Zahvaljujem, uvaženim poslanicama na trudu i na studioznosti kojom su prišle ovim zakonima i možda najvažnije od svega što ste konstatovali jednu zaista činjenicu, mi gradimo sistem. Ovo je sistem koji proizilazi iz Zakona o radu kao krovnog zakona, a sada iz njega sve ovo proizilazi. Svi ovi zakoni koje usklađujemo, koje inoviramo, koje činimo upotrebljivim, koje činimo da budu efikasni, sve to proizilazi iz onoga Zakona o radu, kao krovnog zakona, koji je postavio potpuno novi sistem, koji je postavio potpuno nove okvire radnog zakonodavstva i ovo sada proizilazi iz njega.
Kada već pričamo o Zakonu radu, stvarno želim da čestitam poslanicima većine, da ih podsetim, koliko je otpora bilo kada se usvajao Zakon o radu, ali da vas podsetim sa koliko hrabrosti ste tada glasali za njega i sada vidite pozitivne efekte tog zakona. Da vam dam samo jedan mali primer. Tada niko nije konstatovao i svi su govorili da od toga neće biti ništa. Oni čuveni platni listići, ako se sećate, samo da znate, ovo su poslednje evidencije do sada 5.790 radnika je ušlo u proces dobijanja svojih zarada. Na sudu je već rešeno 4.495 sudskih sporova, dakle, bez ikakvih troškova, bez advokata, samo sa pokazateljima listića, tako je naplaćeno 158.903.000 a to je zato što ste vi za to glasali. Zato što ste vi imali tada hrabrosti da usvojite jedan Zakon o radu koji je, bez obzira na tadašnje kritike, obično došle iz nepoznavanja materije, pokazao svoj efekat i ovi zakoni o kojima danas raspravljamo su posledice tog i takvog Zakona o radu, jednog drugačijeg pristupa radnom zakonodavstvu.
Vi ste pomenuli da li ta odredba o minimalnoj zaradi, o minimalnoj ceni rada u nekoj zemlji, da li to može da bude način da poslodavac praktično izbegne svoje obaveze? Ne može. Zarada se određuje na osnovu ugovora i potpisuje se aneksom ugovora između poslodavca i radnika, a ova mera je navedena samo kao zaštita da ne može niže od toga. Ako radnik prihvati tu visinu i potpiše aneks ugovor o radu, to je njegovo pravo. Znači odgovara mu ta minimalna zarada, ali da znate u dobrom delu zemalja na svetu i ne postoji minimalna zarada. Obično tamo gde se ide da se radi, minimalna zarada je i kod nas iznuđena mera koja, da je sreće i da je boljeg privrednog ambijenta bi bila već ukinuta. Kao što znate ona je i doneta sa tim da se na svakih šest meseci mora obrazlagati zašto se donosi. To je nešto što se nadam da ćemo promeniti.
Važna stvar, koju ste vidim primetili svi, jeste proces licenciranja. Bezbednost i zaštita na radu se nekako prihvatalo dosta olako, kao da to nije suštinski tako važno. Zato vi imate 630 preduzeća koja se bave bezbednošću i zaštitom na radu, a do sada nisu bili dužni da se obrazuju, da se unapređuju, da obnavljaju licencu, to je bila jedna od onih dosadnih obaveza. Dođe vam neko udari pečat da je sve u redu i to je to. Ni sankcije za onog ko je udario pečat, ni sankcije za onoga ko je na taj način pečat prihvatio. Ovim zakonom mi to menjamo.
Prvo, sada će u svakom od tih preduzeća morati da budu dva zaposlena sa visokom stručnom spremom i to inženjerske struke. Dakle, ne možete da dovedete nekog diplomiranog menadžera, nego mora da bude baš za to što predaje, nije logično, a bilo je tako svih ovih godina, da vas uči neko nečemu za šta se nije školovao. To ne mora da unapređuje to svoje školovanje i ne mora da proverava da li se njegovo znanje unapredilo, ili se nije unapredilo.
Takođe, pokazujemo koliko smo ozbiljni u ovome. Onaj ko radi u takvoj agenciji i koji izgubi licencu i on i onaj ko je porodično i ko je ekonomski povezan sa tim preduzećem, neće tri godine moći da obavlja tu delatnost. Neku drugu može, neka se bavi čime god hoće, ali neće moći, ako je prekršio zakon u nečemu što je nama tako važno, a to je bezbednost i zaštita na radu. Tri godine neće moći da se bavi istom delatnošću, a naša praksa nam je pokazivala – agencija uradi nešto loše, samo se preregistruje na istog vlasnika ili na sina ili na brata i nastavi da radi. To više neće moći da se radi i to je zaista velika promena. Nikom nismo oduzeli pravo na rad, nikog nismo ekonomski opteretili, nismo dali ni jedan novi namet, samo smo uozbiljili da oni koji rade sa bezbednošću i zaštitom na radu moraju da budu svesni obaveze i odgovornosti koju oni nose. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Znate, da li su smanje zarade samo u Srbiji, nisu, ali u većini zemalja o kojima govorite nije bilo pljačkaške privatizacije koja se sprovodila decenijama u ovoj zemlji. U većini zemalja nije bilo pljačkaške privatizacije koja je ostavila više od milion ljudi bez radnih mesta. U većini zemalja o kojima se ovde govorilo nije bilo pljačkaške privatizacije koja je potpuno uništila srpsku privredu i da, neće se oporaviti za dve godine ono što je uništavano od 2000. godine na ovamo, neće, ali da je počelo da se oporavlja, jeste.
Pitao sam se kada će prestati rasprava o zakonu i evo, sada sam dobio odgovor. Do sada smo raspravljali o zakonima. Neko je smatrao da su rešenja bolja, neko da su lošija, neko je pokušavao da pronađe neki svoj ugao, neko je hvalio, neko je kudio, potpuno u redu i legitimno, ali onda, naravno, došli smo do terena onih koji se u zakone ne razumeju, u struku i praksu još manje, pa se onda bave politikom i paušalnim političkim napadima, ništa drugo. Evo, baš sam se pitao kada će prestati stručna rasprava, kada će početi zabava? Evo, počela je zabava, kao što vidimo.
Vrlo je zanimljivo da niko ne kaže da je MMF najveći lažov na kugli zemaljskoj i da im treba zabraniti ne da budu u Srbiji, nego da im treba zabraniti da postoje. Vrlo je zanimljivo da nikada u ovom parlamentu ne čujem da se kaže da ove iz Svetske banke treba pohapsiti i stražarno sprovesti iz ove zemlje. Nikako da čujem da neko iz ove zemlje kaže da, recimo, nemačku kancelarku treba zatvoriti. Zašto? Pa, sve su to ljudi koji su rekli da je u Srbiji smanjena nezaposlenost, da su zadovoljni kvalitetom reformi, da su videli da se nešto napreduje. Oni koji nas kritikuju zbog toga, nikada im to ne kažu u lice, a sreću se po diplomatskim prijemima. Bilo bi prilike da šefu MMF kažu da je besprizorni lažov. Ne znam zašto mu ne kažu da ja lažov? Zašto, recimo, ne kažu, evo tu su gospoda iz Svetske banke, 20. oktobra će Vlada imati sastanak sa njima, zašto ih ne sačekaju ispred Vlade, evo, ja ću im obezbediti sastanak, da kažu gospodi iz Svetske banke da su oni preispoljni lažovi koji ne znaju ništa?
Oni stalno govore da je pala nezaposlenost u Srbiji. Ne ja, ne Vlada, Svetska banka i MMF kažu da je pala nezaposlenost u Srbiji. Dakle, lažovi i nesposobni i nestručni, recite im to molim vas. Pomozite sebi, nama svima, dajte očistite im tu zabludu, otvorite im oči, oni jadni veruju da u ovoj zemlji ima ekonomskih rezultata, zamislite? Da ne bi vas da im to kažete, oni bi živeli u zabludi. Znači, sve svetske institucije su lažovi i nesposobni, jer govore da u Srbiji nešto ide na bolje, a to nešto jeste pad nezaposlenosti.
Ako me pitate da li je to dovoljno? Ni izbliza nije dovoljno. Ako me pitate da li je 17,9% nezaposlenih, kako imamo danas, bolje u odnosu na 25% kakvo je bilo kada smo preuzeli odgovornost za ovu zemlju, da, veoma je bolje. Da li se ta metodologija meri po istim pravilima, kao što se merila u vreme kada su stranke bivšeg režima bile na vlasti? Da, meri se. Ako se lagalo tada, laže se i sada, ako se govorila istina tada, govori se istina i sada. Ako MMF, Svetska banka i predstavnici svih iole relevantnih zemalja na svetu, koji su se nešto bavili srpskom ekonomijom, smatraju da je srpska ekonomija počela da napreduje što vam je tako teško da to priznate. Kažite nije dovoljno, kažite mi bi brže, evo, zaboravićemo da za ovih 12, 13 godina nije bilo baš tako brzo, nema veze, ali izađite i kažite mi bi to bolje, mi bi brže, nije dovoljno, ali nemojte da kažete ništa, jer nije tačno da nije ništa, nije tačno da nema napretka. Ima napretka, i to nam priznaje ceo svet, to priznaje matematika.
Evo, sad pošto, naravno, evo, ni statistika više ne važi, prevaren je MMF, prevarena Svetska banka, nestručnjaci, niko ništa ne zna, sve je u redu, vratimo se mi na terene onoga gde nema laganja. Novac. Ne statistika, novac. Kako se meri da je neko zaposlen? Tako što uplaćuje doprinose u penzioni fond, tako se meri, ili uplaćuje iz čistog hobija, dopada mu se ideja da ide tako i da uplaćuje sebi ne radeći ništa, ne registrovan, nema ga nigde, ili je počeo da radi. Ovo su podaci, ovo je matematika, ovo je novac.
Dakle, od 7. decembra 2013. godine kada je, kao što znate, uvedena zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, procenat ljudi koji je napustio javni sektor, što kroz racionalizaciju, što kroz prirodni odliv, dakle kroz penzionisanje, je 4,9. To je da vam kažem, skoro u glavu, 34 hiljade ljudi. Dakle, po evidenciji penzionog fonda iz preduzeća javnog sektora, koji su u šifri javna svojina, javno vlasništvo 34 hiljade ljudi manje, 34 hiljade ljudi manje uplaćuje doprinose iz javnog sektora. Neoborivo.
U isto vreme iz privatnog ili tzv. realnog sektora povećanje za 5,6%. Pedeset devet hiljada imena i prezimena uplaćuje doprinose u penzioni fond više. Zbog toga penzioni fond, evo zaključno sa ovim mesecom, je povukao iz obaveznih dotacija koje su predviđene, pošto kao što znate nikada nemate dovoljno novca za penzije, nego iz budžeta uvek mora da se nešto nadoknadi, povukao 9,9 milijardi dinara manje, jer ima 59 hiljada prijavljenih više.
Možete to da mrzite. Možete da smatrate da je to malo, nedovoljno, previše, šta god hoćete, ali to je činjenica. To je činjenica, kao što je činjenica da smo sa 25% nezaposlenih došli na 17,9%, 25% nezaposlenih je dalje značajno više, nego 17,9%. Nisam zadovoljan brojkom, smatram da mora i može i moći će da bude manje, ali zemlja pljačkaške privatizacije tako efikasno, tako strasno uništena od strane stranaka bivšeg režima ne može da se nada da će za dve godine promeniti ono što je tako temeljno uništavano 12 godina. Još jednom ja pozivam sve koji smatraju da ovo ništa nije tačno da kažu MMF, Svetskoj banci i svim ostalim da su nesposobni lažovi. Hvala.

Zahvaljujem se na komplimentima, nije trebalo, ali hvala lepo.
Nisam ja ovo računao. Ovo su vaše metodologije. Ovo su stranke bivšeg režima, kao Poslovnik u Skupštini, donele i primenjivale godinama. Ako se ljutite, ljutite se na ogledalo, a nemojte mene da stavljate u to ogledalo. Stanite sami ispred ogledala. To što vidite je produkt vas i vaših političkih organizacija koje su vladale ovom zemljom, a samnom nema nikakve veze, kao ni Poslovnik u Skupštini, nikakve veze. Sami ste doneli metodologiju kojom Nacionalna služba za zapošljavanje izračunava, radi anketu o radnoj snazi. Sami ste doneli metodologiju kojom Republički zavod za statistiku izračunava broj zaposlenih i nezaposlenih i on je referentna institucija. Ništa vam tu nismo mogli pomoći, ali ni odmoći. Ljutite se na sebe. Ljutite se na svoje metodologije. Ljutite se na svoj režim. Ja sam tim nemam zaista ništa.
Ovo što sam vam rekao, dakle, 59.000 imena i prezimena koja uplaćuju doprinose, a do sada ih nisu uplaćivala, to je suština. To je suština, to je povećanje, to je zaposlenost. Verovatno vam nije bilo zanimljivo da slušate, ali rekao sam koliko je ljudi zaposleno samo na osnovu rešenja inspekcije rada. To su ljudi koji su nekada bili u sivoj zoni, a sada je neko konačno došao do njih, pa smo nešto promenili.
Pominje se ovde Zakon o radu. Sećam se da je jedna politička stranka iz bivšeg režima napisala saopštenje u kome je rekla kako je odluka Saveta Evrope, odnosno mišljenje Saveta Evrope o Zakonu o radu najgori zakon, da nije usklađen sa evropskim normama, da je neefikasan, loš, dočekala takvim slavljem, saopštenjima, vatrometima, dok nije shvatila da se Savet Evrope zapravo opredelio prema zakonu koji je donela ta ista stranka iz vremena bivšeg režima 2011. godine. Sećam se njihove radosti, jer su mislili da je u pitanju ovaj zakon. Nije ovaj zakon. Ovo je dobar zakon, kao što znate veoma je podržan.

Na žalost, nismo čuli ništa o zakonu i o zakonskim rešenjima, ali imam dobru vest – izbori. Idemo na izbore i onda lepo građani zadovoljni politikom stranaka bivšeg režima nagrnu recimo u pokrajinski parlament i pobede na pokrajinskim izborima. Bojan Pajtić sve ovo što je čekao sve ovo vreme da nekako odugovlači, sada je prava prilika da raspiše izbore i da na krilima sve te istine, koja se ovde pominje i o kojoj se ovde govori, dobije izbore. Samo nikako da se odvaži na to. Nikako da kaže – idem na izbore, sada je prilika, vidiš da ova Vlada ne valja ništa i građani to vide, to vidi ceo svet, to svi vidimo, evo prilike. Nema izbora. Dok ih mi ne raspišemo neće biti izbora. Ovi koji su zadovoljni izgleda neće izbore. Evo mi koji smo na vlasti mi smatramo da treba da bude izbora, a oni koji su u opoziciji beže od izbora kao đavo od krsta. Prosto neverovatno.
Znate, osim što smo sada zaboravili da je ceo svet rekao to što je rekao, osim što imamo egzaktne podatke, sada smo namerno počeli da se bavimo stvarima koje naravno nemaju apsolutno nikakve veze sa zakonom, ni sa jednim od zakona, što mi je iskreno žao. Govorim o stranačkom zapošljavanju. Čekajte, stranačko zapošljavanje, govore predstavnici stranaka bivšeg režima.
Evo, dođite u moje ministarstvo i primetićete da sam zamenio jednog jedinog pomoćnika. Ljudi koji ovde sede kraj mene, osim sa izuzetkom jednog čoveka, su u ovom ministarstvu maltene decenijama. Hajde vi meni nađite u pokrajinskoj administraciji jednog člana SNS-a ili jednog člana Pokreta socijalista, i to na nivou kuvarice, ne pomoćnika pokrajinskog sekretara, već kuvarice, vozača. Nećete naći ni jednog jedinog. Zato, nemojte da pričate o stranačkom zapošljavanju.
Mi smo mogli, naravno, kao i svaka neodgovorna vlast, da budemo neodgovorna vlast kao što je bila vlast bivšeg režima i da nastavimo da se zadužujemo, zapošljavamo svoje stranačke kadrove, otpuštamo one koje su dovele partije pre nas i da mirno vladamo, ne razmišljajući da sami sebi pravimo problem smanjujući dnevnice, ukidajući razna davanja.
Pa čekajte, ako smo mi ukinuli nekom dnevnice, kako kažete, a kažete da smo stranački zapošljavali, pa onda smo ukinuli našim članovima. Nismo, ukinuli smo ljudima koji rade i sebi. Reći ću vam, Ministarstvo rada je ukinulo dnevnice pre godinu dana, zato što smo smatrali da su nepotrebne. Zato što smo smatrali da je to jednostavno u toj meri nepotrebno. Kad idete u inostranstvo imate vrlo ograničeno, a u unutrašnjem saobraćaju nemate potrebe, ili imate vrlo male potrebe. Šta da radimo, svi moramo nešto da prištedimo.
Bolje je da smanjimo dnevnice ipak manjem broju ljudi u Srbiji koji mogu da računaju na dnevnice, nego da smanjujemo plate i penzije svima u nedogled. Zar nije bolje da oporavimo zemlju i da povećamo plate i penzije svima, a ne samo onima koji su u javnom sektoru? Ovde se stalno govori samo o ljudima koji rade u javnom sektoru. Šta je sa onima koji rade u privatnom sektoru? O njima niko ne govori. Njih niko ovde nije pomenuo. E, to je shvatanje politike u kome se samo bori da bi se došlo do javnog sektora, a tu ne morate da vodite računa o ekonomskim principima, zapošljavate koga hoćete, država će se zadužiti, isplatiće plate, isplatiće troškove, samo nađi zakonski osnov i ubacuj novac. Šta ćemo sa onima koji rade u privatnom sektoru, koji moraju da zarade svaki dinar svoje plate? Moraju i ovi u javnom sektoru. Možda nekad nisu morali, ali sada i te kako moraju i ponosan sam zbog toga. Hvala.

Ako mogu samo da pomognem, ne znam koliko su ostale kolege pratile ili čitale, predlog amandmana, dakle suštinski je problem ovde, mi smo ovde predvideli da radnik može biti upućen na rad u inostranstvo ne 24 meseca, ukoliko nije zaključio ugovor na neodređeno vreme, kao što je odredba Zakona o radu, već da može i duže od toga, kao izuzetak od Zakona o radu, zato što na ovaj način polazili smo, to su primedbe struke, primedbe velikih preduzeća koji to rade, zato što.
Evo daću vam primer, desi se da dobijete recimo, naše firme su radile u Sočiju, gradnja stadiona. To ne može da se ograniči na 24 meseca, ili na 12 meseci, po pravilu je to duže. Sada, šta je rešenje? Da poslodavac primi radnika na neodređeno vreme, ali posle toga on neće više imati potrebu za tim radnikom, zato što više neće graditi stadion u Sočiju. Ili da mu mi omogućimo da ne mora da prekida radni odnos,da ne vara, da ne laže nego da mu mi omogućimo da dok radi u inostranstvu, može da radi duže na ovaj način, praktično do kada ima posla za njega. To je povoljno za radnika, zato što radniku odgovara da dokle god ima posla da može da duže radi. Uostalom, radnici i odlaze u inostranstvo zato što se tamo više zarađuje, ne idu iz drugih razloga, povoljno je za radnika, a povoljno je i za poslodavca, jer na taj način on samo može da dok ima posla on ne mora da se boji radnika, zapošljavaće ga dok god ima posla. Ne mora da razmišlja, ako ne bude više posla, jer uglavnom su poslovi u inostranstvu nešto što se desi, nije nešto što će uvek biti, za šta on može da garantuje, i na taj način ne preuzima nikakvu veću obavezu. Vrlo jednostavno. Hvala.

Zahvaljujem.
Mi ovde slušamo zapravo izlaganje nekih naših prethodnika, posebno ovih iz bivšeg režima, a mogli smo da slušamo auto projekciju. Ko je rekao iz Vlade da je ovde divno, da je sve sjajno. Ko je rekao da smo mi jako zadovoljni svime što se dešava. Ko je rekao? Niko. Mi govorimo istinu, ali istina je da je 25% nezaposlenosti mnogo više nego 17,9%. Da li je to dovoljno dobro? Nije, ali da li je bolje od 25%? Jeste. Da li je bolje kada imamo manji deficit ili kada imamo deficit kakav nam je ostavio bivši režim pre tri godine kada smo preuzeli odgovornost za ovu zemlju? Pa, bolje je. Da li je dovoljno dobro? Ne, nije.
Bićemo srećni kada ne budemo morali da zadužujemo ni jedan jedini dinar, kad ne budemo morali da vraćamo kredite prethodnih premijera koje su uzimali sa kamatama o 16%. Pa, drogu da prodajete ne možete da vraćate takve kamate. Oružje da prodajete ne možete da vraćate takve kamate, a uzimali su takve kamate da bi kupovali izbore, da bi podizali plate i penzije koje nisu mogli da servisiraju. Pa, ko je ovde u ovoj zemlji, ko je od strane ove vlasti, ove većine govorio da smo jako srećni i zadovoljni zato što ćemo sada isplatiti vojnim penzionerima sve ono što je bivši režim napravio kao dug. To su stotine miliona, ali mi ćemo ih vratiti, mi nismo neodgovorna većina koja je to gurala pod tepih, koja je to puštala da se godinama prave dugovi. Nismo mi srećni, ali smo ponosni zato što imamo novca da to vratimo, a ne da podignemo kredit da bi vratili dugove one koji su bili pre nas, pa da dugove prenesemo na našu decu.
Ovde smo slušali sve vreme auto projekciju, onako kako se nekad vladalo Srbijom, argumentima kojima se nekada vladalo. Da li treba da podsećam sve nas ovde u ovom parlamentu i sve one koji nas sada gledaju ko je govorio da je kriza naša razvojna šansa? Ko je govorio da ćemo se mi sjajno snaći u svetskoj ekonomskoj krizi i da ćemo otvoriti novih 200.000 radnih mesta samo jednim izborima. Posle smo doživeli 400.000 otkaza odmah nakon tih izbora, ali šta mari, važno je da smo pobedili i došli na vlast, pa i neka smo podigli kredit, neka smo se zadužili da bismo podigli plate i penzije, da bismo pobedili u jednom deliću vremena i ništa više.
Mi smo ovde slušali auto projekcije, a o zakonima nismo čuli ništa. Prosto, nemate na šta da se osvrnete. Mislio sam da je mržnja prema državama, nacijama, da je to prošlost, da to više nikada niko neće govoriti i uraditi. Što smeta Rusija? Što je ta Rusija tako strašna? Što je toliko loša? Znam da je bilo jednog jako anti ruskog stava upravo prema toj Rusiji u vreme vlasti bivšeg režima, a sada slušam ponovo. Zašto? Zašto ne možete da prihvatite istok i zapad, a onda kada su došli u stanje opozicije počeli su da mrze Arape.
Sećate se šta je sve izgovarano u ovom parlamentu o Arapima, o njihovom kapitalu, o tom groznom narodu. Sećate se šta je govoreno da će doći da nas opljačkaju, a evo danas smo imali priliku da čujemo kako u onoj seriji lažova se nalazi Američka privredna komora. Pitam se, ko je sledeći? Koji će sledeći narod biti sada na tom spisku, na toj listi, šta ćemo čuti za govornicom ovog parlamenta, koji će narod biti uvređen sa prostora najvažnijeg i najčasnijeg mesta u našoj državi, Narodne skupštine. Ne može niko da se obraduje kada čuje ovako nešto o Rusiji ili kada čuje nešto ovako o Arapima ili kada čuje nešto ovako o Americi. Ne može, mi nismo takva zemlja, mi poštujemo istok i zapad.
Žao mi je što govorimo o svemu ovome trebali smo da govorimo o zakonu, ali nemate povoda da govorite o zakonu, kada zakon niko nije ni pominjao. Eventualno se neko osvrnuo na zakon, eventualno se neko osvrne na Zakon o radu. Kada smo govorili, evo o kako neko može da radi, to je za mene apsolutno nešto sa čime moramo da se borimo, da neko radi na javnom poslu, kroz pretpostavljam nekakvu tendersku proceduru, a da nije prijavljen na odgovarajući način.
Ja da vam kažem da je moje ministarstvo i Vlada Republike Srbije donelo preporuku na inicijativu Ministarstva rada, Vlada Republike Srbije usvojila tu preporuku i prenela to svim javnim preduzećima, svim lokalnim samoupravama da svako ko bude zapošljavao javnim novcem, državnim novcem, bilo koje preduzeće koje ne poštuje odredbe Zakona o radu, preduzeće koje nije prijavilo radnike smatraće se odgovornim za to što je uradio, kao da je neposredno odgovoran.
Naravno da ćemo se boriti sa tim. Znate, u odnosu na neka prethodna vremena, evo ponoviću, nikada nije loše ponoviti pogotovo kad se ne sluša, ponovićemo da inspekcija rada u odnosu na prošlu godinu ove godine imala 16,5% veći broj pregleda, to je 39.609 pregleda.
U odnosu na 2013. godinu 29%, bilo bi zanimljivo, nisam se spremio ali doneću kada budemo razgovarali o amandmanima koliko ih je bilo 2000, 2001, 2003. godine, da vidimo koliko smo napredovali u međuvremenu, šta smo uradili u međuvremenu.
Mi smo u prvih devet meseci 2015. godine kroz tu inspekciju rada zatekli na radu kao neprijavljene 10.901 lice, 6.183 lica je odmah prijavljeno na osnovu rešenja u inspekciji rada, što je značajno povećanje čak i u odnosu na 2014. godinu.
Mi smo u avgustu i septembru, to mislim inspekcijom rada, otkrili 186 pravnih subjekta koji zapravo nisu pravni subjekti, koji nisu uopšte bili prijavljeni, a koji su radili, koji su zapošljavali nešto, koji su naravno uskraćivali PDV, porez i zaštitu na radu radniku, pa se i to svakako promenilo.
Kritikuje se Zakon o radu, ali da ponovimo, 5.790 obračunskih listića je primljeno, 4.495 je završeno, 158 miliona dinara je naplaćeno. To jeste napredak.
I podsetiću one koji sada kritikuju ovu meru, da su onda kada su usvajali zakon govorili sve najgore i u ovoj meri, ali vidite da ima efekta, vidite da ima svrhe.
Da vam kažem samo da su na osnovu prekršajnih postupaka koje je pokrenula inspekcija rada naplaćeno u budžet 200.103.000 dinara. Dvesta miliona dinara. Nije nikome uskraćeno njegovo pravo, nego je samo kažnjen onaj koji se nije pridržavao strogo zakona, ko nije vodio računa o onome što jeste njegova obaveza. Dakle, to su rezultati, a ovo su brojke.
Žao mi je, opet ponavljam, što ne pričamo o zakonima, dobri su zakoni, kvalitetni su zakoni, njima se zaista suštinski nešto menja i njima pokazujemo ono što smo rekli pre godinu dana i više da ćemo menjati sve radno zakonodavstvo, da ćemo zaokružiti celinu radnog zakonodavstva. Nažalost, ovde se više vodi računa o politici, nego o struci, a ovo su takvi zakoni.
Što se tiče sistematskih pregleda, obavezni sistematski pregledi, nažalost, izgleda da je predmet sprdnje ovde, ali sistematski pregledi su predviđeni za sva zanimanja koja se smatraju visoko rizičnim i oni su obavezni i oni se rade po zakonu, i žao mi je što se i to ne zna, pa se ovde podsmeva tome i od toga će se praviti vic ili tako nešto.
Žao mi je što nismo pričali više o zakonima, žao mi je što smo ovde čuli da se pojedine zemlje i čitavi narodi svrstavaju u nešto ružno i nešto neprijateljsko i žao mi je što ovako stručni zakoni postaju razlog da se govore ovako teške reči za govornicom našeg parlamenta, ali mi je zaista drago što donosimo zakone koji svojim kvalitetom, a jako ih je teško sa stručnog stanovišta kritikovati i sa stručnog stanovišta jako je teško osporiti kvalitet i vrednost zakona koje donosimo, jer kao što vidite, zakoni koji su bili mnogo osporavani i više nego ovi, sada se u primeni pokazuju kao efikasni i u primeni se pokazuju kao dobri.

Deo koji ste vi upravo istakli o zaštiti dojilja, vidite to je dokaz da se radi organizovano i da se radi tako što se misli malo unapred. Zakon o radu je taj koji je predvideo zaštitu dojilja, kao posebne kategorije, što do tada nije bio slučaj. Sada na osnovu tog krovnog zakona, u svim zakonima u kojima se bude obrađivala materija koja može da se odnosi na dojilje, ona će biti zastupljena i ona će biti zaštićena. Tako funkcioniše sistem.
Javio sam se zbog još jedne stvari, pošto dugujem gospodinu Rističeviću odgovor, Zakon o regulisanju prava i obaveza sezonskih radnika je počeo da se priprema, i ja očekujem da ću imati čast da u ovoj Skupštini početkom iduće godine budem ovde i da pred vama branim taj, zaista veoma važan zakon, i nešto što do sada nije bio deo našeg pravnog sistema, a što će zaista biti od ogromnog značaja, ne samo za sezonske radnike u poljoprivredi, već za sezonske radnike kao takve, da ih zaštitimo, da im se uplaćuje porez, da im se uplaćuje penzijsko, socijalno, da izjednačimo za to vreme dok radite da budete izjednačeni sa bilo kojim drugim radnikom, ali da poljoprivredni proizvođač ne bude u obavezi da mora da ima čitavu birokratiju, da ne mora da ima maltene advokatsku kancelariju iza sebe da mu nešto radi, već da na vrlo jednostavan način može i da bude dobar prema državi, i dobar prema radniku i dobar prema sebi. Hvala.

Da, kao što znate sa predsednikom Skupštine Vojvodine, gospodinom Pastorom ćemo obići Kanjižu i Suboticu. Naime, u Kanjiži otvaramo jedan prihvatni centar ali za ljude iz readmisije. Ono što smo uradili u Preševu gde prihvatamo ljude koji prelaze našu granicu, ulaze u Srbiju. U Kanjiži sada se prihvataju ljudi koji se vraćaju iz Republike Mađarske, po sporazumu o readmisiji.
Problem je više nego kompleksan. Stanovništvo u Kanjiži kao i više manje u Subotici ili bilo kom drugom gradu, neće da ima centar, ne želi da ti ljudi budu smešteni na teritoriji njihove opštine. Po našim pozitivnim zakonskim rešenjima i ne samo našim, svaki tražilac azila ima pravo da se kreće po čitavoj teritoriji Republike Srbije bez ikakvog ograničenja dok se ne utvrdi njegovo pravo, odnosno odbije se ili se ne odbije njegov zahtev da traži azil. Dakle, mi te ljude da zaustavimo u tom smislu da im zabranimo kretanje, to je potpuno isključeno. Dakle, to su međunarodna pravila i to čitav svet bi bio na našoj glavi.
Naravno, da ste u pravu i naravno da jeste problem za Kanjižu. Ja sam nekoliko puta razgovarao sa rukovodstvom opštine i ono što smo se dogovorili, mi smo sproveli. Dakle, obezbedićemo ipak jedna civilizovanije pristup, mogućnost da ljudi vrše svoje elementarne ljudske potrebe, to radimo sutra. To ćemo upravo uraditi sutra. Dakle, obezbedićemo prostro gde će oni moći da, hajde da kažemo, budu manje prisutni u centru grada, gde će moći da budu.
Isto važi i za Suboticu, tamo ćemo na prostoru stare ciglane rešiti neku vrstu smeštaja za njih, zbrinuti koliko god je to moguće. Ali, opet vam kažem, mi nemamo pravo da te ljude zaustavimo. Mi njima damo uput da idu u neka od naših prihvatnih centara, oni mogu, a ne moraju da odu tamo. Nemate pravo da naredite nekome da se nalazi iza neke ograde ili iza neke žice. Jednostavno je tako.
Što se tiče finansijske pomoći ona je već tu. Mi smo se dogovorili da ćemo mi preuzeti na sebe higijenu i to smo obezbedili. Obezbedićemo pomoć i Centru za socijalni rad, a kroz javne radove ćemo zaposliti veći broj ljudi koji će se brinuti o higijeni u Kanjiži, Subotici, Preševu, Zaječaru. Dakle, gde god je potrebno, u mestima koja su neposredno pogođena ovim problemom i radimo to što možemo da radimo. Samo da naši građani znaju koja je razmera problema, 2014. godine za celu Republiku Srbiju je evidentirano 16.500 tražilaca azila. Ove godine samo do 29. jula evidentirano je 64.022 tražioca azila.
Dakle, pogledajte koliko ljudi traži azil na prostoru Srbije. Ti ljudi ne žele da ostanu u Srbiji, ti ljudi neće da ostanu u Srbiji, oni imaju neki svoj put. Mi se ponašamo u skladu sa najvišim svetskim standardima i moram da vam kažem da najveći deo svih troškova podnosi Vlada Republike Srbije. Evropska unija, drugi donatori, još uvek ne obraćaju pažnju na naš problem u meri u kojoj bi trebali i morali da obrate pažnju.
Mi smo do sada dobili, sada ću vam reći, od raznih humanitarnih organizacija smo dobili oko 40 do 50 hiljada evra, od UNHCR u hrani šest miliona 350 hiljada dinara, i u neophodnoj opremi od UNHCR još 11 miliona 300 hiljada dinara. To je sve što je država Srbija dobila. Sve ostalo pokrivamo mi. To je neodrživa situacija, to ne može ni na duži ni na kraći rok tako da ide.
Mi, zato apelujemo na međunarodnu zajednicu da razume da ovaj problem nije napravila Srbija, pa neće ni rešiti ovaj problem. Nama je pomoć neophodna i potrebna nam je odmah. Mi se nećemo obrukati ni kao narod, ni kao zemlja. Po mišljenju UNHCR i po mišljenju svih relevantnih međunarodnih organizacija, mi se ponašamo, kao najorganizovanija država na putu migracija. Ni jedna druga država se nije postavila ovako organizovano i ovako humano.
Ali, pomoć nam je neophodna. Jednostavno mi sami ovo nećemo moći da uradimo, ne računajući plate policajaca, policijskih službenika koje morate da izmestite iz, recimo Vranja ili Bečeja, da bi otišli da rade u Preševu i da bi izdavali odgovarajuća dokumenta.
Ne računajući plate vojnih lekara, ne računajući plate vojske koja dežura u centralnom Preševu, prekršajnih sudova, hvala, ne računajući koliko nas košta pojačano prisustvo naših snaga na našim granicama, ne računajući sve to, mi plaćamo od prilike oko 15 hiljada evra svakog dana potrošimo na migrante koji su ovde.
Dakle, sve ovo ništa ne računamo, samo konkretno pomoć, ono što ovim ljudima kroz hranu, vodu, lekove, ono, eto, što nas neposredno košta. To ovako ne može da ide i možda čak i više od ekonomskih problema imamo politički problem. Evropska unija mora da formuliše stav šta će da radi sa ovim ljudima, ovi ljudi neće da dođu u Srbiju, hoće da uđe u EU. Po mom dubokom ubeđenju EU ima samo dve mogućnosti.
Jedno je, da pomogne da na severu Afrike ratovi prestanu, da bi ovi ljudi imali gde da se vrate, da imaju nadu ponovo. Drugi je, da ih prime. Trećeg, da ostanu kod nas, nema. Jednostavno nije moguće.
Tako da, evo i sutra ćemo se videti, razgovaraćemo i sutra, obići ćemo i Suboticu i Kanjižu, pomoći ćemo, kao što kažu, u svemu i u zapošljavanju ljudi, koji će brinuti o higijeni i to, da umirimo našu javnost, nema epidemiološka situacija je potpuno pod kontrolom, nema nikakvih bolesti, ni zaraznih, ni bilo kojih drugih, jedino što konstatujemo kod njih, jesu uboji, povrede, iscrpljenost, nema nikakvih bolesti, ljudi su sasvim, hajde da kažemo, zdravi.
To je dobra vest, ali sve ovo što radimo, radimo da bi, naravno izbegli koliko je god je moguće mogućnost prevelikog mešanja, u smislu da može da dođe do nečega.
Zato, vodimo računa upravo o tome da se briga o higijeni poveća, zato obezbeđujemo povećane količine higijenskih sredstava, povećan broj ljudi će biti zaposlen koji će se brinuti o higijeni, upravo da se ovo ne bi dešavalo. Zato, postavljamo toalete, tuševe i sve što ide.
To je ono što mi možemo da uradimo. Mi ne možemo to tajno da rešimo. Evo, ovo je prilika da svi zajedno razmišljamo o tome i prilika da podsetimo naše partnere iz međunarodne zajednice, zima je na pragu, za 45 dana će početi kiše, za 80 dana u ovoj zemlji će temperatura biti ispod nule. Šta ćemo onda raditi, ako se ovo nastavi, a nastaviće se? Ali tu smo. Hvala vam.

Vidite, kada bi napravili prihvatni Centar, bilo gde na severu, onda bi Mađarska država izašla i rekla – zato pravimo zid.
E, zato pravimo zid, što ih vi skupljate tamo na severu i gurate ih preko naše granice. Zid je problem, veliki problem. Zid te ljude tera da se ubrzavaju i zid ih tera da se kreću na sever.
Ja ću vam reći da smo mi u našim centrima pre vesti o tome da će se zid podignuti, imali oko 600 korisnika, da ih tako nazovem, a sada ih nemamo ni 200, projurili su.
Mi ne možemo da zaustavimo nikoga da se kreće. I sada ovo što ste rekli da li čuvamo naše južne granice? Da, mi ih veoma čuvamo i zbog toga smo veoma kritikovani. Značajan deo Međunarodne zajednice, kaže, vi morate da omogućite svakome mogućnost da zadovolji svoja elementarna i ljudska prava i uđe na teritoriju vaše zemlje.
Sa druge strane, naravno, dobijemo ovakvu kritiku i kažu, kako može bilo ko da uđe i izađe sa teritorije vaše zemlje? Jako je teško odgovoriti na oba ova zahteva.
Sa jedne strane im zabraniti da ulaze, a sa druge strane poštovati ljudska prava i dopustiti im da uđu na teritoriju vaše zemlje.
Rekao bih - nemoguće. Mi radimo ono što je moguće. Da zabranimo ljudima da se kreću, to jednostavno nije moguće i gde ćemo sa njima? Da im pravimo sabirne centre? Nije moguće jednostavno.
Što se tiče ovog vašeg pitanja, potpuno ste u pravu, mi već pomažemo, i zato preko Nacionalne službe za zapošljavanje, kroz javne radove, zaposliće se značajan broj više ljudi i oni će biti plaćeni od strane Nacionalne službe za zapošljavanje. To je to i na taj način će svakako pomoći.
Vidite, ja ne mogu da kažem da ti ljudi vrše krivična dela, ne vrše, mahom prekršaje. Mahom su to prekršaji, pri tom zbog prelaska granice, pa kad ih vrate u readmisiji pa se onda prekršajno gone. Ali mi nemamo do sada nijednu prijavljenu krađu. Nemamo nijedno nasilje. Bilo je nasilja između njih, ali nije bilo nasilja sa domaćim stanovništvom, nigde ni u Beogradu, Preševu, ni u Kanjiži, nigde.
Dakle, ti ljudi idu nekom svojom mukom i nesrećom, niko nije srećan zbog ovoga, ali mi se ponašamo i postupamo na jedini mogući način. Nema drugog načina, da im zabranimo da se kreću, nije moguće. Da pravimo sabirne centre, ne bi nam dozvolili u krajnjoj liniji, ali i sabirni centar, ko će to da plati, ko će da bude u tome?
Sve ovo što vi mene pitate, ja pitam neprekidno EU i pitam Međunarodnu zajednicu, i ko će da plati njihov prolazak? Ali oni su jednostavno tu i na nama je da se nosimo kako možemo i to je jedino što mogu da vam kažem.

Zahvaljujem.
Zakon o radu davno smo usvojili, dame i gospodo narodni poslanici, sećate se one maratonske sednice, pre tačno godinu i jedan dan. Ovo jeste prava prilika da razgovaramo i o efektima Zakona o radu, odnosno o onome što je Zakon o radu pokazao.
Ja bih odgovarajući na vaša pitanja pošao od najžešćih kritika koje su tada izgovorene na račun Zakona o radu. Jedna od njih je bila da će izazvati talas masovnog otpuštanja. Sećate se da je ovde bilo – biće masovno otpuštanje, Zakon će omogućiti da se privreda devastira, da ljudi budu izbačeni na ulicu, da započne masovno otpuštanje. Brojke su neumoljive kada je i otpuštanje u pitanju.
Dakle, te 2014. godine bilo je zaposleno, na osnovu ankete o radnoj snazi, 1.623.317 zaposlenih. Naravno, molim vas, da ne bi opet, da odmah predupredimo bilo kakve rasprave, broj zaposlenih je veći. Ovde ulaze oni koji su zaposleni na određeno, neodređeno, sezonski i ugovorom o privremenim i povremenim poslovima, ali recimo ne uvodimo ovde samostalce. Dakle, ovde nemate poslodavce, na primer, njih ne upisujete, tako da znate da je to ta razlika.
Nakon donošenja Zakona o radu, juče, u ovoj zemlji je zaposleno 1.734.585 ljudi. To je povećanje za 6,5%. Ne da nije došlo do masovnog otpuštanja, nego je došlo do značajnog povećanja zaposlenih.
Možemo sada raspravljati u kojim je to granama, gde su se sve zaposlili, u kojoj meri su zaposleni iz sive zone, a kojoj meri su nova radna mesta, ali upravo je i to efekat Zakona o radu, jer smo promenili potpuno položaj i poziciju inspekcije rada, pa se inspekcija rada ponaša na drugačiji način, ima drugačija ovlašćenja, ima pristup, između ostalog, i registru, Centralnom registru obaveznog socijalno osiguranje i radi daleko efikasnije. Samo na osnovu rešenja inspekcije, neposredno, na devet hiljada i 572 radnika koja su u jednom periodu pronašli da rade na crno, zaposleno je šest hiljada 558, samo na osnovu rešenja, a gde je efekat ugledanja? Gde efekat kod poslodavaca zna da će se desiti, da će doći inspekcija rada, da su se stvari promenile?
Na osnovu takvog efikasnog odnosa inspekcije rada mogu sa zadovoljstvom da vam kažem da su nesavesni poslodavci sve manje nesavesni, da imamo sve manje posla u tom smislu, ali da je u budžet Republike Srbije uplaćeno 119 miliona dinara na osnovu prekršajnih prijava koje po Zakonu o radu inspekcija rada sada može da donosi i sada izriče. To pre nije mogla da radi. I to je značajno poboljšano.
Mi smo Zakonom o radu, kao potpuno nov institut, uveli mogućnost da se ne isplaćene zarade rešavaju na osnovu obračunskog listića koji se izdaje radniku i to se izdaje kao javna isprava. Dakle, nemate više advokata, nemate skupe sudske sporove, već je dovoljno da dođete na sud i da pokažete ispravu, i to je to. U osnovnim sudovima u Republici Srbiji primljeno je 1.317 predmeta, a od čega je u toku 678 predmeta, a već je okončano 639 predmeta koji su radnicima uplatili 79.090.000 neisplaćenih zarda. I to je efekat Zakona o radu, svakako da jeste.
Pitali ste za teže zapošljive kategorije, samo da znate da je na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje 6,9% manje mladih, nego što je bilo prošle godine. Dakle, u posebno teško zapošljivim kategorijama osećaju se pomaci.
Kada smo uveli onoliko kritikovanu odredbu o isplati otpremnine samo kod poslednjeg poslodavca, bili smo napadani zbog toga, ali efekti su se pokazali i sada se lakše i češće zapošljavaju nezaposleni preko 50 godina, jer se poslodavac ne plaši da će morati da mu isplaćuje otpremninu za čitav radni staž, već za lojalnost kod poslednjeg poslodavca kada bude otišao u penziju, a on je u suštini pred penzijom.
Dakle, Zakon o radu za ovih godinu dana je pokazao da nije bilo masovnog otpuštanja, da je povećao zaposlenost, da je poboljšao investicioni ambijent, da je poboljšao poslovnu klimu, da je bio na strani, kao što jeste na strani radnika, jer evo govorim vam o nekoliko konkretnih mera koje su značajno poboljšale položaj radnika. Odmah da vam kažem da je u Zakonu o radu po prvi put, i to su efekti, to su stvari koje se nikada neće promeni, jasno precizirano koji su uslovi za zaključenje, kako se dobija, kako se gubi radni odnos. Odmah to osetiti na manjem broju radnih sporova, jer ljudi unapred znaju kako treba da se ponašaju, i radnik, i poslodavac, i zaposleni i poslodavac.
Zakon o radu je već u ovih godinu dana pokazao da ga je vredelo donositi, da je značajno popravio tržište u odnosu na prošli zakon o radu svakako. Ne mogu da ne podsetim da taj zakon, koji je bio toliko hvaljen i branjen u ovoj istoj Skupštini, je dobio onakvu kritiku upravo u Savetu Evrope kada su se neki vrlo obradovali, misleći da je ta kritika upućena ovom Zakonu o radu. Ne, ovaj Zakon o radu je pozdravljen. Ovo je dobar Zakon o radu. On je dao rezultate, što je najvažnije, on je pomogao da se poboljša zapošljavanje.
Još jednom se zahvaljujem skupštinskoj većini koja je podržala Zakon o radu, uprkos onakvoj buci i besu. Buka i bes su prošli, ali ostali su efekti i bili ste u pravu. Hvala vam.

Poštovani narodni poslanici, partijsko zapošljavanje u ovoj zemlji počelo je decenijama ranije, ali se pojavila Vlada prvi put u istoriji Srbije koja je sama sebi vezala ruke i ne dozvoljava sebi partijsko zapošljavanje.
Sedmog decembra 2013. godine kada je doneta Uredba o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru, dakle o ovom sektoru u koji se decenijama zapošljavalo, naravno iz redova vladajućih partija, kako drugačije, bilo je 843.405 zaposlenih. Dakle 7. decembra 2013. godine kada je Vlada odlučila da sebi veže ruke i ne dozvoli čak i iskušenje da može partijski da zapošljava. Dvadesetog juna 2015. godine u javnom sektoru radi 807.225 ljudi, to je smanjenje za 36.180 ljudi. Koga smo mi to onda zaposlili? Kako smo to, otpuštali, zaposlili partijske drugove, a smanjili smo broj za 36.000? Apsolutno nemoguće.
Pogledajte uostalom samo sastav našeg ministarstva i videćete koliko članova, koliko funkcionera čak partija bivšeg režima imate i sada u našim ministarstvima, a otiđite u AP Vojvodinu pa mi nađite jednog funkcionera SNS, Pokreta socijalista ili nekog sličnog, jednog.
Ali dobro to je sada manje važno. Ono što jeste važno i što želim da vam kažem, tog 7. decembra 2013. godine je u privatnom sektoru, u realnom sektoru kako ga zovemo, bilo zaposleno 1.124.381 čovek, a 20. juna 2015. godine zaposleno je 1.168.267. Dakle, 43.886 ljudi se zaposlilo više u privatnom sektoru. Tako se to radi.

Poštovani, jasno je da problem azilanata nije izazvala Srbija, jasno je da ne može ni da ga reši Republika Srbija, ali da se ponaša kao organizovana država, ponaša se.
Nikome na našoj teritoriji nije uskraćen azil, ali mi nismo napustili svoju granicu. Mi nismo kao neke države dopustili da se preko naše granice prelazi kako ko hoće mimo graničnog prelaza, naše granične jedinice, naša žandarmerija radi svoj posao.
Svake noći mi dobijemo izveštaj koliko stotina lica je vraćeno u pokušaju ilegalno prelaska, ali svako lice koje dođe na zvanični administrativni prelaz, zatraži azil, automatski dobija pravo, dobija status tražioca azila. Dakle, nemojmo brkati ljudska prava sa anarhijom. Prelazak granice mimo graničnog prelaza nigde na svetu, a posebno u Srbiji nije dozvoljen. Mi svoju granicu čuvamo i svoju granicu branimo, ali smo dobili zaista najviše pohvala i od svih predstavnika međunarodne zajednice za odnos prema tražiocima azila.
U Preševu smo formirali jedan prihvatni centar veoma brzo, da ljudi civilizovanije mogu, brže da mogu da dobiju odgovarajuće dokumente, svaki tražilac azila bude medicinski zbrinut.
Znate, kada govorimo o zarazama, ne bude svaki turista koji pređe našu granicu pregledan ali svaki azilant koji pređe našu granicu i dođe da traži azil, bude medicinski proveren i bude zbrinut. Svako dete bude zbrinuto. Imali smo već nekoliko slučajeva porođaja. Imali smo slučajeve hospitalizacije, ali nikakve zaraze, već uglavnom su to povrede.
Za sve njih je obezbeđena i hrana i voda i medicinska briga. Ja sam razgovarao i sa predstavnicima lokalne samouprave na severu Vojvodine, bio sam u Kanjiži, gde postoji zabrinutost. To je gradić od 9.000 ljudi, a svaki dan ima skoro 1.000 nekakvih novih ljudi, 1.000 ljudi koji nisu odatle.
Dogovorili smo se da obezbedimo i određena sredstva da bi higijena bila bolja, da bi mogli da počiste za njima, da bi mogli da obezbede sve što je potrebno. Dakle, država Srbija se ponaša kao organizovana, dobra država.
Mi iduće nedelje imamo partnersku konferenciju sa našim partnerima iz međunarodne zajednice, gde ćemo pod pokroviteljstvom UNHC, ministra Stefanovića i drugih ministara koji su zaduženi za ovaj resor, biti organizovan skup gde ćemo tražiti od naših prijatelja šta je to sve potrebno da bismo bili još efikasniji i vrlo se poštuje to što radimo. Mi se spremamo za zimu. Leto je leto, ali ovaj problem neće prestati i kada dođe zima, biće ljudi koji će tražiti azil i biće ih verovatno još više. O tome moramo voditi računa, moramo ih zbrinuti, moramo voditi računa da se ovde nikom ništa ne desi. Dakle, ponašamo se organizovana država.
Još jedna vrlo važna stvar, mi nikome ne pomažemo da pređe granicu. Mi se borimo protiv trgovine ljudima. Dakle, mi nećemo kao neki drugi, nažalost, ima i takvih pojava, omogućiti nekome da pređe granicu, da taj neko postane nečiji drugi problem. Mi svoju granicu branimo i spolja i iznutra i posebna je priča o kojoj ćemo razgovarati i sa našim partnerima u Briselu, nadamo se, a to je da nije Srbija prva granica koju ovi ljudi prelaze i nije Mađarska prva granica EU koju ovi ljudi prelaze.

Pomenuli ste decu, to je posebno važno pitanje. Upravo zbog toga je u Preševu, u tranzitnom centru, obezbeđeno posebno dežurstvo socijalnih radnika za brigu o deci koja putuju bez roditelja, naravno, i svakako za decu koja putuju i sa roditeljima. Obezbedili smo posebne prihvatne centre, odnosno posebne smeštajne kapacitete za majke sa decom. Naši vojini lekari koji rade sjajan posao u Preševu na prvom mestu uvek pregledaju majke sa decom i naša policija prvo izdaje dokumenta majkama sa decom. Dakle, ni oni ne čekaju u redovima.
Obezbedili smo odgovarajuće prihvatne i smeštajne kapacitete za decu bez pratnje u Subotici, Nišu, Beogradu, čak imamo posebne centre samo za žensku decu koja putuju bez pratnje. Na severu, takođe, naši centri za socijalni rad posebno rade sa decom i ne može niko da pređe granicu na legalan način, a da naš centar za socijalni rad ne bude tu da bi iskontrolisao stvari sa decom.

Znate kako, obično svuda u svetu vlast je ta koja se bori za to da ima što više ljudi u upravnim odborima kako bi mogla, pošto ona glasa, izglasava, kako bi ona mogla da postavi što više svojih ljudi, a opozicija se bori za to da bude što manje mesta u upravnim odborima zbog racionalizacije itd. Kod nas je obrnuto, kod nas se vlast bori da sebi smanji mogućnost da zapošljava svoje ljude, a opozicija se bori za to da bude što više mesta, valjda nadajući se da će doći na vlast pa da će tako raditi kada budu bili na vlasti.
Godine 2013. sa šezdeset i nešto hiljada mi smo smanjili 31 ili 30.000 mesta u raznim nadzornim odborima i kao što vidite ništa se nije u negativnom smislu promenilo. Mi smo, kao što je kolega Rističević pomenuo smanjili u PIO fondu i RFZO sa 21 na sedam, i to su milionske uštede. Nisam primetio da RFZO lošije radio i da PIO lošije radi, a naprotiv radi se efikasnije. Isto važi i za Nacionalnu službu za zapošljavanje. Kada smo već kod razloga zašto Vlada treba da ima taj broj koji treba da ima, evo reći ću vam samo u brojkama.
Ukupni budžet Nacionalne službe 35.964.436,000 dinara. Od toga iz Ministarstva rada uplaćuje se 6.800.000,000 dinara, a Ministarstva finansija 8.900.000.000 dinara, dakle, skoro pola novca koji dođe u Nacionalnu službu dođe iz budžeta i logično je da onda Vlada Republike Srbije ima pretežnu ulogu.
Po ranijim zakonskim rešenjima Vlada Republike Srbije je imala pretežnu ulogu, imala je četiri predstavnika Socijalno-ekonomskog saveta, četiri predstavnika Vlade i direktora koji je postavljan na predlog Vlade i naravno da je sprovodio politiku Vlade i naravno da je odnos bio pet-četiri i sad je odnos četiri-tri, ali eto smanjeno i plus, izbacili smo tu zaista čudnu…

Izvinjavam se.