Na član 188.  takođe je amandman Demokratske stranke, na stav 2, koji kaže: "Poslodavac može, uz saglasnost ministarstva, da otkaže ugovor o radu predstavniku zaposlenih iz stava 1. ovog člana, ako odbije ponuđeni posao u smislu člana 171. stav 1. tačka 4) ovog zakona." Demokratska stranka smatra da je u tom stavu potrebno brisati "uz saglasnost ministarstva".
Sve ostalo treba da ostane kako sam pročitala, jer smatramo da ukoliko predstavnik zaposlenih ne postupa u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu poslodavac može da mu otkaže ugovor o radu, tako da ne postoji nikakvo opravdanje da je potrebna saglasnost ministarstva.
Zakonom su predviđeni organi koji cene zakonitost postupka u radnom odnosu, tako da ne postoji nikakva potreba za učešćem ministarstva u ovom pitanju, pa takođe predlažem Narodnoj skupštini da razmotri ovaj amandman i podrži predloži amandman Demokratske stranke.

DS smatra da član 199. Predloga zakona treba brisati iz jednostavnog razloga što ugovor o zastupanju ili posredovanju prosto nije pitanje koje treba da bude predmet uređivanja ovog zakona.
Zakon o obligacionim odnosima reguliše ovu materiju, pa smatramo da je potpuno nepotrebno da ova odredba u ovakom tekstu stoji u zakonu o radu. Nema potrebe da različiti zakoni u jedinstvenom pravnom sistemu regulišu ista pitanja, pa predlažemo i ministru i poslanicima Narodne skupštine da prihvate amandman DS na član 199. i da se on briše. Hvala.

I u raspravi u načelu smo kazali da smatramo da je odredba člana 214. suprotna odredbi Ustava, jer se ovim članom u određenoj meri ograničava organizovanje sindikata, stavljanjem obaveze da najmanje 10 zaposlenih kod jednog ili više poslodavaca može osnovati sindikat.
Ne postoji ni minimum ni maksimum zaposlenih koji mogu osnovati sindikat. Sloboda udruživanja je zagarantovana ustavnim načelom i smatramo da nije potrebno kroz ovaj propis imperativno stavljati obavezu da to može da uradi najmanje 10 zaposlenih. Na kraju krajeva, mislimo da je tim načelom slobode organizovanja, u neku ruku, urušena i Konvencija MOR-a o sindikalnim slobodama i zaštiti sindikalnih prava.
Bez obzira na primedbe na prevelike nadležnosti, nizak cenzus itd. u oblasti sindikalnih organizacija, mi ipak smatramo da zakonodavac treba da vodi računa da sve odredbe u zakonu budu usaglašene sa Ustavom, a s obzirom da smatramo da ova odredba nije usaglašena sa Ustavom, predlažemo da se prihvati amandman i da se član 214. promeni i da glasi: "Sindikat, u smislu člana 6. ovog zakona, može da se osnuje u skladu sa opštim aktom sindikata".

Dame i gospodo poslanici, kao što ste čuli već, DS biće uzdržana prilikom glasanja za ovaj zakon, iako moram da kažem da postoje određene odredbe koje su nove i za koje smatramo da su kvalitetno unete u ovaj zakon, i tu pre svega mislim na tri nova poglavlja, to su potraživanja zaposlenih u stečaju, prava zaposlenog u slučaju promene poslodavca i ovlašćenje za donošenje podzakonskih akata.
To su nova poglavlja za koja mislimo da je zakonodavac sa pravom našao mesto za njih u zakonu i mislimo da odredbe u njima umnogome regulišu do sada nedovoljno regulisane odredbe u zakonu.
Ono što bih takođe kao pozitivno istakla u novom zakonu o radu je činjenica da su rodno-senzitivne odredbe jako dobro urađene. Prvi put imamo rodno-senzitivne odredbe u zakonu o radu. Tu pre svega mislim i na antidiskriminacione odredbe, i to takođe pozdravljamo, jer su to nove tekovine, koje treba da uslede i u drugim propisima koji budu na dnevnom redu pred Skupštinom Srbije.
Naravno, u iščekivanju drugih zakona koji bi trebalo da reše pitanja diskriminacije i opštih zakona o zabrani diskriminacije, kao i zakona o zabrani diskriminacije lica sa invaliditetom, za sada u ovom prelaznom periodu ove odredbe mogu popraviti dosadašnje stanje.
Ono što takođe se nadam da će uskoro biti na dnevnom redu ovog parlamenta, a treba da reguliše ovu oblast i ne znam zbog čega još nije dostavljeno Narodnoj skupštini, jeste zakon o zapošljavanju lica sa invaliditetom, odnosno invalidnih lica. To je jako važan zakon i bez nekog naročitog razloga nije već dat poslanicima, jer je ovo oblast koja je neregulisana i gde treba doneti odredbe koje bi omogućavale i stimulisale poslodavce da zapošljavaju lica sa invaliditetom.
Takođe, oko pitanja diskriminacije mislimo da se više mesta moglo naći za određene odredbe koje bi preciznije i strože definisale zabranu prinudnog rada dece, uključujući i zabranu najgorih oblika rada dece. Pri tom moram ponovo da istaknem činjenicu da su odredbe koje su vezane za diskriminaciju žena i rodno-senzitivne odredbe urađene na vrlo kvalitetan način.
Naravno, postoje neke stvari na koje imamo određene primedbe. Smatrali smo da treba promeniti određene odredbe u zakonu, ali ih je trebalo promeniti radi dalje deregulacije i stvaranja fleksibilnijeg tržišta radne snage.
Posledice donošenja ovog zakona mislimo da mogu biti suprotne i zbog toga imamo određenu rezervu i ogradu, jer se bojimo da mogu dovesti do veće regulacije i manje fleksibilnog tržišta radne snage. Dodatna regulacija uvek suštinski nameće veće troškove poslodavcu, negativno utiče na privlačenje investicija, samim tim i na povećanje zaposlenosti.
Imamo i primedbe koje su date od strane udruženja poslodavaca, imaju osnovane primedbe na taj deo regulacije i smatraju da određene odredbe mogu dovesti i do povećanja nezaposlenosti; dakle, u ovom trenutku u Srbiji ona približava se na cifru od gotovo milion nezaposlenih, pa samim tim izražavamo rezervu i po tom pitanju.
Mislimo da je ovim zakonom nesrazmerno posvećena pažnja zaposlenima u odnosu na nezaposlene. Veliki je broj nezaposlenih lica, onih lica koja traže posao, koja se nalaze na Zavodu za zapošljavanje, veliki broj mladih ljudi, vrlo kvalitetnih, osposobljenih i stručnih, kojima je neophodno tržište radne snage.
Sa druge strane, zacementiranje radnog odnosa može u neku ruku njima da oteža mogućnost za dobijanje radnog mesta saglasno njihovim kvalifikacijama i u tom smislu ukazujemo na moguće posledice koje se mogu javiti.
Isto tako ukazujemo na činjenicu da ovako čvrsto regulacija u okviru zakona o radu može da dovede do povećanja sive zone zapošljavanja, dakle, povećanja rada na crno. I do sada smo nažalost svedoci da rad na crno postoji. Nismo uspeli da ga suzbijemo na prihvatljivu meru i mislimo da ovako čvrstim pozicioniranjem, čvrstim odredbama koje postoje u zakonu o radu, može doći do povećanja rada na crno, što naravno nije u interesu radnika. Nije u interesu radnika da im se, iako rade, ne uplaćuje penzijsko i invalidsko osiguranje, osiguranje u slučaju nezaposlenosti, zdravstveno osiguranje, ali i druga prava iz sfere radnih odnosa, kao što su pravo na bolovanje, pravo na otpremninu u slučaju otkaza, plaćeno odsustvo i tako dalje.
Mislimo da su to segmenti na koje zakonodavac mora da obrati posebnu pažnju. Mislimo da su to stvari na koje će Vlada morati da obrati posebnu pažnju, jer ćemo se u suprotnom suočiti sa povećanjem broja zaposlenih u sivoj zoni, od čega država neće imati nikakve koristi, a nažalost i oni neće imati nikakve koristi od svog rada kroz činjenicu da neće imati sva ta prava koja po zakonu imaju, jer neće biti prijavljeni kao radnici u redovnom radnom odnosu.
Što se tiče sindikalnog organizovanja, mislimo da je zakonodavac dosta dobro regulisao ovu priču, ali ukazujemo na jedan propust koji se, sticajem okolnosti, nalazi u zakonu.
U članu 214. se kaže - sindikat može da osnuje najmanje deset zaposlenih kod jednog ili više poslodavaca. Ova odredba, mislimo slučajno i podneli smo amandman na nju, suprotna je članu 44. Ustava Republike Srbije, u kome se kaže da se jamči sloboda političkog, sindikalnog i drugog organizovanja i delovanja i bez odobrenje, uz upis u registar kod nadležnih organa.
Ova odredba je suprotna je i 127. Konvenciji o sindikalnim slobodama i zaštiti sindikalnih prava, u kojoj se takođe kaže da je potpuno slobodno organizovanje radnika u sindikalnoj organizaciji, pa ne vidimo razlog zbog čega je zakonodavac u članu 214. predvideo obavezu da deset radnika mora da osnuje sindikalnu organizaciju.
Ne postoji nigde broj koji bi ograničio radnike i mislimo da ta sloboda udruživanja, dakle, nema razloga da bude ograničena i stavljena imperativna norma od deset zaposlenih, jer prosto ni Ustav, a ni bilo koji drugi pozitivni propis koji se odnosi na udruživanje građana ne ograničavaju i ne postavljaju tu minimalnu normu od deset, pa predlažemo da ministar i poslanici razmisle o amandmanu koji je podnela poslanička grupa DS, da se jednostavno ovaj član promeni tako da piše da se samo mogu osnovati sindikalne organizacije u skladu sa opštim aktom sindikata, jer tada ne bi došli u mogućnost da polemišemo oko toga da li jeste ili nije u skladu sa Ustavom ova odredba.
Ono na šta bih takođe htela da ukažem kao nešto na čega prosto moramo da obratimo posebnu pažnju, a što može da dovede do određenih poremećaja u funkcionisanju privrede, poslodavaca, radnika itd. jeste, po nama, nizak stepen reprezentativnosti koji zakonodavac predviđa, a tiče se sindikata. Zakonodavac predviđa da reprezentativnost sindikat dobija ukoliko ima 10% radnika koji su učlanjeni u njega kod jednog poslodavca, 15% kod poslodavca i 10% u granskom organizovanju, što znači da ako poslodavac ima 100 radnika teoretski može u njegovoj firmi da postoji 6 zvaničnih sindikata kojima poslodavac mora priznati reprezentativnost.
Obzirom da smo svi mi svedoci da umemo da iskoristimo sve što nam zakonodavac da, pa i ono što nam ne da, da nađemo neku rupu u odredbi, može nam se desiti da u jednoj firmi imamo 6 sindikata. Šta se tada dešava? Svi morate priznati reprezentativnost, a onda imate odredbe koje vas obavezuju da svakome od njih obezbedite uslove za rad, a to znači kancelariju, telefon, telefaks, odgovarajuća prava koja proističu za sindikalnog lidera, odsustvo sa posla ukoliko se bavi sindikalnim organizovanjem itd.
Mislimo da to prilično poskupljuje postupak, da nameće prilično velike obaveze poslodavcu, pa predlažem da poslanici razmisle o procentu reprezentativnosti sindikata, zato što mislim da reprezentativnost može da bude postavljena na veći procenat i da tada svi mi imamo efikasniji socijalni dijalog, za koga smatramo da je strašno važan.
Dakle, Demokratska stranka je u trenutku kada je ovo ministarstvo stavilo na dnevni red zakon o socijalnom dijalogu zaista mislila da je to vrlo važno, jer taj tripartitni dogovor između poslodavaca, radnika i države je nešto što bi moglo da donese ozbiljne pozitivne promene u privredni sistem naše zemlje, ali se bojimo da će u ovom slučaju taj dijalog biti otežan ukoliko ta reprezentativnost bude data vrlo širokom broju sindikalnih organizacija.
Takođe, što se tiče organizovanja na granskom nivou, tu imamo svega 10%, i takođe možemo doći u situaciju da određene granske sindikate predstavlja veliki broj sindikata i da onda to njihovo usaglašavanje faktički može da oteža usaglašavanje tog tripartitnog socijalnog dijaloga, i samim tim da nemamo pozitivan efekat kakav bi svi mi želeli da taj prethodni zakon ima.
Iste primedbe ili u mnogo čemu slične primedbe se odnose na reprezentativnost poslodavaca, koja je ograničena na 5% u odnosu na broj poslodavaca koji se bave istom vrstom delatnosti, ali ima i određenu dopunsku odredbu u odnosu na broj zaposlenih. Mislimo da je to takođe vrlo malo. Potrebno je da poslodavci imaju reprezentativni nivo.
Ne vidimo razlog da u okviru jedne granske grupe poslodavaca imamo mnogo reprezentativnih organizacija poslodavaca, jer takođe ćemo imati problem da njih usaglasimo dok ne stignemo do tog tripartitnog socijalnog dijaloga; pa dok se usaglase sve sindikalne organizacije, pa sve organizacije poslodavaca, mislim da ćemo faktički opet doći u situaciju da nećemo moći da primenjujemo dosta dobre odredbe oko tog društvenog dijaloga. Mi smo u tom smislu ukazali na silne primedbe koje smo imali, ali sa druge strane mislimo da neke druge odredbe imaju pozitivan karakter.
Dakle, što se Demokratske stranke tiče nećemo glasati za ovaj zakon. Bićemo uzdržani, jer ne možemo da se složimo sa činjenicom da se nezaposleni stavljaju u lošiji položaj i da u ovom trenutku faktički ove odredbe budu u suprotnosti sa strategijom za smanjenje siromaštva, ali kao stranka koja je opoziciona u parlamentu ne možemo ni da se mešamo u sprovođenje ovog zakona i tu odgovornost prepuštamo vama.
Prepuštamo vama odgovornost da na osnovu ovog zakona pokušamo da rešimo pitanje 900.000 nezaposlenih, pokušamo da rešimo probleme koji nas očekuju u ovoj godini, u kojoj je najavljeno restrukturiranje velikih privrednih sistema i javnih preduzeća, i ostavljamo vama na odgovornost da taj balans između prilične regulacije u odnosu na zaposlene, u odnosu na nezaposlene regulišete sami prilikom sprovođenja ovog zakona o radu.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, Demokratska stranka, naravno, smatra da je neophodno doneti ovaj zakon, jer on predstavlja poštovanje Ustavne povelje, u kojoj se u članu 20. stav 4. decidirano kaže da se posle početnog perioda poslanici u Skupštini Srbije i Crne Gore moraju birati na neposrednim izborima. Tu svakako nema dileme. Ne možemo razmišljati da li mi to želimo, da li mi to hoćemo.
Ne razumemo ni disonantne tonove u okviru republičke vlade kada se raspravlja o tome hoćemo li ili nećemo doneti ovaj zakon, da li nam izbori trebaju ili ne trebaju, jer imamo Ustavnu povelju koju smo usvojili i imamo obavezu da nakon dve godine od njenog usvajanja u Srbiji i Crnoj Gori usvojimo zakoni za sprovođenje neposrednih izbora i da do izbora dođe.
Naravno da problema ima, naravno da različitih stavova nažalost i u Srbiji i u Crnoj Gori ima, ali naravno da mi u ovom trenutku svi zajedno moramo da prepoznamo da je ovo jedini način za ono za šta se svi mi zalažemo, za šta svako od nas ima gomilu reči da baš to želi i da baš na tome njegova politička stranka i politička opcija radi, a to jeste ulazak u Evropu.
Ulazak u Evropu nije nimalo lak i veoma je trnovit. Problemi sa kojima se suočavamo zaista su toliko teški i toliko veliki da ne traže još jedan dodatni problem. Imamo problem Haga koji nas opterećuje godinama, koji nas opterećuje danas i koji će Srbiju, Crnu Goru i zajednicu Srbije i Crne Gore opterećivati i u budućnosti.
Imamo, sa druge strane, probleme sa nezavisnošću, želje za nezavisnošću i u Srbiji i u Crnoj Gori i takođe su, nažalost, veoma jake, treba ih pobediti. Treba imati argumente koji će svakome od nas pojedinačno, ali i svima nama zajedno ukazati na činjenicu da Evropa ne želi da prihvati takve različite stavove, da mi u Evropu moramo zajedno. Možda različitim kolosecima, možda na neke specifične načine, svako od nas pojedinačno, mislim na dve članice državne zajednice, ali ipak svi zajedno.
Moramo da budemo svesni da se u ovom trenutku Evropa, i oni sa kojima mi u Evropi razgovaramo ili koji u ovom trenutku u Evropi vode računa o nama, ne opredeljuju direktno ni za jednu, ni za drugu državu članicu, pa samim tim i mi moramo da pokažemo malo više tolerancije za nas koji sedimo ovde u republičkom parlamentu, za sve stavove našeg biračkog tela u Srbiji, ali i za stavove biračkog tela i građana Crne Gore, jer nadam se da će svima nama biti mnogo lakše ukoliko pokušamo da oslušnemo ono što govore oni od kojih objektivno u ovom trenutku u neku ruku zavisimo, ali i oni kojima želimo da se priključimo.
Podsetiću vas da je poslednja izjava portparola visokog predstavnika Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Kristine Galjak, da je na Srbiji i Crnoj Gori da postignu dogovor oko raspisivanja izbora i načina njihovog održavanja. Isto tako i prošlonedeljni zaključak Saveta Evrope, da obe države članice treba da održe izbore za parlament u skladu sa Ustavnom poveljom.
Drago mi je što je Srbija sa Predlogom ovog zakona ispoštovala ono što Ustavna povelja traži. Drago mi je da će Srbija imati snage da organizuje neposredne izbore, ali isto tako se nadam da će u Srbiji postojati ozbiljni pregovarački kapaciteti da se u dogovore i razgovore sa Crnom Gorom uđe i da se do dogovora dođe.
Kompromis je svakome od nas neophodan. Svedoci smo u vremenu prošlom, ali i u ovome u kojem danas živimo, činjenice da stalno imamo jednu kompletnu nesigurnost svega što nas okružuje. Iz godine u godinu zemlja nam je sve manja, a problemi sve veći.
Imamo Kosovo, problem sa kojim moramo da se suočimo u 2005. godini i problem koji ćemo sigurno moći da rešimo mnogo lakše ukoliko sprovedemo neposredne izbore i ukoliko imamo koliko-toliko stabilnu državnu zajednicu Srbije i Crne Gore. To niko ni u jednom trenutku ne sme da smetne s uma, danas kada svako, opet ponavljam, pojedinačno, ali i svi zajedno pokušavamo da procenjujemo da li nam izbori trebaju ili ne.
Ne može Kosovo da nam bude tema samo onda kada se dese događaji koje niko od nas ne želi. Kosovo mora da bude tema svaki dan svakog od nas, a da bi ta tema bila ispoštovana na pravi način, moramo da shvatimo da na ove izbore moramo da izađemo.
Imamo i druge probleme. Pitanje da li će u Crnoj Gori biti referenduma ili ne jeste pitanje koje opterećuje i Srbiju i građane Srbije. Ne smemo da zanemarimo i zaboravimo ni pitanje Vojvodine, ozbiljno pitanje koje treba rešiti sledećim ustavom, pitanje autonomije, koje jeste ustavno pravo građana Vojvodine i nešto što niko ne osporava, ali kod kojeg objektivno svi mi moramo da shvatimo da ima problema. Problemi se javljaju i lakše ćemo ih rešavati ukoliko na izbore izađemo i imamo stabilnu zajednicu Srbije i Crne Gore.
Zato ponovo moram da potvrdim, stav DS je da mi na izbore želimo da izađemo, da izbori moraju da budu, ali isto tako da svako od nas ima i odgovornosti da ti izbori i uspeju. Molila bih da to shvati Republička vlada, pa da nemamo disonantne tonove iz Republičke vlade. Ustavna povelja je obaveza, a svako od nas se obavezao da pozitivne propise ove zemlje poštuje.
Zato mislim da je jako loše da, s jedne strane, imamo Predlog zakona koji predlaže Republička vlada i za koji ćemo mi ovde glasati, pretpostavljam, sutra ili prekosutra. S druge strane, imamo potpredsednika iste te vlade, Labusa, a koji smatra da do izbora ne treba da dođe i čiji se faktički program stranke zalaže za potpuno drugačiju koncepciju politike Srbije, ali i politike Srbije i Crne Gore. Nije to dobro, nije to ni pametno, nije to nešto što u ovom trenutku treba ni Srbiji, a ni Srbiji i Crnoj Gori.
Nabrojala sam probleme. Svi ste vi njih svesni. Neće oni nigde od nas. Mi smo ti koji moramo da ih rešavamo. DS se zalaže za funkcionalnu državnu zajednicu. Svi znate šta to znači. Svi znate koliko je to strašno teško postići. Funkcionalna državna zajednica je obaveza svih nas. Zato još jednom apelujem da potpuno odgovorno pristupimo glasanju o ovom zakonu, ali posle toga još mnogo odgovornije da pristupimo realizaciji i organizovanju izbora za državnu zajednicu Srbija i Crna Gora.
Nadam se da nećemo dnevno-političkim razlozima, kao kalkulantskim argumentima ili pojedinačnim dnevno-političkim bodovima, uraditi nešto da ovaj zakon ne zaživi, da ovi izbori ne dobiju ono što treba da dobiju i da nemaju rezultat koji svi mi od tih izbora želimo, a to je pokušaj da se ojača zajednica Srbija i Crna Gora. Koliko god da je teško, to je obaveza svakoga od nas. Hvala lepo.

 Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, i ovaj amandman, kao i mnogi prethodni, jasno ukazuju na činjenicu da je postojao vrlo jasan kriterijum prilikom raspodele sredstava za opštine u Srbiji. Jedan od osnovnih kriterijuma… i sam ministar, a za koga zaista moram da konstatujem da, nažalost, nije ovde, dok drugi ministar sedi ispred vrata i čeka da mi ovo završimo. Bilo bi lepo da mu je ovaj prvi pravio društvo, pa makar pili kafu ispred, jer može i na monitoru da se vidi da mi radimo...

 Gospodine predsedavajući, ne radi se ovde o privatnom životu, ovo je državna obaveza ministra kada se raspravlja...

 Ne, da pije kafu u pauzi dok sluša poslanike, na to sam mislila, prihvatila bih da trenutno nije tu ako je izašao da popije kafu. Volela bih da je ovde i da sluša naše amandmane i primedbe na ovaj zakon, jer to je, između ostalog, njegova obaveza kao člana Vlade i ministra koji je ovlašćeni predlagač ovog zakona pred Narodnom skupštinom. Dakle, nijedan argument za to zašto on danas nije ovde prosto ne postoji. Uvažavam vreme drugog ministra koji sedi ispred vrata i čeka da mi ovo završimo, a možda bi ranije završili da je gospodin Dinkić danas ovde. O tome sam govorila.
Dakle, da nastavimo o kriterijumima, jasni su i vrlo precizni, i dosledno sprovođeni od strane gospodina Dinkića i Ministarstva, a to jeste participiranje G17 plus u organima lokalne samouprave.
Primeri za to više puta su navedeni, a samo ću neke navesti, npr. Loznica, Žagubica, Bački Petrovac. Loznica je mesto koje ima duplo manje stanovnika od Zrenjanina, a dobila je 30% više sredstava nego što je dobio Zrenjanin itd.
Jedan od strašnih primera oko preraspodele budžeta je i Vojvodina iz koje dolazim i volela bih da je ministar tu kada pričamo i o tome, zbog toga što se nije udostojio da Skupštini Vojvodine minimum pažnje posveti, iako je saznao za činjenicu da je čak 105 poslanika glasalo za predlog Izvršnog veća Vojvodine o rebalansu budžeta i o preporuci da Skupština Srbije prihvati na predlog Vlade rebalans budžeta kojima bi se ispravila nedopustiva nepravda u odnosu na budžet AP Vojvodine.
Ni to nije bio dovoljan razlog da pet poslanika poslaničke grupe G17 plus u Skupštini Vojvodine podrže predlog vlade na čijem čelu jeste član DS. Toliko o doslednosti i ministra, ali i poslanika. Hvala bogu, ima onih koji umeju da razumeju argumente i koji, sva sreća, nisu obmanuti od premijera vojvođanske vlade, kako je to gospodin Dinkić u jednom svom neuspelom nastupu...

Naravno da nisu u Vojvodini, ali naravno da u njihovoj vlasti ne participira G17 plus i zato smo bili prinuđeni taj amandman da podnesemo.
Bili smo prinuđeni da ga podnesemo zbog toga što nam je bio potreban neki drugi argument, jer činjenicu da G17 plus tamo nije u vlasti gospodin Dinkić je znao, kao takav argument uvažio i tim opštinama uskratio budžet nesrazmerno i nezasluženo u odnosu na značaj koje te opštine imaju.
Dobio je ono što je tražio, da se mi danas ovde međusobno suprotstavljamo jedni drugima, pokušavajući da zaštitimo interese lokalnih samouprava iz kojih dolazimo. Pokušao je da nam kaže i dokazao je da u ovoj situaciji G17 plus, kao i ranije, isključivo vodi računa o sopstvenom interesu koji prepoznaje u datom trenutku. U datom trenutku je ovde prepoznao interes da opštinama bude raspoređeno koliko treba.
U Vojvodini je prepoznao interes da podrži nešto za šta ministar nije bio, a u Novom Sadu je prepoznao interes da podrži izbor predsednika skupštine novosadske opštine u liku gospođe iz SRS. Zato ne razumem zašto se gospodin Albijanić toliko trudi da se opere od saradnje, kada je sasvim izvesno da u jednoj lokalnoj samoupravi saradnja sa SRS postoji. To je činjenica.
Ako ste to uradili, ne vidim zašto biste od toga bežali ili zašto biste se pravdali ili još više zašto biste se stideli. Taj isti gospodin je poslanik ove republičke Skupštine. Dakle, još jednom izražavam žaljenje zbog činjenice da sve ovo nismo u prilici da kažemo gospodinu Dinkiću, izražavam žaljenje zbog činjenice da se gospodin Dinkić ni na jedan naš poziv nije odazvao da čuje naše primedbe i da u najmanju ruku...
(Predsednik: Vreme.)
I da pokuša da, kako bi to rekao gospodin Albijanić, zloću dela svojih bar malo umanji. Hvala vam.

Uvažavajući konstatacije koje je iznela gospođa Jovanović da je Novi Sad oslobođen, samo konstatujem da je oslobođen uz pomoć poslanika G17 plus i na tome im čestitam. Za Demokratsku stranku to je dovoljno.
Da, bila sam član Građanskog saveza Srbije i ponosim se time. Bila sam član stranke koja je prethodnih 10, 12 godina imala hrabrosti i smelosti da kaže sve ono što mnogi nisu, da stane u odbranu demokratizacije u Srbiji, da se bori sa zlom kojem smo svi zajedno bili svedoci u poslednjoj deceniji 20. veka. Kao što znate, Građanski savez Srbije je sve to vreme bio u koaliciji sa Demokratskom strankom, što kao činjenicu niko ne može da spori i zbog čega se takođe ponosim.
Građanski savez Srbije je doprineo umnogome da sve vaše stranke promene način razmišljanja i u mnogo čemu unesu određene segmente građanskog u svoje redove, promene svoje statute, promene svoje programe. Građanski savez Srbije je i danas u liku članova koji su prešli u Demokratsku stranku i vrši aktivnu ulogu u demokratizaciji Srbije. Zbog toga nemojte brinuti za budućnost Demokratske stranke, jer da imate hrabrosti da se suočite sa činjenicom da je Demokratska stranka u ovom trenutku najjača stranka u Srbiji, ne bi se toliko grčevito držali stolica koje imate.
Takođe, ne bi se toliko grčevito međusobno potpomagali u svim mogućim i nemogućim koalicijama, plašeći se nekih budućih izbora na bilo kom nivou.
Dakle, gospodo, nema nikakvih problema i nemojte misliti da bilo kod od nas može da se uvredi na pominjanje Građanskog saveza Srbije ili Demokratske stranke. Mi smo ponosni što jesmo članovi te stranke i ponosni smo što nismo u koaliciji ni sa kim od vas.

Navikli smo u poslednjih 15 godina na razne neistine izrečene iz redova Srpske radikalne stranke, a nažalost u poslednje vreme i na razne neistine iz poslaničkih klupa raznih drugih političkih stranaka.
Svako od nas se ponosi činjenicom da ih neko napada iz redova koje mi smatramo nedemokratskim, protiv kojih se borimo od početka demokratizacije, demokratskog života i višestranačja u Srbiji, protiv kojih ćemo se boriti dok god Demokratska stranka postoji i dok god je najjača stranka u Srbiji, a biće sve jača zahvaljujući svemu onome što vi pričate i što radite za ovom skupštinskom govornicom.
Sada imam drugu člansku kartu, a prva članska karta je bila Građanskog saveza Srbije. Ova druga članska karta je Demokratske stranke zbog toga što su ljudi iz Građanskog saveza Srbije, koji žele dobro ovoj Srbiji, smatrali i smatraju da treba okrupniti političku scenu Srbije i zajedničkim snagama, svim snagama koje imamo, boriti se protiv vas koji tu demokratizaciju kočite.
Srbija je u ovom trenutku u toliko lošoj situaciji da nema pravo ni da zastane, a kamoli da ide nazad. Bojim se da ide nazad i to velikim koracima. Bojim se da sve ono što danas čitate u novinama, od činjenice da je 40 miliona, koliko je uskraćen budžet Republike Srbije zbog privatizacije "Knjaza" na kriminalan način sitnica i da ćemo ga lako prevaliti, sramota za Srbiju. Bojim se da je sramota za Srbiju i ovo što se
sada radi sa vojnom imovinom, u šta je uključen ministar Davinić.
Bojim se da je sramota za Srbiju sve ono što se radi oko Nacionalne štedionice i sve ono što se ne radi, a ne radi se ništa na privatizaciji, ne radi se ništa na privlačenju stranog kapitala i investicija, ne radi se ništa od onoga na šta ste se svi vi zajedno ovde obavezali kada ste usvajali Rezoluciju o evropskim integracijama. To je suština i zato prozivajte sve nas. Gospodine Albijaniću, smejte se, vama to priliči, da izigravate klovna u Skupštini otkako ste imenovani za šefa poslaničke grupe.

Pristojno je u ovoj skupštini da govorim o onome što jeste aktuelna situacija u Srbiji, a aktuelna situacija u Srbiji je da nam nikada nije bilo gore. Aktuelna situacija u Srbiji je da je narodu došlo dovde. Aktuelna situacija u Srbiji je takva da se na lokalu više ne zna ko šta radi.

Ovo je tema, Srbija je tema. Tema je preraspodela budžeta po lokalnim samoupravama po samo jednom kriterijumu, a to je kriterijum koliko ima članova G17 plus u kojoj lokalnoj samoupravi.
Pošto ih ima toliko malo, onda su se potrudili da u tim opštinama gde ih ima malo dobiju što više para, kako bi omogućili sami sebi da bar malo još ostanu tamo gde jesu. To jeste tema. Bojim se da je to tema koja sve nas interesuje i bojim se da je to tema o kojoj ćemo morati vrlo skoro da razgovaramo i na nekim budućim izborima, jer ova vlada nikada nije imala manju podršku nego što je ima sada.
Ovo je vlada od koje nijedna druga vlada u istoriji Srbije nije imala manju podršku. Ovo je vlada koja vlada samo neprincipijelnom koalicijom ovde u republičkom parlamentu, kojoj sve češće kvorum daje Srpska radikalna stranka, za početak rada Skupštine, kao i za izglasavanje zakona koji su na dnevnom redu.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, poštovani gosti, na osnovu člana 100. uvređeni su poslanici DS i dostojanstvo Skupštine. Ni jednog trenutka poslanici DS nisu obrazlagali, a kamoli branili amandmane SRS. Naš pristup ovom zakonu potpuno  je drugačiji od pristupa poslanika SRS.
Ono što mogu da konstatujem kao činjenicu je i to da sam posebno zadovoljna što sada, u nastavku rasprave, poslanici SRS shvataju primedbe na koje ukazuje DS, a koje su isključivo stručne i pravne prirode i odnose se na činjenicu da bi usvajanjem ovog zakona došlo do urušavanja pravnog sistema Republike Srbije.
Jer, ovaj zakon je u nesaglasnosti sa jednim važećim zakonom, Zakonom o radu i njegovom odredbom u članu 153, i nije u saglasnosti sa odredbama dva zakona koja se nalaze na dnevnom redu ovog saziva Skupštine, a to je zakon o javnim agencijama, kao i zakon o parničnom postupku. U tom smislu, DS je i uložila amandmane i jedino u tom smislu je DS i diskutovala u toku rasprave o ovom zakonu, i u načelu i u pojedinostima.
Dakle, da vas podsetim, DS smatra da je jako važno i neophodno doneti zakon o mirnom rešavanju radnih sporova, kako bi se ovo pitanje regulisalo u našem pravnom sistemu, konstatujući da je ovo novo pravo koje nam svakako treba. Istovremeno, smatramo da je neophodno povući u ovom trenutku ovaj zakon iz procedure u Republičkoj skupštini, zato što ne možemo prihvatiti urušavanje pravnog sistema.
Činjenica da u ovom zakonu, kao što je to malopre i kolega Vučić, po prvi put, ispred SRS konstatovao, postoji institut mirovanja koji više zakon o parničnom postupku ne poznaje. To je problem koji je u ovom trenutku neotklonjiv, s obzirom da zakon o parničnom postupku poznaje institut zastajanja, a to su potpuno različiti pravni instituti, koji imaju različita prava i posledice u odnosu na pravne subjekte koji se nalaze u sporu.
Primedbe na zakon o javnim agencijama i primedbe na zakon o radu mogu se ispraviti amandmanima koje je podnela poslanička grupa DS. Njihovim usvajanjem bi se taj problem otklonio. Nažalost, po Poslovniku Narodne skupštine, ne postoji više mogućnost da se otkloni nedostatak po pitanju koje se nalazi u članu 30. i 37. ovog zakona, pa samim tim i nismo su mogućnosti da u ovoj formi ovaj zakon podržimo.
Što se tiče opsednutosti DS i gospodinom Tadićem, uradio je on jednu veliku stvar na poslednjim izborima: pobedio je gospodina Tomu Nikolića. Što se tiče želje da se saznaju određene stvari od gospodina Tadića, uopšte nije problem, možete zakazati razgovor u Narodnoj kancelariji i dobiti sve potrebne informacije koje vas interesuju.

Po Poslovniku.