Uvažena podpredsednice, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, teško je posle ove vrste rasprave da pokušamo da se vratimo na ono što je tačka dnevnog reda. Mada, moram da odam priznanje ministru na tome što je ipak reagovao na ovakav govor. Mislim da ste vi, gospođo Čomić, bili u obavezi da to učinite. Naravno, posle ovakvih tvrdnji o nekim zemljama očekujem i da ministar spoljnih poslova i podpresednik DS Vuk Jeremić bude dosledan i da ponovo osudi, ovom prilikom, nesuđeni podpredsednik, da osudi ovakve zaista neproverene tvrdnje. Nemoguće je tvrditi u 2011. godine da je u bilo kakvom genocidu, bilo gde u svetu stradalo milijardu ili 800 miliona ljudi, pa onda još tvrditi da ta razlika od 200 miliona nije značajna i istovremeno voditi takvu politiku koja prebrojava svaku žrtvu u Srebrenici i vodi neprihvatljive polemike o tome da li je bilo tri, pet ili osam hiljada žrtava.
Mislim da i način na koji se ova polemika u parlamentu vodi zapravo govori o tome da rasprava o NATO-paktu ili vojnoj neutralnosti Srbije ili generalno opredeljenju Srbije u vojno-političkim ili vojno-bezbednosnim stvarima mora da bude otvorena na mnogo ozbiljniji način. Odlično je što vi ministre govorite, ali poslanici vaše poslaničke grupe ne reaguju u ovakvim situacijama, kao što i ta nesrećna rezolucija ili jedna rečenica u rezoluciji o neutralnosti, zapravo Rezolucija o KiM, koja sadrži tu proklamaciju, da Srbija za sada neće pristupati postojećim vojnim savezima, nanosi mnogo štete našoj zemlji, pre svega zbog zabluda i zabuna koje stvaraju u domaćoj javnosti.
Gospodin Prokić je dosta detaljno govorio i o stavu LDP i rekao da ćemo mi glasati i za ovaj zakon i za niz drugih sporazuma o kojima se nažalost ovde ne govori, ali bih želeo da možda još preciznije ukažem na probleme koje proizvodi ta nekonzistentna domaća politika.
Predsednik Tadić, koji je jednim delom i nadležan u ovoj oblasti, pogotovo kada su u pitanju spoljni poslovi i bezbednosna politika, je u nekoliko navrata pozdravila odluku svih država regiona da idu prema članstvu u NATO savezu. Istovremeno, ponavljajući tu domaću mantru o tome da je za Srbiju iz nepoznatih ili neobjašnjivih razloga najbolje je rešenje da ostane vojno neutralna.
Međutim, u poslednje vreme se situacija komplikuje, pogotovo u odnosu na BiH. Pre nekoliko dana je i na domaćim televizijama emitovan intervju sa predsednikom Republike Srpske, Miloradom Dodikom, koji je relativizovao ranije izrečen stav, odnosno ponašanje predstavnika Republike Srpske u organima BiH, odnosno odluku te zemlje da ide prema članstvu u NATO savezu, pozivajući se, između ostalog, i na odluku koja je u Srbiji doneta kroz tu rezoluciju, da će Srbija biti vojno neutralna.
Mislim da je to prosto tema o kojoj takođe moramo da razgovaramo paralelno sa sporazumom koji ratifikujemo sa BiH ili u onoj situaciji kada govorimo o našim vojničkim, političkim, bilo kakvim tradicijama.
Možda je tačno da smo platili svaku pertlu kroz srpskog vojnika u Prvom svetskom ratu i u Drugom svetskom ratu kroz ratne štete, ali ne znam kakvu sada ratnu štetu ili kakvu sada podršku plaćamo kroz rudnu rentu od 3% za rusku stranu ili kroz poklonjene Naftne industrije Srbije. Od toga tek ne vidim nikakve koristi.
Izvinjavam se gospodinu Šutanovcu još jednom što sam gospodina Jeremića doveo u stranački rang sa njim.

Poštovana predsednice, potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, izvinjavam se što se smejem, ali gospodine Đeliću, zaista moram da vam o dam priznanje na toj veštini koju ste u međuvremenu razvili. Vi uspevate da dođete u 18,15 časova u Skupštinu, van TV prenosa, sa predlozima zakona od kojih jedan podrazumeva garanciju za zaduženje, da budem precizan, da ne bismo ponovo dobili to predavanje, od 210 miliona evra za tekuću likvidnost Srbijagasa. Sa druge strane, Zakon o administrativnim taksama kroz koje se povećava ogromna većina taksi u ovoj zemlji, vi uspevate to da predstavite kao zakon kojim se oslobađa volonterski rad od poreza, koji omogućava našim sugrađanima romske nacionalnosti da promene status i da se evropsko tržište gasa spasi od propasti ili privreda nakon nuklearne katastrofe, sa jedne strane u Japanu, odnosno odluka dela zapadnoevropskih zemalja da zatvore nuklearne elektrane. To je zaista fascinantno.
Gospodin Čolaković je pokrenuo to pitanje zašto o ovome razgovaramo posle 18 časova, a ja dodajem – i bez televizijskog prenosa? Mislim da se deo tog odgovora krije i u obrazloženju Zakona o davanju garancije za "Srbijagas". Naime, ovaj zakon će stupiti na snagu dan nakon dana objavljivanja u "Službenom glasniku". To samo pokazuje u kakvoj se finansijskoj situaciji nalazi to javno preduzeće i zbog čega ova skupština toliko žuri da što pre završi ovu sednicu, kako bi mogla da budu povučena sredstva od tog kredita, koja nisu mala.
Odlično je što ste vi danas ovde. Bili ste i u Skupštini Srbije u septembru 2008. godine i slušali tu priču o Južnom toku, o čudima koje će ona napraviti. Pomenuli ste da je ovaj kredit važan za "Srbijagas", kako bi mogao sa boljih pozicija, sa likvidnijih pozicija da uđe u taj veliki posao koji je pred njim ili koji će biti pred njim jednog dana, kada konačno dođe na red ispunjenje te obaveze ruske strane da se krene u realizaciju Južnog toka.
Ali, moje je mišljenje da je sa ovim kreditom ili bez ovog kredita situacija u "Srbijagasu" takva da ne postoji nikakva šansa da to preduzeće stane na neke normalne noge, bez obzira na to što je narodni poslanik i direktor "Srbijagasa", a ja teško da mogu da zamislim direktniji sukob interesa od tog. Pogotovo što Skupština svakih nekoliko meseci odlučuje o novim kreditima za kompaniju koju neuspešno vodi, dakle, kada ova narodna skupština mora da uzima ovakvu vrstu kreditnih obaveza odnosno da daje garancije. Gospodin Bajatović često pravda situaciju u "Srbijagasu" slabim stepenom naplate od građane i privrede odnosno situacijom da "Srbijagas" zaista ne može do krajnjih potrošača uvek i u punoj meri da praktično prebaci ili fakturiše onaj nivo cene koji plaća za uvozni gas.
Ti podaci su samo delimično tačni. Na svu sreću, u ovoj zemlji izlaze redovno a poslednjih nekoliko godina počinju da se objavljuju na sajtu Agencije za privredne registre godišnji finansijski izveštaji svih preduzeća pa i javnog preduzeća "Srbija gas". Koliko ja vidim iz tog izveštaja, nerealizovana potraživanja od građana i privrede za isporučenu robu i pružene usluge u ovom trenutku ili na kraju prošle godine iznosila su negde oko 14 milijardi dinara, dakle, negde oko 140 miliona evra grubo rečeno. Istovremeno, ukupni krediti "Srbija gasa" pre ovog zaduženja premašuju 430 miliona evra po kratkoročnim obavezama i još 245 ili 250 miliona po dugoročnim obavezama. Ukupan gubitak "Srbijagasa" je danas već na nivou 20 milijardi dinara ili 200 miliona evra.
Ako vi očekujete da takva kompanija može da sa ruskim "Gaspromom" nosi projekat izgradnje Južnog toka, mislim da ste u velikoj zabludi. To što ovaj kredit ima grejs period kao i većina kredita koje uzimamo u poslednje vreme od dve ili tri godine, ovaj konkretno ima tri godine, ništa neće pomoći. To samo znači da ćemo negde 2014. ili 2015. godine doći u taj problem koji ste juče izbegavali a to je mogućnost da se pravila Zakona o javnom dugu primenjuju na sistem javnih finansija u Srbiji.
Vi ćete, naravno, reći da je ovo garancija i da je primarni dužnik "Srbijagas", da Vlada Srbije ili budžet Srbije garantuju za isplatu kredita ili rata iz kredita tek ukoliko primarni dužnik svoju obavezu ne ispuni, ali i vi i ja znamo da "Srbijagas" nije u situaciji i neće biti u situaciji ni za tri godine da redovno servisira svoje kreditne obaveze, kao što i ovaj kredit uzimamo zbog toga što danas nije u situaciji da dospele dugove uredno servisira.
Sa druge strane, ovaj kredit se ne uzima samo radi pretvaranja postojećih kratkoročnih kredita u dugoročne. To se vidi iz obrazloženja. On jednim delom služi i za bukvalnu tekuću likvidnost te kompanije koja očigledno ne uspeva da servisira i neke druge svoje redovne obaveze izuzev ovih koje ima po kreditima koje je neoprezno uzimala. Video sam da je vaš saradnik ili kolega iz "Srbijagasa" vrlo oštro reagovao na jednu grešku u decimali kod kamatne stope odnosno kod bankarske marže za ovaj kredit. Da se toliko vodilo računa ne o decimalama nego o procentima u nekim prethodnim godinama, verujem da ne bismo došli u ovako tešku situaciju, i vi kao "Srbijagas" i ova skupština i građani Srbije koji prosto iz budžeta moraju da garantuju za ove obaveze.
Znate, ova obaveza je tačno polovina one sume kojom je G 17 plus obradovao male i siromašne opštine u Srbiji protekle nedelje ili dvostruko više od sume koje će te opštine dobiti u ovoj godini. Da ne pričam o tome koliko su ti gradovi i opštine dužni "Srbija gasu", zbog toga što ni ovu cenu koja se sada fakturiše ne mogu da plate.
Više sada ovde nema gospodina Škundrića, gospodin Mrkonjić nije tu, a vi predstavljate DS u toj vladi i ne verujem da imate neku vrstu interesa da po svaku cenu branite energetski sporazum sa Rusijom i uopšte generalno političke i ekonomske odnose sa Rusijom. Nema ni gospodina Jeremića, a ja verujem da on ne pazi ovde na svaku vašu reč. Zato me zanimaju odgovori na nekoliko pitanja. Na primer, da konačno čujemo koja je to cena po kojoj "Srbijagas" kupuje gas na međunarodnom tržištu? Kad kažete na međunarodnom tržištu, možda oni koji ne prate tu scenu misle da se gas kupuje na nekakvoj berzi i da svi dolaze na taj prostor gde se ta trgovina obavlja i imaju jednake šanse ili jednake uslove. Dakle, Srbija, odnosno "Srbijagas" kupuje gas od Ruske Federacije, odnosno od "Gasproma" ili "Gasprom eksporta", čini mi se, koji obavlja taj posao izvoza u Srbiju po strogo definisanim uslovima koji su predmet ugovora koji potpisujemo svake godine sa tom državom i koji se drastično razlikuju od onih uslova koje imaju neke druge države, one države koje nemaju tako bratske i tople odnose, ni odnose ni metode pozdravljanja sa političkim predstavnicima Ruske Federacije.
Ako možemo tačno da čujemo koliko košta 1000 kubika gasa na ukrajinsko-mađarskoj granici gde "Srbijagas" preuzima, odnosno posle toga snosi rizik svakog gubitka za isporučene količine gasa i kolika je cena za istu količinu za neke države u okruženje i za prosečene zemlje EU, s jedne strane, Nemačku ili Austriju ili druge države u okruženju, recimo one države koje su zajedno sa nama u projektu Južni tok, da bi smo uopšte mogli da govorimo o tome da li su cene gasa na domaćem tržištu opravdane i koliko je racionalno što "Srbijagas" unapred kalkuliše gubitak između nabavne cene i one po kojoj je prodaje krajnim potrošačima. Moramo da vidimo pod kojim okolnostima kupujemo gas od Ruske Federacije.
Drugo pitanje je kada ćemo konačno da ukinemo tog posrednika u prometu, "Jugorosgas". Ta čudna kompanija u kojoj ruska strana još uvek ima 75% vlasništva, iako je gospodin Bajatović pre dve ili dve i po godine obećao da se na promeni tog aranžmana radi, je deveta najuspešnija kompanija u Srbiji prošle godine, iako ima 20-ak zaposlenih, što nije ni čudo, s obzirom da se bavi samo posredničkim poslom, odnosno fakturisanjem obaveze "Srbijagasu" kao uvozniku u Srbiji. Dvadeset miliona evra je čist profit te kompanije u prošloj godini. U takvim uslovima nije ni čudo da se kompanija nalazi na devetom mestu po uspešnosti u ovoj zemlji. Sa druge strane, ta kompanija vrlo selektivno ili vrlo neuredno ispunjava neke obaveze koje ima po aranžmanima sa Ruskom Federacijom, projekte gasifikacije na jugu Srbije, a kod jedinica lokalne samouprave, kao što je slučaj u Lučanima i nekim drugim opštinama, čini mi se, trajno biva oslobođena plaćanja i komunalnih taksi i drugih obaveza koje postoje prema državi.
Spomenuli ste skladište gasa u Srbiji, odnosno činjenicu da je pred "Srbijagasom" i ta investicija. Pre nekoliko nedelja sam to pitanje pokrenuo pred predsednikom Vlade i ministrom finansija i nisam dobio odgovor, možda ću ga od vas dobiti – kako funkcioniše ta rekonstrukcija, odnosno pretvaranje tog prirodnog skladišta gasa "Banatski Dvor" u operativno skladište koje će moći da spasi Srbiju tih situacija, da u zimskoj sezoni kupuje interventno gas, da ga plaća mnogo skuplje i da generalno postoji veliki rizik na strani domaćih građana i privrede da ćemo ostati bez gasa, ne ako mi ne ispunjavamo svoje obaveze, nega ako bilo koja od zemalja na sadašnjoj trasi gasovoda, kao što je to bio slučaj pre nekoliko godina sa Belorusijom, iz bilo kog razloga ostane bez isporuke gasa.
Postoji preduzeće "Banatski Dvor" koje je sada u suvlasništvu "Srbijagasa" sa jedne strane i "Gasprom Germanije", čini mi se, sa druge strane, kao zavisnog preduzeća "Gasproma" registrovanog u Nemačkoj. U to preduzeće "Srbijagas" do sada je unela 28 miliona, 28 hiljada evra, koliko mi se čini i ima 99,92% vlasništva. Sa druge strane, Ruska Federacija je unela minimalni osnivački ulog 28.000 evra. Ima 0,08% vlasništva u toj kompaniji.
Istovremeno, u Upravnom odboru ruska strana ima tri člana, a srpska strana ima dva člana. Sve poslovne odluke u principu može većinom glasova da donosi ruska strana, a zanimljive su poslovne odluke, recimo, i tog preduzeća i "Srbijagasa". To podzemno skladište se puni gasom koje se kupuje od istog tog preduzeća "Gasprom" koje je suvlasnik u zajedničkom preduzeću.
Kada tako pogledam na stvar, onda ovaj sukob interesa gospodina Bajatovića možda izgleda bezazleno, u odnosu na to vrzino kolo u koje smo se upleli ovakvim načinom zaključivanja energetskog sporazuma sa Rusijom i brzinom, stepenom realizacije tog ugovora koji imamo u proteklih nekoliko godina. O zloupotrebi monopolskog ili dominantnog položaja "Srbijagasa" na domaćem tržištu ne vredi ni govoriti. Čak i u ovakvoj zemlji Komisija za zaštitu konkurencije je donosila odluke protiv "Srbijagasa", uz svu moć koja je trenutno koncentrisana i u tom preduzeću i praktično u političkim strukturama, koje ga u ovakvom stanju održavaju.
Znate šta, te priče uvek izgledaju nekako na dugom štapu, ovo su uobičajene kritike opozicije na ovakav zakon. Doduše, kada je u pitanju "Jugorosgas", "Srbijagas", tu se kritike opozicije uglavnom svode na kritike LDP-a i još nekih političkih stranaka, stranke koje imaju nešto drugačiji odnos prema Rusiji, ili misle da se ljubav prema Rusiji dokazuje tako što se pristaje na, praktično, robovlasničke odnose u ovoj vrsti poslovne komunikacije. Vrlo retko uopšte o ovome i govore.
Nisam uopšte vas pominjao i nisam pominjao Srpsku naprednu stranku. Ne znam zbog čega ste se u ovome prepoznali, ali odlično što je to tako.
Drugi zakon o kojem ste ovde govorili je zakon o republičkim administrativnim taksama, odnosno o izmenama tog zakona. Priznajem da u tom zakonu postoje neka iznuđena rešenja ili rešenja koja su morala da budu usvojena ovom prilikom, zbog nekih zakona koji su u međuvremenu stupili na snagu i nepostojanja određenih taksi u našem starom zakonu. Neke takse su, koliko sam uspeo da vidim, smanjene. Recimo, takse koje se vezuju za registraciju vozila i neke druge postupke u toj oblasti, što je vrlo važno za naše građane, ali ima nekoliko dosta ozbiljnih problema u ovom zakonu i Liberalno demokratska partija je podnela, čini mi se, tri amandmana. Mislim da se na nekim mestima prostor za zaradu na strani države traži u razlikovanju koje do sada nije postojalo između visine takse za neki zahtev ili za neke usluge koje se pružaju fizičkim licima, od onih taksi koje se naplaćuju pravnim licima.
Hajde da ponovo ne ulazim u neki krug definicija, taksa je po prirodi stvari, po definiciji, cena one usluge koju država pruži određenom pravnom subjektu, tako najšire da kažem. Ona ne bi smela u sebi da sadrži bilo kakvu vrstu zarade ili bilo kakvu posrednu kaznu prema građaninu, ili prema pravnom licu zbog toga što uopšte ulazi u tu neku vrstu zahteva prema državi.
Imate u ovom zakonu jednu taksu koja se naplaćuje na zahtev za davanje mišljenja, tumačenja, objašnjenja nekog propisa republičkog ranga, i vi sada izmenama uvodite razvoj po prvi put, čini mi se, između zahteva fizičkog lica, za koje se naplaćuje taksa od 1.070 dinara, ako tačno citiram, i zahteva koji upućuje pravno lice za koje je ta taksa 10.000 dinara.
Ne vidim racionalno objašnjenje za tako nešto. Tumači se u principu ista vrsta propisa. Pravni sistem Srbije je jedinstven. Vrlo su česte situacije da istu vrstu zahteva može da uputi fizičko lice u nekom odnosu i pravno lice. Zbog čega skoro deset puta veća taksa koja se očekuje od pravnog lica i preduzetnika, kako zakon kaže, osim ako se ne računa na njegovu prirodno veću ekonomsku snagu, s obzirom da je nekakav komercijalni subjekt koji bi trebalo da ostvaruje zaradu na tržištu?
Čini mi se da su previsoki iznosi taksi, odnosno da je Ministarstvo koje je, pretpostavljam, radilo ovaj Predlog izmena i dopuna Zakona, nakon mišljenja nekih drugih organa državne uprave, na prilično radikalan način povećala, recimo, deo taksi koji se naplaćuju kod izdavanja različitih vrsta sertifikata, odnosno potvrda za proizvode koji su oplemenjivači bilja ili se koriste u poljoprivrednoj proizvodnji, tu su neke takse podignute sa 13.000 na 45.000, ili na 80.000 dinara. Inače, mislim da je to tržište relativno slabo u Srbiji i da postoje ozbiljni problemi u poljoprivrednoj proizvodnji, pa da ovo možda nije najbolji način da država prikupi, realno, ne više od nekoliko miliona dinara. Mada, mislim da će u realnom životu prihodi po ovom osnovu biti znatno manji.
Na još nekim mestima u zakonu postoje takve nelogičnosti. Probali smo da ih promenimo i da ih otklonimo amandmanima. Verujem da ćemo i u raspravi po amandmanima ili uz mišljenje Vlade, da te amandmane prihvati u potpunosti ili delimično, deo tih problema uspeti da otklonimo.
Zakon o izmenama i dopunama Zakona o porezima na dohodak sadrži manje-više one izmene koje ste i pomenuli. Ne mislim da, pogotovo kada sednica teče u ovakvim okolnostima i na ovakav način, ima potrebe da se o tome posebno govori. Ali, molim vas da bar neke odgovore na ova pitanja, pogotovo ona koja su vezana za "Srbijagas" i njegove poslovne aranžmane dobijemo, kako bismo uopšte mogli da razgovaramo o garanciji za novo zaduženje u iznosu od 210 miliona evra, po kamatnim stopama koje su, kako ste vi rekli, nešto više od onih na koje smo juče pristali. Mislim da su one nekoliko puta više i to prosto govori i o kredibilitetu i o poslovnoj poziciji klijenta koji ih uzima, odnosno "Srbijagasa" koji pokušava da reši svoje akutne finansijske ili poslovne probleme, koje su u velikoj meri izazvane i katastrofalnim upravljanjem u tom sektoru. Ti problemi kad tad dođu na naplatu. Ovo što se ovih dana dešava u "Galenici", mislim da je najbolje upozorenje na takav mogući scenario.

Poštovana potpredsednice Skupštine, potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, ipak na početku moram da protestujem zbog ovakvog ponašanja Vlade. Gospodin Đelić je treći predstavnik Vlade od početka ove rasprave jutros. Mi nemamo problem sa tim što se ministri kao na straži smenjuju na svakih sat vremena. Imam problem s tim što su njihovi nastupi ili obrazloženja ili argumentacija delimično suprotni ili kontradiktorni. Tu pre svega mislim na gospođu Kalanović. Gospodin Ćirić i sada gospodin Đelić su bili prilično konzistentni.
Na samom početku moram da odgovorim ili da postavim još neka dodatna pitanja u odnosu na ono što je gospođa Kalanović govorila pri kraju prepodnevnog dela sednice, obraćajući se između ostalog i poslanicima LDP, tvrdeći da nije bilo lažnih obećanja u odnosu vrednost, intenzitet, dinamiku, investicija u "Fijat" i da je sve ono što smo na tu temu govorili obična izmišljotina. Mi, naravno, ni jednog trenutka nismo govorili o tome da je "Fijat" obmanuo Republiku Srbiju ili domaće građane. Pre svega smo govorili o tome da je tu bila čitava serija lažnih obećanja, nerealnih obećanja, te potrebe da se fascinira domaća javnost i da se stalno brojevi koji su dobri, ohrabrujući, ali valjda ne naročito veliki sa aspekta neke predizborne kampanje, dodatno obećavaju.
Kad smo već kod toga, morao bih samo da podsetim na tri izjave ministra Dinkića davane u periodu septembar 2008. – januar 2009. godine i decembar 2010. godine. Ovaj popodnevni deo rasprave očigledno nije zapao u deo stranci G17 plus, pošto vidim kada nema njihovih ministara ili njihovog potpredsednika Skupštine da vodi sednicu, ni njih nema u sali, uz dužno poštovanje prema gospodinu Vukoviću i gospodinu Mileniću.
Dakle, u septembru 2008. godine, prilikom potpisivanja ugovora sa "Fijatom", gospodin Dinkić kaže sledeće – ugovor sa italijanskim "Fijatom" vredan 950 miliona evra predstavlja do sada najveću investiciju u Srbiji. Gospodin Đelić danas kaže da će ona to u stvari postati tek 2012, 2013. godine, koja će obezbediti 4.750 radnih mesta i do 2011. godine će se ostvarivati jedna milijarda evra izvoza. Danas "Fijat automobili Srbija" imaju 1.100 zaposlenih, a ne 4.750 zaposlenih, kako je tada obećao ministar Dinkić i daleko smo od te cifre od jedne milijarde evra izvoza, kao što smo još dalje od ove cifre koju je danas pomenuo gospodin Đelić kada je rekao da će izvoz biti milijardu i 600 miliona evra.
Dana 30. januara 2009. godine, tada još uvek potpredsednik Vlade Mlađan Dinkić odlaže početak proizvodnje novog modela za kraj 2010. godine i daje najčvršće moguće garancije u "Politici" i RTS. Gospođa Kalanović je sumnjala u relevantnost izveštaja i medija na koje se pozivamo. Namerno sam odabrao dve praktično državne kuće RTS i "Politiku" kao referentne izvore. Godine 2010. godine nema ništa od novog modela. Gospodin Dinkić kaže da novi "Fijat" stiže iz Srbije sigurno do kraja 2011. godine. U prepodnevnom delu sednice gospodin Ćirić je taj trenutak vezao za 2012. godinu, odnosno za kraj sledeće godine.
Gospodin Dinkić je bio vrlo precizan u projekcijama iz 2008. godine, čak se bavio i time koje će klase biti automobil, pa kaže – novi automobil biće dugačak 3,8 metara, imaće dve varijante 1200 i 1400 kubika. Tada je bila aktuelna cifra 300.000 automobila godišnje, gospodin Ćirić jutros kaže 200.000, gospodinu Đeliću to izgleda malo, u popodnevnom delu sednice je to morao da poveća na 250.000. Neću citirati izjave gospodina Dinkića, koji je išao toliko daleko da je novi model iz "Fijata" ocenjivao kao pravi ženski automobil. Verovatno je takva faza predizborne kampanje bila, pa je tako bilo i biračko telo. Toliko o obećanjima i kredibilitetu.
Zbog toga, gospodine Đeliću, danas imam problem da u potpunosti poverujem u ono što su vaše projekcije koje iznosite u ovom trenutku, uz sve najbolje namere i uz generalni stav LDP koja nije protiv investicije "Fijata". Mi smo od samog početka načelno i u svim onim prilikama kada je Skupština imala prilike da se o tome izjašnjava podržavali tu vrstu investiranja. Uvek smo imali problem i zamerku, kao što i danas imamo, na ponašanje domaćih političara, pogotovo pojedinih stranaka u Vladi Republike Srbije, da nastavimo oko ovog dela garancija koje su vezane za "Fijat".
Slovačka jeste dobar primer, ali mislim da se ona preterano koristi u domaćoj javnosti uz zanemarivanje niza vrlo važnih razlika koje postoje, koje su postojale između Srbije i Slovačke, investicije za ulaganja, političke klime, itd. Prvo, Slovačka nije uvek bila uspešna zemlja u tranziciji, do sredine 90-tih ona je po mnogo čemu bila slična Srbiji, a nakon toga i nakon političkih i demokratskih promena odlučila je da mnogo brže krene u proces evropskih integracija. Donela je političku odluku o ulasku u NATO, koju Srbija 10 ili 15 godina toga još uvek izbegava. Vrlo brzo je nadoknadila zaostatak u evropskim integracijama i zbog toga ona danas nema nekoliko puta veći prihod od izvoza automobilske industrije, nego ima prihod koji iznosi 20 milijardi evra, što je 12 ili 13 puta više od onog prihoda od milijardu i 600 miliona evra koje gospodin Đelić i drugi članovi Vlade projektuju kao najoptimističniji mogući scenario za "Fijat".
Drugi problem koji postoji kod investicija u automobilsku industriju je što tržište automobila, pogotovo u Evropi, ipak nije neograničeno. Postoje neki gornji limiti po broju vozila ili po tom periodu obnavljanja voznog parka o kojima moramo da vodimo računa. Jesu tri fabrike velike došle u Slovačku, nekoliko njih u susednu Češku, veliki deo automobilske industrije u Mađarsku. Nisam siguran da postoji mnogo prostora u ovom delu Evrope za dalji razvoj automobilske industrije, van ovih gabarita o kojima ste vi pričali. Verujem da na tom nivou do te proizvodnje od 200 ili 250.000 automobila jeste moguće razviti proizvodnju, pod uslovom da postoji tržište za takve proizvode.
Za razliku od starih socijalističkih firmi, kakva je "Crvena zastava", pa kasnije "Zastava" bila nekad, sasvim sam siguran da "Fijat" neće proizvoditi više od onog broja automobila koji može da plasira na tržištu koji mu je na raspolaganju. Ono što država treba da učini je da ta tržišta otvori, da vodi mnogo aktivniju regionalnu politiku jer su to pre svega tržišta za proizvode koje pravi ili koje će uskoro praviti "Fijat automobili Srbija" u Kragujevcu pod ovim ili onim nazivom.
Gospodin Ćirić je dosta govorio o sredstvima obezbeđenja za ove kredite i garancije ili kolateralima, kako se danas moderno kaže. Mi nemamo primedbe na to kakva su sredstva obezbeđenja u slučaju "Fijata" i ne sumnjamo da će taj kredit biti isplaćen, odnosno da neće biti aktivirane garancije. Postoji drugi problem u Srbiji, što se čitav niz garancija koje se neprekidno daju javnim preduzećima po pravilu aktiviraju i što Republika Srbija, odnosno njen budžet, nikada ne mogu da naplate kroz regres onu sumu novca koju su isplatile kao garanti za kredite javnih preduzeća ili preduzeća u državnoj svojini.
Mislim da je ono što se dešava proteklih dana sa Galenikom možda najbolji primer za tako neodgovorno ponašanje.
Nije tačno da su neke garancije ranije aktivirane samo za Srbijagas i neke druge firme, aktivirane su i za EPS značajno u iznosu, Železnice Srbije da vas podsetim. Železnice Srbije su preduzeće u kojima svake godine dajete osam hiljada evra subvnecije po radniku koji tamo radu, 21 hiljada zaposlenih u Železnicama Srbije je skoro 20 puta više ljudi nego što danas radi na ovom nivou proizvodnje u Fijata automobilima u Kragujevcu.
Još jedna stvar pa ću ostaviti vremena i kolegi Ostojiću. Bilo je puno primedbi i na tretman Sandžaka, sve u toj atmosferi da nije dovoljno da neko ima dva ministra u Vladi, nego da na svakoj sednici moramo da slušamo te žalbe, onih koji su 10 ili 11 godina u vlasti kako nije došlo dovoljno sredstava ili kako nema puteva. Pre nekoliko dana sam bio u Tutinu i zaista sam šokiran time da na pojedinim delovima put u onom smislu, u kome se on tako definišu u modernoj Evropi bar proteklih 150 ili 200 godina uopšte ne postoji, ali je to pitanje i za gospodina Omeragića i o tome je trebalo da razmišlja onda kada je svim srcem podržavao predsedničku kandidaturu Velimira Ilića na predsedničkim izborima u Srbiji, tada ministru za kapitalne investicije i najvećeg graditelja pre ove najnovije faze u kojoj je tu palicu preuzeo Milutin Mrkonjić.

Znate šta, gospodine Novakoviću, ovako nešto se nije desilo u ovom parlamentu, pa bar desetak godina. Sada sam razmišljao u ovih pet minuta, vaše ponašanje je kombinacija Radomana Božovića i Dragana Tomića. Šta sad mislite, da ćete da sačekate dva ili tri minuta, pa da nastavite dalje sa konstruktivnim kolegama iz opozicije vaše? Zbog čega se ponašate tako? Član 27. Zbog čega se ponašate na ovaj način? Ovo je očigledno kršenje. Čovek se javio za repliku, direktno je pomenut.
Šta znači to posle jurnjava po hodnicima poslanika LDP uz izvinjavanje, kao što ste danas radili? Za izjavu u dnevniku, niste se izvinjavali? Znate šta, Aleksandar Tijanić bar pošalje pismo kad se izvinjava gospodinu Andriću. Ne znam kako ćete vi da izvedete vaše izvinjenje. Očijukate sa poslanicima ovde i isključujete sistem na kvarno. Kakvo je to ponašanje? Šta, sačekaćete da završim? Dobro.
Na svaku drugu primedbu upadate u reč, prekidate poslanike, itd. Sada ćete mirno da odsedite ovde i da saslušate? Pritom, to ne traže od vas ni poslanici vaše partije. Samo mi recite – na osnovu kog člana Poslovnika ne dajete ljudima reč kada se jave da iskoriste pravo na repliku? Znači, vaša tumačenja Poslovnika su ciničnija od onih koje ovde iznosi gospođa Čomić, a pritom ste vi pravnik i advokat. Ona bar možda može da bude u nekoj pravnoj zabludi, vi ne možete.

Neću dugo govoriti jer je tačno da su se neke druge kolege možda i pre mene prijavili da govore o povredi Poslovnika.
Reklamiram povredu člana 110. Poslovnika, na osnovu koga je izrečena mera oduzimanja reči narodnom poslaniku Ivanu Andriću. Prvo, gospodin Andrić uopšte nije govorio u tom trenutku kada mu je predsedavajući Nikola Novaković oduzeo reč. Bez ikakvog obrazloženja mu je oduzeta reč, a u međuvremenu se narodni poslanik javio po potpuno drugom osnovu da govori po povredi Poslovnika. Vi ste citirali članove Poslovnika koji kažu da postoji diskreciono ovlašćenje predsednika ili onoga ko sednicu vodi, ali ipak mora da postoji neka makar elementarno ujednačena praksa u tome kako se vodi ova sednica.
Usput, mislim da ste vi u prepodnevnom delu sednice prošle nedelje, kad smo razgovarali o ovoj temi, ističući kako je tema veoma važna za čitavu zemlju, uspostavili neki dosta dobar standard kako sednica treba da se vodi, ali apsolutno su mi nejasni ovi ispadi gospodina Novakovića. Znači, član 110.

 Reklamiram povredu člana 32. Poslovnika Narodne skupštine koji govori…

Hvala gospođo Čomić. Prilično je poražavajuća atmosfera u kojoj završavamo ovu raspravu u pojedinostima o zakonu. Tek smo počeli, u pravu ste, još uvek smo na članu 2. i nisam siguran da je opozicija, ili da su poslanici opozicije najodgovorniji za tako nešto.
Doduše ovde postoji politička stranka ili nevladina organizacija, ili udruženje stranaka, odlučite sami koji se sada zovu URS, koja se na svaki mogući način trudi da nam objasni da je juče stigla u Srbiju, a danas po prvi put u parlament. Tako se gospodin Milenić, mnoge koji su govorili oko njega pozivaju na argument, ne znam kako vam je bilo do sada sa ovim strašnim i zlim političkim partijama, što je drugi naziv za sintagmu politička klasa, odnarođena politička klasa koju je SNS u jednoj fazi svoje političke karijere koristila, ali sada kada smo došli na političku scenu mi čisti, novi, umiveni, skoro pa baptisti, sve će biti bolje.
Gospodin Dinkić je jutros praktično u svom izlaganju savršeno govorio, s tim što je potpuno direktno i potpuno precizno ocrtao onaj način na koji se ponašala i njegova stranka i ministarstva koja su držali u proteklih sedam, ili osam godina, bazirajući upravo tu svoju neverovatnu političku moć, tu famu koja je napravljena oko G17, upravo na činjenici da su, priznajem, u tom rasporedu političkih snaga kako su one uspostavljene u Srbiji, a koje sada tako žučno kritikuju, uvek uspevali da se izbore za najbolja, najprobitačnija, najkorisnija mesta.
Naravno, i oni učestvuju u toj raspodeli partijskih, direktorskih mesta u javnim preduzećima, ali, evo, ja priznajem da su oni veštiji, lukaviji i od DS i od onog ponašanja koje je imala DSS u vladama pre toga, pa su izabrali uglavnom preduzeća koja ne prave gubitke, ili koja po zakonu ne mogu da naprave gubitke. Znate, nije teško biti uspešan direktor u Lutriji Srbije, pošto Lutrija Srbije po zakonu ima profit. Ako uspostavimo samo ove iste standarde…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, osim ako nemate nameru da Lutriju Srbije prenesete na lokalni nivo po dnevnom redu.)
… naravno da je to moguće, naravno da je to moguć scenario, pošto ne postoji ni jedan razlog da se sud seli u Sremske Karlovce, a da sedište Lutrije Srbije ne bude u nekoj lokalnoj sredini, zaista ne postoji ni jedan razlog.
S obzirom da je gospodin Dinkić rekao da će prihvatiti svaki dobar predlog, a pošto nije prihvatio one ranije predloge koje je imala LDP, možda i to nije loša ideja, ali ako govorimo o tim modelima, evo prelazim na jedinice lokalne samouprave kako je zaista strašno da se lokalni putevi grade republičkim novcem, ponovo smo dobili te foskule koje su mene podsetile na 1988. i 1989. godinu. Cela akcija koju izvodi G17 plus je nekakav novi pokušaj tog događanja naroda. Tad je bila zla Federacija i druge zapadne republike, sad je zla Republika i republička administracija, kao da je to neki entitet za sebe, koji ne postoji van G17 plus i kao da u svakoj vladi nisu imali četiri, pet, šest, tri ministra i ko zna koliko direktora i predsednika upravnih odbora.
Fenomenalan je taj argument kada dolazi iz stranke koja je godinama upravljala sredstvima nacionalnog investicionog plana, pa onda Rača, jedno od uporišta URS u ovoj godini dobije skoro 46 miliona dinara iz budžeta NIP, a najznačajniji deo tih sredstava ide za nešto što se zove nekategorisani putevi, selo Saranovo. Tako je opisan projekat u Odluci Republičke vlade o raspoređivanju sredstava NIP. Inače, iz tog NIP, 65 do 70% para je raspoređeno u ministarstva koja pod čvrstom svojom rukom i kontrolom drže kadrovi stranke G17 plus. Loznica iz godine u godinu, Loznica je takođe jedna od uporišta ove partije, nadam se da neću mnogo iznervirati rukovodstvo te opštine.
Prošle nedelje smo bili oštri, pa naši poslanici koji su bili u poseti Loznici su odjednom morali da menjaju lokacije na kojoj su govorili, pošto im je sala u poslednjem trenutku otkazana, tribina je držana u nekoj učionici. Nadam se da se to neće dogoditi i nakon ove današnje sednice. Loznica 91 milion, skoro milion eura u 2011. godini, a hala "Lagator" očigledno projekat od najvećeg nacionalnog značaja, pošto se iz godine u godinu u nju ulaže.
Neću da govorim ponovo o 970 miliona za Kragujevac, ali moram da pomenem te jadne 452 hiljade koje je dobio Priboj u prošloj godini i čitav niz opština u tom delu Srbije su dobijala manja ili veća sredstva u zavisnosti od toga kakav je odnos ili kakav je aranžman stranaka koje vladaju na lokalu prema republičkoj vladi i to se nikad nije ni krilo.
Kako bi rekla gospođa Grubješić, prošle nedelje, pobedi se u zube ne gleda, pa tako i u slučaju Bora, ali ja mislim da je to vrhunski bezobrazluk, pogotovo kada Vlada 21. aprila 2010. godine, znači tačno 30 dana pred izbore, preko Fonda za razvoj, čiji je predsednik Upravnog odbora u tom trenutku tadašnji ministar Mlađan Dinkić, odredi 220 miliona dinara, navodnih kredita za Bor. Nije teško dobiti 23% u takvom gradu, ako pet, pet i po hiljada porodica zavisi direktno od plate koje će dobiti iz RTB, a većina tih sredstava je uzeta iz ovih 220 miliona dinara. Dva miliona i 200 hiljada evra ili možda dva i po miliona evra u tom trenutku je otišlo na kupovinu tog izbornog rezultata. Srbija je imala tu nesreću da ljudi Boga mole i korisnici republičkog budžeta, da ti ponovljeni lokalni izbori budu u što manjoj lokalnoj sredini, pošto ipak nekako manje košta kupovina glasova u Aranđelovcu, nego u Boru, šta ćemo tamo, tamo imamo veliki kombinat, pa prosto više mora da se uloži.
Još jedna stvar koja je vrlo zanimljiva a to je iščuđavanje gospodina Dinkića otkud to da Republika, ta zla Republika, Vlada u kojoj nikada nije sedela G 17 plus daje transfere lokalnim javnim komunalnim preduzećima? Nekoliko prilika je bilo da G 17 plus ispravi tu grešku, ako su to zaista želeli da učine.
Prvo, lokalna javno komunalna preduzeća su u ogromnim dugovima prema republičkim preduzećima. S jedne strane zbog toga što im tri, tri i po godine ukidate značajan deo transfera, a sa druge strane zbog toga što su žrtve monopolističkih preduzeća, pre svega "Srbija-gasa", pa tako ukupni dugovi u ovom trenutku iznose 20 milijardi dinara, od čega je skoro polovina prema "Srbija-gasu". Ako ste protiv toga, ja onda očekujem da ćete sledeće nedelje glasati protiv hitne tačke dnevnog reda u ovoj skupštini, a to je još jedna garancija za "Srbija-gas" na 210 miliona evra. Pošto se građani Srbije obično nekako izgube u tim velikim ciframa, koje njima izgledaju kao da nemaju veze sa stvarnim životom, 210 miliona evra koje će se baciti u Bajatovićevu propalu holding kompaniju je tačno polovina ove sume koju treba da dobiju jedinice lokalne samouprave po ovom vašem zakonu. Sprečite Bajatovića da progura taj zakon kroz Skupštinu i uštedećete polovinu sredstava i tako možda odustanemo od argumenta da će se stvoriti velika budžetska rupa na rashodnoj strani odnosno novi deficit u republičkom budžetu.
Ono što ne možete da date jedinicama lokalne samouprave, pogotovo onima gde su duboko ogrezli u vlasti, dajete kroz druge vrste subvencija – u robi, u mazutu, itd, mada vam je sve teže od 2008. i 2009. godine kada je u toj kompaniji uveden kakav-takav red dolaskom "Gasproma".
Koje još konkretne predloge niste prihvatili? Rudna renta bi mogla da bude značajan izvor prihoda za jedinice lokalne samouprave, pogotovo u onim delovima Srbije koja imaju tu sreću da je u njima na vlasti G 17 plus. Neke druge imaju suštinsku sreću da imaju mineralna i druga bogatstva pa korišćenje dobiti ili benefita iz toga neće biti kratkotrajno kao što će biti vaš ostanak na vlasti. Tri posto je rudna renta. Kad bi ona bila 12 ili 15% možda bi gospodinu Mileniću bilo lakše da grad Kragujevac još više iz te pozicije statizma, kako on voli da kaže, krene jednim dinamičnim putem i odustane od tog spekulativnog razvoja na kojem se danas sve manje ili više zasniva.
Smešno je kad se pozivate na uspehe "Fijata" pored Češke ili Slovačke, koje imaju po 20 milijardi evra godišnjeg ukupnog prihoda od automobilske industrije, bez ovakvih subvencija. Tu neće pomoći ni novi krediti Fonda za razvoj. Neću ni da čitam odluke Fonda za razvoj od 20. marta 2008. godine, kojim je jedna prethodna vlada, u kojoj niste bili vi, kupovala glasove. Ta krenemo redom: Voždovac 150 miliona, Grocka 130, Stari Grad 160, Bor ponovo 160 itd, itd. Kakva će onda biti završnica ove predizborne kampanje?
To je pitanje kredibiliteta. Zbog toga je jasan odgovor na vaše pitanje zbog čega nam ne verujete po 15-i put. Kada gospodin Senić kaže da su reformske odluke teške ali da se moraju donositi pa da stranke ponekad zbog toga izgube na izborima, to je tačno, samo se zato one zovu reformske, zato što su teške i nepopularne. U slučaju G 17 plus nije bilo takvih odluka, zbog toga niste ni gubili izbore. Uglavnom ste donosili odluke koje su populističke i investicija u budući izborni rezultat.
Drago mi je da ste uspeli da regulišete makar deo vaših problema sa koalicionim partnerima. Nismo se radovali, ali to vam najiskrenije kažem, u situaciji kada ste se međusobno optuživali. Dobar primer za to je bila i ta čuvena javna rasprava koju sada odbacujete. Ta javna rasprava je bila…
Gospođo Čomić, ako važe isti standardi za sve, onda treba da važe i za gospođu Grubješić. Ako ne smemo da se prekidamo dok govorimo, onda to treba da važi za sve.
I ona i ja i predstavnici DS smo bili na toj tzv. javnoj raspravi u Skupštini koja se svela na vređanje DS i vladajuće koalicije do tog nivoa da je gospodin Dinkić u jednom trenutku sasvim jasno rekao i upozorio javnost da će Predlog zakona o svojini i o vraćanju imovine opštinama biti prevara Vlade odnosno stranaka koje vode Vladu. Da li je tačno ovo što sam sada rekao, gospodine Dinkiću? U međuvremenu ste sukob očigledno ispeglali. Ako ste došli do toga da ovim amandmanima koji su još gori od vašeg osnovnog predloga zakona, da ne bude da imam bilo kakvu vrstu bolećivosti prema DS, ako to znači da oni više nisu poltroni, spori i nesposobni kao što su bili pre mesec i po ili dva dana u vašim očima, onda mi je drago da ste uspeli da kupite šest meseci koalicionog mira. Do izbora, ne do budžeta, pošto ja duboko verujem da budžeta za sledeću godinu neće biti, da ćete ići na privremeno finansiranje i da će se tako razrešiti problem koji imate sa ulaskom u izbore.
Mislim da je to praktično sve što LDP u ovom trenutku ima da kaže o ovom zakonu i o njegovoj sadržini. Vi ste naumili da ovaj zakon prođe. Ovo ne da je bio partijski zakon, ovo je bila i partijska sednica koju ste vodili, do tog nivoa da ste gospodina Novakovića doveli u jednu neverovatnu situaciju da na ovaj način krši Poslovnik.
Počeće nova godina i doći će nova vlada i ja verujem da će ovaj zakon biti suspendovan i da ćemo krenuti u pravu decentralizaciju. Naš problem sa gospodinom Novakovićem ćemo rešiti i pred sudom i pred OEBS-om i pred Savetom Evrope i pred Evropskom komisijom, pošto nije dovoljno da štiklirate svoju obavezu usvajanja novog izbornog zakonodavstva već ćete morati da pokažete i da vam institucije funkcionišu. Vi ste paradigma tog nefunkcionisanja.

Poštovana potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se za repliku na izlaganje gospodina Milenića, a njega tu nema. Mislim da on nije ni filozof ni pesnik, mislim da je reč o čoveku koji je profesor u školi, mada posle ove čudne upotrebe instrumentala u jednom trenutku sam se zapitao da li je i to tačno.
Nisam mislio da o ovome govorim, ali toliko puta je već pomenuto tih 500.000 potpisa. Izvinite, ovi zakoni nisu podneti u skupštinskoj proceduri sa 500.000 potpisa građana. Za tako nešto postoji procedura u ovoj zemlji, zove se narodna inicijativa. Onda se na mnogo ozbiljniji način skupljaju potpisi i to traje određeno vreme i ti potpisi se proveravaju. Ove zakone je poslanička grupa Ujedinjeni regioni Srbije podnela kao grupa od 24 narodna poslanika. To kakvi su ti potpisi, kakav je njihov kvalitet , da li su među njima, na primer, svi zaposleni u svim filijalama Republičke službe za zapošljavanje, o čijem upravnom odboru smo sada govorili, ili mnogo lekara u Srbiji, mnogo direktora zdravstvenih centara koji su u ministarstvima pod kontrolom G 17 plus, o tome možemo da govorimo drugom prilikom, ali nemojte se pozivati na tih 515.000 potpisa.

Davno je bio taj trenutak kada je nastao osnov za repliku na izlaganje gospodina Senića, nakon toga je i gospodin Andrić govorio o toj situaciji gde polovina gradonačelnika mora da bude u Nemanjinoj da bi dobila.
Gospodin Milenić i gospodin Verko Stevanović ne moraju da budu u Nemanjinoj, oni zbog toga sede u Skupštini Srbije. Tačno je da imaju pravo na transfere iz budžeta, ali kada bi se poštovao Zakon o sukobu interesa do kraja možda ne bi imali pravo da sede u ovom parlamentu. To je matrica o kojoj govorimo.
U pravu ste, gospodine Seniću, kada pričate o tome da ima mnogo novca, da je mnogo novca zarobljeno u onom delu koji je vezan za javna preduzeća, ali budžet za ovu godinu je usvojen pre pet ili šest meseci. Tada je bila prilika da se neka od tih sredstava oslobode. U međuvremenu smo uzeli stotine miliona kredita za ta gubitaška javna preduzeća koja, između ostalog, vode i vaši kadrovi.
Da se vratimo na to pitanje šta jeste a šta nije fiskalna decentralizacija, ono o čemu ste, gospođo Grubješić, govorili, oko nadležnosti jedinica lokalne samouprave kod ekologije. Pa, kada neko dobije mogućnost da se stara o nekom pitanju, to nije njegova izvorna nadležnost. Uostalom, izvorne nadležnosti su pre svega regulisane u Ustavu Srbije.

Gospodine predsedavajući, hvala vam što ste mi dali reč posle pola sata nakon onog trenutka kad sam se javio. Dali ste prednost i gospođici Kovač, koja je kao deo vladajuće koalicije ukazala na činjenicu da ministar nije u sali. Ministri nisu u sali danima, a ministar Marković, koji je neko vreme proveo ovde u sali, sve vreme je bio okrenut leđima polovini parlamenta, tako da bolje da u tom smislu i nije u sali, pošto ni na jedan način ne može da doprinese da ovaj zakon postane bolji.

Odlično je, gospođice Kovač, što ste ukazali na to kako postoje neka pravila i kako moraju da se poštuju, jer je to i odgovor na ovu polemiku koja je ovde pokrenuta, a koju gospođa Kolundžija nije nastavila. Tiče se jučerašnje odluke, odnosno nedonošenja odluke u holandskom parlamentu. Za razliku od Srbije, Holandija je, na svu sreću po Holanđane, uređena država, pa se tamo ne mogu razmatrati tačke dnevnog reda koje nisu predložene u skladu sa Poslovnikom parlamenta, ne može se odlučivati bez mišljenja Vlade pre toga o nekom spoljnopolitičkom pitanju. U srpskom parlamentu je to moguće. Ovde se stalno raspravlja bez mišljenja Vlade, Zakonodavni odbor i Odbor za pravosuđe menjaju predloge Vlade i na kraju će i gospodin Ćosić izaći iz ove sale, pošto je naša rasprava takva.

Da budemo do kraja pošteni, gospođa Kolundžija jeste gledala u ovaj deo sale gde se nalaze poslanici SRS. Ja sam, takođe, shvatio da njih optužuje za takvo ponašanje. Samo ne razumem zbog čega takav isti tretman ili aršin nema i prema onima, ako već tvrdi da je u nastupima SRS bilo takvih poziva, ja, takođe, mislim da jeste, koji su bili nosioci te politike, a koji danas sede u poslaničkom klubu stranke koju vi očigledno smatrate proevropskom. Nisam se javio za repliku ili za povredu Poslovnika, za mene je uvredljivo kada SNS smatrate proevropskom partijom.

Ovaj amandman se očigledno odnosi na deo člana 2. koji definiše redovan rad. U načelnoj raspravi o ovom zakonu ukazao sam na to da su možda neke od ovih odredbi pomalo rigidne i da ne prate ono što je danas dinamika političkog ili stranačkog života. Zakonodavac se opredelio za to pravilo da je izborna kampanja samo onaj period vremena, odnosno skup aktivnosti stranke od dana raspisivanja izbora do dana proglašenja konačnih rezultata.

U realnom svetu, u realnom životu nije tako. Danas smo na godinu dana od izbora i jasno je da su sve političke stranke u Srbiji u predizbornoj kampanji. Zbog toga ta podela, pogotovo ovako negativno određenje redovnog rada nije možda najbolje, pogotovo kada kroz ta pravila treba da definišemo i postupke finansiranja stranaka.

Zbog čega su na jedan način poslanici SRS u pravu kada predlažu ovakve amandmane? Zbog toga što mi imamo duboke deformitete na političkoj sceni. Nije sporno da osim političkih stranaka i neki drugi subjekti moraju da imaju pravo ili makar načelno pravo da učestvuju u političkom životu. Tačno je da je to ljudsko pravo, ono se zove ''pravo na učestvovanje u vršenju poslova zajednice ili javnih poslova.'' U razvijenim demokratijama ili u stabilnim demokratijama ta pravila ne izgledaju tako. Vi imate ovih dana u Srbiji najavu da će se jedan od sindikata, ono što mi popularno zovemo državni sindikat, uključiti u izborni proces, da će se kandidovati na izborima. Kada predvidite pravilo da je politička aktivnost redovan rad i ovako definišete redovan rad i onda uvedete još i mogućnost finansiranja, da li to znači da će sindikat koji će nastupiti u nekoj pravnoj formi, nejasno je, da li kao grupa građana, kao deo koalicije koju definišete u članu 1, moći i van izbornog ciklusa da finansira svoj rad iz javnih izvora po ovom zakonu?

I obrnuto, da li će ona sredstva koja ima od članarine, imovina koju ima, koju je u slučaju ovog sindikata, samostalnog sindikata nasledio 40, 50 godina, kao neka vrsta društvene svojine, moći da koristi u predizbornoj kampanji ili za finansiranje svog predizbornog i redovnog rada kao političkog subjekta, ne kao sindikata?

To je dosta sporno sa aspekta, ne evropskih integracija, nego evropskih standarda. Da ne pričam o tome da osim u tranzicionim zemljama, subjekti kao što je Savez penzionera ili partije kao što je PUPS, hajde da ne kažem da ne mogu da opstanu, ali ne mogu da budu ozbiljno u političkom životu. U našim uslovima to će očigledno biti moguće još jedan ili dva izborna ciklusa, ali mi moramo da mislimo i na onaj period posle toga.

Uvažena potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri, dobro je da ste se u međuvremenu vratili u salu.
Mislim da bi bilo mnogo bolje da ste tokom i ove rasprave ili onog perioda kada su govorili šefovi poslaničkih grupa bili u sali, ne zbog formalne primedbe da je uvek dobro da ministar kao ovlašćeni predstavnik predlagača bude u sali, nego zbog toga što bismo onda izbegli neke potpuno nepotrebne rasprave.
Mi smo ovde 15 ili 20 minuta slušali besmislenu raspravu između gospodina Nikolića i gospođice Kovač, oko jedne sasvim evidentne i očigledne stvari koja vrlo jasno piše u zakonu, a koju gospodin Nikolić očigledno nije shvatio, kao ni mnogo toga drugog što je u svojoj raspravi rekao.
Mislim, da to prilično kontaminira ovu raspravu i baca jedno negativno svetlo na napor ili na pokušaj koji je učinjen pripremom i pisanjem ovog zakona koji ima mnogo nedostataka, neki od njih mogu biti ispravljeni kroz amandmane. Verujem da će neke amandmane Vlada usvojiti ali ono što je mnogo veći problem jeste atmosfera u kojoj se ovaj zakon usvaja.
Ono što danas emitujemo iz parlamenta, kao dodatak na tu atmosferu ili poruku javnosti, poruku medijima svakako neće doprineti da izađemo iz toga, slobodno mogu da kažem, ludila u kome političke stranke polako ali sigurno postaju dežurni krivci za sve i kroz ovaj zakon dolazimo do nadležnosti Specijalnog tužilaštva i Specijalnog suda za krivična dela za koje je predviđena kazna zatvora od tri godine.
Ne mislim samo da je to, na neki način, dezintegracija političkog sistema, mislim da je to dezavuisanje i samog Specijalnog tužilaštva, odnosno Specijalnog suda, ali šta da radimo kada smo došli u takvu situaciju, naravno da najveći deo odgovornosti za to snosi vladajuća koalicija koja je ovde godinama pokušavala, najpre, svu odgovornost sa sebe, tu pre svega mislim na Vladu, za lošu situaciju u zemlji da transferiše na parlament. Pa smo u jednom trenutku došli u situaciju da je ključno pitanje opstanka demokratije ili razvoja u Srbiji cene u skupštinskom restoranu. Sada pokušavamo nekako da izađemo iz toga, ali naravno da to ide teško. Neće doprineti tome ni ova situacija ili, recimo, ponavljanje situacije koju smo imali kod usvajanja zakona o izboru narodnih poslanika.
Dakle, da ne dođemo za tri ili četiri dana u istu situaciju kao prošli put, da stranke koje su predlagale zakon ili za njega i glasale, u javnosti u televizijskim emisijama pred biračima, javno saopštavaju da misle da zakon ili nije sprovodljiv ili da u svom najvećem ili značajnom delu uopšte ne može da se realizuje u praksi. Šteta od takvog ponašanja je mnogo veća od bilo kakve koristi, pa čak i od pozitivnog odgovora na kandidaturu Srbije koju očekujemo krajem ove godine. To blamira taj proces evropskih integracija, a građane nervira i zbog toga procenat poverenja građana u uspeh evropskih integracija, ali pre svega u koristi koje će za njih doneti, lično, drastično pada.
Prva važna primedba koju moram da istaknem u odnosu na ovaj zakon ili generalno na pravila koja pokušavamo da uspostavimo, neke od primedaba, o kojima ću govoriti, nisu materija samog zakona, ali mislim da se moralo razmišljati o tome da izmene zakonodavstva budu mnogo šire. To je to pitanje, u stvari posrednog finansiranja ili uloge javnog sektora, pre svega javnih preduzeća u finansiranju partija, političkog rada, političkog života. Neke kolege narodni poslanici o su tome govorili.
Naravno, da zakon kao i onaj prošli zakon ima formalnu odredbu o tome kako je zabranjeno davanje priloga od strane javnih preduzeća ili svih drugih vrsta privrednih subjekata koji u svojoj vlasničkoj strukturi imaju državni kapital itd. Međutim, finansiranje političkog rada stranaka se obavlja na posredan način, bilo time što se investira u one delove zemlje ili u one programe koji su određenoj političkoj stranci bitni, bilo zbog toga što se zloupotrebljava pristup medijskom prostoru, da tako kažem oglasnom prostoru, pre svega u elektronskim medijima. Svi u Srbiji znaju da se to redovno dešava, pogotovo u situaciji kada stranke nisu međusobno ravnopravne.
Mislim, da se u ovom zakonu moralo ići za tim da se strankama obezbedi ravnopravan pristup medijima, odnosno dobijanje medijskog vremena, medijskog prostora u izbornoj kampanji, pod potpuno ravnopravnim uslovima. Do sada takva mogućnost nije postojala.
Mi imamo iskustva i kao LDP iz nekih prethodnih kampanja, da smo, recimo, tada na „Javnom servisu”, ali i na nekim drugim televizijama bili primoravani da praktično čitav iznos sredstava koji je zahtevan kao cena za emitovanje predizbornog ili propagandnog materijala bude zahtevan unapred. Pouzdano smo znali da druge stranke nisu u takvoj poziciji, a pogotovo da stranke vlasti nisu u takvoj situaciji. Ne znam nijedan posao u kome se posluje kroz 100% avansa, kako vrlo često neki mediji, pogotovo ako vladajuća struktura ima na njih nekog uticaja, mogu da zahtevaju od političkih stranaka i da ih time dovode faktički u vrlo neravnopravan položaj.
Mislim da u mnogim delovima ovaj zakon operiše, da ne kažem terminima, ali doživljajem političkog života i političke kampanje koje su bile karakteristične za pravu polovinu 20 veka, a ne za 2010. i 2011. godinu. Danas je struktura troškova stranke i između izbora, a naročito tokom izborne kampanje, drastično različita nego pre nekoliko decenija kada se tadašnji kandidat za predsednika Amerike Lindol Džonson pojavio na nekoj poseti u Evropi sa reklamnim hemijskama, olovkama, sa svojim imenom. Svi su u Evropi smatrali da je reč o neukusu, da je to još jedna američka izmišljotina, da političaru ne priliči da se na taj način oglašava, a deset ili petnaest godina nakon toga je postalo apsolutno nemoguće zamisliti izbornu kampanju bez takve vrste propagandnog materijala. Slična je danas situacija sa delom novca koji iz tih sredstava namenjenih kampanji kod političkih stranaka odlazi na oglašavanje u elektronskim medijima i na korišćenje, čak i ove nove generacije elektronskih komunikacija koje se tiču „interneta” i uopšte elektronske sfere. O tome zakon vrlo malo govori.
Sledeća stvar o kojoj bi trebalo razmišljati na nešto drugačiji način jeste i pitanje osnovnih pojmova, odnosno definicija osnovnih pojmova. Mislim da je to član 2, odredbu koja definiše šta je to izborna kampanja, pa onda sve rokove i sva prava koja stranke imaju, recimo, i na prikupljanje sredstava za troškove izborne kampanje, kao i za otvaranje računa vezuju za trenutak raspisivanja izbora.
U drugim zemljama nije tako. Barak Obama je pre mesec ili mesec i po dana najavio svoju nameru, intenciju da se kandiduje na predsedničkim izborima koji će se održati u novembru 2012. godine. On to nije uradio samo iz političkih razloga, da tako kažemo, da bi relativno rano ili na vreme ušao u predizbornu kampanju, nego zbog toga što iz te činjenice da je popunio takvu vrstu izjave dobija pravo da prikuplja novčana sredstva koja će koristiti u kampanji.
Mi smo usvojili drugačiji pristup, da od dana raspisivanja izbora, što je po novim izmenama zakona, dakle, najranije 60 dana pre onog dana kada će se izbori zaista i održati, da na taj način definišemo ono što je izborna kampanja. Teško da danas ima razlike između prvog dana nakon održanih izbora i onoga što je dan pred sledeće izbore, ili ono što je predizborna tišina. Ovde je neko o tome govorio, a mislim da nezavisno od ovog zakona treba da razmišljamo o tome da se taj institut predizborne tišine ukine u našem zakonodavstvu. On ima sve manje smisla.
Navođeni su neki primeri šta stranke uglavnom vole da rade na terenu u ta poslednja dva dana pokušavajući da dobiju poverenje birača. Mislim da ima i drastičnijih i opasnijih primera. Ako neka vlada, recimo, pretposlednjeg dana svog mandata, odluči da potpiše ugovor sa „Fijatom” ili da, s druge strane, prihvati Energetski sporazum sa Rusijom, onda bar ne treba da se foliramo i da tvrdimo da postoji predizborna tišina, nego da svim strankama obezbedimo isti pristup medijima, bez obzira da li su funkcioneri vlasti u njima ili imaju položaj opozicione stranke.
Naravno da će ovo jemstvo biti vrlo veliki problem u praksi. Nešto se o tome ovde govorilo. Mislim da se vrlo često gubi iz vida kako u stvari izgleda izborni proces, pogotovo kada su u pitanju lokalni izbori. Ako u istom trenutku imate parlamentarne, pokrajinske i lokalne izbore, da li to znači da će političke stranke praktično morati da obezbede 150, 160 jemstava za nastup u svakoj od opština i gradova u Srbiji, 60 jemstava za svaku kandidaturu na pokrajinskim izborima, u onom delu koji se bira po većinskom sistemu, jedno jemstvo za listu na pokrajinskim izborima, jedno jemstvo za parlamentarnu listu? To je preko 200 sredstava obezbeđenja, da tako kažem, govorim u tehničkom smislu. Bankarska garancija je instrument koji se daje na određeni iznos. Ne može stranka da ima jednu veliku bankarsku garanciju i da je položi za svaku vrstu izbora.
Drugo, veliko je pitanje šta znači mogućnost polaganja državnih zapisa, hartija od vrednosti, kao sredstvo obezbeđenja u ovom procesu. Kako političke stranke uopšte mogu da stiču takve hartije? Šta je vrednost tih hartija u svakom trenutku itd, itd.
Mi smo podneli jedan vrlo precizan amandman, kada je reč o jemstvu, tražeći da se nezavisno od amandmana koji je podneo kolega Đurišić, čini mi se, i koji pokušava na jedan prilično, rekao bih, nesrećan način da otkloni jednu primedbu koja je postojala oko neizvesnosti oko toga koliki novac treba da se položi da stranka dobije mogućnost da se odrekne prava da koristi onaj deo sredstava koji se unapred isplaćuje, dakle, pre održavanja izbora. Dakle, 20% budžeta ukupno namenjenog strankama.
Mislimo da postoje praktični razlozi da stranka izbegne onaj proces traženja, polaganja jemstva, prolaženja kroz tu proceduru, da izjavu da kako ne želi da koristi sredstva unapred, a da ipak zadrži pravo da nakon održanih izbora u skladu sa svojim izbornim rezultatom, odnosno ako ispuni uslove da osvoji najmanje 5% glasova u slučaju parlamentarnih izbora, učestvuje u raspodeli onog drugog dela sredstava, dakle, onih 80% koji se dodeljuju političkim strankama posle izbora.
Bilo je dosta nedoumica oko toga prilikom javne rasprave, u kojoj vi, gospodine Markoviću, niste učestvovali koliko znam, pa me zbog toga i čudi da u ovom trenutku prosto ne pratite ono što govorim, jer se radi o vrlo ozbiljnom problemu. Da na ovo nismo ukazali pre mesec dana zakon bi bio nesprovodiv. Samo želim da vas pitam, da li je za vas, kao predstavnika predlagača, prihvatljiv amandman LDP. Prema tome, da stranka može da negativnu izjavu da i da ne želi da koristi sredstva unapred iz budžeta, a da nakon izbora, u skladu sa svojim izbornim rezultatom, koristi deo preostalih sredstava od 80% koja su namenjena.
Mislim da bi to mnogo pomoglo političkim strankama. Vi znate kako stvari funkcionišu, iako u zakonu piše da se ova sredstva unapred isplaćuju u roku od pet dana od proglašenja liste. Realno, dobijete ih u sredu, četvrtak ili petak pred izbore. U fizičkom smislu taj novac strankama ne znači mnogo u samoj kampanji, a postojanje ovako vrlo strogih formalnih uslova za polaganje jemstva pretvoriće stranke u nove izvore masovnog zapošljavanja. Ne znam da li ste o tome vodili računa kad ste pisali ovaj zakon. Ima toliko zahteva koji se nameću ili stavljaju pred političke stranke, da će one morati u značajnoj meri da povećaju broj ljudi koji rade u strankama.
Vodite računa da je vrlo problematično, sa aspekta ovog zakona, i to postojanje volonterskog rada, da praktično svako pružanje usluga stranci bez naknade i uslove koji su jeftiniji od tržišnih moralo bi da se računa kao prilog u smislu ovog zakona.
Još jedno pitanje vezano za jemstvo. Kada stranka traži bankarsku garanciju, a bankarska garancija se ne daje na lepe oči, uvek mora da postoji neka kontračinidba od strane onoga ko traži i dobija garanciju. Kako će stranke znati da su dobile apsolutno ravnopravne uslove kod banaka, a vi banke ne možete naterati na to, ako banke daju strankama, ne samo po ovom poslu, nego po bilo kom pravnom aranžmanu, različit tretman u smislu visine cene za uslugu koju pružaju, onda je to prilog u smislu ovog zakona. To stranke moraju da vode u svojim knjigama i da iskazuju kao prilog koji su dobile.
Konačno, što se tiče tih amandmana koje smo podneli u pokušaju, sa pozicije stranke koja je imala 150, 160 incidenata u poslednjih pet godina gde su rušene, lomljene, uništavane prostorije i druga vrsta imovine ili je prećeno funkcionerima i ljudima koji su vezani za LDP, da probamo da postavimo neko pravilo koje bi zaštitilo ili makar ne bi demotivisalo one koji su raspoloženi da daju prilog, kao fizičko ili kao pravno lice, političkoj stranci, da ne budu izloženi onome čemu smo svedoci i danas, ali smo mnogo više bili tokom 90-tih godina.
To su vanredni tehnički pregledi za one koji daju autobus pristalicama opozicione stranke koji idu na miting u Beograd, tako da različite vrste inspekcije ne izlaze iz firme koja je dala prilog ili pomoć opozicionoj stranci. Mi smo osim zabrane takve vrste, 'ajde da kažem, šikanoznog ponašanja, pre svega, od strane države prema takvim pravnim licima, smatrali da je neophodno da, ako već zakonodavac želi da propiše krivično delo, i da ustanovimo nadležnost Specijalnog tužilaštva i Suda za krivično delo iz člana 38. ovog zakona, koje se odnosi na nelegalno finansiranje, da isto takva krivična odgovornost postoji i za one koji prete, vrše nasilje i na bilo koji način dovode u neravnopravan položaj ili uskraćuju neko pravo ili na zakonom zasnovan interes nekom pravnom subjektu, fizičkom ili pravnom licu samo zbog činjenice da je ono dalo novčani prilog određenoj političkoj stranci.
Mislimo da je to dobro i u smislu prevencije, ali i u smislu raščišćavanja situacije, odnosno da izbegnemo te stalne sumnje koje postoje u javnosti da je neko u povoljnijem položaju ili da je diskriminisan zbog činjenice da je dao prilog određenoj političkoj stranci. Hvala vam.

Poštovana potpredsednice, potpredsednice Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, očekivao sam da ćemo pre prelaska na ovaj deo sednice dobiti makar nekakvo obraćanje potpredsednice Vlade ili bar deo odgovora na pitanja koja su ovde postavljana. Ako nisu bila jasna pitanja koja su dolazila u prvom delu sednice iz LDP-a, bilo je pitanja iz nekih drugih poslaničkih grupa, kroz obraćanje ovlašćenih predstavnika. Doduše, potpredsednica Vlade jedan deo sednice nije provela u sali, a nisam primetio da su njeni saradnici zapisivali pitanja, možda su ih pamtili i preneće ih ministarki. U svakom slučaju, neka od ovih pitanja moramo da ponovimo i da probamo da budemo konkretni.
Mislim da na ovo pitanje koje se tiče „Banatskog Dvora“ – ogromna je razlika između strukture vlasništva i upravljačkih prava, odnosno mogućnosti da se donose poslovne odluke koje nisu vezane samo za to privredno društvo nego za čitav energetski sistem i čitave strateške sektore privrede i života u Srbiji, kao što je snabdevanje gasom – nije odgovoreno, a zaslužuje odgovor.
Takvo ponašanje u privrednom životu i političkom životu upravo stvara ova, kako se u obrazloženju zakona kaže, društveno-politička ograničenja za potpuni razvoj tržišnih odnosa, za potpuno funkcionisanje ovog zakona koji je jedan ozbiljan i kvalitetan kompanijski zakon, koji bi mogao da prođe test ne samo EU nego i zakonodavstva zemalja OECD. Ali, on u ovakvom sistemu izgleda kao nekakvo odstupanje za koje svi unapred znaju da neće funkcionisati u realnom životu, odnosno funkcionisaće sa onih 350 - 400 privrednih društava sa različitim oblikom organizovanja koja inače danas u Srbiji funkcionišu, manje-više, po svim onim principima koji jednu firmu kvalifikuju da se na normalan i uspešan način takmiči na tržištu. To su, manje-više ova akcionarska društva koja su navedena u obrazloženju zakona; ne mislim na ona koja su u takav status došla kroz proces prinudne privatizacije.
Tu jeste ključni problem, uz nepostojanje društvenih uslova, kako se nekada izražavao bivši direktor BIA kada je govorio o nemogućnosti da se uhapse haški optuženici. Sličnu matricu trovanja privrednog života, kao što je slučaj sa trovanjem pravnog sistema, imamo i u ovoj oblasti.
U tom smislu je tačan taj problem koji je istaknut u obrazloženju zakona, da ovde tržište, pa ni svi drugi principi koji su vezani za statusni deo kompanijskog prava i za njegov operativni deo, odnosno funkcionisanje tržišta i tržišnih osnova ne mogu da funkcionišu zbog toga što izgledaju kao zakonska obaveza ili zakonsko nametanje koje, s jedne strane, šalje država istovremeno drugim okom namigujući tim istim učesnicima na tržištu, šaljući poruku da ne moraju da se ponašaju u svemu u skladu sa onim zakonom ili sa principima normalnog tržišnog poslovanja, jer ni sama država nije spremna da to čini.
Pred sobom imamo onaj drugi zakon, o restrukturiranju privrednih subjekata, koji donosi čitav niz zastrašujućih podataka. Činjenica da se gotovo petina kredita u Srbiji ne servisira na uredan način obuhvata privredu na jedan generalan način, bez analize, bez podataka o tome koliki je udeo javnih preduzeća ili privrednih društava koja su dominantno u državnoj svojini u formiranju i uvećanju tih dugova, neisplaćenih dugova ili neuredno servisiranih kreditnih obaveza.
Mislim da je to veliki problem i da se tu mogu naći odgovori na pitanje zbog čega je na kraju 2010. godine bilo više od 73.000 privrednih subjekata koji ispunjavaju uslove za blokadu računa, uz ovaj dodatni problem koji su istakle kolege iz SRS, a koji se tiče vrlo selektivnog ili praktično potpunog neprimenjivanja odredaba stečajnog postupka.
Teško je graditi tržišni sistem u zemlji u kojoj ne može da se propadne, u kojoj uvek postoji svest da će priskočiti država, da će država uzeti kredit i da će se na neki način organizovati i poslati poruku da je bitno da izdržimo još šest meseci ili godinu dana sa lošim kreditom, a onda ćemo nekako stati na zelenu granu. To sa privrednim rastom od 1,8 ili 2% godišnje prosto nije moguće, uz ovakvu stopu zaduživanja i uz ovakvu neefikasnost u privrednom životu.
Postoji podatak o tome da u Srbiji ima 700 javnih preduzeća. Stalno govorimo o tome i nikada ne znamo tačan broj. Iskreno da vam kažem, meni je nemoguće da je to okrugla cifra; način na koji je navedena u ovom obrazloženju više govori o tome da čak ni država nema precizne podatke koliko ima javnih preduzeća. Da ne govorim o ovih 359, 360 društvenih preduzeća koja su otrov u privrednom sistemu Srbije. To su ona preduzeća za koja je Vlada pre 15 dana odlučila da će izdvojiti ogroman novac za povezivanje staža radnika u njima, staža koji nije uplaćivan mesecima ili sedam ili osam godina. To nisu ona preduzeća koja je u međuvremenu pod svoje okrilje preuzela ova gigantska kompanija, holding svih delatnosti, koja se zove „Srbijagas“.
Zbog toga svi oni principi koji su na odličan ili na pristojan način uređeni ovim zakonom neće funkcionisati. Vi imate zakon koji će se primenjivati na 300 - 350 akcionarskih društava, gde postoji 50 članova zakona o pitanju položaja direktora, različitih vrsta direktora, različitih ovlašćenja, uslova koje mora da ispuni, procesa kandidovanja. Imaćete 350 takvih privrednih društava koja ovaj zakon poštuju i imaćete 700 javnih preduzeća u kojima ne postoji nijedno pravilo o imenovanju direktora i nijedan uslov, osim jedne rečenice, pretpostavljam, u koalicionim ugovorima koje svi imate i koji određuju kvotu po kojoj će se imenovati direktori tih preduzeća, a to su preduzeća koja blokiraju privredu, koja su akumulirala pet milijardi dugova, prema kojima više niko i nema ambiciju da traži naplatu tih potraživanja, ne zato što se plaši države, jer ne živimo, na svu sreću, više u takvoj strahovladi, nego zbog toga što znaju da ne postoji nikakav realan način da se to potraživanje naplati.
U zakonu o restrukturiranju imate podatak da je u prošloj godini značajno porastao broj dana, odnosno prosečan period u kome se naplaćuje potraživanje od dužnika, kada su u pitanju velika privredna društva u privatnom vlasništvu. Nema takvog podataka kada su u pitanju državna ili javna preduzeća.
Konačno, još jedan od problema o kojima treba govoriti, a mi ćemo o tome više pričati u raspravi o pojedinostima, jeste pitanje šta su manjinski akcionari kod nas. Oni su ovde nevoljni akcionari i nevoljni vlasnici; stalno imate tu situaciju da su to ljudi koji ne mogu da pomire te svoje dve uloge: interes koji imaju kao radnici u tim manje-više propalim preduzećima i očekivanja ili ambicije koje bi morali da imaju kao vlasnici.
Nikada neću zaboraviti neki televizijski razgovor sa ljudima, čini mi se da je to bila ona čuvena privatizacija „Knjaza Miloša“, kada radnica te firme, koja je dobila ozbiljan novčani iznos, govori o tome kako je odlučila da investira svoj novac i kaže da je kupila plac na Zlatiboru da tamo gradi. Da ne ulazim u to da je to gradnja bez dozvole, da ne dolazimo ponovo na teren Zakona o planiranju i izgradnji, pošto ste rekli da o njemu nećete govoriti i da nema veze s vašim resorom. Onda je novinar pitao – a šta ste savetovali vašim kolegama, pošto ste prvi odlučili? Ona kaže da je savetovala koleginicama da kupe zemljište pored nje, da grade iste objekte i da se bave istom privrednom delatnošću.
Kako da vam kažem, to nije racionalan ekonomski izbor. Niko ko svojom voljom, sa ambicijom da se ozbiljno bavi poslom, ulazi u taj proces neće razmišljati na taj način.
Zbog toga je važno ono o čemu smo danas govorili, da se ova rasprava ne može svesti na jedno prepodne i pola popodneva u kojima se onako... Ima u zakonu tih pojmova mirovanja prava i obaveza, u onom drugom zakonu. Vi se ovde danas nekako ponašate kao da vam miruju prava i obaveze u ovih nekoliko sati dok ne pređemo na sledeću tačku dnevnog reda, ili dok ne počnemo da zasmejavamo građane Srbije pokušavajući da im objasnimo da je za njih važnija izmena Zakona o izboru narodnih poslanika nego zakon o privrednim društvima, koji je dosta čudno preveden na engleski jezik, čiji je naslov dosta čudno preveden u onom obrazloženju o usklađenosti sa evropskim standardima. Izraz „kompanija“, pogotovo u anglosaksonskim zemljama, znači nešto što drugo i ne obuhvata sve druge oblike privrednih društava. Hvala.

Poštovana predsednice, predsedniče Vlade, članovi Pregovaračkog tima, dame i gospodo narodni poslanici, govoriću o privatizaciji Telekoma, ili o ovome što je pod nekim lirskim naslovom dato – motivi i posledice. Ali, samo na trenutak, moram da se vratim na ovo o čemu ste vi govorili, gospodine Stefanoviću.
Odlično je što ste pomenuli primer Oksforda i Kembridža i drugih univerziteta koji nisu opterećeni time da stavljaju grbove na svoje diplome. Možda su zato ti univerziteti na vrhu svetske liste, a Beogradski i Prištinski, koji su opsednuti tim insignijama nisu ni blizu prvih petsto univerziteta.
Ako ste tim putem krenuli da se bavite ozbiljnijim, životnim, tehničkim stvarima, svaka čast. Mali je problem što ovaj harvardski đak, sada ministar spoljnih poslova, ide nekim drugim putem, pa polako postaje ministar za Srbe izvan Srbije i glumi i preuzima argumentaciju i rečnik Mihalja Kertesa i nekih drugih iz 1991. godine, ali okej. Jučerašnji sastanak u Karađorđevu je bio ohrabrujući. Možda će naša generacija ipak imati budućnost. Možda neće biti generacija bez budućnosti, kako se zvao vaš bend svojevremeno.
Ali da se vratimo na pitanje privatizacije Telekoma. Nekako mislim da moramo da se vratimo korak unazad. Ovde ljudi uglavnom govore kao da je Telekom neki meteorit koji je pao na Srbiju i sada vodimo raspravu oko toga kako ćemo da ga privatizujemo, kao da Srbija nema nikakva iskustva s ranijim privatizacijama, pa i s privatizacijom tog istog Telekoma. I niko u toj priči nije do kraja nevin, da tako kažem.
Postoji neka predistorija. Telekom je privatizovan 1996-1997. godine, u vreme izborne kampanje, po dosta dobroj ceni, ali novac nije otišao u infrastrukturu, nego u kupovinu socijalnog mira ili izborne pobede. Vlada Zorana Đinđića je 2001-2002. godine uspela da po isto tako veoma dobroj ceni vrati Telekom nazad.
U međuvremenu su neke druge vlade bile na vlasti. U Vladi su bili i oni koji su tražili ovu današnju sednicu, bili ste u prošloj vladi i vi, gospodine Cvetkoviću, kao ministar finansija, i tu je bilo dosta ozbiljnih problema. Kupljen je Telekom, odnosno operater u Republici Srpskoj, po ceni koja je, čini mi se, za 30% bila veća od drugoplasiranog ponuđača.
Kada ponudite 30% veću cenu, postoje dva moguća problema – ili postoji neka vrsta političkog dogovora da se firma koja se kupuje preplati, ili je onaj ko je procenjivao kada je davao svoju ponudu kao Telekom napravio katastrofalnu grešku u proceni. Ta veća cena koja se danas isplaćuje, odnosno otplaćuje kroz kredit, opterećuje Telekom i ubija, između ostalog, i njegovu kupoprodajnu cenu u ovom procesu.
Ako se vratimo na druge privatizacije, moram da pomenem NIS. Vi ste rekli gospodinu Andriću da ne postoji nikakva bojazan da će novac biti protraćen. Ako možemo da čujemo – gde je tačno otišao novac od privatizacije NIS-a?
(Predsednik: Vreme.)
Drugo pitanje – čuli smo koliki je profit, ali kolika su dugovanja Telekoma Srbije drugim javnim preduzećima…
(Predsednik: Gospodine Đuriću, privedite kraju rečenicu.) … i javnih preduzeća Telekomu? Hvala.

Znači, bojazan je ipak opravdana. Postoje slučajevi kada je novac otišao na onu potrošnju, koja nije nešto, kako ste vi rekli, što ćemo ostaviti budućim generacijama.
Ali, kad smo već kod problema s bivšim privatizacijama, evo kako izgleda jedan od problema koji je proistekao iz privatizacije NIS-a, odnosno zaključenja čitavog energetskog sporazuma. Imam izvod iz dokumentacije Agencije za privredne registre, koja se tiče preduzeća Podzemno skladište gasa Banatski Dvor. Kao što znate, to preduzeće je bilo deo čitavog aranžmana oko energetskog sporazuma, u jednom trenutku je i gospodin Stefanović bio uključen.
To preduzeće je registrovano. Ruska strana je ušla u njega, trenutni odnos u vlasništvu, odnosno u kapitalu koji je uplaćen je – 99,92% kapitala u tom preduzeću je u vlasništvu Republike Srbije. To je uglavnom oprema, zemljište, sve ono što ide uz to podzemno skladište gasa. Ruska strana je do sada ušla sa 22.000 evra ili 0,08%. S druge strane, postoji upravni odbor tog preduzeća, koji je formiran i koji očigledno donosi upravljačke odluke u tom preduzeću, u kojem ruska strana ima tri člana, a srpska strana ima dva člana.
Ako možete samo da mi objasnite – koji je to ekonomski ili privredni model u kome neko sa 0,08% vlasništva, investicija, kako god hoćete, ima apsolutnu kontrolu nad jednim privrednim društvom? Neću ni ulaziti u to kakva je struktura članova upravnog odbora. S ruske strane su to ozbiljni menadžeri, sa srpske strane su političari, između ostalog i direktor Srbijagasa.
Vreme je da izađemo jednom iz tog načina vođenja politike. Direktori u Telekomu – poslanici u Skupštini opozicionih stranaka, direktori u Srbijagasu – poslanici vladajućih stranaka. Na kraju je samo gospođa Đukić Dejanović u sukobu interesa, zbog toga što se bavila naučnim poslom. Naravno, ne mislim da je ona bila u sukobu interesa, ali valjda neka pravila važe i za druge.