Jako je važno da poverenik bude iznad Skupštine, iznad Vlade, da tražioci informacija imaju mogućnost da izjave žalbu na rešenja koja donosi Vlada, Skupština ili najviši državni organi od kojih se traži informacija.
Ono što mene čudi u ovom trenutku je činjenica da se za ovom govornicom smenjuju poslanici Demokratske stranke i Srpske radikalne stranke, a da stranke koje čine Vladu i predstavnici Vlade nemaju ama baš ništa da kažu u odnosu na ovaj zakon koji je strašno važan zakon, jer svi smo konstatovali da uvodi novo pravo; da nemaju ništa da kažu ni po pitanju amandmana na član 22, koji sigurno poboljšava ovo pravo, sigurno daje još veći značaj ovom zakonu i koji, na kraju krajeva, tu instituciju poverenika stavlja na ono mesto i daje mu ona ovlašćenja koja sasvim sigurno treba da ima da bi se počelo izgrađivati poverenje u institucije sistema, u instituciju Vlade, u Narodnu skupštinu i sve nas koji vršimo vlast na bilo kom nivou: lokalnom, regionalnom ili najvišem nivou, nivou države Srbije.
Ono što bih morala još da kažem jeste da je nemoguće izjednačiti tužioca i njegove nadležnosti sa nadležnostima poverenika. Pre svega, tužilac nije upravni organ. Drugo, tužilac ne donosi rešenja, pa samim tim se protiv odluke ili rešenja tužioca, kako je malopre rečeno, ne može pokrenuti upravni spor. To je elementarno pravničko znanje.
Upravni spor se pokreće protiv organa uprave, protiv rešenja koja donosi organ uprave, i to se tužbom pokreće upravni spor. Ne treba poverenik da šalje nikoga na rasprave pred organima uprave u upravnom sporu, zbog toga što se, kako sam rekla, taj postupak pokreće tužbom i odlučuje vanraspravno.
Prema tome, nema nikakvog razloga da se ovo postavlja kao pitanje, jer predstavlja elementarno nepoznavanje prava, da se izjednačavaju javni tužilac ili tužioci, postupci pred tužilaštvom i postupci pred poverenikom, jer su to do te mere različite stvari da je neprihvatljivo pokušati izjednačavati i njihova ovlašćenja, ali isto tako i postupke koji se vode pred ovim državnim organima.

Po Poslovniku, član 97.  Pogrešno sam protumačena. U tom delu smo se mi složili. Amandman Demokratske stranke podnet na taj član je nešto što ispravlja anomaliju koja je u ovom zakonu, sticajem okolnosti, takva kakva jeste. Već sam konstatovala to da su svi poslanici jednoglasno prihvatili taj amandman, tako da je to nešto oko čega se nismo sporili, a vi niste dobro slušali.
Ono na šta sam ja ukazala jeste da je nemoguće izjednačavati ovlašćenja, nadležnosti i postupak koji se vodi pred tužilaštvom i ovlašćenja, nadležnosti i postupak koji se vodi pred poverenikom. Jedno je upravni spor ...

Pogrešno sam protumačena i zato sam imala pravo da se obratim Narodnoj skupštini, s obzirom da se nije vodilo računa o tome o čemu sam govorila.

Dragi gospodine, ne radi se o različitom mišljenju zastupljenom među poslanicima Srpske radikalne stranke, nego o konstataciji jednog od poslanika SRS-a da vam amandman na član 1. ne valja.
Zbog konstatacije vaše poslaničke grupe da amandman koji ste podneli nije dobar i ne podrazumeva kvalitetno rešenje postavila sam pitanje da li ćete odustati od amandmana koji ga prate.
Mislila sam da ste jednostavno to shvatili i da ćete u tom smislu odustati od komentara na amandmane koji ne donose i ne poboljšavaju rešenje. A rešenje koga ste se naknadno setili, da bi to mogao da radi Administrativni odbor, jeste, nažalost, naknadna pamet koju na ovom sazivu i sa ovim amandmanima ne možete da realizujete.

Poslanička grupa DS je podnela amandman na član 44. u kome stoji da novinari i javna glasila imaju pravo na naknadu štete ukoliko je zbog nemogućnosti objavljivanja određene informacije nastala šteta u radu njihovog medija.
Smatramo da ne treba praviti razliku između onih koji traže informaciju. Smatramo da svako ima pravo na naknadu štete, iako ne piše u ovom zakonu. Po Zakonu o obligacionim odnosima svako lice koje pretrpi štetu ima pravo da traži naknadu štete, ali isto tako smatramo da nema razloga da u ovom zakonu ne bude precizirano da organ vlasti odgovara za štetu nastalu kršenjem odredaba ovog zakona.
Samim tim će se u postupku za naknadu štete visina naknade štete određivati i opredeljivati u odnosu na to kolika je procenjena šteta i prirodno je da će se manja šteta dosuđivati fizičkom licu koje nije ostvarilo određeno pravo zbog nemogućnosti, protivpravne, da dođe do određene informacije i da će šteta koju pretrpi javno glasilo i sredstvo informisanja, a nastala je na isti način, biti verovatno veća.
Zbog toga ne mislim da je potrebno da zakonodavac pravi razliku između bilo kog lica kome je na osnovu ovog zakona omogućeno da traži i dobije informaciju od nadležnih državnih organa predviđenih u ovom zakonu.

 Gospodine predsedniče, dame i gospodo poslanici, poštovane kolege iz nevladinih organizacija, mislim da je od izuzetnog značaja ova rasprava danas na Skupštini, jer ovim zakonom utvrđujemo novo pravo u našem pravnom sistemu i time pokušavamo da polako ulazimo u tokove evropskog prava u regulisanju odnosa koji do sada nisu bili regulisani u našem pravnom sistemu.
Informacija je kiseonik demokratije. Ona je nešto bez čega se ne može zamisliti savremeno demokratsko društvo. Ako ljudi ne znaju šta se dešava u njihovom društvu, ako je delovanje onih koji vladaju prikriveno, nemoguće je uzeti učešće u tim aktivnostima. Naravno, informacija nije neophodna samo ljudima. Ona je bitan deo svake dobre, korisne vladavine. Samo lošoj vladi potrebna je tajnost da bi preživela. To omogućava da cvetaju neefikasnost, rasipništvo i korupcija.
Da podsetimo na izreku nobelovca Sena koji kaže da nikada nije bilo gladi u onoj zemlji koja je imala demokratski oblik vladavine i koja je imala slobodu štampe. Informacija omogućava ljudima da nadgledaju aktivnosti vlade i predstavlja bazu za otvorenu raspravu o tim aktivnostima. Međutim, većina vlada, i naša nažalost, više voli da vodi svoje poslove u tajnosti, daleko od očiju javnosti. Veoma često se zvanične informacije tretiraju kao sopstveno vlasništvo, a ne kao nešto što treba da služi za dobrobit ljudi.
Sloboda informacija, pa i pravo na pristup informacijama u posedu vladinih javnih tela, odavno je priznata kao osnovno ljudsko pravo zaštićeno međunarodnim aktima, ustavima mnogih zemalja i zakonima.
Brojne međunarodne organizacije, poput UN, Komonvelta, Saveta Evrope, izdale su obavezujuće dokumente zajedno sa njihovim tumačenjima vezanim za ovu temu.
Ovaj predlog zakona, kao i mnoge druge koji su se do sada našli na dnevnom redu ovog saziva parlamenta, pripremila je bivša vlada. Uz konstataciju da nam je veoma drago što se zakon našao pred poslanicima, moram reći da se nadležno ministarstvo nije potrudilo čak ni da usaglasi obrazloženje iz ovog zakona, nego i dalje u obrazloženju stoji da je jako važno da se zakon usvoji tako brzo kao što je u istom periodu kada je Srbija postala članica Saveta Evrope, da će to značiti da brzim koracima idemo ka Evropi.
Godinu i po dana ima otkako je Srbija postala članica Saveta Evrope i nažalost, ovaj zakon je tek danas na dnevnom redu. Interes da se ovaj zakon usvoji nije prepoznat u trenutku kada ga je prethodna vlada i Demokratska stranka stavila na dnevni red prethodnog saziva, jer tada bismo već imali pred sobom zakon, imali bismo iskustvo u ovoj materiji koja je jako važna.
Da vas podsetim, 57 zemalja u Evropi i u svetu već ima usvojen ovakav zakon. Samo Srbija i Makedonija ga nemaju. Ako ga danas usvojimo, ukoliko poslanici Republičke skupštine prepoznaju interes da se ovaj zakon donese, bar nećemo biti poslednji. To je jako važno.
Znamo da su svi predlozi naših zakona urađeni dobro i da zbog toga niste imali preteranu potrebu da ih kontrolišete i na tome vam se, u svakom slučaju, zahvaljujemo. Nadamo se da će i drugi zakoni koje je pripremila naša prethodna vlada i DS uskoro biti pred ovim parlamentom i da ćete prepoznati interes da i oni budu usvojeni. Hvala vam na tome.
Da se vratimo na sam zakon. Odredbe zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja u potpunosti ispunjavaju zahteve Saveta Evrope i usaglašene su sa preporukom Komiteta Saveta ministara iz februara 2002. godine o pristupu javnim dokumentima, čijim načelima se uspostavlja i podržava pravo javnosti da zna, kao što je pravo svakog građanina da podnosi zahtev organima vlasti za pružanje informacija, a da pri tom ne mora obrazlagati zašto mu ta informacija treba.
Ovom preporukom pružila se mogućnost mnogim aktivistima za slobodu izražavanja u mnogim zemljama da se izbore za to da prilikom izrade novih ustava pravo na pristup informacijama bude uvršteno na listu osnovnih ljudskih prava. Na ovome svakako treba insistirati i prilikom donošenja novog ustava Republike Srbije i omogućiti da pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja, kao samostalno pravo, bude izričito predviđeno i u novom ustavu Republike Srbije.
Razrađujući ovu temu, Međunarodni centar protiv cenzure, artikal 19, formulisao je skup međunarodnih principa da bi se ustanovio standard po kome svako može da proceni da li domaći zakoni zaista omogućavaju pristup zvaničnim informacijama. Ali, ti principi i standardi nisu dovoljni. Oni samo treba da budu inicijalna kapisla i posluže svima nama koji se zalažemo i borimo za unapređenje procesa vršenja vlasti i upravljanja, te odgovornosti za isto, kao i jačanje demokratije širom sveta. Tih devet osnovnih principa u potpunosti je uvršteno i u ovaj zakon.
Prvi princip koji je strašno važan je maksimalna otvorenost. Sloboda zakonodavstva u informisanju treba da bude zasnovana na maksimalnoj otvorenosti. Ograničenja moraju biti taksativno nabrojana i odnositi se samo na izuzetne okolnosti. Na vršiocima vlasti je da dokažu da informacija koju žele da prikriju spada u domen ograničenih izuzetaka.
Drugi princip je obaveza objavljivanja i podrazumeva obavezu objavljivanja ključnih informacija.
Treći princip je promocija otvorene vlade. Institucije moraju aktivno promovisati otvorenu vladu. Ovo je jako važno ukoliko želimo ostvariti cilj slobode i informativnog zakonodavstva.
Četvrto - ograničen domen izuzetaka. Izuzeci bi trebalo da budu jasno i usko označeni, podvrgnuti striktnom testu štetnosti javnog interesa, a dokazivanje ograničenog režima izuzetka pada na javni organ i mora ispuniti tri razloga. Informacija se mora odnositi na zakoniti cilj označen u zakonu, objavljivanje mora predstavljati pretnju da izazove suštinsku štetu tom cilju i šteta mora biti veća nego javni interes za objavljivanje informacija. Naravno da pod izuzetak ne spadaju i ne smeju spadati restrikcije koje bi trebalo da štite vladu od neprijatnosti ili kritike zbog loših poteza. One nikada ne mogu biti opravdane i diskreciono pravo odlučivanja o tim izuzecima ne može biti dozvoljeno nikome, pa čak ni vladi.
Tačka pet predstavlja proces olakšavanja dostupnosti. Zahtevi za informacijama moraju biti dostavljeni brzo i fer i mora se obezbediti nezavisan nadzor, kontrola svih odbijenih zahteva. Tu dolazimo do novog instituta koji se pojavljuje, do poverenika, koji je jako važan činilac ovog zakona, jedan od najvažnijih segmenata zakona, čijim formiranjem se pojedincu obezbeđuje mogućnost da se žali nezavisnom administrativnom telu. On ispunjava odgovarajuće standarde i ima odgovarajuću vlast. Njegova nezavisnost treba da bude zagarantovana i formalno i kroz proces imenovanja.
Troškovi su, kao šesti princip, predviđeni tako da moraju da budu primereni; da onaj kome je informacija bitna ne mora da, zbog prevelikih troškova, odustane od traženja informacije do koje mu je stalo.
Sedmi princip su otvoreni sastanci. Sastanci sednica i institucija treba da budu otvoreni za javnost. To je princip koji do sada kod nas nije često primenjivan i nešto što bi u budućem političkom životu ove zemlje svakako trebalo da bude potpuno novo. Otvorenost ima prednost, takođe vrlo važan princip. Zakoni koji nisu u skladu sa principom otvorenosti treba da budu izmenjeni ili ukinuti. To govori da svi pozitivni propisi koji su sada na snazi u našoj zemlji, ukoliko ne budu u saglasnosti sa principima prava javnosti da zna, moraju biti usaglašeni nakon usvajanja ovog zakona.
Zaštita lica koja otkrivaju informacije o prekršajima je princip osam. Prekršaj u ovom slučaju, artikal 19, uključuje dela nepoštovanja zakonskih obaveza, pogrešnu presudu, korupciju, ozbiljnu zloupotrebu javnog položaja, kao i ozbiljne pretnje zdravlju, sigurnosti, čovekovoj okolini. Treba da uživaju zaštitu, ukoliko to rade dobronamerno i sa osnovanom sumnjom da je informacija tačna.
Još jednom sa zadovoljstvom mogu da konstatujem da su svi ovi principi inkorporirani u odredbe ovog zakona.
Kao što sam rekla, i ponoviću, Srbija zaista ima šansu da ne bude poslednja zemlja koja će usvojiti ovaj zakon. Imamo šansu da polako (previše polako i nadam se da će Vlada uvideti da mora brže) ulazimo u proces integracije u Evropsku uniju i u proces usaglašavanja pozitivnih propisa sa propisima Saveta Evrope.
Donošenje ovog zakona je odraz težnje da se ne dozvoli vraćanje u politički konzervatizam i totalitarizam. Zato se poslanička grupa Demokratske stranke odlučila da glasa za ovaj zakon, ne zato što je to zakon koji je ona predložila i koji je prethodna vlada već stavila u proceduru, nego zato što se zaista mora insistirati na potpunoj otvorenosti.
Ono što mi je žao, a moram konstatovati kao činjenicu i u uvodnom govoru pred parlamentom, jeste da smo na Odboru za informisanje i kulturu za amandman na član 22. jednoglasno doneli odluku da ga usvojimo. Predstavnici svih poslaničkih grupa, a u Odboru se nalaze predstavnici Demokratske stranke, G17 plus, Demokratske stranke Srbije, Narodne demokratske stranke, Socijaldemokratske partije i Srpske radikalne stranke, jednoglasno su se usaglasili da iz člana 22. treba brisati stavove 2. i 3. Odnose se, kako to u zakonu piše, na to da se protiv rešenja Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade Republike Srbije, Vrhovnog suda Srbije, Ustavnog suda Srbije i republičkog javnog tužioca ne može izjaviti žalba.
(Predsednik: Da li koristite i drugih deset minuta?)
Da. Svi poslanici su bili na jedinstvenom stanovištu da je pravo javnosti da zna najvažniji princip i da onaj ko ne dobije informaciju može da uloži žalbu nezavisnom telu koje ovaj zakon predviđa, povereniku. Ne vidimo nijedan razlog da od ovoga budu izuzeti najviši državni organi, predsednik Republike Srbije, Vlada Republike Srbije i Narodna skupština.
Nema prava javnosti i nema otvorenosti dostupa informacijama ukoliko vi od najviših organa vlasti ove zemlje ne možete da dobijete informaciju ili ukoliko vas odbiju nemate mogućnosti da tražite pravnu zaštitu. Ne postoji nikakva smetnja u Ustavu i pozivati se na to u ovom trenutku potpuno je neodgovorno. Zato nam nije jasno zbog čega zakonodavac ovaj amandman nije prihvatio, sem ukoliko postoje određene smetnje da se do određenih informacija u radu Vlade ne može doći.
Apelujem na sve poslaničke grupe da razmisle, da pročitaju Ustav Republike Srbije (član 10. u kome se kaže da je rad državnih organa dostupan javnosti), jer u Ustavu Srbije postoji opšta garancija javnosti rada, i da iskoriste svoje poslaničko pravo da glasaju, bez obzira na to kakva je odluka Zakonodavnog odbora; da se sete da su glasali na Odboru za informisanje i kulturu, potpuno svesni vrlo važne odluke da se mora omogućiti pravo na žalbu svakome, u odnosu na odluku državnog organa. Jednostavno, da se prilikom glasanja o ovom amandmanu odupru stavu zakonodavca, jer će na taj način ovaj zakon imati pravu formu koja je zaista neophodna da bi u potpunosti mogao da zaživi.
Naravno da je ovo zakon koji će sigurno u narednom periodu doživeti mnoge promene. Njegova primena će biti vrlo dinamična. Činjenica je da se u zemljama u okruženju za godinu dana nekoliko puta menjaju odredbe ovog zakona. Jednostavno, to je život i sigurno će to biti nešto sa čime ćemo se i mi suočavati. Ali, ne treba u početku, prilikom usvajanja ovog zakona, napraviti toliko velika ograničenja i napraviti nosioce najviših državnih funkcija toliko udaljenim od običnih ljudi da čak nemate pravo da uložite žalbu na njihovo odbijanje vašeg zahteva da dobijete određenu informaciju.
Jer, ako je išta važno prilikom primene ovog zakona, onda je važno to što Srbija sa njim konačno dobija šansu da iz kulture tajnosti započne proces kulture javnosti, koji će biti zaista dug i mukotrpan, ali ovim zakonom, istina sa više od godinu dana zakašnjenja, postavljamo dobre temelje za to.
Nadam se da će, kao što smo imali konstruktivne razgovore na Odboru za informisanje i kulturu, i ova rasprava i glasanje o ovom zakonu dokazati da svi mi zajedno možemo da prepoznamo odredbe zakona koje nas vode napred.
Niko od nas ne želi da vršenjem javne funkcije zloupotrebljava pravo ljudi da znaju šta on to radi, niko od nas ne želi da se informacije koje su od javnog značaja kriju od javnosti. Na taj način doprinećemo da i građani Srbije, ali i svi oni koji žele da dobiju informaciju, korišćenjem tog svog prava, tu informaciju i dobiju.

Da bih iskoristila pravo javnosti da zna ukazala bih samo na nekoliko segmenata o kojima je govorio gospodin Šarović.
Što se tiče primedaba na član 4. da je vrlo široko postavljeno diskreciono pravo, mislim da se seća da smo poslanička grupa DS-a i ja podneli amandman kojim se to pravo potpuno uskraćuje, izostavlja, tako da se dodaje da je posredi slučaj za koji je ovim zakonom isključeno ili ograničeno pravo pristupa informacijama. Dakle, nema diskrecionog prava. Može se uskratiti pravo na dostupnost informacijama samo ukoliko je to predviđeno ovim zakonom.
Ono što je meni posebno interesantno, to su primedbe na član 22. koje se odnose na mogućnost izjavljivanja žalbe. Da je SRS podnela amandman o kome je govorio gospodin Šarović, a koji se odnosi na članove 4. i 6, mada mislim da su oni apsorbovani u postojeći član 22, mi bismo svakako glasali za taj amandman. Ali, SRS, uvažavajući primedbe koje su za ovom govornicom iznete, nije podnela amandmane na taj član, bar ne u obimu koji je ovde saopšten. Podneti su samo amandmani na član koji se tiče poverenika.
Veoma je lepo što svako od nas ima svoj stav, koji za ovom govornicom može izneti, i ja gospodina Šarovića kao pravnika izuzetno uvažavam, ali nismo u prilici da podržimo njegove stavove, jer poslanička grupa SRS nije podnela amandmane na propuste za koje on misli da su veliki. Hvala lepo.

Demokratska stranka nije prihvatila amandman SRS iz nekoliko razloga. Namerom izostavljanja poverenika faktički se "ubija" ovaj zakon. Poverenik je vrlo važna institucija ovog zakona i ispoljava najviše standarde po preporukama Saveta Evrope prilikom konstituisanja i usvajanja ovih zakona i ima ga najveći broj zemalja.
Te velike promene koje su pretrpeli određeni zakoni u zemljama koje su uvodile ovo novo pravo u svoj pravni sistem između ostalog odnosile su se i na to da se u mnogima od njih uvidelo da je poverenik mnogo bolji, mnogo važnija institucija, da bi se udovoljilo potrebama svih onih koji traže javnu informaciju, da prilikom ulaganja žalbe dobiju adekvatan odgovor.
Institucija poverenika, saglasno odredbama ovog zakona, ne opredeljuje se ni u jednom članu kroz činjenicu da mora da bude vanstranačka ličnost. Citiraću odredbu člana 30. stav 4. koji kaže: "Poverenik ne može biti lice koje obavlja funkciju ili je zaposleno u drugom državnom organu ili političkoj stranci." Dakle, odnosi se isključivo na činjenicu da poverenik ne može imati zasnovan radni odnos u nekoj političkoj stranci.
Uopšte ne vidim razloga da se posebno potencira činjenica da li će poverenik biti član neke političke stranke, vanstranačka ličnost, iz pozicije ili opozicije. Ugled poverenika se stvara i načinom njegovog imenovanja. Predlaže ga nadležni odbor Narodne skupštine, a biraju većinom glasova poslanici republičkog parlamenta.
Ukoliko izražavate sumnju u odluku većine, u činjenicu da će čovek koga bude izabrao srpski parlament biti neko ko ima ugled u ovom društvu, onda izražavate sumnju u validnost republičkog parlamenta, pa samim tim izražavate sumnju i u volju naroda.
Nije tačna konstatacija da je odredba o povereniku neustavna. Po Ustavu Republike Srbije, sve ono što nije zabranjeno, dozvoljeno je. Samim tim, u potpunosti nije u suprotnosti sa važećim Ustavom činjenica da se poverenik postavi ovim zakonom kao organ kome će se ulagati žalba.
Zbog toga mislim da je suština amandmana koji se odnose na poverenika da se ovaj zakon obesmisli, jer ukoliko biste pretpostavili da se žalba ulaže ministarstvu zaduženom za poslove informisanja, faktički biste došli do toga da po žalbi odlučuje organ koji ima obavezu da dostavi javnu informaciju na zahtev bilo kog fizičkog lica koje ima opravdano pravo da zna određenu informaciju. Jednostavno, došli biste do činjenice da onaj ko ima obavezu odlučuje i po žalbi, koja se ostavlja takođe njemu.
Samim tim, mislim da je ovaj član strašno važan, da je poverenik institucija u koju moramo imati poverenja, da će ugled i poverenje zasnivati na čoveku kojem budu data ovlašćenja, a bude imenovan za poverenika; zavisiće od ugleda ovog parlamenta, a ukoliko je svima nama stalo da ovaj parlament ima ugled, nema razloga da sumnjamo u posao koji će obavljati poverenik.

Baš kao i u prethodnom amandmanu i u ovom SRS stavlja primedbe a ne nudi rešenje. U prethodnom amandmanu se stavlja primedba na poverenika. Predviđa se da drugostepeni organ po žalbi bude ministarstvo nadležno za oblast informisanja, da bi nam se sa ove govornice reklo kako ni to rešenje ne valja, ali smo se kasno upoznali sa tim rešenjem.
E, u tome je razlika između SRS-a i DS-a, između jednog čoveka i jedne partije i onoga što ona nudi. Kada ima primedbu na određenu odredbu, kada ima primedbu na određeni zakon Demokratska stranka onda zna zašto ima primedbu i nudi rešenje koje će poboljšati taj zakon i tu odredbu. Zbog toga DS ima viziju kako treba promeniti određene stvari, određene zakone i zbog toga i daje amandmane koji poboljšavaju zakon, jer zna kojim putem treba stići do cilja da bi se određena stvar poboljšala.
Zbog toga mislim da poverenik jeste pravo rešenje, što dokazuje malopre i ovlašćeni predstavnik Srpske radikalne stranke, jer rešenje koje oni nude amandmanom je rešenje koje je apsolutno nedopustivo u ovom zakonskom predlogu koji je pred nama.

Član 97, pogrešno sam protumačena. Ja sam samo konstatovala činjenicu da je govoreći o amandmanu na član 1. gospodin Nikolić jasno rekao da rešenje koje je amandmanom predložila Srpska radikalna stranka nije dobro rešenje, i ništa drugo. Isto tako sam rekla da su sva rešenja koja je predložila DS za ovaj zakon i podnete amandmane dobra rešenja jer idu ka cilju poboljšanja ovog zakona.
Da li je mene nešto uhvatilo ili nije, to je moj problem, ali me je uhvatila želja da se borim za evropsku Srbiju, za demokratsku Srbiju. Da li su izbori pred nama? Sasvim sigurno je da jesu. Da li se neko tih izbora plaši? Da. Da li je to DS? Sasvim sigurno ne, jer na poslednjim izborima koje je ova zemlja imala, za lokalnu samoupravu, DS je pobedila. Na izborima za predsednika Srbije DS je pobedila. Na budućim izborima za republički parlament, budite uvereni, DS će pobediti.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, htela bih da vas podsetim da je ovaj zakon pre gotovo godinu dana uradilo Ministarstvo za privredu i privatizaciju. Već tada smo prepoznali interes da zakon o stečaju bude što pre donet, jer smo prepoznali probleme sa kojima se suočava privreda u Republici Srbiji.
Struktura privrednih subjekata i tada je, kao i sada, bila veoma nepovoljna. U ovoj strukturi se nalazio veliki broj privrednih subjekata koji su poslovali sa gubicima i nisu bili, naravno, u stanju da izmiruju svoje dospele obaveze. Stepen pravne sigurnosti je bio neprihvatljivo nizak. Poštovanje ugovornih obaveza nije bilo pravilo već, nažalost, izuzetak. Odstupalo se od principa da ugovor predstavlja zakon za privredne subjekte i samim tim je dolazilo do situacije da je na privrednoj sceni Srbije vladao potpuni haos.
Funkcionisanje pravnog sistema nije davalo i ne daje još uvek odgovarajuće rezultate u ovoj oblasti. Bankarske garancije su preskupe, a hipoteka još uvek neadekvatna. Sporovi pred trgovinskim sudovima neopravdano dugo traju, u vezi sa ispunjenjem ugovora, i nisu pouzdani instrument naplate dospelih potraživanja.
Sve to su bili razlozi zbog kojih je bilo neophodno doneti ovaj zakon o stečaju. Kao što znate, on se pred poslanicima ovog parlamenta našao još u prethodnom sazivu. Zbog toga je svima nama nejasno zbog čega je tada poslanička grupa DSS-a glasala za skidanje ovog zakona sa dnevnog reda, ukoliko danas svi mi zajedno konstatujemo da je strašno važno i neophodno zakon usvojiti i uspostaviti određeni režim sigurnosti funkcionisanja pravnog sistema.
Isto tako, nije nam jasno zbog čega i ostale poslaničke grupe tada nisu podržale ovaj zakon, jer danas niko nema ozbiljnu kritiku u odnosu na njega. Naknadna pamet koju danas svi konstatujemo i kojoj smo svedoci je nešto što nas je ipak previše koštalo. Koštalo nas je više od godinu dana izgubljenog vremena; više od godinu dana je nesređena privredna situacija koja je umnogome usporila i proces privatizacije, ali i dolazak stranih investitora i nastavak ozbiljne transformacije privrednog sistema u Srbiji.
Zakon o stečaju, sa svojim dosadašnjim rešenjima, nije bitno doprinosio neophodnoj selekciji i promeni strukture privrednih subjekata. Predlog zakona koji je danas pred poslanicima parlamenta predstavlja značajan napredak. U osnovnim odredbama, na dosta dobar način, određeni su pojam i ciljevi stečaja, utvrđena su dva osnovna oblika, a to su bankrot i reorganizacija. To su rešenja koja već po samom svom konceptu stavljaju u izgled veći stepen efikasnosti u vođenju stečajnog postupka.
Predlog unosi značajne novine u pogledu organa stečajnog postupka. Skupština poverilaca i odbor poverilaca postaju obavezni organi stečajnog postupka, sa značajnim i dosta jasno opredeljenim ovlašćenjima. Posmatrano sa aspekta međusobnih odnosa privrednih subjekata, dakle, sa aspekta dužničko-poverilačkih odnosa, stečaj se sprovodi u interesu poverilaca.
Budite ljubazni, pa upozorite poslanike da poštuju dok drugi poslanici govore za govornicom.
(Predsednik: Samo nastavite, gospođo Stojačić, već sam opomenuo, niste obratili pažnju.)
Zato je opravdano da oni imaju stalne organe koji učestvuju u svim oblicima odlučivanja u toku čitavog stečajnog postupka.
Sasvim je izvesno da uspešnost stečajnog postupka u velikoj meri zavisi od načina rada stečajnog upravnika. Nije prenaglašeno ako se kaže da je stečajni upravnik sa svojim ovlašćenjima u dosadašnjem postupku stečaja bio odlučujući činilac u ukupnom vođenju stečajnog postupka.
Predlog ovog zakona opravdano ne ide na redukciju ovlašćenja stečajnog upravnika, već na promenu njegovog odnosa prema drugim organima u stečajnom postupku, uz određivanje uslova ko i pod kojim uslovima može biti imenovan za stečajnog upravnika.
Smisao uvođenja licence za obavljanje poslova stečajnog upravnika je garancija njegovih moralnih, stručnih i drugih kvaliteta. U tom smislu, u prilog tome ide i odredba da ukoliko se stečajnom upravniku oduzme licenca, nova mu se ne može izdati u roku od pet godina. Obaveza posedovanja i mogućnost gubljenja licence usmereni su na povećanje odgovornosti. Sve ovo treba da doprinese uspešnijem i efikasnijem vođenju postupka.
Na kraju, još jednom podvlačim činjenicu da smatramo da je ovaj zakon strašno važan. Poslanička grupa DS-a će glasati za njega. Isto tako, ukazujem i na činjenicu, koja je po meni nedopustiva, da ministar pravde, iako je to zaista uradio na kvalitetan način, obrazlaže ovaj zakon, jer mislimo da je nepostojanje ministra za privredu nešto što je u trenutku koji danas živi i proživljava zemlja Srbija zaista nedopustivo. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, gospodine ministre, po našim saznanjima Visoki savet je na sednici dana 21. juna ove godine, na kojoj je trebalo da raspravlja o kandidatima i predloži ih Narodnoj skupštini Republike Srbije, predloži ličnosti za izbor funkcije tužioca i zamenika tužioca, postupio suprotno Zakonu o Visokom savetu pravosuđa i sopstvenom Poslovniku o radu, a na taj način grubo prekršio i povredio prava pojedinih kandidata za nosioce ovih važnih tužilačkih funkcija.
O čemu se radi? Visoki savet je na sednici bez rasprave glasao o Predlogu odluke o izboru zamenika javnih tužilaca. Sastanak je počeo tako što je članovima Saveta dostavljen unapred otkucani spisak na kome je u zaglavlju pisalo - Odluka Narodne skupštine Republike Srbije, a ostavljen je prazan prostor na kome treba uneti datum održavanja sednice Narodne skupštine i na takav način verifikovati unapred pripremljenu odluku o izboru kandidata za ove važne funkcije tužilaca i zamenika javnih tužilaca.
Samim tim ignorisan je stav tužilačke organizacije o tome koje bi kandidate trebalo predložiti. Rukovodilo se, nažalost, nekim drugim nama nepoznatim kriterijumima. Došlo je do očiglednih propusta, propusta koji u svakom slučaju moraju zavredeti našu pažnju i za koje smatramo da treba da upoznamo i poslanike Narodne skupštine, ali isto tako i javnost Republike Srbije.
Neki ljudi, koji dugo godina vrše odgovorne funkcije, ili su zamenici javnih tužilaca na ovaj način bivaju razrešeni. Ne radi se o konkretnom razrešenju nego prosto o njihovom neimenovanju na ponovna mesta zamenika javnih tužilaca bez ikakvog obrazloženja. Visoki savet nije imao uvida u njihove biografije, nije raspravljao o njihovim imenima i na njihova mesta su birani neki drugi ljudi koji, po nama, ne zaslužuju da budu izabrani na te funkcije.
Konkretne i najdrastičnije primere kršenja koji se tiču Vojvodine imamo u Okružnom sudu u Novom Sadu gde nisu izabrane dve gospođe koje više od 20 godina rade u Okružnom tužilaštvu, a to su: Slobodanka Jovičić i Zagorka Dolovac. Na njihova mesta predloženi su ljudi koji već vrše funkciju zamenika opštinskog javnog tužioca u Somboru. Njihov kvalitet ne osporavamo, ali smatramo da je potpuno neodgovorno da u ovom trenutku žene koje su ceo svoj radni vek provele u Okružnom tužilaštvu faktički ostaju bez radnog mesta. Onda imate preporuku - nemojte da talasate, u septembru će, ako budete dobri, biti ponovo izbor javnih tužilaca, pa imate šansu da možda u tom nekom drugom cugu ad hoc neko vas predloži i budete ponovo izabrani. Naravno da garancije nema i da to nije obrazloženje sa kojim se bilo ko, ko je odgovorno usavršavao posao koji se radi, može složiti. Naravno da mi na to imamo primedbu.
Na sličan način nije prihvaćena kandidatura Stanka Vujića, zamenika Republičkog javnog tužioca i isto tako ni o njegovoj biografiji i stručnim sposobnostima nije se raspravljalo. Dražen Kendrašić, takođe zamenik Opštinskog javnog tužioca u Novom Sadu, iako se takođe radi o reizboru, nije prošao i o njemu takođe nije raspravljano na toj sednici. Ovakav način rada sednice Visokog saveta pravosuđa proizveo je činjenicu da predsednik Advokatske komore Srbije, gospodin Vladimir Šešlija, nije učestvovao u glasanju o Predlogu odluke o izboru tužilaca. Ovaj njegov stav podržala je Advokatska komora Vojvodine koja se obratila javnosti i vrlo decidno rekla i stavila primedbe na brzinu odluke i usvajanje odluke o predlozima za imenovanje javnih tužilaca i njihovih zamenika na poslednjoj sednici Vrhovnog saveta pravosuđa 21. juna, ukazavši na to da su spiskovi unapred pripremljeni i kao takvi faktički predočeni poslanicima Republike Srbije.
U izjavi Advokatske komore Vojvodine kaže se da je na ovaj način bačena senka na nezavisnost Saveta od uticaja izvršne vlasti i obezvređen smisao odluke Ustavnog suda i poslednjih izmena zakona iz oblasti pravosuđa. Na ovaj način smatra se da se vrši ­legalistički­ pritisak izvršne vlasti na pravosuđe, pošto se određenim kandidatima kaže da ukoliko budu dobri imaju šansu da u nekom narednom roku ponovo budu izabrani.
Onda pred skupštinski Odbor stiže predlog kandidata za izbor Republičkog tužioca i zamenika okružnih i opštinskih tužilaca i na Odboru se ponovo dešava nešto što je potpuno neuobičajeno. Pre svega, Odbor za pravosuđe bio je zakazan za petak u 16,00 časova da bi pojedinim poslanicima sa liste Demokratske stranke - Boris Tadić tek u 13,15 časova stiglo obaveštenje da Odbor za pravosuđe počinje sa radom u 13,00 časova. Naravno da neki od njih nisu mogli prisustvovati i naravno da samim tim nisu mogli staviti svoje primedbe ili upoznati članove Odbora sa primedbama koje su želeli da predoče.
Nakon toga dobijamo Izveštaj Odbora u kome se osporavaju pojedini ljudi za koje smatramo da su bez razloga osporeni i dobijamo od Odbora primedbu na određena rešenja Vrhovnog saveta pravosuđa, pa se osporavaju opet ljudi koji imaju izuzetno velika iskustva i izuzetno ozbiljnu i uspešnu karijeru na mestima na kojima su i do sada radili. U najvećem broju se radi o reizboru, a neki od njih sa pravom pretenduju da budu izabrani na te važne funkcije.
Ja se iskreno nadam da ćemo u nekim zajedničkim naporima ovu vrlo važnu oblast, koja je neophodna Srbiji, da uspemo da razdvojimo izvršnu vlast od sudske vlasti. To je neophodno iz svih razloga za koje se svi zaklinjemo. Ovakav način izbora sudija i ovakav način rada Visokog saveta pravosuđa nikoga od nas ne može da uveri da idemo pravim putem.

Zahvaljujem se predsedavajućem. Sekretar skupštinskog odbora ima obavezu da obavesti telefonski one članove odbora koji nisu prisustvovali sednici kada je dogovoreno njeno odlaganje i kada je zakazana sednica za neki drugi dan. Dakle, ukoliko je dogovoreno nešto usmeno, onda se to ne podrazumeva da će samim tim oni poslanici koji nisu prisustvovali sednici odbora to sami po sebi znati. Neko mora da im javi i za to služi sekretar odbora, pa samim tim je prekršena odredba o sazivanju sednica i blagovremenog obaveštavanja poslanika.
Pogrešila sam, s petka na ponedeljak, permutirala sam dane. Tačno je, u ponedeljak za četiri je bila zakazana, održana je, kako ste i vi sami rekli u jedan sat, s tim da su naši poslanici obavešteni u 13,15 časova.
Što se tiče onoga što je gospodin ministar malopre rekao, ne radi se o stavu nekolicine advokata iz Novog Sada, nego kao što sam vrlo precizno napomenula – o odluci Advokatske komore Vojvodine, što je mnogo značajnije, vrlo ozbiljna institucija, a isto tako radi se i o podršci Advokatske komore Vojvodine, stavu koji je na sednici Visokog saveta pravosuđa imao predsednik Advokatske komore Srbije. Dakle, obe advokatske komore, i Vojvodine i Srbije, iznele su iste primedbe i zauzele zajednički stav oko onoga – na koji način su donošene odluke i na koji način se raspravlja na sednici Visokog saveta pravosuđa. Hvala.

Nijednog trenutka, nijednom poslaniku u Narodnoj skupštini Republike Srbije nisam rekla da laže i sigurno da nikada, kada budem govorila za ovom skupštinom, to nikome neću reći. Ja sam samo prenela činjenice koje sam saznala od kolega poslanika koji su članovi Odbora za pravosuđe. Molim vas da to što imate da kažete, kažete za govornicom. Poverila (poverovala) sam i verujem poslanicima sa liste DS – Boris Tadić.

Srbija jeste u Evropi i nažalost ili na sreću ne može biti nigde drugo. Jako je važno sačuvati nacionalni identitet, imati svest o nacionalnoj kulturi i nacionalnoj pripadnosti, ali gospodo nacionalna svest i nacionalni identitet je jako važan ukoliko imate prilike da ga poredite sa drugim, ukoliko ne podižete zidove i čuvate ga samo za sebe. Ukoliko budete svesni da ste u isto vreme građanin Beograda, građanin Novog Sada, Surdulice, Prištine, pa nakon toga Vojvodine, pa nakon toga Srbije, pa Balkana ili jugoistočne Evrope, pa Evrope i sveta, to je naš cilj.
Mi moramo biti građani sveta i tek tada, sa svim bogatstvom i kvalitetom nacionalnog identiteta koji imamo, možemo biti ravnopravni. Lišite se kompleksa niže vrednosti i pričanja o nacionalnom identitetu samo u svojim kućama. Nacionalni identitet je nešto što treba predstaviti svetu ponosno, dostojanstveno, sa svim bogatstvom koje imamo i ne treba se stideti činjenice da naša deca, za razliku od mnoge druge dece, već sa 10 godina dobro govore engleski jezik. To je znanje koje im niko ne može uzeti.
Ne treba se bojati da će nacionalni identitet, time što ćemo govoriti engleski, francuski, italijanski, biti ugrožen. Ne, time ćemo dokazati da imamo znatno veći kvalitet, da smo možda sposobniji, pametniji ili svesniji činjenice da nam jezici trebaju, da šaljemo poruku da jesmo građani sveta. Molim vas, shvatite da nemamo drugi ili treći put. Za Srbiju postoji samo jedan jedini put, a to je put ka Evropi. Druge zemlje su nam važne, one su naši prijatelji, ali je Evropa jedini put kojim treba da idemo.
Osamdesetih godina ovog veka bili smo mnogo ispred zemalja koje su danas već uveliko članice Evropske unije ili su već uveliko pokrenule proces integracije sa Evropskom unijom. Nažalost, mi smo danas na začelju tih procesa integracije. Nadam se da ćete biti toliko aktivni u pisanju zakona koji će nas približiti Evropskoj uniji, kao što ste aktivni u dobacivanju meni dok govorim za ovom govornicom. U tome vam želim sreću.
Vama, gospođo ministarka, zaista poručujem da ne treba da se plašite razgovora sa strancima. Niste ministar inostranih poslova, ali obrazovanje je mnogo širi pojam od nacionalne kulture i zadovoljstvo je imati kontakt sa svetom, jer to je dokaz da svet želi da uvažava vas, pa samim tim i vi imate obavezu da uvažavate svet.
Isto tako imate obavezu da uvažavate ovaj parlament, pa vas molim da saglasno članu 221. i zahtevu narodnog poslanika date obrazloženje zbog čega je ovaj zakon stavljen po hitnom postupku, pogotovo što je ovaj zahtev prosleđen pre više od 24 sata od kada ovo govorim, trenutno od 13,30 časova. Nema smisla, nije pošteno. Na kraju krajeva, to vam ne dozvoljava funkcija na kojoj se nalazite, da ignorišete zahteve narodnih poslanika i da ignorišete ovu skupštinu.