Dame i gospodo narodni poslanici, to što je Odbor tražio od Ministarstva za kapitalne investicije određen izveštaj ne znači ništa, jer takav izveštaj ili neće dobiti ili će ga dobiti u takvoj formi da on neće predstavljati realnu sliku onoga šta je traženo.
Kao predsednik Odbora za saobraćaj i veze već u nekoliko navrata sam tražio izveštaje i dobio sam ih tako kao što se kod nas u Nišu kaže – okruglo pa na ćoše.
Naravno, podržavam amandman koji je branio gospodin Đorđević, a napisao gospodin Blažić, ali najmanje je važno i najmanje sam želeo da izađem zbog toga.
Gospođo Bošnjak, vas članovi SRS zaista nikada nisu prozivali za neke zloupotrebe ili tako nešto. To što kažete kakav je odnos gospodin Đorđević pokazao prema dami, to je bilo sasvim slučajno. Ono što radi Albijanić trebalo je da kritikujete, jer on grubo nasrće na dame; ne znam da li mu je to strast ili je ženomrzac, to je trebalo da kritikujete.
Drugo, zašto imate poriv da branite ono što je neodbranjivo? Sećam vas se sa sednica Odbora za saobraćaj i veze, gde ste vrlo konstruktivno diskutovali i vrlo često smo glasali isto, kako glasate vi tako sam glasao i ja, ili obrnuto. Dakle, niste unosili ništa lično. Zašto sada kada pominjemo neku negativnu pojavu, kada pominjemo nešto što nije u redu, vi imate potrebu da branite to? Verujte da su mnoge stvari koje pokušavate da branite neodbranjive i verujte da Labusa niko odbraniti neće. Zašto se vi u to mešate kada vas niko zbog toga ne dira, niko nije rekao da ste vi uradili ovo ili ono?

Mislio sam da se smejete zbog toga što je novodošli poslanik zaboravio da izvuče karticu kada je ponovo napustio dvoranu. Znači, pogrešio sam.
Pošto raspolažete, gospodine predsedniče, kako kažete, dobrim podacima o odzivu regruta za služenje vojnog roka i sa tim ste veoma dobro upoznati, pošto to nije neka posebna tajna, naročito ne u ovoj državi, raspolažemo i mi tačnim podacima.
Evo, da vam pomognem da i građani Srbije tačno saznaju kakav je odziv naših regruta za služenje vojnog roka, a sve vezano za ovaj predlog zakona.
U martovskom roku u Srbiji od planiranih 8.090 vojnika odazvalo se 68%, odnosno 5.517 regruta, od čega 2.368 služi vojsku menjajući pampers pelene, skupljajući lišće, dakle civilno služe vojni rok. U Crnoj Gori se odazvalo 83% regruta doraslih za služenje vojnog roka i pazite, u junačkoj, herojskoj Crnoj Gori samo 21% regruta služi pod oružjem, a 62% služi civilni vojni rok. Pritom je vojni rok samo šest meseci.
Da li je to dobar odziv, kao što vi kažete ili nije, neka proceni javnost Srbije. Za mene je dobar odziv kada se 100% zdravih i sposobnih muškaraca odazove pozivu otadžbine i služi vojni rok. Vi, ja, naše generacije, služili smo vojni rok u daleko dužem roku. Neko je služio 12 meseci, neko 15, a generacija pre nas 18, generacija pre – 36 meseci u mornarici, ali je popunjenost bila 100%. Bila je čast služiti vojsku.
Sećam se 1968. godine i krize u Čehoslovačkoj, mnogi mladi ljudi koji su bili odbijeni za služenje vojnog roka radovali su se toj krizi jer su rekli: sada je opasno stanje, država će morati i nas da pozove da služimo vojsku. Takvo je bilo shvatanje dužnosti, ljubav prema vojsci, prema otadžbini i želji da se učenjem u vojsci otadžbina brani. Danas vidite kako je.Čuli ste malopre od naših poslanika da će do kraja godine oko 700 visokih oficira, od čina majora, potpukovnika, pukovnika, generala, otići, odnosno prestaće im aktivna služba u oružanim snagama Vojske Srbije i Crne Gore.
Možda to nije problem, možda zaista imamo više pukovnika nego što imaju sve NATO snage, možda je sve to tačno, naročito kada je ovakav odziv, kada posle ovakvog zakona i amnestiranja onih koji su odbili da služe vojsku još manji broj mladića bude pristao da služi u oružanim snagama ove još uvek zajedničke države.
Možda je sve to tačno, možda nam je skupa vojska, ali je drugo pitanje, ako penzionišete najsposobniji kadar, čuli ste malopre, Aleksandar Vučić vam je rekao kakvog čoveka, kakvog potpukovnika, sposobnog komandanta, ličnost, šaljete u penziju, ako generala Delića šaljete u penziju, ako mnogi potpukovnici i pukovnici koji nemaju ni 40 godina, a bili su pripadnici starešinskog kadra 63. padobranske divizije u Nišu i učestvovali u mnogim ratnim dejstvima, branili otadžbinu na Kosovu i gde god je bilo potrebno – nikada neće postati generali i neće napredovati, iako su završili sve potrebne škole.
Jedina im je mana to što su učestvovali u ratnim operacijama, što su bili veoma uspešni u komandovanju i izvođenju dejstava tamo gde je bilo najpotrebnije i zato što su sprečili američku ili drugu vojsku da pređe na teritoriju naše države. Oni nikada neće postati generali, iako je vojni poziv njima u krvi, u tradiciji, iako su im dedovi i očevi bili oficiri i borili se. U tome je problem.
Problem je u tome, ne što se odazvalo samo 68%, od čega će 2.368 služiti vojsku civilno, nego čime će ta deca koja su ipak pristala da služe pod oružjem služiti vojni rok. Kako će se obučavati, iz čega će pucati, kada danas ne smeju metak da ispale, kažu da je to skupo, kada su borbena sredstva potpuno van stroja, kada nema goriva da uzlete naši avioni i nema para da se plati popravka najobičnijeg dela za neki od borbenih aviona koji su, uzgred budi rečeno, tri, četiri ili pet generacija iza aviona NATO snaga.
Zar se ne možete setiti onog hrabrog pilota koji je uzleteo MIG-om 29, znajući da protiv njega leti eskadrila koja ima radare koji sa 25 kilometara otkrivaju svoje ciljeve, da uopšte ne mora da dođe do vizuelnog kontakta između letilica i da mogu svojim projektilima uništiti taj borbeni avion našeg vazduhoplovstva, on je ipak uzleteo. O tome vam pričam.
Kaže Vukčević, onaj Vukov ministar za dijasporu – ne dolazite slučajno, tamo imate posao itd. On može njima da kaže, on se snašao. Njemu hrvatska vlada u Belom Manastiru pravi kuću kao da je žrtva bombardovanja, kao da mu je nešto srušeno tamo, a nije mu srušeno. To tvrdim i može da me tuži, neću se pozvati na imunitet.
Kažete da su otišli, jer nisu mogli da nađu posao u zemlji demokratije, u zemlji koju svi poštuju, kojoj svi daju, a istovremeno slušamo da je samo Nemačka, kao vlada, uložila 500 miliona evra, da su ukupne investicije koje su ušle u našu zemlju od 5. oktobra – pet milijardi dolara, da nam rastu devizne rezerve, stvaraju bolji uslovi za razvoj privatnog preduzetništva i da smo zemlja koja ima visok stepen rasta industrijske i druge proizvodnje. Tu je nešto nelogično.
Na kraju, dozvolite mi da se obratim poslanicima SPS-a posrednim putem, jer se nadam da bar neko od njih gleda ovaj televizijski prenos, pošto ih u sali nema. Ovaj zakon može biti odmah povučen, ministar je tu. Dovoljno je samo da šef njihove poslaničke grupe izađe i kaže: nećemo ući kada se bude glasalo o ovom zakonu. Šef naše poslaničke grupe, gospodin Tomislav Nikolić, rekao je da radikala ovde neće biti, kvoruma za odlučivanje neće biti ili ćete možda onda isterati na čistac i na čistinu one "žute", pa će "žuti" sići dole, dati vam kvorum da bi spasli sve dezertere koji podležu ovom zakonu o amnestiji, jer je najveći broj onih koji su izbegavali vojnu obavezu, koji su se krili, kao Goran Vesić i slični iz njihovih redova.

Čujem sada jedan čudan izraz "donosioca liste". Možda lice koje je donelo listu, ali donosilac liste teško. Dame i gospodo, da iskoristim priliku da i ja opomenem predsednika Narodne skupštine, koji često nas dobronamerno savetuje, te da upotrebimo neki izraz koji i nije primeren i koji se često ne čuje u našem društvu.
Dame i gospodo narodni poslanici, ova tačka se na jedan posredan način nadovezuje na ono što smo juče radili, a juče smo raspravljali o donošenju odluke o utvrđivanju nacionalne strategije za borbu protiv korupcije. Naravno, veoma važnu ulogu u borbi protiv korupcije ili kako hoćete u donošenju nacionalne strategije imaju nosioci pravosudnih i javnotužilačkih funkcija. To su upravo oni ljudi koji treba da utvrde korupciju, da na osnovu dokaza donesu odgovarajuću sankciju, da primernom kaznom preventivno deluju, odnosno odvrate moguće počinioce takvih krivičnih dela.
Koji su najčešći uzroci prestanka funkcija naših sudija, odnosno nosilaca pravosudnih funkcija. To pre svega može da bude zbog godina starosti, nezadovoljstvo platom ili položajem, ili napredovanjem u službi, zbog nekog učinjenog krivičnog dela ili dela koje je nespojivo sa takvom funkcijom.
Vrlo često je i zbog toga što su to ljudi koji žele da se odupru političkim pritiscima koji se na njih vrše u vršenju njihovih poslova.
Veoma često se dešava da se neke pojave u društvu, koje treba odmah sankcionisati, odmah i po nekom ubrzanom postupku rešiti na sudu, odugovlače mesecima, tako da se brojne afere koje opterećuju naše društvo prikrivaju, odugovlače i na svaki drugi način zataškavaju, kako ne bi ono lice koje je učinilo to delo činilo štetu svojoj stranci.
Mi radikali mislimo da ne postoji nešto što može doneti štetu stranci. Mora da odgovara pojedinac. Mi se zalažemo za potpuno nezavisno sudstvo, kao posebnu granu vlasti. Kada smo juče raspravljali o elementima, o činiocima koje treba poboljšati kako bi se smanjila korupcija, pričali smo i o samostalnosti pravosudnog budžeta.
Dakle, moramo mnogo voditi računa o tome kada predlažemo sudije, kada one budu ovde birane, kakve ljude biramo, da se sutra ne bi kajali zbog toga i da kažemo, kriva je ova partija, kriva je ona partija, jer to su ljudi koje su oni kadrirali. Ostavimo te ljude da budu samostalni, da budu nezavisni, da mogu odgovorno i samostalno vršiti svoj posao.
Ne bih govorio o ljudima koji se sada razrešavaju, jer to su njihovi problemi, njihovi razlozi, ali vas zaista molim u ime SRS da ubuduće kod predlaganja vodimo računa da to zaista budu kvalitetni i najbolji ljudi, koji će svoj posao vršiti na najbolji način.

Dame i gospodo narodni poslanici, već sada daleke 1988. godine SRS, tada sa rejtingom koji je bio u strahovitom usponu, svesna da bi na nekim sledećim izborima osvojila toliko mandata da bi verovatno sama vršila vlast u Srbiji, vođena nacionalnim interesima i svesna opasnosti koja je bila nad Srbijom, donosi odluku o pristupanju Vladi narodnog jedinstva, znajući da će nam to umanjiti i rejting i da će to biti štetno po interese stranke, ipak, državni interes je prevagnuo.
Istog dana po donošenju odluke, predsednik SRS, prof. dr Vojislav Šešelj, u ovoj ovde maloj sali poziva sve narodne poslanike i kandidate za vršenje javnih funkcija, kandidate za ministre, zamenike ministara, pomoćnike ministara i druge funkcionere i saopštava im da iz Vlade možemo izaći možda kao nedovoljno pametni, nedovoljno sposobni, nedovoljno stručni, ali da iz Vlade nikada nećemo izaći kao lopovi, kao kriminalci, kao ljudi koji su korumpirani.
Naročito je obratio pažnju na to da će lično svojim ugledom zahtevati da se funkcioneri SRS, posebno SRS koji se ogreše o kodeks moralni srpskih radikala da budu najstrože kažnjeni, po cenu da time izazove i pad vlade. Bilo je zabranjeno svakom narodnom poslaniku i funkcioneru SRS da ode u Vladu ili ministarstvo.
Gospodin Krasić, moj Nišlija, nisam ga viđao nedeljama, jer kući nije dolazio zbog posla, u Niš, a kod njega u Ministarstvo nisam mogao da svratim. Tako i na taj način naš predsednik je želeo da smanji svaku mogućnost uticaja, dogovora, lobiranja i druge saradnje koja bi bila, odnosno koja bi smetala u radu ministarstva ili dovela do nekog neprimerenog ponašanja.
Hteo sam da vam kažem da je to sada urađeno zbog toga što i mi sada mislimo, a to građani Srbije znaju, da korupcija počinje od vrha, da je dobro što čujemo da povremeno bude uhapšeno nekoliko lekara zbog 100 evra, 200 evra, što neki policajac bude suspendovan zato što je primio iznos od 20 evra umesto da naplati kaznu od 50 evra.
Mnogo je manje vesti o hapšenju onih koji proizvode najveće afere, o kriminalu koji se vrši u državnom vrhu i vrše ga državni funkcioneri.
Kaže ministar, donećemo zakon koji će ispitati da neko ko je dobio, odnosno stvorio sebi vrednost od milion evra, a godišnje je prijavio prihod od 100.000 evra da objasni odakle mu to. Počnite ministre, možete odmah, jer postoje zakoni i zašto ne bismo terali guvernera Narodne banke da nam kaže odakle mu ona vila, koja možda košta 380.000 evra, kao što on kaže, a možda i milion i po, kao što tvrde neki drugi.
Ili, hajde da vidimo sa onom aferom, da isteramo po postojećem zakonu do kraja. Šveđani su nam prodali, ovo više nisu ni tinejdžerke, 25 godina, pa to su udavače, i Šveđani su jedva čekali da nam prodaju te lokomotive, i dobro su ih udali.
A dobro se sećam da je pre 30 godina, za potrebe tadašnje Zajednice JŽ, nabavljen izvestan broj lokomotiva serije 742, koje više nisu trčale ni kilometar na našim prugama, jer su bile potpuno loše, neopremljene za rad, to su bile neke čehoslovačke mašine, rađene po francuskoj licenci, i da su do pre nekoliko godina u krugu Mašinske industrije stajali njihovi oklopi, odnosno ono što je ostalo od tih lokomotiva. Verovatno i tu ima nečega, tu je neko uzeo debelu proviziju, kao što je nekada i tada to bilo.
Šta ćemo sa onim aferama koje su potresale Vladu, sa firmom "Erikson" o stipendijama, šta ćemo sa vojnom aferom, pa jedan ministar optužuje člana svoje stranke, Davinića, da je načinio štetu, da je prigrabio određenu materijalnu korist, to se ne rešava, ali zato čujemo da je uhapšen policajac koji je uzeo 50 evra. U redu, treba i on da bude uhapšen. Hajde da odredimo neke mere za ove koji su mnogo više naneli štete.
Nije korupcija kada nekome date novac ili kada od nekoga primite novac. Korupcija je kada zloupotrebom u vršenju neke javne funkcije omogućite nekome da protivpravno stekne neku korist. Sada čujemo i na televiziji i ovde u sali kako optužuju Borisa Tadića da je, dok je vršio dužnost predsednika Upravnog odbora JP PTT "Srbije", omogućio Bogoljubu Kariću da stekne enormno bogatstvo, da prisvoji neku vrednost koja mu ne pripada.
On je kriv, znao ili nije znao, bio je na takvom mestu gde je to omogućio, a onomad smo mi još pokrenuli akciju za pokretanje opoziva Borisa Tadića, ali ste vi koji sada pričate o tome, glasali protiv toga, pa time ste, zloupotrebom ovlašćenja u svom javnom sektoru u cilju pružanja koristi nekom drugom, učinili delo korupcije. Jer, kakva je korist? Korist je zbog toga što neće biti pokrenuta rasprava o opozivu Borisa Tadića, a kada bi se iznele na videlo i slične i mnoge druge stvari i o Kariću, i o Tadiću, i o drugima koji su činili zloupotrebe.
Kažete da su uzroci korupcije, ekonomski, struktura i transformacija vlasništva, politički, zastareli ili neodgovarajući Ustav, neprimenjivanje ili selektivno primenjivanje propisa, postojanje pravnih praznina, nepostojanje ili nefunkcionisanje institucija itd. Sada pitam: ko je za to odgovoran, gospodine ministre? Vlada koja je danas na vlasti. Nije ova vlada engleska kraljica, da vlada a ne odlučuje. Vlada ima svoja ovlašćenja u okviru nadležnosti, a na osnovu zakona koje je predložila Skupštini, a Narodna skupština usvojila.
Uostalom, kako da građani budu zadovoljni svojim materijalnim statusom ili promenama, ako nemaju bolji život? Znate li koliko ima bivših ministara, nije imalo kuče da ih za šta da ujede, vlasnici su ogromnog bogatstva. Jednog takvog svakog dana viđam u Nišu. Bio je premijer, bio je ministar, bio je savezni ministar. To je ono što kaže građanima, vidi, ako je on mogao da stekne to, ako je mogao to da uzme, pa mu se ništa nije desilo, što ja da ne uzmem 100 evra. A još onakav kakav jeste, pa nismo mogli da ga naučimo pet godina da veže kravatu na najjednostavniji način, a on je bio premijer u ovoj državi.
Dame i gospodo, ovde sam našao još mnogo stvari, ali vreme brzo odmiče a puno je poslanika SRS koji žele da govore, samo bih vam skrenuo pažnju na jednu definiciju. Kaže, uvođenje zabrane stranačke aktivnosti za određene kategorije funkcionera.
Znate, morate tu da pojasnite, može biti stranački funkcioner, jer ako svuda govorimo o nosiocima javnih funkcija, trebalo bi i tu da stoji - uvođenje zabrane stranačke aktivnosti za određene kategorije nosilaca javnih funkcija, da se ne bi to poistovetilo da se zabranjuje nekim stranačkim funkcionerima da se bave politikom.
Na kraju, zaista me iznenađujete, jedna od mera, od mnogih stvari koje sam ovde našao, neću sada da ih čitam, jeste pravo samostalnog pravosudnog budžeta.
Da li se sećate, gospodine ministre da je Tomislav Nikolić pre mnogo meseci o tome govorio skoro 30 minuta i da je rekao da nećemo imati nezavisno pravosuđe, nezavisno tužilaštvo, nećemo imati dobar rad pravosudnih organa, da nećemo imati sve ovo što sada navodite kao predlog mera, ako nemamo samostalni pravosudni budžet.
Gospodine ministre, za ovo što se sada dešava, za korupciju, nije odgovorna samo ova vlada, ali ova vlada nastavlja sa radom prethodnih vlada, ne preduzimajući mere koje joj stoje na raspolaganju, nudeći nam neke deklaracije, predloge, sa kojima znate da bi se svako složio, ali ovo neće sprečiti korupciju u Srbiji, sprečiće primenjivanje zakona i predlaganje zakona koje ćete predložiti a Narodna skupština usvajati. Na samom kraju, siguran sam da ova vlada to neće moći da sprovede.

Dame i gospodo narodni poslanici, očigledno DSS želi da izgladi svoje nesporazume sa DS i Borisom Tadićem i sada imamo jedan predlog u kome se, možda ne istaknuti član ili članovi  iz prvog ešalona DS, ali svakako ljudi veoma bliski DS i predsedniku Tadiću, predlažu za sudije Ustavnog suda.
Možda je logika i razmišljanje skupštinske većine sledeća: mi godinu i po dana nismo imali Ustavni sud, on nije funkcionisao, pa zašto ne bi bili i ovi kandidati, jer, svejedno, Ustavni sud je u ovoj državi kao i hemijska olovka, ona se ne zarezuje, tako kako se ne zarezuje ni Ustavni sud.
Mi imamo problema uvek sa svakim predlogom Borisa Tadića. Uvek sumnjamo u njegov predlog, uvek smo skeptični kada on predloži bilo koga. Zamislite kada je predložio Đilasa za šefa Narodne kancelarije, a zamislite da Đilas bude neko ko vodi jedan odgovoran posao u državi. Šta sve onda neki drugi kandidati mogu da budu ovde. Hoće li nas i oni usrećiti kao što nas usrećuje Đilas, trošeći ogromne količine teško stečenog budžetskog novca i raditi one stvari koje je Đilas radio, uglavnom u korist DS i u cilju promocije DS?
Da li možda hoćete da nastavite tradiciju da Ustavni sud bude politička organizacija, koja će shodno potrebama partija na vlasti regulisati neke stvari i odnose u korist one partije koja vrši vlast, dakle, kratkoročno, a da će svaka sledeća vlast menjati sudije Ustavnog suda onako kako njima odgovara. Mislim da je jednom vreme da se u Srbiji stane sa tim.
Sudija Ustavnog suda treba da bude svetinja, neprikosnovena ličnost, čovek kome će se verovati i u čije se odluke nikada neće sumnjati. Hoćete li da imamo onakav Ustavni sud i onakve sudije Ustavnog suda koji će mandate stranke dodeljivati poslanicima iako nisu svojim imenom i prezimenom, dakle, mislim na svoje lično ime, birani, nego su na listi stranke dobili pravo i poverenje stranke da stranku zastupaju u Skupštini Srbije?
Doduše, ne krivim tu samo Ustavni sud, da je časti kod takvih ljudi, oni bi svoj mandat uvek stavili na raspolaganje stranci. Kao što kažem, moj mandat ima SRS, ja samo predstavljam SRS i na zahtev stranke, mandat se uvek vraća onome ko ti je taj mandat poverio.
Opet moram da vam kažem da smo vam i zahvalni. Mogli ste da date i gore predloge, mogli ste da predložite Stevana Lilića, dokazanog plagijatora ili dr Dragora Hibera, koji je svojevremeno dao ostavku, a onda rekao da je bio u pravnoj zabludi i da on nije znao da je dao ostavku, odnosno kakve će posledice imati njegova ostavka. Zamislite, profesor pravnog fakulteta koji uči decu da budu pravnici, bude doveden u pravnu zabludu i to bi bilo još katastrofalnije rešenje.
Mi na tome moramo da vam budemo zahvalni.
Skrenuo bih vam pažnju na neke stvari iz biografije kandidata. Zamislite kada neko kaže – obučena je za medijaciju i nenasilnu komunikaciju.
Ja sam gledao filmove o Džemsu Bondu, tamo piše ona reklama ''obučen da ubija'', to priliči tome, ali kandidatu za sudiju Ustavnog suda – obučena za medijaciju i nenasilnu komunikaciju?
Valjda je svako od nas ko je narodni poslanik ili svako ko je normalni građanin ove države, a nije neki slučaj koji treba da se leči u posebnim institucijama, obučen rođenjem i kućnim vaspitanjem, školskim vaspitanjem, za nenasilnu komunikaciju.
Inače, imali bismo takvu vrstu komunikacije da bi se na ulicama ljudi ubijali, za svaki spor, na svakom semaforu ili na svakom mestu gde se ne slažu konkretno.
Zamislite sada ovaj biser ovde, kaže jedan kandidat – ''služi se italijanskim i ruskim'', a drugi kaže – ''služim se engleskim''. Jezik se ili govori ili ne govori.
Služiti se oruđem, oružjem, rukama, kašikom, viljuškom. Ne može kandidat za sudiju Ustavnog suda, dakle, čovek za koga smatramo da je, pre svega, vrhunski profesionalac, prvoklasni stručnjak iz oblasti koju će raditi, a uz to i obrazovan čovek, čovek koji zna da koristi reči u srpskom jeziku, ne može da se služi time.
Ako on to tako kaže ovde, mi sumnjamo, uz ovo što sam prethodno rekao da ga je predložio čovek u koga apsolutno niko više nema poverenja, da će ovi ljudi obavljati svoje funkcije onako kako je potrebno i na korist svim građanima Srbije. Da je u prilici bio prof. dr Vojislav Šešelj ili Tomislav Nikolić da, kao predsednik Republike Srbije, predlažu kandidate, bila bi to druga pesma.

Naravno da sam bio tolerantan, jer je to odlika i srpskih radikala, pre svega tolerancija i lepo vaspitanje.
Dame i gospodo, ovaj saziv parlamenta i predsednik Narodne skupštine – koji kao prvi među jednakima, u ime Narodne skupštine, često daje saopštenja novinarima – hvale se kako smo doneli ogroman broj zakona, kako radimo veoma efikasno i kako ni jedan prethodni saziv Skupštine nije radio ovim tempom i doneo ovoliko zakona.
Voleo bih da se hvalimo da smo doneli određeni broj zakona koji se efikasno primenjuju i koji su Srbiju učinili efikasnijom državom, u kojoj vladaju pravo, sigurnost i u kojoj veći deo stanovnika živi zadovoljno, srećno i može da podmiruje sve svoje potrebe i troškove, a da ne živi na ivici gladi i da bude potpuno gladan.
Još kod donošenja Zakona o radio-difuziji imali smo određenih primedbi, rekli smo da će to biti sporo, neefikasno i da sumnjamo da će se zakon primenjivati onako kako je u tekstu napisano.
Sada, kada na sugestiju Ministarstva za kulturu Vlade Republike Srbije donosimo i usvajamo statut Republičke radiodifuzne agencije, postavljam jedno pitanje: koliko televizija u Srbiji ima dozvolu za emitovanje programa? Imamo milion televizija, nijedna nema dozvolu. Koliko je vremena prošlo otkako smo počeli da radimo taj posao i da uređujemo?
Bojim se da će tako biti i sada. Pogledajte na kakvom se prostoru njihov signal prostire, počele su kao lokalne stanice, koje su emitovale program na teritoriji jedne opštine ili čak jedne mesne kancelarije, jedne mesne zajednice, a danas u Beogradu, uključite vaš TV prijemnik i videćete signale Televizije iz Niša, Jagodine, Kruševca, ne znam sve odakle.
Dakle, to će biti jedan veoma važan posao koji treba urediti i koji traži nepristrasnost pre svega. Ali, dame i gospodo, članove Saveta bira Narodna skupština, ima ih devet, osam bira Narodna skupština, a jedan biraju članovi Saveta iz redova pripadnika naroda, odnosno osobu koja živi i radi na Kosovu i Metohiji.
Naravno, kada bira većina, ona odlučuje prema svom nahođenju. Dakle, iz iskustva koje nam je do sada poznato u toku ovog mandata, većina uvek bira svoje. Opozicija će se suprotstaviti, predlagati ili davati zamerke, odnosno određene primedbe iznositi na račun nekih ličnosti koje su predložene i to neće biti usvojeno. Većina će usvojiti ono što želi, a onda ta ista većina bira članove saveta, odnosno taj savet na koje je većina prenela svoja ovlašćenja baviće se izdavanjem dozvole za emitovanje programa i propisivanje obrazaca. Šta to znači?
Dalje, taj savet, odnosno Agencija vrši nadzor nad radom emitera u Republici Srbiji. Hoće li tako izabrana agencija, odnosno savet sprečiti propagandni rad, recimo, TV BK, koja se uglavnom bavi promocijom rada svog stranačkog lidera, jer u međuvremenu ta TV je postala politički organ, odnosno propagandni organ jedne političke stranke. Hoće li sprečiti pogubno delovanje TV Studija B, B-92 ili Televiziju koja je sve više televizija jedne političke stranke u Nišu.
Ako se na ovakav način bira, onda to nije nezavisan način, onda to nije ni dobar način, jer je većina uvek većina. I do sada smo imali neke primere, opravdano kritikujemo neke predloge, većina ih usvoji, posle nekoliko meseci izbije istina na videlo, pa se onda za one ljude, za koje smo tada govorili da nisu bili ti koji mogu biti preporučeni i kvalifikovani da obavljaju te poslove, dokaže to kroz njihovo delovanje, ili kada neki papiri isplivaju na videlo.
To je sve, uz ono što je kolega Rankić izneo, nešto što preporučuje da poslanička grupa SRS neće glasati za ovo.

Dame i gospodo narodni poslanici, negde sredinom devedesetih godina male političke stranke počinju udruživanje i borbu za osvajanje lokalne vlasti u Srbiji. Okupljaju se partije različitih političkih programa, uverenja, ljudi koji do juče nisu između sebe govorili, koji se duboko mrze, ali ih ujedinjuje jedan cilj. Potrebno je u Srbiji u svim sredinama u lokalu osvojiti vlast, kako bi se stvorila odskočna daska za osvajanje vlasti u Srbiji.
Njihov program je bio jedinstven. Gde god su nastupali na svakoj tribini, poseti kućama, na nekim javnim medijima bilo je to, šta god građani traže, mi ćemo da obećamo. Građani kažu - nije nam dobra ova ulica, oni kažu - napravićemo novu ulicu, a onda u nekom selu sa 200 stanovnika kažu - hoćemo robnu kuću, napravićemo i robnu kuću, želimo ovo, želimo ono, mediji će biti otvoreni, radiće u njima stručnjaci, novinari koji znaju svoj posao, neće biti partijske kontrole i stege.
Onda građani kažu - mi teško živimo i najveći problem nam je što, pored tog teškog života, uz ovu struju koju plaćamo i koja je skupa moramo da plaćamo i tv pretplatu. Onda oni kažu građanima Srbije - da, to je najveći lopovluk, mi ćemo odmah ukinuti tv pretplatu, čim dođemo na vlast. Počinju demonstracije, počinju šerpe, počinje lupanje po radijatorima za vreme Dnevnika TV Srbije jedan ili dva, počinje urnebes.
Tako da i oni koji su želeli da gledaju taj dnevnik nisu mogli da gledaju i tako su oni shvatali svoju demokratiju, da ograničavaju moje pravo i da meni ometaju ono što želim da vidim.
Jedna mudrica iz Niša, bivši premijer Zoran Živković, otišao je i korak dalje. Pozvao je građane da ne plaćaju račune za struju, jer u njima je sadržan iznos pretplate za RTS. Doneo je njegovo čuveno partizansko bure, bacali su račune, palili to i danas, delom i zbog toga, građani Niša imaju dugove za utrošenu električnu energiju, sa kamatama preko 500.000 dinara, preko milion dinara i zaista je Niš u tom pogledu grad sa najvećim računima.
Onda se desilo da oni osvoje lokalnu vlast u mnogim sredinama u Srbiji. Šta su prvo uradili? Zaposeli su postojeće lokalne televizijske stanice, postavili svoje direktore, glavne i odgovorne urednike, a u onim mestima gde nije bilo televizija, odmah su napravili nove televizijske stanice i počelu besomučnu propagandu na putu ka osvajanju vlasti.
Sećam se jednog primera iz Niša, niška televizija javno preduzeće, koja bi trebalo bi da bude javni servis, urednik član SPO, direktor član SPO, predsednik upravnog odbora iz DS, bilo je u upravnom odboru ljudi i iz DSS i još nekih drugih političkih partija.
I onda čuveni Vojkan Milenković, kadar za sva vremena, tadašnji glavni i odgovorni urednik niške televizije, poziva u goste Vuka Draškovića. Kupuju se carske fotelje specijalno za tu namenu i počinje emisija u kojoj Vojkan Milenković pita Vuka Draškovića - je l da Vuče, da ste vi još pre 10 godina ovo predvideli. On kaže - pa da, znate, ali... Čak je i Vuku neprijatno i možete da zamislite šta je to bilo. Sledeće pitanje - je l da Vuče da vi imate tu genijalnu strategiju i genijalnu politiku. Počinje hvalospev političarima na vlasti.
Ono što rade lokalne televizije u lokalnim sredinama radi RTS, naravno na jednom globalnom nivou. I tamo se veličaju kadrovi mnogih političkih partija koje su u vlasti, ima svih, samo nema radikala. Evo i sada je taj slučaj, dok Vojislav Šešelj vodi odlučnu borbu za Srbiju, za našu budućnost, državna televizija se bavi nekim perifernim stvarima i slika tamo neke ljude koji piju kafu u nekom kafiću i pričaju s nekim pevačima.
Dame i gospodo, mi srpski radikali ne možemo da verujemo da oni koji su palili televiziju, da oni koji su zloupotrebljavali televiziju u političke svrhe i danas to čine, mogu od ove televizije da naprave javno dobro, odnosno javni servis. To je praktično nemoguće.
Kako su zauzimali lokalne televizije, od njih pravili javna preduzeća, ugledali su se mnogi privatnici, pa su počeli da prave svoje televizijske stanice. U Nišu u ovom trenutku postoji najmanje 15 televizijskih stanica i najmanje 20 radio stanica.
Za taj haos u radio-difuziji odgovorni ste vi koji ste tada bili u lokalnoj vlasti, a sada ste na vlasti u Srbiji. Vi samo možete da ispravljate greške koje ste godinama činili i upropašćavali ovaj sistem.
Mi smo mislili da danas ovde moraju da budu najmanje tri ministra, ministar informisanja, ministar Dinkić i ministar Velja Ilić. Da nam ministar Dinkić objasni šta ćemo sa onim parama koje su do sada date, šta će biti dalje. To što on ima neke sukobe sa Davinićem oko toga ko će kontrolisati vojsku, to nas srpske radikale ne interesuje. Nama je on potreban ovde.
Mi sada treba da govorimo o nekim veoma važnim stvarima i zato je potrebno da bude nekoliko ministara ovde. Kako ćete naplaćivati pretplatu? Nećete valjda preko one pretplate za struju. To je već viđeno i to ste kritikovali. Predlažem vam drugi način. Recimo mom prijatelju, stranačkom kolegi, advokatu Petru Jojiću zabranite da zastupa stranke pred sudom dok ne plati TV pretplatu, nekome drugom zabranite da zapošljava radnu snagu dok ne plati TV pretplatu, državnim službenicima zapretite otkazom dok ne plate TV pretplatu, izmislite neki način, jer ovaj način više neće proći, imaćete mnogo tužbi, jer će građani odbijati da plate to.
Na kraju bih rekao još nekoliko stvari. Mnogo je velikih problema u oblasti KDS. Mi smo na Odboru za saobraćaj i veze pozvali ministra Velju Ilića da nam kaže šta on misli o tome. On kaže da je došla jedna grupa lopova i kriminalaca, koja je divlje i neovlašćeno upala u taj sistem, uzimaju pare, naplaćuju, nikom ništa ne daju, pljačkaju državu i iznose u inostranstvo.
Međutim, mi se zvanično obratimo dopisom Ministarstvu i od zamenika ministra Velje Ilića dobijemo da je sve to u redu, da je SBB pomogao Srbiji, da je zaposlio veliki broj mladih i stručnih ljudi. Onda Velja dođe i kaže - taj ne zna ništa, njemu sam oduzeo pravo na potpis, ja ću ga smeniti, ja ću pohapsiti lopove i kriminalce. Nikoga nije uhapsio, nikoga nije smenio, nikoga nije proterao, SBB, Soroš se i dalje širi, pljačka ovu državu i uzima novac.
Moje je pravo da zaključim da zajedno sa njim radi i Velja Ilić, i njegovi zamenici ministra i pomoćnici ministra, i svi oni koji ne preduzimaju nikakve mere da se stanje u ovoj oblasti reguliše.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministar koji je obrazlagao rebalans budžeta kaže - iz sveta dolaze pohvale za politiku Vlade, ali u zemlji ih je veoma teško čuti. Mislim da je to stoga, ministre, što ti iz svega ne žive u Srbiji, pa ih baš briga kako mi živimo ovde. Ali, građani Srbije zaista ne dele mišljenje i euforiju Vlade da u ovoj državi teče med i mleko i da se mnogo lakše i bolje živi.
Rasprava o budžetu i rasprava o izmenama i dopunama Zakona o budžetu uvek je izazivala veliku pažnju kako poslanika tako i javnosti. Ovde su bili u ranijem periodu, a u ovoj skupštini sam od 1993. godine, uvek prisutni i premijer i većina ministara. Oni su svaki iz svog delokruga rada, iz svog resora, objašnjavali i trudili se da poslanicima približe ono što je Vlada planirala ili zbog čega se vrši rebalans budžeta.
Ovog puta prisutan je samo ministar finansija i to najbolje pokazuje kako se ova vlada odnosi prema narodnim poslanicima, kako poštuje Narodnu skupštinu i na kraju krajeva i građane koji su poslali te narodne poslanike da ih zastupaju i predstavljaju.
Koliko se ovde iskristalisala jedna diskusija, Vlada se hvali suficitom, neki kažu da je možda bilo bolje da je bilo deficita, ali da je to bio razvojni budžet, da je više sredstava ulagano u razvoj privrede itd. i to je već stvar jedne polemike i gledanja na budžet.
Obratio bih pažnju na nešto drugo, na kontrolu sredstava koja se iz budžeta prenose budžetskim korisnicima. Mislim da tu apsolutno takve kontrole nema, a to je rezultat toga što su u različitim ministarstvima ljudi iz različitih političkih partija, pa hajde nemoj da se zameramo DSS-u, nemoj DS-u, nemoj SPO-u, nemoj SPS-u, ovaj ovde ima predsednika upravnog odbora, ovaj ima direktora i tako dolazi do odlivanja ogromnih budžetskih sredstava i zloupotrebe tih sredstava.
U objašnjenju u razdelu 13.1. Republička direkcija za puteve stoji da, s obzirom da će deo sredstava za finansiranje nadležnosti ove direkcije obezbediti iz povećane naknade za puteve, rebalansom nije moguće izvršiti smanjenje sredstava iz budžeta. Dakle, nešto se manja sredstva daju i to je ono što bi mi kao opoziciona partija trebalo da pozdravimo, jer došlo je do neke uštede.
Međutim, kroz rad Odbora za saobraćaj i veze mi smo svojevremeno naložili ministru za kapitalne investicije Velji Iliću, magistru Velimiru Iliću, da se izvrši kontrola rada Direkcije za izgradnju puteva, jer smo bili uvereni da se sredstva koja se iz budžeta prenose, kao i sredstva kredita Evropske investicione banke, Evropske banke za obnovu i razvoj i Svetske banke, namenjena rekonstrukciji i održavanju magistralnih puteva, nenamenski troše bez odluke saveta, da se troše na netransparentan način i da to u nedostatku ozbiljne kontrole nanosi ogromne štete budžetu Republike Srbije.
Naravno, kako sada poštuju Vladu ministri, tako je i Velimir Ilić ispoštovao odbor Narodne skupštine, odnosno Odbor za saobraćaj i veze Narodne skupštine, u krajnjoj meri i čitavu Narodnu skupštinu; mi takav izveštaj nikada nismo dobili, pa su poslanici SRS bili prinuđeni da sami napišu određene prijave i da od nadležnih organa traže da se ovo pitanje razreši. Naravno, to nije prvi put da ministar Velimir Ilić obeća da će nešto uraditi, a na kraju krajeva od toga nema ništa.
Dalje, obratio bih pažnju i na jedan deo, na jednu izjavu ministra Velimira Ilića koji, komentarišući razvoj kablovsko-distributivnih sistema, kaže: "Niko ih ne kontroliše, to su firme koje su ušle u zemlju na divlje i uradile potpuno paralelan sistem. Nedavno sam razgovarao sa premijerom i sa ljudima koji su odgovorni u Vladi za taj deo i sa ministrom finansija da uvedemo red i da pojedincima oduzmemo dozvole za rad ili prodamo ono što koriste u Srbiji. Ovako oni uđu, razviju mrežu, određuju sami cene, rade šta hoće, ubiraju sredstva, dele izuzetno velika sredstva i velike zarade i iznose iz ove zemlje, a nikom ništa u državi ne plaćaju."
Nije samo rasporediti sredstva, treba naći i kontrolisati način kako se sredstva stiču i da li se stiču u onoj meri kako je to zakonom određeno i kako to treba da bude. Dakle, mi imamo često velike izjave ministara, koji se kunu u svoje poštenje, svoj rad, ogromnim velikim poslovima koje su preuzeli u Srbiji, a u stvari dolazimo do toga da oni ne žele da polažu račune Narodnoj skupštini, da niko ne kontroliše taj rad i da se jedno nezakonje, i pljačka i zloupotreba direktora u Direkciji za puteve toleriše i da mi zbog toga, odnosno naš budžet trpi ogromnu štetu.

Pitaju me neki poslanici DSS šta sam radio, da li sam kopao? Pripremao sam sednicu odbora, jer za razliku od vas, mi smo obavezni da radimo u Skupštini Srbije. Vama je ta obaveza otklonjena promenom Poslovnika i možete da se bavite i nekim drugim poslovima.
Dame i gospodo narodni poslanici, u neko prošlo vreme, u vreme SFRJ i SRJ, važila su neka pravila i neka prava koja su deklarativno bila deljena radnicima. Obećavano je nešto što država i što radna organizacija nije mogla da ispuni. Radnik je imao prava, ali je pitanje da li je ta prava mogao da konzumira. Naravno, promenom sistema, promenom načina privređivanja, ta prava su pokušana da budu svedena na jedan realan nivo.
Niko od nas nije verovao u onu ideju – "radio ne radio, svira ti radio". Niko od nas, naročito kod srpskih radikala, nije verovao u ideju – "niko ne može tako malo da me plati, koliko mogu malo da radim". Mi smo želeli da se naš zakon o radu prilagodi evropskim zakonima o radu, da se štite određene kategorije zaposlenih i određene kategorije lica, ali da se nađe odnos između poslodavca i radnika u kome će i poslodavci biti zadovoljni i radnici imati minimum svojih prava.
Sada smo svesni činjenice da ogroman broj radnika radi u ropskim uslovima. Pogledajte samo dragstore u vašim mestima, one kineske prodavnice ili bilo šta što radi. Radnici rade duže od punog radnog vremena, primaju minimalne naknade, radnici su apsolutno obespravljeni. Na svakoj trafici, na svakoj radnji piše "potrebna nova radnica" itd.
Sada se zaštiti poslodavaca pridružuje i Vlada Republike Srbije. Što je veći broj otpuštenih radnika, što je veća socijalna beda, kriza, radnici imaju sve manje i manje prava, a poslodavci postaju apsolutni gospodari i njihovih života i njihove radne snage. Zaista sam iznenađen da se Vlada pridružuje i da se okreće apsolutnoj zaštiti poslodavaca.
Reći ću vam samo nekoliko kategorija. Nekada sam bio predsednik sindikata i znam kako taj sindikalni rad izgleda, ali sam istovremeno i dobrovoljni davalac krvi. Svakog dana imamo apele "dajte krv", a sada se kaže da onaj ko da krv ... Strašno je objašnjenje da to daju samo zdravi ljudi, pa im je dosta samo taj dan kad daju krv i ne moraju da dobiju dodatna dva dana. Kad se desi jedna katastrofa, tragedija, sve to vreme koje treba da plati poslodavac ili da plati država, neće koštati ništa ako spasimo nekoliko ljudskih života.
Zaista ne vidim razlog da Vlada ne daje objašnjenja pod kojim uslovima se može uvesti noćni rad, nego se za to pita samo sindikat. Tu ima puno zloupotreba. Pogledajte kakva su dešavanja u sindikatu. Sindikati su nam okrenuti političkim strankama, okrenuti onome ko plati više. Danas poslodavci, u stvari, rukovode sindikatima. Ipak, treba da postoji neki način da se o tome pita i Vlada.
Što se tiče člana 191. zaista ne razumem. Neko može da plati svoju grešku tako što je otpustio radnika i onda se na sudu donese odluka da mu plati u dvostrukom iznosu to što je izgubio za vreme koje nije radio i da opet bude na ulici. To je neverovatno, to je nemoguće.
Mislim da moramo mnogo više računa da vodimo o onim ljudima koji su preostali na poslu, da više zaštitimo prava tih ljudi, jer uskoro ćemo imati veoma mali broj zaposlenih i baš zbog ovakvih zakona poslodavci će se ponašati još gore, biće još manje nadnice, lakše će se ljudi otpuštati i biće još gore u Srbiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, reč je o jednom, da kažem, tehničkom predlogu dopuna i izmena zakona koja pokušava da preciznije reguliše jednu oblast za koju su do sada važili jako stari zakoni; protokom vremena, promenom nekih okolnosti došlo je i do potrebe da se pojedine odredbe postojećeg zakona menjaju.
Danas smo na sednici Odbora dobili informaciju od pomoćnika ministra da je u pripremi sveobuhvatni zakon koji će ovu oblast regulisati na potpuniji način i da će se mnogo preciznije, pa čak do detalja, regulisati sve ono što se do sada u praksi primenom saveznog zakona i nekih republičkih zakona pokazalo kao smetnja za regulisanje oblasti, za sprovođenje propisa iz ove oblasti.
Ako pogledamo ovaj zakon, odnosno predlog dopune i izmene zakona, postoje tu stvari sa kojima se srpski radikali slažu, da je potrebno preciznije regulisati neke stvari. Recimo, kod objašnjenja pojma taksimetra, načina na koji se koristi, a to do sada u zakonu praktično nije bilo primenjivano.
Zatim oko označavanja taksi vozila, oko toga kakve natpise treba istaći kako se građani ne bi dvoumili oko toga i da se ne bi davala šansa da nekoga zavaraju da se radi o registrovanom taksi vozilu, a u stvari radi se o bilo kakvom vozilu koje zloupotrebljava pravo da vrši prevoz u javnom saobraćaju. To je nešto što je bilo potrebno da se na ovakav način donese.
Svesni smo da prvi susret sa velikim gradom građana koji putuju, bilo da je to Niš, Novi Sad, Kragujevac, Beograd, pa i u manjim mestima, jeste susret sa taksistima. Znate one priče koje se već godinama prenose – nemoj uzimati taksi na železničkoj stanici, nemoj na autobuskoj stanici, to su tzv. divljaci.
To su oni ljudi koji nisu registrovani za tu delatnost, ne plaćaju nikakve poreze, ne plaćaju nikakve obaveze prema državi, a najčešće zakinu korisnika njihovih usluga, prevozeći ih tako da ne uključuju taksimetar, a onda naplate enormne cifre ili podešavaju taksimetar tako da on pokazuje mnogo veći utrošak novca nego što je uobičajeno i što je nekim odlukama udruženja taksista, uz saglasnost izvršnih organa ili skupštine grada, dozvoljeno.
Takođe, svesni smo činjenice da ne postoji dovoljno inspektora koji bi mogli da kontrolišu sva ta vozila koja vrše prevoz u javnom saobraćaju. Svesni smo činjenice da je ogroman broj građana koji je u tranziciji ostao bez posla ili je na svom poslu primao minimalne plate, a od toga nisu mogli da žive, pokušao da pribegne, po njima, jedinom mogućem rešenju, a to je da se bavi taksi prevozom. Imali su bilo kakvo vozilo, ponekad staro 10, 15, 20 godina, i završili su razne fakultete, stomatološki, tehnički, a bilo je tu profesora, radnika, trgovaca; ljudi su morali, nažalost, da se prihvate tog zanimanja, jer im se u tom trenutku učinilo najlakše.
Veliki broj taksi vozila je u svim našim gradovima, a postoje različita udruženja. Kada koristite tu taksi uslugu zateknete najrazličitije tipove automobila, kako po proizvođaču, tako po kubikaži, po opremljenosti, komforu, higijeni vozila, dotrajalosti vozila itd.
Mi smo svesni svih tih problema koje ima Ministarstvo i svesni smo problema u ovoj oblasti, koji se moraju što pre regulisati. Kao što sam na početku već rekao, prihvatili smo neke od ovih članova zakona, smatrajući ih konkretnim i veoma pozitivnim.
Međutim, jedan član zakona je opredelio poslaničku grupu SRS da u Skupštini Srbije glasa protiv ovog zakona, a to je član 5. koji se odnosi na član 36. postojećeg zakona, gde se posle stava 1. dodaju stavovi 2. i 3. od kojih jedan glasi: "Opština, odnosno grad, u skladu sa saobraćajno-tehničkim uslovima, donosi program kojim se definiše optimalno organizovanje auto-taksi prevoza".
Dalje: "Saobraćajno-tehnički uslovi iz stava 1. ovog člana definišu se u tekućoj za narednu godinu, a na osnovu istraživanja karakteristika prevoznih zahteva – vožnji, koje obavljaju ovlašćene stručne organizacije".
Ovo je toliko širok član da može da se odnosi na bilo šta – da program koji definiše optimalno organizovanje, recimo, može da definiše da moraju da budu takva i takva vozila, da imaju klima uređaje, da moraju da imaju onaj ograđeni prostor koji vozača odvaja od putnika itd. – ali se u principu uvek odnosi na to da će se lokalnim samoupravama preneti ovlašćenja, ovoga puta zakonom, da one određuju koliki će broj taksi vozila obavljati tu uslužnu delatnost.
Dakle, opštine i gradovi će biti ovlašćeni da odrede: ove godine će u Nišu biti dovoljno 550 taksi vozila, u Beogradu 2.500 i preko tog broja se ne može. Onda je potrebno čekati da neko, ne dao bog, umre da bi oslobodio jedno mesto, ili da neko napusti delatnost, ili da neko iz nekih razloga bude kažnjen i više ne može da obavlja taj prevoz. Napravi se lista čekanja onih koji se prijavljuju da budu taksi prevoznici i onda se u nekom sekretarijatu za saobraćaj poštuje taj redosled i onda, recimo, neko sa te liste dođe i on može da obavlja taksi prevoz.
U praksi je bilo i puno zloupotreba. Neko je dobijao preko reda to pravo zato što je nečiji rođak, zato što je nekome dao pare ili zato što je član neke političke stranke koja tog trenutka vrši vlast. To ovlašćenje lokalne samouprave je upravo preširoko. Kada su se lokalnoj samoupravi davala neka prava koja joj ne pripadaju imali smo i to da su ljudi sahranjivani u centru grada: po parkovima, bulevarima, sećate se onih spomenika posle rata itd., umesto na mestima koja su civilizacijski i normalno za to predviđena.
Mi smatramo da niko nikome ne sme da uskrati pravo na rad. Svako može da obavlja delatnost u skladu sa zakonom. I do sada su lokalne samouprave same određivale broj taksi vozila koji se može naći na ulicama, ali za to nisu imale uporište u zakonu. Ukoliko to ovako usvojimo, onda ćemo im dati pravo da tako rade.
Na sednici Odbora za saobraćaj i veze je bila jedna dobronamerna primedba našeg kolege koji je rekao – ima i puno lekara koji čekaju na birou pa ne mogu da se zaposle kao lekari, zašto bismo morali svim taksistima da dozvolimo takvo pravo na rad, bez nekog reda? Da, ali pravo na rad nije pravo na rad samo u svojoj profesiji. Ukoliko lekar nema posla kao lekar, radiće neki drugi posao. Uostalom, niko se nije školovao za taksistu. Rekao sam već da su to radnici, inženjeri, lekari itd. i oni koriste to svoje pravo na rad, da nađu posao tamo gde ga ima.
Zato smatramo da ova odredba u zakonu ne bi trebalo da postoji i tražimo da se ona vrlo precizno reguliše, da zakon bude takav da će regulisati potpuno ovu oblast. Znate, kad date opštini ili gradu pravo da reguliše, to je kao kad Vlada daje uredbe, pa nekad može da važi za neke, a za neke da ne važi.
Na Odboru za saobraćaj i veze usvojili smo dva amandmana. Jedan od tih amandmana je taj koji bi mogao da reguliše ovu oblast tako što se oduzima pravo opštinama i gradovima da određuju broj taksi vozila koja mogu da budu u javnom prevozu.
Mi se zalažemo za konkurenciju. Uskoro ćemo ovde imati zakon o slobodnoj konkurenciji, o utakmici. Neka uslovi i kvalitet prevoza odrede ko će opstati na tom transportnom tržištu.
Zamislite sada, ako donesemo ovaj zakon i ograničimo broj onih koji mogu da se bave taksi prevozom u jednom gradu, onda će oni koji već taj posao rade kao taksisti biti privilegovani, a drugi će morati da čekaju.
Ukoliko se već donosi ovaj propis, da bude tako, onda svi moraju izgubiti dozvole za rad, pa se onda raspiše konkurs i neka svi ravnopravno konkurišu, prema pravilniku koji je unapred određen, pod istim uslovima za sve.
To su razlozi zbog kojih predlažemo Narodnoj skupštini i apelujem na Narodnu skupštinu da ovakav predlog zakona bez odgovarajućih amandmana ne prihvati.

Dame i gospodo narodni poslanici, koristim priliku da se još jednom obratim Skupštini na ovakav način, da je pozdravim sa: "dame i gospodo narodni poslanici", jer uskoro, kada ovaj poslovnik stupi na snagu, u ovoj sali neće biti poslanika.
Ovi sa leve strane moći će da završavaju svoje privatne poslove, da se bave biznisom, učestvuju u radu upravnih odbora, da budu direktori nekih preduzeća, jer ih ništa neće obavezivati da budu prisutni u ovoj sali.
Sa velikom pažnjom sam juče, i na Administrativnom odboru i u sali Narodne skupštine, slušao predsednika Narodne skupštine i njegovu poučnu pričicu o fabrici piva i gastarbajteru koji je sposoban da pokvari mašinu, da pije pivo i prima nadnicu od 18 evra na sat ili na dan, i da shvatim da je njegova poruka da će ta država propasti ako se to radi. Slušao sam ga i ovde, kaže da je veoma nužno da smanjimo vreme rasprave o amandmanima na 10 do 15 minuta, jer će takođe zemlja propasti ukoliko se drugačije radi. Čini mi se da su mu to bili najjači argumenti kojima je branio svoj Predlog poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije.
Mislio sam drugačije. Jedan sam od veterana ovog parlamenta, kao što reče gospođica Nataša Jovanović, koji je u ovoj skupštini od 1993. godine i mislio sam da će protokom vremena usavršavati rad, negovati demokratiju, slobodu govora, da će ovo biti dom narodnih poslanika u kome će oni biti najvažniji, koji će moći o svakoj temi da prenesu mišljenje građana. Na kraju krajeva, građani su nas delegirali da na svoj način poštujemo njihove želje, njihovu volju i da to ovde prenosimo.
Međutim, mnogo toga se menjalo. Imali smo 1992. godine Poslovnik koji je omogućavao narodnom poslaniku da bez vremenskog ograničenja govori o svakoj tački dnevnog reda i kaže svoj stav i svoje mišljenje. Onda je došlo do promena. Vreme je ograničeno na 10 minuta, narodni poslanici su imali pravo da o tački dnevnog reda govore toliko i svi smo opravdano protestovali zbog toga što se smanjuju prava narodnih poslanika.
Naročito su glasni bili predstavnici DSS. Kao da je juče bilo, sedeli su u prva tri reda, na čelu sa Koštunicom i najoštrije protestovali protiv toga. Sada oni zagovaraju i pomažu da se ovakav poslovnik donese. Doduše, to je bilo vreme demokratskog poslovnika. Ali, za svaki slučaj, uvek je bila spremna policija da interveniše i izbacuje poslanike SRS, koji su se i tada žestoko borili za one ljude koji su im poverili svoje glasove i poslali ih u Skupštinu.
Onda je došlo vreme demokratije ili "dosomanije". Uz sva ova ograničenja uvedene su i novčane kazne za narodne poslanike, za reči izgovorene sa ove govornice. Naravno, i oni su zadržali onaj policijski instrument da silom i uz povrede izbacuju poslanike SRS. Tako svake godine umesto da napredujemo, donosimo bolje poslovnike, imamo restrikcije i sve veće kazne.
Sada ste uveli najveći stepen demokratije – nikoga ne mora da bude u sali. Ovde govorimo klupama, zidovima i niko ne mora da nas sluša. Pitam se šta će onda raditi narodni poslanici, gde će oni biti? Kaže predsednik da to radimo kako bismo težište rada, rasprave prebacili na odbore. Međutim, za rad u odborima, sem odlučivanja, nije potreban kvorum. Dovoljno je da predsednik odbora zakaže sednicu odbora, tamo posedi 20-30 minuta i kaže da je sednica završena; ne daje nikakav izveštaj Narodnoj skupštini, jer rada nije ni bilo. Forma je zadovoljena.
Gospodo, kao predsednik Odbora za saobraćaj i veze ne želim da držim takve sednice odbora, na kojima neće biti prisutni narodni poslanici, na kojima nećemo pretresti ono što je na dnevnom redu, razmeniti mišljenja i predložiti Narodnoj skupštini najbolja rešenja.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovih dana, kada se u javnosti čulo o Predlogu novog poslovnika, pitaju nas građani: zašto onda primate platu, šta će vam plata – niste na odborima, niste u Skupštini. šta uopšte radite? Zaista je ovo nešto što se ne može prihvatiti.
Kao poslanici SRS možda bismo i imali interes da bude ovakav poslovnik, možda i restriktivniji. Vi znate, ovo će trajati kratko, septembra-oktobra je to gotovo, a onda dolazimo na red mi.
Međutim, ne smatramo da je dobro ovako raditi. Potrebno je dopustiti narodnim poslanicima da ukrste svoja mišljenja, da stalno vode političku i drugu borbu u Narodnoj skupštini, jer bolje je ovde se sukobljavati nego da se narod sukobljava na ulici. To što ćemo imati 10-15 minuta vremena da branimo svoje amandmane, znači da će poslanička grupa SRS po jednom poslaniku imati sedam sekundi. Naši poslanici su uvek tu i uvek žele da govore o svakoj tački dnevnog reda, jer je to njihova obaveza i dužnost.
Dame i gospodo, ovaj poslovnik neće dugo važiti. Od Nove godine radikali će doneti i novi poslovnik.

Dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo sam slušao narodnog poslanika SRS, gospodina Zorana Krasića, i mislim da je on prilično argumentovano objasnio zbog čega je bilo potrebno prethodno doneti neke nove ustavne okvire, pa onda preći na donošenje zakona o Vladi i državnoj upravi. Jer on je, čini mi se, na najbolji način pokazao da se ovim zakonskim rešenjima sada prejudiciraju neke stvari, neka nova ustavna rešenja.
Mi ne sporimo vama pravo da organizujete rad Vlade, ministarstava, državne uprave na način na koji vi mislite da je to najbolje i da će najbolje vama pomoći da vodite državu, sa programom kakav ste vi zacrtali. Međutim, jedna stvar ovde nije jasna. Ako ste toliko žurili, ako je to bilo hitno, čak ste i onaj jedan predlog upućivali po hitnom postupku, pa je kasnije to vraćeno itd, zašto skupštinska većina nije podnela u isto vreme predlog zakona o Narodnoj skupštini?
Ministre, reći ću vam, pokušaću da vam objasnim da smo mi taoci Vlade Republike Srbije i njenih javnih preduzeća, direkcija itd. Predsednik sam Odbora za saobraćaj i veze. Početkom marta smo podneli zahtev Ministarstvu za kapitalne investicije, a nešto kasnije i Republičkoj direkciji za izgradnju puteva, tražeći precizne odgovore na pitanja koja smo mi kao Odbor jednoglasno tražili. Do dana današnjeg mi ne dobijamo precizne odgovore. Šalju se uvek novi izvestioci koji kažu - nažalost, nismo upoznati sa ovim što je prethodno rađeno.
A mi nemamo nikakav način da nateramo Ministarstvo, Direkciju, pojedino ministarstvo ili nekog ministra da Narodnoj skupštini, radnom telu Narodne skupštine, Odboru, da onakve odgovore kakvi dolikuju jednom ministarstvu koje se obraća Narodnoj skupštini, koja bi trebalo da kontroliše ministarstvo, Vladu itd.
Ova žurba sa kojom ste podneli ove zakone pokazuje da od donošenja novog ustava nema ništa. Njega će biti, ali kada, ne zna se, iako nam je predsednik Narodne skupštine, Marković, obećao da će tekst novog ustava biti u Narodnoj skupštini maja meseca, i to je možda razlog zbog čega žurite.
Želim obratim vašu pažnju na to da mi danas imamo načelnike okruga sa veoma malim ovlašćenjima, to su praktično figure. I ovim novim zakonskim rešenjem oni praktično vode karnet, evidenciju radnog vremena zaposlenih. U današnje vreme, kada svaki direktor može da otpusti radnika kako god on želi, načelnik okruga ne može čak ni da pokrene disciplinski postupak, nego predlaže pokretanje disciplinskog postupka.
Želeo bih da snaga i moć načelnika okruga proističe iz zakonskih ovlašćenja, a ne iz političke moći i snage njegove političke partije. On će moći da svoju ulogu ostvaruje u jednom okrugu, gde su recimo predsednici opština ili gradonačelnici ljudi iz njegove stranke. Već na prvom koraku, kada se radi o opštini gde takva vlast nije, on gubi svoju moć i sve ostalo.
U jednom trenutku je predstavnik DSS-a ovde rekao da je jedan poseban kvalitet ovog zakona što će pomoćnici ministra biti nestranačke ličnosti i profesionalci i zaista bih želeo da to tako bude. Da li on zaista veruje u to što je rekao i da li to znači da će odmah po usvajanju ovog zakona svi pomoćnici ministara biti razrešeni, a onda će biti imenovani oni ljudi koji su zaista pravi profesionalci?
Ako je to tako, pogledajte sami koliko je članova stranaka među pomoćnicima, zamenicima, sve su to stranačke ličnosti i svi su oni došli na predlog neke političke stranke, i među njima ima dosta zaslužnih stranačkih ljudi, ali ne i kvalitetnih stručnjaka. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS-a sam podneo amandman na član 52. stav 3. i u tom amandmanu se kaže: Član 52. stav 3. menja se i glasi: "Ne smatra se organizovanjem turističkih putovanja, u smislu ovog zakona, prodaja sopstvenih smeštajnih kapaciteta, bez usluga prevoza, preko sopstvene turističke agencije. Odvojena ponuda i prodaja pojedinih usluga, odnosno samostalni obračun, fakturisanje ili naplata pojedinačnih stavki za isto turističko putovanje ne oslobađa putničku, odnosno turističku agenciju ili bilo koje drugo pravno i fizičko lice od obaveza predviđenih ovim zakonom".
Vrlo kratko obrazloženje: izmenom ovog stava preciznije se definiše pojam turističkog putovanja i obaveza turističkih agencija u skladu sa predloženim zakonom.

Dame i gospodo, narodni poslanik SRS, gospodin Koprivica, podneo je amandman na član 8. Mi vas već nekoliko sati ubeđujemo da je potrebno prihvatiti ovaj amandman, odnosno brisati član 8. Čuli ste od vaših koalicionih partnera iz redova SPO da se slažu sa ovim amandmanom i da će glasati za taj amandman.
Kako bih gledaocima, odnosno građanima Srbije pojasnio značaj ovog amandmana, pročitaću tekst člana zakona. "Podnošenje prijave oduzete imovine u smislu ovog zakona ne predstavlja zahtev za ostvarivanje prava na povraćaj oduzete imovine ili obeštećenje za tu imovinu, već uslov da se takav zahtev podnese u skladu sa posebnim zakonom." Mi smo dobri, mi ćemo evidentirati tu imovinu, ali pošto mi idemo septembra-oktobra sa vlasti, doći će radikali i neka radikali rešavaju te probleme. Gospodo, ako nešto želite da vratite, donesite zakon i ne očekujte neke posebne zakone, i nemojte to da koristite u marketinške ili predizborne svrhe.
Ovo mi liči na "trla baba lan da joj prođe dan". Hajde da se zabavljamo, što više besmislenih zakona Skupština će duže trajati i ova vlada će imati više prilike da podnosi slične zakone koji zaista nemaju smisla.
Predlažem vam da se osvrnemo malo. Jeste da nema ni Dinkića, ni rezervnog ministra Parivodića, hajde da se osvrnemo na neke mnogo važnije probleme. Imali smo slučaj da je jedan poslanik Narodne skupštine tražio nezavisnost Kosova, hajde bar da se ogradimo od njegove izjave, kao Narodna skupština. To je mnogo hitnije.
Ili, hajde da raspravljamo o MOBTEL-u. Ovde je Savet Vlade Republike Srbije za borbu protiv korupcije dao izveštaj o MOBTEL-u. Ogroman kriminal. Hajde o tome da raspravljamo, to je mnogo važnije, hajde da raspravljamo o stanju u Direkciji za puteve, o tome šta je radio Šumarac, šta se sada radi, kakva je tu pljačka i kakav je tu kriminal. Hajde da raspravljamo o mnogim drugim stvarima. Hajde da prekinemo sa ovim, povucite to. Imamo o koncesijama, tu se kriju ogromne prevare, hajde da razgovaramo o nekim mnogo važnijim životnim stvarima.
Gospodo, predlažem vama da zamolite predsednika Narodne skupštine da da pauzu da pozovete odgovorne ministre i da, u skladu sa dogovorom i zahtevom većine u Skupštini, povučete ovo sa dnevnog reda.

Dame i gospodo narodni poslanici, reče jedan od prethodnika, član stranke G17 plus, da je ona novčanica od 100 dinara dobila vrednost onda kada je na nju stavljen potpis Mlađana Dinkića. A ja vam kažem, za tu novčanicu možete kupiti jednu paklu cigareta. Kada ovaj čovek sa slike, srpski junak, bude vodio ovu državu, onda će ta novčanica zaista vredeti.
Dame i gospodo, koriste se reči, Mlađan Dinkić je garant i argument, a mi tražimo samo dokaze, analize, studije, tražimo da nam neko kaže zbog čega treba da podržimo ovaj zakon.
Mi zaista tražimo da se prvi član briše. Evo da vam kažem zbog čega još uvek i zašto dodatno ne verujemo nekom zakonu koji potpiše Labus, a brani ga Dinkić.
Ovo je jedan stručni časopis – "Put i saobraćaj" broj 3, septembar-decembar 2004. godina, gde je rađena studija o opravdanosti koncesija Beograd-Požega. Samo na toj koncesiji, na toj deonici puta, koncesionar za vreme za koje koristi put zarađuje neto milijardu i 500 miliona evra, a vi znate da mi tu imamo tri deonice, sve ostalo je pljačka Srbije.
Tu odluku o koncesiji potpisao je Labus, tu koncepciju zastupa Dinkić; srpski radikali nikada neće podržati nijedan predlog koji dođe od strane te dvojice, jer oni upravo rade na pljački Srbije.
Kada ste maločas rekli da se Dinkić razume u diskove i da je čak i snimio jedan disk, gledao sam jedan taj disk, a to je – mala pljačka Narodne banke Srbije.