Poštovana potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, prvo moram samo jednu rečenicu. Začudio me gospodin Šormaz koji se odjednom toliko uplašio policije na ulicama i sada mu to toliko smeta. Nisu mu smetali pripadnici JSO na Gazeli 2001. godine, tada je to bio divan i legitiman narodni protest.
Da se vratimo na ono što je neka tema, da se klonimo malo tih bizarnih stvari koje okupiraju Srbiju na silu protekla tri ili četiri dana, to je i opomena za vladajuću koaliciju, da pod senkom onoga što se dešava, ne prođu bez pažnje javnosti neke mnogo važnije stvari.
Danas je u poseti Beogradu ruski šef diplomatije Sergej Lavrov. Mi smo vrlo površno čuli šta će biti teme razgovora. Navodno, preciziranje nekih tačaka potencijalnog ugovora o strateškom partnerstvu između Srbije i Rusije.
Mislimo da o tome mora mnogo ozbiljnije da se razgovara, da vidimo šta je platforma Vlade ili ministra spoljnih poslova, koji će očigledno voditi te razgovore danas, pored predsednika Borisa Tadića, pošto Srbija ima čitav niz ozbiljnih problema ili nerešenih problema ili otvorenih pitanja, da iskoristim taj diplomatski rečnik, u odnosima sa Ruskom Federacijom.
Prošli put kada se sa Rusijom razgovaralo, u predvečerje izbora i u atmosferi očekivanja da će izbori biti raspisani ili pred same izbore 11. maja 2008. godine, zemlja je uvedena u čitav niz problema koje ni danas ne možemo da rešimo.
Da vas podsetim, tada se desilo da izgubimo, kao jedina zemlja koja je ušla u projekat "Južni tok", većinsko vlasništvo, odnosno ravnopravan status u tom budućem projektu, izgubili smo većinski paket i ravnopravno vlasništvo prilikom prodaje NIS i dalje smo zemlja koja jedina ima posrednika, i to u stranom vlasništvu prilikom uvoza gasa, itd.
Ova zemlja je proteklih nekoliko godina zaključila ugovor o strateškom partnerstvu s još jednom zemljom. Nismo shvatili ni iz javnosti, ni iz onoga što je najavljivano da tu postoje neki ozbiljniji problemi. U čemu su problemi u razgovorima sa Ruskom Federacijom? Šta je to što nije moglo da se reši pre oko mesec dana, kada je ovde u poseti bio ruski premijer Putin?
Ako vas je prošla ta fascinacija ruskim premijerom, da vidimo šta su danas ova tehnička pitanja koja nas godišnje koštaju milijardu, dve ili tri dolara ili evra. Rusija je zemlja s kojom imamo ogroman spoljnotrgovinski deficit. Rusija još uvek nije tržište za naše proizvode iz niza razloga, najmanje zbog Rusije, više zbog nesposobnosti naše politike, političke ekonomije ili ekonomije da proizvede, izveze te proizvode.
Imamo očigledno problem oko rekonstrukcije đerdapskih hidroelektrana, o čemu se u javnosti vrlo malo govori. Još jednom pozivam Vladu, pre svega premijera Cvetkovića, da ovom parlamentu uputi odgovore na ta pitanja. To isto važi i za predsednika Republike. Lepo je što dolazi u prigodne posete parlamentu, koje očigledno gospodinu Iliću smetaju, ali osim četiri razgovora ili četiri susreta sa gospodinom Nikolićem, vreme je da se on i premijer jednom u protekle dve-tri godine obrate i ovom parlamentu gde se donose odluke. Hvala vam.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku želim da u ime Liberalno demokratske partije izrazim saučešće i punu solidarnost sa građanima Minska i Belorusije, nakon jučerašnjeg, po svemu sudeći, terorističkog napada koji se dogodio, i svaku vrstu pomoći.
Naravno, to samo potvrđuje značaj onoga o čemu ovde stalno govorimo. To su izazovi modernog sveta, opasnost od terorizma, potreba da se zemlje međusobno povezuju, integrišu u bezbednosne saveze, blokove i da na taj način organizovanije i efikasnije vode tu borbu.
Da se vratim na pitanje. Imam pitanje za predsednika Vlade i voleo bih da, kada budem dobijao odgovor, odgovor zaista bude od predsednika Vlade. Prošle nedelje sam dobio odgovor na poslaničko pitanje koje sam postavio pre dve ili tri nedelje, a koje je uputio ili potpisao zamenik premijera. Naravno, ne verujem da se on bavio davanjem odgovora na to pitanje, prosto je potpisao kao dežurni potpredsednik Vlade, ali moje pitanje nije bilo upućeno čak ni Vladi, nego isključivo premijeru, s obzirom na to da se odnosilo na ekonomsku oblast.
Dakle, moje današnje pitanje je, da mi premijer odgovori, koje su dve ili tri mere koje će preduzeti u narednih nekoliko meseci kako Srbija, bar 2011. godinu, ne bi završila kao zemlja sa ubedljivo najgorim performansama u ekonomskom smislu u regionu?
Pre dva dana su izašle procene projekcije, jedan dosije praktično za zemlje Balkana, kada su u pitanju efekti ekonomskih mera njihovih vlada, način i efikasnost odgovora na svetsku ekonomsku krizu, i Srbija ne da nije lider u regionu nego je po svim tim parametrima, po svim performansama, ili poslednja ili pretposlednja. Lideri smo po stopi inflacije. U prošloj godini je 20 puta bila veća inflacija u Srbiji nego u Crnoj Gori.
Kada smo juče pripremali tu izjavu za javnost, neki ljudi u stranci su tražili da proverimo nekoliko puta da se nije omakla greška. Naš zamenik predsednika Nenad Milić, koji ima to policijsko iskustvo, i uvek veruje u snagu isključivo pisanih dokaza, tražio je da nekoliko puta to proverimo. Tačno je, dvadeset puta je veća inflacija u Srbiji nego u Crnoj Gori. Naravno da jedan od razloga za to i što je Crna Gora uvela evro kao svoju valutu, ali je to jedan od razloga zbog kojeg se LDP godinama zalaže za uvođenje dvovalutnog sistema.
Deset puta je viša stopa inflacije u Srbiji nego u Hrvatskoj. Ona je tamo 1%, a u Srbiji je preko 3%, odnosno bila je 10,3% u protekloj godini. Stopa nezaposlenosti je dva puta veća u Srbiji nego u Hrvatskoj i Crnoj Gori. Neću ni da govorim o zaradama. Ono što je najgore za građane ove zemlje je što se njima stalno šalje poruka da je to prirodno stanje, da je to neka zla sudbina. Srbija može po svim ekonomskim parametrima da bude uporediva sa zemljama regiona i da bude čak ispred njih, samo su druge zemlje donele neke političke odluke koje Srbija još uvek nije spremna da donese i nisu spremne da donesu političke stranke u Srbiji.
Pre svega one dve koje sebe vole da opisuju kao najveće i najuticajnije, koje ovih dana vode tu besmislenu raspravu oko toga ko će prvi preseći i saopštiti da će izbori biti 18. decembra, iako svi u zemlji znaju da će, naravno, izbori biti u decembru. Zbog toga je ovo moje pitanje vezano za ovu godinu, odnosno za to sa čime ćemo pred građane.
Sve te druge države su donele te odluke. Sve su ili integrisane potpuno u NATO ili su vrlo blizu te integracije. Mnogo su dalje odmakle od nas u evropskim integracijama i sprovele su unutrašnje tržišne reforme. Tamo se ne sprovodi ponovno podržavljenje kompanija, nego je proces obrnut. To su zemlje koje su počele reformu svog javnog sektora, javnih preduzeća. U Srbiji, Poreska uprava ne sme da kontroliše javna preduzeća, čak ni u tom smislu da li koriste nelegalan softver.
Zvaničnici Poreske uprave, to sam jutros gledao na Javnom servisu – RTS, čak se hvale time kako u ovom trenutku neće kontrolisati javna preduzeća i građane, ali će zato ulaziti u privatne kompanije, u privatni sektor i tamo zavoditi neki red.
To je direktna diskriminacija, kao što je uvredljiv taj odgovor koji sam pominjao i koji sam dobio prošle nedelje, moje pitanje je bilo koliko je državnih garancija aktivirano, koliko smo platili, samo za tri javna preduzeća, u 2009. i 2010. godini, EPS, „Putevi Srbije”, „Železnice Srbije”? Odgovor je uvredljiv – nije aktivirana nijedna garancija, nego je država iskoristila svoje pravo da plati umesto primarnog dužnika.
Drugo pitanje je bilo: kada će država dobiti taj svoj novac nazad? Odgovor je u jednoj rečenici – u zakonskom roku; iako je zakonski rok odavno prošao.
Kada se ovde drmala Vlada, pre dva meseca, bilo je mnogo prigovora na to što radi ili što je radio potpredsednik Vlade i ministar Dinkić, da su subvencije u privatnom sektoru prevelike za novo radno mesto. Ako pogledate godišnje subvencije koje odu na železnicu Srbije, to je 160 miliona evra za 20.000 radnika. Mi svake godine platimo 8.000 evra po zaposlenom u „Železnicama Srbije” nizašta, i tako iz godine u godinu. Očekujem da ovaj odgovor Vlade makar na ovo pitanje bude nešto ozbiljniji nego onaj prošli.

Uvažena ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, gospođa Popović je dosta govorila o stavovima LDP u odnosu na ova četiri zakona i praktično najavila naš generalni stav. Mi smo na neke od ovih zakona, pre svega na zakon o advokaturi, podneli niz amandmana. Za neke verujem da su prihvatljivi, o nekim možda problematičnim rešenjima, i koji ne ugrožavaju generalno ni duh, ni tu načelnu potrebu da se novi zakon o advokaturi usvoji.
Dakle, neka od tih rešenja bi ga svakako popravljala i govoriću o nekim amandmanima ili o sadržaju amandmana.
Prvo, mislim da je važno da se kaže da, makar sa stanovišta LDP, svi ovi zakoni, a pogotovo zakon o advokaturi, predstavljaju praktično integralni deo reforme pravosuđa. To je tako i po suštini i tako bi bilo da nije bilo opšteg izbora i nekih problema koji su ga pratili, ali pogotovo s obzirom na posledice, nedoumice, pa i izvesne probleme kojima je bio obeležen taj deo reforme pravosuđa, čije posledice su svakako javnosti, a pogotovo kod onog dela vrlo zainteresovanih, pa i nedobronamernih, preuveličavan konstantno.
Ali, svakako da će to što se dešavalo imati posledice i na ovaj zakon i na primenu ovog zakona, pa u određenoj meri mora imati posledice i na neka njegova rešenja. Tu pre svega mislim na odredbu o zabrani ili klauzuli zabrane konkurencije, odnosno načelnoj zabrani bavljenja advokaturom, o onemogućavanju upisa u advokatski imenik, u imenik advokata u roku od dve godine za bivše nosioce sudske funkcije.
S teorijskog stanovišta, pa i sa stanovišta problema koje mi imamo u različitim oblastima, pogotovo kada su u pitanju različiti mogući oblici sukoba interesa, svakako da to obrazloženje stoji. Međutim, mislim da mi s druge strane moramo da vodimo računa i o problemu u kome se nalazimo, o visokoj senzibilisanosti javnosti na problem neizabranih sudija, na vrlo različite statuse u kojima se oni nalaze i mislim da tu odredbu treba relativizovati.
Poslanici LDP-a su podneli amandman kojim traže njeno brisanje. Možemo razgovarati o tome da recimo njena primena bude vremenski ograničena odnosno odložena itd. Ali, mi s druge strane tražimo da se možda i kroz ovu raspravu, a svakako u narednim nedeljama konačno stavi tačka, odnosno da se raščisti šta se dešava s onim ljudima koji nisu izbrani, koliko njih je, mi smo neka od tih pitanja postavili - koliko njih je prešlo u advokatske redova, da se konačno raščisti ova situacija.
Prošlo je, čini mi se, sedam ili osam meseci od tvrdnje jedne parlamentarne političke stranke da je nekoliko stotina bivših sudija prešlo u članstvo te partije. Neki od njih su u postupku žalbi na odluke Visokog saveta sudstva, neki postupci su vođeni pa prekinuti pred Ustavnim sudom.
Za sve njih se praktično, ili za ogromnu većinu, isplaćuje naknada iz budžeta, i u tom galimatijasu više niko ne može da se snađe i da podvuče crtu da kaže kakva je situacija. To je važno za građane. Građani koriste i advokatske usluge. Neki od tih ljudi su u međuvremenu postali advokati.
Ako govorimo o tome problemu, onda i ova odredba o zabrani upisa u roku od dve godine praktično ne bi važila za one bivše sudije i tužioce koji su u međuvremenu postali advokati i upisani u imenik advokata. U realnoj situaciji, njihov problem je isti ili sličan u smislu posledica ili položaja koji mogu da imaju u budućnosti. Posledice zakonske odredbe bi bile različite. To bi stvorilo neku vrstu diskriminacije i neku novu vrstu pravne nesigurnosti.
LDP će glasati za zakon o javnom beležništvu. Praktično od osnivanja, poslednjih pet, pet i po godina, ideja da se u naš sistem uvede javno beležništvo, odnosno javno-beležnička služba, s jedne strane, i sertifikovani privatni izvršitelji u izvršnom postupku, s druge strane, vrlo je važan deo segmenta i programa i politike LDP.
Tu odluku zakonodavca i najveći deo rešenja podržavamo, pogotovo s obzirom na činjenicu, na situaciju, mnogi poslanici su to ovde pre mene pominjali, da sa aspekta efikasnosti pravosuđa i sudskih postupaka, ali i sa aspekta potencijalnog i realnog kršenja individualnih prava i sloboda ljudskih prava, trajanja sudskog postupka, pogotovo ovog njegovog izvršnog dela, jeste najveći problem u proteklim godinama. To je problem koji će se najteže rešavati.
Svi ovi drugi problemi u manjoj ili u većoj meri zavise ili su zavisili od postojanja političke volje. Neki od problema se rešavaju sporije zbog toga što možda kvalitet te političke volje nije bio dovoljno dobar i realizacija poslova dovoljno efikasna, a s druge strane otpori preterani. U ovom delu moraju da budu nađena tehnička rešenja i da ona vrlo dosledno budu sprovođena kako bi se situacija poboljšala.
Znate da se ubedljivo najveći deo i okončanih postupaka pred Evropskim sudom za ljudska prava, ali pogotovo onih koji su u toku, odnosi upravo na ovaj deo sudskog postupka, na član 6. i član 13. Evropske konvencije o ljudskim pravima, odnosno pravo na pravično suđenje i pravo na efektivno pravno sredstvo ili efikasan pravni lek. Manje-više, s obzirom na zatečenu situaciju, Evropski sud donosi uvek iste presude odnosno iste odluke, s obzirom na to da je opis situacije ili problem sa kojim se suočavaju građani i privredni subjekti uvek isti.
Podneli smo jedan amandman na zakon o javnom beležništvu. Videćemo u ovoj raspravi da li će biti prihvatljiv. Mislimo da on ide sa tim da poveća sigurnost građana kao korisnika te usluge, pogotovo u situaciji kada se uspostavlja jedna nova služba koja dobija dosta velika i dosta značajna ovlašćenja.
Ne delim ovaj strah da će Srbija biti u problemu i da ćemo posle niza drugih neprijatelja koje smo imali, da će ovde početi da vršljaju i strane advokatske kancelarije. Mislim da s te strane ne preti nikakva opasnost, pogotovo s našom državom koja je uvek spremna da zaštiti pogotovo domaći monopol, a pogotovo onaj monopol kada se vezuje za neke njene organe.
Mislimo da je svaka vrsta konkurencije, pa i takva, dobra, da ona mora da bude uvedena pod vrlo strogim pravilima. Imamo problem sa tom samoregularnošću, što bi rekao kolega Milićević malopre, i to ne samo u ovoj oblasti. Zbog toga toliko problema postoji u advokatskim komorama, zbog toga je ovaj zakon toliko važan i zbog toga je bilo toliko nedoumica u njegovom pisanju i usvajanju.
Lobiranje je sasvim legitimno, da se odmah razumemo, ali ono mora da funkcioniše po nekim unapred definisanim pravilima, mora da bude elementarno transparentno i mora da bude u skladu sa nekim bazičnim, ustavnim i uopšte zakonskim načelima koja definišu naš život, pa i funkcionisanje ovog dela života.
Dobro je što smo konačno odustali od te ideje da se advokatura makar formalno ili u smislu zakonske odredbe definiše i doživljava kao neka vrsta javne usluge kojoj svako može da pristupi i da je uzimanje advokata, angažovanje advokata, njegovih usluga praktično na nivou bilo koje druge državne usluge koju, uz odgovarajuću taksu, plaćamo. Među advokatima postoji ogromna razlika u kvalitetu, ugledu, sposobnosti.
S druge strane, osnovni smisao advokatskog posla nije zaštita javnog interesa nego je zaštita privatnog interesa pre svega, naravno, u skladu sa Ustavom i zakonom, ali to ne izdvaja ovu profesiju od bilo koje druge ili od bilo koje druge vrste posla, tako da mislim da je dobro što je uvodnim odredbama, u članu 2. i u članu 3, smisao advokature regulisan na takav način.
Mislimo da je možda bilo prostora da se u jednom delu odustane od ovog rigidnog opredeljenja koje kaže da advokat ne može biti u radnom odnosu, odnosno da je jedan od uslova za upis advokata da nije zasnovao radni odnos, pre svega zbog realne situacije koja postoji, pogotovo kada su u pitanju mlađi advokati i oni koji rade u većim kancelarijama. U realnom životu oni rade za neku vrstu naknade koja je neka vrsta plate, iako se to ne zove formalno tako. S druge strane, nemaju onu vrstu garancije koje su vezane za prava iz radnog odnosa.
Konačno, ljudi se u advokatskom poslu, kao i u svakom drugom, razlikuju po količini i kvalitetu ambicije koju imaju. Neki ljudi će iz niza razloga biti zadovoljni time da su možda u pravom formalnom smislu zaposleni u nekoj advokatskoj kancelariji, da u njoj rade, da primaju platu, da imaju tu vrstu sigurnosti, a da s druge strane možda ne moraju da ulažu onaj nivo angažmana, posvećenosti, celodnevnog angažmana koji zahteva ta vrsta partnerskog statusa ili vođenja advokatskog posla na taj način.
Mislim da je jedan deo neprecizan. Čini mi se da je to član 21, koji u jednom delu govori o uslovu da nije u radnom odnosu, a onda o tome da ugovor o radu tog lica ne zabranjuje konkurenciju. Mislim da se te dve stvari međusobno preklapaju, ali to je, manje-više, pravno-tehnička primedba na ove odredbe.
To su neke generalne ideje s kojima LDP ulazi u ovu raspravu. Verujem da će neki od amandmana biti prihvatljivi za vas.
Insistiramo i na ovim pitanjima koja sam postavio zbog toga što je to važno, pre svega za građane, ne za našu političku borbu ovde, ali važno nam je da znamo koliko od onih sudija koji bi potencijalno možda mogli da se vrate u sudijske kabinete i u međuvremenu koliko je njih ušlo u članstvo nekih političkih partija, kakav je njihov status, koliko je njih u advokatskom statusu, konačno da saznamo malo preciznije taj iznos koji svakog meseca izdvajamo.
On nije mali i Ministarstvo i državu očekuju značajne investicije i u ovom delu. Ovde se uvodi Advokatska akademija, a nedavno smo uveli i Pravosudnu akademiju. Mislim da je možda korisnije da tu situaciju razrešimo, pa da taj novac koji nemamo ili ga imamo u ograničenoj količini možda uložimo u taj deo obrazovanja ili takvu investiciju, a ne u ovakvo trošenje budžetskog novca.
Nemam vremena. Nadam se da ćemo nekom drugom prilikom moći više da pričamo o tome i o kvalitetu pravničkog obrazovanja. Moram da vam kažem, juče sam razgovarao sa 14 studentskih lidera. Verujem da bi premijer Putin, kad bi video i broj studentskih lidera, imao sličnu primedbu kakvu je imao ovde na sastanku sa šefovima poslaničkih grupa, ali među njima nijedan nije pravnik.
Nemam ništa protiv drugih profesija, drugih škola, pa i ovih tehničkih, ali mislim da nekako nije prirodna situacija da među tim sadašnjim ili budućim liderima nema nijednog pravnika.

Predsednice, poštovani ministri, potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Đeliću, ipak moram na trenutak da se vratim na ovu raspravu koju smo, verujem, pokrenuli o ulasku Srbije u članstvo NATO saveza, odnosno o izazovima u tim integracijama, razlozima zašto se o njima ne govori i eventualnoj koristi ili šteti koju bi mogla da ima Srbija.
Verujem da znate da LDP ne insistira na tome iz nekakvih razloga koji bi se mogli nazvati populističkim, iz potrebe da se bilo kome na bilo koji način dodvoravamo, nego zbog toga što iskreno verujemo da je to u najboljem interesu ove zemlje.
Donekle ću preformulisati pitanje koje je bilo na početku ove rasprave. Dakle – da li vi lično, kao potpredsednik Vlade, političar, kao neko ko čak i među ministrima koji su danas ovde ima apsolutno najduže iskustvo i u obavljanju državne funkcije u Vladi i u evropskim integracijama (mislim da je ovo četvrta vlada u kojoj ste vi ministar ili potpredsednik), verujete da bi Srbija brže došla do punopravnog članstva u EU uz donošenje odluke o ulasku u članstvo NATO saveza?
Dakle, nije sporno da Srbija verovatno može da uđe u punopravno članstvo i bez tog članstva, samo je pitanje kakvu bi korist od toga imala ova zemlja i kako bi EU izgledala do tog trenutka.
Druga stvar, zaista je teško razumeti tu potrebu da svaki put i po svaku cenu moramo da štrčimo i da se razlikujemo od drugih zemalja. Verujem da delimo mišljenje i iskustvo da je to ovoj zemlji retko donosilo bilo kakvu korist u prošlosti, kada je bila baš izuzetak u takvim situacijama. Možemo da budemo izuzetak u tome da smo tako mala zemlja, a imamo drugog ili trećeg tenisera sveta, ali ne moramo da budemo jedina zemlja iz ovog, hajde da ne upotrebimo ponovo neku grubu reč, istočnog bloka, istočnog lagera, koja će probati da bez članstva u NATO-u uđe u EU.
Možda je i dobro ovo što se dešava poslednjih dana, da pobije tvrdnje mnogih o maloj ulozi malih zemalja u NATO-u, o tome da bi Srbija u takvom članstvu bila potpuno skrajnuta na margine. Pre dva ili tri dana je veleposlanica, ambasadorka Republike Hrvatske u UN izabrana za pomoćnicu generalnog sekretara NATO-a. To ipak nešto govori. U nekim situacijama je to čak i mnogo više nego što bilo koja druga mala zemlja može da dobije u ovom trenutku, naročito posle reformi Lisabonskog sporazuma, čak i u okvirima EU.
Ako o tome ne razgovaramo, onda je dosta teško da kreiramo tu politiku, kako mi u LDP kažemo, ulaska u NATO i EU sa kičmom i karakterom. Mi smo zbog toga prošle nedelje intervenisali u odnosu na dosta problematičnu intervenciju pojedinih zapadnih saveznika u Libiji. To je, prosto, jedini način da na normalan način krenemo u te integracije. Dakle, moje pitanje je – da li kao potpredsednik Vlade zadužen za EU verujete da će Srbija brže ući u EU ako donose odluku o ulasku u NATO? Ne morate da dajete onu vrstu analize koju očigledno očekuje ambasador Konuzin, koji preporučuje Srbiji... Očekujem vašu analizu.

Moramo da krenemo redom. Nadam se da ovo što ste sada rekli, da ministri u Vladi ne mogu da iznose svoje mišljenje, nije kritika gospodina Ćirića, koji je malopre izneo svoje mišljenje kako bi on glasao ili kako bi on odlučivao u odnosu na ponudu koja je došla od "Telekoma Austrija".
Ja sam vas pitao za vaše političko mišljenje. Vi ste visoki funkcioner najveće stranke vladajuće koalicije i vi ste, u tom svojstvu, na neki način promenili politiku u odnosu na evroatlantske, odnosno NATO integracije poslednjih nekoliko godina.
Vi ste bili član vlade posle 5. oktobra, odnosno posle januara 2001. godine, koja je imala vrlo jasan stav o potrebi da se Srbija integriše i u NATO i u EU. Teško da ćete nekog ubediti danas da, makar do 2006. ili 2007. godine, integracije Srbije u EU nisu bile vezivane, praktično u svakom trenutku, i za donošenje odluke o ulasku u NATO.
Šta se u međuvremenu promenilo? Vi ste malopre ovde navodili razloge koji opterećuju, da tako kažem, mogućnost donošenja odluke o ulasku Srbije u NATO. I ti izazovi koji postoje su realni, oni su tačni. Tačno je da je NATO bombardovao Srbiju, tačno je da je bilo nekih drugih nesporazuma, ali to se nije dogodilo u poslednje dve, tri ili četiri godine.
Jedina stvar koja se dogodila posle 2003. godine i posle izlaska vašeg i vaše stranke iz Vlade je taj martovski pogrom 2004. godine, kada su NATO snage na Kosovu ipak na neki način i u određenoj meri, ograničeno i možda nedovoljno, uspele da zaštite Srbe i srpsku imovinu koja se nalazi na Kosovu.
Jedino što se u međuvremenu promenilo je ta činjenica da je u jednom trenutku postojala koalicija sa DSS Vojislava Koštunice. Nadam se da niste samo zbog tog razloga promenili stav koji ste imali pre nekoliko godina.

Bojim se da nisam razumeo ovu poslednju tvrdnju i, ako sam dobro razumeo, nadam se da to nije zvaničan stav Vlade Srbije, makar ovih stranaka koje je sada čine. Žao mi je što sam vas doveo u tu situaciju, nenamerno, da tvrdite kako su Vojislav Koštunica i Goran Svilanović, ili DSS i GSS, gurali Srbiju u NATO, a Demokratska stranka je bila protiv toga. Zaista mislim da to niko ko se seća tih vremena ne bi mogao da potvrdi i, konačno, nije pošteno ni prema stranci čiji ste funkcioner, ali to dalje neću komentarisati.
Rekao sam da nije sporno da je bilo među članicama NATO-a ozbiljnih nesuglasica oko intervencija u Libiji, ali, bez obzira na to kakvu odluku na kraju donese NATO, ona se uvek odnosi na onu zemlju u kojoj on interveniše ili sa kojom ima neku vrstu odnosa ili neku drugu vrstu problema. Sasvim je očigledno da su zemlje koje su bile u NATO-u, koje jesu članice NATO-a, u mnogo većoj meri mogle da utiču na donošenje bilo koje odluke nego mi koji smo van NATO-a.
Gospodine Đeliću, imam samo još jedno pitanje za kraj, a ne možete da mi odgovorite, odgovorićete mi drugom prilikom – koliko će iznositi akciza na motorne benzine kada se bude promenio Zakon o akcizama?

Predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, zanimljiva rasprava se povela oko ovog amandmana pa je možda prilika da kažemo još nekoliko stvari. Drago mi je da ste na kraju rekli koje su to opštine, ili tri para opština, da tako kažemo, gde postoji to međuopštinsko povezivanje, dve su na Kosovu. Ne mogu da se složim, mada u načelu razumem ono o čemu je govorila gospođa Radeta; ja bih rekao da se, praktično, zbog održavanja tog provizorijuma koji je vezan za Kosovo ostatak Srbije, više od 160 opština, dovodi u situaciju koja potencijalno može da bude opasna.
Vi ste rekli da nije obavezno za druge opštine da se povezuju kroz neku vrstu, starim rečnikom da kažem, međuopštinske saradnje u centre za socijalni rad ili u zajedničke centre za socijalni rad, ali to će se neminovno dogoditi. Nisu Crna Trava i još neke opštine koje ste nam pominjali jedine koje su u lošoj situaciji. Ako kroz zakon dozvolite takvu mogućnost i pri tom ne vodite računa o čitavom nizu drugih stvari, od toga kako je kroz ove statističke regione podeljena Srbija, o toj uvek važnoj okolnosti političke raspodele moći, odnosno koalicija koje drže vlast u pojedinim opštinama, mogućnosti da se po tom osnovu ili kroz takvu vrstu dogovora povezuju neke opštine u zajedničke centre za socijalni rad, onda će takva situacija nastati verovatno u čitavom nizu opština.
Ne morate da priznate kosovsku nezavisnost, naravno, ali ne možete ni zbog toga što stalno zazirete od ove opasnosti ili od ove optužbe, dakle da će vas neko optužiti da posredno priznajete nezavisnost Kosova, dovoditi 150 i nešto opština u Srbiji u potencijalno težak položaj. Uostalom, ovih dana gledamo koliko novca stalno odlazi na Kosovo, za četiri ili šest opština na Kosovu novac možete da obezbedite i na direktan način, a problem rešavanja faktičkog stanja ste mogli da prevaziđete i kroz nekoliko odredaba u prelaznim i završnim odredbama. Praktično, to postojeće, faktičko stanje na neki način da konzervirate, odnosno da njegovo prevazilaženje vežete za neki zakonom određeni rok.
Na trenutak bih se vratio na ono o čemu je govorila koleginica Bugarčić. Bez obzira na to što vam je ona sasvim razumljivo i sasvim pristojno zahvalila na odgovorima, ja sam ipak primetio da na jedno njeno pitanje niste dali odgovor, a to je pitanje departizacije u jedinicama lokalne samouprave i, s druge strane, u centrima za socijalni rad. Vi ste sami u nekoliko navrata govorili o tome, pre svega kada ste objašnjavali političku poziciju svoju i svoje stranke, sve one kritike koje trpite i stalne pozive zbog toga što ste u Vladi, a ne možete ljudima koji su u vašoj partiji ili bliski vašoj partiji ili birači vaše partije, sigurni glasovi kako se to danas moderno kaže, da obezbedite neko zaposlenje ili neku drugu vrstu, ne bih čak rekao ni privilegija, nego načina za preživljavanje u ovim teškim okolnostima.
Tačno je da je zakonom predviđena i mogućnost, odnosno obaveznost javnog konkursa, ali takav institut postoji u čitavom nizu drugih oblasti pa imamo ozbiljne probleme. Uostalom, i vaše ministarstvo, moram to da pomenem, ako se ne varam, pre nekoliko meseci je za glavnog inspektora u Inspekciji rada, koja je u vašem ministarstvu, imenovalo osobu koja je donedavno bila koordinator beogradskog odbora vaše stranke, kandidat, čini mi se i odbornik u Opštini Voždovac. Najmanji je problem 10, 50 ili 100 mesta koja se daju po partijskoj liniji. To kod ljudi stvara osećaj da po svako svoje pravo ili obavezu koju država ima prema njima, od kanalizacije, do zdravstvenih knjižica i socijalne pomoći, moraju da idu na ministarski i partijski šalter. To je ono što razara ovu zemlju. Hvala.

Potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se formalno po ovom amandmanu, ali čitav ovaj član 185, odnosno član 78. predloga izmena Zakona je u nekoliko segmenata problematičan. Ministra sada ovde nema, ali Ministarstvo se opredelilo za ovaj koncept gde je praktično glavna ideja, glavna vest to umanjenje do 99%. Gospodin Marić je u svom amandmanu predložio da to bude potpuno ukidanje ove naknade, odnosno da bude potpuno oslobođenje i da se procenat 99 zameni procentom 100.
Vi ste dali dosta zanimljivo obrazloženje zašto se amandman odbija. Kažete, kada su u pitanju objekti izgrađeni bez građevinske dozvole, da je naknadu u skladu sa zakonom moguće umanjiti, i to pod jednakim uslovima za sva lica koja su bespravno gradila te objekte. Mislim da je suština u ovome: „pod jednakim uslovima za sva lica koja su bespravno gradila objekte“. Tu se vraćamo i na one uslove koji su dati, recimo, u stavu 6, odnosno stavu 8. i stavu 11. ovog člana, koji su problematični. Gospođa Radeta je govorila o tome jednim delom.
Sada se zaista otvorilo pitanje na koje Ministarstvo ili Vlada moraju da daju odgovor. Gospođa Radeta je govorila o situaciji kada lice koje je u postupku legalizacije, koje treba da ostvari pravo na popust, odnosno član njegovog porodičnog domaćinstva, možda ima neku drugu nepokretnost na teritoriji iste jedinice lokalne samouprave. Nisam siguran da je moguć ovaj primer iz Beograda o kome je ona govorila, dakle, Dedinje, odnosno Savski venac i recimo Zemun, pošto po zakonu gradske opštine u Beogradu nisu jedinice lokalne samouprave, ali tu situaciju moramo da razjasnimo.
Najgora situacija bi bila da kada počne primena ovog zakona desetine, stotine ili hiljade građana budu suočene sa problemom. Dakle, za te ljude taj problem već predugo traje: prvo zakon iz 2003, pa zakon iz 2009. godine, pa ove najnovije izmene Zakona. Ako pogledate komentare ljudi ovih dana na internet sajtovima i u neposrednom kontaktu, ljudi su potpuno sluđeni, oni ne znaju kako će funkcionisati primena ovog dela zakona, a to je ono što njih najviše interesuje – u kom procentu, pod kojim uslovima i u kom roku će moći da ostvare pravo na popust.
Drugi problem je ova odredba, odnosno uslov gde se kaže da ta lica moraju da imaju prebivalište u neprekidnom trajanju od najmanje jedne godine na onoj adresi gde se nalazi objekat koji se legalizuje. O kojih godinu dana se radi? Pretpostavljam da ste mislili na rok od godinu dana pre podnošenja zakona za legalizaciju ili pre stupanja na snagu ovog zakona. Verovatno je u stotinama, u hiljadama slučajeva taj datum, odnosno ta mogućnost da se ostvari ovo pravo različita.
Drugi problem je onaj koji postoji u praksi. Vi verovatno vrlo dobro znate da su ljudi vrlo često imali ozbiljne probleme da prijave prebivalište na onoj adresi gde se nalazi nelegalni, odnosno nelegalizovani objekat. Ta situacija je bila različita i različiti su uslovi, odnosno različite papire su tražili od ljudi, u zavisnosti od toga o teritoriji koje policijske uprave se radi. To otvara još jedan problem, da se najčešće samo jedno lice, samo jedan član domaćinstva prijavljivao formalno na toj adresi, a da su drugi ljudi ostajali na nekoj staroj adresi, na onoj adresi gde su ranije živeli. To će vam napraviti problem kada praktično jedinica lokalne samouprave bude tumačila ovaj uslov da li članovi porodičnog domaćinstva imaju drugu nepokretnost na teritoriji iste jedinice lokalne samouprave.
Konačno (tu se već radi o sledećem amandmanu, ali da se ne bih ponovo javio), vi ste jedan amandman poslanika Petronijevića odbili uz obrazloženje da se ovde ne radi o imperativnoj normi, kada govorite o tome da pravo na ostvarivanje ovog popusta imaju ona lica koja su zaključila ugovor o pribavljanju dokumentacije sa jedinicom lokalne samouprave. Tačno je da to formalno nije imperativna norma, nego samo mogućnost, ali u realnom životu to će se dešavati praktično u svim situacijama. Ako je pravo na popust vezano za zaključivanje takvog ugovora, onda je prirodno očekivati da će ljudi ulaziti u takav aranžman, silom prilika isključivo zbog toga da bi ostvarili taj popust. Naravno, u nekim situacijama i zbog toga da bi im bilo lakše, prosto da bi lakše pribavili dokumentaciju, ali onako izgleda, na dublje čitanje, da je to obrazloženje da nije reč o imperativnoj normi prilično površno ili, da kažem, formalno. Hvala vam.

Uvažena predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, danas govorimo uglavnom ili skoro isključivo o izborima članova i predstavnika nezavisnih regulatornih tela. Puno je primedaba bilo u poslednjem izveštaju Evropske komisije krajem prošle godine. Ove odluke će svakako biti usvojene, ali sva sreća da u Brisel ne idu i fotografije ili snimci iz ove skupštine. To se odnosi praktično na sve poslaničke grupe.
Mislim da nije dobra slika i da nije dobra atmosfera u kojoj se ove odluke usvajaju; uglavnom predlagača nema, osim gospodina Stankovića, koji je danas ovde, i vas, predsednice, vi ste predlagač jedne od tačaka dnevnog reda, a ostali predstavnici nisu tu. Prosto ne mogu da zamislim šta je danas sprečilo, recimo, gospodina Predraga Markovića, novoizabranog ministra za telekomunikacije i informatičko društvo, da ovde predstavlja predlog koji je trebalo da predstavlja bivša ministarka Jasna Matić, a tiče se Agencije za elektronske komunikacije, ili neke druge ministre da predstavljaju one predloge iza kojih stoje.
Već drugi dan imamo problem sa Ministarstvom finansija, odnosno premijerom, koji je sada ministar finansija, koji svakako neće biti u mogućnosti da ovde dolazi svakog dana i brani predloge iza kojih stoji njegovo ministarstvo ili od pre nekoliko dana i on kao ministar. Znači, puno poštovanje za gospodina Stankovića, koji je danas ovde, ali nisam siguran da će na većinu pitanja koja budemo imali moći da da odgovore.
Neću govoriti ovako široko i dugo kao gospođa Radeta, fokusiraću se na jedno od pitanja, a to je pitanje izbora jednog člana, odnosno popunjavanje jednog upražnjenog mesta u Savetu Republičke radiodifuzne agencije, mada je u međuvremenu istakao mandat još trojici članova, ako se ne varam, i u narednim nedeljama ili mesecima ćemo svakako morati da biramo i nove članove. Savet Republičke radiodifuzne agencije u ovom trenutku je praktično sveden na tek nešto više iznad polovine članova, u situaciji kada se od tog nezavisnog regulatornog tela, koje je od samog početka, od svog osnivanja 2003. godine, suočeno sa čitavim nizom problema, mnogo, ja bih rekao previše, očekuje.
Od Saveta RRA se očekuje da rešava apsolutni haos koji postoji na medijskoj sceni Srbije, pogotovo u sferi elektronskih medija, od rešavanja pitanja rijaliti programa, do pitanja ponašanja emitera u kampanji za, recimo, izbore nacionalnih saveta nacionalnih manjina. To su poslednje dve odluke koje je doneo Savet RRA i sasvim je jasno, i za jednu, i za drugu, i za čitav niz drugih problema koje ovih dana imamo, da Savet RRA, bez obzira na to ko su njegovi članovi, bez podrške države, koju nema, bez podrške Odbora za kulturu i informisanje ovog parlamenta, koju nema, predsednica tog odbora danas nije ovde, neće moći da rešava te probleme.
Neću zloupotrebljavati ono što se dešavalo juče, taj ozbiljan incident koji smo imali sa RTS-om, ali mislim da je prilika, kada već govorimo o izboru člana Saveta RRA, da malo porazgovaramo i o tom konceptu javne televizije i javnog servisa, da vidimo koji su njeni nedostaci i da li smo možda napravili grešku pre sedam ili osam godina. Tada je druga vlast bila u Srbiji. Apsolutno nema nikakvog spora oko toga i nikakve ideje da se na tome poentira, ali i naša iskustva i iskustva nekih drugih zemalja u međuvremenu su pokazala da ipak ne može svaka država da ima BBC kao javni servis ili takav kvalitet javnog servisa, iz mnogo razloga. Najmanje njih je vezano za ovaj parlament, pa čak i za sam RTS.
U zemlji u kojoj vam program zavisi ili od pretplate ili od oglašivača, ako su najveći oglašivači, pored nekoliko multinacionalnih kompanija, domaća javna preduzeća, onda je jasno da ne možete, bez obzira na to da li ste javni servis, da li ste RTS ili bilo koja komercijalna televizija sa nacionalnom frekvencijom, neću ni da govorim o lokalnim televizijama i situaciji zavisnosti u kojoj se one nalaze, onda je svakako nemoguće ostvariti bilo koju od ovih funkcija.
Zbog toga imamo probleme kakve smo imali u subotu sa zatvaranjem medijskog prostora Srbije za čitav niz vrlo važnih događaja i zbog toga imamo situaciju da Javni servis mora da demantuje sebe, svaljujući krivicu na agencije, od kojih je jedna takođe u državnom vlasništvu ili javnom vlasništvu, kao i RTS.
Uostalom, mi ćemo se ovde za nekoliko nedelja ili nekoliko meseci suočiti sa vrlo ozbiljnim problemom mogućnosti ukidanja prenosa zasedanja Narodne skupštine. Prema svim informacijama koje su dostupne, raspisani tender nije uspeo, da ne kažem da je propao. Prosto je tema za ovaj parlament, bez obzira na to koliko je ljudi danas u sali, da se ne bismo problemom bavili ponovo u minut do 12, da razgovaramo kako ćemo taj problem rešiti, pogotovo u situaciji kada u toj opštoj harangi na parlament postoji ta vrsta prigovora ili ta vrsta očekivanja javnosti, koja je već dovedena u tu fazu ili u taj stadijum da praktično jedva čeka da se ukinu prenosi ove skupštine, da sa tom prljavom vodom ne odu i nekakva ozbiljna dostignuća demokratije u Srbiji, ili makar onaj uzak i redak prozor.
Znate, Radio-televizija Srbije u ovih deset dana, kada je bila posebno aktuelna priča o rekonstrukciji Vlade, nije imala specijalizovanu emisiju o tome. Svaka čast za praćenje katastrofe u Japanu, uz puno saosećanja za japanski narod, dobro je da više nismo potpuno na margini sveta, pa da nas ponekad zainteresuje i šta se dešava oko nas, ali bilo bi dobro i da se bavimo situacijom u Srbiji ili da se bar Javni servis bavi tom situacijom, pogotovo kada vidimo izveštaj Saveta RRA, poslednji dostupan izveštaj o nadzoru nad radom emitera, pre svega Javnog servisa i o ispunjenosti njegovih funkcija iz aprila 2010. godine. Ti podaci su, da ne kažem katastrofalni, ali vrlo zabrinjavajući i oni demantuju nekoliko stvari: demantuju tu uvreženu famu kako prenosi Skupštine Srbije na Drugom programu RTS-a sprečavaju RTS da obavi svoje funkcije javnog servisa.
Predsednica je na početku popodnevnog dela sednice rekla da zbog ranije ugovorenog prenosa fudbalske utakmice neki programi sa Prvog programa RTS-a moraju da budu prebačeni na Drugi program, pa da zbog toga neće biti prenosa Skupštine. Uopšte ne razum šta će prenos fudbalske utakmice na Prvom programu RTS-a, ukoliko uopšte mora da bude emitovan na RTS-u. Nema mnogo zemalja u Evropi gde će gledaoci večeras na javnoj televiziji, koja se plaća iz javnih izvora, gledati Ligu šampiona. Zainteresovanost za takvu vrstu prenosa postoji kod komercijalnih televizija.
Kada RTS uđe u trku za takvu vrstu prenosa pravi štetu na nekoliko načina: prvo, podiže cenu takvog prenosa, zatvara svoj program za one sadržaje koji bi morali da budu emitovani na javnom servisu, a druge televizije bi svakako bile zainteresovane da se takmiče i da dobiju takvu vrstu prenosa.
I u ovakvoj situaciji, na Drugom programu RTS-a, koji je rezervisan u dobroj meri za prenose skupštinskih zasedanja, u posmatranom periodu od tri meseca bilo je dvostruko više sportskih prenosa i sportskih programa nego prenosa Skupštine. Da stvar bude još gora po one koji kritikuju prenose Skupštine, pogotovo iz RTS-a, prenosi Skupštine su gledaniji čak i od tog sportskog programa. Imam neke podatke za prošlu nedelju: 7. i 8. marta je RTS 2, u vreme dok su na njemu tekli prenosi Skupštine, bio znatno gledaniji od programa RTS 2 u subotu i nedelju, 5. i 6. marta, kada su, između ostalog, na Drugom programu RTS-a prenošeni mečevi Dejvis kupa. Dakle, u tom moru brojeva i toj glasnoći, da ne kažem vikanju koje vrlo često dolazi iz RTS-a, vrlo se često zaborave neki egzaktni podaci.
Tačno je, ima Skupštine Srbije tri ili četiri puta više nego zabavnog ili kulturno-umetničkog programa na RTS 2, ali takvih programa ima šest ili sedam puta manje nego sportskih prenosa. Uostalom, u Zakonu o radio-difuziji, koji reguliše položaj Radio-televizije Srbije, nigde ne piše da je za ostvarivanje funkcije javnog servisa, a to su one funkcije zbog kojih građani Srbije, bez da ih iko pita, plaćaju taj mesečni iznos, koji nije mali (mada plaćaju sve manje, koliko pokazuju poslednji statistički podaci), dakle, nigde u tom zakonu ne piše da je Drugi program RTS-a rezervisan za takvu vrstu programa, a da Prvi program treba da služi za komercijalne sadržaje, bez obzira na to koliko su gledane serije koje se emituju na RTS-u.
Ako RTS hoće da bude komercijalna televizija, onda za to postoje drugačija pravila, postoje drugačiji uslovi na tržištu. Ne može se, s jedne strane, biti zaštićen i Zakonom o radio-difuziji i relativno sigurnim izvorima prihoda i posebnim pravilima koja važe, a da se, s druge strane, ne ostvaruje praktično nijedna od onih funkcija koje je zakon stavio RTS-u u zadatak. Ostvarenja su 7, 11, 15%, nezavisno od toga da li postoje prenosi Skupštine ili ne postoje.
Da ne govorim o situaciji u kojoj za tri meseca RTS na Prvom programu napravi 399, a na Drugom stotinak prekršaja Zakona o radio-difuziji. Mogu da kažu da su neke od tih grešaka nenamerne, samo je katastrofalno kada se većina njih odnosi na povredu pravila o upotrebi srpskog jezika. To je javni servis, koji mora da čuva nacionalnu kulturu, nacionalno pismo itd. Najviše problema i najviše prekršaja pravi u tom sektoru.
To što je država formirala nezavisna regulatorna tela u čitavom nizu oblasti, pa i u ovoj, ne znači da može da stoji sa strane i da to mirno posmatra, a, s druge strane, ne preuzme nikakvu odgovornost za to.
Poznato je šta LDP misli o trenutnom rukovodstvu Radio-televizije Srbije, pa i o njenom direktoru, ali ne može se sve ono što je ovde problem, što je problem u funkcionisanju RTS-a svaliti na jednog čoveka ili na jednu grupu, menadžment koji vodi tu televiziju u ovom trenutku.
Neke druge zemlje su imale slične probleme, pa su se umešale, neke na dobar način, neke na loš način. Mađarska je nedavno intervenisala, očigledno na pogrešan način, pa zbog toga ima relativno ozbiljne probleme sa Evropskom komisijom. Neke druge zemlje su svoj problem javnog servisa, kvaliteta njegovog programa, načina finansiranja, pitanja da li ima mesta komercijalnim sadržajima i oglašavanju u toj vrsti programa, regulisale na drugi način. Srbija to još uvek nije u stanju da učini i nisam siguran da će to moći da uradi ni sa nepotpunim sastavom Saveta RRA.
Zastrašujući je taj program. Ne govorim o programu RTS 2, pogledajte programsku šemu RTS 1 za danas: repriza i repriza reprize. Neke čak nisu ni navedene kao reprize, pošto se na RTS-u kao repriza računa ta vrsta programa kad sutradan reemitujete ono što ste prethodne večeri emitovali, bez obzira na to koliko ste puta u prošlosti, u prethodnih pet, šest ili dvanaest meseci taj isti program emitovali. Hvala.

Poštovana potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, potpredsedniče Vlade, mislim da je posle ovog javnog časa anatomije Evropske unije možda vreme da se vratimo na ono što su osnovne teme naše današnje rasprave. Nekoliko zakona je ovde pred nama. Ako ih pogledamo, na svakom od njih je predsednik Vlade, koji ih je slao u različitim trenucima, odnosno u različitim mesecima, ime drugog ministra... Većina tih ministara ili praktično svi danas nisu u svojim resorima, ali dobro. Možda je ovo danas bila prilika da se pokaže ta nova energija.
Vi ste, gospodine Đeliću, kao i uvek, neku energiju doneli. Moram da primetim da ona možda u ovoj poslednjoj razmeni mišljenja nije otišla u pravom smeru, da možda nije najbolji način da ubeđujete radikale, ali i građane Srbije, ipak i oni ovo gledaju, da je najbolji interes Srbije da uđu u EU to što u EU, posle Lisabonskog sporazuma, postoji mogućnosti da se iz nje izađe.
Ipak, to nije najbolji način da se promoviše EU, bez obzira na to što je najveći deo onih stvari koje ste rekli tačan, i o interesima u EU, i o novcu i o interesima jedinstvenog tržišta itd. Ipak Evropa počiva i na nekim vrednostima i vi to jako dobro znate. Nije ih bilo juče u ekspozeu premijera kada je govorio o EU, jako je malo toga bilo danas ovde i u ovome što ste vi govorili o EU.
Ipak neće biti da najveće evropske zemlje ili institucije EU intervenišu u slučajevima Grčke, Portugalije, Irske isključivo iz ekonomskih, političkih ili komercijalnih razloga. Ima tu i neke vrste solidarnosti, jer bez tog stuba čitava ideja EU nema na čemu da počiva. Bilo bi dobro da to i mi konačno do kraja prihvatimo, onda možda ne bismo imali probleme sa bojkotom Nobelove nagrade za mir, sa tim da vrlo često ne vodimo spoljnu politiku koja je na osnovama spoljne politike EU, naročito prema trećim zemljama itd.
Mislim da je dobro da se konačno vratimo na ove teme koje su ovde danas na dnevnom redu. Vi ste, naravno, relativno brzo prešli preko ove prve dve tačke dnevnog reda. To, naravno, i nisu zakoni na kojima ste vi radili i koje možete, da tako kažem, punim žarom da predstavljate ili da branite ovde danas u parlamentu, pogotovo zbog toga što se ipak radi o jednoj neprijatnoj situaciji da smo manje od dva meseca nakon usvajanja osnovnog teksta zakona, i jednog i drugog, i Zakona o porezu na imovinu i Zakona o porezu na držanje, upotrebu i nošenje dobara, suočeni sa situacijom da vrlo ozbiljno moramo da vršimo intervenciju u tim zakonima, i to posle ozbiljnih intervencija javnosti.
Ne zameram vam zbog toga što ste reagovali na takav pritisak javnosti, pogotovo kada je u pitanju porez na upotrebu teretnih vozila nosivosti do tri i po tone. Naravno da postoje svi razlozi da se ta greška do koje je došlo krajem decembra ispravi i da ubuduće nema tog poreza i za taj zakon će Poslanička grupa LDP glasati, sasvim nevažno da li uz podsećanje da smo o tome govorili u decembru, kada je zakon bio na dnevnom redu, ili bez toga.
Što se tiče ovog drugog zakona, Zakona o porezima na imovinu, naravno da on donosi ispravljanje nekih pogrešnih rešenja, ali nisam siguran da je ona argumentacija koja je data u obrazloženju zakona i koju ste vi delimično ovde ponovili do kraja tačna, odnosno realna, pogotovo kada ste govorili o toj praksi do koje će doći – da jedinice lokalne samouprave, koje inače po zakonu imaju mogućnost da određuju poresku stopu u znatno nižem iznosu od one koja je kao maksimum data i u osnovnom tekstu zakona i u ovom zakonu koji je danas pred nama... da će se to dogoditi.
Vi jako dobro znate, bez obzira na to što ste potpredsednik Vlade zadužen za evropske integracije, sa kakvim problemima je suočena većina jedinica lokalne samouprave u Srbiji. Priča o ovome je uvek hod po tankoj ivici, gde postoji opasnost da se sklizne u populizam. Ipak je reč o 150 - 160 jedinica lokalne samouprave, od kojih je većina imala u prethodne dve godine problem sa ozbiljnim smanjivanjem transfera iz republičkog budžeta, gde koalicije koje su na vlasti, ovakve ili onakve, u mnogo čemu liče na taj, da kažem, centralni ili veliki partijski život.
Nije realno da će te jedinice lokalne samouprave, odnosno oni koji drže upravljačku moć, vlast u njima razmišljati na tako vizionarski način da definišu poreske stope na relativno niskom nivou kako bi privukli investicije itd. Svako će gledati kako da preživi ovu 2011. godinu, kao što to radi Vlada, između ostalog i kada uzima vrlo ozbiljne kredite. Tako će i jedinice lokalne samouprave pokušati da jedan od retkih poreskih prihoda koji imaju kao praktično izvorni prihod vežu za sebe i da ga naplate u što većem iznosu.
U jednom trenutku ste govorili o tom načelu pravde ili pravičnosti, koja naravno jeste vrlo važna kod oporezivanja generalno, kod ovog poreza naročito, ali nisam siguran da će to izaći kao rezultat ove današnje rasprave, da će to biti vest. Vest danas ili u onom trenutku kada budu počela da pristižu rešenja biće da će poreska rešenja, odnosno iznosi poreske obaveze za ogromnu većinu, praktično za sva domaćinstva u Srbiji u 2011. godini, biti za 60% veća nego u prošloj godini.
Nisam siguran da će građani imati mnogo razumevanja za to što porez na imovinu, onako kako je do sada kod nas bio uređen, zaista nije bio ozbiljan izvor prihoda. U nekim državama jeste. Ne slažem se tu u potpunosti sa onim što je rekao gospodin Kasalović, da će građani biti srećni zbog toga što će oni koji se u Srbiji kolokvijalno nazivaju tajkunima biti u prilici ili u obavezi da plate 50, 100 ili 200 puta veću poresku obavezu nego kada je o njima reč. Ljudi će, naravno, gledati samo sebe.
Konačno, ova sednica generalno teče na dosta čudan način. Mnogo je tačaka dnevnog reda, prekidali smo je zbog izbora Vlade. Podsetio bih vas da mi na ovoj sednici razmatramo izmene Zakona o planiranju i izgradnji; u njemu postoji nekoliko odredaba koje su važne sa aspekta odredaba Zakona o porezu na imovinu. Upućujem vas na odredbe tog zakona. Nešto smo o tome razgovarali sa ministrom Dulićem, on nije dao pune odgovore.
Naime, u Zakonu o planiranju i izgradnji se predviđa obaveza, praktično kazna, za one koji nisu ušli u proces legalizacije, da će u narednom periodu plaćati trostruki iznos naknade za korišćenje građevinskog zemljišta sve dok se ta vrsta, da kažem, poreza ne inkorporira u Zakon o porezu na imovinu, kroz neke izmene i dopune. Ako smo već sada menjali ovaj zakon, onda smo mogli da preskočimo tu i pravno i ekonomski dosta sumnjivu ambiciju da se kroz Zakon o planiranju i izgradnji praktično nameće ovakva obaveza da to učinite kroz Zakon o porezu na imovinu.
Na kraju, zaista moram da se vratim na taj problem. Niste odgovorili ni gospodinu Miroviću, gospodin Jovanović je pokušao da dobije odgovor na to pitanje – šta se dešava sa 22. martom, sa Zakonom o akcizama, odnosno neophodnošću da se taj zakon izmeni? Vi ste prvi iz redova vlasti o tome govorili. Znamo koliko je bilo teško da pred institucijama EU, Evropske komisije branite neodrživ koncept, odnosno ispunjavanje te katastrofalne obaveze iz onog energetskog sporazuma sa Rusijom.
U Skupštini imate gotov predlog zakona koji je podnela Liberalno-demokratska partija dva ili tri dana nakon što se taj problem pojavio u javnosti, 15. ili 16. januar je u pitanju. On nudi potpuno normalno rešenje, da se iznosi akciza vrate na onaj iznos od pre 1. januara ove godine. Ukoliko krenete drugim putem, a svima je jasno da će se to dogoditi, čak i pozitivni efekti ukidanja tih dvojnih akciza biće poništeni, akcize će biti podignute ili izjednačene na nivou od oko 48 dinara za litar motornog benzina, što će biti 12 dinara više nego što je trenutno slučaj u Makedoniji, Bugarskoj ili Rumuniji. Sada je samo deset dinara veća akciza nego u tim zemljama, koje su po većini parametara slične nama, a 23. ćete imati problem.
Vi ste ipak član Vlade koji je ovde, mislim da je bio 5. septembar 2008. godine, u onoj drugoj zgradi, branio u istom danu i ratifikaciju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i ratifikaciju energetskog sporazuma sa Rusijom. Oni problemi o kojima smo tada govorili ili probali da vam na njih ukažemo danas dolaze na naplatu. Tada je bio isti dan, danas imate tu razliku od jednog dana između 22. marta, kada imamo obavezu prema EU, i 23. marta, kada dolazi ruski premijer, ali nam već danas dugujete odgovor, samo je osam ili devet dana do tada, ova sednica se neće završiti, da li će Skupština Srbije uspeti da usvoji rešenje? Hvala.

Poštovana predsednice, predsedniče Vlade, kandidati za ministre, nema puno vremena, ali dobro, ni Vladi nije ostalo puno vremena do izbora, pa to predsednika Vlade ovde danas nije sprečilo da sa puno energije i entuzijazma najavljuje njene buduće planove.
To je išlo čak dotle da ste danas, gospodine Cvetkoviću, pred ovaj parlament došli praktično sa istim, čak nešto skraćenim ekspozeom nego pre tri godine, dobro, ovaj danas ima šest tačaka, a čini mi se da je u onom prvom bilo pet. To je verovatno prvobitni plan uvećan za procenat inflacije u ove tri godine, dok ste vodili Vladu Srbije.
Meni je zaista neverovatno da u zemlji, gospodin Andrić vam je o tome govorio, da ste uspeli da za tri godine raspoloženje i opredeljenje građana tako okrenete da od procenta koji je bio 70% pozitivan u odnosu na pitanje da li Srbija ide u dobrom pravcu, u smislu evropskih integracija, dođete do potpuno obrnutog procenta.
Danas 70% građana Srbije misli da na loš način vodite ovu Vladu. Nemam mnogo razloga da vas žalim i da vam dajem neku vrstu političkih saveta, ali mislim da nije dobro da godinu dana pred izbore nemate toliko snage da u ekspozeu na pet ili šest strana priznate neku grešku.
Zaista je na neki način ponižavajuće prema građanima Srbije i prema ovom parlamentu, kome ste nekoliko puta rekli da nije sposoban da raspravlja o operativnim stvarima i da ste zato stavili isključivo strateško opredeljenje u ovaj ekspoze, da je praktično prva tačka vašeg ekonomskog programa snabdevenost osnovnim životnim namirnicama po prihvatljivijim cenama za sve građane. Znate, Srbija ipak nije Libija.

Poštovana potpredsednice, ministre u ostavci, dame i gospodo narodni poslanici. Gospođo potpredsednice, na početku bih samo želeo da vas obavestim da ću nakon isteka ova dva prva minuta o amandmanu koristiti vreme poslaničke grupe. Vrlo mi je stalo da nemamo danas nove probleme oko tumačenja Poslovnika.
Ja se, gospodine Markoviću, neću posebno vraćati na ono što se dešavalo juče, čak ni na te lične ili profesionalne uvrede u smislu šta ko zna a šta ko ne zna, ali ću govoriti o zakonu koji vi ovde predstavljate i za koji ste na neki način i odgovorni, pre svega zbog resora koji pokriva vaše ministarstvo i u ovom sastavu Vlade, a naročito nakon glasanja i, verujem, prihvatanja ovog zakona i formiranja nove vlade početkom naredne nedelje.
Već je rečeno da smo pre dve godine podneli predlog zakona sa vrlo jasnim predlogom da Vlada Srbije ubuduće ima 12 resora, 12 ministarstava, i da, s druge strane, ono što je suštinska reforma, što bi omogućilo državi da bude efikasnija i jeftinija i kvalitetnija u pružanju usluga prema svojim građanima i privredi, ekonomiji, što je naročito važno, a to ima veze s amandmanom koji je trenutno na dnevnom redu, da čitav set tih reformi bude obavljen u vrlo kratkom roku, pre svega na taj način što bi država konačno odlučila čime želi da se bavi, u kojim poslovima želi da učestvuje i kako da te svoje poslove i obaveze na najbolji mogući način servisira ili, ako hoćete drugim rečima, kako da na najefikasniji način troši novac poreskih obveznika koji prikuplja ili onaj novac za koji se zadužuje na domaćem ili međunarodnom tržištu (to u poslednjih nekoliko godina postaje praktično i ključni resurs za finansiranje aktivnosti Vlade).
Gospodin Jovanović vam je već nešto govorio o tome, da čak i u toj vladi sa 12 resora, onako kako predlaže LDP, ima više resora i poslova koji se suštinski bave pitanjima ekonomije i finansija nego što je to u ovoj vladi, koja je praktično u stanju ostavke, i u vladi koju ćete izabrati sledeće nedelje.
Naš predlog bi, pogotovo kada je u pitanju član 6. zakona, odnosno naš pokušaj da kroz amandman konstituišemo ministarstvo finansija i ekonomije, doprineo mnogo efikasnijem i usaglašenijem radu. Usvajanje ovog amandmana bi na neki način otklonilo i sve one negativne efekte ili pojave koje su, u krajnjoj liniji, na tom simboličkom nivou ili nivou incidenta koji smo doživeli pre tri nedelje i dovele do praktičnog urušavanja ove vlade.
Tu suštinsku podeljenost između resora ekonomije i razvoja koje je bilo i, nažalost, po vašem predlogu će još uvek ostati u rukama G17 plus, odnosno Ujedinjenih regiona Srbije, a sa druge strane, ambicije DS-a da ovaj resor finansija u užem smislu drži u svojim rukama, koje je kroz Predlog zakona o ministarstvima, odnosno Zakona o Vladi još više pojačano idejom da sam premijer Cvetković bude ministar finansija u sledećoj vladi.
U novijoj istoriji Srbije sećam se jednog sličnog slučaja, da je premijer držao i neki resor. Čini mi se da je Milan Panić 1992. godine paralelno sa premijerskom funkcijom držao i resor odbrane. U tom slučaju se to nije dobro završilo iz mnogih razloga i ne želim da verujem da će sudbina gospodina Cvetkovića biti slična sudbini gospodina Panića kakva je bila pre 20 godina.
Spajanje ovih resora, ove dve grupe državnih poslova, uloge države u finansijama i ekonomiji, makar mi tako verujemo, u bliskoj budućnosti bi izbeglo one situacije sa kojima smo danas suočeni, da dva i po meseca nakon usvajanja tog čudnog amandmana, 29. decembra ove godine, Srbija još uvek ima dvojni režim akciza na motorne benzine i dizel-goriva. Bliži se 22. mart, on je za 10 ili 11 dana, i nisam siguran da će Vlada uspeti, nakon formiranja sledeće nedelje, da na vreme izađe ili dođe u Parlament s takvim zakonom. Mi već ovde imamo dva poreska zakona koji čekaju, koji su takođe izmene zakona usvojenih krajem prošle godine.
Vidim da ste se danas opredelili uglavnom za ćutanje, ali bih zaista voleo da mi na neka od ovih pitanja odgovorite. Priznajem da vi u ovom trenutku predstavljate Vladu u punom kapacitetu i zbog toga očekujem odgovore na neka od ovih pitanja.
To su, uostalom, informacije i analize koje su poznate javnosti, a i mi smo dosta o tome govorili. Govorili smo i na onoj sednici pre desetak dana, koja je zapravo bila najozbiljniji događaj u političkom smislu posle izbacivanja nekih ministara iz Vlade i te odluke premijera Cvetkovića da, kako je tada tvrdio, krene jednim novim i energičnijim putem.
Na toj sednici se govorilo o suštini problema srpske vlade i srpske države i onoga što opterećuje građane, što je dovelo do toga da je punjenje budžeta u ovoj godini problematičnije nego bilo kada do sada i da takve probleme imamo već u drugoj polovini februara i početkom marta. Na to ćemo se svakako vratiti i to će biti problem koji će obeležiti naše živote nakon završetka ove sapunice sa rekonstrukcijom Vlade.
Konačno, i u našem predlogu zakona koji smo podneli pre dve godine i kroz ove amandmane mi smo se fokusirali na to da na neki način ono što su ključni nacionalni resursi, pre svega u ekonomskom smislu, ili ono što može da bude zamajac, kako se to obično kaže, za neki privredni rast, bude na efikasan način locirano i da upravljanje njima bude efikasnije.
Dosta smo govorili o situaciji u javnim preduzećima. Premijer, članovi Vlade koji su ovde govorili o tome ono što su govorili u javnosti i afere koje su otvorene u javnosti najbolje govore o tome da je do sada upravljanje javnim preduzećima bilo veoma neefikasno, a da čitav problem proističe iz koncepta javnih preduzeća koji je neodrživ.
Vi ste ovom prilikom menjali Zakon o Vladi. Zakon o Vladi kroz jednu ili dve odredbe čak i pominje javna preduzeća u smislu prava i obaveza Vlade da, kao osnivač, vrši vlasnička i upravljačka prava nad njima. Možda je ovo bila prilika da postavite neke osnove drugačije organizacije javnog preduzeća, pre svega saniranja stanja u njima, spremanja za tržište, a onda za donošenje i političke i ekonomske odluke šta ćemo da uradimo sa svakim od tih preduzeća.
Umesto toga, vi ste se opredelili da ministarstvu koje je i do sada bilo najneefikasnije i u obavljanju svojih uobičajenih dužnosti i u upravljanju i vršenju kontrole nad radom javnih preduzeća koja su u njegovom sektoru, dodate neka javna preduzeća koja su vrlo važna ne samo za razvoj, već bih rekao i za opstanak države, ne samo zbog te vaše ideje da javna preduzeća treba da imaju socijalnu funkciju, nego i zbog njihove osnovne uloge i u ekonomskom životu i u životu države uopšte.
Govorim o Ministarstvu za infrastrukturu i ministru Mrkonjiću. Najmanje me zanima gde je on lično danas, zanima me zašto nije ovde i zašto danas njega ne možemo da pitamo nešto o efektima rada u njegovom ministarstvu. To ministarstvo je najneefikasnije u evropskim integracijama. Čitava vlada je u poslednjem kvartalu prošle godine imala dosta problema sa ispunjavanjem svojih obaveza, ali je Ministarstvo infrastrukture apsolutni šampion.
Nijednu od šest obaveza, ako se dobro sećam, iz izveštaja o ostvarivanju nacionalnog plana integracija to ministarstvo nije ispunilo. Ministar se prema tim obavezama ponaša onako kako se uobičajeno ponaša u javnosti. U retkim situacijama je to simpatično, ali u svim situacijama je vrlo štetno po interese ove zemlje.
Dakle, to je ministarstvo koje je do sada u svojim rukama držalo resurse nekoliko vrlo moćnih javnih preduzeća, na koje je na najneefikasniji mogući način potrošeno (ili protraćeno, kako god hoćete) sada već nekoliko milijardi evra, ili iz kreditnih linija ili iz budžetskih subvencija. Kroz ovo spajanje ministarstava, kroz mogućnost da ovo ministarstvo ubuduće vodi i resor rudarstva kao praktično poslednji nacionalni energetski resurs, ti gubici će biti još veći.
Nema ministra, ne možemo da postavimo ni druga pitanja koja smo imali u ovoj oblasti. Kako država misli da efikasnije vodi sektor ekonomije, bez obzira ko je na njegovom čelu i bez obzira koliko u svom poslu, u užem smislu, bio gospodin Ćirić, koji će ovde biti izabran za ministra, ukoliko su im ruke vezane, ukoliko nijedan instrument u fiskalnoj i ekonomskoj politici nemaju, ukoliko nemaju one instrumente koji su vezani za akciznu politiku (s obzirom da ova država više nema suverenitet u toj oblasti, ne može da vodi suverenu politiku u smislu određivanja akciza, pogotovo na one proizvode koji su predmet energetskog sporazuma sa Rusijom i tog katastrofalnog ugovora o prodaji NIS-a), kada ne može da upravlja nacionalnim resursima u tom smislu da sama reguliše nivo, visinu ili stopu rudne rente, koja je ovde praktično tim energetskim sporazumom zauvek ograničena na 3%, pa je gubitak na rudnoj renti, samo po osnovu godišnje količine nafte i gasa koja se eksploatiše na teritoriji Vojvodine praktično jednak ili možda i veći od neto koristi, neto pozitivnog efekta koji je ova država imala od posla privatizacije NIS-a?
Nema ni nekih drugih ministara koji bi o tome mogli da govore. Nema onog ministra koji se prvi prijavio, bez da ga je iko pitao, pre dve, dve i po godine, kako će biti prva žrtva, dobrovoljna žrtva racionalizacije Vlade. Nema Rasima Ljajića, tog ministra koji ovih dana vrlo izraženo putuje po Srbiji i misli da je dovoljna uteha ljudima kojima njegovo ministarstvo ili njegove vlade, a bio je ministar u tri ili četiri vlade u prethodnih deset godina, nije moglo da ponudi ništa drugo osim ministarskog sažaljenja i ljudskog plača.
To svakako ne ide u prilog onome što premijer pokušava da tvrdi, ili onome što je pokušavao da tvrdi u prvom trenutku, vidim da je kasnije reterirao, da će ovu novu vladu i ova nova ministarstva voditi nova energija i nova lica. Nijednog ni drugog nema.
Ovde se dosta govorilo o gospodinu Predragu Markoviću, koji će biti kandidat za ministra telekomunikacija, informacionog društva i kulture. Ne mislim da je najbitnije da li ima diplomu fakulteta niti to kako sebe doživljava u smislu profesije, da li je državnik, ali sam u njegovoj biografiji video drugu zanimljivu stvar. Jedna od njegove dve ili tri knjige zove se "Limun isceđeni". To me neodoljivo podseća na reformske kapacitete ili reformske potencijale koje će imati buduća vlada na osnovu ovih zakona o kojima danas raspravljamo. Hvala.

Poštovana predsednice, koristiću, osim ova dva minuta, i deo vremena poslaničke grupe.
LDP je podneo ovaj amandman vodeći računa i o svom predlogu zakona o ministarstvima i vođen idejom da je, pre svega sadašnja organizacija, s jedne strane Ministarstva poljoprivrede, a s druge strane onog ministarstva koje u sadašnjem opisu resora obuhvata i temu zaštite životne sredine, do sada proizvelo dosta štetnih efekata, pre svega u ovom drugom delu, sektoru zaštite životne sredine, koji je do sada bio objedinjen sa sektorom urbanizma i građevine, a najnovijim izmenama zakona biće im pridodat i sektor rudarstva.
Pre nekoliko godina je čitava tadašnja opozicija, među kojima su i mnoge stranke koje danas čine vlast, strašno prigovarala pa i na neki posprdan način govorila o ministarstvu koje je tada vodio gospodin Velimir Ilić, koje se zvalo Ministarstvo za kapitalne investicije, da bismo u narednih nekoliko godina, pogotovo kroz ove najnovije izmene zakona koje se predlažu, praktično dobili ministarstvo koje je po svojim ovlašćenjima, po svojim resursima, po novcu koji kontroliše, još veće od tog ministarstva, a vidite šta se dešava kada postoje takva ministarstva. Jedan ili nekoliko spornih ugovora ili spornih potpisa mogu da dovedu do vrlo teških posledica.
Videćemo kako će se razvijati ti pravni ili sudski postupci, ali ne bismo voleli da neki od današnjih ministara, pre svega zbog loše organizacije Vlade i ministarstva ili zbog preteranog broja i opsega ovlašćenja, budu dovedeni u sličnu situaciju, pogotovo s obzirom na sve ovo što se u javnosti pojavljivalo proteklih meseci, pre svega kada je u pitanju funkcionisanje sektora za zaštitu životne sredine, akcije "Očistimo Srbiju" itd. U zemlji u kojoj između 600 miliona i milijardu evra godišnje ''iscuri'', ili ''prođe kroz prste'', kako se to slikovito kaže, kroz postupke javnih nabavki, takva koncentracija moći i ovlašćenja u rukama jednog ministra je vrlo problematična.
Sličnu ili istu vrstu problema će proizvesti i objedinjavanje ministarstava poljoprivrede i trgovine, kako je predložila Vlada. Zbog toga je naš predlog bio da se objedine resori poljoprivrede i zaštite životne sredine, kako je to uobičajeno i u velikoj većini drugih zemalja, da to ministarstvo bude zaista fokusirano na sektor poljoprivrede, ali na jedan ozbiljan način.
U prethodne dve i po godine smo, koliko traje kriza, od izjave ministarke Diane Dragutinović na samom početku te krize da je agrar, da je poljoprivreda naša šansa i sasvim izvesno opravdanog očekivanja javnosti i uverenja građana u Srbiji koji danas agrar prepoznaju kao najveću šansu, došli do toga da smo u drugoj polovini 2010. godine bili suočeni sa zaista ozbiljnim nestašicama.
Vlada je ostala gluva čak i na neke vrlo konkretne predloge, koji su dolazili između ostalog iz LDP, kako da se kroz drugačije upravljanje poreskom politikom, kroz politiku kontrolisanih trgovinskih marži, demonopolizaciju, neka od tih pitanja reše, i to ne demagogijom, kako se to, na kraju, u dobroj meri završilo, i ispraznom pričom o monopolima i monopolistima, nego na način da budu zaštićeni interesi i onih koji su neposredni proizvođači i onih koji kroz svoje prerađivačke kapacitete ključno utiču na finalni proizvod i na njegovu distribuciju i dolazak u trgovine.
To se očigledno nije dogodilo i, kako obično biva, čitava priča je svedena na neka imena i spekulacije o tome ko štiti čije interese. To je nekad interesantno javnosti, ali to nema nikakve veze s ozbiljnim rešenjem problema na onaj način na koji očekujemo.
Dakle, naš predlog je da rasteretite ministra Dulića, da izuzmete iz njegove nadležnosti ovaj deo resora zaštite životne sredine, kako bi mogao, ako ste već odlučili da ga, uz ministra Mrkonjića i drugog ministra koji se ističe po svojoj neefikasnosti ili čak problemima koji je proizveo, zadržite u Vladi, da mu omogućite da bude koncentrisan recimo na sektor urbanizma i građevine, koji je u našem predlogu poseban resor, kako ne bismo ponovo došli u situaciju da 20 meseci nakon usvajanja Zakona o planiranju i izgradnji menjamo 90 njegovih odredaba, a da, kako ministar sam priznaje, građevinske dozvole za milion kvadrata stambenog i komercijalnog prostora stoji neiskorišćeno zbog toga što je građevinska industrija u međuvremenu potpuno uništena.

Hvala, predsednice. Predlog LDP-a je bio da imamo klasično ministarstvo privrede i trgovine, ali ovaj naš amandman ima i širi kontekst. Povezan je i sa čitavim nizom drugih ministarstava, odnosno osnovama i konceptom politike Vlade.
Mislim da je jedino ministarstvo o kome se nije ozbiljno razgovaralo tokom čitave ove, da još jednom ponovim - sapunice o rekonstrukciji, Ministarstvo spoljnih poslova. Većina ministarstava u našem, vašem predlogu, ministarstava koja danas postoje, ne može na normalan način da radi dok je na čelu Ministarstva spoljnih poslova osoba koja zatvara sva tržišta i sve političke puteve u ovoj zemlji, i u regionu, i u Evropi i van nje.
Ako govorimo o ministarstvu privrede, pogotovo o ministarstvu trgovine, onda je pravo pitanje koja su tržišta na kojima bi ovakva privreda ovakve Srbije bilo šta mogla da prodaje, a da ne govorim o tome kako bi bili loši potencijali čak i u situaciji da ovde postoje ozbiljniji proizvodni kapaciteti. Jedino objedinjeno tržište na kom imamo suficit je tržište Cefte, pogotovo na nekim njegovim teritorijama, koje obuhvataju Crnu Goru, Kosovo, BiH. Ono što je šansa je EU. Ni na jednom od tih polja nije moguće načiniti ozbiljniji prodor bez nekakve političke inicijative ili političke prethodnice.
Kakva je perspektiva bilo kakvog ministarstva koje bi se bavilo ovim pitanjima kada moramo da dolazimo u situaciju da imamo, da još jednom ponovim, predsednika koji je u poseti Japanu, ministra spoljnih poslova koji ga prati i potpredsednika za evropske integracije koji ide za njim kako bi umanjio potencijalnu štetu? Hvala.

Hvala, predsednice. Na samom početku, zaista mi je fascinantna ta potreba da se svaki put kaže kako život i svet počinje u decembru prošle godine, kada je podnet ovaj predlog zakona SNS-a, ali dobro.
Znate, bilo je neke istorije i pre toga, pa ako govorite o resoru koji se tiče obrazovanja i nauke, onda možemo da se vratimo i na 1998. godinu, kada su neki od vaših današnjih lidera bili osnovni promoteri tog katastrofalnog anticivilizacijskog Zakona o univerzitetu, čije posledice osećamo i danas. Juče sam govorio o činjenici da Beogradski univerzitet danas nije među 500 najcenjenijih ili prvoplasiranih univerziteta u svetu, i to su svakako posledice i tog zakona, uz Zakon o javnom informisanju iz 1998. godine.
No, da se vratimo suštini, zašto je LDP podneo ovakav amandman, kojim praktično tražimo da se uz Ministarstvo prosvete, odnosno obrazovanja i nauke, i resor kulture uključi u oblast rada tog ministarstva. Iz mnogo razloga u čitavoj priči o rekonstrukciji Vlade sektor obrazovanja nije bio tema. Pripajanje Ministarstva nauke, odnosno sektora za nauku je kolateralna šteta odnosa među strankama vladajuće koalicije i potrebe da se zadrži ta čuvena ravnoteža 3:1:1, ili nekako slično, kako već glasi ta proporcija.
S druge strane, imamo štrajk u prosveti koji teče, imamo tu nekoliko puta pominjanu prepisku rektora Beogradskog univerziteta sa ljudima koji su autori klasifikacije o kojoj sam maločas govorio, koja je ponižavajuća za ovo društvo, poražavajuća ne toliko za samog rektora koga ste pretvorili u to u šta ste ga pretvorili, nego zbog činjenice da je za naše društvo u ovom trenutku sporno što su kriterijumi broj studenata ili profesora koji su dobitnici Nobelove nagrade, broj referenci dva najprestižnija međunarodna časopisa, broj stranih studenata koji studiraju na domaćim univerzitetima. Ne razumem otkud ta potreba da stalno od sebe pravimo drugu ligu i da sebi snižavamo kriterijume. Hvala.