Znate ovde opet ne znamo šta predstavnici bivšeg režima zapravo hoće. Kada kažu kako mi sad pomažemo neka javna preduzeća koja su neracionalna, bacamo pare na njih, tu se troši najveći novac, a onda kada neko preduzeće upadne u probleme, radnici počnu da štrajkuju, traže plate, a oni kažu – sram vas bilo, dajte ljudima plate, vi nećete da date plate ljudima. Šta hoćete? Da zatvaramo ta preduzeća, da ih pomažemo ili da ih ne pomažemo? Hoćete li da čuvamo njihova radna mesta ili da ne čuvamo njihova radna mesta? Od zasedanja do zasedanja se menja ta percepcija. Stalno imamo jednu ili drugu.
Kao što imamo, sada slušamo po stoti put tu neistinu, za koju znamo da je neistina, ali baš dobro politički zvuči, hajde, što da ne, neka se i to baci na leđa na Vlade, pelene i investitori, radnici koji rade po 14 sati. Znate da smo slali inspekciju rada. Znate da smo proveravali. Znate da ne postoji ni jedan jedini čovek koji je imenom i prezimenom rekao tako nešto, ali nema veze, neka se nastavi i hajde sada da postavimo još jedno pitanje. Čekajte ti investitori su dovedeni u vreme vlasti bivšeg režima. Znači, tada su bili dobri i tada radnici nisu nosili pelene, ali sad su se izbezobrazili i sad su počeli da nose pelene, sada kada je došla druga vlast. U vreme kada je bivši režim doveo te investitore koje sada napada radnici nisu nosili pelene, ali sad su počeli da nose pelene samo zato što oni nisu na vlasti. Hajde da razgovaramo o budžetu.

Ako dozvolite, Srbiju je bombardovao NATO pakt i Srbija nije kriva za to što je bila bombardovana. Mi nismo ni izazvali ratove, niti smo ih vodili, niti smo ih tražili, a to što smo postojali i što postojimo na Kosovu i Metohiji, e pa to sigurno nije naša krivica i žao mi je što neki poslanici smatraju da je to naša krivica. Ali, hajde da pričamo malo o konkretnijim stvarima.
Na primer, u Smederevskoj Palanci opštinsko-turistička organizacija dužna je 24 miliona 668 hiljada dinara, Javno preduzeće „Palanka Vuk Karadžić“ – 43 miliona 305 hiljada dinara, Dnevni boravak „Puž“ – šest miliona 793 hiljade dinara, Narodni muzej „Smederevska palanka“ – 16 miliona 800 hiljada dinara, Centar za socijalni rad dužan osam miliona 45 hiljada dinara, JKP „Pijace“ – 37 miliona 324 hiljade dinara, Kulturni centar – 27 miliona 98 hiljada dinara, biblioteka – 12 miliona 130 hiljada dinara, itd. Centar za razvoj sporta i amaterizma, kako ste to uspeli da napravite dugove? Osam miliona 293 hiljade dinara. Zatim, Arhiv – 15 miliona, „Palanka razvoj“ – sedam miliona 826 hiljada dinara i, naravno, već legendarni fudbalski klub Jasenica 1911 – osam miliona 728 hiljada dinara, Predškolska ustanova „Čika Jova Zmaj“ – 93 miliona 174 hiljada dinara.
E, tako bi vodili državu, tako bi pravili budžet. Mislim da zaista nema potrebe da se bilo šta objašnjava.
(Radoslav Milojičić, s mesta: Replika.)

Hvala.
Ja ću pokušati da odgovorim na većinu ili sva vaša pitanja.
Kada je u pitanju vaša zabrinutost za broj korisnika naših prava, odmah da vam kažem da je budžet povećan za skoro 2,9 milijardi dinara upravo na konto prava. Dakle, ne samo da se socijalna davanja neće smanjiti, naprotiv, obezbedili smo prostor da ih značajno povećamo, a zahvaljujući tome što smo obezbedili taj prostor po zakonu o kome ste govorili, Zakonu o finansijskoj podršci porodicama sa decom, će obezbediti najširi mogući obuhvat korisnika. Nikada do sada žene na selu, žene sa ugovorima o privremenim i povremenim poslovnima, žene koje su radile na autorskim ugovorima, sve žene koje su uplaćivale bilo šta u budžet po prvi put u istoriji, bukvalno po prvi put u istoriji imaće pravo na porodiljsku nadoknadu. Nikada do sada se to nije desilo. Ovo je prvi put i to jeste revolucija u socijalnoj zaštiti. nikada do sada to nije bilo.
Takođe, kada ste pitali i držim vas za reč da glasate za taj zakon kada bude došao pred vas, jer to je zaista značajno. Povećaćemo roditeljski dodatak, značajno ćemo ga povećati zahvaljujući upravo ovom povećanju novca na ovim delovima. Govorili ste o dečijem dodatku. Suštinska zamerka za dečiji dodatak, da ga dobijaju i ona deca iz porodica u kojima on objektivno nije potreban. Taj argument nekad stoji, nekad ne stoji, ali govori o tome da još uvek nismo u stanju da precizno odredimo koliko ljudi sve radi na crno jer to su ljudi čije prihode mi ne možemo da odredimo i zato što ne možemo da ih odredimo zbog toga imate pravo i na socijalnu pomoć i dečiji dodatak jer jednostavno formalno izgleda kao da nemate ništa, a suštinski radite na crno.
Da bi se između ostalog izborili sa tim, ne samo kroz mere inspekcije rada, govoriću i o inspekciji rada, sada ćemo uraditi nešto što takođe nije urađeno u ovoj zemlji nikada. Konačno će biti doneta u naredne dve godine, po fazama u sledećoj godini prva faza, do kraja 2017. godine još jedna, uradićemo konačno socijalnu kartu. Kada se uradi socijalni karton vi ćete konačno moći da znate kako je moguće da neko ima automobil a da prima socijalnu pomoć i da nije prijavljen nigde i da ne radi ništa. I to ćemo uraditi i za to su predviđena sredstva ovde. I to je način da precizno odredimo kome ide npr. dečiji dodatak.
Uvodi se mera još jednog mesečnog dečijeg dodatka na kraju godine, odnosno u septembru kada oni koji su završili tu godinu srednje škole, dobro je završili, samo su prošli, spremni smo da pomognemo, spremni smo i tu da nagradimo određenu vrstu ponašanja i to se nikada do sada nije radilo, a sve zato što možemo, zato što je privreda bolje radila.
Govorili ste o stranačkom zapošljavanju. Hajde ovako, jezik brojeva, tu ne može da bude ni laži ni prevare. Od 7. decembra 2013. godine, kada je izdata zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, prema evidenciji penzionog fonda, dakle, prema evidenciji o prijavama na obavezno socijalno osiguranje, broj ljudi u javnom sektoru je smanjen za 55.775, a broj ljudi prijavljenih koji plaćaju obavezne doprinose na penziono i socijalno osiguranje je 138.723 u privatnom sektoru. To vam je ta razlika. Dakle, nema tu ni šta da se laže, ni da se krije. Zato je penzioni fond ove godine ostvario 13,4 milijarde dinara više uplata nego što je planirano. Iz toga finansiramo sve ovo. To ne može da se politizuje, ovo je jezik novca - 13,4 milijarde. Moraću da ispravim predsednika, 37% ove godine dotiramo za penzije, što je značajno smanjenje. To govori zahvaljujući ovome da je privreda radila bolje, uplatila više, da ima više zaposlenih. Tu jednostavno nema prostora za statistiku.
Ali, kada govorimo o statistici, 2012. godine broj zaposlenih, po istoj ovoj metodologiji koju radimo i sada, koju nismo mi izmislili, koja nam je data, koju smo nasledili od onih pre nas, broj zaposlenih je bio 2.228.343, a danas je 2.813.875. Stopa nezaposlenosti te 2012. godine, po istoj ovoj metodologiji, bila je 23,9%, a danas je 13,8%, i to je zvanično. Ovo su zvanični podaci Zavoda za statistiku. Dakle, nema prostora da se na bilo koji način ovo politizuje ili objašnjava da smo radili nešto drugo. Smanjenje koje vidite na budžetu za ovaj razdel jeste dokaz da država bolje funkcioniše. Nacionalna služba, o kojoj ste govorili, po privi put se više ne dotira iz budžeta, nego od svojih prihoda, a prihodi Nacionalne službe za zapošljavanje su doprinosi za slučaj nezaposlenosti. To vam je još jedan dokaz o većem broju zaposlenih. Mi smo prošle godine, pretprošle i svake ranije godine morali da dotiramo za to, a sada to više ne radimo, jer su oni sami zaradili, jer zahvaljujući povećanom broju zaposlenih taj novac postoji.
Inače, da znate, preko Nacionalne službe za zapošljavanje je zaposleno, kroz ove aktivnosti, nekih skoro 42 hiljade ljudi, a i ove godine očekujemo bar toliko i nadamo se, naravno, i više. Za aktivne mere zapošljavanja prošlo je i preko 140 hiljada ljudi. Takođe, i to da znate, i to vam je opet dokaz povećane zaposlenosti, to vam je opet dokaz da se više uplaćuje i u PIO fond i u sva ostala socijalan davanja, da smo isplatili dugove vojnim penzionerima, da smo isplatili dugove poljoprivrednim penzionerima, da smo isplatili čak i dugove od kojih su naši sunarodnici na Kosovu i Metohiji digli ruke, a to je nadoknada za slučaj nezaposlenosti koja se isplaćuje od 2003. godine i kasnilo im se sa šest plata, kasnilo im se sa šest nadoknada. To je milijardu i 725 miliona. I to smo isplatili. Nismo nikakve dugove ostavili iza sebe, a to smo uspeli zato što je povećan broj zaposlenih i nema drugog objašnjenja. To je jednostavno tako.
Inspekcija rada je do sada, do 2. decembra, pronašla 16.408 neprijavljenih radnika, a odmah nakon njenih rešenja prijavljeno je 12.250 radnika. Računajte naravno i na to da imate i ono što se zove „halo efekat“, pa poslodavci čuju da inspekcija rada dolazi, pa smo onda takođe uvidom u registar obaveznog socijalnog osiguranja videli da čak i poslodavci kod kojih smo našli jednog ili dva neprijavljena radnika, prijavili ih po našim rešenjima, počeli su da prijavljuju i više nego što smo našli, jer su svesni da ćemo se vratiti, kao što smo se i vraćali. Od juna do septembra ove godine vratili smo se u sva preduzeća koja su imala više od tri neprijavljena radnika, i tamo smo otkrili da 75% njih je sačuvalo prijavljene radnike. Dakle, nije bilo one prevare sa otpuštanjima.
To su konkretne stvari o kojima ne možemo govoriti politički. Dakle, kao što vidite, one daju razlog za optimizam da će ovaj budžet biti baš ovakav kakav jeste. Hvala.

Zahvaljujem.

Ako dozvolite, naravno, država se bori protiv siromaštva svojom socijalnom politikom i, kao što znate, ni jedno jedino socijalno davanje nije umanjeno ni za jedan jedini dinar, ni u vreme štednje. To je bila odluka ove Vlade. Ni jedno jedino.

Podsetiću vas da ipak, kada govorimo o borbi protiv siromaštva, nema bolje borbe protiv siromaštva nego povećavanje broja radnih mesta, kada zaposlite nekoga. Nekada taj neko bude na socijalno pomoći, pa makar i socijalna pomoć bila veća, nego kada dobije pravo da radi, kada dobije mogućnost da radi. Sa čime radimo i kako radimo, daću vam samo primer da je od 7. decembra 2013. godine, kada je uvedena zabrana o zapošljavanju u javnom sektoru, pa evo do 20. oktobra 2016. godine imamo povećanje broja prijavljenih van javnog sektora za 137.854 lica, to je 137.854 radnika koji uplaćuju svoje doprinose.

Tako se bori protiv siromaštva i zahvaljujući tome od 2013. godine do danas u Fondu PIO imamo uplaćenu 31 milijardu dinara više nego što smo planirali. E, to je borba protiv siromaštva.

Pošto se pominjala i Vojvodina u kontekstu narodne kuhinje, da vam kažem da u Republici Srbiji ima ukupno 77 narodnih kuhinja. Sve rade, sve su finansirane od strane Republike Srbije, niko ne ostaje bez svog obroka. Niko nije srećan što to postoji, ali ono što je do nas, to ćemo uraditi. Evo, da vam kažem, prvi put od 1999. godine Vlada Republike Srbije će izvršiti kompletnu obnovu svih narodnih kuhinja u ovoj zemlji.

To nije mnogo fensi, kako neki vole da kažu, ne možete time mnogo da se hvalite, to ne zvuči politički dobro, ali je to način da pokažemo koliko mi brinemo, ako je čovek siromašan ne znači da nema svoje dostojanstvo, ne znači da ne treba da jede najbolje, najzdravije i to radimo. I, tako se ponaša ova Vlada Republike Srbije.

Samo da vam kažem, pošto se govorilo o Vojvodina ovde, još jednom da podsetim da je Vojvodina region sa najvećim brojem korisnika novčane socijalne pomoći u odnosu na broj stanovnika. Najbogatiji deo naše zemlje, a do toga teško je da je dovela ova Vlada i teško da je bilo moguće da je dovela ova Vlada za ovaj period dok je ovde radila i dok je živela. Dakle, socijalna pomoć, svi oblici socijalne zaštite su očuvani u onoj meri u kojoj bude bilo moguće biće i povećavani i to ćete videti i u narednom periodu. Hvala.

Meni je drago što konačno dolazimo do toga da treba da govorimo o istim ciframa, slažem se. Evo, iste cifre, na osnovu iste metodologije, samo različito vreme. Godine 2008. po evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje istom metodologijom koja se meri i 2016. godine, dakle, 2008. godine nezaposlenih u evidenciji je bilo 755 hiljada 935 danas, 684 hiljade 820. Iste cifre, ista metodologija. Razlika između ovih brojeva govori zašto nam sada bolje ide. Razlika između ovih brojeva govori zašto imamo više novca u penzionom fondu i zašto sada isplaćujemo 37% državne subvencije, a nekada smo uplaćivali do 48% državne subvencije. Ako se nastavi ovim tempom do kraja godine će biti 35%. Nikad nismo imali tako dobar rezultat, zato što su zaposleni ljudi i ništa drugo.

Što se tiče sistema socijalne zaštite, ocena i Svetske banke i svih relevantnih institucija koje se bave socijalnom zaštitom jeste da je naš sistem dobro targetiran, smatraju da se odnosi često i na one, da je ponekad previše širok. To je nešto što nam često stavljaju na teret i nešto sa čim moramo da radimo.

Meni će biti beskrajno drago. Ja ću biti zaista srećan kada uđemo sa zakonom u Narodnu skupštinu. Inače, da znate, nacrt je bio urađen, trebao je da krene u javnu raspravu. Došli su izbori. Po zakonu kada dođe nova vlada, morate da krenete sve ispočetka i vrlo brzo ćemo izaći sa konkretnim predlogom.

Jako mi je drago ako se svi ovde obavežemo ako se nećemo baviti politikom kada je taj zakon u pitanju, da nećemo doći i reći – e, sada ćemo svima da povećamo nadoknade, to je jedini put, kako mislite da se borite protiv siromaštva ako ne povećate socijalnu pomoć, kako mislite da se borite protiv bele kuge ako ne podignete nadoknade, kako mislite ako ne budete davali ova ili ona davanja?

Naš cilj i Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom i Zakona o socijalnoj zaštiti koji reguliše neke druge stvari iz oblasti socijalne zaštite biće da se svakako bolje pogodi onaj kome je zaista pomoć potrebna, ali da dođe do onog kome je pomoć zaista potrebna.

Onda, kada budemo govorili o radnoj aktivaciji, da oni koji su radno sposobni, a primaju novčanu socijalnu pomoć, treba da rade, nemojte onda poći za političkim refleksom i reći - ne, ne, nikako, to je robovlasništvo, to je loše, nego recite – onima koji su radno sposobni a primaju novčanu socijalnu pomoć, pomoć je manje potrebna nego onima koji nisu radno sposobni, a treba da primaju socijalnu pomoć. Onda to recite, pa budite toliko hrabri i ostanite dosledni onome što sada govorite, da bolje gađamo socijalnom zaštitom onoga kome je pomoć zaista potrebna, ali nemojmo tada u tom trenutku da se bavimo politikom, nego baš kao što je sada, da kažemo - pomoć je nekome više potrebna, nekome manje potrebna. Onom ko može da radi, ona je manje potrebna, nego onome ko ne može da radi, ali recite to tad. Radujem se toj javnoj raspravi i radujem se tom parlamentu.

Zahvaljujem se predlagaču, ali kao što smo rekli u raspravi, smatramo da je najpre potrebno promeniti Zakon o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa. Zakonom su uređeni odgovarajući načini i treba da budu prepoznati novi načini za korišćenje faksimila, za korišćenje pečata. Mislimo da ovo jeste dobar put, ali zaista niko ne treba da brine da ćemo mi nastaviti sa poboljšanjem položaja osoba sa invaliditetom u našem društvu. Uostalom, dokaz za to jeste da smo u ovih godinu i po dana, koliko je trajao mandat ovog ministarstva, ovo je treći zakon iz oblasti poboljšanja položaja života osoba sa invaliditetom. Dakle, orijentacija naše Vlade i orijentacija našeg ministarstva je takva i sigurno se neće prekidati. Hvala.

Zahvaljujem se predlagaču ali moram još jednom da ponovim razloge zašto odbijamo i ovaj amandman. Predlog koji je pred vama ne služi za to da se izmeni drugi zakon. Dakle, ovo o čemu govorimo je predmet regulisanja drugog zakona. Ono što smo mogli da uradimo mi smo uradili u okviru zakona koji je pred vama. Dakle, ispunjavamo odredbe konvencije koja je trebala još davno da se usvoji.
Ne možemo ovde da promenimo, može, Skupština sve može, ali ne vidimo političku opravdanost i ne vidimo pravnu opravdanost da se Zakon o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa izmeni ovim zakonom. To reguliše Ministarstvo pravde, ono će to uraditi, siguran sam u najskorije vreme, od nas imaju tu inicijativu. Tako da na ovaj način smo omogućili da postojeći pravni okvir bude sačuvan, ali da u isto vreme omogućimo ipak jednu posebnost za osobe sa invaliditetom i da rešimo problem koji je dugi niz godina pritiskao osobe sa invaliditetom i ovo je dobar način da se to reši. Ali, ne na taj način što ćemo mi sada preuzimati tuđa ovlašćenja i preuzimati tuđe ingerencije i mi ovde kroz jedan zakon početi da menjamo drugi zakon. Tu se ne stvara pravna sigurnost.
Ovo što je urađeno je dobro, što ste i sami priznali, hvala vam na tome. siguran sam da će vrlo brzo i Ministarstvo pravde prepoznati potrebu da se nastavi sa produbljivanjem ovog instituta o kome ste i vi govorili, a o kome govori naš zakon.

Zahvaljujem se predlagaču na inicijativi.
Razlog zašto nećemo prihvatiti ovaj amandman je jasan. Ovo su izmene i dopune Zakona, a Zakon kao takav ima čitav raspon kazni i bilo bi zaista pogrešno da sada ovde pravimo nekakav izuzetak. Važnije od svega jeste zaista da se skrene pažnja, naravno, na položaj osoba sa invaliditetom i da vodimo računa o tome, suštinski kaznena politika dosta retko uspe da reši sve probleme.
Vi ste naveli jedan primer posle koga se Gradsko saobraćajno izvinilo, vozač će biti kažnjen, verujem da se to neće ponoviti, ali iz vašeg rada, vi ćete se sigurno setiti da je jedan dečak autistični dečak bio izbačen iz pozorišta. Koji to zakon i koja to kazna, kako vi sada da donesete zakon po kome ćete nekom tamo čuvaru objasniti da ne može da izbaci autistično dete iz pozorišta. Nema tog zakona. Ne postoji kazna za takvo ponašanje, postoji edukacija. Odmah sam otišao da vidim šta se tu zapravo desilo i da pokažemo solidarnost sa tim detetom i njegovim roditeljima i da budem iskren, nisam siguran kakva je to obuka potrebna da biste bili ljudsko biće, da biste prepoznali da dete ima autizam i da ne možete prema njemu da se ponašate na isti način kao prema nekom nestašnom dečaku. Ne znam, ne mogu da kažem kojim zakonom bi se to rešilo i kojom obukom bi se to rešilo, ali između ostalog, i ovakvim raspravama i ovakvim razgovorima to se rešava da ljudi shvate šta je, u krajnjoj liniji šta to znači biti ljudsko biće kada se ovako nešto dešava.
Konkretno, kada ste pomenuli štampariju, mi imamo 49 takvih preduzeća u našem sistemu, 26 su privatni ostali su u državnom ili društvenom vlasništvu, moje ministarstvo je donelo odgovarajuće preporuke a ova Vlada usvojila, da oni samostalno odlučuju da li hoće da idu u proces privatizacije ili neće, što mislim da je za njih veoma važno. Takođe smo obezbedili odgovarajuća potrebna sredstva, prošle godine je potrošeno 750 miliona dinara za subvencije njihovih zarada, kao i lica koja vrše njihovu obuku, takođe i putnih troškova. Obezbedili smo novac za repromaterijal, obezbedili smo i nešto novih mašina.
Nadamo se da ćemo nekim budućim zakonskim rešenjima jedan od zakona, za koji se nadam da ćemo doneti vrlo brzo, posle izbora jeste zakon o socijalnom preduzetništvu, gde bi se, između ostalog, regulisala i ova materija, pa bi se možda čak dalo razmišljati o tome da se određeni deo javnih nabavki u određenom procentu, rezerviše isključivo za preduzeća koja zapošljavaju osobe sa invaliditetom odnosno osobe koje prolaze kroz Zakon o socijalnom preduzetništvu. Na taj način bi se rešio taj problem, jer s jedne strane morate da regulišete to da ne narušite tržište, ne možete narediti nekome da mora uradi ovo ili ono, jer i neko ko je uložio svoj novac, napravio svoje preduzeće, napravio svoju štampariju, ali sa druge strane morate obezbediti ipak jednu pozitivnu diskriminaciju.
Ovo je možda mehanizam. To je svetski mehanizam, nismo ga mi izmislili, da se određeni procenat tržišta rezerviše upravo za ovakva preduzeća, naravno pod istim uslovima kao i za ostala, ista cena, isti kvalitet itd. Dakle, na tome ćemo sigurno raditi.

Obrazloženje, jer znate, to bi onda otvorilo čitav niz drugih rasprava. Onda bi bilo pitanje recimo – ako se pojavi neki drugi oblik diskriminacije, pošto se ovo ne reguliše. Dakle, mi ovde govorimo samo o diskriminaciji, o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom, ali zakon o kome govorimo, celina zakona govori o brojnim drugim oblicima diskriminacije koje se ne odnose na osobe sa invaliditetom.
Sada biste išli na to da merite, da li je veća kazna, odnosno viša kazna za nekog ko je izvršio diskriminaciju prema osobi sa invaliditetom ili po nekoj drugoj osnovi, kao na primer nacionalnosti ili boji kože. Dakle, ne bi to svakako, ne bismo ulazili sada u ovom trenutku. Ja sam zahvalan što ste citirali sve ove svetle primere skupštinskih rasprava i prihvatanje amandmana. Kada god je amandman sadržajan i kada god amandman nešto suštinski menja ja ga prihvatim. Ja ću vas podsetiti, u Zakonu o radu smo prihvatili jedan veoma važan amandman koji je dala opozicija, koji je prihvaćen zato što smo na taj način još dodatno pojačali i zaštitili položaj porodilja u Zakonu o radu. Jel, vidite, vodimo računa o tome. A sada „zapeta, briše se, uzvičnik, znak pitanja“ siguran sam da u statistici daju fascinantne brojke i siguran sam da daju jedan sjajan primer koliko je neko doprineo skupštinskoj raspravi, ali sadržinski ja nisam ubeđen, a dok ja nisam ubeđen, ja neću prihvatiti takve argumente i hvala vam puno.

Zahvaljujem se predlagaču.
Ne možemo da prihvatimo amandman. Kao što znate i kao što smo dali u obrazloženju, Vlada inače daje izveštaj o tome šta radi i o tome kako su određeni zakoni prošli.
Kada je ovaj konkretan zakon u pitanju, posebno, on baš ima i Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, kome je ovo glavni zakon, kome je ovo Ustav. On svakako daje svoj izveštaj Narodnoj skupštini koja ga bira, tako da kada je ovaj zakon konkretno u pitanju, tu baš nema mesta da se nešto posebno radi. Ali, čisto da vam ukažem na praksu Ministarstva koje ja vodim. Mi i te kako polažemo račune o zakonima i o njihovom efektu i o onome šta su radili.
Daću vam primer. Zakon o radu iduće nedelje ide pred Socijalno-ekonomski savet, gde smo mi uradili analizu, gde ćemo pokazati kakvi su bili efekti, šta se desilo. Sa velikim zadovoljstvom odmah da vam kažem, desilo se da je to dobar zakon, zakon posle koga nije bilo masovnog otpuštanja, zakon posle kog je došlo do povećavanja zaposlenosti, a ne smanjenja zaposlenosti. Dakle, sa ponosom ćemo moći da izađemo pred Socijalno-ekonomski savet i to pokažemo i kažemo.
Isto tako, sve naše zakone smo pred odgovarajućim telima branili nakon njihove primene i sa zadovoljstvom svakom narodnom poslaniku, ko god je zainteresovan, može da se obrati Ministarstvu rada, sa zadovoljstvom ćemo dostaviti analizu svakog od zakona koji smo doneli. Hvala.

Poštovani predsedavajući, gospodo potpredsednici, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici organizacija koje okupljaju osobe sa invaliditetom, pred nama je zakon koji jeste, odnosno zakon o dopunama Zakona o sprečavanju diskriminacija osoba sa invaliditetom koji jeste veoma kratak, svega tri člana se ovde menjaju, ali jeste zakon koji može da menja položaj osoba sa invaliditetom u ovoj zemlji na bolje i da konkretno utiče na kvalitet njihovog života da može da bude bolji.
Ovo je donošenje zakona o dopunama Zakona o sprečavanju diskriminacija osoba sa invaliditetom je zapravo nastavak politike Vlade Republike Srbije, koja je pokazala da joj je zaista stalo do poboljšanja položaja osoba sa invaliditetom.
Podsetiću narodne poslanike i još jednom da izrazim svoju zahvalnost za rasprave i vreme koje smo uložili u donošenje ranijih zakona koji regulišu položaj osoba sa invaliditetom, da je ovo već treći zakonski predlog iz ove oblasti, a ranijih godina ti predlozi nisu mogli baš tako često da se nađu.
Ovo je dakle već treći zakon koji usvajamo, a nadam se da ćete nas podržati u ovome što smo vam predložili, koji konkretno poboljšava položaj sa invaliditetom u mandatu ove Vlade.
Suština ovog zakona jeste da se u svakodnevnom životu osobe sa invaliditetom, koja zbog prirode svoje invalidnosti, telesnih ili senzornih oštećenja ili bolesti, ovde se misli na slepe, slabovide osobe, osobe obolele od različitih mišićnih ili neuromišićnih oboljenja ili kvadriplegije, kao i osobe koje nemaju gornje ekstremitete jednostavno nisu u mogućnosti da koriste jedno svoje prosto, obično, ljudsko pravo da koriste sopstveni potpis. Oni to ne mogu da urade iz razumljivih razloga, oni ne mogu da se potpišu, zato nailaze na čitavo more problema kada odu u banku, kada odu u turističku agenciju, kada odu pred neki organ lokalne samouprave, MUP, kada odlaze da rešavaju svakodnevne životne probleme koji meni i vama ne deluju kao da ih možete primetiti.
Ali, ovo su problemi koji se primećuju i rešenje ovih problema zaista znači osobama sa invaliditetom.
Dugi niz godina savest traži da se ovaj problem reši i konačno je došao na dnevni red. Na ovaj način, ne samo što ispunjavamo svoje obaveze prema Konvenciji koju smo ratifikovali o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom još 2009. godine i čitav niz međunarodnih i domaćih propisa, već važnije od toga, mi pokazujemo da prepoznajemo probleme osoba sa invaliditetom i da ih rešavamo.
Osobe sa invaliditetom koje ne mogu da iskoriste svoj potpis to ne rade, misli se, kao što sam rekao, prvenstveno na slepe, slabovide i na još određene kategorije koje imaju probleme sa gornjim ekstremitetima, ne rade to zato što su nepismeni ili zato što ne razumeju svoj potpis, već zato što fizički nisu u mogućnosti da urade tu jednostavnu stvar. Na ovaj način, u skladu i sa procesom inkluzije, mi izjednačavamo položaj osoba sa invaliditetom sa svim ostalim i dajemo im mogućnost da svakodnevne životne probleme rešavaju brže i jednostavnije.
Naravno da se odmah postavlja pitanje zloupotrebe, da se postavlja pitanje na koji način će biti provereno da li osoba sa invaliditetom to može ili ne može. Ovde u zakonu, u ova tri člana je to jasno predviđeno. Ali, odmah da vam kažem, zbog toga što neko razmišlja o tome kako će, kako bi neko mogao da iskrivi sadržinu ovog zakona, moram da kažem da zbog toga ni na koji način se ne sme umanjiti potreba za donošenjem ovog zakona. Postoje drugi zakoni koji regulišu prevaru, koji regulišu falsifikat i to nije nešto što možete vezati za osobe sa invaliditetom, već to je nešto što možete vezati za ljude kao takve i to se rešava drugim zakonima, a ovim zakonom mi regulišemo kako će osobe sa invaliditetom da svoje svakodnevne životne potrebe zadovoljavaju na jednostavniji i bolji način.
Opet želim da ponovim. Na ovaj način mi pokazujemo da nam je stalo, da nam je stalo kao društvu, da nam je stalo kao zajednici i da ćemo učiniti sve da osobe sa invaliditetom u najvećoj mogućoj meri, ne zanemarujući naravno objektivne poteškoće, učestvuju u svakodnevnom životu ove zemlje.
Ovo je naš jedini svet i mi moramo da ga delimo. Nemojmo ceniti ljude po onome što ne mogu. Cenimo ih po onome što mogu. Hvala.

Zahvaljujem.
Evo, da obuhvatim ili bar da odgovorim i da se svakako zahvalim svim diskutantima do sada koji su razumeli šta je suština ovog zakona i koji vide da od ovoga ne treba da pravimo bilo kakvu političku podelu. Ovo je nešto što je zaista nesporno. Ovo društvo treba da vodi računa o osobama sa invaliditetom, oni su deo našeg društva, oni nisu nikakav izdvojeni deo, a na nama je da učinimo sve što je moguće i više od toga da imamo tu vrstu pozitivne diskriminacije, da mogu da koriste sva prava, da mogu da koriste sve ono što im društvo stavlja na raspolaganje i što stavlja svakom od nas.
Osobe sa invaliditetom imaju iste nade, iste strahove, iste želje, iste sumnje, raduju se istim stvarima, tužni su zbog istih stvari kao i drugi. Na nama je da to prepoznamo i kao nosioci javne vlasti, kao nosioci državnih ovlašćenja učinimo da im život bude bolji.
Što se tiče vašeg pitanja, da, razgovarali smo o tome i stav zakonodavstva je bio da se prvo mora promeniti ovaj zakon, zakon na koji ste upozoravali, Zakon o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa zato što zakon nikada nije predvideo faksimil kao takav. Nije regulisao ni moj ni vaš faksimil koji možemo da koristimo u svakodnevnom životu mimo ovoga.
Dakle, moram prvo da promenimo zakon, takav je stav zakonodavstva. Što se nas tiče moglo je da bude i ovde, ali takav je stav i mi smo ga prihvatili. Nadam se da ćemo u najskorije vreme rešiti taj problem.

Naravno, jedan od svakako velikih problema jeste opšta dostupnost i arhitektonska, ali i svakako na ulogu u društvu. Znate, najveći deo naših institucija, iz oblasti ne samo socijalne zaštite, nego svih institucija, nije građen namenski. Pravljeno je u vreme kada se jednostavno o uključivanju osoba sa invaliditetom nije razmišljalo ili se nije vodilo računa o tome.
Mi se trudimo da to promenimo. Evo, da vam dam konkretan primer. Prošle godine, u saradnji sa MUP-om, mi smo, evo, do sada već opremili 24 odeljenja, odnosno policijske uprave MUP-a odgovarajućim rampama, a što je, verujte, nekada pravi arhitektonski izazov, jer imate zgradu koja je napravljena 1930. i neke godine, uski hodnici, nema stepenica itd. Ali, evo, do sada 24 policijske uprave su rešile taj problem u saradnji sa Ministarstvom rada i čovek će sa kolicima moći da ode i izvadi ličnu kartu. Zvuči malo. Zaista zvuči onako prosto neverovatno, ali je tako. To radimo i nećemo stati dok to ne završimo u svakoj policijskoj upravi.
Isto tako, to važi i za naša odeljenja. Mi smo krenuli prvo od svog ministarstva. Bilo je, verovali ili ne, odeljenja PIO fonda i Nacionalne službe za zapošljavanje u kojima nije bilo rampe. I ne samo da nije bilo rampe, nego u nekima nije bilo mogućnosti, recimo, imate odeljenje gde se vrši veštačenje radne sposobnosti i uopšte bilo šta drugo, a to vam je na nekom drugom spratu i nema lifta. Kako sada da odvedete čoveka u kolicima na drugi ili treći sprat da ga veštačite, a nemate lift itd? I to smo rešavali, to rešavamo i siguran sam da ćemo to rešiti u potpunosti, da neće biti nijednog dela našeg ministarstva, a mislim i na centre za socijalni rad i na PIO fond i na Nacionalnu službu za zapošljavanje, koji na ovaj način neće biti apsolutno dostupni. Da li će to svaki put biti u skladu sa najvišim standardima? Bilo bi potrebno da ima i toalet poseban za osobe sa invaliditetom, prilagođen. Ne znam, ali bar ovo najosnovnije, to mora da se uradi i to može da se uradi i trudimo se da to svakako uradimo.
Vi ste govorili o jednoj važnoj stvari, a to je suštinski - uključenost nije rampa. Uključenost nije arhitektonska prepreka. Uključenost je odnos društva prema osobi sa invaliditetom. Znate, evo, da se pohvalimo, ove godine je Nacionalna služba za zapošljavanje ostvarila najbolji rezultat do sada, zaposlila je kroz aktivne mere zapošljavanja 4.913 osoba sa invaliditetom. Najbolji rezultat pre toga je bio 2009. godine – 3.914 osoba sa invaliditetom.
Dakle, postoji napredak. Ali, još uvek najveći broj poslodavaca pre opredeljuje da plati tzv. penal nego da primi osobu sa invaliditetom, iako dajemo, evo, i ovo je prilika, kad god mogu, koristim tu priliku da govorim o tome, dajemo zaista velike podsticaje za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, od 180.000 pa i do 250.000 hiljada, zavisno od opštine. Plaćamo posebno za prilagođavanje radnog mesta za osobu sa invaliditetom. Plaćamo preobuke i obuke koje su potrebne da zaposlite osobu sa invaliditetom. I još uvek najveći broj poslodavaca okleva da iskoristi tu pogodnost i tu mogućnost.
Znate, tu postoji samo jedno opravdanje koju mogu da prihvatim i koje je razumno, na kome svi zajedno moramo da radimo, a to je da nemate dovoljan broj osoba sa invaliditetom sa odgovarajućom stručnom spremom ili znanjem koje je vama potrebno, ali to je onda nešto što možemo da ispravimo, to je zajednička greška ili zajednički problem. Zato imamo nacionalnu službu. Zato ćemo da obučimo čoveka za to što ne zna, a postoji potreba na tržištu rada za takvim profilom. To može da se rešava i rešava se. Ali, ono drugo, e, tu mora da se bori celo društvo, ako čovek jednostavno neće da prihvati osobu sa invaliditetom, iz bilo kog razloga, jednostavno smatra da proces inkluzije zapravo ne treba da se sprovede. To je nešto na čemu zaista moramo svi zajedno da radimo i to je nešto o čemu svi zajedno moramo da vodimo računa.
Inače, što ste rekli, mi imamo čitav broj izvanrednih institucija koje se bave osobama sa invaliditetom, posebno našom decom. Zaista pozivam svakog od poslanika da kada ima vremena, ima interesovanja, da dođe da vidi, iznenadićete se sa kakvom količinom ljubavi i predanosti ti ljudi rade. To nije posao koji možete da zaključate na radnom mestu. To nije nešto što možete da kažete da je prošlo radno vreme. Niko u sistemu socijalne zaštite ne može da kaže da je prošlo radno vreme. Mi radimo sa ljudima. To su zaista divni ljudi i to ne može da se izračuna novcem, jednostavno ne može. Prosek njihovih plata, i da ga povećamo ne znam koliko, je uvek manji od onoga što su oni dali i onoga što daju.
Treba doći, treba videti, zaista, molim vas, uradite to. Nemojte uopšte da se osvrćete. Kritikovaće se kada dođete. Odmah će vam reći negde da to što dolazite je promocija. Super, samo se vi promovišite na taj način, otiđite kod te dece, vidite da li možete nešto da pomognete, neka to bude promocija svih političara i svih političkih stranaka, ja ću biti zadovoljan. Evo, govorim u ime sistema socijalne zaštite. Hvala.

To sigurno, kao što dobro znate, nije nešto što će se desiti preko noći i nećemo mi uspeti ni da naše društvo u tom smislu senzitivizujemo, niti ćemo uspeti da učinimo svaku od javnih površina dostupnim, ali da moramo raditi na tome svaki dan, moramo. Zato postoji država, zato postoje organizacije, uostalom zato postoji invalidski pokret, upravo da bi se borio sa tim.
Samo da skrenem vašoj pažnji nekoliko aktivnosti koje smo mi preduzeli, koje opštoj populaciji ne znače puno, ali osobama sa invaliditetom znače zaista mnogo i mislim da su dobar putokaz.
Mi smo po prvi put počeli od prošle godine da uvodimo u saradnju sa Javnim servisom, sa RTS-om, titlovanje domaćih serija. Opet, nešto čega se treba zapravo setiti. Konkretno je bila „Ulica lipa“ i sada „Komšije“ radimo. Vidite, imate ljude koji ne mogu da gledaju „Komšije“, ne mogu da gledaju „Ulicu lipa“ iako gledaju svi oko njega. To je način da bar deli sentiment ostatka društva prema nečemu. Nadamo se i to ćemo sigurno raditi da informativni program u najvećoj mogućoj meri približimo korisnicima, govorim o gluvim i osobama sa oštećenim sluhom. Vi znate da je problem. Znate kako to funkcioniše. Jako je teško to u pravom vremenu uraditi, ali bar u nekom kraćem, odloženom. U svakom slučaju, i to radimo i ove godine to nastavljamo da radimo sa Javnim servisom, ali to je nešto što moramo bar pokušati da proširimo koristeći moderne tehnologije i na ostale televizije, ne samo na Javni servis. On ima obavezu to da radi, ali hajde da vidimo da li privatne televizije, pogotovo sa nacionalnom frekvencijom, mogu da nam pomognu na isti način. Siguran sam da ćemo naći razumevanja i sa njihove strane, pošto je Ministarstvo tu da pomogne.
Recimo, uveli smo jedan vrlo zanimljiv i potpuno inovativan oblik pomoći osobama gluvim i nagluvim, a to je, zajedno sa, da sada ne reklamiram, ali sa jednim velikim telefonskim provajderom, dakle, vanbudžetskim sredstvima, obezbedili smo da postoji centar za sada samo u Beogradu, gde gluva i nagluva osoba može putem tableta, putem smart telefona da se uključi, da otvori vezu, dobije komunikaciju sa svojim tumačem znakovnog jezika, ono se recimo nalazi u banci, ne može da se objasni sa nekim, ovo je način da upozori na svoj problem, traži rešenje i tumač preuzima dalje rešenje tog problema, telefoniraće i dogovoriće se sa onim kojim je potrebno. Zakazaće mu sastanak, zvaće lekara, ili sve ono što on u datom trenutku ne može da uradi. To je nešto što zaista pokazuje izuzetne rezultate. Dakle, ne mora da ide stalno sa svojim tumačem, već ako mu je potrebno, pozvaće tumača i za njega je usluga potpuno besplatna. To smo u potpunosti rešili i to dobili najveći deo iz vanbudžetskih sredstava.
Sada intenzivno radimo na tome, recimo, sa Parking servisom u Beogradu, da uvedemo aplikaciju gde će osoba sa invaliditetom znati gde je slobodno parking mesto za njega. A kada dođe do tog parking mesta, dakle, moći će da se odmah informiše o tome, a kada dođe i vidi nekog bahatog vozača koji mu se našao na parking mestu, imaće vrlo jednostavnu aplikaciju kojom odmah obaveštava službu da se neko parkirao na mestu koje pripada njemu.
Vidite, jednostavne stvari koje suštinski menjaju život. Ne mora sve da bude iz budžeta. Može i time što angažujete društveno-odgovorne poslove koji hoće da pomognu.
Postavili smo prošle godine prvu taktilnu tablu ispred Hrama Svetog Save. Vi i ja ne razumemo zašto je to tako, ali znate, kada razgovarate sa predstavnicima Udruženja slepih i slabovidih, oni kažu doslovce – ja prvi put vidim kako izgleda Hram Svetog Save. I to menja život. Hoćemo da nastavimo u tom pravcu.
Radi se na puno, puno stvari i svaki taj mali korak čini život boljim i čini ga pravednijim. To je ono što mi radimo.

Samo bih da se zahvalim na dosadašnjim diskusijama i na razumevanju svega onoga što mi zapravo radimo, i kada je u pitanju generalna politika Ministarstva i kada je u pitanju zakon koji je pred vama.
Da, ja volim da dođem da vidim kako ljudi rade, da vidim šta im je potrebno i da vidim kako možemo da rešavamo probleme. I nijedno mesto gde sam ja bio, uključujući i Ivanjicu, nije bilo ne samo slučajno izabrano, nego nije bilo bez da smo nešto radili, nešto doprineli, nešto promenili, nešto obezbedili. Da li je to finansiranje, da li je to neka druga pomoć, ali nikada se ne ide, ili barem iz mog ministarstva, nikada ne idemo nigde a da nešto nismo uradili ili da se ne dogovaramo šta ćemo da uradimo u budućnosti. Mislim da se to malo razlikuje od nekih drugih ponašanja i nekih drugih oblika.
Ivanjica je sigurno prevazišla svoju veličinu kvalitetom usluga u zajednici koju ima, i to je nešto što bih voleo da istaknem kao primer i ostalim lokalnim samoupravama da treba ići u tom pravcu. Bez lokalne samouprave, nemoguće je rešiti problem uključenosti i nemoguće je rešiti problem pomoći osobama sa invaliditetom, bez učešća lokalne zajednice. Nama su potrebne usluge u zajednici. Delom će ih finansirati država, ali i lokalna samouprava mora da učestvuje u tome. Jednostavno, drugačije nije moguće.
Kao što znate, ove godine smo predvideli veliki konkurs za usluge u zajednici, nadam se da ćemo uspeti već do kraja februara da izađemo pred Srbiju sa njim, koji iznosi 400 miliona dinara. Prošle godine je on iznosio 50 miliona dinara. Sada 400, uz učešće lokalne samouprave. Mi ćemo biti u stanju da premrežimo čitavu Srbiju kvalitetnim uslugama u zajednici, da nijedna opština ne bude bez dnevnog boravka za decu ometenu u razvoju, da nijedna opština ne bude bez nekog od alternativnih oblika pomoći porodici i pomoći u zajednici. Za to nam svakako treba lokalna samouprava, za to nam treba podrška čitavog društva.
Da navedem još jedan primer, zbog poslanica koje su govorile. Vi ste iz socijalne zaštite, vi znate šta je sistem i kako on funkcioniše. Ima i nema veze sa osobama sa invaliditetom, ali ima veze sa našim sistemom. Drugo ime našeg sistema je humanost. Mi postojimo zbog ljudi i postojimo da budemo uz njih, zato što smo im potrebni. Ministarstvo je još nakon onih strašnih poplava, od Obrenovca pa nadalje, donelo jedan poseban pravilnik o postupanju u vanrednim situacijama. Evo, ove godine je pao sneg u jednom delu Srbije, na istoku, bilo je dosta neprijatno. Svaki od naših centara je u skladu sa pravilnikom koji je donet, ali ja sam siguran da bi to radili i bez pravilnika, ali sad smo to posebno uredili, i evo, već druga godina kako radimo uređeno, obezbedio da je obišao i proverio svakog korisnika novčane socijalne pomoći, svako dete iz hraniteljskih porodica, stare koji žive u nekim teško dostupnim prostorima, nekim selima u kojima se ne može doći.
Sistem socijalne zaštite, tamo gde je bio ugrožen, je učestvovao u svakodnevnom životu i javljao ministarstvu precizno, u broj i ime, da li je svako nahranjen, da li je svako imao grejanje, da li je sklonjen ukoliko nema grejanje ili hranu, gde nam je dete, gde nam je neko od onih o kojima smo dužni da brinemo. Ovo o čemu vam govorim – to ne može da se plati. I nije postojala stavka u budžetu – u slučaju vanrednih okolnosti pojačano angažovanje socijalnog radnika. Nije. Ali je svaki socijalni radnik ispunio svoju dužnost.
Ovim zakonom zapravo pokazujemo da ispunjavamo svoju dužnost i da smo ponosni kad to radimo.