Samo kratko.
Dakle, mi ovim jesmo regulisali pravnu prazninu i jesmo zaštitili radnika. Do sada ako ništa nije uplaćeno, ako se radniku ništa ne uplaćuje, nije bilo predviđeno šta će on dobiti. Mogao je da ne dobije ništa. Ništa nije uplaćeno i gotovo.
Sada smo predvideli da će dobijati bar minimalac. Izvinite, za nas je merodavno ono što je uplaćeno. Vi i ja možemo da sklopimo ugovor, u kome ja vama isplaćujem 500.000 dinara, to je vaš ugovor samnom, a ja vam nisam uplatio ni jedan jedini doprinos i vi ćete doći pred Nacionalnu službu i reći, ali meni ovde piše 500.000 dinara i sada ja treba da platim to što ste vi tamo dogovorili, a nije ništa uplaćeno državi. Nije moguće. Opet kažem, zgodno je, dobro zvuči, ali ne može država da preuzme na sebe odgovornost za čitav proces, za sve što se dešava u radu i sve što se dešava u radnim odnosima. To jednostavno nije moguće.
Na ovaj način, bar smo regulisali jednu pravnu prazninu i zaštitili radnika. Imate vi i druge načine da saznate da li vam se nešto uplaćuje ili ne uplaćuje. Možete da proverite. Na primer, centralni registar, pa možete preko PIO da proverite. Dakle, ima načina da proverite da li se vama našto uplaćuje. Nije to samo odgovornost države, nego je odgovornost i radnika da proveri da li mu se nešto uplaćuje. Hvala.

Amandman se prihvata. Hvala.

Upravo, da bismo izbegli bilo kakva pogrešna tumačenja i bilo kakve mogućnosti da neki organ ne razume o čemu se govori, zato smo ovako vrlo pojasnili, upravo ovaj član i prihvatili, između ostalog, i amandman.
Zbog, mogu da kažem, jezičkog nesnalaženja zakonodavca iz 2009. godine, mi smo samo u protekle dve godine izgubili 271 milion dinara. To je otišlo zato što nismo imali ovu odrednicu. Nismo imali novčanu nadoknadu. E, zbog te reči – novčana nadoknada, zbog dve reči – novčana nadoknada, i zbog toga što nismo regulisali kako se računaju sati, nego da su svi meseci isti, kao što nisu isti, dakle mi smo zbog toga izgubili samo u protekle dve godine 271 milion dinara. Da znate kako se to radi, javio vam se advokat i kaže, dođe do spiskova, način na koji dolazi do spiskova je takođe vrlo problematičan.
Mi smo podneli krivične prijave za ljude za koje smatramo da su te spiskove neovlašteno iznosili i distribuirali, onda dođe advokat i kaže, nađe vas na spisku, pozove vas i kaže da li vi znate da vi imate pravo takvo i takvo, vi kažete – pa ne znam, on kaže – nemate nikakvih troškova, dopustite mi da vas zastupam, inače vrednost sporova između 100 dinara, 1000 dinara, kako kad, ali kada tužite državu za više hiljada takvih sporova, i kada to uradite, što bi rekli, zakon velikih brojeva, onda dođete do toga da se korisnicima, uslovno rečeno, oštećeni zbog ove nepravilnosti, isplati oko 101 milion dinara, ali se za sudske troškove i advokate odvoji 170 miliona dinara. Da se to ne bi desilo više nikada, mi smo doneli ove izmene i precizirali na ovaj način da se to više nikad neće ponoviti. Hvala.

Samo kratko.
Pa i po postojećem zakonu, između ostalog imate, kažete izrečene mere bezbednosti. To bi npr. bilo ona nanogica, popularna, ili to bi bila obavezna mera lečenja od narkomanije, alkoholizma ili nečeg sličnog. U čemu je razlika? I jedno i drugo su mere, i za jedno i drugo vreme se ne isplaćuje odgovarajuća nadoknada zato što niste tu.
Naravno, kada vam istekne pritvor ili istekne izrečena mera bezbednosti, vi posle toga nastavljate da primate svoje pravo, ne morate ponovo da ga dokazujete.
Ali, kao što vidite i u prošlom zakonu je bilo - izrečene mere bezbednosti. Nema razlike između izrečenih mera bezbednosti i pritvora.

Kao što je i do sada tužio Nacionalnu službu i dobio 270 miliona, isto tako može da je tuži i dalje. Kao što i Nacionalna služba može da pokrene tužbu. Uostalom, protiv rešenja Nacionalne službe pokreće se upravni postupak, dakle, moguće je nije sporno da nije moguće. Ali, recimo, Zakonom o radu je regulisana i odgovornost radnika, pa postoje i odgovarajuće sankcije za nesavestan rad, zloupotrebu položaja itd. Internim aktima Nacionalne službe takođe je predviđena odgovornost za radnika koji nesavesno da više ili manje.
Dakle, i te kako postoje sankcije i ja ću lično insistirati, siguran sam da tu imam podršku i Nacionalne službe, na tome da se striktno vodi računa u ovakvim slučajevima čija je zapravo odgovornost, u kojoj meri je to odgovornost radnika NSZ, u kojoj meri su to neke druge odgovornosti.

Imate bazu podataka o tumačima i znakovni jezika vodi Savez gluvih i nagluvih Srbije. U sudu se vodi posebna evidencija za sve sudske tumače, pa isto tako i za tumačenje znakovnog jezika. Kada budemo usavršili proces izdavanja licenci obrazovanja sudskih tumača znakovnog jezika, to će voditi i obrazovanje.
Na prvom mestu, Savez gluvih i nagluvih je reprezentativna, referentna organizacija koja te poslove radi dugi niz godina i radi ih odlično. Zaista nema razloga da se na bilo koji način nešto komplikuje. Stvari su vrlo jasne, sudski tumači vode sud, a bazu podataka vodi Savez, jer gluve i nagluve osobe će se za uslugu tumača i obraćati Savezu, pa je onda logično da i Savez bude taj koji raspolaže takvim podacima. Hvala.

Svakako da bi trebalo da razmislimo o tome. Zaista nije moj resor ni oblast u koju se ja razumem, tako da ne mogu da dajem bilo kakve sudove, ali mogu da prenesem ministru Lončaru, pa da vidimo. U svakom slučaju, hvala na inicijativi.
Što se tiče konkretnog amandmana, jasno je da je Ustav iznad svega, iznad zakona, i da je jasno da se njegova načela ne moraju svaki put prenositi. Nema veće pravne zaštite od Ustava, a ovaj zakon proizilazi iz Ustava.
Samo izvinjenje. Da, zaista, ovo je neka štamparska greška. Čudi me da niko ni u zakonodavstvu to nije primetio. Nema potrebe da se mišljenje iz Ustava, mislim, glupost potpuna, dakle, brišemo to: „načela Ustava“, umesto reči: „mišljenje“. Ne znam kako se to potkralo. Izvinjavam se.

Definicija o kojoj govorimo je najšira moguća i ona je doneta u saglasnosti sa Savezom gluvih i nagluvih. Mi smo želeli da pokrijemo što veći prostor. Zloupotrebe jesu moguće, ali moram priznati da ne mogu da zamislim nekoga ko bi tražio uslugu tumača, a da nema problem sa sluhom. To mi je stvarno teško da zamislim, ali dobro.
Znate kako, da je sve u redu i da je položaj gluvih i nagluvih osoba dobar i da je sve u redu i da je sve kako treba, pa ne bi mi donosili ovaj zakon. Mi ovaj zakon donosimo zato što položaj gluvih i nagluvih nije dovoljno dobar i zato što nije precizirano na koji način društvo treba da im pomogne i na koji način društvo treba da im bude na usluzi. Zato smo i doneli ovaj zakon.

Ni na ovaj način na sadašnjem zakonskim rešenjem koji smo predložili se ni na koji način ne ograničava pravo gluve, nagluve osobe da traže tumača, ali smo stavili i odredbu da to ipak ne bude prvo rešenje.
Vidite, baš primer koji ste naveli je pismeno i pismeno se i traži. To je kao kad dobijete ugovor, recimo o radu, dobijete pismeno ugovor o radu, pročitate ga, ali naravno predvideli smo da ukoliko postoji potreba da se baš tada traži tumač da bi bilo objašnjeno, to su ipak važne norme u zaključivanju radnog odnosa ili prekida radnog odnosa. Ovo je samo jedna norma koja reguliše precizno kako se dolazi do toga.
Ja opet polazim od osnovane pretpostavke da se ovo pravo neće zloupotrebljavati, gluve i nagluve osobe nisu sebični ljudi koji će pokušavati od tumača da naprave personalnog asistenta, to nije, ja sigurno to ne očekujem, već će koristiti umereno onda kada je potrebno. Postoje i druga sredstva na kojima ćemo mi raditi.
Mi u Beogradu sada intenzivno radimo na uspostavljanju kol-centra pa će se putem smart telefona i tableta moći koristiti, imati neprekidnu vezu sa tumačima u kol-centru. Trudićemo se mi da koristimo tehnologije i druge stvari, a ovo o čemu smo ovde govorili jeste samo norma koja precizira da je potrebno iskoristiti i druga sredstva ukoliko ne postoje druge mogućnosti komunikacije, naravno da je tumač tu. Tako funkcionišemo već u 81 kancelariji.

Samo kratko, jer kolege su već zaista dobro objasnile. Znate kako, mi možemo reći da je najbolja namera da to bude na svakom mestu, da to poslodavac obezbedi, ali šta ako se desi potpuno druga stvar? Šta ako se desi da će poslodavac zbog te obaveze reći – neću da zaposlim gluvu i nagluvu osobu jer je meni to dupli trošak, umesto jednog ja ću zaposliti dva, to mi se ne isplati? Nećemo to. Gluve i nagluve osobe su poznate kao dobri radnici, dobro se zapošljavaju i nema potrebe da im mi otežavamo ovom merama, umesto da im pomažemo ovom merom.
Predviđeno je jasno u zakonu kada tumač mora da bude prisutan. To je kada se sklapa ugovor o radu ili se raskida ugovor o radu. Dakle, u najvažnijim trenucima tumač mora da bude tu, a za to služi savez, koji je važna organizacija i mi ga pomažemo baš zato što radi to što radi. I ovo o čemu već govorimo već funkcioniše u 81 lokalnoj samoupravi. Takođe, ovo je vrlo važno i govorim mojim prijateljima iz saveza, finansiranje je obezbeđeno i za narednu godinu i za sledeću godinu i kako se budžet bude donosio, tako će se sredstva u skladu sa potrebama i uvećavati tamo gde bude potrebno i koliko bude potrebno. Ali, ovaj nivo finansiranja je obezbeđen i predviđen u budžetu. Nemojte niko da vas plaši, molim vas. Država je tu baš da bi vam pomogla. Hvala.

Baš sam se pitao kada će neko pokušati da pusti malo mržnje i malo politike u sve ovo. Bila je suviše stručna rasprava, pa neki nisu mogli da se umešaju u tu raspravu, pa ko vele – neka nas neko slika, možda je sad vreme za televiziju, gledaće neko.
Ovo ministarstvo je zakon donelo, a vi ga 14 godina pogledali niste, a mi smo ga za godinu dana doneli i doneli smo Zakon o upotrebi psa vodiča, a nikom drugom nije palo na pamet da ga donese i donećemo zakon o udruženjima osoba sa invaliditetom, što vam na pamet nije palo da ga donesete.
U godini kada smo štedeli na svemu nismo štedeli ni na jednom socijalnom davanju, ni na jednoj invalidnini, ni na jednom invalidskom udruženju, ni jedan jedini dinar. Mi brinemo. Ugovor po kome se otpuštaju ljudi iz preduzeća koje je nekada bilo u našem vlasništvu su doneli pre nas, prodali ga i stavili ga tamo gde je danas. Nismo to mi uradili. Dakle, nemojte prebacivati nama ono što ste uradili vi i vi, koji se zalažete za tržišnu ekonomiju, morate da znate da je tržište takvo kakvo jeste i da ne mogu ja da naredim privatnoj, a to je za mene privatna firma, šta će da radi ukoliko poštuje zakon, a da je bilo po starom Zakonu o radu, koji su doneli ljudi iz bivšeg režima pre nas, invalidi koji su, nažalost, otpušteni, pokušao sam to da zaustavim, nisam mogao, otišli bi bez otpremnine, a sada su bar otpremninu dobili. Nije mnogo, ali znači beskrajno više, nego što je bilo predviđeno ranijim zakonima.
Koristim ovu priliku da se zahvalim svim poslanicima na jednoj konstruktivnoj, plodnoj, stručnoj raspravi i da se zahvalim i onima koji su pokazali da u stručnoj raspravi nemaju šta da traže. Hvala.

Sada meni nije jasno da li se hvalite ili se žalite? Obično se žalite da su zakoni loši, a sada se žalite da se ne primenjuju. Mislim da su zakoni dobri i zakoni se primenjuju. Ovaj zakon je dobar i ovaj zakon će se primenjivati, a samo da vam pomognemo, samo malo u razumevanju materije o kojoj pokušavate da govorite, ovaj zakon već funkcioniše u 81 lokalnoj samoupravi, gde imamo usluge tumača. Sada samo želimo, pored brojnih drugih stvari, da omogućimo ostalim lokalnim samoupravama da se uključe u ono što znači pomoći našim sugrađanima, našem vrednom i važnom delu našeg društva – gluvim i nagluvim osobama.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, vašoj pažnji danas želim da preporučim dva zakonska predloga koja su zaista od velike važnosti. Jedan je zakon o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, dakle, dopune na zakon koji je donet u maju 2009. godine, a drugi je zakon o upotrebi znakovnog jezika, koji je inovacija u našem zakonodavstvu i donosi se po prvi put.
Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti na prvom mestu ima za cilj da pomogne nezaposlenom licu koje je na evidenciji naše nacionalne službe da aktivnije i korisnije provede vreme na evidenciji, odnosno da aktivnije traži posao kroz uvođenje odgovarajućih mogućnosti za učešće u odgovarajućim obukama i za zaista aktivno traženje posla.
Sa druge strane, ovim zakonom, mi omogućavamo Nacionalnoj služi za zapošljavanje da se reformiše, da se promeni, kako u skladu sa preporukama Svetske banke, ali i potrebama tržišta rada i potrebama same Nacionalne službe. Na ovaj način mi određujemo obavezu svakog zaposlenog u nacionalnoj službi, svakog onog ko radi sa strankama, da se konstantno obučava, da konstantno usavršava svoje veštine i da bude deo aktivnog traženja posla.
Ovim zakonskim predlogom takođe omogućavamo jedan fleksibilniji pristup aktivnim merama zapošljavanja, pa tako i Vlada RS, koja prihvata plan Nacionalne službe za zapošljavanje, pred nju se izlazi sa više mogućnosti, sa širom lepezom različitih aktivnih mogućnosti za traženje posla, što će svakako obezbediti veći obuhvat lica na našoj evidenciji.
U cilju racionalizacije i pojeftinjenja i funkcionisanja Nacionalne službe, ovim predlogom se i smanjuje broj članova upravnog odbora, sa devet na sedam. Podizanjem kapaciteta rada zaposlenih u Nacionalnoj službi za zapošljavanje siguran sam da ćemo dobrim delom povećati našu efikasnost, ali isto tako i ubrzati mogućnost da naši službenici izađu u susret potrebama korisnika.
Ono što stoji pred nama i već je počelo da se dešava jeste i određeni stepen zloupotreba koje smo zaista mogli da vidimo u praksi. Kao što znate, donet je Zakon o završetku privatizacije, donet je zakon po kome će određeni broj radnika morati da bude višak. Naravno, niko neće ostati na ulici, to jeste politika ove Vlade, za svakog od njih je predviđen odgovarajući socijalni program, odgovarajuća otpremnina. Za to je, inače, u budžetu ove godine je predviđeno 16 milijardi dinara, ali postoje i određena ograničenja. Jedno od njih je da onaj ko dobije nadoknadu, odnosno ko dobije otpremninu veću nego što predviđa Zakon o radu, a to jeste uglavnom praksa, nema pravo da odmah nakon toga ode na Nacionalnu službu za zapošljavanje i dobije i nadoknadu za slučaj nezaposlenosti. U praksi nam se već to dešava, da se sklopi fiktivni ugovor o radnom odnosu, koji po pravilu traje, verovali ili ne, između dva i šest dana, takav je prosek, i odmah se ide na službu za zapošljavanje. I dobili ste otpremninu i još ste 12 meseci na kasi države, a taj novac bi morao biti potreban nekom drugom, i mora se dodeliti nekom drugom kome je zaista i potreban. Na ovaj način rešavamo i taj problem.
Takođe, kao vrlo važnu stvar, ovde, ovim zakonskim predlogom uređujemo i način obračunavanja osnovice i način obračunavanja same isplate novčane nadoknade. Naime, do sada, pošto nije bilo precizno uređeno zakonom, imali smo česte sudske sporove gde je vrednost sudskog spora bila 100 dinara ili 1.000 dinara, ali su sudski troškovi, nadoknade za advokate, itd, više stotina puta prevazilazili vrednost sudskog spora.
Kada ovo uredimo, to se više neće dešavati i taj nepotrebni odliv novca će biti konačno sprečen.
Takođe, ovim predloženim izmenama utvrđuje se i da će se evidencija obveznika doprinosa za slučaj nezaposlenosti voditi na osnovu podataka koji se preuzimaju iz centralnog registra. I do sada je to bilo predviđeno zakonom, ali na ovaj način sada to jednostavno preciziramo, pa će se i ova obaveza i ova mogućnost brže i preciznije sprovoditi.
Predloženi zakon ima ukupno 20 članova i sadrži zaista samo neophodne izmene. Smatramo da na ovaj način možemo bolje da uredimo ovu materiju i da se to oseti odmah u stvarnom i svakodnevnom životu.
Zakon o upotrebi znakovnog jezika jeste po prvi put u našem zakonodavstvu. Nikada do sada država nije imala vremena, interesovanja ili potrebe da i ovu veoma važnu materiju uredi na odgovarajući način i da je uredi zakonskim putem.
Prema našim evidencijama, odnosno evidencijama Saveza gluvih i nagluvih Srbije, u Srbiji živi 20.000 gluvih i 30.000 hiljada nagluvih osoba. Moguće da je taj broj i značajno veći. U svakom slučaju, ovo je način da osobe sa invaliditetom dobiju zakon koji omogućava njihovo svakodnevno uključivanje u društvo. To je njihovo pravo da se služe svojim prirodnim jezikom i da prirodni jezik, za njih znakovni jezik, bude deo svakodnevnog života.
Kao kada smo govorili o Zakonu o upotrebi psa vodiča, pa jednog dana možda u ovim klupama budemo imali čast da sedi poslanik koji će se kretati uz pomoć psa vodiča, možda ćemo jednog dana imati ovde i tu čast da nam sedi poslanik iz redova gluvih ili nagluvih koji će na ovoj sednici imati pravo na upotrebu tumača i upotrebu znakovnog jezika. Do sada to nije bilo predviđeno.
Srbija nije zemlja sistemske diskriminacije bilo koga, ni po bilo kom osnovu, pa ni za osobe sa invaliditetom, ali zakoni, kao što je Zakon o upotrebi znakovnog jezika, jeste naš način da u svakodnevnom životu osobama koje svrstavamo u gluve i nagluve omogućimo da u nedostatku drugog načina komunikacije obavljaju sve one redovne poslove i zadatke koje možemo da radimo i vi i ja.
Ono što je takođe veoma važno, osim uvođenja znakovnog jezika u svakodnevni život, jeste što i tumači za znakovni jezik konačno postaju zanimanje, konačno postaju profesija. Oni će se od sada prepoznati u zvaničnoj nomenklaturi, ali isto tako će biti uređen i način kako se stiče zvanje, kako se obučavaju, kako mogu da prenesu svoje znanje.
Zakon je prošao javnu raspravu. Na njega su dale primedbe, neke su uvažene neke nisu, sve relevantne organizacije. Ovo što sada tražimo ovim zakonom već postoji u 81 lokalnoj samoupravi, ali ovim dajemo mogućnost da se i ostale lokalne samouprave uključe i da u svakodnevnom životu naši sugrađani, osobe sa ovim vidom invaliditeta postanu deo svakodnevnog života i da im se život zaista olakša. Ne možemo se mi izboriti sa svakim hendikepom, ali sa nepravdom i diskriminacijom sigurno možemo. Ovo je način da to upravo radimo.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovo su zakoni u kojima nema ni politike ni ideologije. Ovo su zakoni koji menjaju i poboljšavaju svakodnevni život dobrog dela Srbije. Voleo bih da ih tako i posmatramo. Hvala na pažnji i idemo u raspravu.

Kažu da je Volter na pisao jednom svom prijatelju – Nemam dovoljno vremena da bih ti pisao kratko. Kratko se govori kada ste spremni i kada znate šta govorite. Možete da zaspete bujicom reči u kojima ne kažete apsolutno ništa, svi poslanici su dobili sve relevantne informacije, neću da ih upućujem da čitaju, to je njihovo pravo i da ne čitaju je njihovo pravo, ali ovo što ste od mene čuli je esencija zakona sa svim preciznim odredbama šta će i za šta biti menjano.
Ovaj zakon ima 20 članova, govorim o Zakonu o zapošljavanju. Pretpostavljam da bi onda trebalo svako, računajući tu i završne odredbe, računajte na to kada šta važi i kada počinje da važi. Dakle, ako je merilo vrednost jednog zakona da predlagač govori satima, nisam siguran da bi to bilo merilo i za ovaj zakon, suviše je kratak, ali je esencijalan, tačan, precizan, baš kao i ovo što sam ja rekao. Ako mu je to jedina zamerka ili najveća zamerka, ja sam više nego zadovoljan.
Da, treba se spremati za sednice i da su se neki ovde spremili za sednicu, oni bi znali da socijalno-ekonomski savet određuje način delegiranja članova socijalno-ekonomskog saveta u upravni odbor Nacionalne službe za zapošljavanje, u PIO i sve druge upravne odbore gde učestvuje socijalno ekonomski savet.
Dakle, to nije dobra volja ni jednog ministra, to je zakon. Socijalno-ekonomski savet sam odlučuje koga i u kojoj razmeri, a postoji dobra praksa koja kaže – dva reprezentativna sindikata i jedan predstavnik poslodavaca. Za to se trebalo spremiti, no ipak je bolje ovako paušalno napasti, pa šta sad, ko će slušati obrazloženja. U krajnjoj liniji, nije ni to važno, ali jeste važno da smo upodobili i ovaj sastav upravnog odbora npr. sa PIO koje su gotovo identične agencije, odnosno imaju sličan položaj u našem pravnom sistemu. Kada u PIO imate sedam, onda i ovde imate sedam.
Dakle, smanjili smo sa devet na sedam, tu ne može biti ništa loše i do sada je Vlada imala uvek većinu u sastavu upravnog odbora Nacionalne službe za zapošljavanje. Do sada je to bilo pet četiri, sada je to četiri tri.
Ispravili smo jednu grešku na koju je onaj koji je donosio zakon trebao odmah da razmisli, kako je moguće da direktor Nacionalne službe sedi u upravnom odboru koji odlučuje o njegovom radu i to nikome nije smetalo. Vidite, mi smo to ukinuli, a istog tog direktora naravno je imenovala Vlada. Dakle, uvek je Vlada imala većinu, što je priznaćete i logično, zato što Vlada finansira rad Nacionalne službe. Kada je već finansira, logično je da odlučuje o tome kako će se trošiti novac i u kom pravcu će se voditi politika Nacionalne službe.
Evo, tu recimo anomaliju smo izmenili i mislimo da je to dobro. Šteta što se to ranije nije dešavalo. Nije logično da direktor sam sebe ocenjuje kako on radi i kako radi njegova služba, ali i to smo svakako promenili.
Da bi se spremio neko, on bi znao da ne može da brka babe i žabe, da ne može anketu o radnoj snazi i anketu o radu da poistovećuje, nisu iste stvari, ne odnose se na iste podatke, ne odnose se na iste ljude, ali zar je važno? Važno je reći neki podatak pa neka to odjekne samo ako je to kritika po svaku cenu.
Evo ja ću prihvatiti da ste vi, sve su u pravu oni koji kažu nezaposlenost raste, sve je u redu, ima samo jedan mali problem, pojavljuju se desetine hiljada ljudi koji uplaćuju PIO fond. To su verovatno neki duhovi koje neko finansira od nekud i onda ti duhovi dođu na šalter PIO fonda, prijave se i uplaćuju za svoju penziju. Oni zapravo ne postoje, ali postoje pare koje su oni uložili. Da bih vam argumentovao, ovo je novac, ovo se ne da promeniti, ovo se ne da prevariti. Nema ankete, nema različitih tumačenja, količina para koja se uplaćuje u PIO fond je u prva tri meseca ove godine porasla za 8% u odnosu na isti period prošle godine.
Računajte takođe da smo smanjili plate u javnom sektoru za 10%, a javni sektor je najveći deo uplate u PIO fond. To smo smanjili a povećala se količina novca koja ulazi u PIO fond za 8%. Kako ako se nisu pojavili novi ljudi koji rade, kako? Odakle taj novac?
Opet, pošto naravno sve treba argumentovati, ja se držim toga precizno, evo da vam kažem, evo da uzmemo podatak 31. mart 2014. godine, u zaposlene na evidenciji PIO fonda koji redovno uplaćuju svoje doprinose, bilo ih je 2.003.498, precizna cifra. April 20. 2015. godine, 2.062.856, dakle, pogledajte to je povećanje od blizu 60.000 ljudi. Znači, 60.000 ljudi plaća doprinose za PIO fond ili ne postoje pa neka dobra vila plaća za njih ili su se zaposlili, nema trećeg objašnjenja. Za to se trebalo spremiti i to treba prihvatiti i priznati.
Ako me pitate da li sam zadovoljan ovim? Nisam, to mora da bude više, to mora da bude brže. Mogli ste takođe da kažete kada se već govorilo o onome što misle nemački investitori da 88% nemačkih investitora bi ostalo ponovo u Srbiji i ponovo bi otvorilo posao u Srbiji. Osamdeset osam procenata od onih koji su već ovde radili i rade, a 100% tih investitora za kojima toliko žalite kada odu dve ili tri firme, kažu da je Zakon o radu najbolje što im se desilo, 100% tih. Kažite onda do kraja, kažite – baš je dobro što odlaze ti što smatraju da je Zakon o radu jako dobar. Podstaknite ih da odu, ne bi ni to možda bila loša ideja.
Zakon o radu je dobar kao što znate, i uostalom da ste pažljivo čitali baš to što su govorili socijal-ekonomski partneri i sindikati kažu da je komunikacija bolja, da je saradnja mnogo bolja, da je za razliku od vremena nekih prethodnih Vlada kada se sednice socijal-ekonomskog saveta držale jednom godišnje, ponavljam jednom godišnje, samo u ovoj godini je održano već tri sastanka, a imamo dnevnu komunikaciju. Dobro, ko da se zamara svim tim detaljima.
Što se tiče Zakon o upotrebi znakovnog jezika, drago mi je što ćete ga podržati, treba da ga podržite. Ovaj zakon je mogao biti donet i mnogo ranije, nije donet, nije bilo želje, volje ili potrebe, ne znam šta je bio razlog, ali znam da smo mi nešto pokrenuli. Ako bude grešaka one će se ispravljati. Samo da vam kažem, ovo o čemu govorimo već funkcioniše u 81 lokalnoj samoupravi. Želim da funkcioniše u svakoj lokalnoj samoupravi, ali moramo biti racionalni. Postoje lokalne samouprave u kojima nije izražena potreba upravo za ovakvim servisom. Mi ćemo koristiti moderne tehnologije, ne mora sve da ide iz budžeta.
Upravo smo ovih dana u pregovoru sa nekim velikim telekomunikacionim kućama koje hoće da budu donatori našeg projekta „Kol centar“, pa će osobe koje mogu da koriste znakovni jezik moći preko sredstava modernih tehnologija da koriste usluge tumača. Dakle, i to će se raditi, no, dobro raspravljaćemo i ovome. A ovo što sam rekao su egzaktne brojke, 2.062.856 ljudi plaća u ovoj zemlji doprinos za PIO i to je uspeh i to je povećanje od 60 hiljada ljudi. Hvala.

Ja bih voleo kada bi se rasprava vodila samo argumentima. To bi bilo sjajno. Međutim, bojim se da je ovde bilo mnogo mnogo političkih ocena, te vaša Vlada je ovakva, vaša Vlada je onakva, vi ste ovakvi, vi ste onakvi.
Možda mi stvarno nismo koordinirani kada su u pitanju različite institucije i da budem iskren nismo se ni trudili da bude. Svaka institucija ima svoju metodologiju, treba da radi u skladu sa zakonom i svojim obavezama i svaki podatak nešto govori.
U vreme kada su neke druge vlade koordinirale, kako sam ovde čuo, rad tih institucija i koordinirale pretpostavljam i podatke i kada su otišle sa političke i istorijske scene 2012. godine, po njihovim koordiniranim podacima procenat nezaposlenosti u ovoj zemlji na osnovu Ankete o radnoj snazi je bio 25,5%. Sada, kada mi ne koordiniramo ništa procenat je 16,8%. Dakle, po istoj metodologiji, isto. Nema koordinacije. Tako je bilo. Tako jeste.
Vidim, niko da mi objasni kako se povećao broj ljudi, imena i prezimena koje uplaćuju doprinose za penziono osiguranje. Znači, ne količina para, i ako je količina para vrlo jasno objašnjiva. Sami ste rekli, 2% smo povećali doprinose. Tačno. Povećana je 8% količina novca koja se uplaćuje u PIO fond. Dva i osam, kako, a u isto vreme su smanjene plate u javnom sektoru za 10%? Kako se onda povećala za 8% uplata u PIO fond ukoliko su smanjene plate a povećani doprinosi samo za 2%? Kako, ako nije došlo do povećanja broja ljudi?
Ko je izmislio ovih 62.000 ljudi, imena i prezimena koja uplaćuju svoje doprinose? Ko? Kako? Ko u njihovo ime fantomski uplaćuje svakog meseca doprinos za PIO? Kako? Nije moguće i znate vi to dobro i možemo da pričamo šta god hoćemo. Da li je dovoljno 62.000? Ma nije. Tu bi mogli lako da se dogovorimo. Nije dovoljno i radimo na tome da bude više naravno, ali nemojte zaboraviti kada govorite o projekcijama MMF da MMF govori o ovih 530 preduzeća jer su to mahom preduzeća koja su potpuno propala i gde ljudi ostaju bez posla. Tačno, to je ta očekivana nezaposlenost, a tih 530 preduzeća nisu nastala ove godine. Ne možemo da ne kažemo da su pravljena 14 godina. Ne možemo da ne kažemo da ste čuvajući preduzeća koja nemaju nikakvu ekonomsku funkciju, dajući nekad plate, nekad ne dajući, obično pred izbore su stizali nekakvi novci, nekakve plate zadužili ova preduzeća za pet milijardi evra.
To su ta preduzeća, pa nisu ona juče nastala, pa pravljena su u ovoj zemlji, pet milijardi evra ova preduzeća duguju. To su radnici o kojima govori MMF. Izvinite, MMF je pogrešio kada je u pitanju naš budžetski deficit, mislio je da će biti veći. Mi smo štedeli više. Sada je manji, pa šta? Nije to ne moguće ni da pogreši. Moguće je da bude u mnogim stvarima, naravno, i upravu.
Ne možemo da ne kažemo kako je nastalo ovo. Sa čime se mi sada borimo? Pa, ne borimo se mi sa uređenim privrednim sistemom u kome je sve kako treba, 530 preduzeća ste veštački održavali u životu tako što ste kupovali glasove i 530 preduzeća je sada nama došlo. Mogli smo i mi da postupimo po receptu koji je trajao 12 godina u ovoj zemlji - zadužimo se i nastavimo sa tim istim preduzećima. Da ova preduzeća ne gasimo, da ih ne privatizujemo ili idu u stečaj, ostali bi svi ovi ljudi isto zaposleni, isto bismo ih plaćali, isto se zaduživali za njihove plate. Sjajno, odlična statistika nema novih nezaposlenih, ali da li je to moguće? Da li je to dobro? Pa, naravno da nije i naravno da mora da se radi ovo što se radi, ali statistika je više nego jasna. Više para, više ljudi uplaćuju u Penzioni fond. Evo, ako može da bude i malo jasnije.
Mislim da nije korektno da se ovde uopšte govori o partijskom zapošljavanju od strane ljudi koji su vladali 12 godina. Pa, kako mislite da je napravljen sav taj višak zaposlenih? Napravljen je za ovih godinu dana, je li? Nije napravljen za onih prethodnih 12 godina? Nije se tada pumpala državan uprava, nego sada se baš pumpala državna uprava? Ali, mi ljude ne delimo po partijskoj pripadnosti gde god da rade. Evo, kraj mene sede ljudi koji nemaju veze sa mojom partijom. Moj pomoćnik je, i ne znam koliko ste bili u ministarstvima pre mene, direktor Nacionalne službe nema veze sa mojom partijom, a pre toga je bio u ovom ministarstvu više ni ne znam koliko godina. Mi to ne radimo, mi to jednostavno ne radimo. Kada razmišljamo o tome vidimo kako bi neki ovde to radili. Podelili bi po partijskoj pripadnosti zaposlene i otpustili ih ko partijski ne odgovara. Mi ne otpuštamo ni članove opozicionih partija. Zašto bi to radili? Nama je svaki čovek potpuno isti, gde god da radi, samo ako radi. Ne pitam ni kako ga je neko doveo, ni zašto ga je neko doveo, samo je bitno da radi svoj posao i to je sve.
Zašto se treba spremati za sednice? Ovo što je rečeno ovde, kako smo ukinuli pravo ljudima, kako smo im oduzeli, kao nikada do sada, oduzeli pravo da dobijaju nadoknadu, čitam – ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla i dođe do smanjenja obima posla u skladu sa Zakonom, osim lica koja se u skladu sa odlukom Vlade o utvrđivanju programa rešavanja viška zaposlenih u procesu racionalizacije, restrukturiranja i pripreme za privatizaciju svojevoljno opredelilo za novčanu nadoknadu ili posebnu novčanu naknadu u većem iznosu od visine otpremnine utvrđene Zakonom o radu, ova lica nemaju pravo na nadoknadu od strane Nacionalne službe za zapošljavanje, a ovo je Zakon iz 2009. godine.
Upravo ste kritikovali odredbu koju ste doneli 2009. godine. Mi smo samo dodali da lice koje je iz ovih razloga ostalo bez posla, dakle uzelo otpremninu, kao što je predviđeno Zakonom iz 2009. godine, veću nego što je predviđeno Zakonom o radu, kao što je predviđeno Zakonom iz 2009. godine, samo smo rekli da ne može ponovo da dobije to pravo ukoliko narednih 12 meseci nema radni odnos, pa ostane bez posla, ništa više. Nikome nije oduzeto pravo, ovo je važilo po Zakonu iz 2009. godine, važi i danas. Ništa drugo, samo smo hteli da izbegnemo, što se već u praksi pojavilo, da se fiktivno zaposli lice koje je uzelo otpremninu, radi dva, tri, deset, mesec dana, dobije otkaz, nije važno zašto, a i to smo predvideli da ukoliko svojom krivicom ostane bez posla, ukoliko svojom krivicom dobije otkaz, napusti radno mesto svojevoljno, onda ne može da dobije nadoknadu, jer je očigledno da je u pitanju zloupotreba. Vi posle toga, dobijete otpremninu, zaposlite se, radite 12 meseci, ponavljam, sve je ovo odredba Zakona iz 2009. godine, radite 12 meseci, ostanete bez posla, ponovo možete u NSZ, ali ne možete odmah nakon što ste dobili otpremninu.
Mi smo tako rešili jedno važno životno pitanje za preko 11 hiljada ljudi do sada. Zamislite svih tih 11 hiljada ljudi se sada zaposli kod nekoga na šest dana i samo pređe u NSZ. Pa, ko će to da plati? Odakle taj novac? Inače, prosečna otpremnina, da znate, je preko pet hiljada evra. Maksimalna je osam hiljada evra, ali je prosečna oko pet hiljada evra. I da znate, u žestokoj borbi sa MMF-om smo se izborili da otpremnina bude za sve godine staža, a ne samo za kod poslednjeg poslodavca, što je upravo bio zahtev MMF, ali nismo to reklamirali, nismo pričali o tome. Normalno je da se borimo za građane i naravno da se borimo za svoje građane i obezbedili smo im ovde i bolji položaj i bolju otpremninu.
Što se tiče ovog konkretnog pitanja, ugovor na određeno vreme, javni radovi po pravilu su oročeni. Zašto onda oročavati poslodavca jednim jedinim tipom ugovora, može bilo kojim drugim tipom ugovora, pa i tim tipom ugovora koji je predviđen Zakonom o radu. Šta je problem, zašto ne može privremeni povremeni poslovi? To je predviđeno Zakonom o radu. Moguće je, sklapaju se svaki dan. Zašto ograničavate poslodavca samo na jedno? Mi mu dajemo širu lepezu.
Po Zakonu iz 2009. godine, ono što je najvažnije, samo da ne uznemiravamo javnost, zbog toga govorimo, niko ne gubi nijedno jedino pravo. Da ponovim, ako ste dobili otpremninu veću nego što je u Zakonu o radu, ponavljam veću, a prosečna je inače preko pet hiljada evra, ako ste dobili takvu otpremninu, kao i 2009. godine kada je Zakon doneo prethodni režim, potpuno je isto, nemate pravo da odmah dođete na NSZ i kažete – dajte mi platu za još 12 meseci. Nemate to pravo, morate da se zaposlite ponovo, radite 12 meseci. Ako vam posle 12 meseci prestane radni odnos, dođite na NSZ, imaćete ponovo sva prava koja proizilaze iz Zakona i pravo koje i stičete za slučaj nezaposlenosti. Sve ostalo je namerno zlonamerno tumačenje. Hvala vam.