Želim da se zahvalim na primedbama i na pažljivom čitanju ovog obimnog materijala.
Želim da kažem, da bi i naša javnost znala, ni u jednoj mirovnoj operaciji Vojska Srbije nije uključena u bilo kakve sukobe, niti ima misiju nametanja mira. Ona ima isključivo misiju očuvanja mira. Mi nigde nemamo borbene sastave. Uglavnom su to ili štabski oficiri, ili brinu o bezbednosti naših jedinica i, naravno, najveći broj jesu sanitetski oficiri i oni koji se bave lečenjem. Kao što znate, recimo, u Centralnoafričkoj Republici imamo poljsku bolnicu nivoa dva, koja je zaista veoma cenjena od svih međunarodnih faktora, svih koji su tamo i insistiraju da budu lečeni baš tamo, kod naših lekara i zaista to služi na čast našoj vojsci. Zato mislim da je dobro da se sa takvom praksom nastavi. Mi ćemo svakako nastaviti sa takvom praksom.
Uostalom, kao što znate, Vojska Srbije ima tri misije – jedna je odbrana zemlje, druga je učešće u mirovnim operacijama i treća je pomoć civilnim organima vlasti u slučaju elementarnih nepogoda, katastrofa, itd.
Kada govorimo o lekarima, na VMA i uopšte o vojnim lekarima, oni imaju obavezu i da vežbaju oružjem i da konstantno odlaze na gađanje, na sve ono što radi bilo koji njihov kolega koji nije lekar a jeste oficir. Između ostalog, i to je razlog zašto imaju beneficirani radni staž. Ali, beneficirani radni staž – ne odlučuje o tome organ u kome se nalaze. Ne može policija ili vojska da odluči ko ima beneficirani radni staž, nego nadležni organ PIO fonda i medicina rada, u to vreme, donosi odluku ko može da ima beneficirani radni staž i iz kojih razloga.
Mislim da svi zajedno delimo zadovoljstvo zbog ove odluke da možemo da sačuvamo najbolje, da možemo da ih sačuvamo do kraja, da ne odu odmah. Vi izražavate određenu skepsu kada je u pitanju bilo kakav oblik privatizacije, ali, isto tako, treba sačuvati onda tog lekara i tog hirurga i tog profesora da ne ode možda negde za šta nije školovan, da ne ode u privatnu kliniku kad može da radi na VMA. Do sada nije mogao, zakonski nije mogao. Mogli ste da mu produžite odlazak u penziju do dve godine, odlukom ministra, i to je to. I posle toga, zdrav čovek, koji je tek u punoj snazi, koji je tek završio sve specijalizacije i ima iskustvo, sve prošao, vi morate da ga sklonite odatle. To je velika šteta.
Drago mi je što ste primetili da je dobro, i to jeste, zaista, nije ni malo kozmetička, to je suštinska promena, što će sada naši vojnici po ugovoru moći da ostaju do kraja, što će moći da ostanu do penzije. Do sada, on dođe u vojsku, recimo, sa 20 godina, postane naš vojnik, prođe sve što treba da prođe i sa 40 godina gotovo, on treba da napusti vojsku. Obučili ste ga, 20 godina života je potrošio, najbolje godine vam je dao i vi sada kažete – Na ulicu. To je loše i prema čoveku, ali loše i za strukturu vojske i loše je za samu vojsku. Takvog čoveka ne možete da nađete na ulici.
Znate, moguće je naći na službi za zapošljavanje. Vi možete da nađete razne obrazovne profile koji traže posao, ali hajde nađite vozača tenka. Nađite nišandžiju. Nema toga na Nacionalnoj službi za zapošljavanje. NJega morate da obučite, ne smete da ga izgubite, u krajnjoj liniji. Vojska Srbije uvek kao i svaka vojska, uvek proigrava sve moguće scenarije, o tome se ne izjašnjava možda u javnosti, ali uvek razmišlja u svemu.
Doprinos svih narodnih poslanika očekujem naravno. Mi smo pokrenuli javnu raspravu po pitanju strategije odbrane, dva važna dokumenta, strategije odbrane i strategije nacionalne bezbednosti i očekujem doprinos svih poslanika da kažu da kada se ta važna dokumenta budu pre nego što dođu u parlament, dok su još u fazi javne rasprave.
Jeste, naša vojska je planski i sistematski namerno uništavana. Daću samo jedan kratak primer, a sigurno ćemo pričati o tome tokom zasedanja. Uništeno je, istopljeno 500 tenkova i haubica. Mogli smo svašta da radimo sa njima, pa i da ih prodamo, ako ništa drugo, ako ništa pametnije nismo mogli da smislimo, mogli smo bar da ih prodamo, mi smo ih istopili, a mogli smo da ih koristimo i za razne druge stvari, naravno.
Obuka je jedna od ključnih stvari u svakoj vojsci i u onoj meri u kojoj nam je uspešna obuka, u onoj meri u kojoj smo u stanju da se nosimo sa stalno novim izazovima, toliko smo uspešni ili toliko smo neuspešni i to je nešto na čemu se zaista u vojsci veoma vodi računa.
Mi razgovaramo kada je u pitanju jedan od zakona kojima ćemo se baviti ovde i reguliše i rezervu, reguliše i vojnu obuku civila. Mi intenzivno razgovaramo sa Ministarstvom prosvete koji su to predmeti, na koje načine bi smo mogli da obezbedimo određena znanja za što širi krug koji bi trebao da se obuči za situacije koje mogu da nastupe. Dakle, upravo radimo na tome i to je jedna od stvari koje je ovo ministarstvo odmah počelo da radi, čim smo počeli da radimo u ovom sastavu.
Po pitanju dokapitalizacije, ne privatizacije, dokapitalizacije, 49% nije privatizacija, privatizacija je 51%, ovo je dokapitalizaicja. Postoji, videćete u zakonu, postoji jedan vrlo ozbiljan mehanizam ko može da bude potencijalni investitor. Na kraju, kada dođe do toga, Ministarstvo odbrane posle vrlo rigoroznog kriterijuma mora to da predloži Vladi, a tek onda Vlada mora to da usvoji.
Dakle, ne može tek tako da se kupi, ne može na tržištu da se kupi. To nije na tržištu, to nije automobil. Ne može sada da vam dođe, ne znam, izvinite na primeru, Bedžet Pacoli, dođe i kupi, ne može da kupi. Ne može da kupi zato što ne bi prošao bezbednosne, ne može zato što ne bi prošao bezbednosne provere, ne može da prođe.
(Vojislav Šešelj: I onda bi reli – To je diskriminacija.)
Nije, bezbednosne provere su takve, a ja sam siguran da teško da bi mogao da kupi tako nešto. Dakle, ne može. Vrlo se vodi računa o tome.
Imate sada, ovo što ste naveli primer Garde. U toku je reorganizacija naših jedinica i razmišlja se i o drugačijem pristupu i kada je Garda u pitanju, u smislu borbene jedinice. Hvala.

Odmah da vam kažem da ni jedno ovlašćenje načelnika Generalštaba nije umanjeno, niti se povećavaju ovlašćenja ministra odbrane. Dakle, isto kao što je do sada mogao da unapredi do nivoa kapetana, načelnik Generalštaba će to moći i dalje, a ministar odbrane, kao što je to do sada mogao, dakle, bez bilo kakve promene, do čina pukovnika. Tako je bilo i tako će biti do sada. Ne znam zašto ova priča, jednostavno nije tako.
Inače, da znate, da bi se neko unapredio u Vojsci postoji ozbiljan niz obaveza koje morate da izvršite, dakle, čitav niz načina kako se dolazi do toga, posle koliko godina, na koji način, to je vrlo precizno i ne može niko da vas unapredi, kao što mislite da je odluka ministra ili odluka načelnika Generalštaba. To je ozbiljan proces.
Između ostalog, da biste, evo samo kao jedna od stvari, pored pretpostavke da ste ispunili – da imate odgovarajuću školu, pa da posle toga imate odgovarajuće godine službe, pa odgovarajuće ocene, pa da se ističete u službi na odgovarajući način, pa da ste bili na formacijskom mestu koje je više od vašeg čina određeni broj godina da biste prešli u viši čin.
Sve to da sad uradite, morate da prođete kroz Savet za upravljanje ljudskim resursima koji se nalazi u okviru Generalštaba i morate da prođete kroz Savet za kadrove koji se nalazi u okviru Ministarstva odbrane, pa kad sve to prođete, onda dođete do načelnika Generalštaba ili ministra odbrane koji vas unapređuju u viši čin. Dakle, to ne može da bude arbitrarno ni na koji način.
Evo, u Skupštini imamo i generale koji znaju da to ne može tako. bilo je slučajeva da se politika tako ponaša i unapređuje ali to jednostavno nije naša praksa i mi to ne radimo.
Tačno, treba veći broj ljudi da uđe u sastav naše vojske da bismo mi bili zadovoljni, da bi popuna bila odgovarajuća. Treba. Nedostaju nam vojnici, nedostaju nam podoficiri, na prvom mestu vojnici.
Dva su razloga suštinska. Jedan je – zemlji je ekonomski bolji, plate su veće, u državnoj upravi plate su manje. I, naravno da se mlad čovek opredeljuje za posao koji je lakši, u kome ne mora da nosi oružje, u kome ne mora da razmišlja koliko je opasno to što radi, na kome je često izložen ozbiljnim zahtevima koji mogu da ugroze i njegovo zdravlje. Znate, nije lako biti vojnik, to je jedan od najčasnijih, ali i najtežih profesija koje možete da izaberete. Ako za isti novac, ili malo manji ili malo viši novac možete da nađete neko drugo radno mesto, pa, možda ćete ga i naći.
Da bi to prevazišli morate da napravite jedan zajednički napor cele države, celog društva, ne samo Ministarstva odbrane. Zato smo krenuli u stambenu izgradnju za pripadnike bezbednosnog sektora. Zato što kažeš – dobra plata je takva kakva jeste, ali imam veliku šansu da dobijem i stan koji nikad ne bih mogao da isplatim od plate koja je i mnogo veća od tog stana.
Pa, onda omogućite, kao što su, evo recimo, uveli smo sada pravilo da dobijate solidarnu pomoć kada vam se rodi dete. Pa smo omogućili više nego ikada do sada da i naši vojnici sa svojim porodicama mogu da idu u naša odmarališta i to ne samo po regresiranim cenama, nego to da to snosi Ministarstvo odbrane. A da ne govorimo koliko smo unapredili vojsku, koliko smo je naoružali. Ovo nisu ona vremena kada vojska nije nabavljala ništa.
Znate, jedini način da MIG-ovi o kojima govorite ne lete jeste što se modernizuju, pa kad se nešto modernizuje to ne leti, nego donosite nešto novo u njega, biće još bolji, biće na nivou četiri plus, nešto što nismo imali.
Naravno da to od 2000. do 2012. godine nikom nije smetalo. Tad ste mogli, imali ste 12 godina da nabavite da lete najbolji na svetu, da kupite „fantome“… niste to uradili. Što niste to uradili? Što niste tad napravili vazduhoplovstvo koje sjajno leti? Niste se bavili time.
Kad govorite o medicinskoj struci, samo da vam kažem da ste u vreme vaše vlasti rasformirali šest sanitetskih odreda. Šest sanitetskih odreda su rasformirani. Mora da postoji vojno zdravstvo, između ostalog, zato što vojno zdravstvo treba da se brine o našem stanovništvu, ne samo o našoj vojsci o kojoj se brine neprekidno. Mi imamo 113.000 osiguranika i oni se brinu o njima, kao što moraju da se, sanitetlije, brinu o stanju našeg vojnika sada u kopnenoj zoni bezbednosti. Koga ćete da pošaljete, civilnog lekara? Poslaćete sad nekog iz Beograda ko nije ni na koji način prošao vojnu obuku, ali vi ćete ga poslati da bude u kopnenoj zoni bezbednosti da se tamo bavi malo, kako to izgleda. Dakle, to se ne radi. Naravno da mora da postoji.
Znate, ovo kada govorite, i to jeste zlonamerno, ja razumem političke motive ali jeste zlonamerno, to da se civili mogu postavljati, da će sad civili postajati komandati brigade itd. Prvo da vam kažem da taj član glasi - Ministar odbrane određuje formacijska mesta u Ministarstvu odbrane. Tu nemate nijednu brigadu, tu nemate nijednu vojnu jedinicu i drugi deo, a na predlog načelnika Generalštaba ova formacijska mesta određuju se u Vojsci Srbije. Dakle, načelnik Generalštaba određuje.
Sad odmah da vam kažem šta je to, to je kad vam treba pravnik, pa nemate recimo oficira koji je položio pravosudni ispit a treba vam pravnik, nemate građevinca, nemate finasistu, nemate možda baš medicinara, dakle to su one stvari gde možete da postavite. Pa, ne možete vi da postavite u trupu, ne možete da postavite nikog ko komanduje. Naravno da ne možete to da uradite, ali hajde neka bude samo da lošije izgleda ovo što mi radimo. Dakle, kao što vidite, zakoni su pisani da se unapredi funkcionisanje Vojske Srbije.
Kada je u pitanju BIA, sve ovo o čemu se govorilo dešava se nakon što se sprovede upravni postupak, nakon što se sprovede. Ko će da ocenjuje, izvinite, a ko će da nagradi zaposlenog? Ko? NJegov šef ili komisija? Pa, naravno da će njegov šef. Ko će u BIA da primi čoveka nego onaj ko vodi BIA? Ko će to da radi? Hoćemo da imamo, ne znam, nekakvu komisiju koja će se sastojati od nevladinih organizacija koja će da određuje ko je čovek godine u BIA, pa ćemo da ga nagradimo. Ne može tako. Naravno da će odlučivati čovek koji je odgovoran za to i naravno da je on za rezultate rada i naravno da treba da mu se omogući da može da bira svoje saradnike i naravno da BIA ima svoje specifičnosti, kao što ih ima i policija, kao što ih ima i Vojska.
Ne može da bude da je to prijem kao i svaki drugi. Nije prijem kao i svaki drugi. Čim morate da prolazite rigorozne bezbednosne provere već nije prijem kao i svaki drugi. Hvala.

Hvala.
Znate, da nam niste ostavili milijarde dugova, možda smo i mogli da kupimo na slobodnom tržištu, da ne moramo da dobijemo ništa ni od koga. Imali ste 12 godina da kupite avion koji leti, da kupite avion koji ne leti. Nije vam palo napamet da kupite bilo šta slično.
(Zoran Živković dobacuje s mesta.)
Dakle, kada se avioni modernizuju, naravno da ne lete.
(Predsedavajući: Nemojte da dobacujete, molim vas.)
A sada, svi do jednog koji su došli u našu zemlju leteli su.
Molim vas da ukoliko možete smanjite nestrpljenje našeg poslanika, on je toliko uzbuđen zbog ovog što sluša, ali razumem i ako ne možete.
(Predsedavajući: Izvinjavam se ministre. Molim narodnog poslanika Živkovića da ne dobacuje sa mesta.)
Dakle, bilo bi zanimljivo, evo, zbog naše javnosti da saopštimo, da je recimo Republika Hrvatska kupila eskadrilu F16 Barak, avione koji su leteli četiri puta više nego migovi koje smo mi dobili i platili su ih 500 miliona dolara, samo da biste razumeli koliki je iznos zapravo naše donacije i koliko smo dobili. Znate li da samo jedna raketa koja bude ispod tog krila košta više od milion dolara, i to smo dobili. Znate li da piloti koji se obučavaju na tim migovima, da njihova obuka košta dva miliona dolara i da smo, između ostalog i to dobili.
Dakle, dobili smo vrhunske avione, dobili smo ih za izuzetno malu količinu novca, dobili smo avione koji lete, koji su doleteli, avioni koji su mogli da lete kada su došli na naš aerodrom, a mi radimo i remont i modernizaciju. Žao mi je što vam smeta što modernizujemo avione. Ne možemo da ih modernizujemo dok lete. Znate, kada lete u vazduhu onda je dosta komplikovano popravljati ih i dosta komplikovano je ubacivati novi radar. Ipak moraju da se spuste na zemlju i nešto mora tako da se uradi, dakle, da to razjasnimo.
Ne bi bilo loše, to je jedino što sam ostao dužan, sve ovo ostalo ste vi odlično razumeli, samo nećete da razumete naravno, jeste priča o dokapitalizaciji. Teško je reći za Rusiju da ne vodi računa o svojoj odbrambenoj industriji i jako je teško reči za Rusiju da joj ko zna ko ulazi u odbrambenu industriju. Samo da znate da su pre nekoliko nedelja privatizovali kalašnjikov. Dakle, potreban je novac, potrebno je znanje, potrebna su tržišta i sve pametne države to rade. I mi smo pametna država. Hvala.

Hvala lepo.
Zahvaljujem se na trudu i naporu da se iščita ovaj obimni materijal i da se daju odgovarajuće primedbe i, shodno tome, hoću da kažem kako mi vidimo tematiku o kojoj ste govorili.
Znate, svaki fakultet mora da bude deo nekog univerziteta. Postoje slučajevi gde ne mora, ali priznaćete da Vojna akademija kao fakultet zaslužuje da bude deo univerziteta. Upravo zato je formiran vojni univerzitet. On već funkcioniše i on već radi.
Šta je ono što je najvažnije kada je u pitanju vojni univerzitet? To je da mi na taj način možemo da obučimo, odškolujemo profesore taktike, strategije, operatike i komandovanja. Ni jedan drugi univerzitet to ne može da vam da. Ne postoji univerzitet na kojem možete da završite strategiju. Dakle, moramo da imamo naš univerzitet i to je univerzitet odbrane.
Da li ćemo praviti mešoviti, to je stvar odluke. Dakle, mi imamo vojnu gimnaziju u ovom trenutku. Imamo srednje, stručne vojne škole koje nam obezbeđuju podoficirski kadar i koji nam obezbeđuju specifična zanimanja. To vam je, recimo, mehaničar za radare. Gde ćete vi to da nađete? Imate ga tu ili ga nemate nigde.
Da li ćemo praviti mešovitu, u smislu da ćemo spojiti vojnu gimnaziju sa srednjom stručnom vojnom školom, to je pitanje. Ne mogu sada da vam dam odgovor na to, ali hoćemo da predvidimo mogućnost. Ako mislimo da treba, evo prilike da to i uradimo. Znači, neće se sada praviti. Jednostavno, nemam odgovor na to pitanje, ali postoji mogućnost da se to i desi, a u ovom trenutku imamo ove dve forme organizovanja – vojnu gimnaziju i srednje stručne vojne škole.
Znate, ako imamo strah isključivo od stranog ulaganja, zato postoji mogućnost odliva informacija, a da li mislite da ne može da bude odliv informacija od naših državljana? Priznaćete da i po neki naš državljanin, pa i naš investitor može da bude pripadnik strane službe i da i te kako radi za strance, tako da ne možemo da polazimo od toga.
Uostalom, znate, za Ustav za koji ste i vi glasali na referendumu, i ja sam glasao za taj Ustav, jeste Ustav koji kaže da proces… (Isključen mikrofon.)

Dakle, proces privatizacije društvene svojine mora da se završi. Ako se ne varam, to je član 80. Dakle, mora da se završi.
Sada mi u nekim fabrikama imamo, mislim da je u pitanju baš „Zastava“, ima 26% društvenog kapitala… (Isključen mikrofon.)

Zahvaljujem se na primedbama i sada samo da to malo pojasnimo.
Što se tiče nadležnosti direktora BIA nema ni jednu novu nadležnost, ista su mu od osnivanja Agencije i ima iste nadležnosti kao što je imao i do sada. Potpisuje rešenja zato što kao i u bilo kom drugom organu direktor potpisuje rešenja. Naravno da ne može da zaposli koga hoće. Postoje procedure, vrlo je precizno određeno ko ispunjava određene kriterijume. To što to ne stavljate u oglas i ne pravite od toga javnu stvar, to je druga stvar, ali sve je vrlo jasno i predviđeno unutar samog organa, a organ se kontroliše, kao što znate, između ostalog, i od strane ovog parlamenta.
Što se tiče odbrambene industrije Srbije, znate, novac se traži, kapitalizuje se onda kada nešto vredi, kada nešto imate. Da smo to radili 2012. godine ne bi dobili ništa. Godine 2012. samo da vam kažem, odbrambena industrija Srbije je imala ugovorenih poslova u vrednosti od 154 miliona dolara. Ove godine ima ugovorenih poslova u vrednosti od 713 miliona dolara i zaposleno preko 3.500 ljudi više nego te 2012. godine. Dokapitalizaciju tražite kada ima vrednosti. To je kao da ste prodali aerodrom 2012. godine, taman tako biste zaradili, a pogledajte koliko se zaradilo danas.
Znate, moramo da budemo realni, jesmo li sigurni da će uvek prilike u svetu, na ratištima biti ovako, uslovno rečeno, povoljne za našu odbrambenu industriju Srbije? Da li će se baš uvek tražiti ovaj proizvod i program koji mi imamo ili treba da se pripremimo novcem i iznad svega tehnologijom do koje ne možemo da dođemo na drugi način i da se spremimo za neku sledeću stepenicu, za neko sledeće vreme?
Danas, kao što vidite, ratovi koji su sada aktuelni, pričamo o industriji naoružanja, ne može tu da se bude mnogo fin, to je tako jednostavno, vi prodajete nešto što nije baš najlepša stvar na svetu, prodajete sredstvo koje će ubiti drugo ljudsko biće, ali to je tako, zato to postoji, su u tehnološkom smislu vrlo primitivni. To su neobučene velike armije koje troše velike količine municije. Mi proizvodimo municiju. Mi smo na prvom mestu municijaška proizvodnja. Da li će biti tako i za 10 godina? Ne znam, ali zato moramo biti spremni sada da dođemo do novca i tehnologije koja će nas spremiti za 10 ili 20 godina. To je ono što treba da znamo i da razmišljamo.
Što se tiče tajnosti podataka, samo da vam kažem da je u prošlom rešenju zakona ovako je glasila norma – tajni podaci koji se odnose na sistem odbrane označeni kao podaci od interesa za nacionalnu bezbednost i sistem odbrane prema odredbama ovog posebnog zakona štite se u skladu sa zakonom. To je sve. To znači da je moglo da bude bilo šta, a sada je sve precizirano, vrlo precizno rečeno šta to može da bude.
Dakle, sami sebi smo u tom smislu vezali ruke i odredili šta je to tačno, koji su to podaci. Da smo hteli da podaci budu široki i da niko ne može da nas kontroliše ostavili bismo staro rešenje. Tako da sam očekivao tu podršku, a ne kritiku, ali dobro. I to je u redu.
Što se tiče obaveze vojne policije da uhapšena lica predaje civilnoj policiji, nije to naša odluka. To je ZKP. ZKP donosi, uređuje nadležnosti tužioca, a tužilac je taj koji nama naredi gde mi vodimo uhapšena lica ili ne. To nema nikakve veze sa našom odlukom i nema veze ni sa ovim zakonom. Dakle, ZKP je zakon koji reguliše ovo ponašanje, nikakav drugi, i to nema nikakve veze sa nama. To je verovatno samo pitanje nerazumevanje.
Što se tiče Inspektorata, na čelu Inspektorata nalazi se general. Na svako generalsko mesto ukaz o imenovanju generala na generalsko mesto mora da potpiše predsednik Republike tj. vrhovni komandant. Dakle, nema mogućnosti da to prođe bez, kao što vidite, striktne civilne kontrole. Ministar odbrane predloži, vrhovni komandant tj. predsednik Republike to prihvati ili ne prihvati zato što je general u pitanju. Nema drugog načina.
To što ste vi tražili, a vi ste eksplicitno rekli da predsednik Republike odlučuje o tome, niko drugi ne može da odluči o tome, to je jednostavno tako. Naravno, inspektor o onome što radi obaveštava ministra odbrane i predsednika Republike. Dakle, u potpunosti je ispoštovana upravo takva procedura. Hvala.

Nije nikad dobro svesti raspravu na ličnost, jer mi ovde slušamo zapravo da se nekom ne dopada direktor BIA. Odmah da vam kažem da je Bratislav Gašić bio izuzetno dobar ministar, da je odličan direktor BIA i da će imati izuzetne rezultate, kao što ih već sada ima. Tako da možemo da budemo samo zadovoljni zbog tog izbora i nikako drugačije.
Ovim zakonom se uređuje sistem koji omogućava i direktoru BIA da radi u punom kapacitetu i BIA da radi u punom kapacitetu. Kao što su svi vojni zakoni o kojima ovde raspravljamo doneti uz saglasnost i posle duge rasprave unutar sistema. Svaki deo sistema Ministarstva odbrane i Vojske Srbije je dao svoje mišljenje i na kraju se složio sa svakom od odredbi, tako je bilo i sa BIA. Dakle, to su zakoni koji služe sistemu, a ne ko se nalazi na njihovom čelu, ali ponavljam još jednom Bratislav Gašić je dobra vest za BIA i odličan direktor BIA, baš kao što je bio odličan ministar odbrane.
Mi smo kao što se zna, odnose sa Republikom Srpskom podigli na najviši mogući nivo. Mi smo prva Vlada i to je bilo na inicijativu tadašnjeg predsednika Vlade, Aleksandra Vučića, uveli četiri zajednička datuma koja obeležavamo sa Vladom Republike Srpske. Niko to pre nas nije uradio. Mi smo ti koji to radimo i koji produbljujemo specijalne odnose i specijalne veze.
Samo da vam kažem da smo u protekloj i ovoj godini preko tri miliona evra ugovorili poslova sa Odbrambenom industrijom Republike Srpske, preko tri miliona evra i to omogućava život Odbrambenoj industriji Republike Srpske. Mislim da je to od ogromnog značaja i govori kakva je orijentacija ove Vlade i kako radimo.
Po pitanju starešina, penzionisanih oficira naše vojske, naravno da su oni naše blago i naravno da smo ponosni na njih. Zato upravo i radimo na tome, o vraćanju onih koji to mogu da budu, svojim stručnim kvalitetima koji to zaslužuju, da tamo gde je moguće, a na prvom mestu kada kažem moguće, mislim na predavanja na našim školskim ustanovama, gde mogu da prenesu svoje znanje i svoje iskustvo. Mi to već radimo, to niko pre nas nije radio, a mi to radimo.
Moram da kažem da rat jeste završen time što je potpisan vojno-tehnički sporazum u Kumanovu i njegov naslov je – Uslovi za prekid neprijateljstava. Dakle, nije bila nikakva kapitulacija kao što neki vole da kažu, ali uslovi za prekid neprijateljstava. Tako je završena NATO agresija na SRJ. Između ostalog i donošenjem Rezolucije 1244, koja definiše KiM kao teritoriju pod privremenom upravom UN. Pošto su pod privremenom upravom UN, mi se pozivamo na Rezoluciju 1244, mi smo jedna od članica UN, pa je onda sasvim logično da budemo i da učestvujemo između ostalog u mirovnim misijama koje te UN sprovode.
Nema tu ničega što može biti loše za nas, naprotiv, to ne samo da omogućava našim vojnicima i našim oficirima da se usavršavaju. Omogućava i čitavoj našoj vojsci da usvaja nova znanja, da odgovara na nove izazove, sve ono što savremeni svet u kome živimo traži i očekuje od nas.
Kada ste rekli 700, nije to 700 u jednom trenutku, 700 vojnika i oficira. To je ukupno 700 vojnika i oficira, lekara, medicinskog osoblja, koji će u svim rotacijama u toku godine biti na dužnosti. Negde oko 300, 318 ih bude u jednom trenutku. Dakle, nikada ih ne bude 700. Da se i tu razumemo.
Kada govorimo o SOF-a sporazumu, zahvaljujem se na intervenciji, ali želim da vam kažem da Sofa sporazum je aktivan samo onda kada Vlada Republike Srbije da odobrenje za svaki pojedinačni slučaj. To nije nešto što je ad hok i što je unapred i što je za sve. Svaki pojedinačni slučaj mora da se najavi, a mi moramo da damo saglasnost da li ćemo to da uradimo ili nećemo. Takođe, ma kako to izgledalo, nemojmo potcenjivati svoju zemlju, taj sporazum se određuje na bazi reciprociteta. Znači, da i naša vojska može da se kreće na taj način. Nemojmo smo smejati našoj zemlji, naravno, nikad ne očekujete od naše zemlje, vidim kako se smejete, nemojte očekivati od naše zemlje, ona je nebitna, ona nikad, možda hoće. Možda će nam jednom trebati prolaz naših trupa. Nemojmo se smejati pre nego što se to desi, možda će se i desiti. Videćemo. Uvek verujem u svoju zemlju i verujem u njenu snagu i verujem da nam to može biti potrebno.
Po pitanju Partnerstva za mir, kao što znate, mi smo vojno neutralna zemlja i mi smo rekli svima – naš nivo saradnje sa NATO, optimalni nivo saradnje je Partnerstvo za mir. Samo da podsetim sve koji ne znaju, a mislim da većina zna, u Partnerstvu za mir su članice i Ruska Federacija i Belorusija. Ako je nekom potrebno i neko opravdanje, a nama nije potrebno nikakvo opravdanje, to su naši interesi, mi smatramo da tako treba da radimo.
Ako se plašimo privatizacije odbrambene industrije Srbije, onda ovaj zakon moramo oberučke podržati, zato što odbrambena industrija Srbije sada ni na koji način nije izdvojena od Zakona o privatizaciji. Ona sada može da se privatizuje kako god hoćete. I samo zahvaljujući čvrstoj odluci Vlade i političkoj odluci Vlade ona nije privatizovana, inače bi mogla da bude privatizovana danas, dok ne donesemo zakon, odmah.
Što se zakona tiče, Zakona o privatizaciji, odbrambena industrija Srbije je potpuno ista kao i neko auto-prevozničko preduzeće u vlasništvu države, kao „Lasta“. Potpuno isto, nema nikakve razlike, odmah može da se proda. Kad donesemo ovaj zakon, ona postaje od posebnog značaja za funkcionisanje države i više ne može da se proda. Možete da dokapitalizujete do nivoa 49% i to, kada govorimo o stranom ulagaču, ne može nijedan strani ulagač da ima 49% nego po 15%. Ne može više od toga. Ne može.
Kao što smo i pričali, ne znam koliko ste slušali i da li ste bili u sali kada smo o tome govorili, ali, ako se bojite da će neko doći sa strane, uzeti sve naše tajne, pa zašto mislite da to ne može da bude srpski državljanin? Zašto mislite da neko od direktora naše odbrambene industrije ili bilo koje industrije ne može da bude strani agent? Jel mislite da time što je državljanin Srbije, da je time zaštićen od toga da je strani agent? Ne, baš strani agent i postaje kao državljanin Republike Srbije, i te kako to može da se desi. E, da se to ne bi desilo, bez obzira da li je u pitanju stranac ili naš državljanin, za bilo koje tajne podatke koji su vrlo precizno, posvetite se tome, pročitajte to, možda je dosadno, zamorno je, puno stranica ima, ali pročitajte kako je regulisano šta je sve tajni podatak u ovom zakonu.
Da bi neko mogao da barata tajnim podacima, on mora da dobije sertifikat o tajnosti. Dakle, o mogućnosti da barata tajnim podacima, a taj sertifikat mu ne izdaje čak ni Ministarstvo odbrane, već mu izdaje Kancelarija saveta za nacionalnu bezbednost. Ministarstvo odbrane, kao što sam već naglasio, sprovodi posebnu i vrlo temeljnu istragu, bukvalno, za nekog ko bi želeo da postane suvlasnik nekog od preduzeća odbrambene industrije Srbije. I tek kada se to završi, kada prođe sve to, ide se na Vladu. A posle toga mora da dobije sertifikat o tajnosti podataka, da je uopšte u stanju da upravlja i da rukuje time. Dakle, ne možete da uđete u to. I to je jedina brana. A da li je ovaj pasoš ili onaj pasoš, priznaćete da je to manje važno.
Evo, vi ste govorili, sumnjičili ste neke ljude da su špijuni ili šta već, a to su naši državljani. Dakle, i te kako može naš državljanin da bude osumnjičen za bilo šta ili konkretno to što ste vi rekli. Ja se zahvaljujem.

Hvala lepo.
Ovde su izrečene brojne neistine, pa da počnemo da radimo i na tu temu.
Dakle, ovde je rečeno kako su svi zakoni doneti po hitnom postupku, naravno neistina. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o odbrani, javna rasprava održana 3. do 23. novembra 2017. godine, okrugli sto u Nišu, Novom Sadu, Beogradu, ali kome je to važno. Jednostavno je to tako.
Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Srbije, javna rasprava održana od 3. do 23. novembra 2017. godine, opet u Nišu, Novom Sadu, Beogradu.
Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u mirovnim operacijama van granica Republike Srbije, nadležni odbor Vlada Republike Srbije, još 2016. i 2017. godine, znači dva puta utvrdio da nije potrebno sprovoditi javnu raspravu, jer se izmenama i dopunama samo unapređuje primena zakona, ali kome je to važno, samo zalepite etiketu, urađeno je tako i ništa više.
Predlog zakona o naoružanju i vojnoj opremi, održane dve javne rasprave, dve ne jedna, dve. Prva od 2. do 23. marta 2015. godine u saradnji sa Privrednom komorom Srbije, a druga javna rasprava održana od 26. septembra do 16. oktobra 2016. godine. Dakle, dve javne rasprave održane o jednom zakonu, ali nije važno. Kažite da nije nikad održana i to je u redu. Kao to je neka velika tajna.
Usput da vam kažem, lično sam razgovarao sa svakim od sindikata, sa svakim delom poslovodstva, ali kome je to važno. Dovoljno je da kažete – nije, pa neka se ta neistina pretvori u istinu.
Predlog zakona o vojnom obrazovanju, održane dve javne rasprave. Od 5. do 31. marta 2014. i od 22. septembra do 11. oktobra 2016. godine. Dakle, dve. Opet i tu dve. A bitno nam je da bismo stigli za početak ove školske godine, da bi počeli da radimo, da omogućimo deci da se obrazuju po najboljim mogućim uslovima.
Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o vojno-radnoj materijalnoj obavezi. Nadležni odbor Vlade je utvrdio da nije potrebno sprovoditi javnu raspravu, jer opet ima minimalan broj izmena. Dakle, sve do jednog što je rečeno da je po hitnom postupku nije. Jednostavno nije istina, ali valjda je tako najlakše.
Aleksandar Vučić je bio ministar odbrane 2012. godine. Tada je počela Vojska da se vraća tamo gde joj je mesto na prvo mesto od svih institucija u našoj zemlji. Podsetiću vas da je pre toga, ne samo da nije kupljen ni jedan avion, i da je istopljeno 500 tenkova i haubica, da su produžavali resurse na avionskim gumama. Guma nisu imali, da nije bilo ni čizama, ni uniformi i da su jedinu nabavku koju su imali, sada ćete ćuti šta su kupili od naoružanja i kako su nas opremili od 2000. do 2012. godine. Kupili su nešto „Lend rovera“ i to civilne verzije, ne vojne verzije i puške heklere i koh, tačno 300 komada. To je sve što je za našu Vojsku nabavljeno u svim tim decenijama.
Od 2012. godine, od kako je Aleksandar Vučić, postao ministar odbrane do danas, kupuju se avioni, najmoderniji, remontuju se, modernizuju se, stižu tenkovi, stižu oklopna vozila, pešadije, uvodimo naše proizvode, naše odbrambene industrije Srbije, koje do sada nismo imali.
Uvodimo od Nore, Lazara, Miloša, Malog Miloša i da ne nabrajam šta smo sve napravili, rezerve naše vojske. Materijalne rezerve su više nego što su ikada bile. Nikada nismo imali toliko goriva, toliko hrane, toliko municije, toliko uniformi, toliko opreme, toliko čizama. Nikada nismo imali toliko. Dakle, konačno se o vojsci brine i počelo je da se brine od kako je Vučić postao ministar odbrane 2012. godine, nastavio Bratislav Gašić, kao što će nastaviti odlično da radi i BIA, nastavio je Zoran Đorđević i na meni je da sprovodim to što su oni radili pre mene. Tako je bilo i tako jeste, ali kome je to bitno, bitno je da se napadne politički protivnik i neka to bude najgrubljim lažima.
Mi smo samo u 2017. godini, pa do sada, 2018. godine zbrinuli oko 700 pripadnika Vojske što se tiče stanova. Neki putem povoljnog kreditiranja, neki putem stambene izgradnje, a neki putem fonda Solo. To se nije radilo. To se do 2012. godine prestalo da se radi. Skoro da je bila zabranjena stambena izgradnja.
Zato, kada govorimo o ovakvim stvarima, kada govorimo i instituciji kakva je vojska, onda bi bilo zaista dobro da se uzdržimo od politike, ali vidim da jednostavno nije moguće i teško je to reći nekome ko se usudi da optuži naše službe bezbednosti za ubistvo Olivera Ivanovića na teritoriji koju ne kontrolišemo i znamo da je ne kontrolišemo i znamo da je to po Rezoluciji 1244. Optužiti našu državu za tako nešto, a nije im palo napamet da kažu recimo, na prvom mestu pitam Hašima Tačija šta se desilo ili pitam Međunarodnu zajednicu koja tamo ima efektivnu vlast? Ne, prvo čega se setite pitate naše službe i odmah ih optužite da su krive, nesposobne, maltene umešane u tako nešto.
Ja to ne mogu da razumem. Ne mogu da razumem to, kao što ne mogu da razumem da se najsnažnija opravdanja politike bombardovanja naše zemlje i NATO agresije našu u Srbiji. Niko više u svetu ne pokušava da opravda NATO agresiju. Niko više, čak ni dobar deo funkcionera NATO pakta ne govori više o NATO agresiji kao o pozitivnoj stvari. Ovde čujete kako su zbog neke Vlada 1999. godine ginuli ljudi. Znači, nisu zbog terorizma šiptarskog, nisu zbog toga što su 1998. godine ubijali vojnike i policajce, pa im se moralo odgovoriti, nisu. Nisu zbog toga što su odlučili da sakrivaju svoje skandale i šire svoj uticaj, svoju politiku 1999. godine, nisu. Nego, zbog politike srpske države i njene Vlade. To ne možete da čujete u NATO paktu. To u NATO paktu vam više niko ne kaže.
Kada razgovarate sa funkcionerima NATO pakta, oni vam ne kažu tako nešto. Vi čujete u Narodnoj skupštini Republike Srbije da su za sve krivi Srbi, odnosno oni koji su ih vodili u to vreme. Dakle, nisu krivi ni Tači, ni NATO, kriva je Vlada 1999. godine i krivi su Srbi koji su podržali tu Vladu.
A šta misle Srbi o svakom od nas, rekli su na izborima. E, rekli su na izborima. Pa vidite koliko su dali glasova Vučiću, a koliko miliprocenata su dali vašoj koaliciji. I dali su to sa punim razlogom, nije ih niko naterao na tako nešto.
Kada govorite o odbrambenoj industriji Srbije, imali ste sjajnu priliku da od „Prve petoletke“ u vašem Trsteniku napravite giganta, sačuvate, 2012. godine, kada se došlo da se spasava „Prva petoletka“. Otiđite među radnike „Prve petoletke“, pitajte ih kako je sad a kako je bilo u vreme te vlasti? Pitajte ih kako je bilo u to vreme kada su uništavali tu fabriku, kada je planski uništen gigant koji je radio za najveće svetske proizvođače aviona? Mi ga sada spasavamo, vraćamo.
Samo da vas podsetim da je Vlada u kojoj je Aleksandar Vučić bio predsednik Vlade dala preko 40 miliona evra namenskoj industriji, pa i vašem Trsteniku, i vašoj „Prvoj petoletki“ koja je to, odmah da ih pohvalim, odlično iskoristila i sjajno rade sa tim novcem i možemo da budemo ponosni na njih i ponosni na ono što su radili.
A šta misli svet o nama kada je u pitanju odbrambena industrija i kada je u pitanju trgovina oružjem, da vam kažem da je po najznačajnijim međunarodnim organizacijama, po transparentnosti trgovinom oružja naša Srbija, i valjda možemo svi da se obradujemo, bez obzira iz koje smo političke partije, zbog toga, ako možete da se radujete zbog toga, na trećem mestu na svetu po transparentnosti. Prva je Nemačka, druga je Švajcarska, treća je Srbija. Hajde bar da se obradujemo, da se obradujemo svi zajedno i da kažemo – evo kako se ponaša naša država.
Znate li vi, da biste bilo šta prodali od našeg naoružanja, morate da dobijete dozvolu od četiri ministarstva i dve agencije. To skoro da nema nigde na svetu. I onda slušamo ovde kako država švercuje oružje i kako prodaje ko zna kome i ko zna šta. Ovo su zakoni u kojima ne bi smelo da bude politike. U redu je, mrzite Vučića, Gašića, mene, u redu je i to je najmanji problem. Ali, kada govorite o ovim zakonima, govorite o Vojsci Srbije, govorite o BIA, institucijama važnijim od naših odnosa i vaše mržnje. Hvala lepo.

Samo da pojasnimo neke stvari. Naravno, sve to što je ovde rečeno što je nabavljano od oružja ne može da se po vrednosti meri sa jednim migom, a ne sa nečim više. Uostalom svaki pripadnik Vojske zna da sada po prvi put ima dve uniforme, ima nove čizme, a da to nije mogao ni da mašta u vreme kada su terali naše borce i naše oficire iz vojske. Oni koji su se hvalili da im je najveći uspeh što su oterali tolike načelnike Generalštaba u Hag i otpustili toliki broj borbenih oficira, teško da mogu da razumeju ovo o čemu govorimo. Pa zato znate, kad kažu avioni Lasta, a avioni Lasta su sada uvedeni u naoružanje i to šest komada. Sada, zato što smo morali da prođu sve ono što je potrebno da bi jedan avion ušao u naše naoružanje, da se isprave sve greške, da se popravi, da se uradi, da sve bude kako treba. Sada su ušli, ne tad. Dakle, sada je ušlo tek šest aviona Lasta.
I, samo da vam kažem, oni su od silne hvale nabavili znate koliko raketa za migove? Osam. Znate koliko ćemo mi? Mnogo više. Hvala vam.

Hvala.
Što se tiče slanja naših trupa u međunarodne mirovne operacije, Skupština je ta koja odlučuje kada naše jedinice odlaze, kada se vraćaju, kada ih upućuje, Skupština to radi, a mi smo predlog poslali u novembru mesecu. Skupština u skladu sa svojim dnevnim redom može da odlučuje kako misli da treba. To je njeno suvereno pravo na koje ne može niko da utiče. Jedan od razloga zašto donosimo izmene zakona jeste upravo to da ne bi morali da opterećujemo Skupštinu da onog momenta kada jednom usvojimo da naše jedinice, da naše trupe idu u mirovne operacije, a ne menja se karakter mirovnih operacija, da ta odluka važi dokle god traje mirovna operacija u skladu sa odlukama koje je Narodna skupština podržala i prihvatila.
Dakle, nemojmo onda to napadati, nego da vidimo da je to rešenje koje svakako dobro funkcioniše.
Samo da znate, po svim istraživanjima, ne znam koja ste istraživanja vi gledali, Vojska je sada najpoštovanija institucija u našoj zemlji, a pošto se kod nas rade neprekidno, u inspekcijskom nadzoru se uvek rade anonimne ankete sa pripadnicima Vojske, da znate da nivo zadovoljstva raste, nije dovoljno i nikada nije biti dovoljno i daćemo sve od sebe da bude bolje, ali da znate da raste, i evo, da se i vi obradujete.
Što se tiče opremanja Vojske, rekao sam već koliko naoružanja smo nabavili. Ali, evo, samo o tim uniformama. Mi smo zaključno sa decembrom mesecom naručili i platili 35.000 čizama i 22.000 pari uniformi, naručili i platili. Svaki pripadnik aktivne Vojske će imati dva para uniformi i nove čizme. To nije bilo od JNA. Trebalo bi valjda svi da se obradujemo tome.
Znate, činjenica je, i to nije ništa sporno, da plate moraju, mi bi voleli da budu veće, ali su plate veće nego što su ikada bile. Godine 2012. profesionalni vojnik je primao 33.000 dinara, danas 39.764 dinara, 2012. godine podificir je imao platu prosečnu 43.686 dinara, danas 52.824 dinara, oficir 63.428, danas 74.030. I, računajte, bez inflacije, nema inflacije, nema obezvređivanja dinara. Imamo najnižu inflaciju ikada i najniži evro ikada.
Dakle, i to svakako govori da se trudimo da poboljšamo kvalitet, trudimo se. Evo samo da vam kažem jednu sitnicu koja znači vojnicima. Ne znači ništa, naravno, nama koji nismo u samoj vojsci Srbije, koji ne kupujemo u kantini, koji se ne hranimo u kantini. Imamo najniže cene u kantinama ikada. U vreme vlasti te stranke o kojoj ste vi govorili cena u kantinama su bile iznad cena u prodavnicama. Sad više nisu. Sad su onako kako treba da budu, pa i to utiče na standard vojnika i utiče na standard života.
Znate, za ukupno povećanje plata u Vojsci Srbije izdvojeno je oko negde dve milijarde dinara i nešto preko toga. Samo vojni penzioneri o kojima ste ovde govorili, samo vojni penzioneri koji su tužili državu Srbiju zbog odluka ministra Šutanovca koje je Ustavni sud proglasio neustavnim su dobili od države Srbije preko pet milijardi dinara. Znači, dvogodišnje povećanje Vojske Srbije, plata Vojske Srbije nam je otišao na penale zato što ministar Šutanovac nije hteo da sprovodi Ustav i zakon. Samo to.
Kad govorite o standardu vojnika i penzionera, setite se i ovoga, samo ovde je država Srbija izgubila pet milijardi dinara koje je dala na penale i najvećim delom su otišli sudske troškove, otišli na advokatske troškove i dobar deo smo spasili zato što smo se vansudski dogovorili sa penzionerskim udruženjima da nas ne bi tužili do kraja, jer to su ljudi koji vole svoju državu i koji su bili spremni da učestvuju u tome da pomognu svojoj državi.
Dakle, pet milijardi dinara smo sa svim ovim izgubili zato što vaš ministar nije bio u stanju da poštuje Ustav i zakon i to je odluka Ustavnog suda, a ne moja ili bilo koga drugog.
Naravno da se ja ovde optužujem za nekakvu nediplomatičnost, zato što ne volite istinu. Ja ne razumem kakva je to diplomatija u kojoj se ne govori istina. Šta sam ja to pogrešno rekao? To je kao kad slušam gospodu iz Hrvatske koja uvek kaže – ima teške ili zapaljive izjave, a nikad ne kažu koje su to izjave. Zar nije Alojzije Stepinac bio vikar ustaške vojske? Zar je sramota reći istinu? Zar nije činjenica da su se na grobu jasenovačke dece pojavile zastave „Za dom spremni“? Da li treba ćutati, da se pravimo zbog diplomatije da se to nije desilo?
Nije ova vlast i vlast koju vodi Aleksandar Vučić… Citiram Borisa Tadića – mi Srbi smo za prsa krivlji za rat u Hrvatskoj. To nije takva vlast. Mi nismo ti. Da opet citiram, sećate se razgovora sa dragim Ivom, e pa znate u vreme kada smo mogli da rešimo pitanje imovinskih prava Srba proteranih iz Hrvatske, kada smo mogli da rešimo pitanje njihovih penzionih prava, njihovih imovinskih prava, njihovog radnog staža, u vreme kada je Evropska komisija rekla hrvatskoj državi da mora najpre o svimo ovim pitanjima da se dogovori sa srpskom državom, pa tek onda da uđe u EU, mi smo govorili o dragom Ivi i džentlmenski rekli sve ćemo to rešiti kada postanete članica EU.
Kao što vidite, postali su članica EU, umeju nas da zadržavaju na tom putu, a nisu nam učinili ništa od ovoga što smo tražili. Imovinska prava nisu rešena, penzije nisu rešene, nisu rešena pitanja radnog staža, nije rešeno sve ono što smo mogli da rešimo tada kada smo trebali da govorimo istinu i da budemo hrabri. Mi smo tad govorili „dragi Ivo“ i da smo za „prsa krivlji za rat“ i zbog svega toga sačekaćemo kada postanete članovi EU. Oni su članovi EU, a mi ostali bez penzija, imovine i svega ostalog bez čega su ostali Srbi u Hrvatskoj. To ova vlast neće. Hvala.

Ja bih da se zahvalim i vama gospodine Đukanoviću i gospođi Miladinović na zaista, očigledno, pažljivom čitanju i sa zaista velikim strpljenjem ne samo što učestvujete na sednici, nego što ste uložili veliki trud da ovaj obimni dokument pročitate i da izvučete iz njega ono što smatrate da je najbitnije.
Stvarno želim da kažem, evo, jedna od stvari koju niko nije primetio, a jeste zaista veoma važna, ljudski važna, a to je da ono naše dete koje završi Vojnu akademiju, a iz bilo kog razloga njegovo zdravstveno stanje se pokvari, razboli se dete, povredi se ili desi se bilo šta slično, ako je završi, ne može da bude oficir, ali zašto ne može da bude zaposlen u sistemu odbrane? To je ljudska stvar. Mi smo se trudili da na puno tih malih primera, gde god smo videli način gde možemo da pomognemo našem pripadniku, gde možemo da pomognemo našem pitomcu, našem gimnazijalcu da to i uradimo.
Imali smo nekoliko, evo, prošle godine smo imali primer dva naša dečaka, našli su im srčanu manu koja nije bila na početku. Oni su završili školu i ne mogu da budu oficiri. Pa, jel treba da bude bačeno četiri godine njihovog života? Naravno da ne treba. Eto, to je način i hvala što ste to primetili, kao što želim da zahvalim poslaniku Đukanoviću na onome što ste primetili, to je suštinski važno.
Setite se koliko puta je bilo pitanje da li ćemo zadržati vojnu neutralnost ili nećemo, pa, evo i u zakonu. Znači, morate da promenite zakonom. To ne možete, nije to tako lako i tako jednostavno. Nije to više politička odluka danas ćemo jedno, sutra drugo, nego to je temeljna orijentacija ove države. I hvala što ste to primetili. To je stvarno od izuzetnog značaja.
Bilo je ovde pitanja o tome ko ima kakvu kvalifikaciju. Znate, ja sam, ako to nešto znači, političar, to ne mora ništa da znači, ja sam završio visoke studije bezbednosti i odbrane. To je najviša škola u sistemu našeg vojnog obrazovanja. Najviša, nema više od toga. Ovo što nosim ovde to znači. Nisam završio FBI kurs, priznajem. To ne mogu da završim, FBI kurs ne mogu da završim, sigurno ne bih mogao da budem primljen tamo, ali visoke studije bezbednosti i odbrane Vojske Srbije mogu i jesam i veoma sam ponosan zbog toga. Nije to glavna stvar.
Hajde sada i to da sklonimo sa strane. Hajde da budemo potpuno realni. Da li stvarno neko misli da ijedan civilni ministar odbrane zna više o Vojsci Srbije nego načelnik Generalštaba koji je čitav svoj život proveo u vojsci? Ne zna i ne treba da zna. Naopako bi bilo da znam o vojsci više nego general Diković, koji je čitav život proveo u vojsci. Veći je problem u tome što su prethodni ministri u vreme DOS-ove vlasti mislili da znaju više o vojsci nego od vojnika, i tako su se i ponašali.
Šta je moj posao u vojsci. Moj posao je da imam veliki budžet. Moj posao je da promenim zakone, tako da ti zakoni odgovaraju pripadnicima Vojske, da obezbedim da istraživanja idu tako da dobijemo što više dobrog i kvalitetnog naoružanja, da obezbedim kao političar da imamo otvoren prolaz kao vojska u drugim državama, u drugim ministarstvima odbrane. To je moj posao i ja se trudim da ga radim najbolje što mogu, a naravno da će načelnik Generalštaba i svako od ovih generala, svako od ovih oficira ovde, da zna više o vojsci. To im je posao, tako treba da bude i onda svako radi svoj posao. Moje je da obezbedim da oni funkcionišu i da se bore za svoju zemlju. Moje je da obezbedim prijatelje, moje je da obezbedim komunikaciju, moje je da obezbedim da Vojska može da napreduje i raste. Ko će to da radi? Vojnici, pa zato ih plaćamo, zato ih školujemo i zato su oni važni. Tu se mi razlikujemo.
Mi razumemo da upravljati vojskom i učestvovati u upravljanju vojskom je najveća čast, a nije nikakva komandna dužnosti gde se vi postali gospodar preko 30 hiljada ljudi i tako se ne i ponašamo. Mi smo zahvalni ovim ljudima u uniformi na njihovom požrtvovanju i hrabrosti i oni treba da znaju više, a mi treba da možemo da im omogućimo da njihovo znanje bude pretočeno u svakodnevni život pripadnika Vojske Srbije i da čuvaju našu zemlju. Hvala.

Da se zahvalim još jednom svim poslanicima koji su pre govorili, pa evo sada da malo pojasnimo stvar. Dakle, prosečna plata oficira nije 63 hiljade, tolika je bila 2012. godine. Sada je 74 hiljade dinara. Molim vas da vodite računa i o tome, povećali smo dnevnice, sa 800 dinara su otišle na 1.100 dinara. Dakle, i to ulazi u ukupna primanja. Takođe ulaze i uvećani troškovi stanovanja za one koji nemaju rešeno stambeno pitanje, a za one koji rešavaju stambeno pitanje, pitanje putem povoljnog kreditiranja od strane Vojske, i dalje dobijaju uvećane troškove, tako da im Vojska i na taj način smanjuje ratu, što je, priznaćete, nešto što biste u civilstvu mogli samo da maštate da je to moguće a zaista nije. Takođe imamo i dodatke na specifičnu službu, to je kada ste pilot, specijalac itd, pa to dobijate.
Naveli ste brojeve koji se odnose na plate naših vojnika na dobrovoljnom služenju vojnog roka. Da vas obradujem da su za sve pripadnike koji dobrovoljno služe vojni rok, zatim za sve naše kadete, za sve naše pitomce takođe povećana, naredbom vrhovnog komandanta, primanja za 10% od 1. marta. Dakle, i njima su povećane nadoknade.
Kao što vidite, gde god možemo i kad god možemo radimo na poboljšanju standarda svih naših pripadnika, bez obzira u kom delu Vojske oni bili.
Takođe, uveli smo nešto što godinama jednostavno nije bilo moguće, evo, tu su i penzionisani generali, pa znaju da je to nekada u JNA bilo moguće, a u Vojsci Srbije skoro da se to ne pamti, a to je da smo uveli i dnevni bon za ishranu koji su i do sada dobijali Bataljon specijalne policije „Kobra“, ali sada dobija i Specijalna brigada i uskoro ćemo, nadamo se, imati budžetske mogućnosti da to proširimo i na pripadnike vojne policije i na pripadnike izviđačkih jedinica, što puno znači. To je veliki broj ljudi i to puno znači našim pripadnicima kada dobiju, jednostavno, kao da su dobili novac koji mogu da potroše u kantini, bilo za svoju ishranu, bilo da kupe nešto što je potrebno njima i njihovim porodicama.
Po pitanju stanova i stambene izgradnje, zato smo i pokrenuli ovu veliku aktivnost oko izgradnje stanova za pripadnike bezbednosnih struktura. U pravu ste sa brojevima, veliki broj naših pripadnika nema rešeno stambeno pitanje, ali na ovaj način se to rešava i prvi put od JNA i od SFRJ to se rešava ovako masovno. Možda je malo, ali je značajno. Pitajte pripadnike Prve brigade u Novom Sadu kada su poslednji put dobili stanove? Sada su dobili nakon bukvalno decenije, sada je u Novom Sadu podeljeno nekih 14 stanova. Dugo, dugo to nije bilo, ali čim nešto može, mi to i uradimo. Radi se na kasarni „Jugovićeva“, to što ste rekli u razgovoru sa gradonačelnikom Vučevićem. Uskoro treba da potpišemo sporazum po kome se u kasarni „Jugovićevo“ određuje koliko stanova dobijamo, a grad Novi Sad počinje da nam gradi, da projektuje, pa da nam gradi bazu „Majur“. To je nešto što će takođe biti velika stvar. Mi decenijama nismo imali veliki novi vojni objekat.
Vidite, stvari se menjaju i manjaju se na bolje. Hvala.

Zahvaljujem generalu Deliću na zaista iscrpnom izlaganju i na energiji koju je uložio u proučavanju svih ovih zakona, pa bar ono što mogu da odgovorim, da kažem, kada je u pitanju bila terminologija oko poslovođenja, i slažem se, ja više volim srpske reči koje zvuče kao srpski jezik, ali to je prilagođavanje sa civilnim Zakonom o visokom obrazovanju i tamo piše da se poslovodi, to je jednostavno usaglašavanje, nije do nas.
Što se tiče datuma koji ste naveli to ćemo proveriti. Ni jedan vojnik, ni jedan policajac koji su stradali, koji su poginuli ne sme da ostane van zaštite države zato što mi smo datumski to regulisali. Dakle, proverićemo i videćemo ako ima jedna, jedna žrtva naći ćemo načina da bude u datumu ili šta god, ne sme niko da izgubi pravo zato što to u tom trenutku neki datum nije odgovarao. To ni slučajno. To, hvala na tome, obratićemo posebno pažnju.
Što se tiče dostavljanja izveštaja generalnog inspektorata, to u stvari nije po zakonu. Može izveštaj generalnog inspektorata može da dobije samo ministar odbrane i vrhovni komandant, niko drugi. Tako da, ukupni možemo da napravimo, ali ne možemo da napravimo pojedinačno, jednostavno to ne može.
Što se tiče godišnjeg izveštaja o stanju priprema za odbranu, to je kao što znate, strogo poverljive prirode, a sednica Narodne skupštine ne može da bude zatvorena za javnost, nikada. Ona uvek mora da bude otvorena za javnost. Ne možemo da je zatvorimo, a pogotovo što oni koji bi to slušali morali bi da imaju sertifikat o tajnosti podataka, to nema svaki narodni poslanik, jednostavno je tako. Moramo se pridržavati toga.
I da je takva praksa već ustanovljena, moram da vam kažem od 2011. godine ni jedan godišnji izveštaj o stanju pripreme za odbranu nije razmatran na sednicama Narodne skupštine, ali jeste na odborima i to je sasvim prihvatljivo rešenje i uostalom, 2014. godine predsednik Odbora za odbranu i unutrašnje poslove je i prihvatio upravo ovo rešenje.
Mislim da to, sve stranke su zastupljene, svi članovi odbora imaju odgovarajuće sertifikate o čuvanju tajni i rukovanju podacima, tako da mislimo da je to sasvim u redu. U krajnjoj liniji nije politička stvar.
Što se tiče VTI, njemu poklanjamo posebnu pažnju. Potpuno ste u pravu, VTI je mozak naše industrije. Bez VTI nema ničega. On je taj koji je razvoj, on je taj iz koga i odbrambena industrija Srbije crpi nove projekte, crpi nove ideje, crpi u krajnjoj liniji nove tehnologije. Između ostalog, zato smo i u ovom zakonu uveli rojaliti, dakle, uveli nadoknade VTI, jer do sada odbrambena industrija je koristila patente VTI, koristila znanje VTI, a za to nije ništa morala da mu plati. E, pa to je način da ga ojačamo.
Mi takođe razrađujemo pravilnik, nadam se da ćemo imati podršku Ministarstva finansija da se posebno stimulišu inženjeri VTI koji rade na određenim projektima, jer, to je jedini način da ga sačuvate. I upravo i ovo ulaganje u odbrambenu industriju Srbije je način da ga sačuvate da radi ovde, jer vi ne možete da se nosite na tržištu. Možete li da zamislite koliko košta jedan inženjer koji projektuje raketu? Mi nikad nećemo moći da platimo. Nikad. Na ovaj način kada dođe neko ko će imati interese velikim novcem da ga zadrži ovde, možda ćemo ga zadržati. Ovako nećemo. Budimo realni. Nećemo ga zadržati.
Znate, evo hladno termovizijski detektor, linija za proizvodnju toga što je sad svetski hit, košta između 500 i milijardu evra. Da li nam je to potrebno? Jeste. Da li bi bilo jako dobro da to možda? Bi. Da li ćemo imati taj novac? Nećemo. Na ovaj način možda možemo da ga imamo. Možemo da dovedemo tehnologiju. Tehnologiju čak i mnogo primitivniju, da ne govorimo sada ovo je zaista sada sofisticirano, ovo je svetski vrh, ali govorimo recimo o polimerskoj dršci koju mi nemamo, zato je naš pištolj mnogo skup. Zato naš pištolj vi pravite od kilograma aluminijuma. Nemate polimersku dršku za njega. Kad budete imali tu liniju, koju treba neko da donese, treba neko da plati i pravićete ga i biće mnogo konkurentniji, biće mnogo jeftiniji itd. Samo jedan od primera, i samo da se vratim još jednom na ovu važnu stavku oko produženja vremena vojnicima po ugovoru.
Vidite, kada je doneta odluka, politička odluka, naravno kao i svaka o uvođenju profesionalne vojske. Smatralo se da će profesionalni vojnik biti do svojih najboljih godina, do 40 godina života kada je čovek negde u najvišoj fizičkoj snazi i intelektualnoj, itd. I posle toga on više neće biti potreban vojsci, ali će mu država obezbediti novac za njegovu otpremninu, obezbediće novac da on može da ode, da započne nešto svoje i da bude stimulisan u krajnjoj liniji da ode i da radi tih dvadesetak godina, siguran da će imati značajan novac kada bude odlazio. Taj novac nikad nije obezbeđen. I zbog toga je ta odredba od 40 godina.
Na nama je sada tog vojnika koji možda više nije u najboljoj fizičkoj kondiciji, nije više na tom nivou, ali može da radi neke druge dužnosti u vojsci, pogotovo za specifična zanimanja koja ne možete da ih nađete da ih nađete na tržištu rada, treba da ga obučite dug vremenski period, nije da mi sada imamo ni mnogo bogatije zemlje, ni mnogo razvijenije vojske koje nemaju obavezu služenja vojnog roka, nemaju neki neograničeni rezervoar mladih ljudi koje odmah možete da stavite u funkciju. Nema. Morate da radite sa onim što ima i onda morate da stimulišete tog vojnika da on sa svojih 20 godina uđe u vojsku i da kaže – Pa dobro, bar ću ostati do penzije.
Sa druge strane, što vi odlično znate, nemamo mi taj broj formacijskih mesta za sve podoficire, ne može svako od njih da postane podoficir u vojsci, za one koji ne znaju, nije moguće da dobijete viši čin ili unapređenje ukoliko ne postoji upražnjeno mesto za vas sa tim činom, inače bi ste imali, ne zna, hiljade vodnika koji nemaju vod, koji nemaju ono što mogu da rade, nemaju mesto gde će da rade. Dakle i tu je problem.
E sad, upravo zbog toga, mi smo se borili sa tom dilemom, nije to nama ništa novo, ali zato smo i uveli ovo da produžavate ugovor na po tri godine da bi uvek ostajao onaj ko zaslužuje. Dakle, nećete vi odmah u startu reći – Ostaješ do 53 godine, nego na svake tri godine, što je duže nego što traži Zakon o radu, na tri godine vi ćete praktično proveravati tog čoveka i stimulisati ga da uvek bude što bolji da bi ostao do kraja. Mi ćemo se truditi da nađemo prostor za njega i prostor za njegov rad.
Zaista, još jednom da se vratim na VTI, radimo na tom pravilniku koji je jako važan i zaista očekujemo podršku i to moramo dobiti podršku ne samo Ministarstva finansija, nego čitave Vlade i čitavog društva, decenijama su zapuštani, odlazili su inženjeri, sada moramo da ih zadržimo i da vratimo.
Sada očekujemo prijem, neću da budem neskroman, ali koliko godina nismo primili takav broj inženjera, 10 ili 12 godina nismo primili taj broj inženjera, očekujemo da ćemo primiti 70 novih inženjera, to je za nas, general kaže da ih nismo primili otkako smo ih otpustili. To je 70 mladih inženjera i biće spas za VTI, biće velika promena. Hvala.

Celo jutro slušamo partije DOS-a koje stavljaju primedbe na to što se vojska naoružava, što se vojska oprema, što se vojska modernizuje i postavlja se pitanje zašto i za koga? Svaka vojska, nijedna pa ni srpska, se ne pravi preko noći, ona mora kontinuirano da se razvija, jer ukoliko zaostaje, kao što je zaostajala od 2000. do 2012. godine, ona prestaje da ispunjava svoju osnovnu funkciju, a njena osnovna funkcija je odbrana zemlja. Da biste branili zemlju, morate da imate jaku vojsku. I da, mi jesmo garant stabilnosti u regionu zato što smo jaki, ne zato što smo slabi. Kad ste slabi, niste garant ničega i nikome i svi se prema vama tako ponašaju.
Zanimljivo bi bilo, recimo, pogledati neko drugo pitanje. Hrvatska je podigla svoje učešće budžeta u BDP-u za odbranu sa 1,23 na 1,30. Možda bi njih trebalo pitati od koga se oni brane, zašto se oni naoružavaju kao članica jednog vrlo moćnog saveza koji bi ih zaštitio? Mi sa tim nemamo razloga da se plašimo, ali moramo da pratimo šta se dešava oko nas. Možda bi bilo zanimljivo pitati Slovence zašto su podigli svoj odbrambeni budžet za 48 miliona evra? Zašto je Češka to uradila za 235 miliona evra, a Slovačka za 110 miliona evra? Zašto je jedna mirna, neutralna Švajcarska podigla svoj budžet, koji iznosi 4,38 milijardi, za 200 miliona evra? Švedska je to uradila takođe.
Dakle, nije ovde u pitanju zašto se mi opremamo i zašto se modernizujemo, već je više pitanje zašto to rade neke druge zemlje za koje bi valjda moralo da bude da su one mirnije i manje ugrožene.
Misliti o Srbiji kao zemlji oko koje će večno cvetati ruže i u kojoj nikada neće moći da dođe do bilo čega što ugrožava našu bezbednost je u najmanju ruku neodgovorno. Ne možete to na Balkanu da kažete nikada. Uostalom, kao što svi dobro znamo, znate, za mir je potrebno bar dvoje, za rat je dovoljan samo jedan. Samo jedan vam je potreban da vam ugrozi bezbednost. Vi tu ni na šta ne možete da utičete.
Hajde da razjasnimo i to, pošto nismo imali prilike da govorimo o vojnom budžetu, vojska ima tri osnovne misije. Prva je odbrana zemlje, druga je učešće u mirovnim misijama, mirovnim operacijama i treća je pomoć civilnim organima vlasti kada dođe do elementarnih nepogoda ili nečega sličnog, kako bismo pomogli civilnim organima da se rešava sa posledicama. Sve te tri tačke su obuhvaćene ovim budžetom. Povećali smo i novac za učešće u mirovnim misijama. Vraćamo sektor civilne odbrane, i ne samo civilne odbrane, baš da bismo mogli da učestvujemo snažnije i u pomoći za rešavanje posledica raznih prirodnih katastrofa, kada je to moguće. Uostalom, setite se 2014. godine, da nije bilo te vojske, za koju se sad čudimo što se naoružava, oprema i što povećava svoj borbeni i brojni sastav, ko bi pomagao Obrenovcu, ko bi spasio Šabac, ko bi bio tu gde je bio. Hvala.

Pošto se ovde nekoliko puta pominjalo ulaganje u vojsku, želim da podvučem još jednom da je svako ulaganje u vojsku ulaganje u našu industriju, ulaganje u naš razvoj, u našu odbrambenu industriju. Svaki metak koji kupimo, kupićemo ga od odbrambene industrije Srbije, tako se otvaraju nova radna mesta. Svaki dobar deo remonta koji radimo naše borbene tehnike radi se kod nas u našim kapacitetima, što je opet ulaganje u odbrambenu industriju, što je osvajanje novih tehnologija, što je nešto što nam je svakako i te kako potrebno.

Javio sam se zbog jednog drugog razloga. Želim zbog naše javnosti da kažem, napad koji se desio na pripadnike UN u Kongu, gde je stradalo 14 pripadnika, izgleda da je ranjeno više od 40, mi tamo imamo osam pripadnika naše vojske. Svi su dobro, svi su zdravo, niko od njih nije povređen i želim da to znaju njihove porodice, želim da to znate vi. Eto, vidite, naša vojska je uvek tamo gde je teško, gde je najteže, čuva mir i drugih i možemo svi zajedno da kažemo – dobro su i neka se čuvaju. Mi ćemo ih čuvati. Hvala.