Samo kao kratak odgovor na pokretanje teme oko poljoprivrednih penzija i poljoprivrednih penzionera. Suštinski problem jeste da su se nagomilali veliki dugovi kod poljoprivrednih penzionera prema PIO fondu. Oni nisu uplaćivali svoje obaveze. E sad, postavlja se pitanje u kojoj meri mogu da ispune svoje obaveze. Da li je to objektivno moguće? Pa, upravo zato se pokrenula sad inicijativa za izračunavanje katastarskog prihoda. To je odgovor na ove probleme, da se uspostavi nova tablica katastarskih prihoda i onda na osnovu nje ćemo moći da izračunamo zaista koliko ko obavezu treba da ima. Potpuno ste u pravu - ne može onaj ko ima sto hektara i jedan hektar zemlje da imaju isto, ali sa druge strane, jedan hektar u Vojvodini, kao što ste rekli, od njega može da se živi bolje nego od jednog hektara u Svrljigu jer je to jednostavno drugačija zemlja, pa je samim tim drugačija kultura i sve ostalo. Na tome se već radi. Radi se između PIO fonda i radi se između Ministarstva poljoprivrede. Ja sam siguran da ćemo vrlo brzo izaći sa konkretnim predlogom, pa ćemo u okviru promena Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju dati odgovor i na to.
Nama nije u interesu da mi poljoprivrednog penzionera uvedemo u dužničko ropstvo, zbog penzije. Ne, to svakako nećemo da radimo. Naravno, moramo to da ispravimo i moramo nekako da popravimo položaj, ali sa druge strane moramo voditi računa i o tome i o protoku vremena, doći će vreme kada će ti ljudi s pravom očekivati neku penziju. Ako nisu uplaćivali ništa, kako da je dobiju? Dakle, između ta dva suprotstavljena pola moramo da nalazimo rešenje.
Kada je u pitanju Zakon o socijalnoj zaštiti, svakako, Zakon o socijalnoj zaštiti će, siguran sam, biti jedan od prvih zakona koje ćemo doneti, odnosno izmene i dopune Zakona o socijalnoj zaštiti, biće jedan od prvih zakona koji ćemo doneti nakon izbora, gde će se posebno voditi računa upravo o ovim kategorijama, da upravo uvedemo bar taj element pravednosti i da prepoznamo ono što jeste realnost. Hvala.

Meni je stvarno žao što se uopšte termin „podvala“ koristi danas. Nema oko čega da se koristi.
Eto, ako nešto znači, ponoviću sada još jednom da je ovo treći zakon koji reguliše položaj osoba sa invaliditetom u mandatu ovog ministarstva, što je više nego što je doneto u poslednjih nekoliko godina, s početkom pre nešto manje od dve godine kada je formirana ova Vlada, nisu izbori bili na vidiku pa smo ih doneli. Naš prvi zakon koji smo doneli bio je upravo iz oblasti invalidskih prava.
Možda ne bi bilo loše, pre nego što se koriste ovako teške reči, da se možda razgovara sa reprezentativnim organizacijama koje okupljaju osobe sa invaliditetom, da čujete šta oni imaju da kažu. Sudeći po onome što govore i kako se ponašaju, citiram – nikada nisu imali bolju saradnju sa jednim ministarstvom. Pitajte, razgovarajte sa njima.
Ne znam, neki od primera koji su ovde navedeni jednostavno nemaju nikakve veze sa stanjem u smislu invaliditeta, znate. Imovinski cenzus ne postoji kada je u pitanju invaliditet, nema nikakve veze možete da budete najbogatiji čovek na svetu i najsiromašniji čovek na svetu i imate pravo na tuđu negu i pomoć. Tačka. Da li imate šest hektara ili nula hektara? Potpuno je svejedno. Možete da budete i Mišković, bilo ko drugi dobićete tuđu negu i pomoć. Očigledno čovek o kome ste govorili nije dobio tuđu negu i pomoć i to nema nikakve veze sa time da li ima hektar ili ništa zemlje, nikakve veze. Tu očigledno niste razumeli šta su prava iz oblasti invaliditeta, a šta su prava koja se dobijaju na osnovu lošeg materijalnog stanovišta, odnosno lošeg materijalnog stanja.
Prošle godine, država Srbija je za plate, repromaterijale, razne konkurse koji pomažu preduzećima koji zapošljavaju osobe sa invaliditetom, izdvojila i potrošila 750 miliona dinara. Za podršku zapošljavanja osoba sa invaliditetom 500 miliona dinara, ove godine 550 miliona dinara, za aktivne mere koje pomažu održavanje i rad 22 republička, 11 pokrajinskih organizacija, reprezentativnih organizacija koje okupljaju osobe sa invaliditetom, a oni ispod sebe imaju 526 lokalnih organizacija, odvojili smo 214 miliona dinara. To je upravo juče raspisano i podeljeno. Nemojte da me optužujete za izbore, oni su srećni što je to što brže, mi se trudimo da nema razmaka između jednog i drugog konkursa da ljudi ne bi bili bez novca, pa se radi što brže. I, nastavićemo tako da radimo.
Takođe, za veliki konkurs je odvojeno još 62 miliona dinara, za posebne projekte konkursa još 40 miliona dinara, plus postoje i lokalne samouprave. Ja ne kažem da je dovoljno i nikada nije dovoljno i nikada neće biti dovoljno, ali ono što radimo pokazuje tendenciju kuda ide ovo društvo, kako se ponaša ovo društvo i da postoji napredak, da postoji konkretan napredak u svakoj od oblasti.
U narednih nekoliko dana ministar Verbić i ja ćemo otići u školu „Veljko Ramadanović“ koja vodi računa o obrazovanju naše slepe dece, gde treba da razgovaramo kako da obezbedimo veći broj udžbenika, kako da obezbedimo određena učila koja su specifično potrebna za slepe. Nije nam teško. Treba da budemo tamo. To je naš posao. Ponosni smo što to možemo da radimo. Isto važi i za sve ostale.
Dakle, ovaj zakon je važan, pomoći će u jednom segmentu, ali svaki dan pomaže se u svim oblicima i svim delovima života osobama sa invaliditetom. Evo, da pozovem sve narodne poslanike, u Ustaničkoj ulici Udruženje slepih i slabovidih ima salon za masažu. Oni su najbolji na svetu u tome. Ko je od vas bio tamo? Niko. Da li je neko poželeo da bude tamo? Ajde, da mi odvojimo, uplatimo svojih, ne znam, hiljadu dinara. Hajde, da kupimo jedan jedini vaučer, kao što su radile socijalno odgovorne firme koje su kupovale vaučere za svoje radnike i na taj način pomagale. Hajde, da svi nađemo načina da pomognemo osobama sa invaliditetom umesto da koristimo reč prevara.
Ovo nije prevara, ovaj zakon je došao na red, kad je došao, što se mene tiče mogao je i ranije, mogao je i kasnije, mogao je i 2009. godine kada smo usvojili Konvenciju, koja reguliše obavezu države da se bori protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom. Od 2009. godine do danas ne znam šta se čekalo, ali to moraju da objasne verovatno neki drugi, ja zaista ne moram, ali ono što mogu sa ponosom da kažem da smo u vremenu mandata ove Vlade doneli više zakona koji regulišu položaj osoba sa invaliditetom, nego i jedna pre nas.
Odmah da vam kažem, jel moguće da smo čekali, ne znam koliko, 50, 70 godina da prepoznamo zakonskim rešenjem zanimanje tumač znakovnog jezika? Je li trebalo, koliko decenija nam je trebalo da tako nešto uradimo? Mi smo to uradili odmah u prvoj godini svog mandata. Mislim da to treba poštovati, nije to, naravno, zasluga samo ovog Ministarstva, jeste zasluga čitave Vlade, ali i zasluga čitavog društva koje sve više prepoznaje, koje prepoznaje potrebu da pomognemo razvoju osoba sa invaliditetom i njihovom ukupnom položaju u društvu. Hvala vam.

Sećam se kada smo raspravljali o budžetu za ovu godinu da smo slušali kako je to najgori budžet u istoriji koji će se raspasti, koji će biti jedno četiri rebalansa. Kao što vidite, ovaj budžet se pokazao kao izuzetno dobar i ovo je prva Vlada posle dugog niza godina koja nije morala da poseže za rebalansom i sprovela je čitavu budžetsku godinu, a to je uradila zato što je znala da planira, baš kao što zna da planira i ovaj budžet.
Znate, kritikovati posledice sopstvene politike je u suštini pošteno, samo treba reći – to su posledice naše politike i problemi sa kojima se sada ova Vlada nosi su posledice politike bivšeg režima. Treba to reći i ne bi to bilo nepošteno priznati. Jednostavno je tako, a još bolje bi bilo čitati budžet baš onako kako je napisan i iz njega izvući jedine njene zaključke. Brojke ne lažu. Prava u oblasti socijalne zaštite su na nivou prošle godine. Identično u dinar oko 95 milijardi dinara su bila, 95 milijardi su sada. Nijedno jedino socijalno davanje nije umanjeno ni za jedan jedini dinar. Slobodno možemo da budemo ponosni na to jer smo jedina zemlja u Evropi koja u godini krize i štednje to nije uradila. Da vas podsetim, krize – to je ona razvojna šansa, kako su govorili svojevremeno predstavnici bivšeg režima, e u toj krizi i u toj godini krize mi nismo smanjili ni jedan jedini dinar socijalna davanja, 95 milijardi je bilo i 95 milijardi je sada.
Kada se govori da su ovo najveća ulaganja u istoriji socijalne zaštite, ovde u parlamentu imate nekoliko ljudi koji pre nego što su postali poslanici su se bavili ili se još uvek bave socijalnom zaštitom, pa možete razgovarati sa njima. To su ljudi iz struke. Nikada država nije toliko ulagala.
Da vam dam samo primer iz neposredne prošlosti. Dakle, 2012. i 2013. godine država Srbija je odvojila 414 miliona dinara za ulaganje u socijalnu zaštitu, a 2014. i 2015. godine 717 miliona dinara je uloženo u socijalnu zaštitu. Dakle, ne da se nije smanjilo, nego se značajno povećalo.
Takođe, bilo bi isto veoma dobro čitati i govoriti ono što govorite vrlo precizno. Znači, 16 milijardi nije bilo ni na kakvoj Nacionalnoj službi za zapošljavanje, 16 milijardi je tranzicioni fond koji je išao za otpremnine zaposlenih u preduzećima, u uništenim i upropaštenim preduzećima u proteklih 12 godina. Preduzećima koja su veštački održavana, preduzećima koja su pravljena kao nekakva strateška preduzeća samo da bi se kupovali izbori, pa se uspelo u međuvremenu da kupe jedino dugove za pet milijardi evra koje mi ovde svi zajedno otplaćujemo.
Dakle, to je 16 milijardi dinara. Nije umanjen ni jedan dinar za aktivne mere zapošljavanja preko Nacionalne službe zapošljavanja. Prošle godine je bilo 2,8 milijardi i još 500 miliona dinara za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, a ove godine 2,8 milijardi i 550 miliona dinara za zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Dakle, čak i malo povećanje. Ovo je tranzicioni fond. Iz tranzicionog fonda od 16 milijardi dinara potrošeno je 9,4 milijarde dinara za otpremnine svih koji su zatražili otpremnine u skladu sa zakonom i dobili su otpremnine, a ono što nije potrošeno prenosi se u iduću godinu, u skladu sa brojem radnika u preduzećima u kojima privatizacija još uvek nije završena.
Dakle, treba samo čitati i prihvatiti da je to tako. Žao mi je što je dobra vest uvek loša vest za neke predstavnike bivšeg režima.
Po istoj metodologiji, 2009. i 2015. godine, po istoj metodologiju koju sprovodi Republički zavod za statistiku, a zove se Anketa o radnoj snazi, 2012. godine, kada smo preuzeli odgovornost za upravljanje ovom državom, nezaposlenost je bila 25,2%, a danas je 16,7% procenata. Žao mi je što neki predstavnici bivšeg režima ne mogu da prihvate da ista metodologija koja je važila u vreme kada su oni vladali ovom zemljom važi i sada, i da isti podaci koji su dati tada važe i sada. Nezaposlenost jeste smanjena.
Ja ne razumem, možete da nas kritikujete da nije dovoljno, i odmah ću se složiti sa vama, apsolutno nije dovoljno, ali da ne priznajete činjenice, to ne mogu da razumem. Ne mogu da razumem da pošto volite da se srećete sa predstavnicima međunarodne zajednice, što je odlično, ali ne mogu da razumem zašto im ne kažete u lice da su oni svi lažovi i neznalice, jer to su ti predstavnici MMF, Svetske banke i svih relevantnih država ovog sveta koji dođu i pohvale Srbiju za pad nezaposlenosti. Samo im vi ne verujete. Recite im slobodno da su lažovi i neznalice. Kada se već srećete sa njima i volite da objašnjavate kako je ovo najgora od svih zemalja, dodajte i da su oni najgori od svih ljudi jer lažu zajedno sa nama da je nezaposlenost u Srbiji manja nego što je bila u vreme kada su vladali predstavnici bivšeg režima.

Ja znam da je nekim pripadnicima bivšeg režima dosta komplikovano. Ne vole da se podsećaju na vreme kada su vodili državu, ali mi moramo da znamo odakle smo krenuli, da bi znali gde smo sada i da bi znali kuda idemo i gde koračamo.
Neću uopšte ni pokušati, evo zanemarićemo potpuno statistiku koja je važila u vreme bivšeg režima i koja važi i danas jer to nisu pravila koja smo izmislili mi, to su pravila koja su uspostavljena u EU i koja se odnose i na nas, kada je u pitanju anketa o radnoj snazi. Tako je važilo u vreme bivšeg režima, tako važi i danas, tako je bilo da je 25,5 nezaposlenosti 2012. godine, a da je danas stopa nezaposlenosti 16,7 ista pravila tada, ista pravila sada. Ali, potpuno ćemo to zanemariti, kao da nije važno, kao da ne postoji.
Ajde da govorimo jezikom brojeva koji se ne mogu falsifikovati novcem. Kolko novca ima u kasi i ko je doneo taj novac u kasu? To valjda svi razumemo. Eto, ipak da kažemo da su prihodi od doprinosa koji su uplaćuju u PIO fond 2012. godine iznosili 287,3 milijarde dinara.
To je tada činilo 51,1% od ukupnih prihoda Fonda. Danas, 2015. godine prihodi fonda na 8. decembar su 334 milijarde dinara, što je 12,4 milijarde dinara više nego što smo planirali.
Dakle, ovo se ne može falsifikovati. Ili su se pojavili nekakvi vanzemaljci koji ne postoje, a za koje neka čudna sila uplaćuje novac kradom, ili su se pojavili kao što jesu ljudi na evidenciji PIO fonda koji uplaćuju svoje doprinose.
Morate znati još jednu stvar. Plate su smanjene u javnom sektoru koji je najuredniji platiša doprinosa. Dakle, tu je još smanjen nivo doprinosa i bilo bi za očekivati da državne dotacije budu veće.
Bilo bi za očekivati da više novca treba da uplaćujemo kao dotaciju da se penzije redovno isplaćuju, a mi smo ove godine povukli 12,6 milijardi dinara manje dotacija zato što smo imali povećanje prihoda u PIO fond. Dakle, ovo se ne da falsifikovati.
Ovo je novac, količina novca koja se nalazi u državnoj kasi je značajno veća, čak i nego što smo je planirali a jedino moguće je da su se neki ljudi sa imenom i prezimenom zaposlili.
Nema koga drugog. Dakle, manite se statistike, evo pogledajte čistu matematiku koja se ne da falsifikovati.
Ne mogu da razumem da je samo loša vest dobra vest. Podsetiću vas da ovde, iz ovog parlamenta krenulo strašno oduševljenje kada je stigao izveštaj Evropske komisije u kome je rečeno da je Zakon o radu neevropski, da je loš, da je neusklađen, da je antidemokratski itd. ovde su se radovali, slala su se saopštenja, ali onda su okrenuli drugu stranu papira u kome je pisalo, ali zakon koji je donet u vreme vlasti bivšeg režima.

Budžet se evidentno ne čita. Da se čita, videlo bi se da na razdelu Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, napravljene su velike uštede, ali nijedan jedini dinar u oblasti socijale, 95 milijardi bilo i 95 milijardi ostalo.
Nijedan jedini dinar u oblasti prava i socijalne zaštite nije umanjen, čak naprotiv. Treba čitati budžet, ne treba plašiti ljude idejom da će doći do smanjivanja u oblasti prava socijalne zaštite i čak više od toga.
Da ste pažljivo pročitali budžet, videli biste i veoma pohvalili, ako vam je imalo stalo do građana Srbije, to da je po prvi put uvedeno da su transferi za usluge u zajednici povećani na 400 miliona dinara, a to znači da neće biti nijedne lokalne samouprave, gde neće biti dnevnog boravka za decu ometenu u razvoju, gde neće biti nijedne jedine lokalne samouprave, gde neće biti nekoga ko će se baviti starima o kojima nema niko da se brine, gde nema nijedne lokalne samouprave ma koliko mala ili siromašna bila, gde neće biti organizovanog zbrinjavanja onih koji ne mogu da brinu o sebi i to nikada nije bilo.
Ovo je po prvi put i to u budžetu koji je veoma štedljiv, a da ste pažljivo pročitali budžet, videli biste da je budžet i te kako socijalan, odgovoran, ali da nije budžet u kome se rasipa, gde jedan jedini dinar može da ode sa strane.
Ni jedno jedino pravo iz oblasti socijalne zaštite nije umanjeno, sačuvana i povećana.
Ja znam, nije lako, nije lako priznati sebi da neko drugi funkciju koju ste nekada obavljali, obavlja tako da u istoj nedelji razgovara sa Angelom Merkel i Vladimirom Putinom, i da dobije poštovanje i od jednih i od drugih. To je teško prihvatiti, verujem, ali teško prihvatiti ljudski, ali za Srbiju je dobro, i dobro bi bilo i reći da je to za Srbiju dobro i da je Srbija bolja nego što je bila. Hvala.

Ovde je evidentno reč o elementarnom nepoznavanju socijalne zaštite. Prava iz oblasti socijalne zaštite su dečiji dodatak, roditeljski dodatak, novčana socijalna pomoć, tuđa nega i pomoć, uvećana tuđa nega i pomoć, nadoknade za osobe sa invaliditetom, na primer za prevoz ili nadoknade za boravak u vrtićima, ali tranzicioni fond nije nije deo socijalne zaštite.
Tranzicioni fond se u prošlom, odnosno u još uvek važećem budžetu je imao iznos od 16 milijardi dinara. Mi smo i on je bio usmeren isključivo na otpremnine za radnike iz 534 preduzeća. Do sada smo potrošili 9,4 milijarde dinara. Dakle, više nemamo potrebu za tim novcem i sada smo u ovom budžetu predvideli šest milijardi dinara što smatramo da će biti dovoljno za ove potrebe.
To nema nikakve veze sa socijalnom zaštitom, nikakve, baš nikakve. To je samo na razdelu Ministarstva za rad zato što je ono resorno ministarstvo između ostalog za to. Na osnovu odgovarajućih procedura iz Ministarstva privrede i Agencije za privatizaciju, daje se predlog na koji način će sredstva biti utrošena i posebnom odlukom Vlade ta sredstva se i troše.
Dakle, sa socijalnom zaštitom nemaju apsolutno nikakve veze. Socijalna zaštita nije umanjena ni za jedan jedini dinar.
(Zoran Živković, s mesta: Replika.)

Bez obzira koliko puta ponovili istinu, uvek će doći neko da kaže neistinu, ja ću svaki put morati da se javim, posle te neistine da kažem, 95 milijardi dinara je odvojeno za socijalna davanja, 95 milijardi u ovom budžetu, 95 milijardi u sledećem budžetu.
Ali, ajde da razložimo, možda ljudi ne razumeju socijalnu zaštitu pa da razložimo. Hajde da probamo ovako. Dakle, tri milijarde 593 miliona 930 hiljada za 5.905 hraniteljskih hranitelja. Za 40.000 porodilja odvojićemo 298 milijardi 500 miliona. Za decu na dečijem dodatku njih 368 hiljada 559 odvojićemo oko 13 milijardi dinara. Za roditeljski dodatak koji prima oko 62 hiljade roditelja, odvojićemo osam milijardi dinara i tako dalje i tako dalje.
Svaki put kada se ovde izađe sa neistinom da će se socijalna davanja uskratiti za jedan jedini dinar, ja ću izaći da kažem, opet ove jednostavne i sasvim razoružavajuće cifre, 95 milijardi bilo u ovom budžetu 95 milijardi, u sledećem budžetu.
Što se tiče toga ko je pobegao, ko nije, dragi gledaoci pošto pretpostavljam da ovo neko gleda, trenutno u sali imamo devet poslanika opozicije i deset ministara u Vladi Srbije.

Ja znam da reč socijalno često zbuni ljude, pa onda ljudi kada pročitaju stavku - dotacija organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja, misle da to ima veze sa socijalnom zaštitom. To nema nikakve veze sa socijalnom zaštitom. Ono što između ostalog pokušavate da kažete, jeste da se dotacija organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja u iznosu od četiri milijarde u prošlom budžetu, a sada dve milijarde, zapravo odnosi na transfer Nacionalnoj službi za zapošljavanje, za isplatu posebne novčane nadoknade. To je inače za ljude koji su imali do pet godina do penzije, a na ovaj način im se pomagalo da dođu do svoje penzije. To je inače pravo, socijalni program koji je rađen mnogo ranije. Ali, ne vredi. No, dobro.
Još jednom da ponovimo samo zbog naših gledalaca, da 95 milijardi dinara, koliko je bilo odvojeno za socijalnu zaštitu i za prava iz oblasti socijalne zaštite, ne za socijalni program, ne za posebnu novčanu nadoknadu, ne za tranzicioni fond, već za prava iz oblasti socijalne zaštite je odvojeno 95 milijardi dinara, koliko je bilo odvojeno i prošlim budžetom. Ja sam i prilikom rasprave o prošlom budžetu slušao potpuno iste priče, da su smanjena socijalna davanja, da ih neće ni biti, da je sve otišlo tamo gde ide. Kao što vidite, evo godinu dana kasnije, nijedno socijalno davanje nije umanjeno, niko nije ostao bez novčane socijalne pomoći, niko nije ostao bez dečijeg dodatka, niko nije ostao bez roditeljskog dodatka, niko nije ostao bez porodiljske nadoknade, niko nije ostao bez tuđe nege i pomoći, niko nije ostao bez uvećane nege i pomoći, niko nije ostao ni bez jednog jedinog socijalnog prava i ni jednog jedinog socijalnog davanja.
Očigledno je potrebno da to ponavljamo, jer neki poslanici jednostavno ne žele da prihvate da je ovo socijalno odgovorna Vlada u kojoj se socijalna davanja nisu umanjila ni za jedan jedini dinar. Duga je noć, mi ćemo strpljivo ponavljati istinu, a vi strpljivo ponavljajte to što hoćete da kažete.

Meni je drago što smo na kraju rasprave svi došli do zaključka da se socijalna davanja ne umanjuju ni za jedan jedini dinar i da je 95 milijardi bilo i da je 95 milijardi sada.
Mi smo socijalno odgovorna Vlada i svakako Vlada koja vraća dugove koje su napravili oni pre nas. Shodno tome, vraćamo dug prema vojnim penzionerima, vraćamo dug prema poljoprivrednim penzionerima. Ono što je sigurno, ova Vlada neće nikom budućem ostaviti dugove. Hvala.

Samo da obrazložim ukratko.
Znate definicija koja je preuzeta, šta je poslodavac i ko je poslodavac, je preuzeta iz Zakona o privrednim društvima, dakle ne može ovaj zakon da promeni Zakon o privrednim društvima.
Mi smo morali da se služimo terminologijom koja postoji u Zakonu. Ono što je takođe važno, ovde se traži amandmanom da se izbaci prevencija, jeste proces obezbeđivanja, nama je prevencija suština ovog zakona, mi ne smemo da izbacimo prevenciju.
Dakle, prevencija mora da bude srž ovog zakona i razlog suštinski zašto ga donosimo jeste da bi smo prevenciju digli na jedan viši nivo i to je razlog što ne prihvatamo amandman.

U ovom članu smo se rukovodili direktivom EU, sa kojom smo dužni da prilagođavamo ovaj zakon i to je stav Evropske komisije, ali mimo toga da li je to stav Evropske komisije ili nije, polazili smo od sledeće pretpostavke, za koju mogu da kažem da je aksiom, nije ni pretpostavka.     Naime, ovde se traži da mi zamenimo reči: „prilagođavanje tehničkom napretku“, odnosno rečenica: „načelo konstantnog praćenja tehnološkog napretka“. Mi smatramo da nije dovoljno pratiti, nego da se mora prilagoditi, mora se delovati. Dakle, nije samo terminološka razlika, nego mislimo da je ovo svrsishodnije. Hvala.

Namera zakonodavca je bila da uspostavimo povećanu bezbednost na radu i da se stalno obučavamo u procesu proizvodnje. Šta smo uradili? Radna mesta sa pojačanim rizikom se proveravaju na godinu dana. Mislimo da je šest meseci prekratak rok i da to ne bi bilo svrsishodno, suviše bismo opterećivali poslodavca, posebno, recimo, zamislite u rudniku, gde imate nekoliko hiljada ljudi, pa sad svakih šest meseci da se proveravaju, to bi bilo previše, ali smo zato uveli jednu normu koja do sada nije bila, da se radna mesta sa manjim rizikom, da se uopšte proveravaju. Do sada nije bilo ove zakonske obaveze i odredili smo na četiri godine, što mislimo da je realan rok.

Uvek je lepo čuti kada se pripadnici bivšeg režima, svakako najnesposobnijeg i jednog od korumpiranijih režima koje smo ikada imali u ovoj zemlji, autora pljačkaške privatizacije, ljudi koji su ostavili preko 400 hiljada ljudi bez radnih mesta samo u jednom pokušaju, a u 12 godina svoje vlasti temeljeno i efikasno uništili našu privredu, ne slažu sa procenom građana Srbije da je ova Vlada veoma efikasna i da ova Vlada uživa poverenje građana, a uostalom to se rešava na izborima.
Znate, ono što se ovde traži nije realno. Šta znači „odmah“? Prvo, vi imate obavezu da radnika upoznate sa pravcem njegovog kretanja, gde je dozvoljeno, gde nije dozvoljeno samom činjenicom da on dolazi na radno mesto. Vi ste dužni to da uradite.
Daću vam primer iz uporedne prakse. U slovenačkom zakonu koji se odnosi na ovom se stavlja reč „odmah“, a onda se dodaje zarez i kaže „što je moguće pre“. Inače, ova formulacija „baš što je moguće pre“ je realna. Šta znači „odmah“? Čim vidite radnika, vi ćete da ga upoznajete. Nećete, nego ćete prvo da uradite ono što ste dužni, a to je da ga prvo upoznate sa pravcem kretanja, šta je opasno, šta nije opasno, gde može da se kreće. To ne radite odmah. To radite čim čovek uđe u proces proizvodnje, a ne kada je zasnovao radni odnos, što bi onda moglo da znači odmah. U pitanju jeste terminološka razlika. Niko ne sme da pusti radnika da uđe u pogon i da se kreće bilo gde, a da ga pre toga nije upozorio na kretanje i koje su njegove mogućnosti kretanja. Hvala.

Rekao bih da ovo vreme koje imate govore o tome koliko ste sposobni. To je nešto što građani odlučuju i bojim se da je to vrhunsko merilo svačije sposobnosti. Ovde sam se pitao kada ćemo prestati da razgovaramo o amandmanima, jer oni koji su nesposobni ne mogu da razgovaraju o struci i amandmanima, nego će doći do politike i pokušavati da se svađaju i pokušavati da izazivaju političku raspravu u tehničkom zakonu, a u kome nema ni jednog jedinog slova politike. Dobro, svako ima svoje birače, pogotovo ako ima birače. Hvala.

Poštovana predsednice, gospodo potpredsednici, uvaženi narodni poslanici, vašoj pažnji danas preporučujemo tri zakonska predloga, odnosno suštinski dva zakona i jednu međunarodnu konvenciju.
Zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti zdravlja na radu je zakon koji je dugo vremena čekao da se donese, odnosno dopune, da se donesu dosadašnjeg zakona. Poslednji put ovom materijom ovaj visoko dom se bavio 2005. godine. Od tada svet se promenio, od tada se privreda promenila, od tada se ambijent u kome se svakodnevno radi i te kako promenio. Na nama je da danas i raspravi koja nas očekuje razgovaramo o konkretnim rešenjima koja u ovom zakonu, odnosno izmenama i dopunama ovog zakona na prvom mestu imaju zadatak da poboljšaju bezbednost i zaštitu radnika.
Povećan broj onih koji stradaju na radnim mestima, nedovoljna obrazovanost osoba koje su zaposlene, a dužne da se brinu o bezbednosti i zaštiti na radu. Licencirana preduzeća, odnosno licencirane firme koje su dužne da svoje znanje prenose na druge, a sami nisu dovoljno stručni da to zaista i urade. Nedostatak kaznenih mera, nedostatak preventive u svakom smislu jeste razlog da se ovaj zakon donese.
Ovaj zakon sam po sebi ne može da reši sve probleme. Ovaj zakon je samo deo šire borbe čitave zajednice kojom se vodi računa i pokazuje koliko vam je stalo do bezbednosti i zaštiti radnika u svakodnevnom obavljanju svojih poslova.
Najveći procenat povreda, pa čak 40% zapravo dolazi tamo gde se radi na crno, zapravo dolazi kod radnika koji su neprijavljeni, samim tim nisu ni obučeni, samim tim nisu ni zaštićeni. Ovaj zakon će pomoći kroz konkretne predloge o kojima ćemo nadam se raspravljati i da se omogući efikasnija borba i protiv sive ekonomije čak i kroz ovaj zakon iako to nije njegova prva i osnovna namena, ali može da pomogne u tome, naravno i kroz učešće odgovarajućih inspekcija.
Svakako da i ovaj zakon, jedan od razloga, naravno, za njegovo donošenje jeste usklađivanje sa odgovarajućim konvencijama. Mi moramo da se prilagođavamo zakonodavstvu EU i shodno tome moramo da prihvatimo i predloge i savete koji su nam na Predlog ovog zakona stigli. Takođe, što je posebno važno.
Značajna je promena da su za lica koja su do sada obavljala poslove vezane za bezbednost zaštite na radu sada značajno povećava potrebni nivo njihovog obrazovanja, veština, znanja, da bi mogli da rade svoj posao. Do sada ta materija nije bila na odgovarajući način uređena, do sada se dopuštalo da oni koji treba da uče druge kako da se odnose prema bezbednosti i zaštiti na radu ne budu odgovarajućeg obrazovnog profila, a onda ne možete ni očekivati da rezultat njihovog rada bude posebno bolji.
Trenutno u našoj zemlji radi 630 preduzeća koja imaju odgovarajuću licencu za poslove iz bezbednosti zaštite na radu. Sada po prvi put ne samo što povećavamo nivo njihovog obrazovnog statusa mi i ograničavamo trajanje licence na pet godina i pooštravamo uslove za izdavanje licence. Ovo je veoma važna materija, jer je shodno tome ova materija ne može biti ostavljena baš svakome da radi.
Sledeći zakon, odnosno izmene i dopune zakona koji preporučujemo vašoj pažnji jeste Zakon o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i njihovoj zaštiti. Na ovaj zakon smo čekali od 1998. godine, a priznaćete od 1998. godine do danas nije mali broj naših radnika radi u inostranstvu, naprotiv broj je povećan, ali ako me sad pitate kao ministra zaduženog za rad ili pitate bilo koje vladino telo koje se bavi ovom problematikom koliki broj naših radnika se sada nalazi u inostranstvu, gde rade, pod kojim uslovima rade, ko ih je tamo poslao, ko ih je tamo dočekao, moraću da vam kažem – ne znam i to ne zna niko.
Zakonska rešenja doneta još 1998. godine, što zbog svoje komplikovane procedure, što zbog nedostatka kaznenih mera, što zbog jednostavno nemogućnosti nametanja odgovaraju obaveza poslodavcu ni radniku, jednostavno se nisu primenjivala. Zakon iz 1998. godine se jednostavno ne primenjuje. Mi ne znamo ko gde radi, mi ne znamo ko gde odlazi, mi ne znamo pod kojim uslovima odlazi, mi ne znamo kakav je njegov ugovor o radu, mi ne znamo koja su njegova prava, koje su njegove obaveze, mi jednostavno ne znamo šta se dešava sa našim državljanima kada pređu našu granicu.
Ovim izmenama i dopunama ovog zakona mi uspostavljamo odgovarajuće obaveze poslodavca. Olakšavamo značajno svu papirologiju koja mu je potrebna, skraćujemo mu vreme koje je za to potrebno. Videćete na osnovu dva vrlo jednostavan dokumenta, dva jednostavna papira koja se dobijaju na osnovu uvida u Centralni registar obaveznog socijalnog osiguranja, mi ćemo znati sve o onome ko upućuje, ali ćemo znati i onome ko je upućen.
Ne možemo mi, i nemojte da naša javnost ima zabludu da mislimo da mi sada možemo da kontrolišemo kakvo je stanje na gradilištu na primer u Nemačkoj ili u Rusiji gde ode naš radnik. Mi to možemo da uradimo kroz jedan drugi institut koji se zove, a to su ugovori bilateralni, sporazumi, bilo između naših vlada, bilo između inspekcija nadležnih za postupanje u ovim slučajevima i to je nešto na čemu intenzivno radimo, ali kroz ovaj zakon ne možemo.
Šta možemo? Možemo da kontrolišemo poslodavca sve vreme ono ko je poslao našeg radnika moći ćemo da kontrolišemo kako se odnosi prema njemu, moći ćemo da imamo između ostalog predviđene su i osobe za kontakt koje će biti dužne da nam daju svaki podatak kada mi to zatražimo. Moći ćemo da znamo da li se ugovorne obaveze koje su zaključene ovde i koje su nam dostavljene i za koje znamo kakve su, da li se zaista poštuju i na koji način se poštuju.
Dakle, mi kontrolišemo poslodavca na teritoriji Republike Srbije onog ko je poslao radnika, a kroz bilateralne institute možemo bar jednim delom u zavisnosti i od odnosa naše zemlje sa nekom drugom zemljom, ili naše inspekcije sa nekom drugom inspekcijom, možemo da saznajemo i šta se tamo dešava. Ovaj zakon je predvideo i odgovarajuće kaznene odredbe. Ovaj zakon želi da maksimalno poboljša položaj radnika koji odlazi da radi u inostranstvo. Povod za donošenje ovog zakona jeste bila tragedija koja se desila našim radnicima u Rusiji, ali to je nešto što je trebalo raditi odavno, mnogo pre ove tragedije i mnogo pre nego što se bilo šta slično desilo.
Očekujem da ćemo imati plodnu raspravu i o ovom pitanju i da ćemo svi zajedno doprineti da tekst bude bolji. Naravno, kao i Zakon o izmenama i dopunama o bezbednosti zdravlja na radu, tako i Zakon o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremen rad u inostranstvu i njihovoj zaštiti je prošao javnu raspravu.
Svi socijalni partneri su učestvovali u javnoj raspravi, svi su se složili oko konkretnih zakonskih rešenja, brojne njihove primedbe i sugestije su, takođe prihvaćene, konsultovane su i odgovarajuća strukovna udruženja koja se bave ovim materijama i slobodno mogu da kažem da su oba zakona, odnosno izmene i dopune ovih zakona naišle na podršku svih stručnih krugova i posebno socijalnih partnera.
Treći zakon, Zakon o potvrđivanju Konvencije o nadležnostima merodavnom pravu, priznanju izvršenju odluka i saradnji u materiji roditeljske odgovornosti i mera za zaštitu dece, je zaključen pod okriljem haške Konferencije za međunarodno privatno pravo u Hagu, 19. oktobra 1996. godine, a na snagu je stupila 2002. godine. Do sada konvencija, čije sam ime pročitao, je okupila 41 državu ugovornicu, uključujući sve države EU sa izuzetkom Italije, za koju se takođe očekuje da će uskoro pristupiti ovoj konvenciji.
Ratifikacija ove konvencije, je takođe naša obaveza po poglavlju 24, a o njenom pristupanju izjasnio se i o tome razmatrao i pozitivno odlučio, Savet Vlade za međunarodno privatno pravo.
Suštinski, da budem vrlo jednostavan, suštinski smisao ove konvencije je da odredi koji će se zakoni primenjivati na određena roditeljska prava u zavisnosti od toga gde se nalazi, na prvom mestu, dete. Dakle, to je suština ove konvencije, da budemo krajnje jednostavni.
Ovom konvencijom se odlučuje na osnovu jednog instituta koji se zove uobičajeno boravište deteta, dakle mesto gde dete boravi i da vam kažem samu definiciju, pod uobičajenim boravištem podrazumeva se mesto u kome lice uobičajeno boravi duže vremena, bez obzira na nameru nastanjenja i nezavisno od upisa u evidenciju nadležnog organa ili dozvole boravka ili nastanjenja.
Suštinski, na ovaj način se reguliše koje zakonodavstvo se odnosi na konkretan slučaj. Osnov za to je uobičajeno boravište, a naravno postoji mogućnost da se nadležni organi dogovore u skladu sa onim što je najbolje, konkretno u tom slučaju govorimo o deci.
Dakle, da se dogovore koje će se zakonodavstvo primenjivati. Ovo je nešto što pomaže našem zakonodavstvu, ovo je nešto što štiti prava deteta, ovo je nešto što pomaže našem državljaninu i kada se nalazi u nekoj drugoj zemlji.
Videćete i u toku rasprave, mi smo iskoristili svoje pravo da se ne složimo sa jednim članom 55, ako se ne varam, sa jednim članom konvencije, kome se kaže da će se o imovini deteta uvek, uvek odlučivati na osnovu našeg zakonodavstva.
Dakle, imovina deteta koja se nalazi na teritoriji Republike Srbije, govorim o našem detetu, našem državljaninu, uvek će se o njoj raspravljati o njenom raspolaganju i određivanju onoga ko će njome upravljati na teritoriji i u skladu sa našim zakonodavstvom. To je naše pravo iz ove konvencije, mi smo to pravo iskoristili, sve ostale članove smo naravno podržali.
Nadam se da nisam bio previše opširan, pa tu smo. Hvala lepo.