Prilično me zbunio gospodin Marinković. Ako je stvarno intencija vladajuće koalicije, ili dela vladajuće koalicije da se i u Srbiji smanjuje nezaposlenost kroz povećanu inflaciju, meni deluje da je to suprotno ovom predlogu Zakona o budžetu koji je u dnevnom redu i strategiji za narednih nekoliko godina. Nadam se da ćemo to nekako razjasniti. Ja se nadam da nije. Mislim da to nije dobro, ali da ne otvaramo dalje tu diskusiju.
Gospodine Babiću, možda je to zato što ste vi inženjer a ja pravnik, pa vi imate mnogo više poverenja u snagu KZ, nego što to imam ja. Vi verujete da se mnogo više može rešiti KZ, nego što ja to mislim. Možda ja precenjujem značaj onoga što stoji iza prava u odnosu na vas, ali ne ulazimo dalje u tu diskusiju. Legitimna su oba mišljenja.
Vidite koliko je ovo čudna situacija. Vi ste predstavnik vladajuće koalicije, vi osećate potrebu da sada meni objašnjavate kako niste protiv blokade pruga ukoliko je to u nekoj situaciji u skladu sa zakonom. Ja vam kažem, ja sam uvek protiv blokade pruga i zašto to ne kažemo ljudima? Pomoglo bi ako to kažete ljudima i vi koji ste vlast. Uvek je zabranjena blokada pruga. Uvek je veće ono dobro koje se time ugrožava, to je mogućnost, pravo ljudi da putuju, da saobraćaj funkcioniše, da javni sistem funkcioniše, zašto to ne kažete?
Znate li koliko bi to bilo zdravo za ovu zemlju? Onda se više politički ne bi smo takmičili na tom nivou ko podilazi, podržava ovu vrstu protesta, nego bi smo mogli da razgovaramo na racionalnim, političkim i ekonomskim osnovama, o tome vam sve vreme govorim.

Dame i gospodo narodni poslanici, imam pitanje za predsednika Vlade Republike Srbije. Stigao je budžet konačno i pred poslanike u samu Skupštinu i mislim da je pravo vreme da otvorimo i tu temu.
Kao i uvek kada se Predlog budžeta gleda, dovoljno je, da biste shvatili u kolikom glibu je ova zemlja i zato to pitanje postavljam predsedniku Vlade, pogledati prvih nekoliko strana Predloga budžeta – generalne prihode, generalne rashode.
Zato je moje pitanje predsedniku Vlade – zar nije bilo poštenije i jednostavnije njemu, toj Vladi i vladajućoj koaliciji da nam praktično predloži privremeno finansiranje tamo negde do marta sledeće godine, a da u međuvremenu kao ljudi odemo na izbore posle ovih završenih poslova koji su bili neodložni i zbog kojih izbora do sada nije bilo i da probamo početkom 2014. godine da napravimo normalan budžet? To je za ovu zemlju mnogo zdravije, nego što smo dobili budžet koji je konzervacija postojećeg stanja u kome se ništa nije promenilo u odnosu na 2013. godinu, gde ćemo potrošiti 10 milijardi evra, a toliki je budžet za 2014. godinu, gotovo u cifru 10 milijardi evra, a da zapravo ne bude pokrenuta nijedna ozbiljna reforma u ovoj zemlji.
Moje pitanje za predsednika Vlade je, kažem još jednom, potrebno je da sada otvorimo tu raspravu, a ne kada budžet dođe na samu plenarnu sednicu Skupštine – kome će građani Srbije u 2014. godini platiti gotovo 90 miliona evra iz budžeta za aktivirane garancije? Koja su to javna gubitaška preduzeća i koji su to krediti koji ta preduzeća ne mogu da vrate?
Drugo pitanje za predsednika Vlade je kako se oseća kao predsednik Vlade zemlje koja će u sledećoj godini vraćati kredite sa kamatnom stopom koja je 5 – 8 puta veća nego što je projektovani rast BDP u 2014. godini?
Šta je ostalo u tom predlogu budžeta od onih obećanja koje je predsednik Vlade ovde pre samo dva meseca obećao narodnim poslanicima? Kako je moguće da će poskupeti sve, od mleka do svih drugih oblika hrane, od knjiga preko ogreva, preko hotelskih usluga do kompjutera, a da deficit budžeta u 2014. godini bude identičan kao što je bio planirani deficit u 2013. godini?
Kako je moguće da nijedan reformski predlog zakona uz ovaj Predlog budžeta ne dolazi u Skupštinu? Nama je očigledno, ali mislim da javnost i Srbija to treba da prizna i predsednik Vlade ove zemlje, da u ovako uspostavljenoj, u ovako skrojenoj vladajućoj koaliciji, ne postoji unutrašnja spremnost za ozbiljnije reforme, ali onda pošteno društvu reći ko sprečava te reforme.
Ko sprečava početak reforme PIO fonda, već 2015. godine? Jel to jedna partija u Vladi ili je ta partija izgovor drugima da se u te reforme ne ulazi? Jel posao političara u ovoj zemlji, pa i predsednika Vlade da gleda kako se ministri i direktori javnih preduzeća preganjaju u medijima ili da kaže zašto kao predsednik Vlade, nominalnim makar lider te vladajuće većine u Vladi, nije spreman, ne želi da tu situaciju preseče?
Predsednik Republike šalje poruke iz Moskve, ministarka energetike se čudi kako je moguće da zastare neke prijave? Neki drugi delovi Vlade isto to rade u nekim drugim preduzećima. Direktor „Železnice“ mi dostavlja pismo u kome kaže da je normalno da je bio u Vrbasu nekoliko dana pred izbore. Polupismeno Ministarstvo spoljnih poslova ratuje sa svojim bivšim dojučerašnjim ambasadorom. Kada raspisuje konkurs za radna mesta to ne uradi javno, jer navodno nema para.
U takvoj atmosferi mi treba da usvojimo budžet za 2014. godinu. Kome ide 90 miliona? Zašto nije pipnuta nijedna ozbiljna reforma? Koliko će biti veći javni dug na kraju 2014. godine i da li će zapravo biti učinjeno ono što je jedini spas za zemlju u ovom trenutku da izdržimo kako tako do početka proleća sa ovim budžetom uvećanim za stopu inflaciju u odnosu na prošlu godinu, a da onda idemo na izbore i probamo da napravimo političku snagu u ovoj zemlji koja je sposobna da obavi reforme kojih nema u ovom predlogu budžeta. Hvala vam.

Predsedniče, ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mi nemamo formalno prva, druga i ostala čitanja u ovom parlamentu. Imamo ovu načelnu raspravu i ja ću se o ovome o čemu budem govorio truditi da ona bude zaista načelna. Ministre, vi ste juče bili u pravu kada ste rekli da su ovo par ekselans politički zakoni i da onda rasprava makar u ovom delu treba da bude pre svega fokusirana na to šta su pravno-politički, ustavno-politički, društveni, zapravo uzroci ozbiljne krize koju mi imamo u čitavom pravosuđu koja je samo manjim delom uzrokovana iz samog pravosuđa, koja je hronična, nije samo višegodišnja, ona je višedecenijska. Mi nekada imamo običaj da romansiramo prošlost i da je ulepšavamo. Problemi srpskog pravosuđa su višedecenijski i ja ću se truditi da u tom smislu govorim, a o nekim konkretnim rešenjima govorićemo u raspravi o pojedinostima.
Liberalno-demokratska partija je podnela niz amandmana i oni će biti i u proceduri pred odborima, a za nekoliko dana verujem i u ovoj plenarnoj sednici, u ovoj sali, pa ćemo o tome detaljnije razgovarati.
Prvo mali osvrt na ono što se juče dešavalo u ovom parlamentu i na deo vašeg izlaganja, gospodine Selakoviću. Naime, vi ste govorili o praksi koja još uvek postoji u Srbiji, o pitanju promene mentaliteta ili stanja svesti kod ljudi, izneli jednu vrstu, ne znam da li je to bila zamerka ili neutralna opaska, konstatacija stvari, da ljudi i danas vrlo često kada izađu iz suda, nezadovoljni načinom na koji postupak teče, nekada nezadovoljni i odlukom suda, najčešće prozivaju ministra. Rekli ste to tako, prilično neutralno. I vi i ja znamo da u realnom životu koriste i nešto grublje reči. U tom trenutku se ja nisam potpuno složio sa vama, zato što sam mislio da ne prozivaju pre svega ministre ili makar ne samo ministre.
Govorili ste o prošlim vremenima. Juče je pominjan Miloš, kodža Miloš, vidim da je delu medija to na neki način bilo čudno. Ja ne mislim. Mislim da o tome trebamo razgovarati. U to vreme su pominjali njega, kada su bili nezadovoljni odlukom. U nekim kasnijim vremenima, druge vladare. U komunističko vreme – Maršala i maršalat. Ne znam da li su i znali kako se zove ministar pravde? Devedesetih – znamo koga. Danas, verujem, da ponovo svoje nezadovoljstvo pravosuđem ili preterano očekivanje pravde, do koje nije lako stići, vezuju za one koji imaju najveću političku moć u ovom trenutku.
Moram da primetim, gospodine Selakoviću, to je moja politička ocena, da ste i sami vi, vaša stranka, vladajuća koalicija u kojoj vodite Vladu već 15, 16 meseci, značajno doprineli takvom očekivanju javnosti, tim početnim poletom i entuzijazmom. I sami ste se vrlo često pojavljivali u medijima, najavljivali drugačije pravosuđe, drugačiji rat sudova, mnogo više pravde. Kada se najavljuje ljudima i građanima obećava mnogo više pravde, njihova lestvica se digne tako visoko da retko koje pravosuđe na svetu, a srpsko pravosuđe koje radi u ovakvim političkim, pre svega, i društvenim okolnostima još manje, ta očekivanja može da ispuni. I to je ono što se i vama dešava ovih dana, ili počinje da vam se dešava. To je ono što je obeležilo rad mnogih vlada i vladajućih koalicija pre vas.
Zbog čega LDP misli da rešenja ovih zakona globalno gledano nisu dovoljno dobra, odnosno da neće rešiti nijedan suštinski problem srpskog pravosuđa. Malo je o tome ovde govoreno. Dakle, problemi srpskog pravosuđa se ne nalaze u tim zgradama, ja se u retko čemu sa sudijom Ivoševićem slažem, ali se slažem sa njim da sudovi i sud nisu zgrade nego su ljudi u njima. Tako i ovi problemi, gospodine Selakoviću, srpskog pravosuđa nisu problemi zgrada, putovanja, pa čak toliko ni sudske mreže.
Problem srpskog pravosuđa je ovaj Ustav iz 2006. godine, i Ustavni zakon koji je proistekao iz njega, u formalnom smislu. U političkom smislu, krivica je na onima koji nisu imali dovoljno hrabrosti da izvrše pravu ustavnu promenu, ustavni diskontinuitet, pa i ustavni diskontinuitet u oblasti sudstva i da je 2006. godine, bilo spremnosti i nemojte mi reći da u tome nema i vaše odgovornosti, iako se niste tada direktno bavili politikom, ali politička stranka, čija je ipak sukcesorna na neki način, gospodine Selakoviću, i danas SNS je učestvovala u kreiranju i usvajanju tog Ustava.
Da je u tom Ustavu rečeno da se pravi diskontinuitet i da se sudovi konstituišu iz početka, da se sudije biraju iz početka, ne bismo imali sve ove probleme koje imamo u poslednjih pet ili šest godina, u srpskom pravosuđu. Kad se ide na polovična rešenja, kada se kalkuliše reizborom i izborom, kada se stalno ulazi u ta tumačenja, onda se taj problem nikad ne može ispraviti, gospodine Selakoviću, bez priznanja greške, ozbiljne ustavne reforme i preuzimanja političke hrabrosti i odgovornosti za tu reformu.
Zbog toga srpsko pravosuđe nije danas mnogo bolje nego devedesetih, u nekim jeste, u nekim jeste modernije, sudije, makar neke od njih mnogo više znaju, u nekim stvarima su slobodnije od vlasti, u nekima, čini mi se, i nisu. Neke zgrade su nešto bolje, neki zakoni su nešto bolji i evropskiji, ali duh loše, nesamostalne pozicije sudstva, pa i pravosuđa, nije promenjen.
On, potiče iz nekih prošlih vremena, gospodine Selakoviću, koja se, ponavljam, vrlo često, neopravdano ulepšavaju i romansiraju.
Svi smo donekle u tim zabludama. Vi ste juče u jednom trenutku rekli, a koji organ vlasti je veći od ovoga?
Srećne demokratske zemlje koje svoju političku tradiciju, predstavničku demokratiju razvijaju decenijama ili vekovima, na to pitanje nisu odgovorile. Oni stalno prave sistem u kome nije ni jedan organ daleko iznad nekog drugog.
Mi ovde možemo da napravimo najevropskije zakone, kako vi kažete. Sudska vlast ovde, u suštini, duboko u psihi ni običnih ljudi, a ni onih koji u pravosuđu rade nije percipirana i ne doživljava sebe kao treća grana vlasti, kao ravnopravna grana vlasti. Zbog toga se vama obraćaju, gospodine Selakoviću, a političari ko političari, svaku zgodnu priliku, pogotovo kada su neodgovorni, koriste da prigrabe neke pozitivne stvari pravosuđa i da se izmaknu kada stvari ne idu dobro. To je gotovo opšta, hronična praksa našeg odnosa prema sudovima.
Drugi ili treći problem zbog koga smo protiv ovog zakona, vidite gospodine Selakoviću kako vam izgleda rasprava već dan i po, ovo je siromašna zemlja, ovo je zemlja koja je još uvek ustavno neuređena, pa je neuređena i u onom delu koji reguliše njenu teritorijalnu organizaciju, različite nivoe te organizacije, šta su gradovi, šta su opštine, zašto je nešto grad, zašto je nešto opština, zašto je nešto, ili bi trebalo da bude drugi oblik jedinice lokalne samouprave, i zbog toga je toliki problem, gospodine Selakoviću, ta mreža sudova, koja uvek obeležava raspravu o pravosudnim zakonima, to nije samo danas tako, tako je bilo poslednjih pet šest godina.
Naravno, da vam svaki poslanik, pogotovo oni koji dolaze iz malih mesta poginuće ovde da se izbore za sud ili sudsku jedinicu u svom mestu, ili da vas hvale ako ste to u ovoj podeli karata dodelili njihovom mestu, za razliku od nekih pre vas koji su nekako drugačije raspoređivali karte.
Zbog toga mi mislimo da je prvo trebalo, ili da prvo treba menjati Ustav, postići elementarni dogovor oko toga kako treba da bude organizovana ova zemlja, razgovarati, gospodine Selakoviću i o onim stvarima o kojima ste vi juče, ne baš razgovarali, sa onim narodnim poslanicima koji su govorili i o Vojvodini. Mogu da razumem vaš načelni, teorijski pravnički stav, ako hoćete kada govorite o tome da li može, ili kako ne može da bude u organizacionom smislu pravosuđe vezano za autonomiju, odnosno za autonomnu pokrajinu, ali sam vas zato juče i pitao, gospodine Selakoviću, kako ćete to braniti u situaciji kada imate deo zakona koji kaže da de osnivanje rad sudova koji su u formalnom smislu, u drugoj srpskoj pokrajini, ostavlja nekom posebnom zakonu. Kako ćete graditi tu zgradu srpskog pravosuđa bez tog jednog dela, bez rešenja tog problema? Na tu iskrenost smo mislili kada smo vam zamerali i u jučerašnjoj raspravi i nedeljama pre toga kada su u pitanju kosovski izbori ili politika prema Kosovu.
Kakvi će biti ti zakoni, gospodine Selakoviću? Neće oni doneti nikakvo čudo, kao što znate. Oni će na neki način formalizovati sadašnje i buduće briselske dogovore, odnos moći, političke snage, zahteve međunarodne zajednice. Ne bi bilo dobro da kompenzacija za tu vrstu neuspeha ili gubitka, bude nefer odnos prema drugoj pokrajini, ili možda nekim drugim pokrajinama koje mogu da nastanu u Srbiji. Ja mislim da bi to za Srbiju bilo dobro, asimetričnost u autonomiji nikada nije dobra. Srećnije su zemlje koje su uspostavile autonomije ili regione na čitavoj svojoj teritoriji. Njihov ustavni razvoj, razvoj njihovog sudstva može mnogo da nam pomogne, gospodine Selakoviću.
Još jedno pitanje koje bi želeo da otvorim, nadam se da ću dobiti odgovor, mi zapravo nikada u ovoj zemlji nismo dobili odgovor na pitanje koliko godišnje košta građane ove Srbije, poreske obveznike ako hoćete, pravosuđe? Koliko to košta?
To je teško utvrditi iz samog budžeta, zbog različitog načina finansiranja i budžetskog finansiranja i finansiranja iz taksi, ali u praktičnom smislu to je sve neka vrsta javnog prihoda, s jedne strane, i troška za građane za to pravosuđe. Molim vas da nam kažete koliko u ovom trenutku košta sistem pravosuđa, koliko će on koštati onda kada se ova nova organizacija u različitim zakonima koje ovde predlažete, uspostavi? Onda možemo da merimo, da vidimo šta je pozitivan efekat, šta dobijamo, ili šta dobijaju građani za ovaj novac koji izdvoje.
To je pravilo u svim zemljama, to ne mogu da rade Visoki savet sudstva, sudski organi. To je tema za parlament, to je parekselans, kako vi kažete, politička tema. To je deo pristupa pravdi. Pristup pravdi nije samo pitanje fizičke mogućnosti da se dođe u sud. Rekao bih da su troškovi veći, prema onom koliko sam uspeo da pogledam budžet, ali vi ćete mi siguran sam, to bolje reći.
Još jedno pitanje, to je moja zamerka vama, gospodine Selakoviću. Juče su naslovne strane ili unutrašnje strane nekih medija, novina, bile pune vaših najava o pokretanju postupka i odgovornosti onih za koje vi smatrate da su zapravo direktno odgovorni za pričinjenu štetu, odnosno za činjenicu da sada postoje zahtevi za naknadu štete nekih sudija koji nisu bili izabrani a sada su vraćeni. Mislim da je opasno to raditi na taj način, gospodine Selakoviću.
Mislim i da nije časno da se svi izmaknu od te reforme pravosuđa, a u njoj nije učestvovalo dvoje ljudi ili dve žene. Te zakone je usvajao ovaj parlament, sprovodili su različiti organi, učestvovao i deo međunarodne zajednice na neki način, i ja ne mislim da je dobro da vi kažete, a da to ispuni naslovne strane da će neko platiti tu naknadu štete, jer to onda može da uspostavi opasan presedan, gospodine Selakoviću. Onda će neko, neki sledeći ministar, recimo moći da najavi pokretanje postupka protiv svih onih koji su glasali za, ne znam, štetni energetski aranžman koji će napraviti ovoj zemlji milijarde evra štete u narednim godinama i decenijama.
Neko drugi će pokretati postupke za politička glasanja koja su nanela neku drugu vrstu štete. Tome onda, gospodine Selakoviću, nema kraja, to razara i pravosuđe iznutra. To stvara i klanove i podele na izabrane i vraćene kojih ste i vi svesni, za koje znate da postoje u srpskom pravosuđu, da postoji još uvek i posle toliko meseci neka vrsta, nekada je bio odisaj naroda, a sada je odisaj vraćenih, trijumfalizam.
Da, jeste, i vi ste doprineli time što ste najavljivali učlanjenje tih ljudi koji tada nisu bili izabrani u političku partiju. Dobro, ako je to tad bila greška, recite posle dve godine da je bila greška, da neko dalje to ne bi ponavljao.
Hvala vam, nadam se da ćemo moći da nastavimo ovu diskusiju.

Članovi 27. i 107.
Bilo je 20 minuta, na dvadeset minuta nemam primedbu, fer je da se tako razgovara, ali barem jedan minut o onome o čemu je govorio ministar Selaković je bila ozbiljna povreda Poslovnika, niste reagovali, dozvolite mi da obrazložim.
Dakle, dopustili ste ministru da kaže da narodni poslanici, u ovom konkretnom slučaju moja koleginica Judita Popović, elementarno ne poznaje Ustav i elementarno ne zna šta je autonomija.
Dakle, ako je to merilo i ako je autonomija isključivo ono što piše u sadašnjem Ustavu, onda ispred ministra treba da piše Hans Kelsen, a ne Nikola Selaković, ali nije to tema.
Recite mi, gospodine Selakoviću, čemu ta vrsta neiskrenosti? Da li sme u Skupštini da se priča o tome šta treba da bude autonomija ili sme samo o onome što piše u Ustavu da je autonomija? Gde u Ustavu piše da donosite poseban zakon o uređenju sudova na Kosovu? Gde to piše u Ustavu Srbije?

Nemam uopšte nameru da razgovaram sa vama više ikada, gospodine Arsenoviću.

Preformulisaću, onda ću se obratiti vama pošto vi kršite Poslovnik. Gde u Ustavu Republike Srbije postoji ovlašćenje da se organizacija o uređenju sudova na Kosovu donosi poseban zakon? Odgovorite mi onda vi.

Jedna rečenica. Prekršili ste Poslovnik, sada ste mi rekli da sam nepristojan. Gde je granica šta se sme? Ja ne mislim, dobro, može da se kaže da je nepristojan, ali nemojte onda kažnjavati poslanike kada upotrebe neku sličnu reč, samo uspostavite pravilo. Rekli ste pre 20 sekundi da sam nepristojan.

Još jednom uvaženi predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pitanje postavljam predsedniku Vlade, i molim vas, to ću onako usput reći, postoji vrlo čudna praksa u parlamentu kada postavljamo poslanička pitanja, ja na mnoga poslanička pitanja koja sam postavio, odnosno tražio obaveštenja, dobijem odgovor nekih organa ili državnih institucija kojima pitanje nisam uputio. Nadam se da će ovo pitanje biti dostavljeno predsedniku Vlade, i da će on na njega odgovoriti.
Pitanje je vrlo jednostavno – da li u ovom trenutku u Republici Srbiji važi Ustav Republike Srbije, i elementarno ustavno načelo podele vlasti? Zbog čega to pitam?
Predsednik Republike Tomislav Nikolić je kao što svi znate, juče boravio u zvaničnoj poseti Rusiji. Tokom sastanka sa predsednikom Putinom, Tomislav Nikolić, predsednik Republike, druga glava bicefalne egzekutive, izjavio je neverovatnu stvar, da će biti ukinuti neki zaključci Vlade za koje on smatra, ili on i ruska strana smatraju, da nisu u skladu sa sporazumima potpisanim sa Ruskom Federacijom.
Pitam predsednika Vlade, u kom tačno članu Ustava predsednik Republike iz kog tačno člana Ustava predsednik Republike crpi ustavno ovlašćenje da odlučuje o tome, da li će biti menjani akti Vlade kao drugog dela izvršne vlasti? Ovo nije tek usputna opaska, ovo je pitanje kršenja Ustava. Ustavom Srbije je jasno određeno koji državni organi ima kakve nadležnosti, pa između ostalog i nadležnosti za donošenje zakonskih, podzakonskih i drugih akata. Otkud predsedniku republike ovlašćenje da komentariše, a pogotovu da govori da će biti ukinut neki akt, odnosno neko mišljenje Vlade?
Drugo pitanje za predsednika Vlade je, da li će se na neki način suprotstaviti toj praksi koju je uspostavio, između ostalog juče gospodin Nikolić u Moskvi, da javno pred zvaničnicima druge države kritikuje ministre u Vladi Srbije? Gospodin Nikolić je juče kritikovao ponašanje nekih ministara u Vladi tvrdeći da oni ne rade u skladu sa sporazumima koje smo potpisali sa Ruskom Federacijom. Niko u ovoj zemlji nije naivan. Svi znamo o čemu se radi.
Radi se o tome da gospodin Bačević ne može sam da donosi odluke u korist ruske strane, pošto uglavnom nastupa kao agent ruske strane, a ne ministar u Vladi Srbije. Kada se u Vladi Srbije pojavi otpor tome u nekim drugim ministarstvima, onda se umeša predsednik republike mimo svih ustavnih ovlašćenja i pokušava da donosi odluke umesto onih organa koji su nadležni. To je ozbiljno pitanje i za ovaj parlament i za Vladu Srbije.
Predsednik Republike ima vrlo jasna ovlašćenja, nema ovlašćenja da menja mišljenja Vlade Srbije, niti ima pravo da vrši čak ni tu vrstu političkog pritiska na Vladu.
Ta scena je juče bila vrlo neprijatna. Na kraju je predsednik Putin rekao da ćemo odnose rešiti prijateljski, a predsednik naše države, predsednik Nikolić je govorio o tome da se neki ministri ne snalaze, da se donose odluke koje suprotne sporazumu, itd.
Drugo pitanje je za gospodina Bačevića, kad se vrati u zemlju – da li je juče u Moskvi pitao kada će biti smanjena, odnosno ukinuta provizija, odnosno posredništvo u uvozu gasa, i da li se borio za povećanje rudne rente? To pitaju građani cele Srbije, a pre svega pitaju građani vojvođanskih gradova i opština Zrenjanina, Kikinde, svih onih mesta gde se nafta i gas vade kao da sutra ne postoji, a plaća se renta od 3% umesto zakonske rente od 7%?
To su moja pitanja, nadam se da ću u ovom delu sednice posle 16 časova i od nekih od ministara ili predsednika Vlade moći da čujem odgovor na neke od tih pitanja. Zašto su ovo važna pitanja? Zbog toga što dok predsednik Republike i neki ministri na taj način vode spoljnu ili ekonomsku politiku, u Srbiji je 30. i 31. oktobra 2013. tema šuga među studentima, a prema nekim informacijama i u školama, masovno trovanje, i činjenica da naši fakulteti duguju, odnosno univerzitet u Beogradu i neki fakulteti duguju 50 miliona dinara za grejanje.
To je pitanje i za predsednika Republike i za predsednika Vlade i za ministra prosvete, kako ćete da uvedete finski model dok vam fakulteti duguju za grejanje, tema je šuga i ne znamo tačno kakvi su uslovi, kako se reaguje u situacijama trovanja? Pošto je ministar juče pitao da li je ovo dno, ja mu kažem da nije ovo dno. Dno je to što postoji hiljadu škola bez toaleta, pa će ovakva masovna trovanja biti sve češća pojava i o tome treba da brine predsednik Republike, a ne o tome da li će nas napasti neki saveznici iz Prvog svetskog rada. Niko nas neće napasti.

Predsedniče Vlade, članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, moje prvo pitanje je zapravo vezano, mislim da je to ono najurgentnije, za ministra prosvete. Vi ste, ministre prosvete, juče rekli odnosno pitali javnost da li je ovo dno kada ste bili suočeni sa situacijom da tokom samo nekoliko sati tokom podneva gotovo 100 dece na teritoriji Beograda bude inficirano lošom, ili nezdravom hranom? Da li danas imate isto tako pitanje, ili ste došli do nekog odgovora? Ako mene pitate, ja mislim da nije dno. Ja mislim da nas dno čeka tek u onom trenutku kada se budete suočili sa činjenicom da imate 1.000 škola bez elementarnog toaleta, prave tekuće vode i da će neka sledeća zaraza koja će izbiti u takvoj situaciji biti gora.
Pre tri dana ste, gospodine Jovanoviću, rekli da je vaša želja da implementirate Finski model u obrazovni sistem ove zemlje. Juče ste konstatovali da vam neki fakulteti Beogradskog univerziteta duguju za grejanje 50 miliona dinara. Kako mislite da podmirite da dva modela, gospodine Jovanoviću?
To je isto pitanje i za vas gospodine Krstiću – kako trpite u pravnom i ekonomskom poretku javne institucije koje duguju javnim snabdevačima za grejanje? Kakvo je moralno pravo onda predsednika Vlade, prvog potpredsednika Vlade, vašeg kolege ministra privrede ili vas da očekujete apsolutnu finansijsku i poslovnu disciplinu ili dostavljanje ličnih karata od rukovodstva FAP-a a da to tražite od radnika FAP-a, i ako nisu radnici FAP-a postavljali to rukovodstvo? To je prvo pitanje za gospodina Jovanovića, a onda i za predsednika Vlade i ministra finansija.
Sada, rekao bih ključno političko pitanje gospodine Dačiću. Juče ste bili u Londonu i ne znam da li ste uspeli da ispratite šta je vama i vašoj Vladi uradio predsednik Republike koji je bio u poseti Moskvi. Da li ste razjasnili sa predsednikom Republike kakvu je to naredbu dao, koji će se zaključak Vlade menjati a vezan je za saradnju sa Ruskom federacijom? Da li postoji ustavni poredak, gospodine Dačiću, u ovoj zemlji? Ko može da menja zaključke Vlade? Gde tačno u Ustavu piše da to može da radi predsednik Republike? Kakav je to manir da se to radi pred predsednikom druge države kog je, usput, morao da čeka 90 minuta, što je poniženje za ovu zemlju i što je jasna poruka za ovu zemlju? Da li ste pitali predsednika Republike koje vam to ministre on kritikuje? Za koje ministre vaše Vlade kaže da se ne snalaze? Ako to ne možete da pitate predsednika Republike, da li ste to pitali vašeg ministra, člana vaše Vlade Milana Bačevića? Mislim da ne misli na njega. Mislim da misli na gospođu Mihajlović i na još neke članove vaše Vlade.
Ko vodi ovu državu, gospodine Dačiću?
(Predsedavajući: Vreme.)
Da li se od radnika FAP-a očekuje da vrše pritisak na rukovodstvo da dostavi lične karte, a predsedniku Republike je dozvoljeno da poništava akte koje je donela Vlada i o kom zaključku se radi? Molim vas da dobijem odgovor na to pitanje. Vrlo je važno.

Mislio sam da ministarka i premijer žele da odgovore, pa im uskraćujete priliku.
Znate šta gospodine Jovanoviću, hvala vam na tom odgovoru, ali ja mislim da je obaveza i za vas i za profesore, odnosno članove Senata Univerziteta, da elementarno prate političke vesti oko sebe. Ako ste se danas dogovorili da se obratite gradskim vlastima, nekako mislim da je normalno da ste pogledali vesti i da ste shvatili pre mesec dana da ste srušili gradsku vlast i da u Beogradu trenutno nema gradske vlasti u tom smislu, tako da se bojim da nećete moći da dobijete pozitivan odgovor.
Drugo, hajde da govorimo na srpskom jeziku. Kada kažete da ne bude regulisano na komercijalnim osnovama, da li to znači da imaju jeftinije grejanje? Pa ko će platiti razliku, gospodine Jovanoviću? Da li vi razumete koliko je to suprotno od onoga o čemu govore gospodin Radulović, gospodin Krstić i gospodin Vučić? Na srpskom jeziku to to znači, razlika između pune i subvencionisane cene, tako nastaje FAP, tako nastaju železnice, tako nastaje „Srbijagas“. O tome se radi. Zato ne može finski model, zato što finski model ima neku cenu, ona zavisi od veličine društvenog proizvoda, to nije moguće u Srbiji.
I neka vam rešava taj problem Beogradskog univerziteta, npr. član Saveta tog univerziteta – ministar Bačević. Mislim da je sramota da Univerzitet koji je dao počasni doktorat Vladimiru Putinu kuburi sa grejanjem. Možda vi ne mislite, ja mislim da je to sramota. Kada čeka Putina sat i po vremena, može deo razgovora da posveti i tome. Doktora, naravno, nije ni uzeo, što je odnos prema ovoj zemlji.
Gospodine Krstiću, kad kažete da moramo da pravimo balanse, da moramo maksimalno da uzmemo te javne prihode koji potiču iz monopola, eksploatacija nafte i gasa je monopol. Šta ste vi rekli predsedniku Nikoliću i gospodinu Bačeviću kada je krenuo u Moskvu – da li je okej da rudna renta bude 3%? Ili, ako više volite da govorimo na nivou brojeva – koliko je vaša procena da će u 2013. godini biti šteta za lokalne samouprave, autonomnu pokrajinu i budžet Srbije od toga što je renta tri, a nije 7%? Bez toga, bez objašnjenja ili davanja odgovora na ta pitanja, nema rešenja za FAP u Priboju. To razumete i vi i oni koji šalju poruke radnicima FAP. Bio bi uverljiviji zahtev da se sklone sa pruga, da možete da im pokažete kao direktora Železnice osobu koja je izabrana na konkursu i osobu koja ispunjava one uslove koje ministar Radulović najavljuje u svojim intervjuima. Ovako deluje neuverljivo.
Gospodine Raduloviću, tražite lične karte. Recite mi, molim vas – kakva je lična karta „Železnice Srbije“? Šta građani Srbije dobijaju za 130.000.000 evra koje će dati? Da ne daju 130.000.000 evra mogli bi da uzmu, svako od nas po 20 evra i da verovatno plate taksi, s obzirom na to koliko se voze tokom godine.
(Predsedavajući: Vreme.)
Recite građanima Srbije šta se za taj novac dobija. Od vas, predsedniče Vlade, očekujem odgovor na pitanje – da li ste razgovarali sa predsednikom države?

Takav je Poslovnik, očigledno nema vremena da odgovore ministri Radulović i Krstić.
Najmanje ste, gospodine Dačiću, govorili o onome o čemu sam vas pitao. Vi ste rekli – ne mislim na konkretan sporazum, a ja sam vas baš za konkretan sporazum i pitao. To nije sitnica, to je pitanje ekonomskog i energetskog suvereniteta ove zemlje. Kada to izgubimo, više nemamo ništa.
Vrlo pažljivo sam slušao ministra Radulovića koji govori o rešenju problema „Srbijagasa“, govori o tome da „Srbijagas“ ima neke dugove, odnosno da neki imaju potraživanja prema „Srbijagasu“ i govori o konverziji potraživanja u kapital. Čuo sam vas kada govorite da „Srbijagas“ duguje rusima.
Znate šta, ozbiljni smo ljudi i umemo da saberemo jedan i jedan. Da li to znači da će ruska strana preuzeti vlasništvo i u „Srbijagasu“? Pa, pošto duguju „Srbijagasu“ toplane, da li to onda znači i po toplanama? Nadam se da to svi ovde u sali razumeju, ako članovi te, rekao bih, privatno političko porodične delegacije koja je boravila u Moskvi ne razumeju.
Ne znam kako je došlo do zabune da predsednik Republike ne čuje prave informacije. Sumnjam na gospodina Bačevića, koji je jedini tamo bio sa njim. Bolje da su pričali o studiji za kanal, nego o ovako ozbiljnim stvarima.
Dakle, to su važna pitanja, gospodine Dačiću. Neću postavljati nova pitanja, jer vi sada više nemate, čini mi se, po Poslovniku mogućnost da mi odgovorite, ali ovu su suviše ozbiljne stvari.
Dok ste vi bili u Londonu, predsednik Republike je pričao kako će nas napasti neki saveznici iz Prvog svetskog rata, kako ćemo se obratiti Rusiji i Grčkoj. Zbog toga ne možemo da dođemo na red kod Obame, ili zbog toga što pogrešno procenimo da to nije u redu pred izbore, pa zato izgubimo izbore? Ali, to su iskustva nekih drugih, da ne ponavljam sada te greške.
(Predsedavajući: Vreme.)
Nije bitno na kraju ko ispadne šmeker, a ko ne ispadne šmeker, ali hvala ministarki Mihajlović. Morate da razumete da predsednik ne razume. On veruje da žene moraju da heklaju i štrikaju.

Uvažena potpredsednice, smatram da su povređeni članovi 106. i 107. Poslovnika, a zapravo ne reakcijom na prvo izlaganje gospodina Babića. Smatram da je gospodin Babić teško povredio dostojanstvo Narodne skupštine kada je najavio da će se SNS kandidovati za poziciju predsednika Košarkaškog saveza Srbije i uopšte se ne šalim, vrlo sam ozbiljan kada to kažem. Smatram da je time gospodin Babić povredio član 45. Zakona o Narodnoj skupštini koji govori o tome da je narodni poslanik dužan da u svom ukupnom radu čuva dostojanstvo i ugled Narodne skupštine.
Naša država je zasnovana, između ostalog, i na ustavnom načelu da političke partije ne mogu neposredno da vrše vlast. Smatram da je teška povreda dostojanstva da se najavljuje da će jedna politička stranka učestvovati na izborima za predsednika Košarkaškog saveza. Nemam razumevanja za to što je politički funkcioner na čelu tog saveza, ali ako smo parlament pretvorili u poprište borbe za predsedništva u sportskim savezima, onda smatram da je najbolje da se raspustimo. Ukoliko nije tako, onda vas molim da ova sednica teče na način koji će omogućiti da raspravljamo o ovim zakonima, a da lične, sportske ambicije ili neostvareni sportski snovi ostanu privatni život pojedinaca o kome će se raspravljati van ovog parlamenta o kome treba da se raspravlja ili o kome treba da raspravljamo, kako voli da kaže gospodin Babić, van ovog parlamenta.

Uvaženi potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, imam nekoliko pitanja, prvo još jedan, kako često govore predstavnici najveće vladajuće stranke da izrazim svoju konsternaciju činjenicom da i dalje ostajemo jedina zemlja u savremenom svetu koja u proteklih pet godina nijednom ozbiljno u svom parlamentu nije raspravljala o ekonomskoj krizi i o najboljim merama za prevazilaženje uzroka te krize.
Pre nekoliko dana su najavljene nove ekonomske mere. One su se kroz interpretacije ministara i najvećih funkcionera Vlade ova dva dana praktično raspale. Do te granice su relativizovane da zapravo mi u ovom trenutku i ne znamo šta će biti te mere. Liberalnodemokratska partija insistira da predstavnici Vlade, i to najviši politički predstavnici, oni koji politički vode tu Vladu, predsednik Vlade, premijer, prvi potpredsednik i oni koji su resorno zaduženi za ove mere, dođu u parlament i da ovde normalno razgovaramo. U javnosti je već stvorena neprihvatljiva atmosfera u kojoj se neprestano traži izjašnjavanje o tim merama, da zapravo u ovom trenutku i ne znamo šta su konkretne mere ili da ne možemo normalno da razgovaramo o tome zbog čega su one na toliko mnogo različitih načina selektivne.
Postaviću nekoliko pitanja Vladi, pojedinim ministrima u njoj, kojima ću zapravo pokazati koliko je osnovni rezon na kojima su postavljene ove Vlade zapravo neodrživ.
Ovo je prvo pitanje predsedniku Vlade i Vladi. Jutros smo videli ministra finansija u Vladi, gospodina Krstića, koji je direktno priznao da će Vlada preko ovog parlamenta, pretpostavljam dati novu garanciju za novo zaduženje „Srbijagasa“, uz obrazloženje da ne možemo da ostavimo ljude, počela je grejna sezona, da se smrzavaju. To je neljudska, nečasna ucena građana Srbije, a onda i ovog parlamenta, koja je ispod svakog nivoa. Dakle, moje pitanje je – šta je Vlada uradila za prethodnih 14 i po meseci da se situacija u „Srbijagasu“ promeni i da ne dolazimo u situaciju da im ponovo izdajemo garanciju verovatno od nekoliko stotina miliona evra? Kakva je šansa da uspe bilo kakva reforma, bilo kakvo stezanje kaiša ako se „Srbijagasu“ daje nova garancija? Prvo, ta garancija nije predviđena u budžetu. Nijedna ozbiljna suštinska reforma restrukturiranja „Srbijagasa“ nije preduzeta. Mene ne zanimaju medijske rasprave ministarke energetike i direktora „Srbijagasa“. Vi ste ista koalicija i rešite između sebe svoje probleme.
Drugo pitanje – da li je Vlada pokrenula postupak za ukidanje posrednika u uvozu gasa? Nekoliko procenata provizije je nekoliko desetina miliona dolara svake godine direktnog gubitka. Već šest ili sedam godina je tako. Pre nego što zatraži od parlamenta novu garanciju za „Srbijagas“ kojom će se vraćati neki ranije uzeti krediti, a podsećam vas i Vladu Srbije da su to krediti koji se već danas naplaćuju uz kamatnu stopu koja je oko 10%, da li je pre toga Vlada preduzela neki korak da napravi ovu vrstu uštede?
Drugo pitanje je vezano za jedno drugo javno preduzeće. Ono se zove „Železnice Srbije“. Usled najave Vlade o merama štednje generalni direktor „Železnica Srbije“ Dragoljub Simonović i članovi rukovodstva ovog preduzeća su prema informacijama koje imam 4. oktobra ove godine bili u poseti Vrbasu. Moje pitanje je upućeno ministru saobraćaja da nam se ovde obezbedi objašnjenje „Železnica Srbije“ – koji su bili poslovni razlozi da se ide u Vrbas devet dana pre održavanja lokalnih izbora i koliki su tačno troškovi tog putovanja i koji su tačno pozitivni efekti za „Železnice Srbije“ od tog putovanja koje je preduzeo direktor preduzeća koji ima godišnju subvenciju od oko 130.000 miliona evra?
Kada raspravljamo o povećanju niže stope PDV sa 8 na 10%, kada govorimo o tome da će Vlada dići PDV na udžbenike za škole, na toplotnu energiju, na ogrevno drvo, na osnovnu hranu, onda da vidimo kako novac iz subvencije troše „Železnice Srbije“, najveći direktni korisnik subvencije iz republičkog budžeta u ovom momentu.
Treće pitanje je vezano za pitanje pravednosti ovih mera. Stalno se priča o tome da ne postoje podaci. Proverio sam podatke Fonda PIO. U ovom trenutku ima oko 37.000 penzija u Srbiji koje su iznad ovog limita iznad 60.000 dinara. Razumem da su to stečena prava. Konačno, nemam ništa protiv tih ljudi. Oni su radili i zaradili tolike penzije. Ali, ako sada ulazimo u situaciju da se smanjuju sve druge plate onda makar Vlada duguje političko objašnjenje – zbog čega to ne važi i za ovu kategoriju primanja? To je 37.000 ljudi. Nije to tako malo, dok u isto vreme Fond PIO koji ima tri i po hiljade zaposlenih raspisuje tender. U ovom trenutku postoji tender u Fondu PIO gde naručuju fascikle i uslov tendera je da to moraju da budu žute, narandžaste, plave, crvene i ljubičaste fascikle. Da li možemo da dobijemo odgovor na pitanje, osim onog lakonskog, da je to pitanje kancelarijskog poslovanja – zašto je Fondu PIO bitno da ima baš ljubičaste fascikle?

Iskoristiću prvih deset sekundi da službe uklone tu karticu, pošto, ako je neko prijavljen, a nije u sali, to znači da je njegova kartica u sistemu, a on fizički nije prisutan, pa vas molim, da ne ukazujem posebno na član 128, da to rešite.
Gospodine Ljajiću, koleginica Popović je dosta već govorila o ovim zakonima, a ja ću se u nekoliko minuta koncentrisati, naravno, na pitanje izmena Zakona o zaštiti konkurencije, posebno motivisan ovim o čemu je govorila koleginica Tomić.
Ima jako mnogo u ovim našim raspravama i u obrazloženju zakona pozivanja na evropske standarde i evropsku praksu. Ovo što je jednim delom govorila koleginica Tomić u svom izlaganju bi bilo apsolutno nezamislivo ili nemoguće u bilo kojoj evropskoj zemlji koja ima sličan sistem zaštite konkurencije kroz neku vrstu nezavisnog regulatora. Takve, vrlo česte insinuacije kako je komisija radila, da li je kršila zakon, da li neko u komisiji donosi određenu odluku da bi naneo materijalnu štetu državi, su vrlo zabrinjavajuće.
Razumem da je to u žaru političke borbe, ali mislim da ćemo najviše na putu evropskih integracija i standardizacije, odnosno harmonizacije naših standarda napredovati ako shvatimo da ovo pitanje nije pitanje dnevne političke borbe, nego je najvažnije pitanje, s jedne strane, razvoja ekonomije, a sa druge strane zaštite položaja građana jedne zemlje. Svi smo mi, bez obzira koliko kupovna moć pada, pogotovo posle ovih najnovijih mera Vlade, potrošači pre svega i to treba da bude ključni kriterijum kada razmišljamo i o ovakvim zakonima.
Vi ste delimično izmenili ovim predlogom zakona taj član 15. Zakona o zaštiti konkurencije i postavili nešto drugačija, nešto fleksibilnija pravila, da tako kažem, za procenu one najčešće situacije dominantnog položaja. Klasičan monopol je mnogo ređa, neuporedivo ređa situacija, čak i kod nas, a u drugim zemljama još i mnogo više. Ali, i ove izmene zakona i generalno naš Zakon o zaštiti konkurencije ne reguliše jedno vrlo važno pitanje ili ga ne reguliše na adekvatan način. To je pitanje odnosa zaštite konkurencije i državne pomoći. To je ključno pitanje u reformi naše države i naše ekonomije.
Uvek verujem da su neki konkretni primeri najefikasniji. Dakle, kakav je položaj kompanije „Simpo“, gospodine Ljajiću, u ovom trenutku na domaćem tržištu? Sasvim je jasno i bez ispitivanja, mislim da ona nema ni blizu 40% tržišnog učešća. Pitanje je da li ispunjava neke od ovih drugih uslova koje ovde navodite kao razlog za utvrđivanje ili kao pomoćne razloge, pomoćne kriterijume za utvrđivanje dominantnog položaja. Da li je narušeno pravilo konkurencije na domaćem tržištu odlukom države da prvo oprosti deo dugova tom preduzeću, a onda da da deo novca poreskih obveznika kako bi to preduzeće saniralo kršenje zakona koje je obavilo u prošlosti? U našoj javnosti se u vezi sa tim slučajem najčešće govorilo o tome da li je novac dat. Nije se pričalo sa aspekta konkurencije.
Vi ste iz Sandžaka, znam da u tom delu Srbije postoji nekoliko ozbiljnih privatnih kompanija koje se time bave, pa moje pitanje glasi – da li je narušeno pravilo konkurencije kada je uzet novac tih ljudi kao poreskih obveznika ili deo novca koji su oni uzeli naplaćujući cenu za robu koju prodaju, a onda iz državnog budžeta dat njihovoj direktnoj konkurenciji?
Besmisleno je da govorimo o ovim drugim situacijama, da li neko ima 42, 23 i o tim možda najatraktivnijim situacijama trgovine, trgovine na malo posebno. To su periferne stvari, one će se rešiti uglavnom razvojem tržišta, ali ovakve stvari direktno utiču. Ovaj primer „Simpa“ i neki drugi primeri direktno utiču na odbijanje investitora.
Stalno o tome pričate, ali nisam siguran da su „Ikea“ ili neko drugi pozitivno reagovali na činjenicu da njihov konkurent ili potencijalni konkurent ima tako izdašnu državnu pomoć, koja čak nije pomoć za neku vrstu investicije ili razvoja, nego za zaštitu nezakonitog ponašanja na tržištu. To se desilo pod ovom Vladom, koleginice Tomić. Nije se desilo pod nekim prethodnim i nije odlučivala komisija o tome.
Drugo pitanje koje je možda važno i možda možemo, gospodine Ljajiću, o tome da razgovaramo. Postoji značajan deo ekonomije ili privrede u ovom trenutku gde ne biste mogli ni da utvrđujete, odnosno gde komisija ne bi mogla da utvrđuje postojanje nekih od ovih drugih elemenata. Jedan od elemenata je ekonomska i finansijska snaga. Ona u sebi podrazumeva i procenu vrednosti svojine, odnosno imovine nekog učesnika na tržištu, pa onda na osnovu toga se procenjuje i njegova tržišna snaga, kako vi kažete u zakonu.
Poslanici većine su ovde pre nekoliko dana doneli zakon kojim se omogućava državnim firmama da još godinu dana izbegavaju obavezu da upišu sopstvenu imovinu, odnosno sopstvenu svojinu nad sredstvima koje koriste. Kako će komisija procenjivati njihovu snagu? Na osnovu prava korišćenja koje samo još ovde postoji u nekakvom obliku?
Nema presude evropskog suda koji vam govori o tome kako se tretira to pitanje pošto su prvo zemlje izašle iz te socijalističke prošlosti, transformisale svoj pravni poredak, transformisale između ostalog i koncept prava svojine i vlasničkih prava, pa su tek onda počele da razvijaju ove prakse o kojima se ovde govori.
Jutros sam u delu sednice koji je bio posvećen pitanjima ukazao na jedno pitanje koje se takođe značajno kod nas gde deformiše pitanje tržišta slobodne konkurencije itd. To je pitanje javnih nabavki u različitim segmentima države. Kaže koleginica Tomić - osetiće se u budžetu za ovu godinu pozitivni finansijski efekti ovog zakona. Neće se osetiti kao što se nisu osetili ni zakoni, ni efekti toliko hvaljenog Zakona o javnim nabavkama.
Dakle, ne da nema nekoliko stotina novih miliona evra, nego ćemo raditi još jedn rebalans budžeta zbog toga što su prihodi u budžetu premali, a uštede nisu ostvarene. Ukazao sam na primer nabavke i recimo u Fondu penzijskog invalidskog osiguranja. Kada se raspiše javni tender i kaže se da taj deo države kupuje, naručuje posao, odnosno nabavlja fascikle, foldere, registratore itd. i propiše da one moraju biti u šest boja, s time se ograničava konkurenciju ili se ne ograničava. Koji je poslovni razlog da Fond PIO ima i fascikle u narandžastoj boji? Znam reći ćete postoje drugi propisi, postoji pravilo o arhiviranju koje obavezuju uz navođenje boja kakav mora da bude kancelarijski materijal, ali to je problem naše zemlje.
Mi možemo da usvojimo najmoderniji, najusklađeniji Zakon o konkurenciji i dalje ćemo imati desetine drugih propisa koji deformišu njegovu primenu i koji nas vraćaju u neki period od pre 30 ili 40 godina i o tome na kraju niko neće voditi računa. Kroz taj deo se zapravo urušava tržište, dovodi u situaciju da država ima, koje najdominantnije na tržištu kod nas, nažalost, to je najveći problem gospodine Ljajuću.
Mi smo godinama ovde raspravljali s predsednikom Vlade, gospodinom Dačićem, posebno. On stalno priča vidim i ovde poslanici današnje vlasti stalno pričaju o tome kako nas je neka divlja privatizacija uništila, a onda sledeća faza neoliberalni kapitalizam nas je uništio. Onda je došao ministar Krstić i pre dva dana rekao kako ovde država utiče na 50%, privrede ili 50% tržišta. Pa, tu nema nikakvog ni liberalizma ni kapitalizma, to je gotovo planska ekonomija. U njoj nećete moći ovakvim zakonom da zaštitite ni tržište ni konkurente. Hvala.

Gospodine Arsenoviću, smatram da ste prekršili čl. 27. i 104. Poslovnika Narodne skupštine. Ne razumem šta znači vaše objašnjenje, odnosno odbijanje da mi date reč da sam izazvao reakciju gospođe Tomić i zato ovaj deo kojim sada predsedavate se zove načelna rasprava i ovde narodni poslanici raspravljaju, iznoseći svoja mišljenja.
Moram da vam kažem da ste prekinuli jednu raspravu za koju mislim da je bila dobra.
Ja se više neću javljati, jer nemam snage da se raspravljam sa vama na ovakvim pitanjima. Vi imate dominantan položaj, da se izrazim jezikom Zakona o konkurenciji, i ne znam da li je to ovaj osnov, pristup mrežama za distribuciju, zato što kontrolišete mikrofon, ali se ipak bojim da je to pitanje vertikalne integrisanosti.
Sledeći put recite, neću pominjati ni Fond PIO, neću ništa drugo, samo nam omogućite da normalno razgovaramo.
Gospođa Tomić i ja smo normalno razgovarali, a vi ste prekinuli diskusiju bez ikakvog razloga.
Dakle, neću se više javljati, hvala vam.