Neću dugo.
Čl. 27. i 107. Slažem se sa ovim što je premijer rekao. Jadna ova zemlja sa ovakvom raspravom na ovako važnu temu. Mislim da je povređeno dostojanstvo, gospodine Arsenoviću i zato mi toliko insistiramo na razgovoru.
Ovde u 20 minuta predsednik Vlade je rekao kako je izgubljeno 400.000 radnih mesta, njegov ministar privrede je rekao da je izgubljeno 300.000 radnih mesta u svom izlaganju. Kako sa tako velikim razlikama i takvom neozbiljnošću možemo ozbiljno da vodimo ovu raspravu? Samo sam na to želeo da ukažem i neću više vremena koristiti.

Prosto moram da reagujem na tu dosta čudnu konstrukciju koju ste upotrebili, a pažljivo sam slušao, upotrebio gospodin Čolaković pokušavajući da reaguje, kako je rekao na moje neprimereno izlaganje u jutrošnjem delu sednice.
Prvo, ne razumem kakva je to reakcija koja šest i po sati nakon početka sednice. Onda sam probao da se setim o čemu sam govorio. Zaista gospodine Čolakoviću ne shvatam u čemu je bilo neprimerenost mog izlaganja. Ja sam se, a Poslovnik ove skupštine me na to obavezuje, samo založio, da tada predsedavajući Narodne skupštine u skladu sa Poslovnikom vodi raspravu, da poštuje prisustvo predsednika Vlade, ministra finansija i ministra privrede i da možemo na ozbiljan način da razgovaramo.
Onda moramo da otvorimo pitanje, a šta je to neprimereno. Razumeo bih da ste vi rekli da je neprimereno da se na primer zalažem za to da se istovremeno prima plata, penzija i još neka naknada. Ili da se ne domaćinski upravlja imovinom PIO fonda. Ili da se nevladina organizacija Savez penzionera koristi kao paravan za političko delovanje PUPS-a. Da se bude direktor javnog preduzeća bez raspisanog konkursa našta inače obavezuje Zakon o javnim preduzećima.
Moglo bi se reći da je neprimereno i da neko u ovoj raspravi kaže, kao što ste vi to upravo učinili, da će penzije i dalje pratiti rast plata u javnom sektoru iako je jasno da zbog vaše politike, gospodine Čolakoviću, ne mislim lično vaše, politike PUPS-a, te penzije prate zaista od 2008. godine plate u Srbiji ali ih prate u slobodnom padu u kome se nalaze i plate u ovoj zemlji već gotovo šest godina.
Dakle, ako mene pitate moja preporuka vam je da kad hoćete da reagujete na nešto o čemu govorim, to učinite odmah ili da to uradite makar kada sam ja u sali. Tu apelujem na vaše ili moje godine, mislim da je to ne bitno u ovoj raspravi.

Ja ću završiti time da molim gospodina Čolakovića da ovu raspravu ne svodi na ličnu raspravu i ocene o tome ko na nešto ima pravo ili nema pravo.
Dakle, molim vas da mi omogućite da ovde normalno radim. Pre neki dan sam o tome govorio. Ovde niko nikome nije ni mama, ni tata, ni baba, ni deda.
Dakle, svi smo izabrani i tu ste u pravu kao narodni poslanici i imamo pravo da govorimo, dokle god je to u skladu sa Poslovnikom.
Dakle, ne mogu da se izvinim, zbog toga što to nezavisno od broja godina može da bude opasno po kičmu.
Druga stvar, zaista vas molim gospodine Čolakoviću da nikada ne vodimo raspravu ovde na osnovu toga ko koliko ima godina.
Mene tako ne možete da uvredite, ali možete da uvredite ministra. On je mlađi od mene.
Mislim da u ovoj zemlji, svi bez obzira na godine imaju podjednaka prava, za one među vama koji su stariji, koji su u životu značajno doprineli ovoj zemlji, hvala i veliko poštovanje za to, ali isto tako nemojte očekivati da ne reagujem ni na one situacije kada ste, koristeći svoj politički uticaj ili moć, mislim na vašu partiju, ponovo, ne na vas lično, zapravo dodatno ili do kraja uništili srpske javne finansije, tako što ste povećali taj deficit u 2008. godini za 500 miliona evra i od tog problema ne možemo da se oporavimo sve do danas. Ko koliko godina ima, ko kakav doživljaj realnosti ima, to je pitanje za birače, za građane ove zemlje.
Ne moram ništa da prihvatim. Kažem, još jednom, poštujem vaše godine, cenio bih malo više časti u poštovanju, pa da reagujete onda, da vam nešto zaista smeta.
Mogli ste da reagujete, postoji institut povrede Poslovnika. Ja se više neću javljati.

Svim srcem želim da se ova besmislena polemika privede kraju. Nekako posle ove pauze za topli obrok poslanici PUPS, kako da kažem, nekako nasrću i mi prosto moramo da se branimo. Imam mnogo poštovanja za tu organizaciju koja se zove Savez penzionera Srbije i koja sigurno na papiru okuplja 900.000 penzionera. Ministar Krstić to zna, mi imamo nešto iznad 1.700.000 penzionera u ovoj zemlji, a ja sam siguran da PUPS nije osvojio toliko glasova na izborima. Dakle, ljudi koji su penzioneri, kao i svi drugi građani Srbije, imaju svoj politički izbor, političke preferencije i glasaju onako kako misle da treba.
Meni je samo čudno, kako od tih 900.000 članova Saveza penzionera, baš tih nekoliko predstavnika u Upravnom odboru PIO fonda su funkcioneri PUPS. Dakle, to preklapanje me čudi. Smatram da izraz „zaštićeni beli medved“ nije uvredljiv. Ako se neko od vas zbog toga uvredio, izvinjavam se svim vašim visokim funkcionerima koji su pod firmom Saveza penzionera Srbije članovi Upravnog odbora PIO fonda.
Ne znam da li ću doći do PUPS da to proveri. Možda bi pomoglo da mi gospodin Krstić odgovori na ono pitanje od pre nekoliko dana – da li imate tačnu evidenciju o tome kako se koristi nepokretna imovina, odnosno zgrade PIO fonda? Moguće da je u nekoj od tih zgrada i neka od tih prostorija ove partije ili neke slične, pa je možda dobro da se na tom mestu nađemo, ne da bismo gledali statut PUPS, nego da razgovaramo, gospodine Krstiću, o reformi PIO fonda. Primiće nas, valjda, bez obzira na naše godine.

Uvaženi predsedniče, ministri, dame i gospodo narodni poslanici, ja nemam gastritis ili sam bar do danas bio uveren da nemam, ali ovaj osećaj u stomaku poslednja dva, dva i po sata ne govori o dobrom. Ja mislim da to nije zbog neke fizičke bolesti ili nedostatka, nego zbog mučnog utiska, zbog atmosfere u kojoj protiče ova rasprava. Biću pošten. Ne kažem, možda sam nekako i sam njoj doprineo.
U ta dva, dva i po sata sve vreme razmišljam o tome kako smo došli u situaciju da se skoro ovako gledamo preko nišana,da je toliko gorčine u našoj raspravi, da na tih desetak milijardi evra, koliko imamo u budžetu, jednim delom svojih, a jednim delom pozajmljenih u narednoj godini gledamo kao na nekakav plen oko koga treba da se otimamo, sa toliko straha da će neko drugi uzeti veće parče.
Nove podele i nove sukobe, makar u ovih desetak minuta, koliko planiram da govorim, neću otvarati ili ću se bar truditi da ih ne otvaram. Još jednom želim da kažem da mislim da niko nema ni moralno, ni političko pravo da od određenih tema ili ugroženih grupa ili budžetskih korisnika na ovaj ili onaj način pravi neku vrstu svog monopola. Bez ikakve namere da bilo šta zamerim prethodnom govorniku, juče sam nekoliko sati takođe slušao tih 11% uskraćenih prilikom usklađivanja penzija, čini mi se, 2008. godine. Reč je o vojnim penzionerima.
Svi smo mi građani ove zemlje, svi smo mi nečija deca, prijatelji, komšije. Ja sam ovo, moram da kažem, slušao po osnovu tazbinskog srodstva i to su problemi sa kojima se mi suočavamo.
Nažalost, atmosfera u kojoj raspravljamo o ovom budžetu ili budžetskom paketu zakona poslednjih petnaestak, dvadeset dana u javnosti mene ne uverava da će nam biti mnogo bolje. Ovo ne doživljavam kao generacijsko ili međugeneracijsko pitanje. Mislim da duboko greše svi oni koji na ovome žele da izazovu neku novu vrstu sukoba i podela. Ovo nije rat mlađih protiv starijih, zaposlenih u javnom sektoru, onih koji rade u privatnom sektoru i ogromnog broja nezaposlenih, poslodavaca i radnika, vlade poslodavaca i radnika, a najmanje bi smeo da bude rat nas koji se politikom bavimo i koji smo svaki na svoj način, neko u većoj, neko u manjoj meri odgovorni za ovu situaciju u kojoj se dana nalazimo.
Gospodine Krstiću, meni se čini da je sada, na kraju makar ovog prvog dela, prvog dana i formalne rasprave o budžetu, suštinski jasno da mi ovu situaciju ne možemo da prevaziđemo bez brzih parlamentarnih izbora, bez fer, poštene i odgovorne izborne kampanje, bez dobacivanja lekara koji su ovde pre mesec ili mesec i po dana izazvali potpunu sablazan javnosti, a i danas, nakon svega što se desilo vama ovakvim svojim ponašanjem otežavaju poziciju, bez ikakve sposobnosti da shvate šta se oko njih dešava, koji su procesi u toku i koliko će biti besmislene ove vrste rasprava i pokušaja da se nadvikujemo kada za nekoliko meseci budemo suočeni sa činjenicom da ni ovaj budžet, ovako predviđen za 2014. godinu, ne možemo da ispunimo.
Da se vratimo na momenat na to pitanje penzija. Vi ste danas, gospodine Krstiću, upotrebili jednu sintagmu koja je gotovo prošla bez komentara. Ona je vrlo značajna. Govorili ste o aktuarskom usklađivanju ili aktuarskoj pravičnosti kada ste govorili o delu budućih planova za reformu penzijskog i invalidskog sistema. Nešto vam je o tome govorio i gospodin Jovanović, ja ću to na neki način proširiti.
Nisam siguran da ljudi koji ovo gledaju, a nisu prešli na televizijski Dnevnik, sad je otprilike taj ekonomski deo Dnevnika, da razumeju šta to tačno znači. Recite im onda na srpskom jeziku. To znači da je penzioni fond jednim delom u takvom stanju da ćemo u narednim godinama ili da ćete u narednim godinama morati da snižavate penzije tako što će biti uvedena neka vrsta penala za one koji su otišli u penziju ili koji odlaze u penziju, a nisu radili pun radni vek, odnosno onoliko koliko se kao pun radni vek traži po zakonu.
Da smo demagoški ili populistička opoziciona partija, sada bismo na ovome probali da napravimo veliku temu i neke glasove. Mi to nećemo učiniti. Mi smo jednu vrstu takvog usklađivanja mnogo, mnogo blaže nego onog na koji ćemo biti prinuđeni sledeće ili one tamo godine, predlagali još 2009-2010. godine. Tada je u ovom parlamentu takođe bilo tih glasova. Tada je na vlasti bila druga koalicija, da budem potpuno otvoren. Sustizale su optužbe, takođe, da smo neprijatelji penzionera, da neki žele da izvrše genocid nad penzionerima. Valjda su nas ove tri, četiri godine naučile da je bilo bolje da smo tada posegli za tim merama.
Još jedna važna stvar o kojoj želim da razgovaram sa vama, gospodine Krstiću, je pitanje pravde i solidarnosti. Naravno da u budžetu nema dovoljno para i naravno da je uvek vrlo rizično vaditi određene stavke budžeta i na tako izdvojenim primerima dokazivati koliko Vlada greši, ali na nekim primerima u ovom vašem predlogu budžeta za 2014. godinu to je više nego očigledno.
Mogu da razumem sve probleme sa kojima se suočavate kada pravite budžet. O tome smo razgovarali i na sastanku sa vama i vašim saradnicima. Vi ipak na neki način samo pravite jednu vrstu kompilacije opšte ocene onih predloga, a pogotovo onih obrazloženja i podela koje se dalje prave u budžetu…
Da li vam smetam, gospodine Rističeviću? Možda moram da ćutim da biste vi pričali?
(Marijan Rističević, s mesta: Ko je tebi šta rekao?)
Pa, sve vreme vas čujem, gospodine Rističeviću, kako govorite. Smetete mi.

Pokušavam ozbiljno da razgovaram s ministrom.

Dakle, za mene nije prihvatljivo da imate na jednoj strani, recimo, o tome smo pričali prilikom rebalansa budžeta za 2013. godinu, gotovo milion evra u nečemu što se zove budžetski fond za razvoj lovstva i da u istom tom budžetu imate gotovo upola manje novca za fondove, za programe koji treba da omoguće stručno usavršavanje profesora u srednjim školama.
Ne mogu da razumem tu vrstu nejednakih aršina ili nejednakog tretmana, da imate takvu vrstu izdvajanja, recimo, kroz ovaj fond ili, recimo, kroz 109 miliona dinara koji se u finansijskom planu Nacionalne službe za zapošljavanje izdvajaju za putovanja u okviru te Nacionalne službe, a da sa druge strane, doduše kroz jedan program Ministarstva zdravlja, imate 900.000 dinara u budžetu za podsticaj, odnosno za razvoj reproduktivnog zdravlja žena i planiranje porodice. To je manje od 9.000 evra, gospodine Krstiću. To ne da nije dovoljno, to je uvredljivo u ovakvoj situaciji u kojoj se nalazimo i još je mnogo takvih primera u budžetu.
Ne kažem da je bilo ko u Vladi srećan što je ovakav budžet predložio, ali još jednom ću ponoviti ono što smo napisali u tim zahtevima za razgovore, za konsultacije sa predsednikom Republike, sa predsednikom Vlade. Mislim da je poslednji trenutak da sednemo i da makar probamo da se dogovorimo oko nekoliko elementarnih stvari, da ne budemo stalno u kampanji, da ne bude danas pitanje Vojvodine ponovo otvarano na jedan kampanjski način, juče na još grublji način, uz optužbe za separatizam u zemlji koja ima više od dve milijarde evra deficita. Na desetine je takvih tema. Danas je predsednik vaše Vlade, šef vaše Vlade rekao da desetina budžeta dolazi od NIS-a i da je to apsolutno najvažniji, parafraziram, prioritet ove zemlje.
Vi dolazite iz zemlje ili sistema gde je najsnažniji možda osećaj kod ljudi, mislim na SAD, osim tog osećaja individualizma i individualnog rada, individualnog napora i privrženosti zajednici, odnosno zemlji i taj osećaj da su oni poreski obveznici i da, u odnosu na to kako se oni tretiraju kao poreski obveznici, zavisi i odnos prema političarima i onima koji deluju u javnosti. Ovde ljudi nemaju taj osećaj.
Molim vas da opomenete predsednika Vlade kada budete sledeći put razgovarali da bude vrlo oprezan kada daje takve izjave. Od te jedne desetine budžeta koja nam dolazi, 90% ili više od 90% su zapravo PDV i akcize. Ono što u suštinskom, ekonomskom smislu zapravo plaćaju potrošači, građani i privredi, oni koji kupuju kod NIS naftne derivate. Kada tako budemo naučili da tretiramo svoje građane, mislim da će i šanse da se možda u budućnosti dogovorimo oko nekog boljeg, skladnijeg budžeta, koji će biti prihvatljiviji za mnogo više ljudi, a tek onda političare i političke stranke u ovoj zemlji, da ćemo lakše doći do takve vrste dogovora. Hvala vam.

Uvaženi potpredsedniče, ministre, dame i gospodo narodni poslanici, prvo moram da reagujem na ovo što je rekao gospodin Šajn. Znate šta, ne mislim da je građanima Srbije Vlada Srbije ni mama, ni tata, ni bilo kakav roditelj. Zbog toga se i nalazimo u ovakvoj situaciji gde sada raspravljamo o zakonu, odnosno amandmanu po kome će u 2015, 2016. godini linearno svima, bez obzira na učinke, plate, odnosno penzije rasti za 0,5%, zbog toga što su neki mislili da država treba da bude tutor, mama, tata, da su građani i privreda maloletnici kojima treba da određuje kako da se ponašaju, pa smo zato i došli u situaciju da nam je deficit ovoliki, odnosno da nam je manjak preko dve milijarde evra.
Da se vratimo konačno na amandman. Sve bih podsetio, sada vi predsedavate, gospodine Popoviću, na šta se odnosi vaš amandman. Voleo bih da mogu da se vratim u 2008. godinu. Vidim da se ovde vode rasprave i lome koplja oko toga kako se potpisivao SSP, vidim da ne vodite raspravu kako se potpisivao onaj drugi kada ste u isto vreme usvajali, a zbog koga vam je ispred Vlade 9. maja 2008. godine protestovalo hiljade građana ove zemlje, sramni energetski sporazum i zbog koga imamo mnogo više problema u budžetu, nego zbog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, ali da se vratimo na samu temu.
Meni smeta, gospodine Krstiću, o tome smo već razgovarali, ovakav opšti linearni pristup. Godine 2008, između ostalog, ogroman problem u PIO fondu je nastao tako što je jedan koalicioni sporazum za formiranje vlasti plaćen ustupkom PUPS-a, koji je u toj godini napravila takvo povećanje penzija, napravila 500 miliona evra manjka i onda se to protezalo iz godine u godinu. Tako smo došli do toga da u strukturi prihoda PIO fonda ovako veliki udeo dolazi iz samog budžeta i to se nije ni danas promenilo, gospodine Arsiću, kada smo već kod toga.
Možda bih imao razumevanja kada bih od vas, kao ministra, mogao da čujem elementarne podatke o tome šta se sada dešava u reformi PIO fonda. Možda ima i sada prostora da drugačije preuredimo taj fond i da drugačije organizujemo sistem penzija u Srbiji. Gospodin Đelić je pre nekoliko dana pitao, čudio se, kako poslanici PUPS-a ne protestuju na mere koje su ovakve, odnosno na to što će biti ugroženi penzioneri? Mislim da oni nemaju razloga da protestuju. Ovih 0,5% na 70, 80, 90 hiljada dinara penzije uz poslaničku platu ne izgleda kao loše povećanje ili loš dodatak. Nisu ovde oni penzioneri koji primaju 20 ili 23 hiljade. Zbog toga je ta čuvena priča o predstavljanju interesa penzionera zapravo najobičnija prazna priča i magla.
Imam konkretna pitanja za vas, gospodine Krstiću. Koliko, recimo, objekata, u ovom trenutku, ima Fond PIO u Srbiji? Kako se koriste ti objekti? Da li su za te objekte, recimo, zaključivani neki ugovori ili se oni daju u različite vrste zakupa ili nekog drugog korišćenja?
Ako imate te podatke, recite mi ko uglavnom koristi te objekte? Vi znate da su to zgrade, odnosno objekti koji se, pogotovo, u unutrašnjosti Srbije nalaze na najboljim lokacijama. Ako nešto vredi u tim mestima, ako postoji interesovanje za taj prostor, onda je to u odnosu na državne zgrade, u ovom slučaju zgrade Fonda PIO.
Za nas je vrlo bitno pitanje imovine PIO fonda, jer bi iz te imovine, iz normalnog upravljanja tom imovinom, mogla da dođe značajna količina sredstava koja bi smanjila ovaj deo koji dolazi iz budžeta. Ko se time bavi, gospodine Krstiću? Da li se time bavi 21 član Upravnog odbora PIO fonda? Bavi se nekoliko njih na lični entuzijazam u tom Upravnom odboru. Drugi se ne bave. Zbog toga mislim da je ne fer da vi kažete – okej, svi ćete platiti cenu tako što će vaše penzije biti povećane samo za 0,5%. To je pogrešan pristup. On se primenjivao i ranije. Pristup da se smanjuje deficit zbog davanja PIO fondu, tako što ćete svake godine smanjivati penzije kroz inflaciju, nije dobar, nije održiv, a pogotovo kada isto primenite i na plate, onda zapravo nigde nemate reformu i nigde nećete stići. To je jedna grupa pitanja.
Druga grupa pitanja, kada su u pitanju plate, pričaćemo malo kasnije o tome kada dođe na red, amandman koji sam ja podneo je ta druga rupa bez dna. To je Nacionalna služba za zapošljavanje, gospodine Krstiću. Tu imam nekoliko konkretnih pitanja.
Pretpostavljam da ste pročitali sramno obrazloženje Predloga finansijskog plana Nacionalne službe za zapošljavanje za 2014. godinu. Sačekaću da se vi konsultujete sa saradnicima, pa ću vam postaviti pitanje, gospodine Krstiću.
Dakle, da li ste vi videli da ti ljudi, odnosno oni koji vode Nacionalnu službu za zapošljavanje, kažu da su užasno opterećeni? Oni kažu da su preopterećeni. Siguran sam da ima divnih ljudi koji rade u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, makar polovina ljudi vredno radi. Raspitao sam se, kažu da su oni savetnici za zapošljavanje, oni koji zaista svakodnevno rade sa ljudima. To su ljudi sa visokim obrazovanjem, njihova plata je negde oko 45.000 dinara, da svako duži, kako se obično kaže, oko 1.500 ljudi bez posla. Verujem da oni rade. Da li mislite da je normalno da u Nacionalnoj službi za zapošljavanje danas ima 1.804 izvršilaca? Dakle, 1.804 ljudi radi na neodređeno vreme u Nacionalnoj službi za zapošljavanje. U obrazloženju ne piše koliko je na ugovoru. Znate, meni kada ne piše koliko je na ugovoru, to je malo sumnjivo i znači da je mnogo na ugovoru.
Da li mislite da je normalno da Nacionalna služba za zapošljavanje ima preko 30 direktora filijala po Srbiji? Da li mislite da je normalno da napišu da su organizovani po teritorijalnom principu i da to obavljaju u direkciji dve pokrajinske službe za zapošljavanje, kao da iste stvari mogu da rade u Vojvodini i na Kosovu?
Onda imate neke adrese na Kosovu, pa piše pored – nema telefona. Kako kancelarija Nacionalne službe za zapošljavanje nekome pomaže da nađe posao kada nema ni telefon u nekom mestu na Kosovu? Ko zapošljava ljude na Kosovu, da li Nacionalna služba ili Aleksandar Vulin ili Krstimir Pantić ili neko drugi? Ako je to zamena za socijalnu pomoć tim ljudima, onda to treba da ide kroz budžet kao socijalna pomoć, ne treba da ide kroz Nacionalnu službu za zapošljavanje. To je osnovni problem. Pričali smo o tome.
Trećina para koja na ovaj ili onaj način ide za socijalnu zaštitu zapravo ide na plate i naknade onima koji su zaduženi da pružaju socijalnu zaštitu socijalno ugroženima. To je nonses. Onda na kraju svi da plate istu cenu. Ja mislim da je to potpuno pogrešan pristup. Da se foliramo i da nemamo nikakve šanse da preživimo. Ako svaki put kada se pomene pitanje reforme penzionog fonda, neko skoči i kaže – to su stečena prava. Onda valjda i neko drugi ima stečena prava u ovoj zemlji ili je stečeno pravo - zaseli smo u Fond penzijskog i invalidskog osiguranja i tako do kraja života, ili do kraja dinastije.
Da li znate koliki su troškovi za putovanja Nacionalne službe za zapošljavanje u 2014. godini? Sto devet miliona dinara. To je gotovo milion evra. Kaže - putovaće po Srbiji i treneri će pomagati ljudima da nađu posao. Prvo, ne znam zašto putuju kada imaju 34 filijale, dve pokrajinske direkcije, 180 zgrada imaju u Srbiji. Za te zgrade će, naravno, potrošiti neki novac, neke milijarde dinara će potrošiti u 2014. godini.
Kao vic se u Srbiji navodi da neko zna nekog kome je Nacionalna služba za zapošljavanje našla posao. To je svima smešno. Polovinu ljudi su ova, prethodna, one vlade pre nje, nagurali u tu službu i to je bio jedini način da oni nađu posao, a sada očekujete od tih ljudi da oni nekome drugome pomognu da nađe posao. To su odgovori koji nas zanimaju, gospodine Krstiću. Slažem se kada se kaže da moramo da sednemo i da se o tome dogovorimo, bez populizma, bez neprestanog vraćanja u prošlost. Ne razumem šta znače te neprestane optužbe šta je bilo 2008, 2009, 2010. godine. Mi smo bili i protiv takvog ponašanja. Ali, kakve to veze ima danas i kome to uopšte može da pomogne?
Sledeće godine ćemo imati još goru situaciju. Mislim da nije trebalo da ovako predviđate. Razumem da ste predviđali projekcije za dve, odnosno za tri godine, to stalno rade vlade, ali i vi i ja znamo da ako bude dovoljno razuma u ovoj zemlji, da ćemo pre te 2015. odnosno 2016. godine morati da idemo na izbore, da bi na tim izborima teme morale da budu ono o čemu sada razgovaramo, da se sve političke partije u toj kampanji ponašaju odgovorno, a ne kao u prošloj kampanji kada je LDP u februaru 2012. godine rekla – dajte da se dogovorimo i da potpišemo međusobni sporazum da nećemo davati neostvariva obećanja u kampanji, da ćemo se svi založiti da se zaključi ugovor sa MMF-om. Tada je pao, da vas podsetim, prošli sporazum sa MMF-om. Svi su ćutali, pa su svi u toj kampanji su išli po Srbiji, imali neku imaginarnu kesu s parama, obećavali radna mesta i poslove i naravno da se to danas srušilo.
Hajde da napravimo nove izbore, novu kampanju bez toga, da teme budu reforma PIO fonda, sistema zapošljavanja, reforme tržišta, reforme radnog zakonodavstva i da posle toga imamo normalnu politiku u ovoj zemlji. Ovako na 0,5, 0,7 ili 1% svake godine, a da ne znamo šta rade ti ljudi po tim fondovima, jednom, drugom, trećem, nisam ni stigao o Fondu zdravstvenog osiguranja da pričam, mi nigde nećemo stići. Eno ih, sigurno sad sede, gledaju ovaj prenos i svima nam se smeju.

Hvala vam na nekim odgovorima.
Teško ćete doći do zaključka šta i u kom obimu treba da radi, recimo, Nacionalna služba za zapošljavanje, ako pre toga ne razgovaramo o konceptu. Nama treba klasičan biro rada, kao što je nekada postojao, u jedno vreme kada je ta nacionalna služba, ili kako se tada zvalo, bila jedini ovlašćeni državni entitet, državni organ koji se time bavio, u potpuno drugačijoj ekonomiji i privredi ili moramo da uvažimo i činjenicu da su se u međuvremenu na tržištu posredovanja ili u traženju posla, nalaženju posla pojavili i neki drugi igrači.
Danas imate nenormalnu situaciju. Ovde postoje, ima i u njima problema, ima različitih zloupotreba, govori se o Zakonu o radu i angažovanju radnika na taj način, ali imate ipak nekakvo tržište koje se formiralo. Dakle, ti ljudi rade, nekome i nađu posao. Oni na kraju u mnogim situacijama mnogo bolje taj posao rade od Nacionalne službe za zapošljavanje, onda od njih očekujete da plaćaju poreze kako bi finansirali svoju direktnu konkurenciju koja je zaštićena kao beli medved, država.
Nije to malo, gospodine Krstiću, 35 milijardi dinara je budžet, odnosno svi prihodi Nacionalne službe za zapošljavanje. To se često zaboravlja ovde. Mi njima damo 13 ili, kako ste sada promenili, oko 15 milijardi dinara je direktna dotacija iz budžeta, ali 19 milijardi, koliko je to? To je, da kažemo, 170 miliona evra. Oni dobiju tako što svi zaposleni u ovoj zemlji iz svojih primanja plaćaju neku vrstu doprinosa koja odlazi u tu Nacionalnu službu za zapošljavanje. Znači, 170 miliona evra ili, ako hoćete, 320 miliona evra koliko prođe kroz Nacionalnu službu za zapošljavanje je gotovo iznos koji smo mi dobili prodajući ispod cene NIS. Znači, za jednu godinu pojedemo NIS, koju smo dali sve sa nalazištima nafte, koja vrede nekoliko milijardi evra. To se dešava kad politika pogreši.

Zanimljivo se razvija ova diskusija.
Gospodine Krstiću, ja ne razumem zašto ćete vi vratiti te ostale naknade koje primate. Ako taj posao zaista radite i ako ga radite dobro, ja mislim da ne treba da vratite taj novac, kao što sam siguran da ima stotine onih koji ne rade dodatni posao dobro i neće vratiti novac. Dakle, to ne može da bude rešenje.
Slažem se da ne treba, pri tom, onda nije taj baš povraćaj u budžet, isti onoliki koliko dođe kroz ovu prihodnu stranu. Ima neto, bruto, naknade itd. Dobro, da ne ulazimo u te detalje, treba pomoći i ovim fondovima.
Gospodine Babiću, mislim da vi duboko grešite kada kao kvalitet ovog što radite predstavljate to da ćete kao sekirom zakonom zaustaviti, da koristim tu reč, zustaviti, amortizovati dosadašnje stanje, pa pod pretnjom kazni od, ne znam, dva miliona dinara, sprečiti da neko krši zakon.
Znate, ljudi koji zapošljavaju u javnom sektoru, oni dolaze iz sfere politike, uglavnom. Rukovodioci su izabrani na izborima, postavljaju ih stranke, nije to ništa sporno. Ako mi od tih ljudi jedino ovakvim drakonskim zakonom i drakonskim kaznama možemo da obezbedimo da ne zapošljavaju nove kadrove. Onda smo u ogromnom problemu i to nećemo rešiti za dve godine.
Slažem se sa ministrom. Za mene je strašno kad neko ima ambiciju da sedi u tom upravnom odboru PIO fonda i da prima naknadu od 30 hiljada dinara ili kolika je naknada, a da na sebe preuzima odgovornost da raspolaže sa pet milijardi evra. Kako smo postali tako društvo niskih ambicija? To je problem naše javne uprave i javnih preduzeća. To je zavetrina gde ne mora uglavnom ništa da se radi i prima se mali novac, o tome se radi. Za taj mali novac neće doći neko iz „Diloita“ ili neke druge firme, pa onda morate da mu tražite aranžmane da zarađuje više i to se uvek radilo u ovoj zemlji, ali će doći neki koji upravljaju „Aerodromom Beograd“ ili PIO fondom, a nisu sigurni ili ne mogu da izgovore čak ni puno ime ili im je jedina kvalifikacija što su možda jednom bili na tom aerodromu i uvek po partijskoj kvoti.
Reći ću vam ono što sam rekao pre dva ili tri dana. Šteta od direktora „Železnica“ ovakvog nije u njegovoj plati, nego što zauzima mesto nekog ko bi mogao to bolje da radi i za koga bih se ja založio da prima 10, 15 ili 20 puta veću platu od ove sadašnje od 2000 evra koliko je tamo plata ili da bude nagrađen bonusom ukoliko uspe ozbiljno da smanji gubitak te železnice. To je rešenje za ovu zemlju, makar prema onome što LDP godinama pokušava da kaže i predloži. Zato ne razumem kako ćete iz ovog
zakona preći u reformu državne, odnosno javne uprave, tako što ćete sedeti vi, ministar pravde i državne uprave i možda još neki ljudi.
Ako ostane isti obim nadležnosti države, ako se od države očekuje i u javnosti od političara stvara utisak da država mora sve da radi, da sve mora da određuje, da bude mama i tata, kako kaže gospodin Šajn građanima Srbije, nećete moći da smanjite javnu upravu. Možda ćete uspeti da smanjite broj ljudi nekim procentom koji ćete otpustiti, ali onda oni koji ostanu neće moći da urade onaj posao koji je pred njima, građani će biti oštećeni, imaćete još veće nezadovoljstvo.
Ne može tako da se reformiše uprava, nigde se tako nije reformisala. One zemlje koje su imale ogromne troškove neefikasnih javnih preduzeća, neefikasne državne uprave su pre toga donele političku odluku da država više ne gude vlasnik stotina preduzeća, da ne izdaje hiljade dozvola.
Šta ćete da radite kada vam dođu predstavnici manjih, siromašnih mesta u Srbiji i kažu – ako nam ovde sada zatvorite delove opštinske uprave, stopa zaposlenosti će biti 50, 60, 70%? Vaš kolega Selaković ima uvek taj problem kada treba da se zatvori neka sudska jedinica ili sud. Onda mu kažu – ovde je još samo sud ostao, ako i to zatvorite, ništa neće ostati.
Ne možete vi te demografske, duboko političke, društvene probleme da rešite mehaničkim smanjivanjem broja zaposlenih u javnoj upravi. Ne možete da imate 700 javnih i javno-komunalnih preduzeća i nekoliko stotina ovih u restrukturiranju i da u njima nemate ovoliko zaposlenih. Kako ćete da procenite koliko treba da bude zaposlenih u „Agroživu“? To je javni sektor, gospodine Krstiću, koliko god to neverovatno zvučalo. Stalno pričam o tom javnom sektoru koji u ovom slučaju preko preduzeća čiji je posao zapravo da bude monopolista u uvozu i najveći igrač u prodaji gasa i manjinski partner u izgradnji epohalnog projekta „Južni tok“, da istovremeno proizvodi i paštete.
Po kom merilu ćete vi i gospodin Selaković odrediti koliko zaposlenih treba da bude na toj liniji za proizvodnju jetrene paštete? Da li znate da ste doneli zakon, koliko je nenormalna situacija u Srbiji?
Postoji košarkaški klub koji se zove „Vojvodina-Srbijagas“. Koliko znam, „Srbijagas“ nije sponzor tog kluba, nego je vlasnik kluba. Pošto je vlasnik kluba, po ovom zakonu taj klub je javna uprava, odnosno javni sektor. Kad počne nova košarkaška sezona, hoće li smeti da dovedu i zaposle novog igrača u tom klubu po ovom zakonu? Toliko je besmislena organizacija javnog sektora u ovoj zemlji, gospodine Krstiću. Zato je pogrešna konzervacija. Zato ovo nije korak u dobrom pravcu. Nije dobar korak ni ovo kako izgleda rasprava, moram da vam kažem.
Stvarno je nemoguće više slušati o tome da li od 2008, 2004, 2000, od 1991. godine, ne, duže je od toga. Pogrešan sistem je generisao ovakvu situaciju. San o zapošljavanju u državnu upravu, radu na tom mestu od 30, 35, 40 godina, pa onda ostavljanju tog mesta svom članu porodice, odnosno detetu, nije nastao ni 2000. ni 1990. godine. To je duboko ukorenjivana mentalitetska stvar.
Sad, naravno da postoje razlike. Dok je taj sistem kako-tako funkcionisao do 1990. godine, dok su tu ipak radili neki odgovorni ljudi, dok nismo svako malo išli na izbore, pa morali da se takmičimo u demagogiji i populizmu, to je nekako radilo. Kad se devedesetih raspalo, 20 godina ne možemo da rešimo situaciju. Jedino kad je ta situacija rešavana na neki način je onaj period od početka 2001. godine, pa negde do kraja 2003. godine. Sve pre i sve posle toga je bio populizam u izbornoj kampanji i onda političari koji ne znaju šta će sa tim obećanjima kada dođu na vlast. To vidim i danas.

Uvažene potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo se ministre videli na sastanku koji ste vi organizovali sa predstavnicima poslaničkih grupa i hvala vam na toj dobroj praksi, pre šest dana. Mislim da je bio prošli četvrtak. Kada je poslanička grupa LDP-a krenula na taj sastanak ispred naše kancelarije smo zatekli plavo korito pošto je zgrada parlamenta, odnosno hodnik parlamenta prokišnjavao tog dana.
Mislim da je to nežno plavo korito zapravo paradigma štednje toga kako se u Srbiji u srpskim javnim finansijama ili upravljanju državnom i javnom imovinom štedi. Zbog toga što u vreme pomame u oko toga kako svi moramo da štedimo i kako se mnogo novca troši na javnu administraciju neko nije zakrpio neku rupu koja je verovatno koštala nekoliko stotina evra. Na kraju ćemo imati štetu od nekoliko desetina hiljada evra.
Tim plavim koritom bih opisao i većinu mera koje se ovde predlažu. Ne mislim na vas lično. Razgovarali smo i meni se čini da vi, lično, razumete šta je jedini put za ovu zemlju u ovom trenutku, šta je jedini put u reformi njenih javnih finansija, njenog javnog sektora, njene politike, ako hoćete, ali ne morate mi odgovoriti na to. Siguran sam da vaše impresije nakon jednog dana rasprave u parlamentu, načina na koji je jučerašnja sednica počela, fraza koje ste uglavnom mogli da slušate čitavog dana, da vas to ne ohrabruje mnogo, da ti prekursori o kojima tako često govorite nemaju mnogo šansi, gospodine Krstiću, da otvore jedno novo vreme, novu epohu i novi reformski talas.
Meni je bilo drago da smo se na tom sastanku nekako dogovorili da ovo nije trenutak da u parlamentu razgovaramo na nivou liberala, neoliberala, socijaldemokrata itd, da prosto zemlja nije u takvoj situaciji. Na žalost, vidim da pojedine političke partije na tim kvaziideološkim postavkama žele da poentiraju u ovom trenutku. Mene to posebno čudi kada je reč o strankama vladajuće koalicije, koje insistiraju na toj socijaldemokratskoj orijentaciji, a iza njih je pet, sedam ili 13 godina aktivnog učešća u vlasti koje nas je dovelo u ovu situaciju, pa danas morate da predlažete ovakve zakone i da je između ostalog socijalna situacija u ovoj zemlji zapravo gora nego ikada.
Zašto mislim da ovakvi predlozi zakona ne mogu Srbiju da izvedu na dobar put ili na zdravu granu? Običaj je juče bio da se neke pohvale neki potezi. Pohvaljujem to što ste bili otvoreni za razgovor. Mogu da pohvalim ovu izmenu o kojoj ste juče govorili, o tome da se skraćuje vreme gde oni koji ostanu bez javne funkcije imaju pravo na naknadu zarade sa šest na tri meseca. To je svakako nešto što je dobro i što pozdravljamo.
Šta je problem u ovim drugim merama? Za razliku od gospodina Marinkovića i nekih drugih učesnika u raspravi, mislim da je apsolutno pogrešan način na koji ste definisali zabranu zapošljavanja u javnom sektoru, praktično na dve godine. Nije tačno to o čemu govore neki predstavnici vladajuće koalicije, da nam je potreban predah dve godine da skeniramo postojeće stanje, da izvršimo sektorske analize i da onda odlučimo gde treba eventualno zapošljavati nove ljude, a gde ne treba. Prvo, potrošili ste godine, imali ste vremena da to uradite.
Nekoliko hiljada mladih ljudi će u ovoj, narednoj i 2015. godini završiti neke fakultete. Njihova ambicija je možda bila da se angažuju u javnom sektoru. Možda su neki od njih imali taj neverovatni ideal, koji je politika u međuvremenu ovde potpuno uništila, da žele, pogotovo u onim godinama kada su mladi, da učine nešto za svoju zemlju, možda da pomognu svojoj zemlji. Vi danas kažete – dve godine niko ne može da se zaposli i na onim mestima koja ostanu upražnjena, npr. odlaskom u penziju onih koji su radili na tim mestima. Ne mogu ljudi, gospodine Krstiću, koji su, recimo, četiri godine studirali da na samom kraju tih studija, da im vi donesete ovakav zakon i da kažete dve godine ne možete ni da sanjate o tome da ćete dobiti posao. Znate, postoje struke u ovoj zemlji gde ljudi ne mogu tako lako da se preorijentišu, ne mogu da rade nešto drugo, da ne govorim o tome da je ovde privatni sektor na izdisaju i da ni tu nema nekih opcija za zapošljavanje.
Kako će izgledati početkom te 2016. godine, gospodine Krstiću, naše zdravstvo, naša prosveta, naša policija, sve one javne službe o kojima niko ne misli kada se govori o tome koliko je velika javna administracija? Uvek se misli na nas političare, sa pravom, i ljude koji rade u državnoj administraciji, u užem smislu, ali nije to jedini javni sektor. Znači, vi ćete ovakvim predlogom zakona sačuvati sadašnji sistem zaštite onih koji su se, kako je gospodin Dinkić juče ispravno rekao, snašli ili, što bi mlađi rekli, završili neku kombinaciju, ubacili se u javni sektor, u javna preduzeća, u javne službe, u te mnogobrojne državne kancelarije i oni će biti potpuno zaštićeni, njih niko neće dirati, njih niko neće otpustiti. Neki od njih, oni plaćeniji, će imati umanjenje plate isto kao što će imati neko ko je dobar, kvalitetan, ko se trudi, vredno dolazi na posao, pokušava nešto da uradi, a one mlade koji bi želeli da dođu u te službe, vi potpuno u ovom trenutku na dve godine ostavljate van te mogućnosti.
Samo bih vas podsetio, gospodine Krstiću, da u nekim sektorima ista ili vrlo slična zabrana vredi već nekoliko godina, recimo u sektoru prosvete. Zbog toga sektor prosvete danas uglavnom izgleda kao parodija iz domaćeg filma „Majstori, majstori“. To su večite rasprave o dnevnicama za ekskurzije, opšte-tehničkom obrazovanju i međuljudskim odnosima. Stotine i hiljade mladih nastavnika i profesora ne dobijaju šansu zbog toga što u taj sistem zatvorenih kolektiva ne mogu da uđu, a danas im vi to formalno zabranjujete.
Razumem vašu ambiciju da kažete – napravićemo sistem gde će najbolji jednog dana postati direktori škola. To je sjajno, gospodine Krstiću, ali to se u ovakvim okolnostima neće desiti, sa školskim odborima podeljenim po partijskim kvotama. Kako ćete to promeniti? To što vi u zakonu ostavljate mogućnost da se uz dozvolu Vlade negde obavi zapošljavanje, time nećete rešiti sistemske probleme, apsolutno nećete rešiti.
Drugi problem, podneli smo amandman u tom smislu, u tom istom zakonu, gde zabranjujete hiljadama potencijalnih kvalitetnih ljudi koji bi se angažovali u javnoj upravi, gde im zabranjujete da dve godine apliciraju za tu vrstu posla, dozvoljavate izuzetke. Ova Vlada je toliko bahata da kao izuzetak stavi u zakon da se ta odredba o zabrani zapošljavanja, odnosno zabrani zaključivanja novih ugovora o radu, jer je to zapošljavanje, ne odnosi na direktore javnih preduzeća.
Dakle, prvo ste usvojili zakon, prihvatili amandman LDP i rekli da ćete raspisati konkurse do 1. jula 2013. godine, a onda te konkurse uglavnom niste raspisali. Pet meseci nakon jula 2013. godine niste ni izabrali direktore javnih preduzeća. Ovo nije zamerka vama lično. Znam da ste vi zgroženi kada vidite ko su neki direktori i gde sve nisu raspisani konkursi, ali onda stavite u zakon da ćete imati narednih šest meseci, godinu, godinu i po dana da slobodno birate direktore javnih preduzeća, uglavnom po partijskom kriterijumu, i da sa njima mogu da se zaključuju ugovori o radu. Da li vama to, gospodine Krstiću, deluje kao fer mera u ovakvim okolnostima? Meni, apsolutno, ne, moram da vam kažem.
Drugo pitanje, ono je naravno povezano sa temom budžeta o kojoj ćemo razgovarati očigledno naredne nedelje. Nema nikakve sumnje, gospodine Krstiću, da bez posebne analize možemo da lociramo nekoliko segmenata javne uprave, pogotovo kada je ovako široko shvatite, kako ste vi, slažem se, dosta dobro odlučili da uradite u ovom zakonu, gde je jasno koliki je višak zaposlenih, gde je jasno koliko su neka mesta besmislena, gde je jasno koliki se novac odliva kroz to.
Navešću vam nekoliko primera. Nema nikakve sumnje, gospodine Krstiću, da je 18.500 radnika u ovakvim železnicama Srbije previše plus još nekoliko hiljada radnika u onim društvima koja su se formalno odvojila, a koja su zapravo još uvek deo sistema železnica. To vam je jedan primer. U toj firmi imate 18.500 zaposlenih i imate neverovatno kompetentnu osobu koja se nalazi na mestu direktora. Za to mesto nije raspisan konkurs, gospodine Krstiću.
Da li je fer da gospodin Simonović bude zaštićen na tom mestu, da nema konkursa, da ga je partija postavila i da ga štiti i da jedina sankcija koju će on pretrpeti bude ovo umanjenje plate koje donosite po ovom drugom zakonu o smanjenju neto zarada u javnom sektoru? Nije šteta njegova plata od 200.000 dinara i neće biti mnogo velika korist ako mu plata na kraju bude 180.000 dinara. Problem je što uopšte postoji na tom mestu, što parazitira na tom mestu, što nema ni jedne ideje kako će se taj sistem promeniti. Jedno preduzeće, bira po političkim strankama, da ne bude da se neko posebno ističe, a neko ne. Slažem se u nekim drugim kompanijama za koje vi volite da kažete, gde je odgovornost preuzela vaša stranka je nešto bolja situacija.
Juče sam vam rekao, vi govorite o tome kako ćete uvesti novi sistem, nema partijskih direktora. Juče ne biste usvojili dnevni red da vam nije bilo 126. glasa. To je bio Milan Krkobabić. Ne znam da li je bio drugi direktor u sali – Dušan Bajatović? To su vam najveći gubitaši po ovim zakonima i vi onda kažete – okej, neka oni svi ostanu na svojim mestima, neka sistem ostane nedirnut, ali nemojte slučajno da zaposlimo nekog novog nastavnika ili mladog lekara, jer će on satrti državu. To nije odgovorno, gospodine Krstiću.
Te greške koje se naprave u političkoj sferi, koje su se pravile ovde, makar poslednjih 10 godina, uz kraće prekide, ja bih rekao, decenijama, jer su ovo decenijski problemi našeg društva, se ne mogu iskoreniti i ne mogu rešiti onako kako vi prinudnim merama pokušavate.
Taj zakon o duvanu koji se predlaže, ja razumem šta je ambicija, mora da dođe u budžet skoro 100 milijardi od toga, ali nije rešenje da uvedete praktično sistem u kojem izgleda kao da je duvan neki teži narkotik, pa se takva vrsta ograničenja i zabrana uvodi. Problem sa švercom duvana je nastao onog trenutka kada su vaši prethodnici počeli neumereno da dižu akcize, verujući da će na taj način zakrpiti budžetsku rupu. Pošto to nije moguće na taj način uraditi, nije moguće uraditi u okruženju ovakvih granica kakve ima naša zemlja, to nije moguće uraditi ni u Britaniji koja je ostrvo pa ima probleme, a kamoli u Srbiji sa ovako poroznim granicama. Naravno da je eksplodirao šverc, gospodine Krstiću, i naravno da ovakvom merom vi tako veliku rupu i tako veliki problem nećete moći da rešite.
Konačno, otvorio bih jedno pitanje na samom kraju. Meni je jasna ambicija koju ste imali kada ste definisali šta je javni sektor, zašto je on ovako široko definisan i kada tu govorite o umanjenju neto prihoda lica u javnom sektoru. Ali, evo, otvorimo jedno praktično pitanje – da li se ovaj zakon o umanjenju neto zarada u javnom sektoru primenjuje, odnosno da li će se primenjivati na zaposlene u „ER Srbiji“? Sudeći po ovome kako ja čitam zakon, hoće, pošto se radi o pravnim licima u kojima Republika Srbija ima kontrolu, odnosno više od 50% kapitala ili većinu u organima upravljanja. To je „ER Srbija“. Da li je tačno?
Kako mislite da pravite komercijalnu i konkurentnu avio-kompaniju, koju ste pokrenuli i za tri meseca dolazite i kažete ljudima – sada ćemo da vam smanjimo plate? Kome će biti smanjena plata, da li samo domaćim državljanima ili i nedomaćim državljanima? Dakle, „ER Srbija“ koja treba da se bori na strašnom tržištu avio-kompanija, njima smanjujete platu. Za „Jugorosgas“, za Južni tok Srbija, za neka druga katastrofalna preduzeća ovaj zakon neće važiti. Da li je tako, gospodine Krstiću, pošto tamo nemamo više od 50% učešća?
Koliko je to nepravedno da uspešni i vredni, recimo, menadžeri ili piloti, šta god hoćete, u „ER Srbiji“ dobijaju smanjenje plate da bi se plaćali stari dugovi JAT-a, koje nije on napravio, nema veze sa njima ili da bi se finansirali gubici „Srbijagasa“, da bi se plaćala nenormalna taksa koju plaćamo „Jugorosgasu“, da bi se finansirali promašaji u nekim drugim delovima zaista javnog sektora. Tako ćete da oterate ljude, niko više neće želeti da radi, gospodine Krstiću. Ovi mladi nastavnici nemaju neki izbor gde će raditi, ali ovi ljudi koji rade u avio-biznisu, verujte mi, imaju izbora. Takvih primera je na desetine.
Konačno, za sam kraj, ovako kako ste napravili Zakon o kontroli umanjenja neto zarada, pa vama je potrebna poreska uprava od 400 hiljada ljudi da biste to kontrolisali.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Vi ovde kažete – kontrolisaće svakog. To je potencijalno 700 hiljada ljudi. Kako će to izgledati svakog meseca? Vi znate ili nadam se, gospodin Dinkić vas je juče podsećao na neke notorne izreke u našem jeziku, niste vi tako davno otišli iz ove zemlje, sećate se. To čudo koje decenijama uspe da prevari državu na svakom koraku, a navodno radi za nju, će naći način i da vas ovde prevari, a stradaće oni koji ne treba da stradaju. Hvala.

Prvo, nisam razumeo ovu primedbu. Mislim da je logički nemoguće da se obraća neko osobi koja nije prisutna. To tvrdi gospodin Čolaković, ali dobro, da ne ulazimo sada previše u to.
Gospodine Krstiću, kada dobiju otkaz, kako ste rekli, ovi direktori, recimo, o kojima sam ja govorio, ja ću vam se javno izviniti zbog primedbi koje sam imao. Mislim da ćemo svi imati razloga za slavlje i onda ću biti spreman da možda i zažmurim na neke probleme ovog zakona.
Zaista ne razumem koja je logika? Kako je neophodno kada direktor bude smenjen, ili na bilo koji drugi način mu prestane mandat, kako je za funkcionisanje sistema neophodno da se zaključi novi ugovor, što se slažem? To isto ne važi za hirurga ili za nastavnika geografije. Dakle, nije mi jasna ta logika.
Drugo, kada govorite o tome da je potrebno neko vreme, evo, ja se slažem. Mi smo podneli amandman da ta zabrana zapošljavanja važi za 2014. godinu. Mislim da je godinu dana dovoljno da se takve analize urade zbog toga što pre nego što ako vi napravite radnu grupu, kako kažete sada, i to bude neko vladino međuresorno telo, pretpostavljam, vi ćete dobiti zahteve iz tih resora koji će biti, manje-više, konstatacija postojećeg stanja.
Dakle, nije problem predimenzioniranog javnog sektora u Srbiji u tome, nego pre toga država, a zapravo mi političari, moramo da probamo da sednemo i da se dogovorimo šta država treba da radi, a šta ne treba da radi, u kojim sektorima treba da bude aktivna u kojima ne i onda ćete dobiti odgovor na pitanje gde je potrebna javna uprava, a gde ona nije potrebna.
Ako zadržite sadašnji obim poslova države, vi nećete moći da napravite nikakvo ozbiljno rezanje. Imaćete proporcionalno, verovatno, u svim sektorima neko smanjenje, ali to ne rešava problem.
U srpskoj javnoj upravi postoje sjajni ljudi i postoje apsolutno nesposobni ljudi. Kada im ovako napravite sistem, oni su jutros došli na posao, uzeli svoj četvrt bureka i onaj tetrapak jogurta koji otcepaju, stave to u prozor i uživaju. To vam je atmosfera „Boljeg života“ i neće se promeniti na ovaj način. Mislim na seriju „Bolji život“, ne na onaj pravi bolji život

Član 27. Poslovnika.
Po kom osnovu govori gospodin Babić? Dakle, sada neću da ulazim u to da li je imao malopre imao pravo na repliku ili nije imao pravo. Šta je onda ovo, kroz povredu Poslovnika odgovara na reklamiranje povredu Poslovnika koju je izvršio gospodin Lapčević? To nije dopušteno, gospodine Popoviću, a pogotovo nije dopušteno da se kroz povredu Poslovnika govori o zaposlenima u Službi Narodne skupštine, koji ovde ne mogu da se brane i da odgovaraju.
Kakve veze imaju zaposleni po poslaničkim grupama? Koliko je to ljudi? Mislim da je u poslaničkoj grupi LDP dvoje ljudi. Ovde ipak nema 45 poslaničkih grupa, pa da je zbog toga zaposleno 90 ljudi.
Kada smo već kod toga, mi smo o tome razgovarali na Administrativnom odboru, pošto je reper za povećanje mase zarada i napredovanje u službi, pa nemojte da otvaramo pitanje kako se napreduje u službi, recimo, u Narodnoj skupštini, kako izgledaju razgovori zaposlenih sa rukovodstvom Narodne skupštine, čemu su izloženi ti ljudi, kako se meri njihov rad. Možda o tome treba da pričamo u jednom trenutku – ko se, kako i koliko bahato ponaša prema ljudima koji su ipak odlučili da ovde rade i koji nisu politički. Uopšte ne ulazim u to kada su došli, da li su žuti, plavi ili crveni, ali ako govorimo o sređivanju situacije u državnoj upravi i pominjemo situaciju u kojoj ima ili nema nevinih, a ti ljudi ne mogu da odgovore, onda vas molim da vodite računa da se oni, njihove sudbine i životi ne upliću u ovu našu partijsku raspravu.

Član 27. Poslovnika. Prvo, slažem se da je sednica kasnila i da to jeste kršenje poslovničkih odredbi, ali pozivam vas gospodine Stefanoviću, da makar kao predsednik parlamenta, u ovom trenutku, ako je sednica već kasnila dva i po sata, obezbedite normalan početak rada, da ne pretvaramo raspravu od 20 zakona kojima povećavate PDV, zabranjujete zapošljavanje ljudi na dve godine, da se to ne pretvori u vaše povlađivanje prilično čudnim tumačenjima narodnog poslanika Marijana Rističevića.
Pošto nije sporno da imate većinu, nekako ste je obezbedili, ja u to ne ulazim. Moj politički akt je bio da vam ne dam kvorum za početak sednice, jer želim da Vlada padne i da se pravi drugačiji budžet.
Ako smo tu azbuku političkog života savladali, da jednom konačnom sednica počne normalno i da normalno razgovaramo o budžetu i budžetskim zakonima i molim vas da to obezbedite kod svih učesnika u ovoj sali, bez tih sitnih podvala koje stalno podrazumevaju da neko ovde opstruira.
Nisam predstavnik starog režima, nisam želeo da dam kvorum. To je moj politički akt.
Sada želim da raspravljam o dnevnom redu i molim vas da to omogućite.

Neću govoriti dugo, jer ne bih da odvajam od nekih obaveza gospodina Jeremića, pošto vidim da na njemu visi kvorum vladajuće koalicije, da ga ne biste još jednom sa pola puta vraćali u salu.
Predložio sam da se iz predloženog dnevnog reda ove sednice povuče Predlog zakona o izmeni Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Mislim da su razlozi za takav predlog očigledni. U zemlji koja ima ovoliko veliki problem sa Fondom PIO, a mi smo, gospodine Krstiću, sa vama o tome razgovarali i na sastancima koje smo imali, mislim da je u najmanju ruku opasno i štetno da u ovakvom trenutku predložite Predlog zakona o izmeni Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, koji zapravo ima jedan član, gde vi menjate koeficijente, odnosno stepen povećanja usklađivanja penzija u narednoj godini.
Time ste onemogućili poslanike u ovom parlamentu, pre svega poslanike opozicije, da intervenišemo na mnogo drugih mesta u Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju i predložimo izmene za koje mi smatramo da su u ovom trenutku nužne, neophodne i da će bez njih čitav sistem penzijskog i invalidskog osiguranja, odnosno Fonda PIO, u narednoj godini urušiti.
Podsećam i vas i javnost u Srbiji da se radi o Fondu kroz koji godišnje prođe preko pet milijardi evra i da je to zapravo najveće i najgore preduzeće u ovoj zemlji, preduzeće koje zapravo godišnje napravi gotovo 2,5 milijarde evra gubitka.
U situaciji kada ste predložili spajanje tačaka dnevnog reda na ovaj način, kada je ovo samo jedna od 11 tačaka dnevnog reda, smatram da je apsolutno nedopustivo da Narodnu skupštinu dovedete u takvu situaciju da poslanici imaju na raspolaganju jedan ili dva minuta da govore o suštinskom problemu ove zemlje, Fondu PIO.
Mi smo spremni da u ovoj raspravi, to ćemo učiniti čak i ako ne uslišite ovaj moj predlog i ne skinete ovu tačku sa predloženog dnevnog reda, otvoriti i pitanje ogromnih zloupotreba u Fondu PIO, načina na koji taj fond funkcioniše, ogromnih sredstava koja se kroz njega odlivaju, nenamenski, neefikasnog korišćenja ogromne imovine koju taj fond ima, načina upravljanja u tom fondu.
Mislim da je bezobrazluk da mi ne diramo onaj deo Zakona o PIO koji, recimo, utvrđuje način upravljanja u Fondu PIO.
Mislim da je neljudski, nehumano, nečovečno prema ovoj zemlji da nam predlažete zakon koji će praktično na dve godine zabraniti zapošljavanje u javnom sektoru, koji će hiljade mladih ljudi, koji bi inače ušli u sistem, u prosvetni sistem, u zdravstveni sistem, u sve druge delove javne uprave, dakle, da njima u potpunosti zatvorite pristup i službi i napredovanju, da im uskratite mogućnost da pomognu svojoj zemlji, a da čuvate kao bele medvede 21 člana Upravnog odbora Fonda PIO, te nesposobne ljude koji nisu u stanju, ili veliku većinu njih, da upravljaju ni sopstvenom imovinom, a kamoli imovinom građana Srbije koja, ponovo kažem, godišnje samo kroz promet novca namenjenog za penzije iznosi pet milijardi evra.
(Predsednik: Vreme.)
To su bili razlozi koji su mene vodili da predložim da se ova tačka dnevnog reda skine sa dnevnog reda. Predložio bih da se to radi i u odnosu na odluke o Finansijskom planu PIO. To nije moguće iz poslovničkih razloga.