Gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, žao mi je što nije prihvaćena inicijativa celokupne javnosti naše zemlje da se prilikom formiranja nove vlade Republike Srbije napravi ministarstvo za sport i omladinu. Ogromnim konsenzusom svih sportskih saveza u našoj zemlji, onih koji osvajaju najznačajnije medalje i najznačajnija odličja u oblasti sporta i tako reprezentuju ovu zemlju Srbiju, dobili smo podršku.
(Dobacivanje iz sale.)
Imate li želju da mi nešto kažete? Možete to uraditi u hodniku, ali nemojte dobacivati, budite ljubazni.
Ovo nije stvar politike, draga gospodo iz DSS-a, ovo je stvar stila, stava i poštovanja prema najboljem proizvodu koji ova zemlja Srbija ima. Da vas podsetim, prilikom izrade omnibus zakona, gospodo iz DSS-a, i prenosa nadležnosti na AP Vojvodinu, Odbor za sport vaše stranke je podržao formiranje Pokrajinskog sekretarijata za sport i omladinu i imao mnogo radikalnija rešenja o prenosu nadležnosti, nego što sam imala ja kao član GSS-a i član Izvršnog veća Vojvodine, koja je zadužena za sport i omladinu.
Najmanje što možete u ovom trenutku je da sačekate i saslušate ono što će verovatno i za vas značiti u olimpijskoj godini, a to je pošten i ispravan nastup naših reprezentativaca na olimpijskim igrama u Atini. Nisu ti sportisti zaslužili da prilikom ovog amandmana vi dobacujete i vređate u raspravi o formiranju ministarstva za sport i omladinu.
Samo ću vas podsetiti da trenutno u našoj zemlji ima više od 12.000 klubova, 80 saveza po granama sporta i preko 100 opštinskih saveza. Samo Fudbalski savez Srbije ima, na primer, 2.500 klubova sa preko 400.000 fudbalera svih selekcija na teritoriji Srbije. To je ogroman sportski potencijal koji ova naša zemlja u oblasti sporta ima.
Ono što je najvažnije i što me je posebno vodilo da podnesem ovaj amandman je činjenica da prestankom funkcionisanja saveznih organa preko 76 granskih saveza Srbije i Crne Gore verifikuje i okuplja veliki broj reprezentativnih selekcija koje Sportski savez Srbije servisira u domenu finansijske podrške Republike Srbije za međunarodne nastupe svih reprezentativnih selekcija, kako juniorskih, tako i seniorskih. Ove 2004. godine u oblasti sporta će predstavljati državu Srbiju u 62 sporta, učestvovaće na 90 svetskih prvenstava, 88 svetskih kupova, 120 evropskih prvenstava. Nije malo, gospodine, mnogo je za ovu malu zemlju. Učestvovaće na 35 evropskih kupova, 40 balkanskih šampionata, 318 međunarodnih takmičenja, što čini impresivan broj od 700 međunarodnih sportskih događaja.
Najvažniji događaj ove godine su olimpijske igre u Atini i velika podrška Olimpijskog komiteta Srbije i Crne Gore da zemlja dobije ministarstvo sporta i omladine. Nadala sam se da ćete imati malo više poštovanja prema onima od kojih očekujete medalje i prema onima koje ćete ove godine, nadam se, sa medaljama pri povratku iz Atine dočekivati.
Još jedna stvar: sport je, već sam rekla, strašno značajan. Ono što ne smemo da dozvolimo, i zato se zahvaljujem Odboru za sport što je podržao ovaj amandman i ovu inicijativu, jeste da sport postane privilegija bogatih, onih koji imaju novaca. Sport je u mnogim evropskim zemljama ustavna kategorija i navodi se kao jedno od osnovni ljudskih prava svakog stanovnika i građanina države.
I kod nas u Ustavu Srbije stoji sport i u Zakonu o sportu stoji da svako ima pravo da se bavi sportom. Mi moramo da postavimo takve uslove da svako dete i omladinac ima mogućnost da se sportom bavi, a situacija u našoj zemlji, koja je ojađena u prethodnoj deceniji, trenutno ne omogućava svakome ko to želi, da se sportom bavi. Ovo je jedan od načina da se pokažemo kao neko ko vodi računa o populaciji o kojoj kažete da treba i da želimo da vodimo računa.
Još jednom želim da vas podsetim da je najtrofejniji savez koji imamo, Košarkaški savez Srbije, podržao ovu inicijativu, da je Rukometni savez podržao ovu inicijativu, da je Vaterpolo savez Srbije podržao ovu inicijativu, da je Rvački savez Srbije, koji sutra počinje najznačajniji i najveći turnir u ovoj godini u Novom Sadu, podržao ovu inicijativu, koju su podržali i svi drugi srbijanski savezi. Vi ne morate da je prihvatite, odgovornost je na vama. Moja odgovornost je ovim ispunjena, jer sam podnela amandman za postojanje ministarstva sporta i omladine.

Uvaženi gospodine, bojim se da niste dovoljno dobro razumeli amandman koji sam predložila. U sportu je urađeno mnogo. Ne mogu da govorim o podacima šta je urađeno u Republici Srbiji, jer sam bila nadležna za Vojvodinu. Mogu da vam kažem da smo samo u prethodne tri godine sanirali i obnovili više od 100 sportskih objekata pri školama Vojvodine, koji su bili van bilo kakve upotrebe. Nisu se mogli privesti nameni, jer su bili u takvom stanju. Reafirmisali smo Zavod za sport, ponovo reafirmisali sportske saveze i u Srbiji i u Vojvodini i uradili mnogo toga.
Tačno je, treba nam novi zakon, a pre toga nam treba nacionalni program u oblasti sporta, koji je gotov i urađen, ali nažalost, nije stigao na dnevni red Skupštine Srbije. Isto tako, u izradi su i predlozi zakona o sportu. Očekujem da to ova vlada uradi.
Moj predlog je bio, gospodo, da vas podsetim, da nastavite ono što mi jesmo započeli u prethodne tri godine, ali da olakšate sebi i da sportu date ono mesto koje mu zaista pripada, izdvojite ga u ministarstvo sporta i prosvete. Mi to jesmo inicirali. Uradili bi, da je Vlada bila u punom mandatu, u trajanju od četiri godine. Predlažem vam da vi to uradite. Nemam ništa protiv da vi to uradite. Nema nimalo zle namere, nimalo politike u ovom mom amandmanu. Prosto zastupam interese sporta i sportista zemlje Srbije i ne želim da se o ovoj temi politički raspravlja, jer sport u ovom trenutku i nikada to ne zaslužuje.

Izuzetno me iznenađuje nepoznavanje propisa...
(Predsednik: Na koji član Poslovnika se pozivate?)
Na Poslovnik ...
(Predsednik: Morate se pozvati na član koji je prekršen.)
Rekla sam kad sam izlazila.
Gospodin Maršićanin ne samo što ne može da potrefi moje ime i prezime, nego ne čuje ni kada kažem po kom članu sam se obratila.
(Predsednik: Molim vas da naučite Poslovnik, pa da se onda javite po Poslovniku. Neću da tražim, niti imam obavezu da tražim gde se nalazi ono što vi ističete usmeno, kao uvredu.)
Sad me niste dobro ni slušali, nema problema.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Ne mora da nauči Poslovnik, sportom se bavi.)
Naravno. Zahvaljujem se, gospodine Nikoliću. Da, bavim se sportom i tim se ponosim, za razliku od nekih koji bi se mogli malo više baviti sportom, jer onda bi se mogli iza nečega zakloniti.
Kada govorite o tome ko čini koji klub, morate imati elementarno poznavanje činjenice da su to nevladine organizacije koje registruje grupa ljudi u želji da se bavi određenom delatnošću u oblasti sporta. To nema nikakve veze sa ministarstvom u oblasti sporta, niti ima bilo kakve veze sa intervencijom države u oblasti sporta. Ja sigurno nisam od onih koji se mešaju iz politike...
(Predsednik: Sada ste vi već ušli u repliku. Zaista vas upozoravam da ću vam izreći opomenu.)
...u oblast sporta. Moram da vas podsetim da sam član predsedništva Olimpijskog komiteta Srbije i Crne Gore i neko ko 30 godina, za razliku od vas, gospodine Mihajlov, radi u oblasti sporta.
(Branislav Ristivojević, sa mesta: Ne može da replicira.)
Obzirom da ne postoje elementarni uslovi za raspravu, jer članovi poslaničke grupe DSS krše elementarno pristojno ponašanje, ja ću ovo svoje izlaganje prekinuti, a nastaviću po sledećoj tački amandmana, kada dođem na red, i nadam se da ćete se do tada upristojiti.

Ovaj amandman je više tehničke prirode. Zakon o sportu u članu 43. predviđa osnivanje Republičkog zavoda za sport a u članu 44. navodi njegove delatnosti. Samim tim smatram da bi u članu 21. pod tačkom 8), pod posebnim organizacijama, trebalo da stoji - Republički zavod za sport, kao vrlo važna institucija u oblasti sporta gde je poslednjih godina zaista uložen veliki novac od strane donacije, pre svega od međunarodnog Olimpijskog komiteta; samim tim bi se stekli uslovi da njegovo budžetsko finansiranje bude nezavisno od Ministarstva sporta.
Predlažem da razmišljate o ovom amandmanu kao o jednoj tehničkoj primedbi, da ga ne politizirate, nego da jednostavno ono što jeste nekada bio propust sada ispravite i omogućite nesmetano funkcionisanje Republičkog zavoda za sport.

Želim samo da ukažem na nekoliko razloga zbog kojih bi bilo jako važno i jako dobro razdvojiti Ministarstvo prosvete od Ministarstva sporta i omladine, a to je važnost koja proističe iz nekoliko međunarodnih dokumenata koji su za poslednje dve godine doneti. Reforma školstva podrazumevala je i prihvatila ove argumente i samim tim u okviru reforme fizičkog vaspitanja dala posebno mesto ovom predmetu i nazvala ga – fizičko i zdravstveno vaspitanje, procenivši da je fizička aktivnost nešto što ima veoma veliki značaj za razvoj jedne države.
Obrazci fizičke aktivnosti, kao i celokupan stil života, usvojeni tokom detinjstva i adolescencije teže da se održavaju u zrelom dobu. Samim tim, postoji preporuka okruglog stola Uneska održanog u Parizu pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija, da se omogući deci 60 minuta umerene fizičke aktivnosti tokom svakog dana u nedelji.
Dodatna istraživanja Uneska ukazuju na to da je fizička aktivnost značajna za privrednu situaciju jedne zemlje, jer jedan dolar uložen u sport štedi 3,2 zdravstvena dolara, što jednom narodu, jednoj državi kao što je naša predstavlja ozbiljan pokazatelj da se ovom oblasti treba posebno baviti.
Rezultati pregleda koji su izvršeni u protekle dve godine ukazuju na to da više ne postoji razlika u deformitetima između dece koja žive u gradu (radili smo testiranja na deci u Beogradu i na deci u Novom Sadu) i dece koja žive na selu. Rezultati su čak i gori kod dece na selu, jer ne postoje osnovni, elementarni uslovi da se na odgovarajući način bave fizičkom aktivnošću.
Svetska zdravstvena organizacija je 21. vek proglasila vekom epidemije gojaznosti, a prevelika težina zvanično je proglašena bolešću. Nažalost, Srbija se nalazi na vrlo visokom mestu po broju stanovnika obolelih od gojaznosti, čak svaki treći stanovnik naše zemlje ima probleme sa gojaznošću. Tu, naravno, doprinosi neadekvatna ishrana, ali isto tako i fizička neaktivnost.
Sistematski pregledi budućih prvaka otkrili su da svako drugo dete u Srbiji ima krivu kičmu, a gotovo 50% dece ima deformitete stopala, što dovoljno ukazuje na činjenicu da u njihovom životnom razvoju i prilikom starenja neminovno dolazi do povećanja odlaska na bolovanje, u prevremene penzije, što zaista ostavlja ogromne posledice na privredni sistem države.
Ono što nisam komentarisala i o čemu nisam govorila, jer slučajno nisam bila u sali - vrlo je važno ustanoviti ministarstvo koje bi u okviru sebe obuhvatalo i pitanja mladih. Nacionalna politika i strategija za omladinu u Republici Srbiji je nešto što se definitivno mora doneti, iz razloga što je to jedna od stavki koje se predviđaju da bi jedna zemlja mogla tražiti priključenje Evropskoj uniji.
Osnivanjem ministarstva za sport i omladinu Republika Srbija bi iskazala jasno i dugoročno opredeljenje u stvaranju socijalnih, obrazovnih, kulturnih, materijalnih i drugih političkih uslova za trajnu dobrobit, odnosno za njihovo aktivno i potpuno učešće u društvu.
Moram da kažem da je 20. februara ove godine Inicijativa mladih iz Srbije koja okuplja veliki broj nevladinih organizacija, nabrojaću samo neke: Mladi istraživači Srbije, Savez izviđača, Omladina Jugoslovenske asocijacije za borbu protiv side, Omladinski informativni centar, Studentska unija Srbije, Omladinski savet Srbije, Omladinski savet Vojvodine i građanske omladinske inicijative, uputila dopis predsedniku DSS-a i mandataru gospodinu Vojislavu Koštunici, kao apel za formiranje državnog tela za mlade.
U tom apelu se kaže da državna, između ostalog, i društvena briga o mladima, saradnja zvaničnih organa sa omladinskim organizacijama i omogućavanje njihovog učešća u procesima odlučivanja u pitanjima od značaja za mlade, kao što su socijalna zaštita dece i omladine, politika zapošljavanja, obrazovni sistem, prava i slobode građana, zaštita zdravlja mladih, očuvanje zdrave životne sredine i drugo, jesu tekovine demokratskog i razvijenog društva na koje polažemo sva prava.
Uz ovaj apel gospodinu Koštunici priložena je Deklaracija o saradnji omladinskih nacionalnih organizacija u Srbiji, koju su potpisale sve članice Inicijative mladih u Srbiji. Odgovor nije stigao, a kako stoje stvari izgleda da apel neće uroditi usvajanjem amandmana i formiranjem ministarstva za sport i omladinu.
Predlažem vam da dobro razmislite pre nego što odlučite kako ćete glasati za ove amandmane, jer oblast sporta, a i te kako oblast omladine, nešto je što je strašno značajno i važno za zemlju Srbiju, tim pre ukoliko znate da čak i Ujedinjene nacije imaju svoja radna tela, u kojima, nažalost, naša zemlja ne učestvuje.
Jer, jedna smo od retkih zemalja u svetu koja ni u jednoj državnoj instituciji nema naziv - omladina, a isto tako nema zakone koji se odnose na pitanje mladih.

Gospodine predsedavajući, molila bih vas da me ubuduće najavljujete punim imenom i prezimenom. Moje ime je Snežana Lakićević-Stojačić.

Samo sam želela da vama ili službi skrenem pažnju na to. Dame i gospodo poslanici, prvi put se obraćam sa ove govornice i nadala sam se da u svojoj prvoj rečenici neću morati da konstatujem da, nažalost, imam priliku da i u ovom sazivu čujem određeni govor mržnje sa ovog mesta.
Poslanici SPS koji dolaze iz Vojvodine, potpuno neopravdano i bezrazložno, uputili su niz kritika stanovnicima i biračima iz Vojvodine, obrativši se i strankama iz Vojvodine regionalnog karaktera, ali strankama koje zastupaju interese nacionalnih manjina, iako znaju da njih u ovom trenutku u ovom parlamentu nema i ne mogu da repliciraju.
Autonomija je Ustavom zagarantovano pravo i ne treba deliti stanovnike i birače Vojvodine na lojalne i nelojalne građane Srbije. Svi oni jesu stanovnici Srbije i, koliko znam, niko od nas koji smo predstavnici građana Vojvodine u ovom parlamentu, ovog trenutka, ne razmišlja ni o secesionizmu, ni o internacionalizaciji, niti o pravljenju bilo kakvog problema ni Skupštini Srbije, a pogotovo ne državi Srbiji. Volela bih da ubuduće, ukoliko dođe do ovakvih izlaganja, gospodin predsedavajući upozori one koji se na takav način obraćaju biračima sa severa Srbije.
Naravno da će Demokratska stranka i lista Boris Tadić, kako je rekao naš šef poslaničke grupe, podržati zakon koji je predložila DSS, ali moram da skrenem pažnju na određene probleme koje smo primetili i na određene nepreciznosti koje se, u svakom slučaju, pojavljuju u ovom predlogu izmena i dopuna Zakona o izboru narodnih poslanika.
Moje lično uverenje, ali i uverenje pretpostavljam većine poslanika, jeste da je stepen međusobne povezanosti ljudi u Srbiji, u Vojvodini, u višenacionalnim sredinama mnogo veći nego što se kroz ovaj zakon to može videti i predvideti. U obrazloženju člana 12. Predloga stoji da nova postavka zahteva precizno definisanje pojma «stranka - nacionalna manjina». Takva definicija je data. Kada neko teži da definiše nešto što predstavlja pravno pitanje, ali i suštinsku stvar, po pravilu tu definiciju nikada ne može da uradi precizno i, naravno, uključuje moguće greške. Tako je i u ovom slučaju.
Prema Predlogu, stranke nacionalnih manjina su one stranke čiji je osnovni cilj predstavljanje i zastupanje manjina i zaštita i poboljšanje prava pripadnika nacionalnih manjina. Time je osnovni cilj stranke nacionalnih manjina zakonom propisan i neopravdano ograničen.
Za ovom govornicom se govorilo o tome da to predstavlja ekskluzivitet stranaka nacionalnih manjina. Ne mislim tako. Naravno, mislim da sve stranke imaju pravo i obavezu da zastupaju interese nacionalnih manjina, pre svega zbog toga što, po pravilu, nacionalna većina uvek opredeljuje status nacionalnih manjina. Svima nama je u interesu da, saglasno međunarodnim pravnim standardima, taj status nacionalnih manjina bude saglasan evropskim standardima. Ali, pravi ograničenje tim strankama.
Da li to znači da stranka nacionalnih manjina ne može imati drugi osnovni cilj: ekonomski, ekološki, politički, jer tada neće ispunjavati uslove iz zakona, time ni pravo da učestvuje u raspodeli mandata, nezavisno od cenzusa.
Predlagač je svestan da oko ove definicije može doći do nesporazuma, naročito kada unutar jedne nacionalne manjine ima više stranaka i rešenje nalazi u tome što izbornoj komisiji daje pravo da odlučuje o tome da li i koja lista ima položaj političke stranke nacionalne manjine, odnosno koalicije stranaka nacionalnih manjina.
Dakle, komisija će, saglasno ovlašćenju u zakonu, utvrditi, da upotrebim u neku ruku sindikalni izraz, reprezentativne stranke unutar jedne nacionalne manjine ili grupacije koje će ovo pravo preuzeti, koje te uslove ispunjavaju ili ne ispunjavaju, saglasno diskrecionom pravu Republičke izborne komisije.
Ova odluka, svakako, smatramo da ne može biti u nadležnosti komisije. Komisija, u skladu sa zakonom, ima u svom delokrugu veliki broj značajnih organizacionih, administrativnih i tehničkih poslova koji omogućavaju uspešno sprovođenje izbora. Međutim, ona ne može donositi odluke koje se tiču pravnog i političkog sistema i njegovog funkcionisanja, a po našem uverenju u konkretnom slučaju radi se upravo o takvoj odluci. Želela sam da skrenem pažnju na ovu manjkavost.
Želela bih da se osvrnem na još jedan amandman koji je predložila Demokratska stranka – Boris Tadić. To je amandman o zastupljenosti žena, odnosno manje zastupljenog pola na izbornim listama. Kao što znate, naša zemlja je još u novembru 1981. godine potpisala međunarodni ugovor, kojim se obavezala, odnosno prihvatila Konvenciju o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena. Postoje tri načina da se to na odgovarajući način reguliše. To su ustavne kvote, kvote u zakonu o izborima ili odredbama nacionalnog parlamenta i kvote političkih stranaka.
Predloženo rešenje umnogome je slično rešenju koje se predlaže u izborima za organe lokalnih samouprava. O tome ćemo nešto više govoriti kada taj amandman dođe na dnevni red, ali apelujem na poslanike da razmisle o tome, jer kao što imate priliku da vidite, nažalost, pretpostavljam i pripadnika većinski zastupljenog pola u Skupštini, u ovom parlamentu ima neoprostivo malo žena.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući. Naravno, nisam govorila da su ove činjenice, ako se to tako može nazvati, govor mržnje. Govor mržnje je bio sastavljen u rečenicama koje su se odnosile na činjenicu da su određene regionalne stranke, koje ste naveli kao činjenice iz Vojvodine, i stranke nacionalnih manjina secesionističke, koje traže međunarodnu intervenciju ili internacionalizaciju pitanja Vojvodine.
To je nešto o čemu ne dozvoljavam u ovom trenutku da se govori na ovakav način za skupštinskom govornicom.
Vas molim da uzmete reč, ukoliko želite da mi replicirate, pošto mi nije prijatno da sa vama vodim ličnu diskusiju dok sedite u poslaničkoj klupi. (Obraća se narodnom poslaniku Branislavu Ristivojeviću).
Da li je tema ove skupštine činjenica da je Skupština Vojvodina usvojila grb? Ne vidim da jeste. Grb jeste usvojen većinom poslanika u Skupštini Vojvodine, što je njeno legitimno i legalno pravo u odnosu na nadležnosti koje ima.
Da li je dnevni red Skupštine Vojvodine, koji je zakazan, stavio kao neku od tačaka dnevnog reda usvajanje pesme, odnosno zastave Autonomne Pokrajine Vojvodine; još uvek dnevni red nisam dobila i ne znam da li je to tačno, iako sam član Izvršnog veća Vojvodine. Ali, ako je to tačno, nije prekršena nadležnost koju ima Skupština Vojvodine, pa samim tim mislim da ste na ovaj način izrekli neistine za ovom govornicom.
SPS ima dva poslanika u Skupštini Vojvodine, koji mogu da glasaju onako kako se opredele u odnosu na dnevni red koji bude stavljen na Skupštini Vojvodine. Zaista, mislim da nije pristojno sada ovde replicirati i govoriti o temama na koje nema ko na adekvatan način da vam replicira, ali zaista mislim da na političkoj sceni ima malo onih koji bi voleli sa vama na ovakav način da vode repliku, jer se svi jako dobro sećaju revolucije 1989. i 1990. godine, ono što je Vojvodina nakon toga doživela i preživela.