Predsedniče, potpredsednici, dame i gospodo narodni poslanici, evo na državni praznik se sastajemo ovim neveselim povodom. Na početku, želim da kažem da će poslanici LDP glasati za odluku o ukidanju imuniteta poslaniku Tomiću.
Ono što je makar za nas posebno važno u ovom trenutku i zbog toga govorim i na ovakvoj sednici je činjenica da smo u izbornoj kampanji i da mislim da je za zemlju važno da danas iz parlamenta pošaljemo poruku da smo ozbiljna institucija, da ovakve stvari sa jedne strane nećemo zloupotrebljavati u izbornoj kampanji, a sa druge strane poruku građanima da je ovoj zemlji konačno neophodan red.
Problem zbog koga danas imamo ovu sednicu i zbog koga ukidamo imunitet gospodinu Tomiću zapravo proističe iz loše organizacije sistema. Ovde se ne radi samo o pojedinačnom, pogrešnom ili protivzakonitom ponašanju, pretpostavljam ili sam siguran da danas nećemo ni ulaziti u to, o tome će odlučivati pravosudni organi i oni će na kraju odlučivati o tome da li postoji krivica ili ne, ali naša je uloga da i građanima kažemo da u onim osetljivim oblastima, a ovo pitanje se odnosi i na teme funkcionisanja privrednog sistema, bankarskog sistema, pa onda i svakodnevnog života građana. Ne sme da postoji nikakva vrsta nesigurnosti, nikakva ugroženost.
Mislim da bi bilo neodgovorno da bilo ko ovaj postupak shvati samo kao pitanje pojedinačnog ili individualnog slučaja ili individualnog postupka. Srpska ekonomija, srpska privreda, a onda i finansije u ovoj zemlji su već čitav niz godina ugrožena katastrofalnom organizacijom sistema, katastrofalnom ekonomskom situacijom, katastrofalnom privrednom situacijom. Mislim da smo svi danas manje ili više toga svesni.
Ono što je pred nama, a mislim da sve političke partije i u ovom sazivu parlamenta, a nadam se da će tako biti u onom sazivu parlamenta koji će biti uspostavljen posle izbora 16. marta, moraju mnogo više da rade da se taj sistem promeni. Da ima mnogo manje politike u ekonomiji, da ima mnogo manje politike u privredi, da finansijski sektor i bankarski sektor koji su u ovom trenutku, čak i u ovakvom stanju možda poslednji oslonac stabilnosti u ovoj zemlji, ne budu ni na koji način ugroženi.
Mi smo zemlja koja je prošla kroz strašna iskustva devedesetih, mi smo zemlja koja je i posle 2000. godine imala ozbiljne probleme u ovim sektorima i mislim da je među građanima ove zemlje možda jedan od najvećih strahova, strah od nestabilnosti u finansijskom i bankarskom sistemu. Kroz proteklih godinu ili godinu i po smo prošli kroz probleme sa nekoliko banaka. Sasvim je jasno da su problemi bili vezani za sistem upravljanja. Jasno je da je problem kod nekih prethodnih banaka bio zbog toga što je država preko svojih ovlašćenih predstavnika, a pre svega preko političara se uplitala u bankarski sektor. U ovoj situaciji je to na neki način ponovo bila neka vrsta politike i zbog toga danas ne govorim o krivičnim pitanjima i o krivičnoj odgovornosti.
Govorim o potrebi da uspostavimo sistem gde nećemo dolaziti u ovakve situacije. Imaju i druge zemlje probleme imali su probleme sa bankarskim i privrednim sektorom, ali nigde ti problemi nisu bili tako direktno povezivani sa politikom sa načinom funkcionisanja politike, sa situacijom da se neodrživa ekonomska situacija na neki način i neko vreme ulepšava i fingira tako što postoje neodrživi sistemi kreditiranja, finansiranja i odlaganja neminovnih tržišnih ishoda ili rezultata.
Dakle, neću naravno koristiti svo vreme koje mi stoji na raspolaganju kao predstavniku poslaničke grupe Liberalne demokratske partije.
Još jednom poruka i zahtev svim kolegama i političkim partijama da se ovaj slučaj ne zloupotrebljava u izborne svrhe, ali da svi izvučemo i pouke iz ovoga što se dešavalo u ovom slučaju, što se dešava sa „Univerzal bankom“, sa onim što se pre toga dešavalo sa „Razvojnom bankom Vojvodine“, sa nekim drugim bankarskim sistemima. U tom slučaju nije bitno da li smo vlast ili opozicija. Moramo da se ponašamo identično i u jednoj i u drugoj situaciji i zbog toga što danas nas gledaju i u bankarski sistem gledaju svi građani ove zemlje. Oni ove gubitke koji se naprave zbog neodgovornog funkcionisanja plaćaju ili kroz budžet, kao što se već desilo u slučaju nekoliko banaka, ili tako što su ugroženi kao klijenti banaka.
Mislim da moramo da zatražimo i od institucija koje su nadležne da kontrolišu finansijski i bankarski sektor, pre svega od NBS da se mnogo odgovornije i ozbiljnije ponaša u sličnim situacijama.
Na svima je odgovornost, a posebno na NBS da reaguje na vreme u ovakvim situacijama, da u situacijama kada se mesecima i u javnosti govori o problemima koji postoje u jednoj banci ili o problemima koji su izazvali neka privredna društva koja su u finansijskim problemima, pa sa sobom vuku i banke koji su njihovi kreditori, da reaguje na vreme.
Sada možda za ovaj slučaj kasno. Sada smo u kampanji pa se svaki potez tumači kao deo kampanje. Osim što ćemo 30 ili 40 dana govoriti i putovati po Srbiji, u Srbiji postoji još tridesetak banaka, u Srbiji postoji sedam miliona građana koji su klijenti raznih banaka, u Srbiji postoji sedam miliona građana koji zavise od tih banaka i zbog toga vas sve pozivam da, još jednom kažem, danas donesemo odluku o ukidanju imuniteta, da ostavimo pravosudnim organima da rade svoj posao, a da svi oni koji su na svojim funkcijama u ovih 30 ili 40 dana do izbora takođe rade svoj posao kako ne bismo bili suočeni sa sličnom situacijom u nekom drugom delu finansijskog, bankarskog ili privrednog sektora. Hvala.

Potpredsedniče, ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću više govoriti o ovoj drugoj tački – Predlogu autentičnog tumačenja pojedinih odredbi Zakona o javnim preduzećima.
Moram da kažem da sam bio prilično iznenađen kada sam video da je zapravo jedina tema oko koje će davati autentično tumačenje ovaj parlament kao organ koji je usvojio zakonom ovo pitanje koje je ipak sporedno, u smislu Zakona o javnim preduzećima.
Moje pitanje za vas, gospodine Krstiću – zašto nismo ušli u proces tumačenja nekih drugih odredbi Zakona o javnim preduzećima koje su vrlo sporne? Jedna od ključnih odredbi je obaveza raspisivanja konkursa u javnim preduzećima, koja je odlukom ove Skupštine, odnosno odgovarajućim članom Zakona o javnim preduzećima, definisana kao obaveza, s jedne strane. Dakle, Zakon o javnim preduzećima kaže da će se u svim preduzećima na koje se taj zakon primenjuje konkurs za izbor direktora raspisati najkasnije do 30. juna 2013. godine.
Kao što svi ovde znaju, kao što javnost u Srbiji zna, nije raspisan konkurs u svim preduzećima na koja se primenjuje Zakon o javnim preduzećima. Govorim pre svega o preduzećima republičkog ranga, odnosno onim preduzećima čiji je osnivač, odnosno čiji je vlasnik Republika Srbija u kojima, u ime građana Srbije, upravlja Vlada Srbije. Vi znate da konkursi nisu raspisani u „Srbijagasu“, u PTT-u i u železnicama, s tim što je na neki način položaj železnica specifičan zbog procesa transformacije koja postoji u tom državnom preduzeću.
Gospodine Krstiću, mi mesecima raspravljamo o tome da li konkursi moraju da budu raspisani i u tim kompanijama ili ne moraju da budu raspisani. Koliko ja znam, kao narodni poslanik, postoji neko tumačenje republičkog Sekretarijata za zakonodavstvo koje kaže da u nekim preduzećima nije obavezno raspisati taj konkurs, ali, to je par ekselans tema o kojoj smo mogli ovde da razgovaramo i da damo tumačenje zakona.
Da smo se za takav postupak opredelili, odnosno da je Vlada iskazala pre svega političku ambiciju da to pitanje jednom razreši, makar pred kraj svog mandata, onda bi nesporno bilo utvrđeno da je volja ovog parlamenta, odnosno njegova namera kada je usvajala taj zakon, odnosno kada je usvajala amandman LDP koji uvodi tu obavezu, bila da se u svim preduzećima raspišu konkursi. Onda bismo razrešili tu situaciju i taj problem koji imate i vi, prebacili bismo ga sa političkog terena gde vi, odnosno predstavnici partije koja je vas predložila na mesto ministra, neprestano tvrde da kod nekih koalicionih partnera ne postoji spremnost da se raspišu konkursi i da se na konkursu biraju direktori, makar u ova dva preduzeća koja sam pomenuo – PTT i „Srbijagas“.
Skupština bi nametnula tu obavezu, ja se nadam, i mi bismo u roku od nekoliko nedelja imali makar početak rešavanja problema u tim preduzećima, a tu pre svega mislim na „Srbijagas“.
Umesto toga, opredelili ste se da pokrećete čitavu Narodnu skupštinu na tumačenje jednog člana koji i nije sam po sebi ni naročito bitan ni naročito sporan, da dolazimo u situaciju da arbitriramo između posebnog režima uspostavljenog ovim zakonom, nekakve uredbe Vlade i opšteg režima iz Zakona o upravnom postupku. Ako je problem u nekim konkretnim slučajevima, odnosno kod nekih konkretnih preduzeća, postupcima izbora, onda je fer i pošteno da ova Skupština zna o kojim se to slučajevima radi.
Ne bih voleo da odluka Skupštine, ovoga puta u obliku autentičnog tumačenja, bude način da se u postupku izbora direktora javnih preduzeća rešavaju neki problemi koji su emanentno politički a ne pravni, ne pitanje tumačenja zakona.
Gospodine Krstiću, bilo bi važno da danas saznamo i dokle su došli postupci izbora direktora u javnim preduzećima republičkog nivoa, to je 35-36 preduzeća? Prošlo je šest meseci od isteka tog roka do kada je Vlada imala obavezu da pokrene postupak izbora tih direktora.
Dakle, zakon još uvek nije ni primenjen na većinu preduzeća, a vi ćete uskoro na Vladi, ako se Vlada bude sastajala uopšte u ovom sastavu više, odlučivati o smenama već pet direktora, što je najavila SNS. Pretpostavljam da će onda to poslužiti i kao neka vrsta motivacije ili makar sredstva političkog pritiska da i drugi koalicioni partneri uđu u postupak smene svojih direktora, da tako kolokvijalno kažem, ili kako vi to zvanično govorite, onih direktorskih mesta gde ste vi preuzeli odgovornost za funkcionisanje javnih preduzeća.
Gospodine Krstiću, mi nećemo imati izabrane direktore javnih preduzeća u narednih šest meseci. To je svakome u ovoj sali jasno. Zemlja će ići na izbore i oni koji se sada nalaze u „vd“ stanju ili su izabrani u poslednjih nekoliko nedelja primene starog zakona, vodiće javna preduzeća u Srbiji još najmanje šest ili sedam meseci, do okončanja izbornog procesa i do formiranja neke nove vlasti u Srbiji.
To nije rutinsko pitanje za Srbiju, gospodine Krstiću, a pogotovo nije rutinsko pitanje za vas. Vi ste ministar finansija. To su preduzeća sa kojima imate najviše problema i kada koncipirate budžet i kada budete vodili račune o realizaciji budžeta u prvoj polovini 2014. godine.
Direktor „Železnica“ je u ovoj zemlji pokušao da napravi društveni javni događaj od proglašenja novog voznog reda. To je jedino što je uspeo da uradi taj čovek u proteklih nekoliko nedelja. Ne znam da li je on na spisku za smenu ili nije na spisku za smenu. To ćete morati da vidite u Vladi. U javnosti se o tome spekuliše.
Neki drugi direktori drugih javnih preduzeća su takođe u sličnom problemu. To je mnogo važnije i za zemlju i za Skupštinu od pitanja da li mora da se dostavi dokaz da je neko punoletan ili poslovno sposoban. Voleo bih da smo o tim problemima pričali, gospodine Krstiću. O činjenici da imate jednog drugog direktora javnog preduzeća koji kaže da je njegov model vođenja tog javnog preduzeća toliko fantastičan da čak i predstavnici DHL dolaze da se informišu o tome kako to preduzeće funkcioniše.
Recimo, voleo bih da pričamo o pitanju - gde su izvori tolikog iznenadnog profita tog preduzeća? Kolika bi dobit, recimo, bila preduzeća PTT, odnosno „Pošta Srbije“ da važe drugačija pravila o izdavanju poslovnog prostora, da recimo „Telekom“ nije domaće državno preduzeće u stoprocentnom vlasništvu države, nego da poslovni prostor može malo slobodnije, liberalnije da se iznajmljuje na tržištu? Da li bi onda bili tako uspešni poslovni rezultati PTT Srbije? Gospodine Krstiću, i vi i ja znamo da ne bi bili.
Ovo ne govorim da bi bilo kome prigovarao, samo pokušavam da vama i ovom parlamentu na neki način pocrtam kolike će štete biti od toga što se nismo u ovom trenutku opredelili za sveobuhvatno tumačenje Zakona o javnim preduzećima u onim delovima gde je on sporan ili za usvajanje novog zakona. Očigledno je da ovaj zakon nije profunkcionisao u praksi, na stotinu načina. Mogli smo da otvorimo još jedno pitanje koje je sporno.
Možda naši amandmani tada nisu bili dovoljno jasni. Oni su bili i rezultat kompromisa sa Vladom, odnosno vladajućom koalicijom, tako je uvek kada opozicija radi amandmane i kada pokušava da makar nešto od onoga što je njoj važno, a nama je bilo važno da uvedemo obavezu javnog konkursa, da uvedemo zabranu reklamiranja, odnosno oglašavanja za monopolistička javna preduzeća, kada smo to zapravo želeli da unesemo u zakon.
Trenutak je da otvorimo i to pitanje - da li sme da se oglašava, recimo tokom Svetskog rukometnog prvenstva preduzeće „Elektroprivreda Srbije“, „Srbijagas“, da li smeju da se oglašavaju ili ne smeju da se oglašavaju? To je važno pitanje.

Slažem se gospodine Arsenoviću, svima se mnogo žuri u ovoj sali. Evo neću više zadržavati ni vašu pažnju ni opterećivati druge narodne poslanike, pitanjima kako se primenjuje Zakon o javnim preduzećima. Evo ostavljam vam da se složite u tome da je neophodno angažovati Narodnu skupštinu da utvrdi da li je nužno da neko podnese izvod iz matične knjige rođenih, a to da li će se rasipati novac poreskih obveznika na reklamiranje monopolističkih preduzeća, koja inače, nemaju nikakvu konkurenciju na tržištu, time će se verovatno baviti neki novi saziv parlamenta.
Mislim da je to pošteno da to svi znaju da je maksimalno dostignuće ovako formulisane političke većine, to da se bavite time da li neko treba da donese izvod iz matične knjige rođenih, a da u nekom drugom odnosu snaga ili konstalaciji snaga, jedino možemo da se bavimo ozbiljnim pitanjima u ovoj zemlji. Srećno provedite predstojeće praznike.

Potpredsedniče, ministre, gospodine Pastor, dame i gospodo narodni poslanici, naravno da se ne radi ovde samo o ovom amandmanu. Mi ove scene imamo svake godine i zapravo se rasprava o ovom amandmanu pretvori u raspravu o ključnom pitanju u ovoj zemlji a to je – kako je ona organizovana, da li može da izdrži i da funkcioniše po onim principima po kojima je organizovana katastrofalnim Ustavom iz 2006. godine? U međuvremenu je ta situacija dodatno iskomplikovana nizom odluka, u ovom slučaju odlukom Ustavnog suda i zbog toga ovo danas izgleda ovako. I naravno, treba to reći.
Nisu se sve političke partije ponašale u prošlosti na jednak način. Postoje političke partije koje su 2006. godine bile protiv ovakvog Ustava, znajući, između ostalog, da ni ovako pogrešno definisana ustavna odredba, pokušaj da se autonomija svede i da se objasni i da se trajno definiše kroz neki nejasno postavljeni procenat budžeta, da će se to pretvoriti u katastrofu. Dakle, postoje stranke koje su bile protiv tog Ustava – LDP, LSVM, SVM i bile su vrlo dosledne nakon toga i kada je Ustav usvojen, u borbi makar za tih 7%. Postoji DSS koja je na potpuno drugom polu političke scene, koja brani taj Ustav za koji veruje da je dobar. Postoje i druge političke partije koje su se ponašale u zavisnosti od trenutnih okolnosti. Ali, sve je to danas manje bitno.
Mi pitanje autonomije Vojvodine, a sledstveno i organizacije čitave Srbije, ne možemo da rešimo na jednoj raspravi o budžetu, a pogotovo na raspravi o jednom amandmanu. Ono što LDP predlaže je da se odustane od ambicije da se na ovome politički profitira sa bilo koje strane i da se razgovara o promeni Ustava. To je jedini način da u narednim godinama nemamo ovu vrstu rasprave šta je 7% i od čega 7%. Mi tu besmislenu raspravu vodimo već punih šest godina. To nas opisuje kao društvo nesposobno da se organizuje i da sračuna šta je 7%. A u stvari se iza toga kriju neiskrene političke ambicije iz 2006. godine da se kosovski poraz prikrije time što se usvaja Ustav čije su žrtve na kraju i Vojvodina i svi drugi delovi Srbije gde je stanje tako konzervirano da mi danas sedam godina kasnije pokušavamo da živimo tako što do pola nosimo šinjel, a od pola odelo. I takvi pokušavamo, u situaciji kad smo suočeni sa neverovatnom ekonomskom i političkom krizom, da preživimo.
Još jednom poziv Liberalno-demokratske partije – mi se zalažemo za ovaj amandman. U ovom trenutku se ovakva ustavna garancija mora poštovati, ali Srbija, Vojvodina, svi građani Srbije ne mogu da žive u ovakvom interegnumu predugo. Dakle, vreme je za neku vrstu dogovora. Vreme je da razgovaramo o Ustavu, ali ne onako kako se razgovaralo 2006. godine. Ustav nije prošao u Vojvodini, ali postoji. Političke stranke koje su tada podržavale Ustav danas imaju, neke od njih drugačije pozicije, neke iste pozicije, ali se vreme promenilo. I besmisleno je da pokušavamo da poentiramo na temama iz 2006. godine. Jasno se pokazalo posle sedam godina da smo mi koji smo bili protiv tog Ustava u pravu. Mi to danas ne želimo da iskoristimo kao platformu za poentiranje, nego kao platformu da se na tim pozicijama, uz uvažavanje mišljenja onih koji imaju drugačije poglede na položaj Vojvodine, na organizaciju Srbije, razgovaramo o tome.
Prvo moramo da se dogovorimo šta država radi i šta su javna ovlašćenja. Onda moramo da se dogovorimo oko toga kako su ona podeljena između centralne vlasti, autonomije ili autonomija, jer, legitimno je pitanje da se u Srbiji razgovara i o drugim autonomijama i lokalnih samouprava. Ta ovlašćenja moraju da budu znatno manja nego sada. Kada ih rasporedimo međusobno, onda će biti manje-više tehničko pitanje da kroz zakone o budžetskom sistemu i budžete ta sredstva i taj novac rasporedimo i da vršimo njihovu kontrolu.
Šta je tu toliko komplikovano? Oni koji u politici nisu spremni da budu iskreni, pitanje Vojvodini i svako drugo emotivno pitanje koriste kao neku vrstu maske za nesposobnost da reše ona pitanja koja su ključna.
Dakle, još jednom apel LDP da se ovaj amandman usvoji, ali da odmah iza toga počnu ozbiljni razgovori o tome šta je buduća teritorijalna, politička, ekonomska, socijalna, kulturna, prosvetna, kakva god hoćete organizacija Srbije, Vojvodine u njoj i svih lokalnih zajednica. Hvala.

Potpredsedniče, ministre, dame i gospodo narodni poslanici, nekako se odlično, odlično pogodilo, počinjemo ovaj popodnevni deo sednice.
Moj amandman se odnosio na pitanja subvencija javnim preduzećima. Svojim amandmanom sam predložio da se značajno smanje subvencije koje ćemo izdvojiti u 2014. godini za „Železnice Srbije“, da smanjimo subvenciju koja postoji, odnosno dotaciju koja postoji potpuno neefikasnoj i Nacionalnoj službi za zapošljavanje, a da najveći deo tog novca ode u socijalnu zaštitu, odnosno da makar na taj način probamo da ispravimo onu grešku koju imamo već godinama, da ne kažem decenijama, da zapravo problem finansiranja socijalne zaštite umesto kroz budžet prebacujemo na javna preduzeća.
Nadam se da vam neće mnogo smetati, ministre, one kolege narodni poslanici koji osećaju potrebu da sa vama razgovaraju ili dogovaraju dok traje rasprava o ovako važnom zakonu. Juče smo razgovarali već na Odboru za finansije delimično o tome.
Moram da vam kažem da su se u međuvremenu pojavile neke nove okolnosti gospodine Raduloviću. Moj se odnosi, između ostalog, na „Železnice“ izbila je neka vrsta incidenta između rukovodstva „Železnice“ i sindikata koji postoje u „Železnici“ na pitanju – da li sindikalne organizacije imaju pravo da sede u centralnoj upravnoj zgradi „Železnica Srbije“? U javnosti je gotovo neprimećeno prošla opaska, ja bih ipak rekao odlazećeg direktora „Železnica“, gospodina Simonovića, da sindikati ne mogu da budu u toj zgradi zbog toga što ometaju normalan proces rada pošto u toj zgradi radi 2.000 ljudi. Pročitao sam tri puta. Dakle, direktor „Železnica“ je rekao da u centralnoj upravnoj zgradi „Železnica Srbije“ radi 2.000 ljudi. Nas ovde ima 250. Sada nas ima dvadesetak možda, pokušavamo da vodimo politiku ove zemlje a u „Železnicama Srbije“ u centralnoj upravnoj zgradi, da ponovim još jednom radi 2.000 ljudi. Posebna vrsta problema što u toj firmi postoji 28 sindikalnih organizacija. To ne može Vlada da reši, ali pitanje upravljanja rukovođenja sistemom kakve su „Železnice“ svakako može i mora da rešava Vlada.
Predložio sam da makar u ovoj godini smanjimo tu dotaciju „Železnicama“ za milijardu dinara. Vlada mi je odgovorila, moram da kažem, po malo i cinično da amandman ne može da se prihvati jer bi time bilo ugroženo učešće u finansiranju tzv. Ruskog kredita, a s druge strane da bi to ugrozilo bezbednost saobraćaja na srpskim prugama. Svakakva obrazloženja za odbijanje amandmana sam u budžetima čitao, ali ovako cinično, gotovo bezobrazno obrazloženje, moram da priznam nisam skoro. Dakle, tamo gde radi 2.000 zaposlenih, navodno radi u centralnoj upravnoj zgradi, a vozovi se kreću brzinom od 40 ili 45 kilometara na čas, konačno zavođenje reda bi ugrozilo bezbednost funkcionisanja saobraćaja.
Još je gora situacija sa Nacionalnom službom za zapošljavanje. Već smo govorili o tome, 109 miliona dinara za troškove putovanja onih koji rade u Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Katastrofalni podaci o nezaposlenosti u Srbiji i sa druge strane, 2 miliona dinara, gospodine Raduloviću u budžetu, za putovanja inspektora koji treba da štite prava radnika. Moram da kažem da je ovo možda još ciničnije od onog obrazloženja koje smo dobili u odnosu na funkcionisanje „Železnica Srbije“.
Mnogo je sličnih haotičnih rešenja u ovom predlogu budžeta. trudićemo se da i u ovoj popodnevnoj raspravi danas kada ste vi tu otvorimo još neka pitanja. Kažem da smo ih delimično otvorili juče. Za nas je ključno pitanje – kakvu zapravo politiku vodi Vlada? Odgovor ne može da bude da svaki ministar u svom domenu vodi delimično ili delimično reformsku politiku, a da zapravo rezultati na kraju godine ili na početku nove godine kroz ovakav Predlog zakona o budžetu budu ovoliko katastrofalni.
Još jedno pitanje – kada će u kom roku Vlada makar početi da primenjuje sadašnji Zakon o javnim preduzećima? Kada će uvesti red u nekoliko najvećih gubitaša i makar tako otvoriti prostor da razgovaramo ili da probamo da postignemo onu vrstu dogovora koji su za zemlju jedino važni i jedino održivi u ovom trenutku pa da onda krenemo na neke nove izbore sa tom normalnom politikom? Sa ovako selektivnim i ograničenim intervencijama, počecima reformi stalno ćete stvarati osećaj nepravde i nesolidarnosti u društvu od koga se očekuju ovolike žrtve, a istovremeno ćete finansirati trule državne gubitaše kojima ne pada na pamet da pokrenu bilo kakvu reformu u svojim okvirima. To nije pitanje direktora „Železnica“ pojedinačno ili poimenično.
Pitanje je sistema koji se uspostavlja i zbog toga imate tako mnogo problema i u onim retkim segmentima gde makar najavljujete neke reforme. Hvala.

Hvala vam na odgovoru, ali ja sam upravo o tome i govorio, da u budžetu za 2014. godinu nema ni najave tih reformi. Ti brojevi, koji se nalaze u budžetu, uvek vrlo jasno potvrđuju da li će reformi biti ili ih neće biti.
Naš amandman je bio da izmestimo delimično socijalnu funkciju iz javnih preduzeća i da je prebacimo tamo gde ona treba da bude, dakle socijalna zaštita iz budžeta. Toga u ovom predlogu budžeta nema. Ja vam još jednom kažem, stvorićete užasan, dodatni osećaj socijalne nepravde u društvu. Ljudi žive pored svojih komšija ili kolega koji su na neki način, kroz ovakve mere, zaštićeni.
Društvo će uvek, nažalost, pre reagovati na neki skandal oko toga gde je jeo neki direktor javnog preduzeća ili neku vrstu putnog troška, a ne na činjenicu da su to, kada se uzmu sva javna preduzeća, milijarde evra akumuliranih gubitaka koje mi zapravo ne možemo da vratimo i servisiramo.
Velika je zabluda da je stanje, recimo, u srpskim „Železnicama“ isključivo posledica lične nesposobnosti. Ona je pre svega posledica pogrešno postavljenog sistema i svih gubitaka i grešaka koje su generisane iz takvog sistema. Nećete naći direktora „Železnica“ koji će moći da napravi i uspešno vodi to preduzeće, u kakvom god ono statusu bilo, bez obzira da li je javno ili ima neki drugi oblik, ukoliko nema ko da putuje srpskim prugama i ukoliko nema šta da se prevozi srpskim prugama.
Tih novih reformi nema. I dalje se nastavljaju ti začarani krugovi, odnosno lanci, gde vi pokušavate, vaša vlada, ne uvek vi lično, da subvencionišete sve u tom lancu i to je apsolutno neodrživo. Sve ovo o čemu se u javnosti uglavnom govori su samo sitni ili nešto krupniji primeri lične bahatosti, pa i to da, recimo, na sajtu „Železnica“ koji ima svoj engleski deo, nisu umeli da napišu ispravno ni kako se zove funkcija njihovog direktora.
(Predsedavajući: Vreme.)
Imate to na svakom koraku. Recimo, u PIO fondu.

Budžet uvek reflektuje političke odnose u vladajućoj koaliciji, to je, na žalost ili na sreću, tako. Zbog toga mi toliko insistiramo da sa ovako uređenim odnosima u vladajućoj koaliciji, sa toliko krupnih razlika, sa činjenicom da imate predsednika Vlade koji vam zapravo svakog dana govori da „tutumantru“, da ne možete da radite operaciju ako će pacijent na kraju da umre. Kad to čuje svako u Srbiji ko treba da donosi neku vrstu odluke o reformama, on povuče ručnu i sačeka da političari se dogovore ili da ponovo skliznemo u neku vrstu demagogije i populizma, ili da se uđe u neku izbornu kampanju.
Voleli bismo da izbori u Srbiji budu održani vrlo brzo, ali da u toj kampanji pričamo o tim reformama. Mislim da svi precenjuju, ljudi u Vladi, posebno oni koji su došli u Vladu u okviru rekonstrukcije, naročito tu ambiciju da ćete uraditi analize, pa da ćete onda moći da očistite bilans i rešite situaciju. Uzima se kao primer taj, slažem se, za sada relativno uspešan primer JAT, odnosno Er Srbija. To nije moguće u svim sektorima. Pogledajte kome duguju „Železnice“. Ako tu krenete da primenjujete recimo koncept konverzije u vlasništvu, videćete da je to nedopustivo, a onda nećemo više imati sistem „Železnica“.
Ne bih ni da otvaram pitanje „Srbijagasa“. Imate lance dugovanja jednih u odnosu na druge. Ako biste krenuli da konvertujete potraživanja, odnosno dugove koji postoje u sistemu javnih lokalnih, javnih komunalnih preduzeća, toplana, „Srbijagasa“, NIS, „Gasprom njeft“, došli biste na k raju do toga da neko u Moskvi zapravo bude posredni vlasnik čitavog sistema grejanja, snabdevanja naftom, gasom, ključnih vitalnih stvari za život ove zemlje. Onda ćete tu morati da napravite kompromis i odstupite od rešenja. Kada se to jednom učini, onda se čitav sistem reformi ruši.
Kako ćete reformisati „Železnice“ ako ne zante šta je uopšte teritorija na kojoj oni rade?
(Predsedavajući: Vreme, gospodine Đuriću.)
Jer, pred svake izbore na Kosovu se uvodi kompozicija koja vozi do Kosovske Mitrovice ili nekog mesta.
(Predsedavajući: Vreme, gospodine Đuriću.)
Izvinite, još 20 sekundi.
Zato su rešenja za sve ove probleme pre svega u političkoj sferi, a samo njihovo sprovođenje je pitanje ekonomske veštine ili znanja.

Naravno, repliciram gospodinu Marinkoviću. Boldrik je meni uvek bio simpatičan, na to nemam posebne reakcije.
Dakle, u jednom delu ste govorili praveći referencu na moje obrazloženje o broju sindikata. Slažem se, sindikati treba da budu reprezentativni, ali onda to pravilo treba da važi svuda, pa da, recimo, nemaju monopol dva sindikata na mesta u PIO fondu, u Republičkom fondu, nego da to budu i drugi sindikati koji su vrlo ozbiljni. Recimo, Asocijacija slobodnih nezavisnih sindikata ili još neki koji taj uslov ispunjavaju. Ali, posledica, da upotrebim tu reč, ambicije mnogih vlasti u prošlosti da imaju svoje sindikate ili da jednog dana imaju svoje je dovela do toga da na taj način buja sindikalna scena i da se onda mnogo slabije štite prava radnika u sindikatima koji su vremenom svođeni na razne druge funkcije, gotovo nikada na ono što je prava funkcija sindikata. Ovo je posledica takvog ponašanja.
Vaše pitanje je bilo i – zašto sa pozicije „Železnica“? Zato što je to moguće uraditi u budžetu sa ovog mesta. „Srbijagas“ nema tu vrstu direktne državne dotacije, odnosno subvencije i tu nije moguće napraviti takvu uštedu. Nadam se da u javnosti nije sporno da je LDP godinama dosledno glasala protiv svakog budžeta i izdavanja svake garancije gubitašima, kakvi su bili „Srbijagas“, „Galenika“, „Železnice“, itd. Sećam se kraja prošle godine, poslednjih nekoliko sati zasedanja Skupštine smo proveli u raspravi čitajući finansijske izveštaje „Srbijagasa“. To za LDP nije bilo sporno, ali „Železnice“ su u odnosu na ovu poziciju koja postoji u budžetu prosto kao stvorene i kao pokazna vežba za to koliko u ovom trenutku sa ovakvim odnosima u vladajućoj koaliciji nema spremnosti za povlačenje takvih reformskih poteza. Hvala.

Gospodine Marinkoviću, ali hajde onda da otvorimo i to pitanje koliko su pravedna ta pravila. Vi govorite o procentu koji je 15%. To se traži od sindikata, a od političkih stranaka, neki cenzus od 5% ili mogućnost da se bude na nekim zajedničkim listama, pa da se i sa procentom koji je daleko ispod toga, dobije mogućnost da se predstavlja u parlamentu.
Na kraju imate danas situaciju da imate raspravu, odnosno neku vrstu pregovora oko budućeg rešenja Zakona o radu koji je jedan od najvažnijih zakona koji ovoj zemlji treba. Pogledajte ponašanje različitih sindikata u tom procesu. Mislim, da moraju da budu uključeni svi i da bez te vrste dogovora ili svesti o potrebi dogovora neće moći ni da se donese, ni da se sprovodi taj zakon, ali vi ćete videti da imate mnogo konstruktivnije, realnije ponašanje onih sindikata za koje vi kažete da nemaju dovoljnu reprezentativnost i potpuno blokirajuće ponašanje onih koji tu reprezentativnost imaju uglavnom oslonjeni na inerciju, na dugogodišnju praksu. To vam je kao to pitanje Saveza penzionera Srbije. Kada se ljudima ponudi alternativa oni se uglavnom opredele za onu koja je u njihovom interesu.
Naši radnici na žalost nikada u ovih 23 godine, da ne govorim o vremenu pre toga nisu do kraja dobili tu mogućnost da u odnosu na spremnost da se zaštite njihovi interesi u nekom normalnom širem kontekstu biraju sindikalnu organizaciju kojoj će pripadati. To je blokiralo mnoge procese u ovoj zemlji. To je blokiralo proces razvoja sindikalnog organizovanja u privatnom sektoru, to je potpuno deformisalo tržište, i to je sve počelo onog trenutka kad su radnici dovedeni ovde da viču – uhapsite Vlasija. Tog trenutka je prestala normalna borba za politička prava, ekonomsko-socijalna prava, sve drugo je bilo važnije i ovo o čemu danas govorimo je zapravo poslednji čin te katastrofe.

Vi ćete svakako o tome voditi računa.
Ispravno ste pročitali obrazloženje i na tome vam zahvaljujem. Otvorili ste, ministre, još jedno važno pitanje. Mislim da ponavljate klasičnu grešku nekih koji su ove sektore vodili pre vas ili su recimo vodili zemlju kada su probali na tako površan način da pomire dva načela, tu poruku ili osećaj da pravda ili da privatizacija mora da bude pravedna i, sa druge strane, čuđenje zbog toga što ona nije bila ekonomski efikasna kod nas, u nekim slučajevima. U nekim jeste, ali o tome vam je već govorio gospodin Jovanović.
Sada sam video jednu vrlo veliku zabludu, koju je imala prošla Vlada ili prošli predsednik Republike, a to je ta ideja o tome užasno vrednog zemljišta ili nekretnina, pre svega zemljišta, koje je na jeftin način otuđeno u procesu privatizacije, sada ćemo da uvedemo konverziju, neko će to morati da plati i time ćemo ispraviti navodnu grešku. To se nije desilo.
Prvo, kod ogromne većine firmi o kojima govorite neko bi kupio to po nešto većoj ceni i ostvario isti profit, istu zaradu, recimo, na trgovini nekretninama. Niko se uglavnom nije javljao. To znači da je ogroman broj tih kompanija, tih firmi u ekonomskom smislu bilo ili na izdisaju ili davno propalo. Nije samo po sebi loše ili nije nužno loše da u jednom trenutku imovina, odnosno zemljište, nekretnine koje je imalo to preduzeće uđu na neki način u promet, da ekonomski život i političke i ekonomske reforme da su tekle od 2004. do 2012. godine, u međuvremenu bi se napravila neka proizvodnja, neko pružanje usluga za koje bi se koristile te nekretnine.
Problem je što je u najgorem trenutku, kada je eksplodirala ekonomska kriza, a reforme nisu sprovođene godinama, što se poseglo za populističkom merom, i to je sve potpuno uništeno. Zato Beograd ne može da siđe na reke, zbog toga što je država ili različiti nivo i države po prirodi stvari nesposobna da taj proces vodi i da ga uradi, a uvek joj je nekako krivo i žao, sanja o tome kako će se neko drugi obogatiti umesto nje, ukoliko to neko privatno radi. Zbog toga ovako izgleda priobalje reka u Beogradu, zbog toga manje-više tako izgledaju sva ta polu napuštena nekadašnja fabrička polja širom Srbije.

Neću reklamirati ovo, ja sam Bojan Đurić, nisam Bojana Đurić, ali to je manje bitno.
Dakle, član 27. Poslovnika.
Prvo, niste vratili vreme koje ste uzeli gospodinu Jovanoviću i LDP.
Drugo, mi smo učinili sve, gospodine Arsenoviću, da ova rasprava normalno teče i u njoj bili vrlo pristojni. Nismo reagovali na podbadanje i dobacivanje ispod svakog nivoa. Neću ovde sada da ponavljam i da citiram šta dobacuju, recimo u proteklih nekoliko minuta, poslanici jedne poslaničke grupe, koja sedi u poslednjim redovima u ovoj sali. Kakve su to uvrede? Zato što to nije izraz slabosti za nas, nego je ovo zaista bila jedinstvena prilika da o ovome razgovaramo.
Vi ne možete toliko različito da tumačite pravo na repliku i dokle se u raspravi, pogotovo o budžetskim amandmanima sme ići, nezavisno od nekih drugih ljudi koji predsedavaju ovom Skupštinom ili vode radna tela.
Mi smo juče razgovarali četiri ili pet sati na Odboru za finansije o najširem krugu tema iz ovog budžeta. Neke od ovih tema o kojima danas ovde u plenumu pokušavamo da razgovaramo sa ministrom, juče smo otvorili. Niko nije bio nezadovoljan, svakome je, gospodine Arsenoviću bilo zadovoljstvo da u tome učestvuje. Ne znam zašto posmatrate uvek skupštinu ili nas narodne poslanike kao nekog ko dolazi ovde ili da ubije vreme, pa nam se strašno žuri, pa se trudite da rasprava što brže bude završena, ili kao neko ko dolazi po incident.
Mi ovde govorimo o poslednjim danima kada je moguće pokrenuti neke razgovore i dogovore kako da zemlja ne propadne i verujem da u tome imate interesa i vi i mi, i svako ko gleda, oni koji za nas glasaju, oni koji na izborima ne glasaju. To je vrhunski interes ove zemlje, gospodine Arsenoviću. Zbog čega onda pravite probleme oko nekoliko minuta i na tako sitničav način primenjujte Poslovnik? To je moja reklamacija.

Vrlo kratko. Mislim da i dalje ne razumete šta je poenta.
Stalno se pozivate na svoje pravo da apsolutno diskreciono dajete repliku. Kažem vam da to nije vaše pravo po Poslovniku i da to nikada nije bila praksa, pogotovo kada je u pitanju rasprava o budžetu.
Onda pokušavate da pogodite šta bi tražili neki drugi poslanici. Sada vam kažem i završiću. Siguran sam da to poslanici ili velika većina poslanika SNS ne bi tražili. Mi ovde govorimo o onome o čemu govore i oni, ili makar deo onih ko ih danas vodi. Znam neke ljude ovde u sali. Siguran sam npr. gospođa Tomić ne protestvuje, već učestvuje u raspravi.
Ako ima neko ko ne uživa, odnosno ko ovo ne razume, mislim da će ti problemi biti rešeni u narednih nekoliko nedelja, ali nemojte onda da onemogućavate Skupštini da vodimo ozbiljnu raspravu.
Ovo je najozbiljnije pitanje u ovom trenutku, gospodine Arsenoviću. Tako kako vi primenjujte Poslovnik, to znači da je trebalo da prekinete ministra dok je sada govorio i da mu kažete da ne govori o temi. Ne mislim da je to tako. Mislim da treba da se govori na ovaj način, ali zašto kvarite raspravu? Do sada bi se već završila.

Povredili ste član 27. Poslovnika.
Prvo, LDP traži da ovde dođe predsednik parlamenta ili da gospođa Kovač počne da vodi ovu sednicu. Vi, gospodine Arsenoviću, u ovom trenutku ne možete da radite na onaj način koji zaslužuje ovako ozbiljna rasprava o budžetu. Ovde su predsednik Vlade, dva vrlo važna ministra.
Vi na samom početku onemogućavate da sednica teče normalno. Gde to vaše tumačenje piše u Poslovniku da prvo ovde može da govori sedam ministara?
Dakle, raspravu je otvorio predsednik Vlade kao predstavnik Vlade, konačno kao predstavnik Vlade i predsednik Vlade. Ako mi smatramo da postoji pravo na repliku, vi takođe smatrate da su ispunjeni uslovi za repliku, onda dajte gospodinu Jovanoviću reč.
Nemojte se tako ponašati prema gospođi Popović kada vas upozori na povredu Poslovnika, onda govorite o povredi Poslovnika. Svoje lične impresije ostavite za neko drugo vreme. Tek je 11,00 sati, već niste u stanju da vodite sednicu.

Da.

Kako ćete dati gospodinu Veselinoviću pravo na repliku? Izvinite, kako ćete dati gospodinu Veselinoviću pravo na repliku?
(Predsedavajući: Izvolite, gospodine Đuriću.)
Prvo, povreda člana 27, jer ste sada najavili da ćete dati pravo na repliku gospodinu Veselinoviću. Pitam vas – po kom osnovu? Niste dali gospodinu Šutanovcu. U sali sedi gospodin Stefanović, šef poslaničke grupe. Samo kažem, vi se od jutros raspravljate sa pola sale, da to niko, sem vas, u ovoj sali ne želi. Premijer želi da razgovara, ministar Krstić želi da razgovara, mi smo spremni da razgovaramo, vi onemogućavate da normalno teče rasprava, i to o najvažnijem zakonu koji usvajamo u jednoj godini.
Ne znam zašto ste toliko nervozni, gospodine Arsenoviću. Mi želimo normalno da radimo. Vi dobacujete, vi se raspravljate sa poslanicima. Kome to služi? Ne verujem da vi verujte da time nešto možete da postignete? Dakle, niko ovde nije protiv vas, gospodine Arsenoviću, u to želim da vas uverim. Samo želimo da normalno teče rasprava.
Ministar, odnosno predsednik Vlade, ima osobeni stil kada ovde govori. Meni to ne smeta, nama ne smeta, a verujem da većini drugih poslanika ne smeta, ali onda omogućite da rasprava normalno teče na taj način. Premijer izaziva poslanike i oni odgovaraju njemu i to je normalno. To se zove život. Ovde važe neka druga pravila, nego u nekim organizacijama koje su strogo hijerarhijski ustrojene.