Sada sam zbunjen posle onoga o čemu je govorio gospodin Tošković i ovoga o čemu je govorio gospodin Rističević. Gospodin Tošković je rekao da ova Vlada nije napravila od 27. jula prošle godine nijedan dinar duga "Puteva Srbije". Međutim, ministar Dinkić kaže da su u decembru ti dugovi bili oko pet milijardi, da su plaćeni, u međuvremenu, još milijarda i 350 miliona dinara koje tražite sada. Gospodine Rističević kaže da su dugovi na neki datum u maju bili osam milijardi, iz čega zaključujem da je makar nekoliko milijardi novog duga, gospodine Toškoviću, nastalo u međuvremenu.
Samo vas molim da se u okvirima vaše vladajuće koalicije, kad Vlada već ne želi da ovde pošalje ministra koji može da odgovara na ova konkretna pitanja, dogovorite šta je trenutno stanje.
Druga stvar, nije tačno, gospodine Toškoviću, da nema novih dugova. Ako "Putevi Srbije" pri sadašnjem nivou prihoda koje imaju nisu mogli da izmiruju obaveze, kako će ih izmirivati sada kada imaju još i obavezu da plaćaju PDV. To je između 23 i 25 milijardi dinara, gospodine Toškoviću, godišnje. Biće nešto manje kada se u potpunosti primeni metodologija Zakona o PDV. Oni će imati novi manjak. Već sada ga imaju.
Pre nekoliko dana, kad ste usvojili rebalans budžeta, dali ste im još šest milijardi i 200 miliona dinara. Sada im dajete još milijardu i 350 miliona. Krajem prošle, početkom ove godine ste im dali oko pet milijardi. Ubraće u ovoj godini oko 15 milijardi dinara, 120 miliona evra, recimo, od putarina. Dobiće još nekoliko milijardi. To je onih 10% od akciza i dobiće 6,2 milijarde dinara direktne dotacije iz budžeta i imaće ogroman manjak. To je problem. Zbog toga ne mogu da poverujem da će ovo biti poslednje preuzimanje duga. Neće biti. Ovo je na dan 1. aprila. Svi ti ugovori su i dalje isti. Nije zima, doći će zima ponovo tokom ove kalendarske, fiskalne godine, ponovo će nastati isti dug. O tome se radi.
Zbog toga ovo nije nikakvo rešenje. Da li su promenjeni ugovori u međuvremenu ili su i dalje ugovori iz 1992. godine? Pustite kampanju. Dođe, prođe, naravno da je strašno to što se radi u kampanjama, ali nije to suštinski problem. Ovako kako su organizovani "Putevi Srbije", oni generišu dugove non-stop. Oni koji zaključuju ugovore, odnosno anekse, sa njima znaju da neće imati da im plate. Nadaju da će se desiti na kraju ovako da se preuzme dug i da se plati. Tako je postavljen ceo sistem, nije zadnjih godinu dana, zadnjih najmanje 20 godina. Pitanje je šta je bilo i pre toga i koliko je to zaista bilo efikasno, ali se nekako drugačije doživljavalo, sve je zajednička kasa.
Moje ključno pitanje, ako je već tako, šta će nam onda JP "Putevi Srbije", ako mi iz budžeta dajemo, pazite, ustupili smo im prikupljanje neke vrste javnog prihoda ili takse za korišćenje puteva, putarina 15 milijardi, dajemo im deo i za akcize, dajemo im direktnu dotaciju i preuzimamo im dug. Onda nam ne trebaju "Putevi Srbije". Onda može država direktno da ugovara poslove i direktno da plaća. Biće i kasnije, jeftinije, uštedeće se za one koji su tamo zaposleni, za kabinet direktora koji je ogroman. To nam je onda jeftinije. Ne treba nam onda JP "Putevi Srbije" i ne dam ni dinar "Putevima Srbije" dok ne ispune svoju elementarnu zakonsku obavezu. Dobijaju direktnu budžetsku subvenciju. Po amandmanu LDP na Zakon o javnim preduzećima dužni su da Vladi dostave i da objave na svom sajtu plan unutrašnjeg restrukturiranja, odnosno plan kako će potrošiti novac za subvencije i šta će učiniti da im sledeće godine ne treba subvencija.
Da li su uradili to, gospođo Grubješić? Nisu. "Putevi Srbije" i dalje imaju upravni odbor, iako on ne postoji po zakonu već šest meseci. Zato nema ni dinara za "Puteve Srbije".

Lako ćemo za hrast, gospodine Radenkoviću, nego član 2. zakona o kome govorimo glasi – da Republika Srbija preuzima kao javni dug obaveze iz člana 1. ovog zakona u ukupnom nominalnom iznosu od 1.346.775.310 dinara.
Gospodine Radenkoviću, pitam vas kome se duguje taj novac?
(Predsedavajuća: Nemojte se obraćati direktno narodnom poslaniku.)
Obraćam se vama, gospodine Radenkoviću, a ovo kažem i gospodinu Petronijeviću koji se buni i viče. Prvo, zato što ministar Mrkonjić visoki funkcioner njegove partije, pošto je rekao da će odgovarati samo na pitanja iz svog resora, ne dolazi u Skupštinu.
O tome smo pričali na početku ove rasprave. Gospodin Radenković nije bio tu. Naravno, uvek se radujem kada je on tu. Te rasprave su uvek zanimljive, ali još jedan od razloga zašto gospodina Radenkovića pitam je zato što predstavnici Vlade ćute. Mislim da ovo traje možda pet, šest sati od kada je počela rasprava o ovom zakonu.
Zbog toga očekujem odgovor od vas, gospodine Radenkoviću. Ako se slažete sa amandmanom da se dostavi ovom parlamentu 15. jula lista firmi kojima se duguje, onda to recite. Onda očekujem da će makar vaša poslanička grupa u danu za glasanje podržati taj amandman. Sve drugo, hrast, ne hrast, Bog nam je podari lepu prirodu, to je više za gospodina Lazanskog i izbore za mis, ali ovo je ipak Narodna skupština. Ovde govorimo o preuzimanju u javni dug obaveze od 11,5 miliona evra.
Otvorili ste još neka pitanja. Meni bi bilo drago da vi budete ministar, da ne ulazim u kadrovska rešenja. Rizikujem da mi kažete isto i što gospodinu Veselinoviću, da se ne pitamo za Vladu. To je tačno. Ne nadamo se ulasku u nju. Sa gospodinom Veselinovićem vidite da li je u njegovom slučaju drugačije. Otvorili ste jedno vrlo važno pitanje. Shvatio sam da ste vi protiv privatizacije preduzeća. Vama ne samo da smeta to što su neke privatizacije, videćemo, utvrdiće sudovi, bile kriminalne, nego da ste vi protiv koncepta privatizacije uopšte. S tim imam veliki problem.
Mislim da je Milutin Mrkonjić progresivniji ministar od vas kao potencijalnog kandidata ili makar kao predsednika Odbora koji ipak dosta utiče i u partiji i u ovom parlamentu na politiku u ovoj oblasti. Mislim da tako nastaju dugovi, zato što su to Alajbegove slame, društveno i državno. Da li vi mislite drugačije, gospodine Radenkoviću? Shvatio sam da će sada doći mladi lavovi SPS i napraviti novu atmosferu u Vladi. Nemojte da ispadne Milutin Mrkonjić najprogresivniji.

Hvala gospođo potpredsednice.
Rekao bih da je pogrešni putem krenuo gospodin Radenković, pa ću zato pitati potpredsednicu Vlade za evropske integracije – da li se vi slažete sa stavom predstavnika vašeg koalicionog partnera da su za sve loše što se u ovoj zemlji desilo ili dešava krive petooktobarske promene. Ne doživljavam da gospodin Radenković to meni spočitava. Mislim da to spočitava onima koji sa njim sede u Vladi, baštine, ja se nadam, između ostalog i tekovine demokratskih promena od 5. oktobra, a onda dozvoljavaju da se neko ovako iživljava nad tim. Dozvoljavate da to rade predstavnici političke partije koji su ovu zemlju ostavili nakon što su probali da pokradu izbore na kojima su izgubili, sa platama od 20 maraka, sa restrikcijama koje su trajale pola dana i bez ikakvih puteva i sa onim putevima koji su preostali iz Mrkonjićevih akcija obnova i tri dana pre roka.
Da li se vi slažete, gospođo Grubješić, sa tim da je sve krenulo nizbrdo posle 5. oktobra 2000. godine? Da li možete da reagujete kad gospodin Radenković kaže da su oni ili da ste vi zatekli gospodina Drobnjaka. Gospodin Drobnjak je poslednji put rešenjem postavljen za direktora pre dve godine. Tako piše u izveštaju o radu preduzeća "Putevi Srbije". Da li ste ga i tada zatekli ili je tada Vlada odlučila, u toj Vladi je sedela i DS, da on bude direktor "Puteva Srbije"?
Da li ovde baš svako može da kaže bilo šta. Nekad je smešno, nekad nije smešno i završićemo ovo na kraju dana. Današnji dan ćemo završiti sa 11,5 miliona evra novog duga. Gospodin Radenković te teorije kulturne revolucije Mao Ce Tunga može da sprovodi na organima svoje stranke, ali onda nemoj da ovde priča kako se eto krenulo u zaduživanja kada su nestale pare od otpisa dugova Pariskog kluba. Onda mora da odgovori na pitanje – kako smo došli do tih 14 milijardi evra duga tada i šta je moralo da se desi u ovoj zemlji da bi se otpisao taj dug?

Dok imamo vremena, postavljaćemo pitanja.
Ponovo pitam da dobijemo odgovor – kako je moguće da je Predlogom zakona utvrđeno da će se u budžetu Republike Srbije obezbeđivati sredstva do iznosa od 1.346.000.000 dinara, a onda malo kasnije, u istom zakonu kažete da će se u posebnom postupku utvrđivati pojedinačna dugovanja prema svakom od putarskih preduzeća? Kako onda znate da je ukupan iznos 1.346.000.000 dinara, a onda ostavljate poseban postupak, odnosno poseban rok u kome će se prijavljivati potraživanja svakog putarskog preduzeća? Ne vidim nikakvu logiku u takvom rešenju.

Hajde da ponovimo još jednom pitanje. Dakle, ovaj Predlog zakona kaže da su utvrđene obaveze u nominalnom iznosu od jednu milijardu 346 miliona i nešto dinara na dan 1. aprila i da će prva rata, prva trećina ovog duga biti isplaćena tokom jula meseca. Sada je jul mesec. Da li je moguće da u ovom trenutku ne postoji precizna lista preduzeća kojima se duguje i koliko se duguje?
Drugo, upozoravam na jednu vrlo opasnu formulaciju u ovom članu koja kaže – putarskim i drugim društvima, zbog čega mi sumnjamo da će na ovaj način biti pokrivani neki dugovi Puteva Srbije, koji su nastali po čudnim osnovama, a ne po onim osnovama koje podrazumevaju osnovnu delatnost te firme.
Zbog toga sam ja, gospođo Grubješić, pitao u četvrtak, nisam dobio odgovor, pitam vas danas ponovo – zašto je JP Putevi Srbije u 2012. godini potrošilo više od 12 miliona dinara na troškove oglašavanja i propagande?
Zašto se oglašava monopolista? Koji je poslovni interes da se monopolista oglašava? Da li je oglašavanje monopolista dozvoljeno po Zakonu o javnim preduzećima, koji ste ovde usvojili? Jeste, ukoliko to posebnim aktom dozvoli Vlada. Da li je Vlada Srbije dozvolila posebnim aktom oglašavanje Javnog preduzeća "Putevi Srbije"? Utvrdili smo da su se "Putevi Srbije" oglašavali u 2012. godini. Danas vas pitam – da li se od 1. januara 2013. godine takođe oglašavaju "Putevi Srbije"?
Konačno poslednje pitanje kod ovog amandmana. Vidim da direktori nekih drugih javnih preduzeća kažu da će deo njihovih obaveza biti prenet u javni dug. Prema informacijama koje su objavljene u medijima, to je danas rekao direktor Javnog preduzeća "Putevi Srbije", čini mi se za iznos koji je veći od 50 miliona evra. Dakle, da li ova Skupština može da očekuje novi predlog Vlade kojim ćemo po istoj ovoj metodologiji i "Srbijagasu" dopustiti da u javni dug prenese 50 i nešto miliona evra duga?

Vi ste u članu 6. rekli da će izmirivanje obaveza prema putarskim i drugim društvima vršiti Ministarstvo finansija i privrede, Uprava za javni dug, u skladu sa aktom Vlade iz člana 5. ovog zakona. O tome smo maločas govorili.
Dakle, još jednom pitam – gde je tačno u rebalansu budžeta za 2013. godinu i na kojim pozicijama obezbeđen novac za ovako nešto? Da li će se novac obezbeđivati iz novog zaduživanja? Ako se obezbeđuje iz novog zaduživanja, onda uzmite u obzir da, recimo, Uprava za javni dug, kada radi emisije državnih zapisa iz kojih obezbeđuje sredstva predviđena budžetom, ima mnogo problema da realizuje te emisije, da se prosečno realizuje između 25 i 30%, da su kamate u ovom trenutku ili prinos negde oko 10%, i onda te iznose dodajte na ovaj iznos nominalnog duga koji ste preuzeli ovde, jer će to biti ukupan iznos u realnom novcu koji ćemo na kraju vratiti.
Imam još jedno vrlo važno pitanje. Mislim da makar na to pitanje, gospođo Grubješić, možete da dogovorite. Vi kažete u članu 4. da će se plaćati ovaj dug u tri međusobno jednake tranše, po jedna trećina u julu, septembru i novembru. Ali, vi kažete - u visini jedne trećine ukupnog iznosa obaveza utvrđenih u članu 2. U članu 2. piše jedna milijarda i 346 miliona. U Zakonu ne piše da li ćete vi svakom putarskom preduzeću isplaćivati obaveze prema njemu u tri jednake rate ili će biti moguć neki drugačiji redosled. Da li je moguća po ovom zakonu situacija da nekim od putarskih preduzeća celokupan iznos duga bude isplaćen u julu, a da neki drugi moraju da čekaju do novembra meseca? To nije regulisano zakonom. Po tekstu koji ste napisali, takva situacija je moguća, između ostalog i zbog toga što mi danas ne znamo koliki je dug. Ako je jedna trećina četiristo i nešto miliona, to znači da vi u toj prvoj tranši u julu, u odnosu na tri ili četiri npr. miljeničke kompanije ili putarska preduzeća, možete da izmirite dug. Ogromna je razlika u zemlji sa ovolikom inflacijom da li će neko dobiti ceo iznos u julu ili će morati da čeka do novembra.

Hvala vam, gospođo Grubješić, na ovome što ste rekli. Neću insistirati da idete dalje u ovim ocenama, ili u slaganjima sa onim što su mnogi od nas govorili. Ljudi koji ovo gledaju i javnost, svakako, elementarno prati politiku, vrlo dobro je razumeo šta ste zapravo vi, u ovih nekoliko minuta rekli i to jeste značajno u ovom trenutku.
Ne mislim da ćemo uspeti da završimo taj proces restrukturiranja javnih preduzeća do otvaranja poglavlja. Mislim, da ćemo uspeti da to, kako-tako, uvedemo u pristojne okvire, ili da bude prihvatljivo za EU poslednjeg dana pred naš formalni ulazak, kao što su to uradile neke zemlje pre nas.
Ali, bojim se da, dok taj posao budemo radili, da ne izgubimo pogled na ono što se zapravo dešava oko nas, što nije naša specifičnost. Dakle, čak i kad bi JP "Putevi Srbije" bilo najefikasnije u ovom trenutku, ili neka druga, ali hajde da uzmemo JP "Putevi Srbije", ono ne bi moglo da izvršava svoje obaveze regularno, na vreme, čak ni u ovakvoj zemlji koja nema mnogo puteva.
Ne mislim da će nam pomoći to što je komesar za konkurenciju Mimica koja ima iskustva, recimo sa hrvatskim slučajem, ali hajde da pogledamo tu zemlju. Ona je uspela da izgradi nekoliko autoputeva. Neuporedivo je bolja u tom pogledu i ona više danas ne može da servisira preko javnih izvora, odnosno preko javnih preduzeća, preko hrvatskih autocesta ni održavanje tih puteva. Želi da ih da u dugoročnu koncesiju koja je skoro pa prodaja autoputeva, koja su pre toga uspeli da izgrade, napravili veliki dug.
Zato nisam siguran da je put za ovo, ili druga javna preduzeća, da se u njima samo drugačije bira rukovodstvo, ili poslovodstvo da drugačije posluju. Mi moramo da imamo mnogo manje javnih preduzeća. Pre toga, moramo da donesemo političku odluku čime u stvari država mora, ili sme da se bavi i da onda imamo javna preduzeća, ili javno upravljanje, ili javne investicije isključivo u tim oblastima. Ove neke druge oblasti moramo da pustimo tržištu konkurencije i to neće biti lako, ali to je, prosto, jedini način.
Nisu jedini problem Srbije nepošteni direktori, problem je što u nekim segmentima država uopšte ne može da se bavi time.

Hvala vam na tome.
Nismo dobili odgovor na pitanje kako će se servisirati dug od 200 miliona evra za PDV. Slažem se sa onima koji kažu da sama profesionalizacija menadžmenta ne može da bude dovoljna. Zato mi i kažemo da moramo da imamo manje javnih preduzeća.
Slažem se sa gospodinom Lazićem koji kaže da ne može "Srbijagas" da proda ili da posluje mnogo uspešnije ako kupuje gas skuplje od cene po kojoj ga prodaje, ali svi ste vi glasali za takav sporazum sa Ruskom Federacijom, koji tako nešto omogućuje. Ujedinjeni regioni Srbije se pobunio u poslednjem trenutku, priznajem, ali ne mora onda "Srbijagas" ni da ima košarkaški klub kao što ima.
Tačno je, sazvali smo taj odbor. Gospodin Cvetković je rekao da je sve u redu sa MMF-om, da postoji neki problem sa knjiženjem, ali ste i vi iz SPS vikali celu kampanju "njet" MMF-u.

Uvaženi predsedniče, potpredsednici Vlade za evropske integracije, dame i gospodo narodni poslanici, kako ćemo sad ovako u Evropu, gospođo Grubješić? Verujem da ovo što danas morate da podnesete ovde u ime Vlade, da je mnogo teže ili da će biti mnogo teže od najgorih faza briselskih pregovora i onih koji su iza nas, a bogami i onih koji su pred nama.
Poslanička grupa LDP se danas spremila da govori o ovim predlozima, pogotovo o predlogu zakona kojim u javni dug želite da prevedete 1,35 milijardi dinara duga JP "Putevi Srbije". Očekivali smo da dođe ministar Dinkić. Verujući da ima nekakve obaveze, ja sam se nadao da će možda doći ipak i inženjer Milutin Mrkonjić, pa da sa njim najbolje porazgovaramo o tome kako on i njegovi neimari iz "Puteva Srbije" vode i to preduzeće i guraju ovu zemlju u nove dugove.
Za razliku od gospodina iz JS, ne mislim da je ovo pravi put i model po kome treba da se razvija čitava Srbija. Svakakvih predloga zakona, gospođo Grubješić, je bilo u ovoj Skupštini, svesni te i sami toga, dugo ste bili poslanica ovde, ali ovako bezobrazan predlog zakona kakav je Predlog o preuzimanju obaveza JP "Putevi Srbije" prema privrednim društvima na osnovu neizmirenih obaveza i pretvaranju tih obaveza u javni dug Republike Srbije, čitam zato što je i naslov neverovatan, dugo nije bilo. Vi znate da prevodite sve na engleski jezik u procesu evropskih integracija. Ne znam kako ste ili kako ćete prevesti na engleski, pogotovo u kategorijama evropskog zakonodavstva, samo naziv ovog zakona, a odredbe, apsolutno sam siguran da to nije moguće.
Dakle, ovaj zakon ima sedam članova i katastrofalan je čak i ovaj koji kaže kad zakon stupa na snagu. Prvo, ovim predlogom zakona je određen samo ukupan nominalni iznos dugova JP "Putevi Srbije", na dan 1. aprila 2013. godine i ništa više. Dalje se kaže da Republika Srbija preuzima u javni dug ove obaveze. Znate, 1,35 milijardi dinara je više od 11,5 miliona evra, po trenutnom kursu.
Vi dolazite pred ovu Skupštinu, kad kažem vi, mislim Vlada, naravno da ne mislim da ste vi lično odgovorni za ovakav predlog zakona, sa idejom da zatražite da građani Srbije, poreski obveznici, plate 11,5 miliona evra duga koji je napravilo preduzeće "Putevi Srbije", bez bilo kakve informacije, bez bilo kakve liste, kojim se to preduzećima duguje, po kojim osnovama se duguje, zašto JP "Putevi Srbije" nije moglo, kao što se očekuje od svih drugih firmi u ovoj zemlji, da redovno servisira obaveze, zašto "Putevima Srbije" moramo na ovaj način da izlazimo u susret, a ne izlazimo u susret, recimo, privatnom sektoru koji je, između ostalog, i zbog loše ekonomske politike Vlade ili zbog dugova koje prema njima imaju javna preduzeća, možda u još goroj situaciji od JP "Putevi Srbije".
Imam bar desetak pitanja, ne znam da li ćete vi moći da mi odgovorite na njih, a ne znam da li, recimo, gospodin Mrkonjić ima vremena da se time bavi, ja bih voleo da ima. Sva sreća, u ovoj zemlji ipak funkcionišu nekakve pravne procedure, pa postoji nešto što se zove redovni godišnji finansijski izveštaj. Pred sobom imam Finansijski izveštaj JP "Putevi Srbije" za 2012. godinu i napomene uz te finansijske izveštaje i na svakoj strani ima po jedno tri krivična dela za dugogodišnje kazne zatvora.
Da počnemo prvo od toga koliko zapravo novca građana Srbije godišnje ubere, troši ili baci JP "Putevi Srbije"? Da bi biračima, odnosno poreskim obveznicima u Srbiji bilo jasno, u 2012. godini, JP "Putevi Srbije" je od putarine prikupilo preko 14 milijardi dinara ili oko 120 miliona evra, po prihodu koji im pripada kao deo akcize na promet derivata nafte oko 8,7 milijardi dinara, od donacija države još milijardu i 600 miliona dinara. Sve to što se slilo u JP "Putevi Srbije" ne da nije dovoljno da ono ispuni svoje zakonske obaveze, nego za 2013. godinu ste upravo, odnosno poslanici vladajuće koalicije su pre pola sata njima dali još 6,2 milijarde dinara direktne subvencije, a sada tražite još milijardu, odnosno 11,5 miliona evra, praktično, otpisa duga. Tražite ili dovodite ovaj parlament u nemoguću situaciju.
Obrazloženje ovog predloga zakona je toliko srceparajuće da je negde između nivoa, turske serije su ipak preozbiljne za ovo, latinoameričke serije iz najgore produkcije. U ovim preduzećima kojima se duguje radi 10 hiljada ljudi, pa moramo da damo ovo što se sada traži, da oni ne bi ostali bez posla. To je tačno. Imam mnogo razumevanja za te ljude. Ali, šta ste pre toga uradili da se situacija u "Putevima Srbije" popravi i da se oni u budućnosti u poslovanju, recimo, od sutra ponašaju drugačije?
Na prvoj strani "Napomena uz finansijski izveštaj" piše da je Vlada rešenjem imenovala za direktora Zorana Drobnjaka, diplomiranog inženjera. Ta rečenica je već dovoljan osnov da LDP ne može da glasa za ovakav zakon. To je čovek koji je napravio ko zna koliko skandala u poslednjih nekoliko godina. Ne zanima me on lično, to su mu dopuštale prethodna vlada i ova vlada. Svaki put kada se pomene Zoran Drobnjak, pomenuću skandal sa saobraćajnim nesrećama kod Novog Sada, kada je bio toliko bahat da je govorio – pa valjda nisu slepi da ne vide toliki betonski stup. Takav čovek nema nikakvo pravo da traži bilo kakav novac od poreskih obveznika u Srbiji.
Preduzeće za koje tražite da preuzmemo njihov dug od 11,5 miliona evra, samo po ovom osnovu, je prošle godine imalo rashode po osnovu kamate od dve milijarde dinara i minuse na osnovu kursnih razlika od 5,5 milijardi dinara. "Putevi Srbije", gospođo Grubješić, za koje tražite 11,5 miliona evra novog novca godinama ne plaćaju PDV u ovoj zemlji. Od 2007. godine, na apsolutno neverovatan način koji nije dopušten nikom drugom u ovoj zemlji, tom preduzeću se oprašta, odnosno dozvoljava da ne izmiruje svoju elementarnu zakonsku obavezu. Finansijski izveštaj ovog preduzeća utvrđuje i kolika je ta obaveza, odnosno koliki je poreski dug, koji je nastao na osnovu vršenja krivičnih dela, jer kada od 2007. godine ne plaćate PDV, to je sasvim sigurno krivično delo, iznosi sama obaveza za PDV za 2007, 2008, 2009. i 2010. godinu je 11.294.857.000 dinara. Kamate obračunate do 21. septembra 2012. godine iznose još dodatnih 12.747.650.000 dinara. Dakle, negde do pred kraj 2012. godine, dugovi "Puteva Srbije" za neplaćeni PDV iznosili su 24.000.000.000 dinara, malo više od 200.000.000 evra. Za takvo preduzeće, koje je toliko novca ukralo građanima Srbije, vi tražite još 11,5 miliona evra.
Juče se pojavila vest u medijima da je zasedao Upravni odbor JP "Putevi Srbije". Doneo je nekoliko neverovatnih odluka. Prva je da će poštovani odluke Ministarstva finansija, to je dosta zanimljiva sloboda koju upravni odbor jednog javnog preduzeća uzima za sebe da uopšte odlučuje da li će poštovati zakon ili odluke svog osnivača ili neće. Dakle, posle punih šest godina su odlučili da ipak počnu da plaćaju PDV. Doneli su takođe odluku da će u narednom periodu, pošto je naravno to taj samoupravno-socijalistički rečnih javnih preduzeća, izvršiti sveobuhvatnu analizu i naći modele kako će to raditi. Ne znam da bilo koje drugo preduzeće u ovoj zemlji može da pravi analize i pronalazi modele kako će plaćati PDV pošto je zakonom propisano kako se plaća PDV.
To je zanimljivo, juče je bio 4. jul, a pre toga je u medijima objavljena informacija da "Putevi Srbije" od 1. jula plaćaju PDV. Ali, ono što je nastrašnije u svemu tome gospođo Grubješić, je sama činjenica da je 4. jula 2013. godine zasedalo nešto što se zove Upravni odbor JP "Putevi Srbije". Javna preduzeća po Zakonu o javnim preduzećima već šest meseci ne mogu da imaju upravne odbore, pa kako "Putevi Srbije" imaju Upravni odbor koji zaseda 4. jula i donosi odluke. Da li su to zakonite odluke ili su nezakonite odluke? Mi smo ovde dane proveli sa gospodinom Dinkićem, sve vreme se ubeđujući oko toga da li će se sada okrenuti novi list, nova logika, novi majn cet i kako će od sutra biti sve drugačije, kako će biti zavedena finansijska disciplina.
Prošle nedelje je izašao podatak o tome da u slučajevima kontrole koji su obavljeni kod 42% obveznika nije zapravo na ispravan način plaćalo, odnosno obračunavalo, odnosno registrovalo promet za koje je obavezno plaćanje PDV. Pa kako ćete, ko ima obraz u ovoj zemlji, da tim ljudima traži da to promene, da zavede finansijsku disciplinu ako se "Putevi Srbije", a onda i mnoga druga javna preduzeća koju takođe štiti ova vlast, kao što je štitila i prethodna vlast ili prethodne vlasti, ponaša na ovaj način. Hoćete na kraju da jurite nekog sitnog privatnika a istovremeno vam ovi duguju po stanju iz prošle godine 24 milijarde dinara samo po osnovu PDV. Kakva je to poruka ljudima? Da li stvarno očekujete da ćete ispuniti one ciljeve koje ste postavili rebalansom?
Kažete u obrazloženju zakona da ako prihvatimo ovaj zakon da će JP "Putevi Srbije" biti dovedeno u takvo stanje likvidnosti da će u budućnosti moći da ispunjavaju sve svoje obaveze. Kako će biti dovedeni u to stanje kad već imaju najmanje 240 milijardi dinara duga samo po osnovu neplaćenog poreza na dodatu vrednost?
Više ne mogu da brojim razloge zbog koga smo protiv ovog zakon pa ih neću posebno ni navoditi ali jedan od njih gospođo Grubješić je svakako to što pod stavkom ostali poslovni rashodi u 2012. godini finansijski izveštaj JP "Putevi Srbije" kaže da su troškovi reklame i propagande bili 12 miliona dinara. Da li možete da mi objasnite molim vas zašto se oglašava i reklamira JP "Putevi Srbije"? Koji je njegov konkurent na tržištu pa ono ima potrebu da svoju poslovnu poziciju popravi time što će se oglašavati u javnosti? Ako neko vidi Drobnjakovu reklamu za auto-put, naplatnu kućicu, hoće li onda on da ide kod njega da koristi auto-put, a neće kod nekog drugog ko ne postoji u ovoj zemlji?
Ovo nije samo sprdnja sa ljudima u ovoj zemlji, ovo je i direktno kršenje zakona pošto kao što znate na osnovu amandmana LDP Zakonom o javnim preduzećima je zabranjeno oglašavanje na komercijalnoj osnovi preduzećima koja imaju monopolistički položaj na domaćem tržištu osim ako ne dobiju saglasnost Vlade.
Vi ste potpredsednica Vlade da li je Javnom preduzeću "Putevi Srbije" izdata dozvola da se ipak oglašava? Ako jeste, iz kog razloga? Naravno, odmah pored troškova reklame i propagande su i troškovi reprezentacije. Troškovi reprezentacije su nešto malo manji od reklama, oni su 11.800.000 dinara. To nije ni čudo pošto JP "Putevi Srbije" je firma, kako takođe konstatuje finansijski izveštaj, u kome 2% zaposlenih radi u kabinetu generalnog direktora. Pretpostavljam da biste vi bili veoma srećni da jednog dana 2% recimo, državnih službenika pomaže vama u procesu evropskih integracija. Mislim da bi to bilo sjajno za ovu zemlju. Ne znam da li ćete se za to izboriti vi ili neko ko u budućnosti bude na vašem mestu ali očigledno da je Zoranu Drobnjaku i direktorima drugih javnih preduzeća takav luksuz dozvoljen.
Šta je sa drugim javnim preduzećima pošto ona naravno funkcionišu na isti način kako funkcioniše i ovo preduzeće. I dalje svuda imate i nadzorne i upravne odbore, juče smo pričali o nacionalnim parkovima, o "Đerdapu", o skulpturama morune, isto je tako i u JP "Putevi Srbije". Drobnjak se iznervira, viče, onda počne da plače, žao mu je. Onda priskoči Milutin Mrkonjić i neimari nastavljaju da prave gubitke kao i uvek.
Drugo, kako ste utvrdili da su ti dugovi 1,35 milijardi dinara? Zašto brinem? Zato što paralelno vi danas obrazlažete i drugi zakon i ovo pokrivanje dugova u zdravstvenom sektoru gde se na kraju pokazala potpuno neverovatna situacija, da je razlika u ciframa enormna, da je od ovog parlamenta tražena i dobijena od parlamentarne većine saglasnost da se pokriju dugovi od 13 milijardi dinara, a na kraju su oni za dve trećine manji, gospođo Grubješić. Koliki su zapravo dugovi koje imaju "Putevi Srbije" prema putarskim preduzećima ili izvođačima radova? Zbog toga što u izveštaju za 2012. godinu kaže se da je na dan 31.12. da su te obaveze iznosile tri milijarde 758 miliona dinara. Ministar Dinkić juče odgovarajući na naša pitanja je rekao da su otprilike krajem 2012. godine, odnosno u decembru, one utvrđene na oko pet milijardi i da je to plaćeno, a u međuvremenu se pojavila još ova milijarda i 350 miliona. Kako je to uopšte moguće? Šta rade ti ljudi?
Četrdesetsedmo pitanje, gospođo Grubješić. Juče smo razgovarali sa ministrom o tome a na osnovu kojih ugovora su nastale ove obaveze. Ministar se zainteresovao kako kaže, a ja mu verujem i kaže da su mnogi ugovori iz 1990. godine ili godina oko tog vremena, a da su ove obaveze o kojima danas govorim nastale na osnovu 9, 10 ili 11 ugovora. Od 90-te se ceo svet promenio. Nije postojala EU, pošto vi vodite evropske integracije ali još postoje ti ugovori koji se dopunjuju aneksima i na osnovu kojih tražite još 11,5 miliona za JP "Putevi Srbije".
Kažete u Predlogu zakona da će Vlada na osnovu predloga Ministarstva saobraćaja utvrditi tačan iznos potraživanja koja ima svako od tih preduzeća. Znate šta, ja ne verujem ministru saobraćaja, a onda iz toga ne verujem ni vašoj Vladi da ćete to uspeti da uradite na normalan način. Da li je gospođo Grubješić ovaj zakon u skladu sa nekim drugim zakonima koji postoje u ovoj zemlji? Da li će to preuzimanje, odnosno dugova biti izvodljivo po zakonima koji regulišu obligacione odnose ili trgovinske odnose ili neke slične odnose? Nisam siguran da ovakav leks specijalis takvu posledicu može da proizvede. Verovatno ovde ima mnogo većih stručnjaka koji će uspeti da dokažu da je tako nešto moguće.
Drugo, u kakvoj je finansijskoj situaciji JP "Putevi Srbije"? Da li su oni u blokadi ili nisu u blokadi? Vidim da im se značajno smanjio iznos blokade, recimo, u ponedeljak i u utorak. Mislim za nekih 150 miliona. Da li je toliki bio promet na naplatnim rampama prošlog vikenda? Nisam siguran. Ili se to preduzeće veštački izvlači iz blokade da bi moglo da obavlja ove ili neke druge slične poslove.
Nisam siguran da se na tim osnovama mogu obavljati evropske integracije, gospođo Grubješić. Da se evropske integracije mogu uspešno obavljati kad postoji tolika razlika između, recimo, ulaznih i izlaznih faktura u jednom preduzeću, kao što je slučaj u JP "Putevi Srbije". Na kraju neće biti tema ni Kosovo, ni Ustav, ni bilo šta slično, ovo će biti problem u evropskim integracijama.
Bilo je divno gledati taj trenutak ulaska Hrvatske u EU, ali šta su bili njihovi najteži poslovi na samom kraju integracija? Mnogo veći od tog problema odnosa Hrvatske i Slovenije, bilo je pitanje restrukturiranja škverova, odnosno tako oni kažu za brodogradilište, odnosno tog sistema javnog preduzeća, odnosno sistema subvencija i dotacija. Ako već to imamo kao primer ispred sebe, zašto nešto ne naučimo iz tog primera?
Dakle, da jednom prestanemo da dajemo veštačko disanje ovakvim javnim preduzećima ili da jednom uz vaš zahtev ili nikad više, jer uvek tako kažete, još jedno veštačko disanje, da dobijemo neki plan restrukturiranja javnog preduzeća. Koliko će imati manje zaposlenih, kako će podići efikasnost poslovanja, što je takođe obaveza, podsećam vas po Zakonu o javnim preduzećima. Taj fantomski upravni odbor javnog preduzeća "Putevi Srbije" koji je juče zasedao je istovremeno usvojio plan poslovanja za 2013. godinu i naložio poslovodstvu da izradi plan unutrašnje organizacije kompanije, odnosno promena.
Kako možete prvo da usvojite plan poslovanja, a onda da tek počnete restrukturiranje? Valjda postoji neka elementarna logika. Ako je ne razume Zoran Drobnjak, onda je obezbedite vi, pošto je to vaša obaveza kao Vlade.

Poštovana potpredsednice, ministre, dame i gospodo narodni poslanici, podneli smo amandman u ime poslaničke grupe LDP i ovo je zapravo bio naš politički gest, prosto da pokažemo u kom pravcu, kada je reč o javnim finansijama ili kreiranju budžeta, razmišlja LDP i koliko je to različito od onoga što smatra i što radi Vlada ili makar oni koji u Vladi imaju tu moć da spreče bilo kakvu vrstu ozbiljne, suštinske, strukturne, dubinske reforme, koja bi zapravo mogla da bude jedini spas budžeta Srbije i u 2013. godini i u godinama koje su pred nama.
Naravno da sa jedne strane ovaj amandman, kao i deo drugih amandmana, koliko vidim, formalno nije do kraja u skladu sa tim čuvenim članom 28. Zakona o budžetskom sistemu, ali je to još jedan od razloga zbog čega u pristojnim i normalnim zemljama prava, široka i ozbiljna rasprava i priprema budžeta i rebalansa budžeta traje, u slučaju budžeta nekoliko meseci, a u slučaju rebalansa makar nekoliko nedelja. Da biste vi amandman kojim predlažete velike promene u ovom opštem delu budžeta, odnosno da biste generalne prikaze prihoda i rashoda mogli do kraja da sprovedete kroz čitav Predlog rebalansa, po Zakonu o budžetskom sistemu, trebaju vam desetine izmena i dopuna, odnosno amandmana, što svakako nije ni moguće uraditi ako budžet pošaljete u Skupštinu 26. juna, a imate ambiciju da se o njemu raspravlja već 1. jula.
Na nivou političkog gesta jasno je šta smo želeli mi, a šta ne dozvoljava Vlada. Liberalno demokratska partija je želela ovim amandmanom da smanji subvencije ili dotacije, ono što je zapravo ključ neefikasnosti srpskog budžeta, a onda i srpske državne javne ekonomije, za ukupno, po ovom amandmanu, tri milijarde dinara i da pokažemo gde bismo mi u ovoj situaciji, to nije teorijska situacija, nego situacija konkretnog budžeta, odnosno rebalansa budžeta, najvećih rupi koje postoje, mogli taj deo da prebacimo.
Jedno javno preduzeće kome smo želeli da uzmemo, ja to tako kažem, da uzmemo milijardu dinara je Javno preduzeće "Putevi Srbije". Obrazloženje da to preduzeće mora da prima subvenciju i obrazloženje da će bez toga biti ugrožen drumski saobraćaj, kako čini mi se piše u ovom obrazloženju, ne može da bude dovoljno ubedljivo, odnosno dovoljno jako u ovom trenutku, zbog toga što to preduzeće traži novac od građana Srbije i pre toga građanima Srbije preko ovog parlamenta mora da pokaže da je sposobno da obavlja one funkcije zbog kojih je osnovano i da ispunjava svoje obaveze.
Da nemamo istovremeno, gospodine Dinkiću, na dnevnom redu raspravu o preuzimanju dugova JP " Putevi Srbije" možda bismo imali razumevanja za subvenciju koju tražite od 6,2 milijarde dinara samo po ovom osnovu za "Puteve Srbije". Da ne znamo ko je direktor tog preduzeća, da ne znamo kako se on ponaša, da ne smatramo da je vrhunski bezobrazluk da damo šest milijardi i 200 miliona dinara na upravljanje direktoru "Puteva Srbije", koji kad neko pogine u zemlji zbog toga što se to preduzeće ponaša neodgovorno, i na loš način obeležava put ili deo puta na kojem radi, kaže – pa nisu valjda bili slepi, mogli su da vide onoliki betonski stub. Za tu vrstu bezobrazluka nemamo razumevanja.
Drugo pitanje je – u kakvoj su situaciji "Putevi Srbije", da li su "Putevi Srbije" u blokadi ili nisu u blokadi? One poslove, gospodine Dinkiću, za koje ćete im dati poklon, odnosno preuzeti njihova dugovanja i pretvoriti ih u javni dug za nekoliko dana, na osnovu kakvih ugovora se ulazilo u te poslove? Iz koje godine su osnovni ugovori, na osnovu kojih su pravljeni aneksi, po kojima su napravljeni dugovi nekim putarskim preduzećima? Da li su to ugovori iz 2010, 2011, 2012. ili ima i osnovnih ugovora starih 20 i više godina gde se svake godine štancuju aneksi, sve u očekivanju da će u jednom trenutku država preuzeti dug i isplatiti te poslove. Mnogi od tih poslova tri puta su u međuvremenu propali ti putevi i otvorile se nove udarne rupe za koje danas tražite novac i ovim budžetom i onim što će doći na dnevni red za nekoliko dana.
Pričaćemo posebno o tome da li je uopšte u pravnom smislu moguća ta operacija koju tražite kod preuzimanja duga "Puteva Srbije"? Da li je moguće po drugim zakonima u ovoj zemlji? To je ogromno pitanje. Vi ćete možda na kraju reći nema veze sa vama, to će raditi resorni ministar. Toga se i bojim da će raditi resorni ministar, pa da će to biti burazersko pokrivanje i dugova i ugovaranja novih poslova. Pošto je iz njegovih obrazloženja ili obrazloženja nekih njegovih kolega u Vladi apsolutno nemoguće utvrditi ni kada će biti gotov Koridor 10, bio je gotov već deset puta.
Druga budžetska institucija sa čije pozicije smo tražili skidanje takođe milijardu dinara je Nacionalna služba za zapošljavanje. Govorili smo o tome toliko puta, mislim da nikog u ovoj zemlji ne moramo da ubeđujemo koliko je neefikasna ta služba, koliko je ona zapravo nesposobna u obavljanju onog posla za koji je osnovana, a njen posao nije samo da bude protočni bojler za deo naknada koje treba da dolaze za nezaposlene kroz budžet, nego je valjda i neka uloga u traženju posla. Prenebregavate činjenicu da je ovo ipak 2013. godina i da postoji konkurencija na tržištu firmi, koji se bave zapošljavanjem, odnosno pomaganjem pri traženju posla ljudima, da kada toliko novca ulupate u Nacionalnu službu za zapošljavanje, ubijate ceo jedan deo tržišta koji je vrlo dinamičan koji se u teškim uslovima ipak, kako tako, razvija, da finansirate koliko ima tačno tih područnih jedinica Nacionalne službe za zapošljavanje. Čini mi se 30 i nešto, pa ispod toga još ko zna koliko. Ima ih otprilike svuda tamo gde se raspisuju lokalni izbori. To je još jedan od lokalnih izvora za borbu za glasove.
Treće, mesto gde mi smatrao da je moguće uzeti još značajan novac su "Železnice Srbije" i o tome smo hiljadu puta razgovarali. Kažete u obrazloženju za odbijanje amandmana da bi dalje smanjivanje subvencija koje dobijaju ugrozilo redovno, odnosno obavljanje osnovnih delatnosti tog preduzeća. Mi danas ni ne znamo šta su osnovne delatnosti "Železnice Srbije". U koliko zavisnih kompanija su podeljene "Železnice Srbije"? U četiri, kao što ste odlučili pre dve godine ili u dve plus jednu, kako govori Simonović, direktor "Železnica", ili u onoliko kompanija koliko to zahtevaju ugovori o kreditima koji su u međuvremenu potpisani i gde je preuzeta obaveza demonopolizacije na delu tržišta železničkih usluga, koje ne znam kako ćete ostvariti do kraja ove godine.
Kad bismo znali za šta tačno ide 13 milijardi dinara železnicama koje tražite, onda bismo mogli možda da prihvatimo i argument da 12 milijardi nije dovoljno, ali mi to ne znamo. Godinama smo slušali da čitav taj iznos odlazi za isplatu plata u "Železnicama Srbije" da li to i dalje tačno? Koliko zaposlenih ima u "Železnici"? Imali su dug oko 18,5 hiljada, da li danas, godinu dana nakon formiranja ove Vlade "Železnice" imaju manje zaposlenih? Ako imaju manje, koliko manje zaposlenih imaju? Činjenica da formalno imaju oko 18.000, 18.500 zaposlenih je opsena zato što postoji još niz firmi bivših, sastavnih delova "Železnica Srbije" u kojima radi još nekoliko hiljada ljudi. Oni samo formalno nisu deo "Železnica Srbije". U suštinskom smislu oni ne rade na tržištu i dalje rade samo za "Železnice Srbije", direktno zavise od "Železnica Srbije" i zbog toga moramo da ih računamo kao deo tog sistema.
Šta smo mi predložili sa druge strane, gde da ode deo tog novca? Predložili smo, recimo, da deo novca ode u dodatna sredstva za RFZO, iako naravno mislimo da je taj fond takođe sada neefikasan. Ali, postoje gospodine Dinkiću neke urgentne stvari koje su valjda važne u ovoj zemlji, još neke amandmane smo podneli, pričaćemo o tome.
Postoji deo građana ove zemlje koji su osigurani, koji plaćaju osiguranje zdravstveno za sebe ili to za njih rade njihovi članovi porodice, a koji ne mogu da dobiju elementarnu zdravstvenu uslugu. Obrazloženje je uvek da to propisi ne dozvoljavaju, a sa druge strane da nema dovoljno para. Pre tri ili četiri meseca smo govorili o slučajevima ugrožene bolesne dece u Srbiji. To nije bio jedan incidentni slučaj, to je sistemska stvar. Liberalno demokratska stranka je dozvolila tri meseca da različite radne grupe, direktor RFZO, ministarka zdravlja, čitava Vlada, pokušaju da pronađu način da se taj problem reši, odnosno premosti. Nisu našli način. Ovih dana traje nova sms akcija skupljanja pomoći za Anitu Balaš, odnosno za njeno lečenje, odnosno operaciju u Hjustonu.
Ništa u međuvremenu niste ponudili kao rešenje. Zbog toga smo mi smatrali da je bolje da ode još jedna milijarda RFZO, pa da i lečenje takvih ljudi, pogotovo onih koji ne mogu da se leče u zdravstvenom sistemu Srbije bude moguće ili makar bude lakše, a da malo manje novca ode Mrkonjićevim i Drobnjakovim "Putevima Srbije" i Simonovićevim "Železnicama Srbije". Budžet je to, opšti deo budžeta posebno, kome hoćete da uzmete i kome hoćete da date. Šta smatrate da su prioriteti države? Mi mislimo da je veći prioritet lečenje i RFZO nego što su to proprali "Putevi" i propala "Železnica Srbije". Vi smatrate da je to obrnuto, odnosno da je drugačije i redu. Samo onda nemojte da govorite o tome, ne mislim samo na vas, pre svega mislim na čitavu Vladu, o promeni logike, o promeni načina razmišljanja, o uštedama i strukturnim reformama. Toga očigledno u ovom Predlogu rebalansa budžeta nema.
Zašto još sumnjamo da ne treba davati ovolike subvencije javnim preduzećima? Zbog toga što vas nedeljama molimo da raspišete konkurse za direktore javnih preduzeća. Napravili smo i neku vrstu pritiska i rokovi su istekli "Železnica Srbije" 30. juna i počeli ste od 2. jula da raspisujete konkurse. Juče je Vlada donela odluku da raspiše konkurse za sedam javnih preduzeća, od čega su šest javna preduzeća nacionalni parkovi. Ne znam da li građani znaju, dakle, mi imamo šest posebnih javnih preduzeća koji su nacionalni parkovi. Gospodine Dinkiću, juče ste na sednici Vlade Srbije doneli odluku da se raspiše konkurs za izbor direktora JP "Šar planina".
Dakle, Srbija ima Javno preduzeće "Nacionalni park Šar planina" u kome radi 26 zaposlenih, gospodine Dinkiću, i pogledao sam naravno sistematizaciju radnih mesta: sekretarica, pravnik, blagajnik, arhivar, likvidator, vozač terenskog vozila, vozač buldožera, referent šumske građe. Nemaju ni sajt, ne ispunjavaju nijednu obavezu. Da li rade ti ljudi? Koliki je njihov prihod godišnje? Koliko ljudi poseti taj nacionalni park? Ali, u redu, hajde da kažemo to je na Kosovu teška je situacija. Nacionalni park Đerdap u sred Srbije ima šest članova nadzornog odbora, umesto pet koliko je po zakonu.
Kad pogledate biografije članova nadzornih odbora, predsednici fudbalskih klubova u Nadzornom odboru JP "Đerdap", kad pogledate plan javnih nabavki, osim glisera, to im možda i treba, velika je reka Dunav, oni prave šest skulptura morune.
Možete li da mi objasnite čemu služi šest skulptura morune u JP koje toliko posetilaca ima, da je u njihovom informatoru o radu poimenično navedeno ko je u 2012. godini kupio kartu za taj nacionalni park? Pa, ima ime, prezime, Salczbrug, dve karte. Pa, škola, 12 karata. "Megatrend" Univerzitet 30. To je lepo. Društveno odgovorno poslovanje "Megatrenda", poštujem. Oni imaju 75, mislim, zaposlenih. Direktora, dva pomoćnika direktora, šest članova Nadzornog odbora.
Juče smo vam rekli da poštujete Zakon o javnim preduzećima. Da imate samo nadzorne, a ne uglavnom i paralelne i nadzorne i upravne odbore, kolika bi ušteda bila? Šezdeset miliona dinara. Samo to je dovoljno za jedno 240 penzionera u Srbiji da prima penzije.
Ali, ne vidim kakav je smisao da plaćamo 35 članova nadzornih odbora nekakvih javnih preduzeća koja se zovu nacionalni parkovi.
Druge nisam ni stigao da pogledam. Naplaćuju usluge, 240 dinara je usluga da zajedno sa stručnim vodičem sedite i gledate ptice. Okej, sve je to lepo, briga za ljude, briga za životinje, briga za hrast, ali ja mislim da imamo obavezu da imamo neke prioritete. Prvo, bolesna deca, pa ljudi, pa hrast, pa divlje svinje i fazani. To iz onog budžetskog fonda za razvoj lovstva.
Ako se ta logika ne dogodi, onda se nikada ništa neće promeniti u ovoj zemlji, gospodine Dinkiću. Svaki put će biti predviđeno Zakonom o budžetskom sistemu. Plaćaju lovci takse, kako da im uzmemo pare i večito će biti deficit od dve milijarde. Nekoliko milijardi za kredite i vrtećemo se u krug i neće uvek biti jun kad skoče neporeski prihodi, videće se da nije dovoljno.
Ne može ova zemlja da izdržava sve ono što oni koji je vode imaju ambiciju da uzmu od građana i da izdržavaju.
Videćemo sledeće konkurse. Vidim da je sledeće za "Skloništa Srbije". Cela Srbija je postala sklonište.

Osim što pola sata čekam da dođem na red da pričam o amandmanu, vi dozvoljavate ovako nešto. Povreda člana 107. Ko je bio lokator u Srbiji? Kako dozvoljavate da tako neko uopšte govori u Skupštini i to nakon ministra koji nam govori o novom načinu razmišljanja, novom pogledu na svet, o nasleđenim problemima? Neću dalje ni da ulazim.
Ne znam zašto se gospodin Atlagić buni. On jeste i bukvalno vodio rat pošto je učestvovao u njemu i nije to nikakva valjda sramota, ali niko u ovoj zemlji nije bio ničiji lokator. Ako hoćete, lokatori su bili oni koji su bili hrabri ratnici, a zapravo su prodavali drvnu građu ili su ih na kraju uhapsili kao jadnike u špajzu sa Modiljanijevom slikom koja vredi nekoliko miliona.

Ne znam da li da odustanem od ovoga, s obzirom da je gospodin Ilić iskazao stvarno čudnu ambiciju da određuje poslanicima o čemu mogu da govore ili je mislio na nekog konkretno, ali to nije precizirao. Šta građani misle o nama i kakvo uverenje imaju zašto mi nešto radimo? To će oni pokazati na odgovarajući način.
Naravno, govoriću o bolesnoj deci zato što mislim da je skandal da za njih nema, a oni su osiguranici u zdravstvenom sistemu. Mislim da je sramota da za njih nema, a da ima za mineralizovane brikete soli, startere, grovere, vitaminsko-mineralne dodatke i ostala sredstva radi unapređenja prihrane i zdravstvene zaštite divljači, recimo, u Severnokosovskom i Južnokosovskom lovnom području za šta ćete izdvojiti 110 miliona dinara iz budžeta Republike Srbije. Mislim da ne treba da dajemo za to, nego da te pare treba da prebacimo za Fond za lečenje retkih bolesti. Ne govorim to napamet.
Nisam rekao – smanjite poreze i povećajte socijalna davanja, nego sam konkretno rekao – skinite sa ove pozicije i stavite na ovu poziciju. Izvinite, u tome ne vidim nikakav populizam i demagogiju, a i ako postoji populizam i demagogija, kako da vam kažem, baš me briga. Ako ova mala stigne do Hjustona i preživi operaciju, biću zadovoljan, pa možete da radite šta hoćete, ali da se vratimo na ovo što je govorio gospodin Dinkić.
Hvala vam, gospodine Dinkiću, što ste pomenuli tih pet godina koje su problem. Ne mislim da je problem pet godina. Mislim da je problem 50 godina i da 50 godina ova zemlja ne može da odgovori na pitanje zašto je toliko neefikasna i ne može da servisira svoje tekuće troškove.
Zašto sam se javio po ovom amandmanu? Imam jedno potpitanje. Ovde se govori o školama, vi ste rekli da su, ne brinite još gore bi bilo da stvarno pozovete premijera Dačića, umesto vaše saradnice, on ne bi prestajao da govori i da dobacuje, pa ne bismo mogli ni ovoliko da razgovaramo, odložene neke kapitalne investicije, odnosno izgradnja nekih škola. Da li imate informaciju, to je nemoguće saznati iz drugih ministarstava, da li je planirana, recimo, izgradnja i jednog toaleta sa tekućom vodom u školama u Srbiji? To nije velika investicija i ne mora da čeka bolja vremena. To je nekoliko hiljada evra po školi. Mislim da biste to mogli da uradite. Zašto to mislim? Čini mi se da je češće problem u lošem planiranju i ne prepoznavanju prioriteta, nego u nedostatku para.
Dakle, druga stvar je da ste vi rekli, gospodine Dinkiću, da su stranke velike i da u jednom trenutku će lideri morati da preuzmu odgovornost za one koji na lokalu ili u državnim preduzećima ne izmiruju svoje obaveze itd. Verujem da je to vaš stav. Šta ćemo sa onim lokalnim funkcionerima ili direktorima velikih društvenih, državnih, javnih firmi koji u jednom trenutku promene stranku?
Na primer, za dugove koji su nastali po raznim osnovama u RTB Bor, neki od njih. Za vreme gospodina Spashovskog, u različitim fazama, recimo 90-ih je bio u tadašnjoj vlasti ili poslednjih nekoliko godina kada je bio u G17 plus, odnosno URS, i onda je čovek rešio da pređe u SNS. Koji sad lider odgovara za njegove eventualne greške? Slobodan Milošević nije u stanju. Verujem da vi ne želite da preuzmete odgovornost. Video sam da ste vrlo vispreno, kao prvu firmu na listi za skidanje sa državne pomoći, naveli baš RTB Bor, i to dan nakon što je gospodin Spashovski prešao u SNS. Naravno, ne mislim da je to razlog. Ko sada odgovara za te dugove? Ne znam, ima 130 miliona dinara duga opštini koji su napravili.
Ko dogovara za to bahato ponašanje, da kada ovde poslanica LDP Radmila Gerov govori o poslovanju RTB Bor, iz nečega što se zove Služba RTB za odnose sa javnošću, kako to nobl zvuči, neko dogovori narodnom poslaniku na vrlo bahat način – oni koji su vas nahranili pogrešnim informacijama, tu smo da vam sve objasnimo, pokažemo, dokažemo, dođite, budite nam gost? Kome odgovaraju sada ti ljudi, odnosno ko odgovara za njih? Vi ili njihovi novi partijski šefovi?
Zašto je bitno ovo pismo koje je dobila gospođa Gerov od rukovodstva RTB Bor? Zato što je u njemu priznanje onoga o čemu mi govorimo godinama. Njeno pitanje je bilo – zašto jedna ili neke firme dobijaju mogućnost da se avansno naplaćuje ono što rade? Oni ovako kažu: "Mnogima, i to po državnom nalogu, RTB daje bakar na odloženo, recimo "Jagodinskim kablovima", "Valjaonici bakra", pa i "Farmakomu". RTB Bor daje bakar sa odloženim plaćanjem čak i onim domaćim kupcima koji nemaju državnu zaštitu".
Da li umete da mi objasnite, gospodine Dinkiću, šta je to državna zaštita u ovakvom pravno-političko-privrednom sistemu, da kažem malo tim starinskim rečnikom? Kako se to utvrđuje i ko za to odgovara? Tu je problem, gospodine Dinkiću, zato što vi ustanete i govorite da nešto moramo da prodamo da bismo vratili možda prevremeno neki preskup, loš kredit koji je uzeo neko pre vas. Sve se slažem, ali tri minuta pre vas je gospodin Arsić pričao o kupovini tri šećerane za tri evra.
Da li se u tržišnoj privredi, kada se proda imovina, raspiše neki tender ili konkurs i na taj konkurs se neko javi i onaj ko ponudi najbolje uslove pobedi? Da li je to naša vizija, mislim da treba da bude, ili je, recimo, prodaja "Telekoma" iz 1997/1998. godine, kada je bila neka drugačija vlast, jedva smo povratili posle taj "Telekom", ili je neposredna pogodba sa Rusima oko NIS? Šta je bolje? Mislim da je bolja prodaja šećerana, kakva je bila. Pri tome, ni ovo malo što imate u ovom budžetu i rebalansu ne biste imali da nije tih ljudi koji uprkos svemu nešto rade. Zašto je to problem reći u ovoj zemlji? Evo, ja mislim da je gospodin Kostić jedan od njih. Inače, pretpostavljam da supruga predsednika Republike ne bi prisustvovala tom zaista divnom gestu poklanjanja privatne svojine, privatne kuće u dobrotvorne svrhe. Onda odlučite - kolhozi ili kapitalizam. Ako je kapitalizam, onda po pravilima kapitalizma i onda više nema mesta za ovakve primedbe, jer je sledeći korak hleb od tri dinara.

Slažem se, ali nije gospodin Spaskovski postao pre 10 dana Ronaldo, pretpostavljam da je tako lepo mislio o sebi i pre toga. Ali, da ne ulazimo sada previše u taj amandman koji još uvek na dnevnom redu. Prosto, reagovao sam na ono o čemu je govorio gospodin Ilić, ali je diskusija na ovom amandmanu otišla nešto šire.
Ako tako gledate, mogu da se složim da u ovom trenutku to nije moguće. Ali, ako za sve postoji opravdanje da je to predviđeno nekim zakonom, onda nijedna reforma nikada ne može da bude sprovedena. To je problem, gospodine Dinkiću, i ja se slažem sa vama. To nije problem samo naše zemlje. Taj problem ćemo verovatno imati kada konačno uđemo jednog dana u tu reformu PIO fonda. Evo, Slovenija je imala ogroman problem. Tamo je vlada pala i sve se okrenulo u toj zemlji. Tamo je Vlada čak imala hrabrosti i sposobnosti da krene u reformu. I onda se došlo pred Ustavni sud, koji je rekao da su to apsolutno stečena prava i da se ne mogu menjati.
Zato nama treba novi format i odgovor za novo vreme. Ako funkcionišemo u tim kategorijama, uvek ćemo imati problem sa nekim Ustavnim sudom, sa budžetskim fondom za lovstvo, itd. Slažem se da je to zakon, ali, poslednji konkurs je izašao pre godinu dana. Ja sumnjam da država i koristi taj novac za punjenje tog fonda. Imate uslove na sajtu Ministarstva poljoprivrede. Kako mislite da će ova preduzeća iz južno-kosovskog lovnog područja ispuniti uslov da dostave, recimo, menicu za ozbiljnost ponude u visini od 10% ponuđene vrednosti ili dokaz da su izmirili dospele poreze, da su tehnički opremljeni, itd? To je podsmevanje bilo kakvoj logici.

Član 107. Poslovnika. Ovo je uvek osetljiva tema, slažem se sa tim. Prihvatam sve primedbe koje nekad postoje, da se ova tema zloupotrebljava. Nisam to primetio u dosadašnjem delu ove rasprave, ali rečena je jedna stvar za koju mislim da povređuje dostojanstvo Narodne skupštine i da je treba izbegavati.
Verujem da gospodin Milisavljević to nije namerno uradio, ali mislim da ne treba govoriti na način da je cena intervencije u Americi bila posledica nečije želje da zloupotrebi tešku situaciju ili da na tome zaradi. Ima hiljadu faktora koji su određivali koja je cena i jedan od njih je, između ostalog, i to što se godinama čeka. To su problemi srpske unutrašnje organizacije zdravstvenog sistema. Duboko verujem, znajući neku od te dece, da oni ne bi ni došli u tako tešku zdravstvenu situaciju, a onda i situaciju da to toliko košta da se ovde neko godinama time ozbiljnije bavio.
Mislim da ništa nećemo postići time što na rešavanje ovog problema gledamo na taj način da smatramo da neko na tome zarađuje ili ne zarađuje. Rizici su bili ogromni. To je bila jedina ustanova u tom trenutku koja je bila spremna da ponudi tu vrstu intervencije i zbog toga to toliko košta. Ne postoji nikakva zavera i ne postoji, čini mi se, ambicija nikoga da na tome tržišno zarađuje, kako vi kažete, a i da postoji, mislim da je veća korist da je intervencija izvršena, nego ta primedba za koju zaista ne razumem čemu bi služila. Ako to otvorite, onda će na svako od tih pitanja biti otvoreno ponovo pitanje koliko to košta i da li to neko zloupotrebljava ili previše naplaćuje. Mislim da to nije put za rešavanje ovog problema.

Meni se čini da smo otišli predaleko i da se ovo ponovo pretvorilo u besmislenu raspravu.
Razumem i vaše pitanje gospodine Dinkiću, ali ja mislim da ne može gospodin Milisavljević da vam odgovori. Možda može da vam odgovori na pitanje koliko ima takve dece, kao lekar. Ne mogu lekari da vam odgovore na pitanje koliko to košta, pošto, kao što znate, to nije samo pitanje medicine. To je i pitanje nekog osiguranja i nekog tržišta i koliko dece šaljete gde i to sve utiče na cenu. Možda to nije način da vodimo ovu diskusiju.
Znate šta mene brine? To nema u obrazloženju ovog amandmana. Postoji u obrazloženju kod amandmana koji sam podneo. Vi kažete - ukazujemo da je na programu projekat za zdravstvenu zaštitu lica obolelih od retkih bolesti prihvaćen predloženi iznos sredstava od strane Ministarstva zdravlja koje je predlagalo finansiranje svojih nadležnosti. Iz toga zaključujem da Ministarstvo zdravlja kaže da je predviđeni iznos od 130 miliona dinara dovoljan. To je problem, gospodine Dinkiću, onda. Ako je 130 miliona dinara dovoljno za 2013. godinu, onda sva deca mogu da se leče, iz tog ili drugog izvora.
Spadam u onu grupu ljudi koja misli da su ta deca, odnosno njihovi roditelji neko ko plaća zdravstveno osiguranje i da čak možda ne treba da postoji ni poseban budžetski fond, nego da taj problem mora da se reši iz redovnog osiguranja, na neki način. Nema mnogo velike razlike između posebnog budžetskog fonda i SMS akcije. To nije sistemsko rešenje.
Svi pričate ovde kako će do 15. jula biti pronađeno rešenje. Mi treba da usvojimo pre 15. jula rebalans budžeta u kome je Ministarstvo zdravlja, to je vaše ministarstvo napisalo, verujem da to nije vaša krivica, da ste tu informaciju dobili, predvidelo iznos od 130 miliona dinara. To neće biti dovoljno. Očigledno nije dovoljno.
Anita Balas iz Šida, dok je došla do Beograda, ili dok je došla do medija, prošla je nekoliko godina, možda bi intervencija bila jeftinija da je sistem na to reagovao. Mislim da je to naš najveći problem. Zbog toga na kraju toliko i košta.
Ceo sistem je neuređen, gospodine Dinkiću. Kad je za prošlu intervenciju nekako pronađen novac, otvorilo se pitanje a kako se prevozi do Hjustona? I onda ne postoji sistemsko rešenje u ovoj zemlji za to pitanje. To druge zemlje imaju. Ko pokrije osiguranje? Zato na kraju brzo dođemo u to da neko hoće, neko neće da vozi, odbile kompanije, zapadne kompanije mrze našu decu, vole našu decu, to je besmisleno. Ima 100 drugih načina kako ova država može da pomogne.
Ono što, recimo, porodicu koja danas traži novac za lečenje najviše brine, nije da li će skupiti novac, nije čak ni kako će proći intervencija u Americi, nego šta će raditi u Americi još godinu i po dana koliko moraju tamo da budu zbog kontrola, kako će živeti u toj sredini. Sto drugih načina imamo da pomognemo tim ljudima. Imamo onolike diplomatsko-konzularna predstavništva u Americi.
Ako na kraju svedete samo na budžetske stavke, ništa nećemo rešiti i slažem se da to ne može da radi ministar finansija i da to nije pravo pitanje za njega. Molim vas, odgovorite mi kako tumačite to da Ministarstvo zdravlja, kao valjda stručni organ ili neko ko je nadležan za ovo, kaže da je predviđena suma od 130 miliona dinara za celu 2013. godinu dovoljna za lečenje, za ovaj program koji su sami definisali.