Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, s obzirom da je ombudsman institucija koja može da odigra vrlo važnu ulogu u demokratizaciji Srbije i konstituisanju države, ustavnosti, zakonitosti, poštovanju ljudskih prava, obaveza svakog od nas je da pohvalimo ideju da se o ombudsmanu razmišlja.
Obaveza je i moja, kao člana DS-a, da primetim neverovatnu transformaciju SPS-a, koja, eto, a i to je tekovina 5. oktobra, danas podržava predlog osnivanja institucije ombudsmana i zalaže se za određene evropske standarde koji su do samo pre nekoliko godina bili strani ovoj političkoj stranci. To su pozitivne tekovine, pozitivni pomaci od 5. oktobra naovamo i DS ih svakako pozdravlja.
S druge strane, u državi koja još nema jake demokratske temelje, bitno je da ombudsman bude zaista nezavisan u svom radu u odnosu na sve tri grane vlasti, i da bude posebno politički nezavisan. Da institucija koja je potpuno nova, umnogome neutemeljena, ni u Ustavu Srbije, kao ni u Ustavnoj povelji državne zajednice, ne bi izgubila kredibilitet.
Osnivanje ove institucije zbog toga zahteva i niz drugih veoma važnih koraka. Trebalo bi harmonizovati pravne akte na ovom polju, jer bi inače moglo biti dovedeno u pitanje vršenje nekih ovlašćenja koja su data, ili treba da budu data ombudsmanu. S druge strane, DS smatra da je u ovom trenutku možda malo preuranjeno stavljen ovaj zakon pred poslanike Republičkog parlamenta, i to iz nekoliko razloga.
Pre svega, 3. i 4. decembra pred Venecijanskom komisijom naći će se na dnevnom redu predlog ovog našeg zakona i možda bi trebalo sačekati i čuti primedbe i predloge da bi ovaj zakon, koji predstavlja regulisanje nečega što je potpuno novo u našem pravnom sistemu, bio u potpunosti usaglašen sa standardima koje želimo da ispoštujemo.
Ima u ovom predlogu zakona zaista dobrih rešenja koje treba pomenuti. Kao dobre primere izdvajamo odredbe kojima je predviđeno da se ombudsmanu mogu obratiti domaći i strani državljani, kao i domaća i strana pravna lica; da je obavljanje ove funkcije nespojivo sa obavljanjem drugih javnih funkcija ili profesionalnom delatnošću; da ima pravo nesmetanog pristupa zavodima za izvršenje sankcija i razgovara nasamo sa licima lišenim slobode; da su najviši državni funkcioneri obavezni da prime ombudsmana na njegov zahtev i najkasnije u roku od 15 dana; da mu za obavljanje funkcije pripada plata u visini plate predsednika Ustavnog suda.
Međutim, ono zbog čega Demokratska stranka neće glasati za Predlog ovog zakona je niz primedbi koje, takođe, primećujemo u Predlogu ovog zakona i koje umnogome destabilizuju instituciju ombudsmana i u značajnoj meri negativno utiču na njegovu efikasnost i odgovornost.
Ove odredbe, koje ćemo navesti, narušavaju autoritet institucije ombudsmana i u velikoj meri ga dovode u položaj zavisnosti u odnosu na izvršnu vlast.
Prva primedba, ili nešto o čemu bi trebalo razmišljati, svakako je u nazivu ovog zakona i u terminu – zaštitnik građana. Podsećam vas da je u Republici Srbiji već rasprostranjen termin ombudsman, da se u Odluci o osnivanju ombudsmana u Vojvodini ovaj ombudsman već koristi gotovo godinu i po dana, a u Zakonu o lokalnoj samoupravi, član 126 – za ovaj termin koristi: građanski branilac.
Ne mislimo da zaštitnik građana nije odgovarajući termin, ali se brinemo da, ukoliko se na jedinstvenoj pravnoj sceni u jednoj državi govori o istom čoveku ili o istoj funkciji, sa gotovo identičnim nadležnostima, sa tri različita termina, zaista ćemo dovesti u konfuziju građane Srbije, ali i sve nas koji pokušavamo da uvedemo jedinstven pravni sistem i jedinstvenu terminologiju na teritoriji cele Republike.
Primedbe koje, takođe, imamo i primećujemo vezane su za predlaganje kandidata za ombudsmana. Predlagači, predviđeni članom 4, jesu Odbor Narodne skupštine Republike Srbije nadležan za ustavna pitanja, svaka poslanička grupa i više poslaničkih grupa zajedno. Mislimo da to nije odgovarajući način za predlaganje ombudsmana, s obzirom da se na taj način ne odslikava ono što jeste njegova osnovna funkcija, to je – zaštitnik građana.
Mislili smo i mislimo da bi u ovu kategoriju trebalo uvesti mogućnost da zaštitnika građana predlaže 10 ili 15.000 potpisnika. Dakle, da postoji inicijativa građana, kao moguća varijanta predlaganja. Ali, isto tako mislimo da bi se u okviru samog predlaganja mogle uvesti neke druge kategorije.
Što se tiče izbora ombudsmana, takođe, imamo određene primedbe. Prilično su strogo dati uslovi za predlaganje ombudsmana, jer se pretpostavlja da ima 10 godina radnog staža u upravi i da je 10 godina, u neku ruku, čovek koji ima desetogodišnje iskustvo u poslovima vezanim za zaštitu ljudskih prava i sloboda. Kada vratite 10 godina unazad, to znači da govorimo o periodu 1995. do 2005. godine.
S obzirom da smo opterećeni nizom političkih previranja, promena sistema, na koje svako od nas može da stavi primedbu, u kome je ljudsko pravo bila misaona imenica, a kršenje ljudskih prava svakodnevna pojava, postavljamo pitanje kako ćemo i da li ćemo, koliko jednostavno ćemo naći nekoga ko ima desetogodišnje iskustvo u upravi i ko je desetogodišnji stručnjak za zaštitu ljudskih prava, koji bi mogao da dobije čak i prostu većinu u ovom parlamentu.
Zbog toga mislimo da treba, u mnogo čemu, promeniti tu odredbu. Možda smanjiti uslov na pet godina, možda više podići neki moralni kredibilitet identiteta te osobe, nego uspostaviti tako stroge i, po nama, neefikasne, ali i nedovoljno lako ostvarljive uslove.
Mislimo da bi termine od značaja ili zapaženo iskustvo trebalo preciznije definisati, jer tako široko tumačenje je nešto što bi moglo da optereti budućeg kandidata koji bi obavljao ovu funkciju.
Takođe, imamo primedbu i na razrešenje ombudsmana, odnosno na razloge navedene članom 12. stav 3. tačka 1), gde se za razrešenje ombudsmana predviđa njegovo nestručno i nesavesno obavljanje posla. S obzirom na većinu koja je dovoljna da se razreši ombudsman, a to je jedna četvrtina plus jedan poslanik, teoretski u Republičkom parlamentu, mislimo da bi se na ovakav način moglo dovesti do nestabilnosti ove institucije, jer u ovom prelaznom periodu nama je jako važno da ombudsman, ukoliko se ovaj zakon donese, bude institucija koju bi trebalo prilično teško urušavati, odnosno čiji bi ugled trebalo da bude posebno značajan u ovom periodu razvoja države Srbije.
Što se tiče imuniteta, takođe imamo primedbu. Predviđa se da ne mogu biti pozvani na odgovornost zbog mišljenja, kritike ili predloga koji su dali u vršenju svoje funkcije. To je u redu, ali mislimo da nije dovoljno. Mislimo da imunitet ombudsmana i njegovih zamenika mora biti izjednačen sa imunitetom narodnih poslanika. U tom smislu smo podneli odgovarajuće amandmane.
U vezi dostupnosti podataka takođe imamo primedbu, jer se kod dostupnosti podataka za ombudsmana striktno kaže da mu nije omogućena dostupnost podacima koji su faktički tajni. To je u suprotnosti sa evropskim standardima, jer standardi demokratskih društava u ovoj oblasti podrazumevaju da su ombudsmanu dostupni, bez izuzetka, svi tajni podaci potrebni za vođenje postupka. U tom smislu, mislimo da bi se mogle promeniti ove odredbe postupka.
Mnoga rešenja u ovom predlogu zakona su uslovljena ustavno-pravnim ograničenjima. Ona se, kako su prethodnici govorili, odnose na način izbora, na razrešenje, kao i na odsustvo zakonodavne inicijative punog kapaciteta, a to je jedna od suštinskih funkcija i od suštinskog je značaja za funkcionisanje ove institucije.
Takođe, mislimo da je, ako baš hoćete, iz tog razloga Predlog ovog zakona prerano stavljen pred Republički parlament. S obzirom da govorimo o Ustavu iz 1990. godine, Ustavu koji je donet u jednopartijskom sistemu, Ustavu za koji je u predizbornoj kampanji najavljeno da je prioritet rešavanja ove vladajuće većine i čija je promena najavljena nakon izbora, mislimo da treba kroz donošenje novog ustava precizirati institucija ombudsmana i na taj način faktički omogućiti da se ova institucija postavi na prave osnove.
Dakle, tu imate dva rešenja: ili ćete, ono što nije spojivo sa legalizmom i legitimitetom, prekršiti odredbe Ustava i dati ovlašćenja ombudsmanu i faktički konstituisati instituciju ombudsmana, a ona ne postoji u Ustavu, ili ćete faktički napraviti instituciju ombudsmana, a onda nakon izmena, odnosno donošenja novog ustava usaglasiti ovaj zakon sa odredbama novog ustava, ako bude donet, u šta sada skoro svi sumnjamo, u toku saziva ovog parlamenta.
Ono što je posebno važno napomenuti kada govorimo o instituciji ombudsmana je činjenica da on u Vojvodini postoji već godinu i po dana.
(Predsedavajući: Oprostite, da li koristite drugih 10 minuta?)
Da. Hvala. Dakle, pokrajinski ombudsman postoji godinu i po dana i poseduje iskustva koja su dragocena u proceni određenih rešenja.
Ono što je neophodno konstatovati je činjenica da nije postojalo dovoljno usaglašenosti sa republičkim ministarstvom prilikom donošenja ovog zakona o građanskom zastupniku. Nažalost, ne možemo da konstatujemo da je sveobuhvatna analiza sadržaja zakona, bilo od stručne, bilo od strane šire javnosti, bila prisutna. Odnosno, možemo konstatovati da je izostala, čime transparentnost u radu nije postignuta, što je direktno u suprotnosti sa principima demokratskog društva.
Podsećamo vas, "da je u izveštaju o spremnosti Srbije i Crne Gore za pregovore o zaključivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom, konsultovanje tokom zakonodavne procedure ocenjeno kao nezadovoljavajuće, te je neophodno preduzimati veće napore da ona bude što je moguće transparentnija". Nažalost, isto se desilo i prilikom javne rasprave i uopšte rasprave stručne javnosti u vezi ovog zakona o građanskom zastupniku.
Posebne primedbe koje Demokratska stranka ima u vezi ovog zakona odnose se na razgraničenje nadležnosti ombudsmana – republičkog, pokrajinskog i nivoa lokalne samouprave.
U članu 35. razgraničena je nadležnost pokrajinskog i lokalnih ombudsmana, i to na taj način što je utvrđeno da sve povrede prava koje se odnose na republičke propise ima da rešava samo zaštitnik građana, dok povrede koje se ne odnose na republičke propise rešavaju pokrajinski ombudsman i lokalni ombudsman. Ovakva odredba u suprotnosti je sa Zakonom o utvrđivanju određenih nadležnosti APV i u suprotnosti je sa Odlukom o pokrajinskom ombudsmanu.
Na taj način ponovo, po ko zna koji put, pred republičkim parlamentom se nalazi zakon koji urušava jedinstveni pravni sistem i čije odredbe nisu usaglašene sa zakonima koji su već na snazi u državi Srbiji.
Naime, u članu 56. Zakona o utvrđivanju određenih nadležnosti APV navedeno je da AP ustanovljava ombudsman, te je na osnovu toga doneta odluka o pokrajinskom ombudsmanu. Nadležnost pokrajinskog ombudsmana je određena u članu 1. i odnosi se na kontrolu rada pokrajinskih i opštinskih organa uprave.
Kao što se iz prikazanog može zaključiti, različito su određene nadležnosti. Kod zaštitnika građana određena je naspram povrede propisa, a kod pokrajinskog ombudsmana naspram organa koji primenjuje propise.
Na taj način, donošenjem ovog zakona, eventualnim njegovim usvajanjem, u potpunosti se, u najvećoj meri, derogira nadležnost pokrajinskog ombudsmana, kao i nadležnosti ombudsmana regulisanih Zakonom o lokalnoj samoupravi. I, zaista, dolazimo do činjenice da decentralizacija koja je, kao što i sami znate, nešto što je pojam koji se vrlo često koristi od strane vladajuće koalicije, ali i same Vlade, u ovom slučaju u potpunosti anulirana.
S obzirom da svaka povreda pokrajinskog propisa ujedno predstavlja i povredu republičkih propisa, nejasan je kriterijum za razgraničenje nadležnosti zaštitnika građana pokrajinskog i lokalnih ombudsmana, tim pre što je članom 3. Predloga zakona o zaštitniku građana propisano da svojom odlukom zaštitnik građana može da obrazuje kancelarije van svog sedišta.
Mišljenja smo da je namera predlagača da, ignorisanjem odluke o pokrajinskom ombudsmanu, Zakona o utvrđivanju određenih nadležnosti AP i Zakona o lokalnoj samoupravi, uspostavi jednu u punoj meri centralizovanu instituciju, kojom bi zamenila već postojeće institucije ombudsmana.
Decentralizacija je princip organizovanja vlasti koji dovodi do toga da se na najbolji način zaštite prava građana. Centralizacija je potpuna suprotnost ovome.
Ovom prilikom želim da napomenem da je Skupština Republike Srbije u preambuli Rezolucije o pridruživanju Evropskoj uniji, usvojenoj 13. oktobra 2004. godine, istakla pravo da Republika Srbija deli načela, vrednosti i ciljeve na kojima se temelji Evropska unija, te da će usklađivanje zakonodavstva sa pravnim tokovima Evropske unije dobiti prioritet u radu Narodne skupštine.
Centralizacijom ombudsmana potpuno se drugačije rešava pitanje. Ne poštuje se decentralizacija, ide se na ponovnu centralizaciju i po ko zna koji put derogiraju nadležnosti Vojvodine kroz određene odredbe, unesene u zakone koji se u republičkom parlamentu nalaze na dnevnom redu.
Zbog svega ovog navedenog, uz činjenicu da mi je žao da ministar nije konstatovao uspešan rad pokrajinskog ombudsmana u prethodnih godinu i po dana, zbog činjenice da nije konstatovano da je samo 2004. godine, za par meseci postojanja, zavedeno više od 330 predmeta i da je u 2005. godini do sada zavedeno preko 270 predmeta; da je uz ombudsmana u Pokrajini formirano pet zamenika, dva sa opštom nadležnošću, jedan za ravnopravnost polova, jedan za zaštitu prava deteta, jedan za zaštitu prava nacionalnih manjina, koji su u potpunosti saglasne evropskim standardima.
Uz sve one primedbe koje sam do sada iznela, Demokratska stranka smatra da se nisu stekli uslovi da Zakon o zaštitniku građana u ovom trenutku bude usvojen u republičkom parlamentu. Hvala.

Člana 104. Gospodine predsedniče, gospodo poslanici, dužni smo da čuvamo dostojanstvo Skupštine, i vi ste gospodine predsedniče dužni da ukoliko neko uvredi bilo koga od narodnih poslanika ili bilo koju poslaničku grupu da reagujete. Mogu da prihvatim činjenicu da ste vi impresionirani gospodinom Vučićem, zašto da ne?

Gospodine predsedniče, ja sam vam rekla da se pozivam na član 104. i kao što vidite ne zakopčavam se na leđa ni ja, a ni većina poslanika ovde.
Gospodin Vučić je jasno ispričao, naravno neću citirati ono što je gospodin Vučić ispričao vic ili ne znam kako je to nazvao, čime je vrlo jasno uvredio sve članove DS, čime je vrlo jasno uvredio veliki broj glasača pristalica DS, ali i veliki broj građana Srbije koji smatraju da je politika DS nešto što vodi Srbiju u budućnost.
Gospodine predsedniče, citirati ponovo ono što je za ovom govornicom izrečeno nije pristojno. Reagovati na način kako ste vi odreagovali nakon ispričanog vica nije pristojno. Vama vaša funkcija, ovlašćenja koja imate, ne dozvoljava da na takav način prokomentarišete ono što je za ovom govornicom izneseno. Normalno je da se neko iz DS javi i replicira na nešto što nije dopušteno izgovoriti pred građanima Srbije u direktnom prenosu, direktno vređajući sve one koji u DS, kao članovi ili kao simpatizeri, vide svoju političku opciju.
Možda ste vi i ja nismo razumeli, ali je to onda problem između mene i vas. Verujem da je većina onih koji su gledali i slušali razumela ono što govorim, ali i čula ono što je gospodin Vučić govorio.
Nemam problem što je rekao gospodin Vučić, imam problem sa onim kako ste vi odreagovali.
(Više poslanika priča međusobno na glas i ometa govornika.)
Mogu li da nastavim?

Tužno je da se pitanje autonomije, makar i po ovom amandmanu, koji je očito izazvao veliku diskusiju, koristi za monetarno potkusirivanje, koristi za dnevno političke bodove, koristi u pežorativnom smislu, koristi na najgori mogući način.
Pitanje autonomije Vojvodine je ustavno pitanje. Pitanje autonomije Vojvodine je istorijsko i kulturno pitanje. Pitanje automije Vojvodine je pravo svakog građanina Srbije i svakog građanina Vojvodine.
Niko od nas, koji ovde sedi, i gotovo niko, ili niko od građana Vojvodine ne doživljava Srbiju nikako drugačije nego kao jedinu zemlju u kojoj živi, kao sastavni deo sebe, kao sastavni deo svog nacionalnog identiteta. Ali, ima pravo da taj nacionalni identitet doživljava i kao građanin Vojvodine.
Ima pravo da, uz niz specifičnosti, zbog kojih i postoji istorijsko i kulturno nasleđe autonomije, sebe doživljava i kao građanina Vojvodine. Ima to pravo jer mu to pravo garantuje Ustav Republike Srbije, koji je nažalost još uvek na snazi, a vi ste obećali da ćemo dobiti novi ustav, a i u tom novom ustavu se pretpostavljaju posebna prava građana Vojvodine.
Jeste donet omnibus zakon u prethodnom sazivu ovog parlamenta, to jeste mali ali značajni pomak. Očekivali smo veći i značajniji pomak po pitanju autonomije Vojvodine nakon donošenja Ustava, koji nažalost još uvek nije na pragu, nije na vidiku. Nažalost, taj ustav i to vaše predizborno obećanje je još uvek pred nama, a bilo je prvo i pod broj jedan. Nije to pred nama zato što znate da posle njega predstoje izbori i zato što se i dalje bojite činjenice da na izbore izađete.
Nemojte, molim vas, nikada zaboraviti jednu važnu stvar. Demokratska stranka je i u prethodnoj Vladi imala većinu i imala je većinu u pokrajinskom parlamentu. To je jedina vlada, od svih vlada u zemljama u tranziciji, koja je pobedila i ponovo vladu formirala i nakon sledećih parlamentarnih izbora. To je takva jedina vlada u svim zemljama u tranziciji. I to je dokaz da je u Vojvodini učinjeno mnogo.
Niko iz Demokratske stranke ne doživljava politiku Demokratske stranke i politiku pitanja Vojvodine kao separatističku, niko od nas ne doživljava sebe drugačije do kao građanina Srbije.
U tom smislu je podnet i ovaj amandman, ne da bi neko imao specifično pravo da blokira nešto, nego da bi se na osnovu toga dala posebna pažnja specifičnostima koje Vojvodina ima, na poseban način tretiralo sve ono što Vojvodina jeste, na poseban način dala potvrda da poštujemo sve ono što Vojvodina istorijski jeste, što Vojvodina danas jeste i što planira u budućnosti da bude, kao članica Skupštine evropskih regija i kao najrazvijeniji deo Srbije u ovom trenutku, spremna da taj svoj prosparitet uloži u napredak celokupne države Srbije.
Ni u jednom trenutku izvan Srbije i podmetanje onih koji svi imaju pokrajinske odbore, radi forme, da bi zavarali građane Srbije, sada da Demokratska stranka ima drugu vrstu politike, jeste najniži nivo dnevno-političkih podmetanja koji zaista ne priliče ni državi Srbiji, ni republičkom parlamentu, ne priliče ikome od nas ko zaista želi da ova zemlja, cela, u svojim granima ide napred.
(Predsednik: Vreme.)
Toliko smo loše prolazili u prethodnoj deceniji da nemamo pravo da zastanemo. Nemamo pravo da idemo unazad, mada mi se, sve više, čini da velikim koracima idemo unazad. Moramo da idemo unapred jer smo odgovorni prema generacijama koje idu ispred nas. Hvala vam.
(Aplauz u sali.)

Ne, nisam zadovoljna tim odgovorom.

Predsedniče, dužni ste da opomenete zbog dobacivanja iz poslaničkih klupa, ukoliko to ometa izlaganje određenog poslanika.

Nije ovde tema ko više ili manje voli Vojvodinu. Nije ovde tema čija mama jeste ili nije iz Vojvodine.
U Vojvodini ima mnogo ljudi koji su rođeni u Vojvodini, ali i mnogo onih koji su u Vojvodinu iz raznih razloga stigli u poslednjih deceniju i po, ostvarivanjem ideje o velikoj Srbiji, ostvarivanjem priča o ciljevima koji su nas doveli ovde gde su nas doveli, kroz agonije, ratove, sankcije, žrtve, desetine hiljada onih koji su terani u ratove dok je Srbija bila u miru, desetine hiljada onih koji su plakali, jer nisu znali gde su im deca nakon mobilizacije, desetine i stotine hiljada onih koji su ostavili sve što su imali i našli svoje kuće u Vojvodini. I to je Vojvodina.
I nije pitanje da li volimo ili ne, stvar je u tome da li poštujemo ono što Vojvodina jeste, ono što je Vojvodina bila i što namerava da bude. Nije Vojvodina personalno pitanje nijednog političara koji se u Vojvodini politikom bavi. Vojvodina je pitanje države Srbije.
Vojvodina je pitanje građana Srbije i Vojvodina je pitanje stanovnika Vojvodine.
Svi mi zajedno treba da damo odgovore koji su najbolji i najprihvatljiviji za svakoga od nas pojedinačno, ali i za svih osam miliona stanovnika, koliko ova Srbija ima, i Vojvodinu kao, naravno, sastavni deo te Srbije.
Nije mesto Republički parlament da se o sportu za ovom govornicom priča sa negativnom konotacijom. Nikada, a od šeste godine sam u sportu, nisam se trudila i nikada u životu nisam pomešala politiku i sport. Sport je nešto što je sastavni deo mog života i iz sporta sam, sticajem okolnosti, ušla u politiku. To je najbolji proizvod koji ova zemlja ima.
Podsetiću vas, u prethodnih šest meseci ova zemlja je imala najviše uspeha u svojoj istoriji u svim kategorijama i svim sportovima na kojima se pojavljivala na evropskim i svetskim prvenstvima. Od juče imamo i svetske prvake u kajaku - Zorića i Filipovića. Od juče imamo evropske prvake i u juniorskoj konkurenciji u vaterpolu. Podsetiću vas - i svetske prvake u vaterpolu. Od juče imamo drugo mesto na svetu u juniorskoj konkurenciji, pre samo manje od mesec dana i prvo mesto u svetu u kadetskoj konkurenciji u rukometu.
Da ne bih nabrajala, ne kažem da sam ja zaslužna, zaslužni su svi oni koji se trude da u ovom sportu, u ovoj agoniji dođu do rezultata. Svi ljudi koji zaista mukotrpno rade i stvaraju i to je jedini i najozbiljniji pozitivan predznak koji ova zemlja kroz taj proizvod ima. Ne tražimo da bude prevelike pomoći, ali tražimo da bude poštovanja.
Sticaj okolnosti je hteo da predsednik Tadić prima tolike ljude, jer priznaćete, ko donese svetsko ili evropsko zlato, zaslužuje da ga primi predsednik države i premijer.
Reći ću vam još jednu stvar, po pitanju sporta u ovoj zemlji gotovo da postoji konsenzus. Nisam primetila da postoji ni ozbiljna opozicija ni pozicija. Primetila sam da je većini ljudi koji se u ovoj zemlji bave i politikom, a to je važan segment ove države, stalo do sportskih rezultata. Nismo se prepucavali po političkim bojama. Tačno je da ima nekoliko ljudi iz DS u najvišim organima sportskih organizacija, ali to su ljudi koji imaju vrhunske sportske rezultate, kao sportisti, (Predsednik: Vreme.) kao međunarodne sudije, ili kao treneri, najznačajnije evropske i svetske rezultate svako od njih pojedinačno.
Nadam se da ova govornica, umesto da slavi svaki uspeh koji imamo pojedinačno i zajedno, ne treba da služi za potkusurivanje sportom, i da ponovo dobija političke poene. Niko i nikada to u ovoj skupštinskoj govornici ne treba da radi. Znam, gospodine Vučiću, da ste i vi aktivno angažovani u sportu, kroz podrške raznim organizacijama, to je pozitivno, ne kritikujem ja vas uvek kada vam pomenem ime, taman posla.
(Predsednik: Budite ljubazni, završite, ali molim vas bez dobacivanja.)
Naravno, bez dobacivanja. Molim vas, predsedniče, da pokušamo da se vratimo na temu, da pokušamo dostojanstveno da pričamo o Vojvodini, da dostojanstveno pričamo o sportu i da ponovo vratimo bar malo dostojanstva koje ovaj parlament već duže vreme nema.

Gospodine Vučiću, ne postoje društveni, državni klubovi u Srbiji, postoje grupe građana. Košarkaški klub Naftne industrije Srbije nije klub grupe građana nego je jedna poslovna jedinica u okviru Naftne industrije Srbije, i to jeste problem za sadašnje rukovodstvo Naftne industrije Srbije i predlažem da se oni pozabave funkcionisanjem košarkaškog kluba.
Da li postoji institucionalno dobro organizovano pitanje sporta u Srbiji - naravno da ne postoji. Da li je to odgovornost onih koji u ovom trenutku vode Republiku Srbiju, naravno da jeste.
Podsetiću vas da je Demokratska stranka podnela amandman prilikom izglasavanja Zakona o ministarstvima, da se formira ministarstvo sporta, da bi se rešili osnovni i veliki problemi koji u sportu ovom trenutku u Republici Srbiji postoje.
Da li ja lično te probleme prepoznajem - prepoznajem ih jako. Da li mi se gade - gade mi se i to izrazito. Ali, to pojedinačno prozivanje određenih ljudi koji jesu krivi, koji imaju određene mane je o kej, ali ne treba kroz pojedinačne primere urušavati sistem i celinu. Svako od nas se zalaže za individualnu odgovornost i kroz takav način treba rešavati pitanja individualne odgovornosti svakog onog ko u sportu ili bilo kojoj drugoj društvenoj grani jeste.
Što se Vojvodine tiče, nisam starosedelac. Moji roditelji su došli nekim vozovima, otac iz Crne Gore 1946. godine, a majka iz Like 1956. godine. Ja se osećam kao Vojvođanka, poštujem ono što Vojvodina jeste i poštujem građane Vojvodine.
Da li se u neku ruku osećam kao autonomaš - da, u najpozitivnijem smislu te reči, poštujući Ustav Republike Srbije i ono što u njemu piše. Poštujući istorijske tekovine Vojvodine, potpuno ponosno mogu ovde da kažem da imam tu sreću da se osećam kao Vojvođanka, baš kao što će svaki Šumadinac reći da je ponosan što je Šumadinac ili Beograđanin da je Beograđanin. To nije mana, to je vrlina.
Tek sa činjenicom i da se identifikujemo sa sredinom u kojoj jesmo, a prihvatamo i širu društvenu zajednicu kao zajednicu u kojoj jesmo, imamo šanse da porušimo zidove koje ste se i vi i mnogi drugi trudili u prethodnoj deceniji da podignete ovom narodu. Tek kada ih porušimo i izađemo napolje shvatićemo sve specifičnosti i lepote koje kao pripadnici ovog naroda nosimo. To nije demagogija.
A pobedili smo na izborima u Vojvodini i pobedićemo i sledeći put na izborima u Vojvodini. Znam da je strašno teško izgubiti jer se samo pobednici pamte, ali nažalost, bojim se da vas istorija kao pobednike neće zapamtiti.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, gospodine ministre, poslanička grupa Demokratske stranke reklamirala je povredu Poslovnika na kraju prethodnog zasedanja ove sednice, odnosno pre nego što je predsednik republičkog parlamenta odredio pauzu. Reklamirala je povredu Poslovnika na osnovu člana 104. u kome se, citiram, u stavu 1. kaže da su narodni poslanici dužni da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine. Povredom člana 140, pozivajući se na njega, predsednik parlamenta je grubo narušio dostojanstvo ovog parlamenta i narodnih poslanika Republike Srbije.
Citiram, u članu 140. stav 4. kaže se: "Od završenog načelnog pretresa do otvaranja pretresa predloga zakona u pojedinostima mora da prođe najmanje 24 časa." Podsetiću vas – nakon završetka načelne rasprave predsednik je zakazao nastavak sednice o raspravi u pojedinostima za naredni dan u 10 sati ujutru. Nakon utvrđivanja kvoruma odredio je pauzu do 15 sati i 6 minuta kako bi se stekli uslovi za nastavak rasprave zakona u pojedinostima. U kom stanju se nalazio parlament? U kom stanju se nalazila Republička skupština u tom periodu, ni do dana današnjeg nismo dobili odgovor.
Pozivajući se na član 98. stav 2, citiram, "predsednik Narodne skupštine može odrediti pauzu u radu sednice Narodne skupštine da bi se izvršile potrebne konsultacije ili pribavilo mišljenje". Predsednik je danas nastavio zasedanje parlamenta i nikome od nas nije dao nijedno objašnjenje zbog čega je prethodni put sednica parlamenta prekinuta. Nismo dobili odgovor na to od koga je tražio mišljenje. Nismo dobili odgovor na to ni da li je to mišljenje dobio. Nejasno je kako se može tražiti mišljenje u tumačenju odredbi Poslovnika kada je Poslovnik, ovaj koji je danas na snazi, usvojio saziv ovog parlamenta.
Dame i gospodo narodni poslanici, ključna reč koja karakteriše rad ovog parlamenta je bahatost. Bahatost u ponašanju, bahatost u primeni propisa, bahatost u predsedavanju Skupštinom. Na ovaj način prekršena su tri člana Poslovnika koji smo nedavno usvojili.
Na ovaj način, po ko zna koji put, ugroženo je dostojanstvo parlamenta Republike Srbije, ugroženo je dostojanstvo narodnih poslanika. Bahatost je karakteristika sa kojom se svakodnevno susrećemo i u radu ministarstava, ministara i Vlade Republike Srbije. Bahatost je ključna reč koja je i osnovna karakteristika i u odnosu prema Naftnoj industriji Srbije i predlogu o ukidanju zakona o NIS-u o kome danas govorimo.
Ovaj zakon je, podsetiću vas, stavljen po hitnom postupku...
(Predsednik: Vreme.)
Citirala sam, predsedniče, tako da se to ne računa u vreme.
(Predsednik: Opcigovao sam to vreme. Budite ljubazni, završite.)
Ovaj zakon je uz vrlo impresivno obrazloženje stavljen po hitnom postupku na dnevni red, a nakon toga mesec dana traje pauza i pretpostavljaju se godišnji odmori i kupljene avionske karte ovako važnoj temi o kojoj mi treba danas da razgovaramo.
Naftna industrije Srbije je ključno javno preduzeće Republike Srbije. Tema o kojoj razgovaramo, NIS, jedna je od najvažnijih tema u ovom trenutku u Srbiji, a mi više od mesec dana čekamo nastavak rada ovog parlamenta, uz kršenje propisa, uz kršenje dostojanstva, uz bahato ponašanje, još jednom ponavljam, prema poslanicima, Republičkoj skupštini i prema narodu Srbije.
Gospodine predsedniče, pozivajući se na dostojanstvo, na čast, na poštenje, ovo je još jedan od niza razloga zbog kojih biste morali da podnesete ostavku.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, poštovani ministre, ne pamti se da je Vlada kao predlagač tako brzo menjala pojedine odredbe zakona koje je sama predložila. Jedna od tih odredbi koja se menja ovim izmenama i dopunama je i odredba člana 77. koja se odnosi na dobrovoljne davaoce krvi.
Demokratska stranka misli da ova odredba predstavlja usvajanje zahteva poslodavaca za smanjenje slučajeva plaćenog odsustva, ali se postavlja i pitanje tretmana dobrovoljnih davalaca krvi, kao i njihovog značaja, s obzirom da se njihovo pravo koristi, čini nam se, kao moneta za potkusurivanje između Vlade, sindikata i poslodavaca.
Ovom problemu treba prići sa zdravstvenog, ali i sa društvenog aspekta.
O tim činjenicama čuli smo od prethodnih govornika, tako da se pitanje odsustva ne mora generalno odrediti prema svim davaocima, nego se njegova dužina može propisivati pojedinačnim kolektivnim ugovorima, polazeći od težine posla koje davalac obavlja u preduzeću. S obzirom da će se, podsećam vas, novim zakonom o zaštiti zdravlja na radu predvideti procenat težine i rizika svakog radnog mesta, onda će ovakvo rešenje biti sprovodljivo u praksi.
Iz tog razloga poslanička grupa DS smatra da izmene i dopune Zakona o radu u ovom članu ne treba podržati, jer mislimo da nije dobro da se u tako kratkom roku za ovako važnu stvar donose izmene koje ne idu u prilog ljudima koji su spremni da daju krv, i znamo da je to u ovom trenutku jedna stvar koja je svakodnevno neophodna.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, ponovo ću iskoristiti priliku da kažem da se zaista ne pamti da je za ovako kratko vreme jedan zakon dva puta bio pred poslanicima Narodne skupštine. Ne pamti se da smo za manje od dva meseca raspravljali o istom zakonu, o izmenama i dopunama tog zakona.
Isto tako smo se nadali da će, kada smo dobili izmene i dopune, Vlada priznati svoju grešku i u ovom predlogu ispraviti činjenice koje su menjane na nedozvoljen način. Podsetiću vas, te nedozvoljene izmene odnosile su se na čl. 105, 108, 118. i 188. Nažalost, to se nije dogodilo. Vlada se odlučila na set izmene onih članova koji su nastali kao posledica nedisciplinovanog ponašanja pojedinih članica koalicije na vlasti, kao i očiglednih grešaka i površnosti iz Predloga zakona o radu koji je ova skupština usvojila pre nešto više od dva meseca.
Mi smo predložili, kao poslanička grupa DS, da se član 10. briše. Prema članu 191. Zakona o radu, zaposleni, na osnovu pravosnažne sudske odluke kojom je utvrđen nezakonit prestanak radnog odnosa, ima pravo, kada to zahteva, da se vrati na rad, kao i pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja.
Brisanje člana 10. Predloga zakona se predlaže iz razloga što je u suprotnosti sa Konvencijom MOR-a broj 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca, u delu kojim se uređuje postupak po žalbi zbog prestanka radnog odnosa.
Odredbama čl. 8 - 10. Konvencije utvrđena su ovlašćenja suda kao nepristrasnog tela da ispita razloge prestanka radnog odnosa i da pri oceni nezakonitosti prestanka radnog odnosa samostalno odluči o vraćanju zaposlenog na rad i utvrđivanju obaveze isplate naknade štete. U sprovođenju ovog postupka, nacionalnim zakonodavstvom poslodavac može samo da se obaveže da snosi teret dokazivanja da postoji valjan razlog za prestanak radnog odnosa.
Ovim članom se predviđa da sud, po zahtevu poslodavca, može odbiti zahtev zaposlenog da se vrati na rad, s tim što je poslodavac dužan da zaposlenom isplati, kao što sam već rekla, naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja u dvostrukom iznosu. Sada, tokom rasprave, prihvaćen je amandman da se radniku isplaćuje 36 zarada ukoliko poslodavac ne želi da ga vrati na rad.
Mišljenja smo da ovakav predlog nema nikakvo opravdanje iz najmanje tri razloga. Prvo, na ovaj način se derogira osnovno pravno pravilo da otklanjanje nezakonitosti uzrokuje povraćaj zakonitosti, odnosno povraćaj u stanje koje je postojalo pre nastupanja nezakonite radnje. Drugo, na ovaj način se ne poštuje jedno od osnovnih ustavnih prava, pravo na rad, i pokušava da se ono supstituiše sa pravom na novčanu naknadu. Treće, otvara se mogućnost poslodavcima za značajne manipulacije i smanjenje radne snage na nezakonit način.
Iz najmanje tri razloga koje smo napomenuli smatramo da je potpuno opravdano da se član 10. briše, da ne bi nastupila mogućnost niza zloupotreba. Dakle, iz razloga što ukoliko ne možete na osnovu socijalnog programa da otpuštate radnike, to možete da uradite kroz činjenicu da ih otpustite, iako za to ne postoji pravni osnov, da sud donese pravosnažnu presudu, da radnik ne želi dobrovoljno da odustane od svog prava na rad i onda mu pripada određena naknada od 18 plata po amandmanu koji je prihvatila Vlada, nego poslodavac kaže – ne, ja tebe ipak neću na radu, iako si dobio pravosnažnu sudsku presudu.
Ne može poslodavac da menja pravosnažnu sudsku presudu, ne može niko da je menja. Ukoliko presuda postoji, poslodavac ima obavezu da radnika vrati na rad. Jedina mogućnost da se radnik, iako postoji pravosnažna presuda, ne vrati na rad jeste njegova izjava u toku postupka da ne želi da se vrati, nego da prihvata novčanu naknadu u iznosu, koliko sam obaveštena što se tiče prihvaćenog amandmana, od 18 plata.
To je jedan od razloga koji, nadam se, odnosno mislim da će poslanici ovog parlamenta prihvatiti, jer nemoguće je i ne postoji nijedan pozitivni propis koji može da derogira to osnovno ustavno pravo – pravo na rad. Ne može poslodavac isplatom od 36 prosečnih plata da jednostavno poništi ono što stoji u Ustavu, da automatski poništi pravosnažnu sudsku presudu i da se postavi kao vrhovni komandant iznad svih institucija koje u državi Srbiji postoje.
Nadam se da će poslanici, kao i nekoliko puta do sada, iskoristiti demokratski kapacitet svog mandata i odlučiti da se ovaj amandman koji je podnela Demokratska stranka prihvati. Hvala vam lepo.

Gospodine predsedavajući, gospodo poslanici, podnela sam amandman koji se tiče sporta. Retko se dešava da je naša zemlja domaćin velikih svetskih i evropskih prvenstava. Dobiti organizaciju velikih takmičenja, pogotovo u sportovima prve kategorije, kakvi su u našoj zemlji košarka, odbojka, vaterpolo, fudbal, predstavlja ogroman nacionalni interes i izuzetan značaj za državu.
Sve te manifestacije takođe su opterećene PDV. Sada smo se susretali sa ozbiljnim problemima oko organizacije Svetske lige. Pred nama su evropsko prvenstvo u košarci, evropsko prvenstvo u odbojci. Mi smatramo da bi posle tačke 19. trebalo da se doda tačka 19a, kojom bi se predvidelo da organizatori najvećih takmičenja, isključivo u sportovima prve kategorije, oni u kojima je naša zemlja najpoznatija, najprepoznatljivija, kao što su košarka, odbojka, vaterpolo, fudbal, budu oslobođeni od obaveze plaćanja PDV. To je zaista vrhunski nacionalni interes. Izuzetna privilegija je dobiti veliko takmičenje. Samim tim, sportske saveze ili lica koja organizuju ta velika sportska takmičenja, na neki način, treba ih stimulisati i omogućiti da na lakši način pripreme i odrade tako veliku organizaciju.
U okviru Svetske lige u odbojci, koja je, videli ste i sami, pre neki dan okupila više od 18.000 gledalaca u Areni bila prvorazredni događaj. Država je intervenisala i pomogla, saglasno svojim mogućnostima, ali samo u onom obimu koliko je iznosio PDV za organizaciju tih takmičenja. Faktički, neposredne pomoći za organizaciju nečega što je toliko značajno za zemlju kojoj je potreban pozitivan predznak, pozitivan identitet u Evropi i svetu, ipak nije dovoljno.
Zato smatramo da ovo ne bi bio preveliki udar na budžet. Da bi se pokazala dobra volja za najuspešniji proizvod unazad više decenija, da bi se pokazala dobra volja onih koji su svu krizu kroz koju smo prošli uspeli da prežive i budu nešto čime se, uz malo drugih stvari, možemo ponositi, predlažem narodnim poslanicima da razmotre ovaj amandman.
Takođe, predlažem Ministarstvu da pogleda amandman, jer mislim da, uz stav 2. u kojem smo predvideli da ministar bliže uređuje način i postupak ostvarivanja prava na poreska oslobađanja, takođe, ne bi moglo doći do zloupotreba. Država bi prepoznala interes da se ovako važne svetske manifestacije održavaju u našoj zemlji i da im na taj način pomogne. Na kraju krajeva i građanima, da na lakši način dođu do događaja za koji smo svi mi zainteresovani da gledamo uživo, a ne samo preko malih ekrana.

Gospodine predsedniče, poštovane dame i gospodo poslanici, uz konstataciju da nam se ponovo dešava nešto čega smo bili svedoci u prethodnim sazivima.
Povlači se zakon iz procedure i na dnevni red iznenada dolaze zakoni koje očekujemo u narednim sednicama, odnosno narednim danima. Moram da priznam da je jako teško dobiti dnevni red sa 45 tačaka, dolaziti na posao i pripremati se za jedan zakon, a onda shvatiti da vam je na dnevnom redu potpuno drugi zakon koji ste, po nekoj slobodnoj proceni, očekivali da će biti tek naredne nedelje.
Ukoliko se ozbiljno pripremate za posao, ukoliko ozbiljno želite da komentarišete zakone koji jesu na dnevnom redu, jako je teško odjedanput se prešaltati sa jednog na drugi zakon, jako je teško na odgovarajući način zastupati stavove o zakonima koji se nalaze na dnevnom redu.
Danas govorimo o Zakonu o radu, umesto da govorimo o zakonima koji su prethodili njemu, ali šta je tu je. Predlog izmena i dopuna Zakona o radu je jedinstven iz više razloga. Ne pamti se da je u parlamentarnoj istoriji Republike Srbije i ovog parlamenta jedan zakon za manje od tri meseca dva puta bio na dnevnom redu republičkog parlamenta.
Podsetiću vas, Zakon o radu je donet 23. marta ove godine, a danas je 30. juni. Pre dva meseca je ovaj predlog izmena i dopuna zakona stigao poslanicima republičkog parlamenta i sada raspravljamo o njemu, što je još jedan dokaz da nije postojala odgovarajuća disciplina vladajuće većine, i da su usvajanjem različitih amandmana doneli zakon koji nije mogao na odgovarajući način biti primenljiv.
Pojedine odredbe su kontradiktorne jedne drugima, postojale su određene zloupotrebe prilikom slanja teksta Zakona o radu predsedniku Republike Srbije, a zbog čega je on u prvom navratu odbio da ga potpiše. Nakon toga o njemu je ponovo protivpravno, na neodgovarajući način, glasano u republičkom parlamentu i nakon ponovnog izglasavanja naravno da je predsednik Republike potpisao zakon.
Umesto da je vladajuća većina, umesto da je ministar priznao nedorečenosti, nepravilnosti i konstatovao greške koje su urađene u prethodnom zakonu, mi danas razgovaramo o setu izmena koje potvrđuju sve ovo što sam malopre iznela i ono o čemu je DS govorila nakon donošenja Zakona o radu. Amandmani koje je DS podnela prilikom usvajanja Zakona o radu nisu uvaženi ni ovom prilikom, iako su oni izražavali moderan evropski duh u oblasti radnih odnosa i protežirali rešenja koja su usaglasili socijalni partneri u Srbiji.
To je dodatno dokaz da se socijalni dijalog i dalje ignoriše i da se faktički centralizacija odluka u oblasti radnih odnosa izrazito vidi kroz odredbe Zakona o radu.
Prilično velike ingerencije Ministarstva i Vlade su nešto što nije održivo u ovom zakonu. Dakle, uloga birokratskog aparata, u odnosu na značaj socijalnih partnera, suprotna je stavovima u ovoj oblasti i tendenciji koja bi trebalo u svim zemalja u tranziciji da bude jedan od prioriteta, a to jeste pre svega socijalni dijalog.
Ukratko ću analizirati odredbe izmena i dopuna Zakona o radu, kako bih predočila stavove DS o svakoj od njih pojedinačno.
Član 1. Predloga o izmenama i dopunama Zakona o radu ukida obaveze poslodavca da kod uvođenja noćnog rada zatraži mišljenje ministarstva nadležnog za poslove rada i ministarstva za poslove zdravlja, što je uvedeno osnovnim tekstom Zakona o radu. Ovo je O kej odredba i mi se sa tim slažemo, s tim da nam nije jasno zbog čega je ta odredba i postojala u prethodnom Zakonu o radu.
Ali, isto tako nam nije jasno otkud slične odredbe kao u članu 188, na koji je amandman podnela DS i koji je, podsećam vas, većinom glasova u parlamentu usvojen, a ne nalazi se u Zakonu o radu. Faktički, izglasano je da ministar ne mora da se pita niti da odlučuje ukoliko jednom od radnika prestane radni odnos zbog toga što nije prihvatio novo radno mesto po novoj sistematizaciji, a koje je u skladu sa njegovom stručnom spremom. Taj amandman je izglasan velikom većinom poslanika republičkog parlamenta i ne nalazi se ni u prethodnom, ni u sadašnjem tekstu Zakona o radu.
U članu 2. faktički se dovodi do promene člana 77. Zakona o radu, koji predviđa pravo zaposlenog na tri dana plaćenog odsustva u slučaju dobrovoljnog davanja krvi. Sada se donosi odluka da to bude jedan dan.
Ova izmena predstavlja usvajanje zahteva poslodavaca za smanjenjem slučajeva plaćenog odsustva, ali se postavlja pitanje tretmana dobrovoljnih davalaca krvi, kao i njihovog društvenog značaja, s obzirom da se njihovo pravo koristi, nažalost, po ko zna koji put u ovom zakonu, kao moneta za potkusurivanje između Vlade, sindikata i poslodavaca.
Ovom problemu treba prići sa zdravstvenog i društvenog aspekta, tako da se pitanje odsustva ne mora generalno odrediti prema svim davaocima, nego se njegova dužina može propisati pojedinačnim kolektivnim ugovorom, polazeći od težine posla koji davalac obavlja u preduzeću.
S obzirom da je već u proceduri Nacrt zakona o zaštiti zdravlja na radu i predviđa procenu težine i rizika svakog radnog mesta, mislimo da je ovakvo rešenje moguće. Ono što nama nije jasno, zašto zakonodavac koji predlaže nove zakone, a oba su iz njegovog resora - izmene i dopune Zakona o radu, kao i Zakon o zaštiti zdravlja na radu.
Mislim da je naziv Zakon o bezbednosti i zaštiti na radu itd, prosto nije usaglasio odredbe ta dva zakona i nije predvideo povoljnija i bolja rešenja koja bi na kvalitetniji način rešavala ovako važnu stvar u našoj zemlji.
Krv je nešto što je neophodno. Imati određeno oslobađanje od rada prilikom davanja krvi je nešto što predstavlja, u neku ruku, državnu obavezu. U nekoj budućoj instanci bi trebalo razmišljati da to bude državna obaveza, a ne obaveza poslodavca. Mislimo da se na ovaj način kupuju jeftini poeni. Faktički, kao što sam već rekla, dobrovoljni davaoci krvi i ovo smanjenje slobodnih dana zaista predstavlja neprimerenu monetu za potkusurivanje i neprimereno pravljenje kompromisa za vrlo važnu stvar koju ovaj član rešava.
U čl. 3. i 4. vrši se razdvajanje prava majke koja rodi treće i četvrto dete od prava majke koja rodi prvo i drugo dete. Naime, u Zakonu o radu ova prava su bila regulisana u jednom članu, dok se sada u članu 94. propisuju opšta prava i dužina porodiljskog odsustva, decidira se na 365 dana, dok se novim članom 94a posebno predviđaju i preciziraju prava majke koja rodi treće i četvrto dete - dve godine.
Nažalost, u članu 13, iz neobjašnjivih razloga, predviđeno je da se ove odredbe primenjuju od 1. januara 2006. godine, kao što se odnosi i na član 11, prema kome zaposlena žena, koja je počela porodiljsko odsustvo u skladu sa sadašnjim Zakonom o radu, nastavlja da koristi pravo na porodiljsko odsustvo i odsustvo sa rada radi nege deteta u skladu sa odredbama zakona.
To je suprotno osnovnim načelima da treba primenjivati onaj zakonski propis koji je povoljniji za stranku. Zbog toga ne vidimo razlog, ukoliko su već ove odredbe predviđene, zbog čega država nije našla načina da ove odredbe budu primenjene od dana donošenja zakona, već idu na odloženo od 1. januara 2006. godine i pravite razliku između žene koja je rodila između 21. marta i 31. decembra 2005. u odnosu na onu koja je rodila 1. januara 2006, a imate zakon koji donosi pozitivno rešenje u odnosu na to. Da li je to opet problem nedostatka budžeta ili nedovoljno dobre kalkulacije zakonodavca, ne znam.
U svakom slučaju, mislim da postoje amandmani na ove članove i predlažem poslanicima, s obzirom da je ovo vrlo važna stvar, pitanje nataliteta je nekoliko puta bilo tema za ovom govornicom i u ovom parlamentu, da treba razmisliti kako se ne bi stavljale porodilje iz ove i sledeće godine u neravnopravan položaj. Ovo zaista nije političko pitanje, ovo je ljudsko pitanje, pitanje tretiranja žena koje su rodile dete u periodu kada su ovi zakoni već stupili na snagu. Smatramo da je pravljenje razlike nešto što je ljudski i moralno neodrživo.
Član 5. zakona o izmenama i dopunama menja član 108. Zakona o radu i dovodi do toga da se uvećanje zarade sa 0,5 osnovice smanjuje na 0,4 za svaku godinu rada ostvarenu u radnom odnosu. Ovde se mogu pokrenuti dva pitanja predlagačima i poslanicima koji su glasali za usvajanje teksta Zakona o radu. Šta se to promenilo u ekonomskoj projekciji za nekoliko meseci, da se sada smanjuje osnovica za minuli rad, za koji se tada, podsetiću vas, glasalo bez pogovora? Nije bilo primedbi, predloga, finansijske kalkulacije, nije bilo nijedne polemike od strane vladajuće koalicije.
Samo dva meseca nakon usvajanja prethodnog Zakona o radu, mi danas imamo činjenicu da smanjujemo osnovicu, odnosno za manje od 30 dana od dana usvajanja zakona dolazi do predloga koji se dostavlja poslanicima, a koji predviđa smanjenje osnovice.
Da li su sada svesni svi koji su glasali za to da se definicijom godina provedenih u radnom odnosu, kao osnove za određivanje godina za koje se stiče pravo na isplatu naknade za minuli rad, dovode u neravnopravan položaj svi oni koji su, kao preduzetnici ili lica koja su obavljala privatnu delatnost, uredno plaćali doprinose, a sada ne mogu da ostvare pravo na ovu naknadu za to vreme.
Po našem mišljenju pravo na ovu naknadu trebalo bi da se ostvaruje za one godine za koje je pojedinac uplaćivao doprinose, a ne da se ono vezuje samo za kategoriju radnog odnosa, jer sadašnjim rešenjem koje predviđa zakonodavac proizilazi da ovo pravo imaju samo oni koji su radili u društvenim preduzećima. Potpuno pravno neodrživa konstatacija.
Članom 6. se briše obaveza iz člana 111. stav 3. Zakona o radu, da se uslovi za isplatu minimalne zarade utvrđuju opštim kolektivnim ugovorom. Obrazloženje predlagača, da opšti kolektivni ugovor ne obavezuje sve poslodavce, nije opravdano iz više razloga.
Uobičajeno je u svim zakonodavstvima razvijenih zemalja da se opštim kolektivnim ugovorom propisuju uslovi pod kojima poslodavac i zaposleni mogu ugovoriti minimalnu zaradu. Isto tako, normalno je da se u svim zemljama poštuje opšti kolektivni ugovor, a zadatak je Vlade da putem socijalnog dijaloga obezbedi da ga primenjuju svi poslodavci. Ova vlada je zanemarila socijalni dijalog i zato poslodavci i ne žele da poštuju opšti kolektivni ugovor.
Ovo je već nekoliko u nizu primera da socijalni dijalog nije zaživeo, a kao što znate, on je jedan od načina na koji su mnoge zemlje u tranziciji prebrodile mnoge probleme na koje su nailazile i u koje svakako možemo da potpadnemo i mi, ali nažalost neimanjem socijalnog dijaloga mi uskraćujemo sami sebi mogućnost da brže i uspešnije rešavamo probleme u kojima se nalazimo.
(Predsednik: Gospođo Stojačić, da li koristite i drugih 10 minuta?)
Da. Na ovaj način vrši se centralizacija prava na donošenje odluka o minimalnoj zaradi, jer je Vlada, kao član Socijalno-ekonomskog saveta, ona koja uvek može da opstruiše njegov rad i na taj način omogući svima i sama sebi donošenje odluka o minimalnoj zaradi.
Članom 7. zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu menja se minimalna visina otpremnine u slučaju prestanka radnog odnosa zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena. Ona je sada vezana za dužinu radnog staža, tako da za prvih 10 godina radnog staža iznosi trećinu zarade zaposlenog za svaku godinu u radnom odnosu i četvrtinu zarade za svaku narednu godinu rada u radnom odnosu, preko 10 godina provedenih u radnom odnosu.
Sasvim je nejasno, prema našem mišljenju, zašto se vrši ova izmena, s obzirom da je novo rešenje mnogo komplikovanije i složenije od prethodnog. Po čemu je, ne mogu da prepoznam, pretpostavljam i većina poslanika takođe, vredniji rad u prvih 10 godina radnog odnosa od rada u ranijim godinama radnog staža? Zbog čega se, faktički, te godine provedene na radu drugačije vrednuju? Nisam našla odgovore na ova pitanja. Ukoliko ih neko ima, volela bih da pomogne i meni, ali i svima onima kojima nije jasno, a mislim da većinu građana tangira ovo pitanje.
Član 8. govori o otkaznom roku u slučaju prestanka radnog odnosa zbog neostvarivanja rezultata rada. Koji su motivi predlagača da daje veća prava zaposlenima koji ne ostvaruju odgovarajuće rezultate rada? Potpuno nejasan motiv da poslodavac štiti one radnike koji faktički, iz subjektivnih razloga, ne ispunjavaju i ne ostvaruju rezultate rada.
Suprotno članu 8, član 9. Predloga izmena i dopuna Zakona briše pravo zaposlenog, kome je prestao radni odnos zbog neostvarivanja rezultata rada, odnosno nema potrebno znanje i sposobnost za obavljanje posla, na isplatu novčane naknade. Ova dva člana su kontradiktorna.
Ovo rešenje je opravdano, jer nema logike da se ovakvim licima isplaćuje novčana naknada kod prestanka radnog odnosa zbog subjektivnih slabosti. Mi se slažemo sa ovim zakonskim rešenjem. Ali, postavlja se pitanje, predlagaču i poslanicima koji su glasali za Zakon o radu, šta se to ponovo u međuvremenu, dakle, za manje od mesec dana od kada je predlog izmena i dopuna stigao ili za tri meseca od današnjeg dana, kada ponovo razgovaramo o ovom zakonu, promenilo i zašto se sada pozivaju na Konvenciju MOR-a br. 158, kada je ona važila u vreme donošenja Zakona o radu.
Podsetiću vas da se prema toj konvenciji ne može isplaćivati naknada licu kome prestane radni odnos zbog subjektivnih slabosti.
Nemate razloga tu da štitite nečiji radni odnos ukoliko se on nije pridržavao pravila rada, kasnio na posao, nije dolazio na posao, čini neke ozbiljne povrede na radu.
Član 10. je član na koji je podnela amandman poslanička grupa Demokratske stranke i koji je, po nama, u najmanju ruku neodrživ. Ovim članom se predviđa da sud, po zahtevu poslodavca, može odbiti zahtev zaposlenog da se vrati na rad, s tim što je poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja u dvostrukom iznosu.
Po nama, izuzetno loše rešenje. Mišljenja smo da ovakav predlog nema nikakvo opravdanje. Prvo, na ovaj način se derogira osnovno pravno pravilo da otklanjanje nezakonitosti uzrokuje povraćaj zakonitosti, odnosno povraćaj u stanje koje je postojalo pre nastupanja nezakonite radnje odnosno akta. Drugo, na ovaj način ne poštuje se jedno od osnovnih ustavnih prava - pravo na rad i, što je još gore, ono se supstituiše pravom na novčanu naknadu. Treće, otvara se mogućnost poslodavcima za značajne manipulacije i smanjenje radne snage na nezakonit način.
Prethodnim članom, podsetiću vas, ukoliko pravosnažnom presudom suda radnik dobije pravo da se vrati na posao, ostavlja se njemu mogućnost da se ne vrati na to radno mesto, jer ne može više da uspostavi adekvatan kontakt sa poslodavcem. Tada se poslodavac obavezuje da mu isplati određenu novčanu naknadu i tako kompenzuje činjenicu da se on, iako ima pravosnažnu sudsku presudu, neće vratiti na radno mesto.
Mi smatramo da je to u redu i da to jeste pravo radnika. Mislimo da poslodavac ne može imati pravo da derogira pravosnažnu sudsku presudu, kojom se radniku uspostavlja mogućnost da se vrati na radno mesto, dakle, konstatuje da je suprotno zakonskim odredbama dobio otkaz, odnosno određen prestanak radnog odnosa. Nema novčane naknade koju poslodavac može da mu isplati i da mu to supstituiše pravo na rad ukoliko on želi da nastavi da radi.
U zemlji, u kojoj ima više od milion nezaposlenih, u kojoj se svakodnevno suočavamo sa činjenicom da će biti još veći broj nezaposlenih, supstituisati pravo na rad novčanom naknadom smatramo da je vrlo loše zakonsko rešenje.
Isto tako, pošto se ministar pozvao, takođe, na Konvenciju 158 član 8. do 10. MOR-a, pročitaću šta piše u tim odredbama Konvencije. Odredbama člana 8. do 10. Konvencije utvrđena su ovlašćenja suda, kao nepristrasnog tela, da ispita razloge prestanka radnog odnosa i da pri tome oceni nezakonitost prestanka radnog odnosa, samostalno odluči o vraćanju na rad i utvrđivanju obaveze isplate naknade štete.
U sprovođenju ovog postupka nacionalnim zakonodavstvom poslodavac može samo da se obaveže da snosi teret dokazivanja da postoji valjan razlog za prestanak radnog odnosa. Dakle, nigde se ne uspostavlja mogućnost da poslodavac donese odluku suprotnu pravosnažnoj presudi i odredi novčanu naknadu u slučaju da želi da radnika faktički otpusti sa posla.
Član 11. Predloga izmena ovog zakona, to je već nekoliko puta napomenuto za ovom govornicom, odnosi se na žene koje su započele porodiljsko odsustvo. To sam već, u neku ruku, obrazložila. Smatramo da se taj amandman mora usvojiti, da se u potpunosti moraju izjednačiti žene koje su rodile decu od momenta donošenja ovog zakona i ne praviti razliku između dece rođene 2005. i 2006. godine.
Ono što nam, takođe, nije jasno - zbog čega se u prelaznim i završnim odredbama ovog zakona predviđa da zakon stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u službenom listu? Zakon je podnet po hitnom postupku, više od dva meseca je prošlo otkako je zakon dostavljen parlamentu. Mislimo da nema razloga da zakon ne stupa na snagu osmog dana od dana usvajanja u republičkom parlamentu, odnosno od objavljivanja u službenom listu Republike Srbije.
U nadi da će poslanici republičkog parlamenta razmisliti o odredbama i primedbama koje je Demokratska stranka iznela za ovom govornicom, nadam se da imamo šanse da usvajanjem određenih amandmana poboljšamo određene predloge, za koje mislim da nisu adekvatni trenutku u kome živimo i da nisu usaglašeni sa određenim pozitivnim propisima koje ćemo uskoro imati na dnevnom redu republičkog parlamenta. Hvala lepo.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine poslaniče, da, mi smo ovde došli da, između ostalog, čujete i neke tirade narodnih poslanika koji predstavljaju opoziciju u ovom parlamentu, jer je vladajuća većina, i po Ustavu i po Poslovniku, dužna da štiti prava manjine; dužna je da otvori diskusiju na teme koje predstavnici opozicionih stranaka u ovom parlamentu žele, jer im to pravo omogućava Ustav Republike Srbije. To pravo im daje i Poslovnik Narodne skupštine, na čije članove se i pozivam za ovom govornicom. To su članovi 199. i 28. Poslovnika, koji su prekršeni po ko zna koji put.
Gospodine predsedniče, vi koji se pozivate na dostojanstvo Skupštine, na dostojanstvo parlamenta i poslanika, svakog pojedinačno i svih nas zajedno, dovodite sebe u situaciju da na dnevni red ne stavite čak ni tačku koja se odnosi na vas.
Razumem da imate obavezu, kao član vladajuće koalicije da, u neku ruku, pokušate da na dnevni red ne stavite tačke o poverenju Vladi i pojedinim ministrima, ali DS je 16. marta 2005. godine pod brojem 118-714/05, podnela predlog za razrešenje predsednika Narodne skupštine Republike Srbije, gospodina Predraga Markovića.
I tada, kao i danas, predsedniče, prekršili ste Ustav i Poslovnik. Tada, 17. februara 2005. godine, u Narodnoj skupštini, usvojen je Zakon o radu. Istog dana urađen je i sačinjen izvornik tog istog Zakona o radu, koji je dostavljen na potpisivanje predsedniku Republike Srbije.
Nakon uvida u tekst koji je dostavljen predsedniku Republike Srbije utvrđeno je da se radi o najgrubljem falsifikatu; da se radi o prepravci četiri člana Zakona o radu. Podsetiću vas - član 105, 108, 118. i 188. Pokušali ste, da li iz neznanja, u šta sumnjam, ili iz namere, u šta verujem, da obmanete i narodne poslanike i građane Srbije, da se radi o pravno-tehničkim izmenama.

Predsedniče, upozoravam vas da nisam vređala narodne poslanike...