Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, prvo želim da izrazim zahvalnost gospodinu ministru što prisustvuje celom toku rasprave po pitanju ovog zakona, što nažalost nije bio slučaj sa ministrima Vlade Republike Srbije prilikom rasprave o budžetu koji je usvojen nedavno u ovom parlamentu. Nadam se da će ovaj dobar običaj i ubuduće biti karakteristika ministara Vlade Republike Srbije.
Neophodnost za donošenje ovog zakona nije sporna. Ona je na dobar način data u obrazloženju predloga i predstavlja nastavak donošenja niza antikorupcijskih zakona koji su doneti u prethodne tri godine; samim tim, izvodimo zaključak da ovo nije jedini, a svakako nije najvažniji antikorupcijski zakon o kojem se raspravlja danas u republičkom parlamentu.
Da vas podsetim, u prethodnom periodu doneti su zakoni o javnim nabavkama, o budžetskom sistemu, o poreskom postupku, o finansiranju političkih stranaka, carinski zakoni, zakoni o privatizaciji, duvanu i set poreskih zakona. Svim ovim zakonima umnogome je umanjeno diskreciono pravo ljudi da odlučuju po pitanjima kojima se zakoni regulišu.
Nažalost, aktuelna situacija na političkoj sceni Srbije umnogome je omogućila potpuno diskreciono pravo na odlučivanje ministrima, prilikom piramidalnog raspoređivanja na funkcije, saglasno tome koje nadležnosti koji ministar ima u svom ministarstvu, pa tako svako ministarstvo faktički postaje nadležnost određene političke stranke koja je to ministarstvo dobila.
Osnovna funkcija političke vlasti je ostvarivanje onih društvenih ciljeva koji su od značaja za stabilnost i prosperitet društva. Ostvarivanje ovih ciljeva je u svom konkretnom obliku u velikoj meri vezano za autoritet, postupke i ukupno ponašanje nosilaca funcija. Nema mnogo stvari koje tako neposredno i uverljivo narušavaju ugled države, kao uvek moguće zloupotrebe nosilaca političkih državnih funkcija. Otuda potreba da se za nosioce funkcija uspostave i da važe posebna pravila ponašanja. Ova pravila se ne mogu pretpostavljati, ona se moraju propisati i u tom smislu i u tom cilju ovaj zakon bi imao osnova da se donese, pod uslovom da se određene norme isprave amandmanima koje je predložila lista DS-Boris Tadić.
U kritičnim trenucima, kao što je ovaj, kada društvo polako klizi u bezakonje ili kada stanovništvo opaža da su nosioci vlasti korumpirani i amoralni, traži se spasilac koji treba da se odlikuje poštenjem i moralnim ponašanjem, odnosno da drži reč i obećanja.
Primeri Latinske Amerike su očigledan dokaz da su takva rešenja pogrešna i da vode ka političkom autoritarizmu i ekonomskom nazadovanju. Nesporna je potreba da se u ovaj zakon unesu odgovarajuća rešenja. U tom smislu u odnosu na pojedine odredbe dala bih i neke napomene i sugestije.
Pre svega, želim da istaknem da javnost ovaj zakon percipira i kao čarobni štapić, očekujući od njega da korupcija u svakom mogućem obliku bude iskorenjena. Nažalost, iako javnost od ovog zakona mnogo očekuje, javne rasprave nije bilo. Javnost nije bila u mogućnosti ni da se upozna sa ovim zakonom, niti da o njemu da svoje mišljenje.
Nažalost, ni poslanici Republičke skupštine nisu bili u prilici da se bolje upoznaju sa ovim zakonom, jer su ga dobili suviše kasno, zajedno sa setom finansijskih zakona, pa samim tim bojim se da ogromni propusti koje ovaj zakon ima, iako smatramo da je neophodno njegovo donošenje, neće moći biti ispravljeni.
Pojam javna funkcija znatno je širi od pojma funkcioner. Formulacija u stavu 1. člana 2, prema kojoj se u smislu ovog zakona pod javnom funkcijom smatra funkcija koju vrši funkcioner, nije pravno korektna. Ova primedba nema samo formalni karakter. Ona otvara pitanje kruga lica na koja se ovaj zakon odnosi.
Potpuno je nejasno zbog čega se iz ovog zakona izostavljaju nosioci pravosudnih funkcija, javni tužioci, koji se upućuju na poseban zakon; zbog čega se iz ovog zakona izostavljaju razne ustanove koje se finansiraju iz budžeta, kao i nosioci funkcija u tim javnim ustanovama, ali se imperativno stavlja javno preduzeće.
Javno preduzeće se od drugih preduzeća po pravilu razlikuje po strukturi kapitala i u izvesnoj meri po načinu upravljanja. Stoji konstatacija da je u njemu više nego u drugim preduzećima sadržan javni interes. I pored svega, javno preduzeće je ipak po svojim karakteristikama samostalan privredni subjekt, a ne javna funkcija. Zato se na javno preduzeće u punoj meri odnosi i primenjuje, iz oblasti privrede, Zakon o preduzećima i Zakon o javnim preduzećima, uključujući odgovornost rukovodećih ljudi u organima preduzeća. Ne mislim da se ovim njihova odgovornost umanjuje. Oni su organi ili članovi organa preduzeća i odgovaraju po važećim propisima.
Samim tim pitanje je da li je opravdano da se na članove organa javnih preduzeća odnose odredbe ovog zakona nezavisno od toga ko je osnivač tih preduzeća i kakva je struktura njihovog kapitala. Vrlo često u praksi smo svedoci i sasvim izvesno činjenica je da odgovornost po dvostrukom koloseku može biti manje određena, a samim tim sasvim sigurno i pouzdano manje efikasna.
U vezi sa iznetim, a polazeći u osnovi od istog načela, odvajanja političkog odlučivanja od poslovanja i privrednih aktivnosti, ukazala bih na odredbu stava 1. člana 9. Predloga. Ovom odredbom utvrđuje se da funkcioner ne sme biti član više od jednog upravnog ili nadzornog odbora javnog preduzeća.
Kada je reč o ovom problemu, nije u pitanju opterećenost funkcionera, iako to stoji u obrazloženju, jer funkcioner će biti opterećen da vrši tu obavezu u više od jednog javnog preduzeća. Reč je o tome da li dozvoliti ili omogućiti preplitanje političkih funkcija i poslova odlučivanja u privredi, koji po svojoj prirodi uključuju rukovanje i upravljanje kapitalom. Pitanje je da li se osnovano može tvrditi da se time stvara situacija u kojoj je sukob interesa ne samo moguć, već izvestan. Ako se takva mogućnost dozvoli, ako se odstupi od načela, ograničenje gubi smisao.
Drugim rečima, nije odlučujuće da li će neki funkcioner biti član jednog upravnog odbora velikog preduzeća ili, na primer, član upravnog odbora u dva manja preduzeća. U prilog ovakvom posmatranju stvari idu i formulacije iz obrazloženja ovog predloga da se zakon odnosi ne samo na situacije u kojima je već došlo do sukoba interesa, već i na situacije kada još nije povređen javni interes, ali stanje u kome se funkcioner nalazi objektivno može voditi u nastanak povrede. Ostaje pitanje da li se saglasno citiranoj zakonskoj odredbi takva situacija ovim zakonom objektivno stvara. Naravno, u skladu sa ovim zakonom.
Smatram da treba ukazati na odredbu stava 3. člana 4. u kojoj se određuje pojam povezanog lica, tako da se pod povezanim licem podrazumeva, citiram - i svako drugo pravno ili fizičko lice koje se, prema drugim osnovama i okolnostima, može opravdano smatrati interesno povezanim sa funkcionerom.
U pravnoj teoriji ovakve norme nazivaju se neodređenim normama. Mada se one vrlo često ne mogu izbeći, u dobrom zakonodavstvu čine se napori da ih bude što manje. Njihovo tumačenje i zato su po pravilu protivne, nespojive su sa principom pravne sigurnosti. Bojim se da ovaj pojam nije određen i da je objektivno neodrediv. Samim tim, u citiranoj formulaciji svaki pojam je apsolutno nedovoljno određen. Opravdano bi bilo učiniti nastojanje da se ova formulacija izmeni.
Što se tiče člana 19. i sastava republičkog odbora, primećujem potpuno izostajanje odnosno nepostojanje personalnih uslova za izbor članova tog odbora. To je propust koji takođe mislim da bi trebalo ispraviti amandmanima. Akademija nauka jeste i mora da bude ustanova sa nespornim autoritetom, ali ne smatram da joj ukazujemo posebnu počast ili priznanje ukoliko je uvodimo u dnevno-političke stvari, u stvari tekuće politike.
Na kraju, smatram opravdanom konstataciju da se odredbe članova 32. i 34. mogu i moraju posmatrati sa aspekta odnosa prema pokrajini i njenim organima, prema gradu, opštinama i njihovim organima. Na primer, pokrajinski i lokalni odbori dužni su da se povinuju propisima i mišljenjima republičkog odbora. Sasvim je izvesno da se uspostavlja stroga hijerarhija, i to ne hijerarhija propisa, već nažalost hijerarhija organa.
Slobodna sam da konstatujem da preovlađuje mišljenje da hijerarhijski odnos organa gotovo nikada ne daje očekivane rezultate. Mnogo više izgleda na uspeh imaju odnosi u kojima se na osnovu utvrđenog koncepta pokrajinskim organima i organima lokalne samouprave daje veći stepen samostalnosti. To pojačava njihovu motivaciju i odgovornost, koja uz to treba prvenstveno da bude okrenuta prema njihovim skupštinama koje po ovom zakonu imaju ovlašćenje i da postavljaju ljude u te odbore.
Nažalost, i na kraju, ovaj zakon je i objektivno i subjektivno neprimenjiv. Propusti na koje sam ukazala dovode do toga da je vrlo teško i zamisliti mogućnost da nadležne skupštine i ovlašćeni predlagači u vrlo kratkom roku, kako je predviđeno zakonom, izaberu odbore. Tim pre što u poglavlju IV u kome se govori o sredstvima potrebnim za sprovođenje zakona piše da je potrebno opredeliti sredstva u budžetu, dakle, sredstva ne postoje. Zakon je nemoguće primeniti bez tih sredstava, s obzirom da se radi o ogromnom novcu.
Podsetiću da svaki član odbora ima pravo na sedam prosečnih ličnih dohodaka u Republici Srbiji, pa samim tim do nekog novog rebalansa budžeta ovaj zakon može ostati samo prazno slovo na papiru. Iznenađuje me što je bez finansijske konstrukcije ovaj zakon stigao na dnevni red ove skupštine.
Želim da dodam činjenicu da je zaista tragično da ovaj parlament, na neki način, bude talac samovolje određenih funkcionera SPS-a, koji su u prethodnom periodu desetogodišnje vladavine apsolutno apsolvirali korupciju u njenom najgorem smislu, a sada, morališući o pitanju replike ili ne, napuštaju sednicu da ne bi učestvovali u donošenju zakona koji objektivno, u ovom trenutku, treba da bude nešto što jeste značajno za Republiku Srbiju ukoliko svi mi zajedno budemo imali dovoljno mudrosti da prihvatimo amandmane kojima će se umnogome poboljšati zakon koji je u ovom trenutku pred nama. Hvala lepo.