazovanju i nauci, odnosno problema koji u tom sektoru postoje, praktično, već dva meseca kroz štrajk, koji je različitog intenziteta, koji je nekad izraženiji, a nekad nešto slabijeg intenziteta, kroz različite sudbine i različite situacije koje postoje u različitim školama širom Srbije, u zavisnosti od toga ko je u kom sindikatu ili koliko koji sindikat ima uticaja prema Vladi, prema ministru, prema pojedinim sektorima u Vladi.

Ovo pitanje ne može da čeka ni da se završi rekonstrukcija ni da vidimo kome će pripasti koji resor. Čak u ovom trenutku i ne znamo ko se bavi pitanjima obrazovanja ili stanja u obrazovanju u pravom smislu reči, a pogotovo onim delom koji se tiče nauke, koji je tesno povezan sa pitanjem prosvete, školstva i obrazovanja.

Gospodin Đelić, koji je do sada bio i potpredsednik Vlade za evropske integracije i ministar nauke, to očigledno neće biti. On je ovih dana u poseti Japanu, odnosno ministar spoljnih poslova prati predsednika Republike u toj poseti, a potpredsednik Vlade za evropske integracije očigledno prati ministra spoljnih poslova. Do sada je ta praksa bila vezivana samo za situaciju kada postoji opasnost da gospodin Jeremić napravi neku ozbiljniju štetu u odnosima sa Briselom. To jesu evropske integracije, ali izgleda da se takav manir proširio i na multilateralne odnose u pravom smislu reči, odnosno na odnose sa zemljama koje nisu članice Evropske unije.

Svakako, ono što je pitanje, očigledno je da ministar Obradović ne može sam da se nosi sa ovim problemom. Do pre nekoliko dana je imao ministarku Dianu Dragutinović, sa kojom je pokušavao da reši taj problem. Ministarka Dragutinović više ne obavlja tu dužnost, proći će neko vreme dok premijer lično preuzme nadležnosti, a za to vreme problem i prekid nastave postoje.

Osamdeset hiljada maturanata ima godišnje u Srbiji, približava se i kraj školske godine i prijemni ispiti, i ono što Vlada propusti u svom radu, ono što gospodin Marković može da ispravi pravnom akrobatikom i nuđenjem ovakvih rešenja kroz zakon o Vladi i zakon o ministarstvima, takav scenario, takvo rešenje ne može da se primeni na te mlade ljude. Čeka nas na jesen početak nove školske, odnosno akademske godine i ponovo ćemo doći u situaciju da probleme rešavamo ad hok, na sastancima u poslaničkim klubovima i dobrom voljom gradonačelnika Beograda, koji se nudi da reši neke od tih problema uz pomoć naše odborničke grupe.

Ovaj problem je mnogo dublji i mnogo ozbiljniji nego što to na prvi pogled izgleda. Mi smo ipak zemlja koja je dve godine nakon što je rektora svog najvećeg univerziteta dovela na binu na mitingu za odbranu Kosova i dovela ga u situaciju da polemiše sa šangajskim kriterijumima i pokuša da ospori kriterijume na osnovu kojih Beogradski univerzitet nije među 500 najboljih univerziteta u svetu, odnosno nije na onom mestu za koji je rektor uveren da jeste.

To nije autonomija univerziteta u pravom smislu reči i to je posledica toga da je univerzitet i čitava prosveta u mnogo čemu prepuštena sami sebi ili svedena na običnog budžetskog korisnika kao nekakva, obično se kaže – zemljoradnička zadruga. Nedavno sam bio u nekoj poseti u Srbiji, pa su me upozorili da se taj termin ne koristi tako kolokvijalno, pošto su mnoge zemljoradničke zadruge u Srbiji u ozbiljnijem statusu nego što su to neke naše obrazovne institucije. Hvala vam.

Poštovana potpredsednice, rekli ste da ne možemo da postavljamo ministru pitanja tokom reklamiranja povrede Poslovnika. Evo ja u ovom vremenu, koje je predviđeno za to, pitam ministra da li je podneo ostavku predsedniku Vlade. Bez rešenja tog prethodnog pitanja ne možemo da nastavimo raspravu.
Rečima gospodina Milivojevića, ako ste podneli ostavku, onda će sve ono što izgovorite ovde danas biti prazne reči.

Predsednice, slagali ste Narodnu skupštinu kada ste rekli da član 271. ne može da bude prekršen. Gde to u Poslovniku piše? To u članu 103, koji ste sada citirali, nigde ne piše.
Član 103. govori o tome da je zabranjeno ukazivati na povredu Poslovnika na koju je već ukazano. Ovo je potpuno nova povreda Poslovnika. Pojavila se nova informacija. Ministar je sve vreme ovde. Dakle, ta povreda Poslovnika traje sve vreme. Da biste znali šta to znači, nije dovoljno da čitate Poslovnik. Ja vašu profesiju ne vređam, nemojte ni vi našu.

Gde to piše? Na osnovu čega to tvrdite? Neka daju tumačenje Zakonodavni ili Administrativni odbor.

Povreda člana 107. Dozvolili ste u nekoliko navrata ministru da se lično obraća gospodinu Andriću i niste ga kaznili. Takođe, povreda člana 271... (Isključen mikrofon.)

Mogu li sad da nastavim?

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, želim da u ime Liberalno-demokratske partije postavim nekoliko pitanja predsedniku Vlade, jer se ona uglavnom tiču ekonomije i energetike, s obzirom na to da ne možemo povodom svih pitanja, ili ne mogu građani Srbije povodom svih pitanja da čekaju taj 8. mart koji ste maločas pominjali, praktično, u nastavku sednice i rasprave koju smo ovde imali pre sedam dana, prošlog četvrtka, kad su bila javna preduzeća i najavljena poskupljenja od kojih su se neka u međuvremenu ostvarila. Prosto, neke elemente moramo da razjasnimo.

Prvo pitanje se odnosi na odluku o poskupljenju struje, koje je premijer u četvrtak najavio obrazlažući zapravo svoju odluku da tu tačku skine sa sednice Vlade, najavljujući je za sledeću sednicu. Tad nam nije rekao da će sledeća sednica uslediti već sutradan, da će biti telefonska i da će praktično biti sprovedeno ono što nam je ovde i najavio, da poskupljenja neće važiti za ona domaćinstva koja mesečno troše manje od 350 kilovata.

Mi smo i tad rekli da to nije dobar reper i da se ne može socijalna slika ili socijalna karta o stanju neke porodice formirati samo na osnovu ukupne mesečne potrošnje. Ne bih da navodim mnogo primera i drastičnih situacija, ali ima mnogo porodica u Srbiji sa malom decom, u kojima radi jedan član domaćinstva, ili ne radi nijedan; ti ljudi će po prirodi stvari zbog potreba svog domaćinstva i svoje dece svakako trošiti više od 350 kilovata. To ne znači da su oni u dobroj socijalnoj situaciji, dobrom socijalnom položaju, a treba da plaćaju struju koja će biti 11 ili 13,5% skuplja.

Ovde se danas raspravlja o zakonu o socijalnoj zaštiti. Na tom zakonu se radi nekoliko godina. Opravdanja da do sad nije bilo načina da se formira relevantna socijalna karta prosto nisu dovoljna i dobra. Nikakva nova energija u Vladi posle 8. marta to neće promeniti, činjenica da će, recimo, ministar Milosavljević, osim te svoje navike da svakog dana vuče kolica po supermarketima reklamirajući šećer ili ulje iz robnih rezervi, imati novu energiju, pa da će sad umesto ministra Dragina nositi te džakove sa poljoprivrednim proizvodima koje je do sad nosio gospodin Dragin neće rešiti ovaj problem.

Drugo pitanje tiče se informacije koju je juče objavio generalni direktor NIS-a, odnosno NIS - Gaspromnjefta, da je dobit te kompanije u prošloj godini bila 16.500.000.000 dinara, znači oko 160.000.000 evra, nešto više od onog iznosa koji je ovde najavio ministar Škundrić. Ono što u ovom trenutku nedostaje kao informacija jeste da li će i kako ta dobit biti raspodeljena, odnosno da li će akcionari NIS-a dobiti deo te dobiti?

To je važno i zbog onih 29% koje ima država, reč je o pedeset miliona evra potencijalnog dobitka budžeta Srbije. Bitno je za one građane koji ovih dana odlučuju da li će odgovoriti na ponudu za kupovinu, odnosno preuzimanje koju je dao NIS, odnosno Gaspromnjeft, da li će prodati svoje akcije. Nije ista situacija kad odlučujete o tome da li ćete prodati akciju u odnosu na to da li imate samo čistu akciju ili ćete u narednim mesecima dobiti deo dobiti. Građani Srbije imaju dvadesetak procenata akcija NIS-a u ovom trenutku, pre završetka prodaje 16. marta. To je u odnosu na ovaj profit koji je objavljen, oko trideset miliona evra, po svakom građaninu dosta ozbiljan iznos, pogotovo u odnosu na iznos od 4,8 evra po akciji koji Gaspromnjeft nudi.

To je pitanje i važna informacija, koju građani treba da dobiju zaključno sa 16. martom. Nadam se da će na ovo pitanje javni odgovor uslediti ranije, jer ako čekamo istek roka od petnaest dana za odgovor na poslaničko pitanje, to će biti 18. mart i građanima takva informacija više ništa neće značiti, kako bi mogli lakše da donesu odluku o prodaji ili zadržavanju akcija u svom portfelju.

Konačno, treće pitanje se odnosi na najavljeno poskupljenje gasa. Generalni direktor i narodni poslanik Dušan Bajatović je juče najavio to poskupljenje koje će stupiti na snagu negde početkom leta. Ovde moram da ponovim još jedno pitanje na koje ne možemo mesecima i godinama da dobijemo odgovor: koliko Srbija plaća hiljadu kubnih metara gasa kad ga kupuje od ruske strane, i to u onoj tački gde taj gas preuzima, dakle na mađarsko - ukrajinskoj granici, ako se ne varam? Kakva je kalkulacija cene gasa? Ne zanima nas kolika je finalna cena gasa za kupce, to svako vidi na svom računu, to je, između ostalog, cena monopolističkog ponašanja jednog javnog preduzeća. Nas zanima kolika je uvozna cena gasa da bismo mogli da vidimo koliki je gubitak Srbije na tom poslu, kako se on finansira i zbog čega se ovde uzimaju krediti u iznosima od više stotina miliona evra. Hvala.

Potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, Judita Popović, potpredsednica Narodne skupština, dosta je govorila o stavovima Liberalno-demokratske partije povodom ovog zakona, mada verujem da je mnogo stavova naše stranke dobro poznato. Praktično, 19-20 meseci, od kad je postojeći zakon, koji danas u 90 odredaba pokušavamo da promenimo, na snazi, LDP je vrlo jasno definisao ono što nam smeta ili što mislimo da nije dobro u postojećem zakonu. Uostalom, veći deo tih primedaba smo iznosili u julu i avgustu 2009. godine kada je Zakon ovde razmatran.
Nekako, ministar Dulić nema sreće, ili ima sreće, sa ovim svojim predlogom zakona. On dolazi ovde u parlament uvek u doba velikih političkih turbulencija. Prošli put se Vlada drmala ili tresla na Zakonu o informisanju, pa je ovaj zakon bio u drugom planu i rasprava o njemu. U ovom trenutku se priča o rekonstrukciji Vlade, ali, ako sam dobro razumeo svojevrsni politički rebus koji je juče izrekao premijer, manje od 20 resora, više od 20 ljudi, ministarstvo gospodina Dulića nije ni na koji način sporno, pa mislim da možemo nešto relaksiranije da razgovaramo o ovom zakonu.
Kažem, gospođa Popović je govorila i o nekim konkretnim stvarima. Samo ću pokušati da se izmaknem koraku nazad, da probamo malo da razgovaramo i o nekakvoj političkoj atmosferi u kojoj se ovaj zakon usvaja, odnosno ovaj njegov deo, koji nije samo planiranje, geodetski poslovi, usvajanje planskih akata itd. Naravno da je to vrlo važno i naravno da je vrlo važno da Srbija u tom smislu konačno postane uređena, ali ovaj zakon u svom značajnom delu, pre svega zbog pitanja koja reguliše, ima i ozbiljne ekonomske posledice, u smislu rezultata ekonomske politike Vlade, nivoa investicija, pada ili rasta privredne aktivnosti itd.
Mislim da ste, ministre, jutros prilično olako prešli preko tog dela. Svodeći čitavu priču o ozbiljnoj krizi građevinske industrije i građevinske operative vi danas insistirate na tom izrazu ovde u raspravi, koliko vidim, u protekle dve i po godine vezujući to isključivo za posledice svetske ekonomske krize.
Naravno da je kriza i u svetu i kod nas pre svega pogodila investicije, velike investicije i investicije u građevinskoj industriji, ali neće biti da je to jedini razlog pada aktivnosti u građevinskom sektoru, velikog broja izgubljenih radnih mesta, zatvorenih kompanija itd., bez obzira na to da li neke od tih kompanija danas mogu da budu angažovane kroz projekte koje vi pokrećete, vodite i reklamirate ili kroz neku drugu vrstu aktivnosti, pre svega kroz onaj zakon za koji i dalje smatramo da je problematičan i neustavan, a koji se zove Zakon o pomoći građevinskoj industriji u uslovima ekonomske krize, ako sam tačno citirao.
Znate, i neke druge zemlje su pogođene svetskom ekonomskom krizom. U ovom sektoru ili u ovom segmentu privredne aktivnosti su bile i mnogo više, makar u početnoj fazi, od Srbije, pa su se nekako u međuvremenu izvukle i stale na zelenu granu.
Pred sobom imam neke podatke OECD-a, koji je relevantan izvor u ovoj oblasti. Neću govoriti o najuspešnijim zapadnim zemljama. One imaju startnu prednost i institucionalne mehanizme zašto krizu mogu lakše da prevaziđu i da iz nje izađu, ali postoje zemlje koje su makar u nečemu uporedive sa Srbijom. To su zemlje koje su izašle iz socijalističkog sistema, nedavno ušle u EU, poput Češke i Poljske, koje recimo u protekloj godini imaju ne samo zaustavljen pad građevinske aktivnosti, nego ozbiljno povećanje i ozbiljne nove investicije, naravno i na račun nekih drugih zemalja EU koje su bile neuspešne u svom modelu, poput Španije, Portugalije i nekih drugih zemalja. Jedno od pitanja je zašto deo tih investicija nije došao u Srbiju. Mnogo je razloga za to. Odredbe ovog zakona koji danas menjamo svakako su među njima.
Osetili ste potrebu da posebno istaknete da kroz ovaj predlog zakona ne odustajete od modela konverzije i od tog dela zakona koji je pre godinu i po dana, ali i u međuvremenu, mi smo i dalje uvereni potpuno neopravdano, guran u prvi plan. Na taj način je prosto proizvedena veća šteta nego što je bila moguća korist od takvih odredaba, a pogotovo s obzirom na činjenicu da godinu i po dana kasnije praktično nemamo nikakve pozitivne ekonomske i finansijske efekte. Od takvih odredaba, s druge strane, imamo ozbiljnu štetu. Vi ste u jednom trenutku rekli da su sami vlasnici ili potencijalni investitori bili obeshrabreni prvobitnim iznosima, da je zbog toga i taj proces bio usporen, a naravno, i zbog nekih drugih odluka drugih državnih organa koje nisu bile adekvatne.
Očigledno je da se taj deo zakona u dobroj meri menja, bez obzira na to da li ćete vi reći ili priznati da ste u nekom delu odustali od tih velikih očekivanja ili nuđenja neke vrste imaginarne pravde koja je bila propagirana kroz ovaj zakon, naročito u vreme njegovog usvajanja.
Mi smo na taj deo zakona podneli neke amandmane. O njima ćemo detaljnije govoriti. Liberalno-demokratska partija je podnela, čini mi se, sedamnaest amandmana. Verujem da će neki od njih biti prihvaćeni i da su prihvatljivi za vašu vladu, ali na ovom mestu podneli smo amandmane koji se tiču članova 104. i 108. osnovnog teksta zakona. To su članovi 49. i 51. novog predloga zakona.
Dakle, ona situacija, to ste delimično u odgovoru gospodinu Petronijeviću pomenuli, kada Vlada, odnosno izuzetno jedinice lokalne samouprave donose podzakonske akte kojima uređuju kriterijume i visine naknada.
S druge strane, u članu 104. praktično ispravljate onaj nedostatak koji se tiče odluke Ustavnog suda, odnosno obaveze koja je bila predviđena u starom zakonu, da se proces konverzije završi u određenom roku. U članu 104. vam je rok za podnošenje zahteva vezan za trideset dana, pod pretnjom gubitka prava korišćenja i prelaska u svojinu lokalne samouprave.
S druge strane, za Vladu, pa čak i za jedinice lokalne samouprave u tekstu zakona nije predviđen obavezujući rok u kome će doneti podzakonske akte. Verujem vam na reč da su podzakonski akti pripremljeni, ali s obzirom na iskustvo Srbije, duboko verujemo da je mnogo bolje u zakonu definisati rok, a onda da bilo kakav drugi rok koji građane, privredu, bilo koji pravni subjekt dovodi u situaciju da zbog propuštanja roka izgubi neko pravo, vežete, odnosno početak tog roka vežete za ispunjenje obaveze Vlade ili jedinice lokalne samouprave, sasvim svejedno.
U jednom trenutku ste rekli, potpuno ste u pravu, da je možda najvažnije pitanje sa aspekta najšireg kruga građana, pitanje koje boli, mislim da je to bila vaša formulacija, praktično celu Srbiju ili većinu Srbije – pitanje legalizacije.
Slažem se sa stavovima koji su ovde izneti, da ovakav model intervencije zakonodavstva u pravila legalizacije, odnosno utvrđivanje visine naknade i popusta na takvu naknadu s jedne strane jeste dobar. To je velika pomoć ogromnom broju ljudi koji su u taj proces ušli bilo zbog toga što je to bio jedini način da reše svoja egzistencijalna pitanja ili zbog propusta države, koja u proteklim godinama ili decenijama nije bila u stanju da uvek servisira svaki zahtev ili svaku ideju za gradnju, čak i kada su bili u svemu u skladu sa pravilima struke.
Ne možete da dovodite u tako neravnopravnu situaciju građane, doduše malobrojne, koji su bili savesni, koji su do sada uspeli da završe proces legalizacije i da ga privedu kraju i, s druge strane, druge građane koji u taj proces suštinski još nisu ni ušli ili su krajnje formalno do 1. marta 2009. godine podneli zahtev za legalizaciju, najčešće bez pratećih dokumenata, bez ikakve dokumentacije. Neku vrstu satisfakcije moraju da dobiju i ovi ljudi, bez obzira na to koliki je njihov broj, koji su na vreme ušli u proces legalizacije, obavili to, regulisali svoja prava i obaveze, legalizovali objekat i za to platili svotu koja svakako za te ljude nije mala.
Poslednje pitanje kojim ću se baviti je pitanje iz člana 89. odnosno 78. Predloga zakona. Ministre, tim odredbama zakona pokušavate da uvedete neku vrstu finansijske sankcije, što je uvek najefikasnija sankcija, za one koji nisu prijavili svoje objekte za legalizaciju, ili su im zahtevi odbijeni, što nije sporno.
Uvodite obavezu da se plaća trostruka vrednost utvrđene naknade za građevinsko zemljište, ako se ne varam. To može da ima i nekakav životni i pravni racio i da ne bude sporno sa stanovišta ustavnog položaja i ravnopravnosti građana, ali ovaj treći osnov, gde govorite o tome da lica koja nisu zaključila ugovor iz člana 185. Zakona o planiranju i izgradnji, to je između ostalog i onaj ugovor sa jedinicom lokalne samouprave, sa opštinskom ili gradskom upravom o međusobnim pravima i obavezama u postupku legalizacije, prikupljanja dokumentacije itd., takođe plaćaju ovaj trostruki iznos.
Ako ste se već opredelili da date mogućnost zaključenja ugovora, onda mora da postoji neka sloboda ugovaranja. Ne možete ljudima da nametnete obavezu da sa državom ili nekim njenim delom zaključi ugovor u kome su oni u startu u slabijoj poziciji.
To će u suštini biti klasičan oblik nekog formularnog ugovora, pošto će manje-više jedinice lokalne samouprave definisati uslove pod pretnjom da u suprotnom plaćaju naknadu za građevinsko zemljište, za koju vidim da je ideja da ona poraste, da bude integrisana u sistem Zakona o imovini i jeste neka vrsta poreske obaveze ili neka vrsta takse koja se plaća svake godine. Mislim da takva odredba nije u skladu sa Ustavom, da je diskriminatorska, ali videćemo kako će to funkcionisati u praksi.
Na kraju, kada govorite o članu 78, to je stav 11, taj rok vezujete za 31. jun 2012. godine. Nekoliko puta sam proveravao, mislim da jun ima 30 dana, pa očekujem da ta greška bude ispravljena.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, predsedniče Vlade i članovi Vlade, prvo moram da upozorim na činjenicu da ovde danas nisu prisutni svi ministri koje smo očekivali ili koje smo pozvali na sednicu. Verujem da je predsednica obavestila premijera o svim zahtevima i da je njegova odluka da danas ovde ne budu neki ministri, između ostalih i ministar Slobodan Milosavljević i ministarka Jasna Matić, što je jako važno jer bez njenog prisustva ovde, praktično, nije politički predstavljena jedna stranka vladajuće koalicije.
Ovde vidim četiri stranke. Vi i vaše kolege ministri iz Demokratske stranke predstavljate tu stranku. Ovde su ministri (doduše, odvojeno sede od vas) iz SPS i, praktično, dve stranke gospodina Rasima Ljajića. Nema one stranke koja je, praktično, do pre nekoliko dana kontrolisala čitav ekonomski sektor u Vladi. Tako da ću pitanja postaviti isključivo vama, pošto razumem da ste vi sada preuzeli potpune ingerencije nad tim ekonomskim sektorom.
Vi ste ovde rekli nekoliko neverovatnih stvari. Prva među njima je da su u poslednjih godinu i po dana napravljeni nekakvi koraci od sedam milja u transformaciji i načinu funkcionisanja javnih preduzeća.
Na primer, ovde imam izveštaj DRI za 2009. godinu, koji pokazuje neverovatne podatke kada je u pitanju trošenje novca iz privatizacionih sredstava. Praktično je preko devet milijardi dinara ili 90 miliona evra u proteklih nekoliko godina potrošeno iz privatizacionih prihoda na tzv. kratkoročne pozajmice koje se posle godinu dana knjiže u izveštajima kao sporna potraživanja i naravno da se nikada ne vrate.
Tih 90 miliona evra je praktično četvrtina, 25% ukupnog novca, za koji je tako uspešno prodat NIS na onoj sednici kada poslanici LDP, kako vi kažete, nisu bili prisutni. Tome se, da vas podsetim, protivila jedna od najvećih stranaka u vašoj vladi.
Vi znate šta LDP misli o politici DSS-a. I oni su u mnogo čemu grešili kada su vodili javna preduzeća, ali ovde vidim podatak da su oni 2006. godine bar izdvojili dva miliona evra iz privatizacionih sredstava za Ministarstvo prosvete. To je nekakva investicija. Ostalih 88 miliona evra, koje ste sami ili u nekim ranijim koalicijama, potrošili na ''Jat ervejz'', "Srbijagas", ''Železnice Srbije'', rudnike sa podzemnom eksploatacijom, bačen je novac.
Imate neverovatnu situaciju da u 2009. godini potrošite 12,5 milijardi dinara za subvencije ''Železnicama'', a da onda praktično tri plate u toj godini isplatite iz budžetskog fonda za pomoć privredi u uslovima ekonomske krize, fonda koji je prevashodno namenjen normalnoj privredi, normalnim preduzećima, a ne ovim državnim gigantima u kojima su, recimo u ''Železnicama Srbije'', direktori visoki funkcioneri vladajuće stranke.
Pošto ste izbegli da odgovorite na pitanje gospodina Andrića koje ste tiče NIS-a, otići ću korak dalje. Pitam vas – kako se zovu i koje stranke su predložile direktore sledećih preduzeća: ''Jat ervejz'', ''Železnice Srbije'', "Srbijagas", ''Kolubara'', ''Elektroprivreda Srbije'' i ''Putevi Srbije''? Molim vas da mi odgovorite.

Hvala prvo ministru Mrkonjiću na ovom odgovoru, koji liči na nekakav politički odgovor. Neću ulaziti detaljnije u to, razumeo sam da SPS nije ona partija koja je delegirala svoje neposredne rukovodioce u javna preduzeća koja kontroliše vaše ministarstvo. To mogu da prihvatim, ali stoga razumem da isto pravilo ne važi i za druge stranke, s obzirom da premijer nije navodio drugačije primere za druga javna preduzeća, ali nebitno.
Dosta je zanimljivo, gospodine Cvetkoviću, da vi ovde poslanike u Skupštini Srbije optužujete za to da su politiku sveli na knjigovodstvo. Mislim da je takav način ponašanja bio najčešći u radu vaše vlade, a pogotovo u onim situacijama kada ste vi lično i povremeno ministarka finansija ovde obrazlagali i budžet i druge finansijske zakone pre svega na nivou knjigovodstva, a ne na nivou nekakvih političkih odluka ili aspiracija koje želite da ostvarite tim budžetom.
Nisam govorio o knjigovodstvu. Ovo je izvor podatka koji pokazuje da ste, recimo u prošloj godini, u 2009, 150 miliona evra sredstava iz privatizacije potrošili kroz davanje subvencije, ili kratkoročne pozajmice, da budem knjigovodstveno precizniji, "Srbijagasu" za kupovinu gasa.
Meni sa ekonomskog i političko stanovišta nije normalno da se proda državna kompanija, a da se onda privatizacioni prihod ulaže u jednokratnu ili kratkoročnu kupovinu gasa tokom zimske sezone zbog toga što to preduzeće iz raznoraznih razloga, između ostalog i zbog lošeg i partijskog upravljanja, nije u stanju da funkcioniše na normalan način, ili nije u stanju da funkcioniše na normalan način zbog toga što plaća za 30 ili 40 posto veću uvoznu cenu gasa nego što to čine neke zemlje EU koje navodno nisu u tako dobrim političkim odnosima sa Rusijom.
Poslednje pitanje, to sam pitao i ministra Škundrića na sednici Odbora za industriju, on je u jednom trenutku naveo da su mnoga javna preduzeća u 2010. godini, pogotovo ona koja su u njegovom sektoru, funkcionisala na mnogo bolji način, pa su ostvarili dobitke – koliki je taj dobitak po vašoj proceni?

Predsednice, predsedniče Vlade, članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, meni će biti, moram da priznam, teško da budem oštriji od gospodina Jugovića, koji je malopre govorio. Nadam se da ovo što je ovde sada sa nama nema neki simbolični gest i da nećete morati uskoro da zovete ponovo predsednika Republike.
Šalim se malo, naravno, i hvala ministrima Milosavljeviću i Obradoviću, koji su sada ovde. Nismo imali prilike da razgovaramo pre podne, ali moram ponovo da se vratim na temu nesrećnih javnih preduzeća.
Vi ste, u neku ruku, predsedniče, rekli da se lično zalažete za drugačija pravila poslovanja, odnosno imenovanja onih koji će tim preduzećima upravljati, a za to je dovoljno samo poslati jedan zakon ovde u Skupštinu i promeniti koalicioni sporazum nakon toga.
Mislim da ćete imati za takav predlog zakona podršku ovde, makar sudeći po današnjim raspravama, a verujem da ćete imati i podršku javnosti, sudeći po komentarima koji su se pojavili u međuvremenu u medijima na tvrdnju koju smo jutros ovde čuli, da se direktori i ljudi koji rukovode javnim preduzećima zapošljavaju ili biraju isključivo po kriterijumu stručnosti.
Znate, mi živimo u jednoj prilično nenormalnoj situaciji. Važi Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, javni funkcioner koji dolazi na funkciju mora da prenese upravljačka prava u svojoj privatnoj kompaniji koju ima da bi mogao da obavlja tu dužnost, a onda dobije na upravljanje državnu kompaniju, javnu kompaniju, čiji je promet nekoliko desetina ili nekoliko stotina puta veći, u kojoj se u mnogim stvarima diskreciono odlučuje, mnoge od tih kompanija su monopolističke i svi se prave da je sve u redu.
Drugo, u nekom trenutku ste govorili o poskupljenju cena, odnosno o tome da ste danas sa dnevnog reda sednice Vlade skinuli predlog te odluke. Verujem da, ako možete takvu odluku da skinete, onda možete da nametnete i svoje lično, profesionalno, a mislim i političko mišljenje da na drugačiji način, odnosno da isključivo javnim konkursom treba birati direktore javnih preduzeća.
Treća stvar, uz svo razumevanje i podršku vašoj ideji da za najugroženije slojeve stanovništva, domaćinstva ili porodica u Srbiji ne treba povećavati cene, vi ste ovde izneli ipak jedan frapantan podatak. Vi ste kao predsednik Vlade rekli – za najugroženije, odnosno za milion i po domaćinstava, ako sam dobro razumeo. Moj zaključak iz toga je da postoji milion i po ugroženih domaćinstava u Srbiji, a to je tri, tri i po, možda četiri miliona ljudi.
Dobrim delom je uzrok tog teškog socijalnog položaja tih ljudi i ovo o čemu danas govorimo – četiri milijarde evra akumuliranog duga javnih preduzeća, ''veštačko peglanje'' završnih računa nekih drugih javnih preduzeća koja nemaju, kako kaže gospodin Škundrić, na kraju godine gubitak, a nemaju ga zato što se taj manjak u poslovanju pokrije kreditom koji se u međuvremenu uzme i za koji garantuje Republika Srbija.
Pre nekoliko dana sam probao da dobijem taj odgovor i od gospođe Dragutinović. Ona mi na to nije odgovorila, nadam se da ćete vi uspeti. Kakvo je stanje tih garancija, odnosno koliko Republika Srbija, dakle budžet, svi građani plate na kraju svake godine u ovih poslednjih nekoliko godina od kad su te garancije i plaćanje po njima uzelo maha?
U 2009. godini je samo za garancije u korist tri javna preduzeća, to je jednim manjim delom EPS, ali pre svega ''Železnice'' i ''Putevi Srbije'', isplaćeno sedam milijardi dinara, što je po tadašnjem kursu, recimo, 75 miliona evra, i nijedan evro, nijedan dinar iz tih sredstava nije vraćen, iako je to obaveza i po Zakonu o javnom dugu i po pravilima obligacionog i trgovinskog prava, da kada se dug isplati…

Gospodine Cvetkoviću, naravno da ste potpuno u pravu da je suština u tome da otvorite tržište ili da ukinete monopole. Problem je u tome što je ovakav način upravljanja, delegiranje partijskih kadrova i njihovo stavljanje na vrh tog sistema, prepreka da se to učini. Na stranu to što u nekim sektorima ukidanja monopola ili konkurencije na tržištu neće biti iz raznoraznih razloga.
Naravno da niko nije rekao da ljudi treba da se uzimaju sa ulice. To je potpuno neverovatno. Mislim da je dobar primer (verovali ili ne, to će reći LDP) ovo što se dogodilo u NIS-u. Nije "Gaspromnjeft" kupio NIS i onda doveo ljude ni iz ''Jedinstvene Rusije'' Vladimira Putina ni ljude sa ulice, nego nekakve surove profesionalce, kako vi kažete, i oni su napravili, zaključno sa ovom godinom, ako se ne varam, najmanje sto miliona evra dobitka. Nadam se da će i Republika Srbija imati 49 miliona. Klima glavom gospodin Škundrić.
Ako kažete da su bitni oni profesionalci ispod toga, neki srednji nivo, i da oni postoje u NIS-u, pretpostavljam da većina tih ljudi nisu Rusi, nego su ljudi odavde. To su isti ljudi koji su radili u NIS-u i do pre tri godine. Ako pre toga nisu mogli da ostvaruju tako uspešne rezultate, mislim da je jedini odgovor da je ono što je bio top menadžment i rukovođenje iz Vlade bila prepreka tome, odnosno generator gubitaka koji su bili ogromni u tim godinama. To je suština onoga o čemu smo govorili ovde.
Naravno da ima i milion drugih primera. Pre desetak dana sam bio u Kruševcu. Tamo postoji Javno preduzeće Aerodrom Kruševac. Zaista ne verujem da postoji aerodrom u Kruševcu ni da postoji potreba za tim. Onda sam se raspitao i rekli su mi da tamo radi sedmoro ljudi. Naravno da su to sve partijski kadrovi, ali to je manje bitno. Bitna je strateška odluka i odlučivanje o tome u šta ćete ulagati i čime ćete se baviti. A možete praviti i Potemkinova sela pa sanjariti o avionskoj liniji Beograd–Kruševac.
To ne radi niko ozbiljan. Bez obzira da li je na jednoj ili drugoj strani sveta, da li u "Gaspromnjeftu", u ''Eniju'' ili u bilo kojoj ozbiljnoj kompaniji, ne planira na taj način, pa je onda, čini mi se, nerazumno da se na taj način planira i u Vladi. Hvala.

I mi smo, naravno, pogledali profesionalne biografije tih ljudi, onih koji su na top pozicijama u NIS-u. One su zastrašujuće u pozitivnom smislu i siguran sam da niko od njih nikada nije bio poslanik u ruskoj Dumi i da nema nikakvu ambiciju da se time u životu bavi i da mu to nije potrebno da bi lakše obavljao svoj posao u NIS-u, u Novom Sadu ili u Beogradu ili u Rusiji ili bilo gde.

Potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, želim u ime LDP da postavim pitanje predsedniku Vlade Mirku Cvetkoviću, a tiče se najnovijeg skandala koji je očigledno izazvao ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić obraćanjem u Evropskom parlamentu, odnosno nekim političkim grupama u Evropskom parlamentu, sa neprihvatljivim zahtevima u odnosu na izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju, gospodina Jelka Kacina.

Moje pitanje je da li je potez ministra spoljnih poslova istovremeno i odraz politike Vlade i da li će se predsednik Vlade tako postaviti, ako je već odlučio da konačno postane kapiten tog tima, pa kazniti na isti način na koji je kaznio neke druge članove Vlade, koji su odstupili od zvanične državne politike i koji su sebi dali za pravo da na negativan način komentarišu ili osporavaju politiku Vlade, i prema ministru Jeremiću?

Naime, verujem da smo i po ovome jedina zemlja u Evropi koja ima nekakvu ambiciju da postane članica EU, čiji ministar spoljnih poslova tako otvoreno kritikuje, a u nekim situacijama gotovo da vređa zvaničnog izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju.

Imali smo situaciju u Hrvatskoj pre nekoliko nedelja. Izvestilac Evropskog parlamenta za tu zemlju, Hans Svoboda, u nekim svojim izjavama doveo u pitanje izvesnost ulaska Hrvatske u EU tokom naredne godine, pa Hrvatska nije imala ovako drastičnu reakciju kao što je to u ovoj situaciji, mimo svih diplomatskih pravili, učinio ministar Jeremić, komentarišući izjave ili stavove Jelka Kacina, sa kojima bi se, mislim, predsednik Vlade, kome postavljam ovo prvo pitanje, složio. Ne znam šta je sporno u poslednjim izjavama Jelka Kacina, da li to da Srbiji na putu evropskih integracija trenutno ne bi odgovarali izbori?

Da li gospodinu Jeremiću smeta stav Jelka Kacina, da je približavanje EU, u stvari, jedina preostala nada i da niko ne želi da preuzme odgovornost za dodatne prepreke na putu koji prema njoj vodi, itd? Takođe, da li stav Jelka Kacina da je Srbija, hajde da tako kažem, šampion među balkanskim zemljama u borbi protiv organizovanog kriminala itd?

Sa druge strane, svi relevantni međunarodni igrači ovih dana komentarišu situaciju u Srbiji, izuzev same Vlade Srbije. To smo ovde juče i u parlamentu videli, članica vladajuće koalicije, pa se ministar Jeremić ili neki drugi član Vlade nije založio da oni koji rukovode tim institucijama budu ''persona non grata''. Nisam čuo da je iko, osim SRS, tražio da MMF i njegovi predstavnici postanu persona non grata. To je njihov politički stav koji poštujem, ali opozicioni. Iz Vlade takva ideja i takva kritika na račun MMF nije došla. MMF je u poslednjih nekoliko dana doslovce ponovio one tvrdnje, koje je u smislu stanja ekonomske situacije i socijalne situacije izneo i Jelko Kacin.

Još jedna stvar je važna. Na kraju, ministar Jeremić je praktično u ovom trenutku ministar bez portfelja i to svi znaju. Ako već ne može uspešno da vodi spoljnu politiku i evropske integracije, onda ne treba na ovaj način ni da ih ugrožava. Mislim da u ovom trenutku ima jedan mnogo važan posao. Doduše, vidim da je u ovoj teškoj situaciji, odnosno u poslu pokušaja evakuacije naših građana iz Libije, ministar Dačić, zamenik predsednika Vlade ponovo preuzeo tu odgovornu funkciju i da rukovodi tim timom.

Mislim da bi drugačije ponašanje ministra Jeremića pomoglo da u ovom trenutku dobijemo pomoć od nekih zemalja od kojih možemo da dobijemo pomoć, a to su pre svega zemlje regiona i zemlje EU. Dakle, zemlje koje u ovom trenutku mogu da nam pomognu ponašale bi se na znatno drugačiji način kada bi ministru Jeremiću bilo onemoguće da na ovaj način kompromituje naše odnose, pre svega sa EU i njenim zvaničnim institucijama. Hvala.

Predsednice, ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, eto, nema mnogo interesovanja za ovu tačku. Mislim da su svi iznenađeni tom činjenicom da nije bilo dovoljno glasova za spajanje tačaka, tako da je govorio gospodin Andrić, pa govorim ja. Možda je bilo bolje da govori ponovo neko iz vladajuće koalicije, da ponovo umrtvimo tu atmosferu, pa da onda mi govorimo, čisto, kako bi bilo više dinamike, pošto je očigledno uopšte nema.
Gospođo ministarka, ne znam da li ste planirali jutros da ovde budete prisutni kroz dve rasprave od pet sati, ili tri, četiri sata ili ste planirali da pre podne budete u parlamentu, a popodne da radite nešto u Ministarstvu, s obzirom na to da je tim Ministarstva od pre nekoliko dana oslabljen, pa pretpostavljam da je sada teže pokriti i ove poslove koje je pokrivao gospodin Ilić, da ne kažem postavljeno lice, kako bi rekle kolege iz G17 plus.
S druge strane, nekako je prirodnije, ako je već bila neka ideja da se spajaju tačke dnevnog reda, možda da ova tačka bude spojena sa tačkama 3. i 4. To se videlo iz vašeg uvoda, koji je bio sveden, pre svega na finansijski deo, manje-više. Nije bilo onoga što je možda kod ovakve vrste ugovora, takođe, važno, a to je neki političko kontekst u kome se on zaključuje, izvozne perspektive koje ne zavise samo od sposobnosti ljudi koji su zaposleni ili koji vode SDPR, ili koji rade u namenskoj industriji, nego i od situacije u delovima sveta u koje nameravamo da izvozimo proizvode namenske industrije.
Ako nije bilo spremnosti da se priča o uzrocima, razmerama i rešenjima političke krize u Srbiji, možda ste mogli da počnete krizom u Alžiru i tim delom sveta, na koji se očigledno ovaj ugovor odnosi. Svejedno, biće verovatno prilike i kroz sledeću tačku dnevnog reda i u četvrtak kada budemo govorili o javnom sektoru u javnim preduzećima.
Gospodin Obradović je pomenuo, nismo se videli dva meseca i u međuvremenu su se desile značajne stvari. Neke imaju veze sa vašim resorom, demantovan je na određeni način onaj optimizam koji ste ovde imali krajem decembra. Desilo se i nekoliko skandala na koje nam i vi dugujete odgovor ukoliko već gospodin Cvetković nije u parlamentu, kao što nije bio ni u trenutku kada je usvojen budžet. Da vas podsetim, imali smo problem sa dvojnim akcizama na naftne derivate, koje još uvek nisu rešene, za koje je najavljivano rešenje za kraj januara, pa za februar, pa za polovinu marta. U ovom trenutku je krajnje neizvesno da li će se to dogoditi.
Sa druge strane, izmene Zakona o porezu na dodatu vrednost vraćene su ovom parlamentu, ako se dobro sećam, s obzirom na greške koje je on imao i da su usvojeni amandmani vladajuće koalicije 29. decembra u ponoć. Očekuje nas za nekoliko meseci i novi skandal koji će se i desiti u onom trenutku kada budu počela da stižu rešenja o novim iznosima poreza na imovinu građanima i u tom trenutku neće biti dovoljno objašnjenje da je u ovoj godini limitiran rast iznosa poreske obaveze za 60% ljudima kojima je plata porasla za 1% ili 2% i nikakva mera procenata neće biti u situaciji kada Vlada, praktično, nema ekonomski deo resora, potpredsednika koji vodi te resore itd.
Konačno, ovo je jedna od retkih prilika kada na neki način možemo da pohvalimo garanciju koju ova država daje, ali možda i prilika da se na ozbiljan način osvrnemo na kvalitet drugih garancija, odnosno načina na koje ovi funkcionišu, u kojim slučajevima ili u kolikim iznosima država zaista plati onaj iznos koji je dala kao garant umesto primarnog dužnika. Gospodin Arsić je rekao da takve podatke nije video. Neki od tih podataka se vide, recimo, u Izveštaju Državne revizorske institucije za 2009. godinu, i kada sklonimo na stranu tu priču o spajalicama, ćevapima u ministarstvima, u jednoj ili drugoj metodologiji po kojoj Narodna banka Srbije i Ministarstvo finansija plaćaju dug, odnosno kako knjiže sredstva koja su rezervisana od MMF, vidi se da je u 2009. godini, ako se dobro sećamo, 70 miliona evra isplaćeno po garancijama koje su date za EPS, "Putevi Srbije", "Železnice Srbije", ako se dobro sećam. Vidim da vi niste uvereni u to.
Imamo sledeću tačku dnevnog reda pa možemo da citiramo taj deo Izveštaja Državne revizorske institucije.
U svakom slučaju, ono što je činjenica, bez obzira ko su bili korisnici, nijedan evro ili nijedan dinar koji je Republika Srbija u 2009. godini platila umesto javnih preduzeća za koje je bila garant nije vraćen, odnosno nije naplaćen regresni zahtev prema tim preduzećima. O tome smo izvestili Državnu revizorsku instituciju i to se nalazi u njenom izveštaju za 2009. godinu. To smo učinili u skladu sa odredbama Zakona o javnom dugu. Ništa u tom delu nije sporno, osim što je sporno to što u svakom trenutku dajemo garanciju. Ne govorim o ovoj, nego o garancijama za "Železnicu Srbije", za "Srbijagas" za EPS i sva druga gubitaška javna preduzeća, za koja unapred znamo da će država platiti umesto primarnog dužnika, odnosno javnog preduzeća koje sasvim sigurno nema ta sredstva iz različitih razloga; u slučaju EPS ili "Kolubare" zbog preteranog angažovanja dodatne mehanizacije, u nekim drugim slučajevima zbog partijskog upravljanja. Sasvim je svejedno sa ovog aspekta budžeta.
Na samom kraju, još uvek se niste javljali za reč, očekujem da ćete možda to učiniti u nastavku ove diskusije, pa da prokomentarišete neke istupe narodnih poslanika, recimo, ovih koji su govorili o tome da se ništa ne radi u SDPR, da on funkcioniše kao posrednik koji ima kancelariju a nema nijedan pogon za proizvodnju proizvoda namenske industrije. To je tačno, ali onda moramo da budemo dosledni do kraja. Isto se to kaže i za, recimo, "Jugorosgas", koji nema nijedno izvorište gasa, nema nikakvu opremu za isporuku gasa, funkcioniše kao klasično monopolističko i posredničko preduzeće. S tim što je, za razliku od SDPR, koji je makar u vlasništvu naše države, "Jugorosgas" u većinskom vlasništvu druge države.
Ako već neko ima takvu vrstu političkog stava onda bi on morao da bude dosledan do kraja i da se založi pre svega za uklanjanje iz tog prometa ili načina funkcionisanja naših javnih preduzeća i ministarstava onih preduzeća koja su u vlasništvu većim delom druge države. Hvala.