Poštovane dame i gospodo, molim naročitu pažnju ministra Stefanovića budući da se jednim delom ovaj naš amandman tiče i vanrednih parlamentarnih izbora koje ćemo da imamo ove godine, ali postepeno ću da dođem do tog dela.
Naš predlog je da ministarstvo, gospodine Stefanoviću, propisuje a da ministar potpisije način oduzimanja i vraćanja zadržanog oružja i municije, službene značke i legitimacije po nastupanju i prestanku razloga za privremenu sprečenost za rad zbog bolesti iz grupe duševnih bolesti i poremećaja.
Dakle, ministarstvo a ne ministar da propisuje, a ministar da potpisuje, kao što na primer, gospodine Stefanoviću, Vlada podnosi Narodnoj skupštini predloge zakona, a predsednik Vlade, danas je to gospodin Aleksandar Vučić, a posle vanrednih parlamentarnih izbora ove godine to će ministre sigurno da bude neko drugi, verujem i novi, potpisuje te predloge zakona.
Naravno, ovaj naš predlog temelji se na vama dobro poznatom principu, o kojem smo diskutovali ovde i u načelnoj raspravi, ali i danas povodom nekoliko naših amandmana na neke članove ovog Predloga zakona, na postojećoj arbitrarnosti u ovom Predlogu zakona. Mi smo odali priznanje predlagaču što je prihvatio naše amandmane kojima se povećava preciznost ovog zakonodavnog projekta, ali smo zamerili što se čuva arbitrarnost i što se čuva netransparentnost.
Ukoliko biste prihvatili ovaj amandman, ministre Stefanoviću, vi biste nama poslali jedan signal da ulazite i u borbu protiv arbitrarnosti i da zaista može da se govori o reformskom kursu. Ovako su strašne sumnje u reformski kurs i ministara, a bogami posebno i predsednika ove Vlade. Hvala, poštovana gospodo.

Poštovane dame i gospodo, mi predlažemo da bliži način ponašanja, kao i lični izgled policijskih službenika i drugih zaposlenih u ministarstvu propisuje ministarstvo, a da dokument koji propiše ministarstvo potpiše ministar.
Nama je ministar Stefanović ovde povodom identičnog argumenta za naše amandmane na druge članove ovog predloga zakona saopštio da ukoliko bi prihvatio ovaj naš predlog da bi to moglo da dovede u zabunu neke građane koji ne bi mogli da prepoznaju u terminu ministarstvo neku osobu ili lice itd.
I po toj analogiji, ja sam onda hteo da pitam ili ministra ili nekoga ko je član SNS ili narodni poslanik ovde koji je odlučio da glasa za ovaj Predlog zakona, kako mi onda možemo ovo identitetsko pitanje da rešimo u slučaju slanja Predloga zakona o policiji u Narodnu skupštinu, jer po analogiji koju je ponudio ministar Stefanović ne može Vlada da uputi ili podnese Narodnoj skupštini predlog zakona nego to mora da uradi neko lice, a, evo, gospodine Bečiću, vi ste i predsedavajući sada i potpredsednik Skupštine fino piše – na naslovnoj stranici dokumenta koji smo primili svi mi ovde narodni poslanici.
Vlada na osnovu člana 123. tačka 4. Ustava podnosi Narodnoj skupštini Predlog zakona o policiji, kao što Vlada podnosi predlog zakona, tako ministarstvo po našem sudu treba da bliže odredi način ponašanja kao i lični izgled policijskih službenika i drugih zaposlenih, a da kao što predsednik Vlade potpiše ovo slanje u Skupštinu da ministar potpiše to što je ministarstvo propisalo. Ne znam šta bi tu moglo da bude nejasno i ne prihvatljivo, poštovana gospodo? Hvala.

Ma nije tako gospodine...

Poštovane dame i gospodo, ja mislim da je primereno da se zadržimo na amandmanima na član 52. i ja ću se nadovezati na ovo što je rekla gospođa Karavidić.
Ministre Stefanović, treba dobro da razmislimo o posledicama te jedne poruke da ako govorimo o javnom mestu, da onda treba da se suočimo sa time da inače sve može da se snima, da je sve tu dozvoljeno i da je izloženo javnosti.
Na primer, u stavu 2. ipak imamo jednu vrstu ograničenja kada se tiče delanja policije, ali nedovoljno. Piše: „Kad postoji opasnost da prilikom javnog okupljanja dođe do ugrožavanja života i zdravlja ljudi i imovine, policijski službenik ovlašćen je da vrši snimanje ili fotografisanje javnog skupa“. Šta tu može da bude možda i problem? Kada ovde kaže – prilikom javnog okupljanja, to znači da postoji veći broj nekih ljudi koji se okupljaju. Ja onda ovako zaključujem – to znači da za policiju svako okupljanje može da bude predmet ovog snimanja raznim aparatima, itd.
Onda se pitam – da li je u redu da baš ovako široko damo ovlašćenja, bez nekih kriterijuma, policiji da se bavi na ovaj način ovakvim stvarima? Zamislimo da na tom javnom okupljanju, sticajem okolnosti, onaj ko snimi dođe do snimka razgovora čelnika opozicije oko toga kako da pobede postojeću vlast, da se onda te informacije do kojih se dođe snimanjem zloupotrebe, ministre Stefanoviću, i da se onda umesto da bude ispunjena svrha onoga što je sadržina ovoga člana, ovoga Predloga zakona, zapravo te informacije zloupotrebljavaju za nešto drugo?
Meni se samo čini da kada razgovaramo o sadržini nekog člana, da moramo da imamo na umu šta su posledice odredbe koju ćemo da prihvatimo. Stav 3, ali i stav 2, gospodine Vukiću. Mene interesuje mišljenje ministra sada.

Poštovane dame i gospodo, neophodno je sada da intervenišem povodom našeg amandmana na član 71, koji se tiče primene policijskih ovlašćenja prema lica koja uživaju diplomatsko-konzularni imunitet.
Vrlo smo precizno stavili sadržinu našeg amandmana, obrazloženje najpreciznije moguće i onda smo dobili odgovor da nije moguće da bude prihvaćen ovaj naš amandman, zato što je prihvaćen amandman narodnih poslanika Srpske napredne stranke Vladimira Orlića, Dušice Stojković, Aleksandra Marković i Nenada Nikolića, na isti ovaj član Predloga zakona.
Poštovana gospodo, šta se ovde desilo, do sada nismo imali ovakve situacije. Ovo je prvi put, ja nisam verovao da je ovako nešto moguće. Dakle, u 9,45 časova, uoči početka sednice, podneli smo ovaj amandman, 20 minuta kasnije četvoro poslanika Srpske napredne stranke podnose amandman koji ima iste posledice, ali je u smislu formulacije malo drugačije saopšten, da bi upravo taj amandman bio prihvaćen.
Mislim da bi sada zaista, poštovana gospodo, bilo primereno da je ovo jedan od četvoro podnosilaca koji je prisutan ovde, to je gospodin Marković, da se javi za reč i da kaže da odustaje od svog amandmana, kako bi bio prihvaćen naš amandman, amandman nas narodnih poslanika koji zaista čitamo pažljivo sve ove zakonodavne projekte, podnosimo amandmane. Amandmani se kao što vidite prihvataju, poštovana gospodo, i da zaista poštujemo neku vrstu demokratskih običaja i demokratske prakse, umesto da se služimo ovakvim trikovima, jednom vrstom otimanja amandmana, kako bi se umanjila ili pogoršala startna pozicija Nove stranke na vanrednim parlamentarnim izborima u aprilu ove godine, poštovana gospodo.
Naići ćemo i preko 10% ja mislim, pa ćemo da vidimo šta će da bude onda posle aprila. Hvala gospodo.

Poštovane dame i gospodo, dve stvari hoću da kažem u replici narodnom poslaniku, mom kolegi gospodinu Zoranu Babiću.
Najpre, gospodin Babić je rekao da kada ja kažem da je otet amandman da je to isto kao kada bi se reklo da je nešto ukradeno, da se neki lopovluk tu desio. Nije, poštovana gospodo. Ja pažljivo biram reči, merim ovde svako slovo. Evo, rečnik srpskog jezika kaže – otimati, i baš sam namerno upotrebio tu reči, jagmiti se, grabiti se oko nečega. Oko čega? Oko amandmana, poštovana gospodo. Ko se jagmi, ko se grabi? Četvoro narodnih poslanika SNS-a, među kojima je, evo i sada, gospodin Marković, u niskom startu spreman za sledeću sednicu, da čeka kod pisarnice naše amandmane i posle 20 minuta da preda to i da se prihvati umesto našeg. Molim vas, poštovana gospodo, pa to nije demokratska praksa, to nije demokratski običaj.
Druga stvar, gospodin Babić je, ja mislim i s pravom, ukazao na to da ako ja ovde kažem – računamo na podršku od 9,4%, da bi to moglo i da se izmeri ovde. I saglasan sam, ja verujem u taj rezultat. Pa, ja se i trudim ovde. Posvećen sam, ja mislim marljiv narodni poslanik. Verujem da mnogi glasači SNS-a sada kada posmatraju kažu – ma, glasao bih za ovog čoveka, i zbog čestitosti i zbog drugih stvari.
Ali, kada mi padne na pamet kroz jedno razmišljanje da, na primer u savezu sa DS, na primer da zamislimo, možemo da imamo i 30%. Pa, nekako mi je to, poštovana gospodo, primamljivije, u ovom trenutku mi deluje, kao nešto primamljivije, veći broj poslanika, snažniji uticaj, kreiranja, politika i pre svega, poštovana gospodo, zagovaranje onoga što je sistem, ideja verovanja vrednosti i mišljenje za koji se u politici ovde borim i kroz naše diskusije u Narodnoj skupštini. Hvala poštovana gospodo.

Poštovane dame i gospodo, Nova stranka je, ja mislim, najdoslednija opozicija delovanju SNS na političkoj sceni Srbije. Politika koju sprovodi SNS u ove tri i po godine nije mogla da ima moju podršku. Ja sam sa strašnim argumentima, raspravlja o tome i ovde na sednicama Narodne skupštine. Mi ćemo nastaviti tako da delamo. To je jedna stvar u replici gospodinu Babiću.
Druga stvar, gospodin Babić je ovde malo pre rekao da ima jednu fotografiju, to je ministre Stefanoviću, izgleda gospodin Babić znao kako će da izgleda i neke odredbe Predloga zakona o policiji. Tu se fotografiše, tu se snima nešto i rekao sada da ja sada pijem jedno pivo na toj fotografiji.
Pa, poštovana gospodo, jeste, popijem i pivo, popijem i vino, poštovana gospodo, što šta se desi, ali sam primetio u ovih godinu i osam, devet meseci, da gospodin Babić, zaista pomno, temeljno istražuje moju biografiju. On se bavi time koju vrstu pića ja pijem, kojim sportovima se bavim, šta se dešava na fakultetu. Ja sam gospodinu Babiću tim povodom u prošloj godini poklonio prvi tom, novih priloga za biografiju Josipa Broza Tita koju je pisao čuveni biograf dvadesetog veka, Vladimir Dedijer. Tada sam gospodinu Babiću rekao, da mu dajem blagoslov da se na isti način bavi istraživanjem moje biografije kao što se Dedijer bavio Titovom. Sada gospodinu Babiću poklanjam drugi tom ovih novih priloga da nastavi da istražuje, temeljno da istražuje čime se ja u svom životu bavim. Nadam se da će rezultat tog istraživanja biti ovako više tomno izdanje biografije Vladimira Pavićevića. Pa, to bi, poštovana gospodo, bilo ogromno zadovoljstvo. Gospodine Babiću, još jedna knjiga za vas. Hvala poštovana gospodo.
Da li odmah da uručim gospodinu Babiću knjigu.

Spremam ja poklon knjigu i za vas.

Poštovane dame i gospodo, mi predlažemo da u poslednjem stavu člana 129. formulacija bude sledeća: „pravila i način upravljanja ljudskim resursima propisuje ministarstvo“, a ne ministar kao što nam je predložio ministar Stefanović.
Ministar Stefanović je nama odgovorio da ne može da prihvati ovaj amandman i da će da se drži arbitrarnosti kada sudimo o sadržini ovog predloga zakona, uprkos našoj snažnoj argumentaciji da to ne treba da bude tako, i pozvao se na to da prema izvesnim propisima ministar predstavlja ministarstvo i da ministar usvaja izvesne propise.
Poštovani gospodine Stefanoviću, i ako prihvatite naš amandman, vi ćete i dalje predstavljati ministarstvo, a ministarstvo može u skladu sa ovim propisima da usvaja ove propise. Vi ste, ministre Stefanoviću, pitali tokom rasprave danas – kakvog bi to imalo smisla da neko ministarstvo sada usvaja ili donosi, pa nije to neko lice, dovešćemo u zabunu neke ljude? Ja se onda pitam – da li onda gospodin Vučić nas sve skoro svakodnevno dovodi u zabunu?
Na primer, ministre Stefanoviću, kada mi dobijamo predlog zakona u Skupštini, tu nam ne piše – predsednik Vlade podnosi Narodnoj skupštini Predlog zakona o policiji, nego vrlo precizno piše – Vlada na osnovu člana 123. tačka 4. podnosi Narodnoj skupštini Predlog zakona o policiji, a onda, gospodine Stefanoviću, u desnom donjem uglu potpis predsednika Vlade. Po toj analogiji, mi predlažemo da ministarstvo usvaja ove propise, a vi kao resorni ministar da stavite svoj potpis na odgovarajuće mesto, a da time svim građanima naše Republike pošaljete poruku da niste za arbitrarnost kada govorimo o odredbama Predloga zakona o policiji o kojem danas raspravljamo u amandmanskoj raspravi, poštovana gospodo. Hvala.

Poštovane dame i gospodo, podneli smo amandman na član 136. koji se tiče ljudskih resursa u policiji i načina i uslova za zasnivanje radnog odnosa. Čini nam se da ne postoji dovoljno dobro argumentovano obrazloženje za neprihvatanje ovog amandmana.
Evo šta smo mi predložili, poštovana gospodo. Mi smo predložili dopunu stava 1. člana 136. kojom se obezbeđuje poštovanje principa javnosti u raspisivanju konkursa i kompatibilnost principa javnosti sa razvojem karijernog sistema, ministre Stefanoviću. Evo kako bi trebalo u finalnoj verziji po našem predlogu da glase stav 1. - Ako je rukovodeće radno mesto upražnjeno, na predlog rukovodioca organizacione jedinice koji je nadležan da zahteva popunu upražnjenog radnog mesta, u roku od 30 dana od dana kada je mesto upražnjeno, organizaciona jedinica nadležna za upravljanje ljudskim resursima raspisuje interni konkurs, dakle, ovo nam je važna kovanica, za popunu tog radnog mesta. Sledi naša dopunska rečenica – konkurs je javni za sve zaposlene koji se obaveštavaju putem oglasne table u organizacionim jedinicama.
Nama se činilo, ministre Stefanoviću, da ukoliko se prihvati ova dopunska rečenica, da to neće ništa da našteti razvoju karijernog sistema, ali će obezbediti puno poštovanje jednog principa koji je važan, ja mislim, za delanje i u ovoj oblasti, a to je princip javnosti. Idealno je rešenje da imamo obezbeđen princip javnosti koji je kompatibilan sa razvojem karijernog sistema. Nama je obrazloženo da to nije kompatibilno jedno sa drugim, ali iz obrazloženja ja npr. nisam ipak postao uveren da to zaista jeste tako, pa ako možemo da pojasnimo dodatno. Hvala vam.

Poštovane dame i gospodo, neophodno je, ja mislim, našu pažnju ozbiljno usmerimo ka našem amandmanu na član 138, koji se tiče tačke 1) stava 1.
Evo šta piše u tom delu ovog člana Predloga zakona – u radni odnos u Ministarstvo ne može se primiti lice, pa ide tačka 1), protiv koga se vodi krivični postupak za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti.
Mi smo naveli tri dobra argumenta. Zašto sadržina ove tačke može da bude problematična? Napisali smo da je ova odredba neprihvatljiva sa stanovišta jednog od osnovnih pravnih principa jedne države koja počiva na načelu vladavine prava, a naša država, ako čitamo naš Ustav, svi to znamo ovde, na osnovu sadržine člana 3. Ustava, počiva na načelu vladavine prava i najvažnijeg principa Krivičnog prava, da se svako smatra nevinim, dok se ne dokaže suprotno.
Šta se dešava poštovana gospodo? Mi kada prihvatimo ovakvu odredbu u članu 138, onda mi kao da smo presudili jednom čoveku. Pročitao sam obrazloženje, na primer Ministarstva, zašto ne može da se prihvati naš amandman.
U obrazloženju piše – amandman se ne prihvata zbog toga što lice protiv kojeg se vodi krivični postupak uoči zasnivanja radnog odnosa u Ministarstvu, ne može biti primljeno u radni odnos zato što postoji mogućnost da u postupku bude osuđeno na izdržavanje kazne zatvora.
Nama se činilo da takva odredba predstavlja narušavanje nekih prava, a naročito pretpostavke nevinosti za neka lica koja su suočena sa nekom vrstom gonjenja. Naravno, razmišljao sam, pa da li, pošto ipak ako postoji osnovana sumnja da neko može da završi tamo, kako da zasnuje. Ali, kao što ste se vi pozivali tokom rasprave ovde kada smo govorili o nasilnicima u stanu, u kući, da postoje neke pravne pretpostavke koje ne smemo da povređujemo bez obzira na našu empatiju prema onome drugome. Na zabrinutost oko toga kako će da se ponaša, pa i ovde ministre Stefanoviću, moramo da vodimo računa o nekim principima, o nekim pretpostavkama koje se tiču velikog načela vladavine prava. To najpre moramo ovde da vrednujemo. Hvala.

Hvala predsednice.

Poštovane dame i gospodo, i u načelnoj raspravi sam najavio ministru Stefanoviću da bi bilo dobro da se razmisli o ovoj proceduri izbora direktora policije.
Evo, gospodin Rebić koji je v.d. direktora policije, danas nije tu, bio je tu kada smo imali načelnu raspravu i ja sam ministra Stefanovića zamolio da upita gospodina Rebića, na primer, kako bi njemu izgledalo kao, zamislimo sada, kandidatu za direktora policije, da ga na mesto direktora policije postavlja Vlada, a na predlog ministra po sprovedenom javnom konkursu ili bi ministar Stefanović zbog uvažavanja jednog velikog principa transparentnosti, a u ovom segmentu, ja mislim da nema razloga da se ne uvažava ovaj princip, sigurno postoje delovi aktivnosti policije, službenika policije, raznih posebnih ili specijalne jedinice, koji izuzimaju ovaj princip, ali ovde nam se čini da uvažavajući princip transparentnosti komisija koja je petočlana i čiji jedan član treba da bude ministar, treba Vladi da predloži kandidata za direktora policije i da onda na osnovu te procedure i na osnovu održanog javnog konkursa, Vlada odluči ko će da bude direktor policije.
Mene je zanimalo, evo da uradimo jedan mali eksperiment, šta bi vršilac dužnosti direktora policije rekao za ova dva predloga, za ova dva različita puta kako da se dođe do direktora policije.
Ja vas molim, gospodine Stefanoviću da, ukoliko ste pitali gospodina Rebića, a on inače i da je prisutan tu ne bi mogao da govori, da nas obavestite šta bi bilo, na primer, njegovo mišljenje, kao zamišljenog kandidata za tu poziciju nakon što mu istekne ovaj v.d. status oko ovog dela procedure, pa da čujemo i mišljenje jednog čoveka koji u dugom periodu radi u policiji.

Poštovane dame i gospodo, predlažemo da se menja stav 3. člana 168. Ovo je jedan od onih naših amandmana kojima smo reagovali na jedan princip za koji mislimo da ne treba da bude utemeljujući za ovaj zakonodavni projekat, a to je princip arbitrarnosti.
Naš predlog je da stav 3. bude formulisan na sledeći način – poslove i delatnosti iz stavova 1. i 2. ovog člana, koji su nespojivi sa obavljanjem policijskih poslova, propisuje ministarstvo, a ne ministar kao što je ovde rečeno. Mi smo i u načelnoj raspravi saopštili ministru Stefanoviću, a to je poruka, poštovana gospodo, ja mislim i drugim ministrima i ljudima koji deluju u izvršnoj vlasti, da kada pristupaju pripremi zakonodavnih predloga i zakonodavnih projekata uvek pokušavaju da se zamisle u ulozi onoga drugoga, a da ne pišu ove predloge sa pozicije na kojoj se trenutno nalaze, ako je moguće da uspeju u tom zamišljanju.
Ja mislim da je moguće. Svaki razuman čovek, inteligentan čovek, uvek je usmeren i ka nekoj vrsti zamišljanja nekada i da onda u skladu sa velikim načelom vladavine prava pišemo zakonodavne projekte izmešteni iz one pozicije u kojoj se nalazimo danas, da stavimo ispred sebe jedan veo malog neznanja, da ne možemo da se pouzdamo u to da ćemo za dve godine, za godinu ili možda tri meseca i dalje biti na toj istoj poziciji i da zakonodavne projekte pišemo tako da neki drugi čovek takođe treba da dela upravo sa te pozicije.
Nama se učinilo da uprkos tome što je kriterijum preciznosti zadovoljen prihvatanjem naših amandmana, ali ne samo naših amandmana nas poslanika Nove stranke, nego i drugih narodnih poslanika opozicije, pa jednim delom i vladajuće koalicije, ali ostaju kriterijumi arbitrarnosti i netransparentnosti kao oni za nas neprihvatljivi.

Poštovane dame i gospodo, ministre Stefanoviću, vi ste se sa pravom pozvali na član 55. Ustava kada ste govorili o nemogućnosti članstva pripadnika policije, na primer, u političkim strankama, a ja mislim da je onda red da se sada povodom člana 170, pre svega stava 4, pozovemo na član 61. Ustava koji definiše pravo na štrajk, a gde se kaže da zaposleni imaju pravo na štrajk.
Nama se čini da sadržinom stava 4. u članu 170. imamo jednu vrstu obesmišljavanja prava na štrajk i da to ne bi trebalo da stoji ni u ovom zakonodavnom projektu. Imamo još jednu stvar koju ne bi trebalo da imamo, mislim, u našim zakonima, a to je ne usaglašenost sa drugim zakonima, ukoliko se desi da zaista izglasamo ovaj Predlog zakona.
Konkretno, ne usaglašenost će postojati sa odredba Zakona o štrajku. Čini mi se da brisanje stava 4. jeste odgovarajuće rešenje za ovu situaciju kako se ne bi desilo da povodom sadržine jednog člana Predloga zakona imamo pozivanje na ustavnu odredbu, pa se svi mi saglasimo – jeste, treba da se pozivamo na tu ustavnu odredbu, a oko drugog člana istog zakonodavnog projekta da druga ustavna odredba ne mora da bude toliko obavezujuća za nas.
Nama se čini da pravo na štrajk, definisano Ustavom, jeste jedno od najvažnijih prava i da je nužno da zakonodavne projekte ovde pripremamo, da predloge zakona pišemo tako da nikada ne sužavamo ono što je naše Ustavom zagarantovano pravo. Nama se čini da ovde jeste takva situacija i da bi trebalo reagovati brisanjem, na primer, stava 4. u članu 170, kojim se definiše pravo na štrajk u Predlogu zakona o policiji. Hvala.