Potpredsednice, uvažena ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, naravno da nemamo ništa protiv toga da se nešto preciznije regulišu ona rešenja Zakona o Ustavnom sudu, odnosno pre svega pravila procedure i unutrašnja funkcionisanja koja su do sada proizvodila najozbiljnije probleme u praksi. Međutim, pre prelaska na raspravu o tim pravilima, o platama u Ustavnom sudu, o pitanjima njegove efikasnosti, mislim da moramo da se vratimo korak nazad i da zapravo probamo da odgovorimo na pitanje šta je Ustavni sud u našoj državi i čemu on treba da služi, čemu zaista služi i u šta je zapravo pretvoren Ustavni sud u poslednjih četiri do pet godina od usvajanja i stupanja na snagu trenutno važećeg Ustava, Ustava Srbije.
I vi i ja, gospođo Malović, znamo kako je pisan taj Ustav, da je on pre svega bio rezultat trulog kompromisa međusobno dijametralno suprotstavljenih i političkih ideja i političkih ideologija i političkih stranaka. Ustav Srbije, koji između ostalog definiše i neka od ključnih pitanja funkcionisanja Ustavnog suda, pre svega način i proceduru izbora njegovih…
Odmah su neobični ovi dani kada ima više poslanika vladajuće koalicije u sali.
Dakle, sva ta pravila napravljena su u trenutku kraja kohabitacije i pripremanja za ulazak u period otvorene koalicije pre svega DS i DSS. Ta pravila o izboru, o načinu izbora sudija Ustavnog suda Srbije su pre svega rezultat tog trulog kompromisa. Činjenica je da se u jednom trenutku onima koji su tada na ključni način određivali pravce politike i odnose među političkim strankama i političkim liderima u Srbiji, da se njima učinilo da je najbolji način da se napravi ta, ipak moram da kažem, prividna ravnoteža moći između predsednika Republike, parlamenta, vladajuće koalicije i Visokog saveta sudstva, kada se biraju sudije Ustavnog suda.
Čim je ta kohabitacija, a onda koalicija propala, negde od početka 2008. godine, nastali su zapravo vrlo ozbiljni problemi u Ustavnom sudu, u onome što je ne samo generalni i pravnički, nego i svetonadzorski stav njegovih članova. Vi znate da Ustavni sud, uostalom i naš Ustav i naši zakoni to kažu, nije običan sudski organ. Ustavni sud, osim toga što je brana samog ustavnog poretka, on je pozvan i da daje neke generalne pravce tumačenja prava, unapređenja prava i svega onoga što je zapravo vezano za krucijalne vrednosti, političke i civilizacijske u jednoj zemlji. Od ljudskih prava i građanskih sloboda do principa zakonitosti, podele vlasti itd.
Sada je kraj 2011. godine i mislim da nikome u Srbiji ne treba posebno objašnjavati sa kakvim je sve problemima skončan Ustavni sud, i u svojoj unutrašnjoj organizaciji, i u komunikaciji sa javnošću, a i u onome što je najvažnije, a to je percepcija javnosti. Dakle, kako i na koji način demokratska javnost u Srbiji ili svi građani doživljavaju Ustavni sud? Da li u njegov rad imaju poverenja? Da li smatraju da su njegove odluke uvek lišene političkog uticaja? Konačno, da li smatraju da su zapravo najkvalitetnije sudije ili neke od najkvalitetnijih sudija u ovom trenutku sudije Ustavnog suda? Mislim da nema dileme da taj odgovor nije pozitivan.
Čuo sam da ste u jednom trenutku, kada ste obrazlagali Predlog zakona, govorili o tome da njime pokušavate da stvorite i materijalne i organizacione uslove da najkvalitetniji pravnici, pretpostavljam pre svega mladi stručnjaci, potraže posao u Ustavnom sudu, da rade u njegovim stručnim službama i da dodatno budu motivisani za tako nešto. Kao i vi, smatram da je to pitanje motivacije, pitanje časti da se radi u Ustavnom sudu, pitanje ambicije da se možda jednog dana postane sudija Ustavnog suda ili njegov predsednik vrlo važno, da to možda mnogo više i mnogo zdravije može da motiviše mlade stručnjake od samog pitanja visine zarade ili visine plate. Ali, mislim da šta god da uradite sa ovim zakonom, sa njegovim rešenjima, nećete moći da podignete ugled te funkcije. Ti ljudi koji treba da dođu da se prijave i da rade u Ustavnom sudu prosto vide ko su u tom trenutku neke od sudija Ustavnog suda.
Neću ići pojedinačno. Znam da u Ustavnom sudu ima odličnih stručnjaka, divnih sudija, neki od njih su bili i moji i vaši profesori na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, ali postoji jedan drugi krug ljudi, postoji krug ljudi koji su ovde birani za sudije Ustavnog suda po partijskim kvotama. Sećate se onog trenutka kada ste, obzirom da imate dva različita koaliciona partnera iz Sandžaka, morali da nađete mesta među sudijama Ustavnog suda i za predstavnike jedne i druge grupacije. Slična je situacija i sa predstavnicima nekih, da kažem drugih delova Srbije ili sudija koji su bliski nekim drugim političkim opcijama.
U isto vreme imate u sudu i onaj deo sudija koji je izabran u vreme koje sam na početku pominjao, dakle, kohabitacije, odnosno koalicije DS i DSS, zbog specifičnog načina izbora predlaganja, pa onda biranja drugog organa sa šire liste. Taj politički uticaj je ugrađen, inherentan je samom zakonu, samom ustavnom modelu i zbog toga imate toliko problema, toliko unutrašnjih razlika u Ustavnom sudu, koje vrlo teško mogu da dovedu do jednog konzistentnog i, slobodno mogu da kažem reformističkog stava. Zapravo, mislim da to treba da radi Ustavni sud. Ako već imamo ovakav Ustav, ako je on rigidan na hiljadu mesta, onda bi makar Ustavni sud kroz praksu mogao da pomogne da neka njegova rešenja budu protumačena na progresivniji način i da, dok ne dobijemo novi ustav, a mislim da što pre treba da počnemo rad na njegovom pisanju, da makar to otkloni nedostatke postojećeg ustavnog modela.
Treće ili četvrto pitanje je kako se Ustavni sud postavlja prema politici, kako reaguje na njene impulse. To nije vezano samo za ovaj sastav Ustavnog suda Srbije, mi smo taj problem u pravosuđu i generalno u sudstvu posebno imali i decenijama unazad. Znam da nije tako, da prečesto postoji direktan politički uticaj Vlade, predsednika Republike, vladajućih struktura na sam postupak pred Ustavnim sudom, a to je posledica i relativnog niskog ličnog, moralnog i profesionalnog kredibiliteta ovako izabranih sudija Ustavnog suda. Takav Ustavni sud najčešće osluškuje šta se dešava u javnosti, pokušava da proceni šta je politički i svaki drugi "mejn strim" i, u zavisnosti od toga, odlučuje da li će pokrenuti određene postupke, kako će ih pokrenuti, koliko će ih efikasno voditi i da li će oni stajati kod sudije izvestioca ili u nekoj drugoj fazi postupka mesecima ili godinama u fioci.
Podsetiću vas samo na nekoliko slučajeva. Mi smo krajem septembra ili početkom oktobra 2008. godine pokušali da iniciramo pred Ustavnim sudom Srbije postupak za ocenu ustavnosti energetskog sporazuma, odnosno niza ugovora koje smo zaključili sa Ruskom Federacijom, koji su obuhvatali skandaloznu prodaju NIS, ali i sporazume o izgradnji gasovoda Južni tok i podzemnom skladištu gasa Banatski Dvor. Dobili smo odgovor posle nekoliko meseci, koji je evidentno bio posledica tog utiska u Ustavnom sudu, koji je bio očigledan, da se radi o, pre svega političkom aranžmanu sa vrlo moćnom državom, da pozadina tog aranžmana nije ekonomska ili komercijalna, nego je, pre svega politička, da se računalo na to da ćemo za uzvrat za tako nisku cenu za privatizaciju NIS dobiti političku podršku za Kosovo. Iz toga sledi taj stav Ustavnog suda, koji je vrlo jasno izražen i u njegovoj odluci koja nam je dostavljena početkom 2009. godine, da šta ima Ustavni sud da se meša u posao koji su zaključili vlade dve države, da je to međunarodni ugovor koji je iznad zakona, po našem pravnom poretku, a da one odredbe koje smo osporili, koje se tiču praktičnog uspostavljanja monopola, kršenja pravila o zaštiti životne sredine, ograničenja suvereniteta naše države, pošto znate da ti ugovori zabranjuju našim državnim organima da menjaju fiskalna i neka druga pravila, da se ta pravila ne mogu direktno primeniti zbog toga što su suviše opšta.
Dakle, u toj odluci kojom odbacuje našu inicijativu, Ustavni sud je, zapravo, presudio Ustavu čiju nadležnost ima da brani, tako što je rekao da Ustav nije jasan i da u ovim odredbama ne može da se sprovodi. To je ogroman problem, pogotovo kad se cela glava Ustava koja se tiče osnova ekonomskih odnosa i onog dela koji se tiče ljudskih prava i sloboda, ne može direktno primenjivati.
Šta se onda, zapravo, od našeg Ustava može primenjivati? Preambula, deo o ljudskim pravima ili deo o organizaciji državnih organa? Ni jedan od tih segmenata Ustava ne funkcioniše, a Ustavni sud, onako kako je danas uređen i nema nikakvog dokaza da će ovaj zakon to značajno promeniti, ne može da da ni jedan od odgovora na neka od ključnih pitanja ovog društva.
Vi znate koliko ste imali problema u nekim drugim postupcima, znate šta vam je Ustavni sud uradio u postupku opšteg izbora sudija, donoseći u različitim fazama postupka ili u različitim vremenskim periodima, opet osluškujući ono što je politički "mejn strim" u društvu, međusobno različite i suprotstavljene odluke, od toga da je na početku ocenio da je sam način promene u pravosuđu ustavan, u skladu sa Ustavom i ključnim međunarodnim dokumentima, do toga da vam je u jednom trenutku, kada im se učinilo, kada su dobili input, kada su počeli da razmišljaju o tome ko će eventualno ostvariti uspeh na narednim izborima, počeli da reteriraju i da vam, praktično, uništavaju ceo koncept izbora sudija, nalazeći opravdanja u nekim parcijalnim i čudnim tumačenjima garancija sudske nezavisnosti, trajnosti sudske funkcije itd. Iako su izbrani po Ustavu koji je, iako ne formalno, ipak izraz ozbiljnog ustavnog diskontinuiteta, iako su i sami, većina njih ili jedan deo njih, došli iz tog sudskog, pravosudnog miljea, za koji sami znaju da je to bio jedini segment države u kome se ništa nije promenilo na bolje posle 5. oktobra, a onda, 10 – 11 godina kasnije, ta činjenica da se ništa nije popravilo je suštinski sprečavala bilo kakav institucionalni, društveni, pravni, ekonomski progres ovog društva.
U međuvremenu su neki od tih problema rešeni, naravno, ponovo na zaobilazan način, ponovo uz otvorene ili prikrivene političke kalkulacije. To je nešto što i danas opterećuje pravosudni sistem u Srbiji. Vi znate da će se to dešavati i nakon isteka mandata ove Vlade i nakon isteka vašeg mandata, bez obzira što LDP i većina poslanika naše stranke je u svakom trenutku imala vrlo ozbiljno razumevanje za ono što vi lično radite u tom ministarstvu. Prosto, sistem koji vodite, pa i Ustavni sud, na čiji rad institucionalno utičete ovakvim predlozima zakona, ne može da zavisi ni od dobre volje, ni od sposobnosti jednog pojedinca ili državnog funkcionera, nego je, pre svega, refleks one atmosfere koju u njemu produkuju najviši državni zvaničnici: predsednik Republike, premijer, cela Vlada, mediji, civilni sektor itd.
Konačno, jedan od poslednjih primera o kojem hoću da govorim je cirkus koji traje pred Ustavnim sudom sa dva postupka. Jedan je postupak za zabranu desničarskih ili ekstremističkih organizacija, koji je prvo, kao što znate, pokrenut na problematičan način, tu je bilo mnogo propusta u radu tužilaštva, a onda sve ono što je radio Ustavni sud: termini zakazivanja određenih radnji u postupku, način na koji se to predstavljalo javnosti, način komunikacije sa javnošću, odabir lica koja će biti pozivana na te rasprave, sve je to taj inicijalni zahtev države, odnosno javnog tužilaštva, obesmislilo.
Možemo da sprovedemo istraživanje javnog mnjenja u ovom trenutku, na bilo koji drugi način da izmerimo impresije i utiske javnosti i videćete da u ovom trenutku ima mnogo manje razumevanja za postupak za zabranu tih organizacija u društvu, da ima mnogo više nalaženja opravdanja za te mlade zavedene ljude, kako neki govore, nego što je to bilo u onom trenutku kada je država pokrenula postupke. Šta treba da bude rezultat? Ovo kakva je situacija danas ili potpuno suprotna situacija u kojoj će, ne samo Ustavni sud u nekom trenutku, nego i najvažniji delovi društva i generalno većina građana osuditi organizacije ili pojedince koji otvoreno nasiljem ili pozivanjem na nasilje krše osnovna ljudska prava i građanske slobode.
Još jedan primer se nedavno pojavio pred Ustavnim sudom i ponovo uznemiro javnost, a to je pitanje ocene ustavnosti Statuta Vojvodine. To je vrlo važno pitanje u našem društvu, odnosi se na trećinu ove zemlje, na jednu zajednicu ili teritorijalnu jedinicu koja, čak i po sadašnjem Ustavu, ima određena obeležja autonomije, naravno, ne dovoljna.
Šta je rezultat dosadašnjeg toka postupka pred Ustavnim sudom? Informacija koju smo dobili da su kao predstavnici stručne javnosti pozvani, ne znam, Kosta Čavoški, Zoran Lončar koji je jedan od visokih funkcionera DSS koja je zapravo i pokrenula postupak, čini mi se gospodin, prof. Samardžić, nisam siguran da li je on bio pozvan. Prof. Ratko Marković jedan od tvoraca modela ukidanja autonomije suštinske autonomije na teritoriji Srbije ustavnih promena iz 1989. godine, odnosno 1990. godine.
Predsednik Ustavnog suda i sudije Ustavnom suda će vam reći da ništa nisu pogrešili da su oni pozvali predstavnike jedne i druge strane zainteresovane javnosti i da je to zapravo suština demokratskog procesa da se tako razmenjuju argumenti.
Međutim, čudom se dogodilo da argumenti DSS, njihovih ustavnih eksperata, onih koji su ključno doprineli tome da sadašnji Ustav bude ovako nedemokratski i ovako suprotstavljen između ostalog autonomije i Vojvodine. Argumenti prof. Koste Čavoškog dobio je mnogo više prostora u javnosti, da se javnost ponovo alarmira, da se ponovo pokrenu i probude te priče o Srbiji iz tri dela koja nije postala cela, da se izmišljaju strahovi o separatizmu na teritoriji Vojvodine, itd. Da li je bilo prostora i rasprave pred Ustavnim sudom u analizi Ustavnog suda u standardima koje Ustavni sud treba da postavi. Mesto za analizu koja pokazuje da mi recimo sledeće nedelje, recimo, ovde usvajamo Republički budžet od devet milijardi evra, a da je u toj preteranoj autonomiji koja je data Vojvodini pokrajinski budžet 650 miliona evra.
Da li je Ustavni sud sa bilo kakvim pravilima poseban da na taj način rezonuje, da o tim argumentima govori i da se malo okrene životu. Ne, do sada su celu svoju aktivnost svodili na to da li je Obraz ili neko drugo udruženje formalno registrovano, da li je kompjuter veštačen na ovaj ili onaj način, a sve onako namigujući na desno oko, ko vaimarska Nemačka, posle Prvog svetskog rata.
Iza te fasade legalizma i zaštite ustavnog poretka uvek se zapravo krije razumevanje za one koji su protivnici ljudskih prava i građevinskih sloboda, protivnici promena i reformi u Srbiji i konačno protivnici, hajde da tako kažem, evropskih integracija ili evropskih reformi ove zemlje. To nije beznačajno pitanje. U situaciji u kojoj neki drugi državni organi u kojima parlament, Vlada, pa sve više i predsednik republike uživaju sve manje demokratskog poverenja građana, mnogo se pažljivije u javnosti osluškuje ono šta radi, kako radi Ustavni sud i čitav niz drugih institucija koje nisu na pravi pogled, ili nisu eminentno političke.
Što se tiče nekih konkretnijih odredbi više ćemo o tome razgovarati u raspravi u pojedinostima. Želeo bih samo da dobijem odgovor na neka od tih pitanja. Meni se učinilo na nekim mestima u ovom zakonu da vi zapravo ponešto otežavate proceduru, odnosno pristup građana sudu. Pogotovo u onom delu kada govorite šta sve zapravo treba da sadrže zahtevi kada se obraća Ustavnom sudu. Ranije je, čini mi se bila formulacija, opredeljivanje zahteva i potpis podnosioca, a danas se ovim izmenama traži mnogo preciznije navođenje. To će na neki način smanjiti verovatno broj slučajeva, a sa druge strane može da nas dovede u opasnost pred Evropskim sudom za ljudska prava zbog toga što vi znate da mi imamo najviše problema, osim sa članom 6. Evropske konvencije, pravo na pravično suđenje i ovim pravom iz člana 13. a to je pravo na efikasno pravno sredstvo.
Onako kako ustavna žalba sada funkcioniše, ta velika kašnjenja zapravo nas dovode u situaciju da će uskoro pred Evropskim sudom i sama činjenica da neko lice nije dobilo odluku Ustavnog suda, po ustavnoj žalbi, dakle, da po njoj nije bilo odlučeno, mi dolazimo u opasnost da će Evropski sud za ljudska prava početi da procenjuje da više nije ni neophodno iscrpeti to pravno sredstvo, pošto se ne radi o efektivnom pravnom sredstvu. To zavisi od broja slučajeva. Ako na ovaj način ograničete tu mogućnost, odnosno smanjite broj slučajeva, mislim da onda dolazimo ponovo u istu situaciju.
Dakle, da će to biti neka vrsta uskraćivanja pravosuđa kako u čitavom nizu svojih odluka kaže Evropski sud za ljudska prava i da će kroz ovo tehničko rešenje, zapravo biti napravljen mnogo veći politički problem. Ne kažem da je to bila vaša motivacija jer imate veliki problem sa zaostalim predmetima i razumem da nekako morate da ih rešavate ali hajde da probamo da nađemo način da ta ravnoteža prosto bude pravedenija i da na strani građana možda bude prostora za ustavne žalbe i naravno neke vrste prevencija moraju da budu vezane ne za Zakon o Ustavnom sudu i pravila postupka, nego za rad ovog opšteg sudskog, pravosudnog aparata za rad državne uprave. Tu upravo nastaju najveći problemi i zbog toga se građani tako često, tako velikim brojem ustavnih žalbi obraćaju Evropskom sudu za ljudska prava, posle postupaka pred domaćim organima.
Razgovaraćemo još pa ćemo verovatno biti u prilici da razjasnimo još neka pitanja. Hvala.