Veoma kratko, pošto zaista ne znam kako je došlo do brojke od 65.000. Ko to izračuna, ko im je pregledao partijske knjižice, ko je to potvrdio? Ja sigurno nisam.
Želim da postavim samo jedan mali test. Hajde da pogledamo da li u Ministarstvu koje ja vodim ima članova DS-a, a da pogledamo da li u pokrajinskoj administraciji ima i jedan jedini član SNS-a ili Pokreta socijalista. Kod mene ćete naći među pomoćnicima. Onda, ako hoćete da sprovodite mere departizacije, pođite od onog gde ste na vlasti. Vi niste opozicija, vi ste vlast. Sve to što nama sada prebacujete i meni govorite možete da rešite u AP Vojvodini i pokažete to na delu. To je divno, imate sjajnu priliku da to uradite. Ne zaboravite da nađete ove članove SNS-a i Pokreta socijalista itd, a ja ću ih naći u mom ministarstvu i to među mojim pomoćnicima.

Želim da se zahvalim što ste pažljivo proučili oba zakonska predloga i samo nekoliko stvari da razjasnimo. Poslodavac ne plaća tumača. Tumača obezbeđuje, vi ste to dobro rekli, ali dobro je da to naglasimo. Bilo je i predloga da poslodavac plaća tumača, međutim znamo da bi se to, dobro zvuči, ali bi se izrodilo u svoju suprotnost. Onda bi poslodavaca izbegavao da zaposli gluvu i nagluvu osobu i rekao – to mi je još jedan trošak, kao da zapošljavam dva radnika. I, naravno da to nismo uradili.
Sredstava su predviđena, na razdelu Ministarstva rada se nalazi negde oko tri miliona evra koja su predviđena za funkcionisanje Saveza osoba sa invaliditetom. Kroz njih se finansira ova usluga u lokalnim samoupravama. Inače, to jeste obaveza lokalnih samouprava, ali mi svejedno pomažemo funkcionisanje Saveza, odnosno kancelarija za tumača i imamo ih već 81. Nadam se da ćemo ih imati mnogo više, ali i tu moramo biti realni negde postoji potreba, negde ne postoji potreba. Negde postoji potreba za većim brojem tumača, a negde zaista ne postoji potreba da se organizuje kancelarija. Ali, zato imate najbližu opštinu gde postoji Savez i gde postoji tumač pa ćete odatle uspevati da pozovete tumača. Upravo zato nismo ni postavljali rokove, jer kako da predvidite vi to. Jer, gluva ili nagluva osoba treba da ide kod lekara i zakazano joj je za pet dana, kako to u zakonu da predvidite da moramo da odgovorimo u roku od četiri dana ili šest dana. Ne, jednostavno to je životi i uostalom to već funkcioniše, ali jeste važno da se već jednom ta materija uredi i da se ljudi osete kao deo ovog društva, što oni svakako i jesu.
Pomenuli ste kada ste govorili o Zakonu o zapošljavanju radnička potraživanja u smislu propuštenih zarada i sve što ide iz toga. Ovim zakonom kao ni bilo kojim drugim zakonom ili odlukom Vlade to pravo se ne gubi, radnik ima pravo da traži, radnik ima pravo da izrazi svoje potraživanje u skladu sa zakonom. Da li je to sud, da li je to neki drugi način, to je drugo pitanje, ali svakako da ima.
Reč stečaj koju niko od nas ne voli jeste upravo lek za ovaj problem. Kada preduzeće ode u stečaj onda radnik ima pravo da kroz Fond solidarnosti dobije devet zarada, drugačije ne može. Dakle, i to treba svi da znamo da je to moguće. Ove godine je za Fond solidarnosti za takve namene izdvojeno nekim 500 miliona dinara. Dakle, i to je način. Ova Vlada i kada već govorimo o Fondu solidarnosti samo kao mala, samo kao mali primer kako ova Vlada funkcioniše za razliku od nekih drugih. Čovek koji vodi Fond solidarnosti je tu od osnivanja, nije član nijedne od vladajućih partija. Naravno, da ga nismo menjali, dobro radi Fond i šta tu ima da se menja. Nisam siguran da to svaki put možemo da kažemo i za neke druge. Dakle, ali eto i to je jedan od načina koji nažalost nekada ne poznajemo dovoljno da se upravo ova potraživanja radnika, da se u krajnjoj liniji ispune.
Mi smo i Zakonom o radu predvideli da radnik dobija obračunski listić, bez obzira da li mu je isplaćena zarada ili ne. Poslodavac je dužan da vam izda obračunski listić, a obračunski listić na osnovu Zakona o radu, tom groznom Zakonu o radu je postao javna isprava, on se automatski u sudu priznaje kao menica. Potrebno je da se pojavite u sudu, ne morate da imate ni advokata, za vreme advokatskih štrajkova, ovo je bila jedna od retkih stvari koja je funkcionisala. Naravno, problem je ako u preduzeću nema novca, ali nema zakona koji može od jednog preduzeća napraviti uspešno preduzeće. Taj zakon ne postoji, niti može da mu napuni račun.
I zakonom koji predviđa, samo nastavljamo sa praksom da ova Vlada jeste socijalno odgovorna Vlada. Izvinite, ovo je prva Vlada koja je i u socijalni program i na svaki drugi način uzela i prihvatila čak i radnike iz preduzeća gde je propala privatizacija, gde je država priznala da je loše trgovala, da je bila loš trgovac sa svojim kapitalom. To do sada nije bio slučaj.
Nije ova Vlada sprovodila loše privatizacije, ali svejedno. Mi smo rekli, radnik nije ništa kriv. Nije kriv radnik što su mu prodali preduzeće da ga pretvore u staro gvožđe i u građevinsko zemljište. On je do sada bez ove Vlade ostajao na ulici. Za njega nije važio socijalni program. Za njega nije važila nikakva nadoknada. Žali se svom gazdi, šta mi imamo sa tobom, privatizovan si. Mi smo rekli – ne. Tamo gde je država loše trgovala, gde se pokazala kao loš domaćin, mi ćemo zaštiti radnika, jer on ništa nije kriv i ni jedna Vlada to pre nas nije uradila.
To je socijalno odgovorna Vlada. To se tako radi. Hvala.

Da bi došli do preciznog broja koliko ima zaposlenih u Srbiji, jedini način na koji vi to možete da uradite, to je uzmete podatke iz fonda, dakle, iz PIO Fonda, Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje i da ih prijavite u centralni registar obaveznog osiguranja. Ne radi to Nacionalna služba zapošljavanja. Nacionalna služba zapošljavanja se bavi nezaposlenima, bavi se licima koji su na evidenciji, a ne licima koji rade. Nacionalna služba za zapošljavanje nema nikakve veze sa tim.
Republički zavod za statistiku sprovodi anketu o radnoj snazi. Poslednji podatak koji imamo je 2.322.201 zaposleno lice na osnovu Republičkog zavoda za statistiku. To je metodologija koju primenjuje Međunarodna organizacija rada i EURSTAT. Ona je važila i 2012. godine. Ako nije valjala tada, ne valja ni sada. Ako je bila dobra tada, dobra je i sada. Takva je. I ne važi samo za nas. Važi i u Mađarskoj, u Belgiji, u Nemačkoj, važi u svim zemljama EU. Tako se računa stanje zaposlenosti, na osnovu ankete o radnoj snazi. To je tako.
Jedino što mogu da vam ponudim i što ova zemlja može da vam ponudi i što vidim svi kritičari nikako da mi objasne kako je to moguće, 2.062.856 ljudi u ovoj zemlji na dan 20. april 2015. godine uplaćuje penzijske doprinose, uplaćuje iz radnog odnosa, uplaćuje tako što radi. I to da dodamo, u ovo ne ulaze samostalci i poljoprivrednici. Ovo su isključivo oni koji su iz radnog odnosa, ovo o čemu govorim.
Samo još jedna mala digresija. Poslodavac, kada je u pitanju Zakon o upotrebi znakovnog jezika, ima obavezu da obezbedi tumača, da zatraži tumača u tačno određenim fazama radnog odnosa – kada zaključuje ugovor o radu, kada se prekida ugovor o radu, kada se potpisuje aneks ugovora o radu, dakle, u najvažnijim elementima u pravnom smislu radnog odnosa poslodavac je dužan da obezbedi tumača, da se obrati odgovarajućem udruženju i da bude obezbeđena pomoć, ali naravno, i tu da budemo pošteni, u slučaju da je to jedini oblik komunikacije, dakle, da nije moguće čitanje sa usana ili nešto slično. Ako dobijete ugovor o radu na papiru, tu vam ne treba tumač, to se pročita i to je dovoljno. U svakom slučaju, da, poslodavac ima obavezu da u određenim fazama radnog odnosa obezbedi tumača. Hvala.

Samo kratko, kada je u pitanju povezivanje ova dva zakona, Narodna skupština Republike Srbije je izglasala Zakon o ministarstvima kome je u nadležnost ovog Ministarstva stavila i osobe sa invaliditetom i politiku zapošljavanja i boračka pitanja i socijalna pitanja, tako da veličina ovog Ministarstva svakako opravdava i to da se ova dva zakona danas predstavljaju zajedno u Narodnoj skupštini.
Za one koji ne znaju, Ministarstvo rada brine o tri miliona i trista hiljada građana Srbije, a ima nas manje od 15.000 ukupno zaposlenih. Dakle, takvo je Ministarstvo i zato će se i nadalje dešavati da imamo zakone koji deluju raznorodno, ali u suštini oni imaju i te kako veze, ovaj zakon posebno, izvinite, i na osobe sa invaliditetom…

Slobodno, ne smetate vi meni, uvek ima nešto zanimljivije, samo vi izvolite.
Dakle, osobe sa invaliditetom su takođe deo i politike zapošljavanja. Ovo je Zakon o zapošljavanju, mi ćemo merama NSZ ove godine obuhvatiti preko 5.000 osoba sa invaliditetom. Mnogi od njih će biti osobe koje su gluve ili nagluve. Dakle, ovo je potpuno logično i potpuno opravdano.
Što se tiče sa kim smo razgovarali, razgovarali smo sa svim predstavnicima Socijal-ekonomskog saveta više puta, radne grupe su radile na tome, imali su svoje primedbe na to. Naravno, razgovarali smo i sa odgovarajućim ekspertima.
Ono što je najvažnije, ovaj zakon se usvaja po hitnom postupku zato što, sada slobodno možemo da kažemo u ovom slučaju, vreme je novac. Otpremninu je dobilo 11.575 ljudi, teoretski posmatramo 11.575 ljudi može sada da zaključi radni odnos u trajanju od šest dana i da sedmog dana obezbedi još 12 meseci nadoknadu iz NSZ. Ko će to da plati? Mi nemamo taj novac i taj novac nije namenjen za to, zato je po hitnom da bismo sprečili eventualno mogućnost zloupotrebe koje su već počele da se pojavljuju. Na našu sreću ove zemlje, ogromnoj većini od ovih 11.575 ljudi nije palo napamet da to uradi, jer su čestiti i časni ljudi koji neće nikom drugom da uzimaju koru hleba, ali za one koji bi to mogli da pomisle ili požele, donošenjem ovog zakona to neće biti moguće. Da smo išli po redovnoj proceduri imali bi prilike još najmanje 21 dan da od državnog budžeta uzmu novac koji im suštinski ne pripada, jer nije namenjen za tako nešto. Eto, to je razlog. Hvala.

Što se tiče vaše zabrinutosti, u smislu da poslodavac može da zaključi ugovor i na drugi način, ne samo na određeno vreme, slažemo se sa vama. Naći ćemo odgovarajuću formulaciju, u skladu sa Zakonom o radu. Dakle, sve što je predviđeno Zakonom o radu, i to jeste intencija zakonodavca, svi oblici ugovaranja mogu da se vrše i ovde. Dakle, nikakav problem, to će biti tako.
Pomenuli ste zapošljavanje naših radnika u inostranstvu. Ovo ministarstvo je već počelo da radi na tome. Formirana je radna grupa, socijalni partneri su uključeni u radnu grupu. Taj zakon neće biti usvojen po hitnom postupku. Nema razloga da bude usvojen po hitnom postupku. Dakle, za njega ima vremena i svi ćemo imati prilike u javnoj raspravi da se izjasnimo o njemu. Očekujem da ćemo ga ovog leta već usvojiti.
Koliki je stepen neodgovornosti bio kada su u pitanju naši radnici u inostranstvu, moram da vam kažem da je poslednji put ova materija regulisana Zakonom iz 1998. godine. Do danas nikome nije palo na pamet da se bavi time. Mi smo počeli time da se bavimo i pre nego što su nas tragični događaji podstakli da te stvari ubrzamo.
Takođe, donosimo još jedan važan zakon na kome se takođe radi, a to je zakon o agencijama za privremeno zapošljavanje. E, to je izuzetno važan zakon. To je zakon o kome će sigurno biti puno polemike, biće ih u ovim klupama, čemu se, naravno, radujem. Biće, naravno, javne rasprave i socijalnih partnera i svih ostalih koji žele da se uključe, ali to je ono što fali Zakonu o radu. Ako nešto ne valja Zakonu o radu, ne valja to što nismo izvršili do kraja pritisak da se agencije za privremeno zapošljavanje regulišu još u Zakonu o radu. To je ključna stvar.

Dok nije sprovedena pljačkaška privatizacija u Kraljevu, on je bio veliki industrijski centar. Dok prethodni režim nije opljačkao Kraljevo, dok nije uništio „Magnohrom“, dok nije uništio „Vagonku“, dok nije uništio sve čega se dohvatio u pljačkaškoj privatizaciji, Kraljevo je bilo veliki industrijski centar. Mi se borimo sa posledicama te pljačkaške privatizacije kao što se građani Kraljeva još uvek bore sa nečuvenom pljačkom kada je bio u pitanju zemljotres u Kraljevu. Još uvek se bore sa tim, ali bore se i pravosudni organi. Dobro, ostavimo ih da rade.
Znate, nema zakona koji može da zapošljava. Ne može se zakonom narediti da se neko zaposli. Ne mogu se čak povećati ni plate ni penzije nego samo tržište i samo radom osim kada se 2008. godine da biste dobili izbore povećaju plate i penzije pa mi danas grcamo od povećanja tih plata i penzija. E, to se zakonom može uraditi. Tako bi i mi mogli da donesemo zakon po kome kažemo – ma daj da zaposlimo, nema ograničenja u zapošljavanju, zaposlićemo koliko god hoćemo, šta god hoćemo, a šta će posle biti baš nas briga, daj da dobijemo još jedne izbore. Tako se radilo, tako se neće raditi i ovim zakonom se tako sigurno ne radi.
Znate, mi smo obezbedili i to što je čitano da će određen broj ljudi biti višak, mi smo predvideli novac za otpremnine tih ljudi. Mi smo predvideli novac da se oni ne nađu na ulici, ali taj novac neće biti dovoljan ukoliko se prava budu zloupotrebljavala i ne budu išla onima kojima je potrebno nego da ostavimo po rešenju iz starog zakona da svako može da uzme i otpremninu, kao što su radili pojedini funkcioneri nekih opozicionih partija, da uzmu otpremninu ako treba i više puta, a onda posle toga i da se prijavi Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Ovaj novac je dovoljan za radnike koje smo predvideli, da niko ne ostane bez otpremnine, da niko ne bude na ulici, ali nije dovoljan da se taj novac udvostruči, utrostruči po jednom čoveku. Zato je ovo važno i zato je ovo odgovorno. Mi se tako i ponašamo.
Primetio sam da je najveću strast koliko vidim u izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju proizveo broj mesta u upravnim odborima. Neki ljudi vole upravne uprave. Vole da budu u upravnim odborima i smanjivanje broja, smanjivanje mogućnosti da budu u upravnim odborima u njima izaziva užas. Prosto su ljuti. Izvinite, po prošlom zakonu bila su četiri predstavnika Socijalekonomskog saveta, četiri predstavnika Vlade i direktor. Dakle, i tada je Vlada imala apsolutnu kontrolu. Šta se ovde menja? Ništa, uštedele su se dve plate plus što mi i dalje nije jasno kako se niste bunili, kako se niko nije bunio za to da direktor Nacionalne službe za zapošljavanje sam sebe kontroliše, upravlja svojim radom i sedi u Upravnom odboru Nacionalne službe za zapošljavanje. To više ne može. To je dobro i to treba pozdraviti.
Socijalekonomski savet, opet se vraćamo na to da se treba pripremiti za sednice, ima Zakona o Socijalekonomskog savetu. Socijalekonomski savet ima mehanizam kako određuje svoje predstavnike u upravne odbore, kakva je Nacionalna služba za zapošljavanje. To se ne reguliše ovim zakonom, to je već regulisano drugim zakonom. Mi ovim zakonom samo regulišemo broj mesta u upravnom odboru, a kako će se popuniti kada su u pitanju naši partneri iz Socijalekonomskog saveta, to je regulisano Zakonom o Socijalekonomskom savetu i to nema nikakve veze sa ovim zakonom. Na žalost to ponavljam već drugi ili treći put.
Voleo bih da se niko ne raduje crnim prognozama. Voleo bih da svi navijamo za svoju zemlju kao što je bilo, sećate se onog za našu zemlju poražavajućeg primera kada je Savet Evrope izašao sa saopštenjem i rekao da je Zakon o radu antievropski, da nije usklađen sa evropskim preporukama, da je izuzetno loš, da je protiv preporuka Međunarodne organizacije rada i jedna politička stranka je odmah potrčala i donela saopštenje – evo dokaza, mi smo bili protiv tog Zakona o radu, najsramniji zakon, cela Vlada da podnese ostavku, svi da podnesete ostavku, a onda je stiglo pojašnjenje. Izvinite, ali to je zakon koji je donela baš ta stranka i to je zakon koji smo mi i koji je ovaj parlament promenio. Kao što su se tada radovali misleći da će se nešto loše desiti njihovoj zemlji jer su doneli loš Zakon o radu tako ne bih voleo da se sada raduju crnim prognozama ili lošim prognozama koje stignu iz MMF ili bilo koje druge organizacije ili dela sveta. Navijajte za svoju zemlju. Hvala.

Nažalost, zloupotreba je bilo. Jel treba da čekamo da postanu masovne, jel treba da čekamo da prestanu i da budu zloupotrebe nego da postanu model ponašanja? Pa ne treba.
Naravno da je zloupotreba da nakon što dobijete otpremninu višu nego što predviđa Zakon o radu, inače, ovo je predviđeno Zakonom iz 2009. godine, dakle, Zakonom koji je donet u vreme jedne druge skupštinske većine, skupštinske većine koja je donela i ovaj Poslovnik i mnoge druge stvari.
Dakle, kada ste dobili otpremninu veću nego što je predviđeno Zakonom o radu, zar nije zloupotreba da napravite kratki fiktivni ugovor, koji vrlo brzo raskinete, bez obzira, i to je vrlo važno, da to uradite sopstvenom voljom, dakle, niste otpušteni, niste tehnološki višak, već ste jednostavno jednostrano raskinuli ugovor o radu i to uradite posle svega nekoliko dana, pa nismo rekli ove brojeve od dva do šest dana slučajno.
To se pojavljuje i u praksi, pojavljuje se nažalost prilično često. Ogromna većina nije pokušavala to da radi, ali izvinite, ogromna većina ljudi nije ubica i nije pokušala nikada u svom životu da ubije nekoga. Pa jel to znači da to ne treba da se reguliše zakonom? Jel treba da sačekamo da to postane masovno pa ćemo onda da regulišemo? Ako postoji jedan jedini slučaj zloupotrebe, jedna jedina mogućnost zloupotrebe, odmah ćemo da je zaustavimo. Ali hoćemo da vidimo da to ne postane masovno i ne postane svakodnevno ponašanje. Naravno da ćemo tako raditi.
Dakle, ništa nikom nije uskraćeno. Samo je onemogućeno da neko uzme nešto što mu ne pripada. A pokazalo se u praksi da ima onih koji to rade. Nikom ništa nije onemogućeno. Ni jedno pravo nije umanjeno ni za jedan jedini dinar.
Ovde se pominjalo da smo obezbedili nova sredstava za Nacionalnu službu. Samo pet puta više nego prošle godine. Eto, toliko malo smo obezbedili. I što se tiče zakona o znakovnom jeziku, znate kako, ja ne mislim da možete da recimo, sudskog tumača za ruski ili engleski jezik birate. Dobijete sudskog tumača. Vi tražite, ne tražite vi njegovu koloritnu ličnost, nego vi tražite njegovu ekspertizu, vi tražite njegovo znanje. A što bi onda to bilo primenjeno na tumače znakovnog jezika a ne važi ni za jednog drugog tumača? I nije u pitanju nikakva centralizacija, zakonom su predviđena i druga udruženja. Dakle, ne samo savezi. Mogu i druga udruženja da rade.
A kada su u pitanju finansiranja, finansira Republika, finansiraju svakako i lokalne samouprave koje to već rade u 81 kancelariji, dakle, nije ovo da ne postoji praksa i to svakako već radimo i naravno, izvinite, ako vi imate tumača u osnovnoj školi, pa neće ga plaćati ovo ministarstvo i lokalna samouprava, plaćaće ga prosveta. Zato što je deo sistema prosvete. Zato što služi upravo za te svrhe.
Videćemo naravno u praksi kako će šta funkcionisati, ja sam uvek raspoložen i za dijalog i raspoložen da prilagodimo zakon životu, a ne život zakonu, ali ovo su neoborivi argumenti. Hvala.

Ja pokazujem toliko bezosećajan da sam ja u godinu dana mog ministrovanja doneo dva zakona koja se brinu o osobama sa invaliditetom koje neke ranije većine nisu donele u 12 godina, ali dobro. To je sasvim uredu. Ostalom, ne bi bilo loše da razgovarate upravo sa predstavnicima odgovarajućih udruženja osoba sa invaliditetom pa da vam oni kažu kako sarađuju sa ovim ministarstvom.
Kako se niko nije setio da recimo, iz vanbudžetskih sredstava obezbedi makar jednu jedinu stipendiju za talentovanu decu sa invaliditetom? Mi smo to ko dana smo sa udruženjima osiguravača Srbije podelila 10 stipendija. Nije mnogo, ali znači toj deci. Nastavićemo to da radimo. Toliko o našoj neosetljivosti, ali dobro. Ovde se inače bacaju teške reči.
Izvinite, kada su u pitanju tumači, to je inkluzija. Oni su deo svakodnevnog života i ne vidim kako se to razdvajaju od drugih. Inače, da su neki pre mene, pre nas i pre ove većine bili osetljivi prema tumačima, uveli bi ih u Registar zanimanja, bar bi ih prepoznali da postoje. Postoji zanimanje tumač znakovnog jezika, pa bi predvideli kako se oni obrazuju, kako uče. To nikome nije palo na pamet do ovog zakona, e sada će od nas neosetljivih ti ljudi da dobiju zanimanje i način kako postaju to što postaju, način kako će da rade svoj važan i human posao.
Što se tiče zloupotreba, bili smo vrlo jasni, zaista ne razumem šta se ne razume. Da li je bilo zloupotreba? Jeste. Da je i jedna jedina to opravdava ovaj zakon, da sprečimo da se pojavi druga, treća ili peta. Da ih je bilo više nego što želim? Jeste. Da nije masovno? Nije, inače bi ih bilo 11.000, ali šta treba, da sačekamo da ih bude 11.000? Nema tu argumenta osim praznog argumenta – hajde da se raspravljamo, hajde da se svađamo. U pitanju je i novac. Naravno da je u pitanju i novac, ali u pitanju je i svrha novca. Nije ovaj novac predviđen da neko dobije i otpremninu i još 12 meseci da bude na NSZ. Nije za to predviđen, a postojala je pravna praznina, mogućnost da se upravo to desi.
Kao što pre ovog Zakona nije bilo, recimo regulisano, raspravljali smo već malo o tome, kako se određuje osnovica, odnosno kako se određuje nadoknada u slučaju da poslodavac nije isplaćivao doprinose. To je pravna praznina, mi smo je popunili. Tako smo popunili ovu pravnu prazninu i nemojmo tome pridavati nikakav drugi smisao nego ono što jeste, povećanje pravne sigurnosti. Svaki zakon služi da ne dođe do kršenja zakona i svaki zakon služi da obezbedi određeni oblik trošenja novca ako je upitanju budžetski zakon. Hvala.

Razumem, politika je politika i niko nije dužan da prihvati argumente one druge strane. To je jedini razlog kako ja mogu da objasnim da se nikako ne razume ono što govorim – 2.062.856 imena i prezimena. Dakle, uopšte ne govorim o količina novca koja je veća za 8%, govorim o 2.062.856 imena i prezimena ljudi koji uplaćuju doprinose u PIO fond, a uplaćuju ih iz svoje zarade, a zaradu ostvaruju tako što idu na radno mesto, a radno mesto imaju zato što je neko otvorio radno mesto na kome oni rade. Šta je tu nerazumljivo i šta je tu toliko strašno? To je jednostavno činjenica, to je tako.
Ako hoćete i drugim brojkama da govorim o povećanju zaposlenosti, onda da vam kažem – primetili ste da se penzije isplaćuju u dan i na vreme. Država Srbija svakog meseca doplati određenu količinu novca da bi penzija mogla da se isplati u dan i na vreme i u odgovarajućoj količini.
Količina tog novca koji uplaćuje država Srbija je u protekla tri meseca smanjena za dve milijarde dinara, a penzije su isplaćene u dan i na vreme. Znači, više novca je ušlo u kasu, više osiguranika je uplatilo novac u kasu, više ljudi je zaposleno. Nema tu šta posebno više da se objašnjava, osim naravno ako nećemo da razumemo i uvek ćemo se praviti da to nije tako, jer nam u ovom trenutku ne odgovara.
Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti je prvenstveno zakon o licima koja su već bez posla. To nije zakon koji reguliše obaveze u radnom odnosu, to nije zakon koji nekog zapošljava. Naravno, postoje mere i aktivne politike zapošljavanja i ovim zakonom dajemo veći spektar upravo takvih mera da omogućimo sebi veći prostor da više ljudi obučimo, da više ljudi zaposlimo.
Ovaj zakon se bavi, između ostalog i time, ali na prvom mestu, on se bavi evidencijom ljudi, odnosno ljudima koji su na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, dakle ljudi koji nemaju posao, koji traže posao. Ovo je zakon o njima i nemojmo sad objašnjavati Srbiji nešto što nije istina. Ovo jeste zakon koji se bavi upravno njima. Najveći izazov za nas kao Vladu jeste kako da izađemo na kraj, pošto se ovde pominjali veliki izazovi, kako da izađemo na kraj sa stotinama hiljada onih koji su ostali bez posla, kao posledica pljačkaške privatizacije.
Ovih 530 preduzeća o kojima govorimo su preduzeća koja su već jednom opljačkana, koja su zadužena, koja nemaju imovinu, koja imaju samo dugove i radnike i ništa drugo nemaju. Nisu ovo preduzeća iz tih zlatnih vremena pljačkaške privatizacije. Ovo su žrtve pljačkaške privatizacije. Ovo su preduzeća koja ne znaju ni kako su opstala. Opstala su iz političkih razloga, uplaćivalo im se nešto da rade kako znaju i umeju, da se kupi još neki glas. Ovo su preduzeća u kojima se radnicima duguju milioni, u kojima se duguju zaostale zarade, u kojima se duguje državi. Ovo su preduzeća koja duguju pet milijardi evra. Nema tu šta da se opljačka. Pet milijardi evra duga, pa ona ne vrede ni blizu pet milijardi, da se nešto odnese. Ali je privreda koja je privatizovana dovela do toga da ovih 530 preduzeća budu opljačkana.
Tako se nekada radilo. Tako se više svakako neće raditi.
Dakle, zbog građana Srbije, ni jedno pravo se ne uskraćuje i da budemo i tu precizni, kada smo govorili o ovoj zloupotrebi koje ima i koju ćemo na ovaj način zaustaviti, nije to specifikum samo onih koji su sada dobili otpremnine. Vi imate i ljude koje svojom krivicom izgubio posao, pa je sklopio neki drugi ugovor na deset dana, pa se prijavio u Nacionalnu službu za zapošljavanje i dobio 12 meseci ponovo platu iako nema pravo na to. Zakonom iz 2009. godine je uspostavljeno pravilo da ne možete doći na Nacionalnu službu za zapošljavanje i dobijati nadoknadu u koliko se svojom krivicom raskinuli radni odnos. Znači, ne 2015. godine, 2009. godine, Zakon koji je donela neka druga većina.
Građani Srbije ne gubite ni jedno jedino pravo. Onaj, stoti put ću ponoviti, jer je to najvažnije da ljudi razumeju, da ih ne lažu i ne plaše, onaj koji je dobio otpremninu veću od zakona nego što mu garantuje Zakon o radu, ne može posle toga da sklopi fiktivni kratki radni odnos i da odmah dođe u Nacionalnu službu za zapošljavanje i još jednom dobije 12 meseci nadoknadu. Može da se zaposli sutradan, može da radi gde god hoće, niko mu ne spori to pravo, ako ima tu mogućnost, 12 meseci kasnije, ako ostane bez posla, može da dođe u Nacionalnu službu za zapošljavanje, ali ne može da uzme otpremninu, sklopi fiktivni ugovor i za deset dana evo ga za još 12 meseci. To ne može, ali to nikada nije ni moglo, samo, šta da vam kažem, ljudi ne vole da čitaju zakone, ne vole da čitaju ono što su sami doneli. Hvala.

Ja se zahvaljujem. Pomenuli ste, to je važno, treba da skrenemo pažnju javnosti da znaju i to je jedan od razloga zašto donosimo ovaj zakon, kad kažem ovaj, mislim na Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, jesu zbog dva člana, člana 8. i člana 9,  zato što su neprecizno napisani.
Dakle, zbog toga što neko nije razmišljao, neko nije pogledao, a posle toga više niko nije obraćao pažnju na to što je usvojeno i što je jednom napisano. Mi smo samo u 2013. i 2014. godini, na odgovarajućim sudovima, dakle, samo zbog nepreciznosti, nikakva zla namera, niko nije nikome uskratio pravo, zbog nepreciznosti u tumačenju računanja osnovice, što sada ispravljamo ovim Predlogom zakona. Izgubili smo kao država. Nacionalna služba za zapošljavanje je platila 101.878.564 dinara, to su nadoknade licima i plus na to još 173.432.080 na ime naknade za troškove sudskog postupka. Dakle, daleko preko 200 miliona dinara zbog nepreciznosti koja nije ispravljena. Mi je sada ispravljamo.
Znači, ovo što ste vi danas uradili, i što ćete uraditi u danu za glasanje, će uštedeti državi, ako ništa drugo, nekih budućih 200 miliona dinara. Ali, za ovih 200, ili koliko je već para je kasno. Zakasnili smo, trebali smo i ranije to da uradimo. Ali, bolje i sada da smo uradili, nego da se čeka i dalje. Ovde se predlaže da se ide u javnu raspravu, pa jedno tri meseca, ako je moguće, pa da nek se naplati još jedno 200 miliona.
Ovo su razlozi, ovo je vrlo bitno. Mi moramo u svakom zakonu, ne samo u ovom, gde pozivam i narodne poslanike, upozorite svoju državu, upozorite ako vidite u ovoj šumi, u ovom moru zakona, da postoji negde nešto, neka nelogičnost, da postoji nešto što treba hitno i brzo promeniti, zato što gubimo novac. Ovaj novac, samo da znate, nismo to mahom dobili nekakvi korisnici, kao što vidite mahom je to otišlo na razne advokate.
Mi smo imali slučajeve da ljudi ne znaju da su tužili Nacionalnu službu za nadoknadu. Ne znaju. Nego su se pojedini nesavesni advokati dočepali spiska, pa po spisku sudovi. Sudovi prihvatali. Vodili smo mi odgovarajuće krivične prijave, da ne sumnjate, i to će se jednog dana istražiti i saznati ko je šta radio.
Dakle, nije ovo, čak i da hoćete da budete ne znam kako humani, nije ovo da ste vi sadan nekom uskratili pravo da zaradi na neki način. Ne. Samo za sudske troškove, 1.173.432.000 plus ovih 101 milion o kojima smo govorili. Zato, samo zbog nepreciznosti u članu 8. i 9. Sada to ispravljamo. To se više neće desiti.

Uopšte, kada govorimo o položaju osoba sa invaliditetom, a sada je suštinski na dnevnom redu položaj osoba koje su gluve ili nagluve, da kažemo jednu malu stvar koja menja život i koju smo čekali, iz meni neshvatljivih razloga, decenijama.
Javni servis RTS, ako ste informisani o tome, ili ako ste primetili, po prvi put jedna domaća serija „Ulica lipa“ je titlovana, tako da gluve i nagluve osobe po prvi put mogu da gledaju domaću seriju.
Eto, jedna jednostavna stvar, a koliko je zapravo važna i koliko menja život.
Svih ovih godina to jednostavno nije bilo, nije se brinulo o tome. Mi razgovaramo intenzivno sa RTS, a inače, ovim zakonom je predviđeno da svi emiteri, ne možemo ih naterati da to rade, ali da tražimo mogućnost da se na ovaj način ponašaju.
Konkretno, sa RTS mi finansiramo ovaj projekat, kao Ministarstvo, a trudićemo se da na prvom mestu, informativni program potpuno učinimo, da se tako izrazim, prevedenim za gluve i nagluve osobe, da mogu da prate živi program.
Uostalom, izvinite, to su osobe koje takođe plaćaju porez, pretplatu i imaju pravo na svaki servis koji koristimo vi ili ja i mi smo dužni da to učinimo mogućim i da im prilagodimo.
To je za sada jedan skromni pomak „Ulica lipa“ je titlovana. Ja se šalim sa RTS i kada smo razgovarali o tome, kažem, da li ste vi svesni da ćemo kada jednog dana čitavu arhivu RTS budemo titlovali, da ćete imati ljude koji po prvi put gledaju „Bolji život“, posle 100 vaših repriza, bar ćemo nešto uraditi.

Kao što poslanica sigurno zna, interresorne komisije su isključivo u nadležnosti Ministarstva prosvete, ali slažem se potpuno sa vama da treba da razgovaramo o njima. Ima i raznih primedbi na njihovo funkcionisanje i da ih treba malo osvežiti, malo drugačije, tako da računajte da ću preneti ministru, pa zašto da ne da razgovaramo o tome.
Vi ste iz Ivanjice i „Javor“ je baš dobar primer. Ako se ne varam, u „Javoru“ je 512 radnika uzelo socijalni program, što je sve, skoro svi su uzeli socijalni program. Sad, zamislite da se njih 512 dogovori sa komšijom, na šest dana raskine radni odnos i svih 512 na Nacionalnoj službi za zapošljavanje i kaže – e, narednih 12 meseci mi smo obezbedili još jednu platu.
Ali, sa druge strane, zaista postoji realna nada da će doći do oživljavanja proizvodnje u „Javoru“ i da će svih 512, a ko drugi, nastaviti da rade. Eto, to je ovaj zakon. Hvala.

Osobe sa invaliditetom jesu deo našeg društva i dužni smo da im ne pravimo više problema, nego što je priroda već učinila. Jedan od velikih problema sa kojim se suočavaju osobe sa invaliditetom, pored nerazumevanja sredine, jeste i ne odgovarajuća dostupnost obrazovanja. Zato me je posebno obradovalo što ste rekli da vam je otac mašinski inženjer. To je retko, pogotovo gluve i nagluve osobe. Oni nemaju ni jedan drugi problem, osim pristupa obrazovanju da bi došli do odgovarajućeg znanja. Gluvoća nije prepreka za sticanje bilo kog stepena znanja i bilo koje veštine, ali bez tumača, bez mogućnosti da ih na odgovarajući način uključimo u obrazovni proces, ljudi neće doći do znanja koje im je potrebno da bi mogli da normalno žive i da žive bolje.
Inače, nije nikakva predrasuda u pitanju, ali gluve i nagluve osobe su poznate kao izuzetno vredni radnici. Nedavno sam bio u preduzeću koje zapošljava osobe sa invaliditetom u Novom Sadu. Oni zapošljavaju veliki broj upravo gluvih i nagluvih. Izuzetno su zadovoljni njihovim radnim angažovanje. Nije nikakva predrasuda u pitanju. To je činjenica. To je jednostavno tako.
Ovim zakonom poboljšavamo mogućnost da se gluva i nagluva osoba obrazuje i da dođe do bilo kog stepena akademskog znanja. To je nešto što ćemo određenim podzakonskim aktima, pravilnicima regulisati u saradnji sa Ministarstvom prosvete i u skladu sa Zakonom o obrazovanju, itd. Sve su to stvari na kojima treba da radi čitavo društvo, kao što ste i sami primetili.
Da, kol centar ćemo sigurno da napravimo. Prvo u Beogradu. Nadam se da će se to onda primeniti i na ostale velike gradove u ovoj zemlji. To je izuzetno dobar način. Posebno je dobar primer pošte, banke. Vi sa tabletom uspostavite video vezu i predate službenici, koja ne može da kaže da vas ne razume. Ovo razume i moći će potpuno normalno da funkcionišu. Za početak ćemo krenuti sa Beogradom i siguran sam da ćemo se proširiti. Ne samo za gluve i nagluve, već moramo da vodimo računa o svim osobama sa invaliditetom.
Jedan od projekata koje je ministarstvo pokrenulo zajedno sa „Parking servisom“ u Beogradu, a širićemo to i na sve ostale, jeste jedna vrlo jednostavna aplikacija ne telefonu koja će osobi sa invaliditetom, bez obzira odakle dolazi, samo da se uloguje, pokazivati gde se nalaze slobodna parking mesta predviđena za osobe sa invaliditetom. Ukoliko se neko parkirao na tom parking mestu, on će moći vrlo jednostavnom operacijom da pošalje SMS na odgovarajući broj, koji će pozvati pauka i skloniti nesavesnog komšiju koji je bio tu.
Jednostavno, život se sastoji od milion malih detalja, a na nama je da svaki od tih detalja pokrijemo i učinimo život lakšim i normalnijim. Hvala.

Pošto smo govorili o osobama sa invaliditetom, samo da se jezikom brojeva pokaže koliko ova država vodi računa.
Za 46 zaštitnih preduzeća u kojima rade osobe sa invaliditetom, tu je zaposleno negde 1.550 osoba sa invaliditetom, država godišnje izdvaja 700 miliona dinara za plate, mašine, repromaterijal.
Za aktivne mere zapošljavanja za osobe sa invaliditetom Nacionalna služba za zapošljavanje je ove godine izdvojila 500 miliona dinara. Ministarstvo rada je za finansiranje rada saveza izdvojilo preko 300 miliona dinara. Prošle godine na osnovu raznih mera Nacionalna služba za zapošljavanje je registrovala zapošljavanje od 4.100 osoba sa invaliditetom. To su konkretne stvari. Ovo je način kako ova država brine za osobe sa invaliditetom.
Kao što vidite, bez obzira da li se neko smeje ili ne smeje, nije smanjila ni jedan jedini dinar davanja za osobe sa invaliditetom. Nijedan dinar. Nije smanjila ni za jedan jedini dinar novčano socijalnu pomoć, ni dečiji dodatak, ni porodiljski dodatak, ni invalidske nadoknade, ni boračke. Nijedan jedini dinar, ni za jedan dinar nismo umanjili ni jedno jedino davanje, a da bi naši građani razumeli koliko je to novca, samo da vam kažem da se za novčanu socijalnu pomoć mesečno izdvaja 14 milijardi dinara i ne kasni ni jedan jedini dan.
Budžet ovog ministarstva je 150 milijardi dinara. To je trećina budžeta Vlade Republike Srbije. Od toga 97% tog budžeta ide striktno na davanje, striktno na prava i na davanja. Toliko ova država brine i treba joj biti zahvalan za to.