Bez obzira koliko puta ponovili istinu, uvek će doći neko da kaže neistinu, ja ću svaki put morati da se javim, posle te neistine da kažem, 95 milijardi dinara je odvojeno za socijalna davanja, 95 milijardi u ovom budžetu, 95 milijardi u sledećem budžetu.
Ali, ajde da razložimo, možda ljudi ne razumeju socijalnu zaštitu pa da razložimo. Hajde da probamo ovako. Dakle, tri milijarde 593 miliona 930 hiljada za 5.905 hraniteljskih hranitelja. Za 40.000 porodilja odvojićemo 298 milijardi 500 miliona. Za decu na dečijem dodatku njih 368 hiljada 559 odvojićemo oko 13 milijardi dinara. Za roditeljski dodatak koji prima oko 62 hiljade roditelja, odvojićemo osam milijardi dinara i tako dalje i tako dalje.
Svaki put kada se ovde izađe sa neistinom da će se socijalna davanja uskratiti za jedan jedini dinar, ja ću izaći da kažem, opet ove jednostavne i sasvim razoružavajuće cifre, 95 milijardi bilo u ovom budžetu 95 milijardi, u sledećem budžetu.
Što se tiče toga ko je pobegao, ko nije, dragi gledaoci pošto pretpostavljam da ovo neko gleda, trenutno u sali imamo devet poslanika opozicije i deset ministara u Vladi Srbije.

Ja znam da reč socijalno često zbuni ljude, pa onda ljudi kada pročitaju stavku - dotacija organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja, misle da to ima veze sa socijalnom zaštitom. To nema nikakve veze sa socijalnom zaštitom. Ono što između ostalog pokušavate da kažete, jeste da se dotacija organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja u iznosu od četiri milijarde u prošlom budžetu, a sada dve milijarde, zapravo odnosi na transfer Nacionalnoj službi za zapošljavanje, za isplatu posebne novčane nadoknade. To je inače za ljude koji su imali do pet godina do penzije, a na ovaj način im se pomagalo da dođu do svoje penzije. To je inače pravo, socijalni program koji je rađen mnogo ranije. Ali, ne vredi. No, dobro.
Još jednom da ponovimo samo zbog naših gledalaca, da 95 milijardi dinara, koliko je bilo odvojeno za socijalnu zaštitu i za prava iz oblasti socijalne zaštite, ne za socijalni program, ne za posebnu novčanu nadoknadu, ne za tranzicioni fond, već za prava iz oblasti socijalne zaštite je odvojeno 95 milijardi dinara, koliko je bilo odvojeno i prošlim budžetom. Ja sam i prilikom rasprave o prošlom budžetu slušao potpuno iste priče, da su smanjena socijalna davanja, da ih neće ni biti, da je sve otišlo tamo gde ide. Kao što vidite, evo godinu dana kasnije, nijedno socijalno davanje nije umanjeno, niko nije ostao bez novčane socijalne pomoći, niko nije ostao bez dečijeg dodatka, niko nije ostao bez roditeljskog dodatka, niko nije ostao bez porodiljske nadoknade, niko nije ostao bez tuđe nege i pomoći, niko nije ostao bez uvećane nege i pomoći, niko nije ostao ni bez jednog jedinog socijalnog prava i ni jednog jedinog socijalnog davanja.
Očigledno je potrebno da to ponavljamo, jer neki poslanici jednostavno ne žele da prihvate da je ovo socijalno odgovorna Vlada u kojoj se socijalna davanja nisu umanjila ni za jedan jedini dinar. Duga je noć, mi ćemo strpljivo ponavljati istinu, a vi strpljivo ponavljajte to što hoćete da kažete.

Meni je drago što smo na kraju rasprave svi došli do zaključka da se socijalna davanja ne umanjuju ni za jedan jedini dinar i da je 95 milijardi bilo i da je 95 milijardi sada.
Mi smo socijalno odgovorna Vlada i svakako Vlada koja vraća dugove koje su napravili oni pre nas. Shodno tome, vraćamo dug prema vojnim penzionerima, vraćamo dug prema poljoprivrednim penzionerima. Ono što je sigurno, ova Vlada neće nikom budućem ostaviti dugove. Hvala.

Samo da obrazložim ukratko.
Znate definicija koja je preuzeta, šta je poslodavac i ko je poslodavac, je preuzeta iz Zakona o privrednim društvima, dakle ne može ovaj zakon da promeni Zakon o privrednim društvima.
Mi smo morali da se služimo terminologijom koja postoji u Zakonu. Ono što je takođe važno, ovde se traži amandmanom da se izbaci prevencija, jeste proces obezbeđivanja, nama je prevencija suština ovog zakona, mi ne smemo da izbacimo prevenciju.
Dakle, prevencija mora da bude srž ovog zakona i razlog suštinski zašto ga donosimo jeste da bi smo prevenciju digli na jedan viši nivo i to je razlog što ne prihvatamo amandman.

U ovom članu smo se rukovodili direktivom EU, sa kojom smo dužni da prilagođavamo ovaj zakon i to je stav Evropske komisije, ali mimo toga da li je to stav Evropske komisije ili nije, polazili smo od sledeće pretpostavke, za koju mogu da kažem da je aksiom, nije ni pretpostavka.     Naime, ovde se traži da mi zamenimo reči: „prilagođavanje tehničkom napretku“, odnosno rečenica: „načelo konstantnog praćenja tehnološkog napretka“. Mi smatramo da nije dovoljno pratiti, nego da se mora prilagoditi, mora se delovati. Dakle, nije samo terminološka razlika, nego mislimo da je ovo svrsishodnije. Hvala.

Namera zakonodavca je bila da uspostavimo povećanu bezbednost na radu i da se stalno obučavamo u procesu proizvodnje. Šta smo uradili? Radna mesta sa pojačanim rizikom se proveravaju na godinu dana. Mislimo da je šest meseci prekratak rok i da to ne bi bilo svrsishodno, suviše bismo opterećivali poslodavca, posebno, recimo, zamislite u rudniku, gde imate nekoliko hiljada ljudi, pa sad svakih šest meseci da se proveravaju, to bi bilo previše, ali smo zato uveli jednu normu koja do sada nije bila, da se radna mesta sa manjim rizikom, da se uopšte proveravaju. Do sada nije bilo ove zakonske obaveze i odredili smo na četiri godine, što mislimo da je realan rok.

Uvek je lepo čuti kada se pripadnici bivšeg režima, svakako najnesposobnijeg i jednog od korumpiranijih režima koje smo ikada imali u ovoj zemlji, autora pljačkaške privatizacije, ljudi koji su ostavili preko 400 hiljada ljudi bez radnih mesta samo u jednom pokušaju, a u 12 godina svoje vlasti temeljeno i efikasno uništili našu privredu, ne slažu sa procenom građana Srbije da je ova Vlada veoma efikasna i da ova Vlada uživa poverenje građana, a uostalom to se rešava na izborima.
Znate, ono što se ovde traži nije realno. Šta znači „odmah“? Prvo, vi imate obavezu da radnika upoznate sa pravcem njegovog kretanja, gde je dozvoljeno, gde nije dozvoljeno samom činjenicom da on dolazi na radno mesto. Vi ste dužni to da uradite.
Daću vam primer iz uporedne prakse. U slovenačkom zakonu koji se odnosi na ovom se stavlja reč „odmah“, a onda se dodaje zarez i kaže „što je moguće pre“. Inače, ova formulacija „baš što je moguće pre“ je realna. Šta znači „odmah“? Čim vidite radnika, vi ćete da ga upoznajete. Nećete, nego ćete prvo da uradite ono što ste dužni, a to je da ga prvo upoznate sa pravcem kretanja, šta je opasno, šta nije opasno, gde može da se kreće. To ne radite odmah. To radite čim čovek uđe u proces proizvodnje, a ne kada je zasnovao radni odnos, što bi onda moglo da znači odmah. U pitanju jeste terminološka razlika. Niko ne sme da pusti radnika da uđe u pogon i da se kreće bilo gde, a da ga pre toga nije upozorio na kretanje i koje su njegove mogućnosti kretanja. Hvala.

Rekao bih da ovo vreme koje imate govore o tome koliko ste sposobni. To je nešto što građani odlučuju i bojim se da je to vrhunsko merilo svačije sposobnosti. Ovde sam se pitao kada ćemo prestati da razgovaramo o amandmanima, jer oni koji su nesposobni ne mogu da razgovaraju o struci i amandmanima, nego će doći do politike i pokušavati da se svađaju i pokušavati da izazivaju političku raspravu u tehničkom zakonu, a u kome nema ni jednog jedinog slova politike. Dobro, svako ima svoje birače, pogotovo ako ima birače. Hvala.

Poštovana predsednice, gospodo potpredsednici, uvaženi narodni poslanici, vašoj pažnji danas preporučujemo tri zakonska predloga, odnosno suštinski dva zakona i jednu međunarodnu konvenciju.
Zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti zdravlja na radu je zakon koji je dugo vremena čekao da se donese, odnosno dopune, da se donesu dosadašnjeg zakona. Poslednji put ovom materijom ovaj visoko dom se bavio 2005. godine. Od tada svet se promenio, od tada se privreda promenila, od tada se ambijent u kome se svakodnevno radi i te kako promenio. Na nama je da danas i raspravi koja nas očekuje razgovaramo o konkretnim rešenjima koja u ovom zakonu, odnosno izmenama i dopunama ovog zakona na prvom mestu imaju zadatak da poboljšaju bezbednost i zaštitu radnika.
Povećan broj onih koji stradaju na radnim mestima, nedovoljna obrazovanost osoba koje su zaposlene, a dužne da se brinu o bezbednosti i zaštiti na radu. Licencirana preduzeća, odnosno licencirane firme koje su dužne da svoje znanje prenose na druge, a sami nisu dovoljno stručni da to zaista i urade. Nedostatak kaznenih mera, nedostatak preventive u svakom smislu jeste razlog da se ovaj zakon donese.
Ovaj zakon sam po sebi ne može da reši sve probleme. Ovaj zakon je samo deo šire borbe čitave zajednice kojom se vodi računa i pokazuje koliko vam je stalo do bezbednosti i zaštiti radnika u svakodnevnom obavljanju svojih poslova.
Najveći procenat povreda, pa čak 40% zapravo dolazi tamo gde se radi na crno, zapravo dolazi kod radnika koji su neprijavljeni, samim tim nisu ni obučeni, samim tim nisu ni zaštićeni. Ovaj zakon će pomoći kroz konkretne predloge o kojima ćemo nadam se raspravljati i da se omogući efikasnija borba i protiv sive ekonomije čak i kroz ovaj zakon iako to nije njegova prva i osnovna namena, ali može da pomogne u tome, naravno i kroz učešće odgovarajućih inspekcija.
Svakako da i ovaj zakon, jedan od razloga, naravno, za njegovo donošenje jeste usklađivanje sa odgovarajućim konvencijama. Mi moramo da se prilagođavamo zakonodavstvu EU i shodno tome moramo da prihvatimo i predloge i savete koji su nam na Predlog ovog zakona stigli. Takođe, što je posebno važno.
Značajna je promena da su za lica koja su do sada obavljala poslove vezane za bezbednost zaštite na radu sada značajno povećava potrebni nivo njihovog obrazovanja, veština, znanja, da bi mogli da rade svoj posao. Do sada ta materija nije bila na odgovarajući način uređena, do sada se dopuštalo da oni koji treba da uče druge kako da se odnose prema bezbednosti i zaštiti na radu ne budu odgovarajućeg obrazovnog profila, a onda ne možete ni očekivati da rezultat njihovog rada bude posebno bolji.
Trenutno u našoj zemlji radi 630 preduzeća koja imaju odgovarajuću licencu za poslove iz bezbednosti zaštite na radu. Sada po prvi put ne samo što povećavamo nivo njihovog obrazovnog statusa mi i ograničavamo trajanje licence na pet godina i pooštravamo uslove za izdavanje licence. Ovo je veoma važna materija, jer je shodno tome ova materija ne može biti ostavljena baš svakome da radi.
Sledeći zakon, odnosno izmene i dopune zakona koji preporučujemo vašoj pažnji jeste Zakon o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i njihovoj zaštiti. Na ovaj zakon smo čekali od 1998. godine, a priznaćete od 1998. godine do danas nije mali broj naših radnika radi u inostranstvu, naprotiv broj je povećan, ali ako me sad pitate kao ministra zaduženog za rad ili pitate bilo koje vladino telo koje se bavi ovom problematikom koliki broj naših radnika se sada nalazi u inostranstvu, gde rade, pod kojim uslovima rade, ko ih je tamo poslao, ko ih je tamo dočekao, moraću da vam kažem – ne znam i to ne zna niko.
Zakonska rešenja doneta još 1998. godine, što zbog svoje komplikovane procedure, što zbog nedostatka kaznenih mera, što zbog jednostavno nemogućnosti nametanja odgovaraju obaveza poslodavcu ni radniku, jednostavno se nisu primenjivala. Zakon iz 1998. godine se jednostavno ne primenjuje. Mi ne znamo ko gde radi, mi ne znamo ko gde odlazi, mi ne znamo pod kojim uslovima odlazi, mi ne znamo kakav je njegov ugovor o radu, mi ne znamo koja su njegova prava, koje su njegove obaveze, mi jednostavno ne znamo šta se dešava sa našim državljanima kada pređu našu granicu.
Ovim izmenama i dopunama ovog zakona mi uspostavljamo odgovarajuće obaveze poslodavca. Olakšavamo značajno svu papirologiju koja mu je potrebna, skraćujemo mu vreme koje je za to potrebno. Videćete na osnovu dva vrlo jednostavan dokumenta, dva jednostavna papira koja se dobijaju na osnovu uvida u Centralni registar obaveznog socijalnog osiguranja, mi ćemo znati sve o onome ko upućuje, ali ćemo znati i onome ko je upućen.
Ne možemo mi, i nemojte da naša javnost ima zabludu da mislimo da mi sada možemo da kontrolišemo kakvo je stanje na gradilištu na primer u Nemačkoj ili u Rusiji gde ode naš radnik. Mi to možemo da uradimo kroz jedan drugi institut koji se zove, a to su ugovori bilateralni, sporazumi, bilo između naših vlada, bilo između inspekcija nadležnih za postupanje u ovim slučajevima i to je nešto na čemu intenzivno radimo, ali kroz ovaj zakon ne možemo.
Šta možemo? Možemo da kontrolišemo poslodavca sve vreme ono ko je poslao našeg radnika moći ćemo da kontrolišemo kako se odnosi prema njemu, moći ćemo da imamo između ostalog predviđene su i osobe za kontakt koje će biti dužne da nam daju svaki podatak kada mi to zatražimo. Moći ćemo da znamo da li se ugovorne obaveze koje su zaključene ovde i koje su nam dostavljene i za koje znamo kakve su, da li se zaista poštuju i na koji način se poštuju.
Dakle, mi kontrolišemo poslodavca na teritoriji Republike Srbije onog ko je poslao radnika, a kroz bilateralne institute možemo bar jednim delom u zavisnosti i od odnosa naše zemlje sa nekom drugom zemljom, ili naše inspekcije sa nekom drugom inspekcijom, možemo da saznajemo i šta se tamo dešava. Ovaj zakon je predvideo i odgovarajuće kaznene odredbe. Ovaj zakon želi da maksimalno poboljša položaj radnika koji odlazi da radi u inostranstvo. Povod za donošenje ovog zakona jeste bila tragedija koja se desila našim radnicima u Rusiji, ali to je nešto što je trebalo raditi odavno, mnogo pre ove tragedije i mnogo pre nego što se bilo šta slično desilo.
Očekujem da ćemo imati plodnu raspravu i o ovom pitanju i da ćemo svi zajedno doprineti da tekst bude bolji. Naravno, kao i Zakon o izmenama i dopunama o bezbednosti zdravlja na radu, tako i Zakon o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremen rad u inostranstvu i njihovoj zaštiti je prošao javnu raspravu.
Svi socijalni partneri su učestvovali u javnoj raspravi, svi su se složili oko konkretnih zakonskih rešenja, brojne njihove primedbe i sugestije su, takođe prihvaćene, konsultovane su i odgovarajuća strukovna udruženja koja se bave ovim materijama i slobodno mogu da kažem da su oba zakona, odnosno izmene i dopune ovih zakona naišle na podršku svih stručnih krugova i posebno socijalnih partnera.
Treći zakon, Zakon o potvrđivanju Konvencije o nadležnostima merodavnom pravu, priznanju izvršenju odluka i saradnji u materiji roditeljske odgovornosti i mera za zaštitu dece, je zaključen pod okriljem haške Konferencije za međunarodno privatno pravo u Hagu, 19. oktobra 1996. godine, a na snagu je stupila 2002. godine. Do sada konvencija, čije sam ime pročitao, je okupila 41 državu ugovornicu, uključujući sve države EU sa izuzetkom Italije, za koju se takođe očekuje da će uskoro pristupiti ovoj konvenciji.
Ratifikacija ove konvencije, je takođe naša obaveza po poglavlju 24, a o njenom pristupanju izjasnio se i o tome razmatrao i pozitivno odlučio, Savet Vlade za međunarodno privatno pravo.
Suštinski, da budem vrlo jednostavan, suštinski smisao ove konvencije je da odredi koji će se zakoni primenjivati na određena roditeljska prava u zavisnosti od toga gde se nalazi, na prvom mestu, dete. Dakle, to je suština ove konvencije, da budemo krajnje jednostavni.
Ovom konvencijom se odlučuje na osnovu jednog instituta koji se zove uobičajeno boravište deteta, dakle mesto gde dete boravi i da vam kažem samu definiciju, pod uobičajenim boravištem podrazumeva se mesto u kome lice uobičajeno boravi duže vremena, bez obzira na nameru nastanjenja i nezavisno od upisa u evidenciju nadležnog organa ili dozvole boravka ili nastanjenja.
Suštinski, na ovaj način se reguliše koje zakonodavstvo se odnosi na konkretan slučaj. Osnov za to je uobičajeno boravište, a naravno postoji mogućnost da se nadležni organi dogovore u skladu sa onim što je najbolje, konkretno u tom slučaju govorimo o deci.
Dakle, da se dogovore koje će se zakonodavstvo primenjivati. Ovo je nešto što pomaže našem zakonodavstvu, ovo je nešto što štiti prava deteta, ovo je nešto što pomaže našem državljaninu i kada se nalazi u nekoj drugoj zemlji.
Videćete i u toku rasprave, mi smo iskoristili svoje pravo da se ne složimo sa jednim članom 55, ako se ne varam, sa jednim članom konvencije, kome se kaže da će se o imovini deteta uvek, uvek odlučivati na osnovu našeg zakonodavstva.
Dakle, imovina deteta koja se nalazi na teritoriji Republike Srbije, govorim o našem detetu, našem državljaninu, uvek će se o njoj raspravljati o njenom raspolaganju i određivanju onoga ko će njome upravljati na teritoriji i u skladu sa našim zakonodavstvom. To je naše pravo iz ove konvencije, mi smo to pravo iskoristili, sve ostale članove smo naravno podržali.
Nadam se da nisam bio previše opširan, pa tu smo. Hvala lepo.

Zahvaljujem se svim prethodnim govornicima na pažljivo pročitanim predlozima i na velikom trudu koji su uložili.
Evo samo nekoliko odgovora na konkretna pitanja.
Što se tiče preduzeća koja ste pomenuli, to ćemo odmah proveriti, to je apsolutno nedopustivo. Bez obzira da li je u pitanju javni sektor ili privatni sektor, nama je to potpuno isto, ne može da se radi ne prijavljeno. Odmah, i vrlo brzo ćete dobiti konkretne rezultate.
Inspekcija rada je u proteklih osam meseci izvršila 39.609 raznih inspekcijskih nalaza. To je u odnosu na 2013. godinu povećanje za 29%, a u odnosu na 2014. godinu povećanje za 16,5%. I te kako vodimo računa upravo o toj ulozi, i da to daje rezultate, takav pristup i takav rad.
Naime, u prvih devet meseci 2015. godine, na radu na crno je zatečeno 10.401. lice. Od toga 6.183. lica su odmah prijavljena na osnovu rešenja inspekcije rada. Dakle, to je naš način, osim, naravno, borbe za bolji privredni ambijent, naravno, bolja zakonska rešenja, niža poreska stopa, sve ono što je jednoj državi na raspolaganju, ali evo govorim konkretno iz domena Ministarstva rada, za šta smo mi zaduženi. Dakle, možete da merite koliko ljudi je zaposleni, koliko ljudi je zatečeno da radi na crno i koliko je bilo inspekcijskih nadzora. Dakle, to je naš način i nema diskriminacije. Mi ulazimo u javna preduzeća i privatna preduzeća, pogotovo što je nama bezbednost i zaštita na radu beskrajno važna. Mi smo u prvih osam meseci izvršili 13.291 inspekcijski nalaz iz oblasti bezbednosti i zaštite na radu. To je suštinski važno.
Kao što sam već rekao, to je nešto nad čime svi treba da se zamislimo, 40% svih smrtnih povreda na radu nastupa iz rada na crno. Neobučen radnik, neopremljen radnik, to je nesreća koja samo čeka da se desi. Mi se naravno borimo protiv toga i inspekcijskim nalazom i preventivom na svaki način, ali to je nešto u čemu mora da nam pomogne čitavo društvo i tu je uloga i sindikata i poslodavačkih organizacija.
Naravno, suštinski ste potpuno u pravu. Dok se situacija na tržištu rada ne izmeni tako da je manja ponuda radne snage, nego što je potreba, nažalost sada zaista nije slučaj, vi ćete uvek imati taj nivo straha.
Ovaj zakon i ova rasprava, sve ovo je način da kažemo našim građanima - obratite nam se, kada imate problem, obratite nam se i zbog toga nećete stradati. Imajte poverenja u svoju državu. Hvala.

Ja se zahvaljujem uvaženoj poslanici na trudu da sva ova zakonska rešenja zaista ozbiljno pročita i ozbiljno studiozno proradi i da konkretne primedbe i konkretne savete. Naravno, u pravu ste, ništa nema bez preventive. Nijedan od ovih zakona nije napravljen sa idejom da se neko kazni, nego je napravljen da pomogne i poslodavcu i zaposlenom.
Kada imate jasna pravila, kada znate šta vas čeka, šta su vaša prava i obaveze, ja verujem da to pomaže i jednoj i drugoj strani, ako možemo uopšte govoriti o stranama, ali ajde da tako kažemo. Zna se šta je obaveza poslodavca, zna se šta je obaveza radnika i zna se šta je pravo radnika. Posebno se to vidi, naravno, kroz Zakon o bezbednosti i zaštiti na radu svakako, ali vidim da ste dosta pažljivo posvetili s pravom i Zakonu o upućivanju radnika na privremeni rad u inostranstvo.
Ne možemo mi naterati nikoga, čak ni sada, ni ovim zakonom, da se poslodavac i radnik ne dogovore da radi na crno. On jednostavno pređe našu granicu i niko ne može da ga pita kuda ide i zašto on tamo ide. On može da ode u bilo koju zemlju na svetu ako mu viza nije potrebna. On jednostavno može da ode, to je njegovo pravo. Ne mora da nam prijavi to. Ako je poslodavac nesavestan i ako radnik prihvati to, ali tada mora da bude svestan i zato je dobro da sve ovo pričamo o ovome, da koristimo instrumente javnosti, da radnik zna šta gubi, da gubi zaštitu, da gubi penzijsko osiguranje, da ne zna kuda ide suštinski. Zato smo mi ovde vrlo precizno predvideli kakav ugovor on mora da ima, da se aneks ugovora o radu potpisuje pre nego što će napustiti zemlju, ne u avionu, nego pre. Mi nećemo pristati drugačiji aneks i poslodavac će biti kažnjen zbog toga.
Zašto smo uveli ovu odredbu jedan dan? Prvo, ranije je ta odredba bila nešto 30 dana i to je zaista bilo predugo, pogotovo što je tržište dinamično, posebno kod velikih preduzeća. Ovo je na sugestiju velikih preduzeća, poput „Energoprojekta“, koji već imaju sigurne poslove, koji već rade dugi niz godina. Njemu je u nekom trenutku jednostavno u toku tog dana potrebno da pošalje nekog inženjera ili nekog stručnjaka za koga to nije znao pre tri dana. Ali, on ima mogućnost, mi mu dajemo taj prostor, uz sve ove važeće, naravno, obaveze koje su za njega, i da iz centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja sve uradi kako treba da uradi, ali mu dajemo mogućnost da iz tog korpusa ljudi koje on već ima, koje je, naravno, potpisao saglasnost i sve ono što već ide uz to, da hitno reaguje zbog nečeg što mu se dešava i zbog neke hitne i neodložne potrebe.
Mi smo se i trudili ovim zakonom da to bude maksimalno jednostavno, da bi poslodavac imao interes da nas ne izbegava, nego da nam prijavi sve što će raditi. Bolje i za njega, a svakako bolje i za radnika.
Što se tiče bezbednosti zaštite na radu samog radnika na radu u inostranstvu, dakle, mi smo pošli od pretpostavke da su naši standardi prilično visoki, kao što oni i jesu. Ali, i da nisu, oni su one koje poznajemo. Mi znamo kakvi su i mi znamo na šta se oni konkretno odnose. Zato imate ovu osobu koja je kontakt osoba i ona je zadužena i za to. Njega možemo i mi kao državni organ i radnik da pita za bilo koje svoje pravo i da pita – zašto ja u ovoj zemlji, gde god da se nalazim, nemam šlem, jer znam da po našem Zakonu o bezbednosti zaštite na radu ja moram da imam šlem na gradilištu? Naravno, tu je ovaj čovek koji to treba da mu objasni. Da se nešto desi, daleko bilo, postupalo bi se onda po zakonu koji je povoljniji za radnika. Ako je bilo predviđeno da ima šlem, zašto nije imao šlem? Poslodavac će snositi odgovornost upravo za to. Dakle, pošli smo od te pretpostavke.
Naravno, ukoliko je viši standard, naravno da je bolje primenjivati viši standard, ali poslodavac je dužan da poznaje zakonske propise. Kao što znate, mi smo i predvideli u samom zakonu da je poslodavac dužan, kao što ste i primetili, da učini poznatim radniku kakvi su propisi, kakva su prava, a između ostalog i kakva je društveno politička situacija. Dakle, da znate u kakvu zemlju idete. Nije isto da li radite na naftnoj platformi tamo gde postoji mogućnost da vam Islamska država upadne na naftnu platformu, ili radite u Norveškoj. Isti posao, reklo bi se, ali nije isto, jer radnika svakako treba upozoriti na to.
Dakle, to su obaveze poslodavca i radnik je dužan da svojim potpisom potvrdi da je prošao odgovarajuću obuku, da je upoznat sa svime, između ostalog i da je upoznat sa društveno političkim okolnostima, ali i sa svojom zaradom, da je upoznat i sa smeštajem koji će imati. On je sve to dužan da pročita, dužan je da to potpiše i dužan je da nama kao državnom organu učini poznatim da on to sve zna. Onda, kada imate te sve osigurače, ako dođe negde gde je trebalo da bude u dvokrevetnoj sobi, a nalazi se u desetokrevetnoj sobi, on već zna da nešto nije u redu i ima kome da se obrati.

Ja sam upravo shvatio uvaženog poslanika da ovaj zakon zaista teško može da se čita, odnosno da se tumači iz pozicije stranke na vlasti ili stranke u opoziciji ili bilo koje stranke.
Ovo jednostavno nisu zakoni koji se odnose i koji mogu da se tumače politički ili ideološki.
Ovo su vrlo stručni zakoni koji se bave životom ljudi koji se bave strukom, preventivom, koji se bave, kako da pomognemo svakom radniku, poslodavcu, a tu priznaćete, hvala na tome što ste to rekli, zaista nema veze ko je iz koje partije i kakva su njegova politička opredeljenja.
Naravno da je alkohol problem. Svaka psihoaktivna supstanca je u procesu rada i ona jeste problem.
Bojim se da danas nemamo egzaktne podatke čime bih to mogao da potvrdim, ali ja vam govorim o nekakvom osećaju da danas postoje i brojne druge psihoaktivne supstance koje su zastrašujuće u upotrebi kod našeg stanovništva i ne samo kod našeg, i to nije nikakav specijalitet javnog sektora i nije tačno da se to dešava samo u državnim organima ili javnim preduzećima, to se dešava svuda, a nesreće koje iz toga proizilaze pogađaju sve koji rade.
Uostalom, poslodavac, jedan od razloga po Zakonu o radu, za raskid ugovora o radu jeste alkoholisano stanje, odnosno upotreba bilo kakvih psihoaktivnih supstanci.
Postoji samo jedan izuzetak, verovali ili ne, a to je u Zakonu o pomorstvu, naime, pomorci imaju pravo na jednu čašu vina dnevno. To je omogućeno, ali većina nas nismo mornari, tako da se ne odnosi na nas.
Iz Zakona o zaštiti bezbednosti na radu, mora da proizađe čitav niz raznih pravilnika koji će ovaj zakon učiniti operativnim, koji će učiniti da može da se sprovodi. Evo da vam kažem da mi već sada imamo 35 pravilnika koji se nalaze u Briselu i mi još uvek čekamo komentare na tih 35 pravilnika. Ministarstvo je odradilo svoj posao, a tu su još dva vrlo važna pravilnika, jedan je o azbestu, a jedan je o elektromagnetnom polju.
To su veoma važni pravilnici i očekujemo da ćemo vrlo brzo dobiti komentare i da će vrlo brzo moći da se nađu u potrebi, a što se nas tiče, mi ćemo pre zakonskog roka u periodu ne dužem od mesec dana doneti još deset pravilnika koji proizilaze iz ovog zakona i to je naš način da ovaj zakon učinimo operativnim i da ga učinimo primenljivim.
Vi ste ovde naravno sa punim pravom pomenuli brojne stvari kao što su, ne znam, higijena i da li trafo-stanica može sazida ovde ili onde, to su sve stvari koje se regulišu nekim drugim Zakonima od javnog zdravlja, pa Zakonom o građevini itd, ali svejedno, sve to jeste suštinski važno i sve to govori da društvo mora u celini da bude na ovoj strani sveta da bi pomogao svakom od naših.
Nadam se da ćete podržati zakon. Hvala.

Zahvaljujem se uvaženom poslaniku na trudu i što je pažljivo pročitao zakon, a sada ću pokušati da razjasnim neke nedoumice. Hajde da krenemo od poslednjeg, dakle, Zakon o upućivanju zaposlenih na rad u inostranstvo.
Ovaj zakon, kao ni bilo koji drugi zakon, neće od Srbije napraviti globalnu super silu koja će moći da kontroliše stanje u bilo kojoj zemlji na planeti zemlji, gde god se nalazi državljanin Republike Srbije na radu. Žao mi je zbog toga. Voleo bih da je Srbija globalna super sila koja može da se meša u bilo čiji pravni poredak, ali to ovaj zakon ne može da obezbedi. Isto tako, ne postoji zakon na kugli zemaljskoj koji čak ni globalnim super silama može da obezbedi da dođu u Srbiju i kontrolišu ovo što tražite da mi kontrolišemo. To jednostavno nije moguće.
Dakle, neće radnika, koji pređe da radi u inostranstvo, za ruku do njegovog radnog mesta dopratiti inspektor rada i zatim sve vreme njegovog boravka tamo provesti zajedno sa njim kontrolišući da li je dobio šlem na gradilištu. To nije moguće.
Šta radi ovaj zakon? Ovaj zakon daje obavezu poslodavcu da zaposlenog obavesti o svemu što je potrebno. Ne dozvoljavamo, kao do sada, da ga šalje bez ugovora, bez aneksa, ne dozvoljava da mu ugovor ponudi u avionu, ne dozvoljava mu da menja ugovor na licu mesta, ne dozvoljava mu da uradi bilo šta što nije unapred predviđeno. Olakšali smo poslodavcu papirologiju koja je do sada bila prilično obimna. Do sada je trebala poreska, PIO, ugovor je morao da bude na dva jezika, da se plaćaju sudski tumači. Puno stvari koje suštinski nisu pomagale radniku, a poslodavca su ubeđivali, kada već nema kaznenih odredbi, da se jednostavno nikome ne javi i da samo ode sa radnicima, jer ionako ga niko neće proveravati, ništa neće raditi.
Ovim ustanovljavamo mogućnost naše inspekcije rada da ovde na teritoriji Srbije, tu gde je prijavljen poslodavac, kontrolišemo ponašanje poslodavca, a najviše što možemo da pomognemo radniku jeste da on unapred zna gde ide, koliko će biti plaćen, gde će biti smešten, ko mu je osoba za kontakt ukoliko nešto od toga nije tačno. U zakonu smo predvideli ime i prezime čoveka koji je u ime preduzeća osoba za kontakt, kome se radnik žali, koji kaže – ova soba nije ono što smo se dogovorili. Ne može to bez uloge zaposlenog.
Ne može inspektor rada da bude u Africi 24 meseca, koliko radnik može tamo da radi i da sve to vreme on preuzima na sebe tu obavezu. To nije moguće i ne postoji ni jedan zakon na svetu koji to omogućava, ne postoji inspektor rada na planeti zemlji koji može da dođe u Srbiju i da kaže – ova soba nije uslovna za boravak radnika. Ne može, može samo srpski inspektor rada. Ne možete očekivati da će nam dopustiti da odemo u Nemačku ili Rusiju i da naš inspektor rada tamo proverava. Postoje bilateralni sporazumi između inspekcija, na nivou inspekcija, postoji međunarodna federacija inspekcija rada, ali mogu i dve vlade da potpišu odgovarajući bilateralni sporazum o međusobnoj zaštiti radnika, pa se to drugačije rešava.
Inače, ovo što ste pitali kako ćemo to suditi, na osnovu kog dokaza, to već sudimo. Naši sudovi priznaju rešenje inspekcije rada drugih zemalja u prekršajnom postupku. Možete to da zatražite, možete to da donesete. To je javna isprava i apsolutno biste bili zaštićeni u tom pravcu.
Ono što je vaša glavna primedba, kako i možemo da primenimo ovaj zakon na nekog ko radi u inostranstvu, ne možemo. Možemo da ga primenimo na poslodavca koji ga je poslao u inostranstvo i da se njemu više isplati da poštuje ugovor koji je potpisao sa radnikom i koji je učinio poznatim državi Srbiji. Tako možemo, ali da mi možemo svakog pojedinačnog radnika … Sada vam ponavljam, vi niste obavezni da prijavite svojoj državi da radite bilo gde, uzmite pasoš, idite bilo gde na svetu, radite šta hoćete i ja tu ništa ne mogu da uradim, pa hajde onda da ukinemo zakon kao takav, jer vi nećete da prijavite.
Što se tiče diplomatsko-konzularnih predstavništava, izvinite, ali to nije naš zakon. Kako funkcionišu DKP regulisano je posebnim zakonom koji se odnosi na njih. Ovaj zakon ne reguliše njihovo postupanje. Oni su dužni da se brinu o našim državljanima bez obzira gde se oni nalazili, a to je opet po njihovom zakonu. Ovde se vezuje više organa i naša inspekcija rada i poreska služba. Vezuju se naravno i diplomatsko-konzularna predstavništva. Do sada niko nije morao da zna, ali od sada ovim zakonom na sajtu Ministarstva rada vi ćete imati jasno i pregledno kako se zove preduzeće, koliko radnika je potpisalo ugovor sa tim preduzećem i gde se nalaze sada ti radnici. To je na raspolaganju čitavoj javnosti, na raspolaganju je DKP, na raspolaganju svakom. To do sada niste imali. To nam treba i to je svakako veoma važno.
Što se tiče Zakona o bezbednosti i zaštiti na radu, da, evropska direktiva je ta koju svakako moramo da sledimo, ali i evropske direktive imaju svoje stepene u primenjivanju. Ne moramo sve da primenimo odmah i ne moramo sve da primenimo sada. Nismo kao neke druge zemlje koje su usvajale direktive i evropske zakona ne prevodeći ih. Dakle, dolazili su u parlamente na engleskom jeziku i poslanici su glasali za njih jer nisu imali vremena da ih prevedu i da imaju kvalitetnu raspravu. Mi ćemo o svakoj direktivi, pa bila ona i evropska, raspravljati i primenjivati u skladu sa odgovarajućim pravilima i sa onim što je u ovom trenutku potrebno našoj zemlji, što je potrebno našoj privredi.
Primedbu koju ste dali po pitanju definicije koja vam nije najjasnija, a kada je u pitanju poslodavac u poljoprivrednom domaćinstvu. Žao mi je, ali to je definicija iz Zakona o privrednim društvima. Dakle, ne mogu ja da je napišem i to je tako. Dok se ne promeni Zakon o privrednim društvima, koji je regulisao poslodavca, u konkretnom slučaju mogu samo da prepišem. Nije na ovom zakonu da određuje druge definicije i da on naziva kako se zove poslodavac u nekom drugom zakonu. To moramo da prihvatimo. Tako je kako je, da li je konfuzno ili nije, dok se ne promeni ovaj zakon nećemo moći ništa da menjamo.
Zašto smo rekli članovi domaćinstva? Članovi domaćinstva u poljoprivrednom gazdinstvu nemaju ugovor o radu. Vama ako radi sin u poljoprivrednom gazdinstvu, niste dužni da zaključite ugovor o radu sa njim, kao ni vaša supruga, kao ni snaja, zet ili koga već imate. Oni nisu dužni da imaju ugovor o radu, a pošto nisu dužni da imaju ugovor o radu, onda se na njih ne odnose ove mere zaštite. To je jednostavno tako, ali sa druge strane, po prvi put je uvedeno da i nosilac poljoprivrednog gazdinstva, koji angažuje radnike, sezonske radnike, je dužan da obezbedi odgovarajuće mere zaštite na radu. Naravno, ako je moguće, ne možete sada očekivati da neko ko uzima pet sezonskih radnika ima isti nivo zaštite kao i onaj koji ima preduzeće od 25 zaposlenih. To jednostavno tako.
Što se tiče broja, koji ste izneli, od 20 zaposlenih, to je posledica dogovora sa socijalnim partnerima, to je posledica dogovora sa svim relevantnim subjektima, od stranih investitora, pa nadalje, dakle sva udruženja, privredne komore. Svi sa kojima smo razgovarali smatrali su ovo manjim preduzećima. Inače, samo da znate, malih preduzeća u Srbiji ima 220.000. Zamislite sada da smo svim 220.000 nametnuli da moraju da zaposle po jednog novog čoveka koji je obučen za bezbednost i zaštitu na radu, pa verujem da bi nas ovaj parlament prvi pitao - da li je dosta više tih nameta, da li morate da nas terate da zapošljavamo ljude koji objektivno nemaju posla? Već postoji obaveza u zakonu da svaki poslodavac mora da obuči do 2% od zaposlenih za bezbednost i zaštitu na radu. Dakle, ne treba sad još da mu na ovim malim preduzećima zaposlimo još jednog, nešto što on objektivno ne može da prihvati, ne može da podnese. To ne bi išlo. Naravno, osim, to je veoma važno i to piše u zakonu, u preduzećima gde se radnik bavi posebno rizičnim delatnostima, gde ima posebno određenog radnika za to.
Možda sam ostao dužan objašnjenje prethodnom kolegi da se obavezni sistematski pregledi rade tamo gde ljudi rade i posebno rizičnim profesijama.
Komentarisali ste priznanje. Dobro, što da ne, ali samo da znate već četiri godine dodeljujemo to priznanje i već četiri godine privrednici sa velikim zadovoljstvom dođu kada ih se neko seti. Mislim da u tome ne može biti nikakve štete.
Da se vratim na ovaj deo za mala preduzeća. Zašto u pojedinim oblastima, naveli smo koje su to oblasti, rukovanja hranom, IT tehnologija, to su preduzeća gde je vrlo mali broj povreda na radu. To su hosteli, to su male prodavnice gde se radi sa hranom, to je neka pekara. To su preduzeća gde imamo dokazano mali broj povreda na radu i sada bi zaista bilo pogrešno nametnuti još nešto. Naravno, kada je isti broj radnika, ali različita delatnost, različito se odnosimo prema istom pitanju. Ovo nije linearno, nego se vodilo računa čime se to preduzeće bavi. Postoje preduzeća, priznaćete, gde to zaista nije potrebno, pa što onda da stvaramo tu obavezu. Hvala.

Ja se zahvaljujem poslanici na zaista studioznom radu. Vi ste se iskreno borili…

Dobro. Hoćete da objedinimo? Važi.